Чланци означени са „Хатишериф“

Приредио – Ђорђе Бојанић

У Такову 23. априла 2015. године , биће обележено 200 година од подизања Другог српског устанка. Поводом те свечаности ево и кратког подсећања на тај историјски догађај.

Турска власт у београдском пашалуку није дуго трајала. Турци су после угушења устанка завели режим сличан дахијском. Та насиља није хтео да подноси српски народ, који је десет година живео у слободи водећи јуначке борбе.

Већ 1814. године избила је Хаџи–Проданова буна у западној Србији, коју су Турци лако угушили. Ова буна је била увод у Други српски устанак. На народном збору у Такову 23. априла 1815. године за вођу устанка изабран је Милош Обреновић   (војвода из Првог српског устанка). Милош на Цвети у Такову објави : “Ето мене,  ето и вас, ето рата Турцима.“

Априла 1815. године почела је Кнез-Милошева буна против београдског Сулејман-паше Скопљака,  устанички покрет убрзо је захватио и већи део београдског пашалука.

Веће борбе вођене су на Љубићу ( код Чачка ), код Пожаревца и на Дубљу (у Мачви). У тим борбама устаници су победили. После првих устаничких успеха, Турска је пристала на преговоре јер се плашила интервенције Русије, заведена је заједничка српско– турска управа.

Српске старешине на челу са кнезом Милошем Обреновићем судиле су Србима и купиле порезе које су предавали Турцима. Споразум између Милоша Обреновића и турског паше Марашлије није могао да задовољи Србе. Они су захтевали да добију пуну аутономију ослањајући се на одредбе Букурешког уговора. У тој борби за аутономију Србима је помогла Русија. Султан је био принуђен да Хатишерифом (1830. год.) призна Србији потпуну унутрашњу аутономију.

ХАТИШЕРИФ  ИЗ  1830.  ГОДИНЕ

Хатишериф из 1830. године свечано је објављен на Ташмајдану, у Београду. Био је то највећи успех кнеза Милоша у борби за српска национална права. Имао је дванаест тачака. Најважније су:

Србија добија потпуну унутрашњу аутономију, а кнез Милош се потврђује за наследног владара Србије.

У управљању кнезу помаже савет од најугледнијих старешина земље. Чланови савета не могу бити смењени, сем у случају тежег преступа према Порти и законима у земљи.

За Србију је утврђен паушални данак и призната границе од пре 1813. године.

Кнез има право да за одржавање унутрашњег реда образује војску. Порта се не сме мешати у унутрашње послове Србије. Обезбеђује се слобода вере и право подизања школа, болница, штампарија и пошта.

Српским трговцима је загарантована слобода трговине по целом Царству.

Спахилуци прелазе под управу Срба, а накнада спахијама даваће се заједно са данком Србије Порти.

ХАТИШЕРИФ  ИЗ  1833.  ГОДИНЕ

Новим султановим Хатишерифом од 1833. године, одредбе о аутономији су прецизиране и допуњене.

Решена су питања између Србије и Турске отворена претходним

хатишерифом :

Порта је вратила Србима отргнуте нахије, додуше после Милошеве акције, пошто је војском запосео шест отргнутих нахија.

Утврђена је висина данка према Порти и Србима уступљена спахијска имања.

Муслиманима, којима је претходним Хатишерифом наређено да у року од годину дана продају земљу и напусте Србију, продужен је боравак на још пет година.

Посебним бератом Милош је добио достојанство српског наследног кнеза.

Србија је постала вазална кнежевина под врховном влашћу султана.

ТУРСКА  ВЛАСТ  ЈЕ  КОНАЧНО  ЗБАЧЕНА

Тако је српски народ јуначком борбом у Првом и Другом устанку збацио турску власт. Ослободио се феудалног система, сељаци су постали слободни власници поседа и створена је национална држава. Србијом је апсолутистички владао Милош Обреновић који је власт користио за богаћење, али ипак је био заслужан за успешан завршетак Другог српског устанка и стварање српске државе.

Против апсолутизма кнеза Милоша били су богати слојеви

(чиновници, трговци). Они су хтели да ограниче самовољу кнеза Милоша путем устава.

Највећу побуну предводио је 1835.године Милета Радојковић, сердар расински, са Стојаном Симићем, Ресавцем, Аврамом Петронијевићем, Ђорђем Протићем и Ранком Мајсторовићем. Они су кренули  у Крагујевац када се кнез Милош налазио у Пожаревцу. Побуњеници су устали са намером да уставом ограниче кнежеву власт.

Командант књажевске гарде, Тома Вучић–Перишић, који је до тада угушио све буне против Милоша, био је и сам у вези са побуњеницима и стао преговарати и пристајати на побуњеничке захтеве. Милош се био уплашио и

хтео пребећи у Аустрију, али га одврати његов попечитељ финансија Коца Марковић. Милош је пристао на преговоре које је водио Тома и пустио је побуњенике у Крагујевац, у авлију Народног суда.

Тома Вучић је однео молбу митрополиту са изјавом да они не мисле зло Милошу, него да су дошли да “ О благу свију нас, а и о благу народа, и о собствени своји личности благу совјетују се у Вашој Свјетлости представе писмено. “ Само је Симић тражио Милошеву главу. Кнез Милош је ове предлоге прихватио и донео је Сретењски устав који је разрадио Државни секретар Димитрије Давидовић (лекар,политичар и новинар – у почетку је радио као лични лекар кнеза Милоша) који се посебно истакао у рату на доношењу Хатишерифа у Цариграду.

Овим уставом су кнежева права ограничена и делимично пренета на државни савет. Сретењски устав био је, за оно време и тадашње прилике, веома напредан, са наговештајем демократске владавине.

Под притиском Турске, Аустрије и Русије које нису имале устав, и које су биле против сретењског устава , кнез Милош  је радо ставио ван снаге Сретењски устав, после непуна два месеца његове примене.

Три године после тога уведен је Турски устав (1838). Пошто кнез Милош по овом уставу није хтео да влада, напустио је Србију (1839). Кнеза Милоша наследио је његов син Милан. Милош је био заслужан за успешно вођење Другог српског устанка, сузбијање турске управе у Србији, стицање аутономије и њеног правног признања хатишерифима, проширење Србије за  шест нахија, признања наследног кнежевског звања и укидања феудализма.

С правом је добио епитет “ оца отечанства “.

Али, не треба да заборавимо и његову велику грешку што је убио  великог вожда Карађорђа.

Обновљена црква-брвнара у Такову

У оквиру комплекса, поред обновљене цркве-брвнаре, налази се и музејска поставка која је смештена у спомен-школи, дар краља Александра Обреновића. У Музеју се чувају бројни музејски експонати посвећени Другом српском устанку. Међу њима најзначајнији су слика „Таковски устанак“ Паје Јовановића, Таковски крст и остаци таковског грма.

У комплексу се налази и монументални споменик који приказује кнеза Милоша у полагању заклетве пред устаничким првацима.

Црква Светог Ђорђа је једна од најстаријих цркви брвнара у Србији. Подигнута је 1795. године на месту старе цркве из 1724. године. У њој је прота Мелентије Павловић пичестио устанике.

Налази се у селу Такову код Горњег Милановца. Историја ове цркве везана је за подизање Другог српског устанка. У овој цркви су се, на Цвети 1815. године, након што је Милош Обреновић подигао устанак, причестили окупљени устаници и заклели на верност Милошу Обреновићу.

Манастир Светог Саве на Савинцу подигао је Милош Обреновић, 1819. године, као своју прву задужбину у знак сећања на супругу књегињу Љубицу. Данас у њој почивају земни остаци Мине Вукомановић Караџић, сликарке и песникиње, ћерке Вука Караџића.

У цркви је сахрањен велики број чланова породица Обреновић и Вукомановић,Обрен Мартиновић – отац војводе Милана, петоро деце Јована Обреновића, браћа кнегиње Љубице.

Приредио – Ђорђе Бојанић