Чланци означени са „Србија“

Бубаньски герои1.децембра 2015.  ученици Понкинске основне школе из Русиjе и  основне школе „Бубањски хероји” из српског града Ниша заjедно су учествовали у угледном видео часу «Цар Николај Други и руско – српски односи почетком 20. века». Они су говорили о братских везама наших народа и о догађајима коjи су били сто година раниjе.

Ово је био почетак наше сарадње….

Сада имамо нову школску сарадњу.

ОШ “Бубањски хероји” из Ниша,  Поњкинска основна школа и Палехска средња школа из Ивановске области, лицеj броj 5 града Долгопрудни  из Московске области  Руске Федерације)… завршили су сценарио за нови угледни видео (документарни) час са темом «РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ»

Циљ овог часа је обострано упознавање ученика са темом – РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ – као и о руско-српским везама и да Србија никада не заборавља искреног пријатеља и брата који јој је помогао у најтежим тренуцима Великог рата, па је зато и прва притекла у помоћ прогнаној Руској браћи после ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У РУСИЈИ. И да се Руски ђаци уознају са помоћи коју је пружила Србија РУСКИМ ЕМИГРАНТИМА ОД КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА.

Ево и имена свих учесника и цитате из њихових  наступа.

То су наставници, ученици, научници, истраживачи и потомци руских емиграната који живе у Србији.

Баранова

Олга Баранова, професорка историjе Палехске средне школе Ивановсе области       ( Руска Федерациjа) и њене ученици

Бобков Иван, Выдренкова Алена, Мухин Павел, Александрова Анастасиjа. 

Палехская школа

Ученици Палехске средне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

„Прве избеглице из грађанским ратом захваћене Русије појављују се у Србији већ крајем 1919. године, након француске евакуације Одесе. Међутим, главнина избеглица обрела се на Балкану након пада генерала А.И.Деникина, заузимања Новоросијска од стране бољшевика (март 1920.) и изгона са Крима армије П.Н.Врангела (новембар 1920.)“…

До 1922. у Краљевину стигло је оо 44.000 руски избеглица. Зашто је Београд примио толико велики број тих људи? Најважнији чинилац, којим су се руководиле власти Краљевине приликом одлучивања о прихвату руских избеглица био је заснован на јасној спољнополитичкој оријентацији коју је новоформирана држава наследила од Краљевине Србије и која је сликовито била изражена кроз идеју о „враћању дуга Русији“, због њеног држања, које је заузела пред избијање Првог светског рата, у лето 1914. године. Сличну мисао изрекао је Никола Пашић, председник Министарског савета, на скупштинском заседању 25. јануара 1922: „Ми Срби смо захвални великом руском народу, што је похитао да нас спаси од погибије која нам је претила, кад нам је Аустро-Угарска наговестила рат. Да Русија није устала да нам помогне, ми Срби бисмо пропали. То им не можемо никада заборавити. Ми смо примили сада руске емигранте као браћу своју“. Причају ученици Палехске средње школе из Русије.

ччЂорђе Бојанић. професор историjе у основној школи «Бубањски хероји»  (Ниш, Република Србиjа).

«Милиони руских избеглица су, након избијања Октобарске револуције, напустили своју отаџбину. Очекивали су да ће „црвена револуција“ кратко трајати, нису ни  слутили да ће избегличка туга бити велика као руска степа. Бољшевици су искористили рат, замутили и срушили православну царску Русију , у њој успоставили совјетску, комунистичку власт, која ће битно угрозити руску духовност и довести у питање постојање православног народа у целини.

Прве избеглице из Русије у Србију су дошле крајем 1919. Године».

«После слома царске Русије Србија, на челу са витешким краљем Александром I Карађорђевићем , пригрлила је своју избеглу руску браћу и сестре, Српски краљ је пружио руку спаса руском народу, после Октобарске револуције. У нашу земљу је после ове крваве револуције избегло 50 хиљада Руса. Највећи број њих остао је у Србији, коју су руске архитекте, лекари, официри и уметници буквално препородили У Србији је руска интелигенција оставила неизбрисив траг у привредном, културном и јавном животу , јер су у њој живели потомци руских великана: Толстоја  и многих других.Емигранти су оснивали кадетске школе, девојачке институте, гимназије, подигли Руски дом у Београду. Отворен је као културни центар 9. априла 1933. године. У знак сећања због уништавања православних светиња у Совјетском Савезу од стране комуниста, руски емигранти у Београду су одлучили да на српском тлу буде изграђена Иверска капела као верна копија оне из Кремљ.

За нас Србе је интересанто да је на проучавању „Крмчије“, тј.“Номоканона“ Светог Саве највише радио Рус, проф.Сергије Викторович Троицки, који је пре доласка у Србију једно време био и доцент на Универзитету у Одеси, професор Духовне академиј у Москви и наставник Александро – невске семинарије у Петрограду. На Правном факултету у Суботици, а касније  на Правном и Православном богословском факултету у Београду је предавао Црквено (Канонско) право.  Њему Срби треба да буду бескрајно захвални због великог труда, који је уложио у проучавање „Номоканона“ Светог Саве». Прича Ђорђе Бојанић.

12980552_732631556872255_830222827_n

Ученик Александар Савић у улози Врангела

12980614_732631356872275_279461085_n

 Ученик Ненад Божић у улози проте Стеве

 

 

 

 

 

20160323_191904

Ученици основне школе „Бубањски хероји“ из Ниша… Ненад Божић, Александар Савић, Маја Кнежевић, Љиљана Петровић, Нађа Митровић, и Илија Ђорђевић Арсић.

А.ТарасьевИпођакон, проф. Андреј Тарасjев, председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији.

«Пре свега, ми морамо да се захвалимо за ову срдачност краљу Александру Карађорђевићу који се школовао у Русији до 1909. године у чувеном кадетском корпусу „Пажески“.

Осим тога, он је као регент наследник престола знао да је руски цар Николај Други цар мученик, ушао у Први светски рат потпуно неспреман само да би бранио Србију коју су напали западни непријатељи. И он је то памтио, то су памтили сви Срби.

И због тога смо ми добро живели у Србиjи. И ми користимо сваку прилику, сваки датум да подсетимо на то шта је Русија урадила за братску Србију и шта је братска Србија урадила за нас руске избеглице у тешким временима изгнанства нашег народа». Прича Андреј Тарасјев.

12968513_732629400205804_653795100_nПроф. др  Александр Нагорни,  професор на Медицинском факултету Универзитета у Нишу (Ниш, Република Србиjа).

У Нишу данас са породицом живи руски  потомак  проф. др Александар Нагорни, редовни професор на Медицинском факултету у Нишу, катедра за интерну медицину. Поље интересовања су му гастроентерологија и ендоскопија. Директор  је Клинике за гастроентерологију и хепатологију Клинчког центра у Нишу.  Члан је и Медицинске академије СЛД. Био је председник гастроентеролошке секције Србије.

„Ја сам потомак руског емиграната , који је почетком 20-их година у Србији је пронашао своју другу Домовину. Своју прву Домовину Русију, пореклом моj дедa je из Краснодарског краjа, никада није заборавио. По професији је био учитељ. Радио је  у бројним школама Пиротског, Бабушничког, Власотиначког краjа, остао је познат како међу ученицима тако и у народу што се, између осталог, бавио и медицином . У том смислу, да је помагао својим ученицима и становницима села у којем је служио, и то је забележено у неким књигама, да је извукао свом ученику страно тело из ока. О томе да су заиста ценили мог деду по оцу Александра Нагорног, чије име носим и ја, говори чињеница да  у Власотинцу постоји улица Александра Нагорног, мог деда Александра, као и  награда ученицима школи у Власотинцу, такође носи његово име“. Прича Александар Нагорни.

Зорица ПелешЗорица Пелеш, биограф проте Стевана Димитријевића, научно-истраживачки радник и публициста (Београд, Република Србиjа).

„Истражујући живот проте Стеве сазнала сам много о Русији, коју сам заволела  још у најранијем детењству кроз приче својих родитеља, јер је мој тата са Црвеном армијом  ослободио мој Београд 1944.године, а мама је била на Сремском фронту болничарка. Они су ме упутили у чаробни свет руске књижевности и уживала сам читајући непревазиђене руске класике.Посебно сам заволела руску музику кроз песме краљице руске романсе у Србији Олге Јанчевецке, чије су романсе биле мелем за душу руске емиграције.

Први Руси које сам упознала у детињству били су Лапатанови, моје прве комшије које сам обожавала. Били су то дивни дедушка др Пјотор ,кожни лекар, који је постао пуковник у Војсци Краљевине Југославије, његов син, др Николај и Соња Николајевна, ћерка др Николаја, балерина, кореограф и путописац са којом сам пријатељ пуних 59 година.“ Прича Зорица Пелеш.

12966511_732637766871634_1717453436_nДејан Серафимовић,  председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша (Ниш, Република Србиjа).

„Наше заједничко православно Богољубље и правдољубље учинило је да су вековима у срцима и делима својим, оба народа чинила своје жртвовање зарад помоћи Брату своме у муци. Управо, вољом Божјом, Христолики српски принц Растко постао је Христоносни Сава – захваљујући што му је Господ послао једног свог угодника, руског монаха са Свете Горе Атоске, да трасира будуће векове, православне и светосавске, народа српског. Ето, отуда, вољом Божјом, у мислима и срцима народа наших је братска љубав која вековима опстаје… Увек је наш Божји пут спасења – наш Источник – била Братска Русија!“ Прича Дејан Серафимовић.

Охрименко

Я, Муравьев А.Н.Александар Муравјов, наставник историjе Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и његова колегиница ….

 

Татјана Охрименко, наставница  руског jезика и књижевности Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и њихови ученици….

….. читају стихови руског песника  и емиграната Константина  Баљмонта

Д.ТесаковаДарија Тесакова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

                  Лебедь (Лабуд)

Заводь спит. Молчит вода зеркальная.

Только там, где дремлют камыши,

Чья-то песня слышится, печальная,

Как последний вздох души.

М.Охрименко-1Марина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

          Вечер (Вече)

На озере, тихом и сонном,

Наскучив путем раскаленным,

Качается огненный лик,-

То Солнце, зардевшись закатом,

На озере, негой объятом,

Лелеет лучистый двойник.

Н.Жукова.Надежда Жукова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

        Здесь и там (Ту и тамо)

Здесь гулкий Париж и повторны погудки,

Хотя и на новый, но ведомый лад.

А там на черте бочагов – незабудки,

И в чаще – давнишний алкаемый клад.

М.ОхрименкоМарина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Ја стојим поред зградом бивше мушке гимназиjе где је студирао чувени песник Константин  Баљмонт . Његов живот је био делимично повезан и са Србијом. Константин  Баљмонт jе плодан и популаран руски  лиричар из почетка 20. века , један од вођа модернизма, индивидуализма и симболизма.

Са српским лингвиста и научником  Александром  Белићом га везали  само  личне већ  и пословни односи.

Млади руски песник и талентовани српски студент упознали су се у Москви где  је Белић студирао на Московском универзитету.

Током свог боравка у Београду у  1929. године  Баљмонт је поменуо да је са Белићем пријатељи већ тридесет година. Књиге руског песника штампане су у београдској издавачкој кући Комитета  руске културе, чији је председник био Александар Белић.

Баљмонт је такође добио финансијску помоћ од југословенског Фонда помоћи руским писацима. Познати песник jе много преводио српске народне песме , па чак и научио српски језик.

Били су штампани његови преводе српских песама „Свети Сава“ и „Смрт царевића Уроша“.

У архиву Српске Академије наука и уметности у Београду се налазе у колекцији 8 Баљмонтових  писама» .

М.СуринаМариjа Сурина, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Академик Александар Белић (1876 —1960) био је српски филолог, професор и ректор Београдског универзитета, председник САНУ и члан многих академија у Југославији и иностранству, почасни професор Московског универзитета „Ломоносов“ .

Он је пружао руским емигрантима нарочито велику подршку. Они су од миље звали „русский батька“

Александар Белић у предратном Београду био је знан као човек лојалан монархији и поретку па је био и председник Државне комисије за Русе избеглице у Краљевини Југославији.

Историјат настанка и постојања „Руског дома“ тесно је везан за  духовну, културну и научну делатност представника руске емиграције која је живела у Краљевини СХС после октобарске револуције 1917. године.

Идеја стварања културног центра покренута је од стране руских емиграната и наишла је на  подршку краља Александра  Карађорђевића,  Патријараха Српског Варнаве, академика Александра Белића и других водећих државних и друштвених стваралаца Србије».

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска федерац Руска Федерациjа) и њена ученица…

Козлова

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5

Сиваченко ТатьянаТатјана Сиваченко, ученица лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска Федерациjа).

Руски песник Сергеј Бехтеjев пише песму посвећену jугословенском краљу Александру Првом. Он се захвалио краљу и Србији за оно што Србија  пригрлила руске избеглице у тешким данима изгнанства. Она jе као сестра дала уточиште за несрећну руску  браћу.

Одна лишь Сербия родная,

Храня преданье о добре,

Не изменила, нас спасая,

Своей беспомощной сестре.

Одна она в толпе безбогой,

У терний русского венца,

Сестре бездомной и убогой

Осталась верной до конца.

……

Приредили Ђорђе Бојанић и Александар Муравјов

 

Advertisements

12274299_865123503594691_7598454705636072677_nАутор: наставник историjе Муравјов Александар Николаевич (Руска Федерација)

1. децембра 2015 г. ученици Понкинске основне школе из Русиjе и  О.Ш. „Бубањски хероји” из српског града Ниша, заjедно су учествовали у међународном угледном видео часу.

Наши пријатељи из Србиjе под вођством свог професора историjе Ђорђа Бојанића говорили су о братских везама наших народа и о догађајима коjи су били сто година раниjе. У 1914. години  и следеће године Првог светског рата Русиjа jе пружила велику помоћ српском народу. То је помоћ не само у области дипломатије, већ и реална помоћ. У току рата Дунавом су ишли каравани са војним теретом , храном , лековима. У пријатељску земљу стизали су војници и добровољци, међу којима је било много лекара и медицинских сестара. О свему томе емотивно су говорили наши српски пријатељи из ОШ „Бубањски хероји“ . 

12310679_865133473593694_8924046754762711320_n

Српски ђаци

Они су се сетили речи Николаја Другог:

«Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа».

Неке милосрдне сестре које су у време Првог светског рата дошле из далеке Русије да помогну Србима, остале су у сећању људи  захваљујући песмама песника, одушевљених и надахнутих њиховом добротом, саосећањем и храброшћу. Ученици наше школе рекли су о Дарји Александровној  Коробкиноj , Рускињи из Санкт Петербурга, милосрдној сестри, добровољки, хероини из 1914. године.

12321631_865123143594727_2940424348421986719_n

Руски ђаци и професори

Она jе била жена невероватне пожртвованости и храбрости заслужила је да се исприча и отргне из заборава.

Дарја је стигла из далеког Петрограда, да помогне рањеним током борби у септембра 1914.године. Она је погинула испуњавајући свој сестрински дуг , сахрањена је на планини Гучево на месту где су се водиле борбе.

 12310550_865124453594596_7117838759373309510_n

Марија Козлова (заменик директора васпитног лицеја бр. 5 града Долгопрудни и предавач верске наставе)

Велики православни  геније и пророк Ф. М. Достојевски  рекао је :

„Из руске крви проливене у Србији, узрашће и српска слава“ . Живела Србиjа да увек буде! Слава Србији и Русији! ове речи изговорене од стране Алексеjа Зайцева вероватно никога нису оставиле  равнодушним.

 У оквиру нашег тв моста учествовали су и други наши пријатељи.

Српски ђаци

Српски ђаци предвођени проф. историје Ђорђем Бојанићем

О Манифесту цара  и о уласку Русије у рат са Дворског трга у Санкт Петербургу говорила је студенткиња  универзитета у Београду Ивана Стевић. «Сви Срби нису заборавили, нити ће икада заборавити, на Цара Николаја Другог и његову жртву за Србију» рекла jе Ивана.

12301496_865124070261301_6284204139862307524_n

Руски ђаци

О херојској историји српског и руског народа и значају догађаја Првог светског рата и њихове судбине  говори из подмосковног града Долгопрудный велики пријатељ Србије Марија Козлова.

«Нажалост, мало ко зна, да је Русија ушла у Први светски рат, испуњавајући свој дуг да заштити православну Србију. Српски краљ Александар I обратио се нашем Цару Императору Николају II,  као једином могућем спасењу. У часу смртне опасности која се надвила над Србијом стигао је потврдан и брз одговор. Император је дао одговор без размишљања, следећи Божју заповест о љубави према ближњем». 

 12308840_865123810261327_1037431134287878372_n

Код споменика цара Николаjа Другог у Београду и на Калемегадану студенткиња универзитета у Београду Наталија Дукић говорила о односу руског цара према српском народу.

12349605_866039433503098_1263032784_o

Са великом пажњом ученици наше школе су слушали  речи српског владике Николаја Велимировића које је изговарао српски ученик ОШ „Бубањски хероји“ из Ниша:

«Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914 године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег».

Ученицима обе школе на крају часа се обратио Дејана Серафимовић, председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша.

Ученици наше школе и наши српски пријатељи имају огроман позитиван утисак од овог врло значајног образованог часа, а надам се да ће многи имати и шта из њега да науче.

Хвала нашим пријатељима из школе у Нишу, хвала грађанима Русије и Србије из Београда и Москве, хвала гостима и наравно наставницима и ученицима  наведених школа за учешће у часу .

Надамо се да наше везе у области образовања ће бити проширене и ојачане.

 Аутор: наставник историjе Муравјов Александар

СРПСКА ИСТОРИЈА

 

 

phpThumb_generated_thumbnailjpgСофија – Бугарска историчарка Теодора Толева је током једног истраживања и потраге за документима о међуетничким односима у отоманској империји, у царском архиву у Бечу нашла документе у вези тајних састанака аустро – угарског двора одржаних 1896!

Ти састанци се спомињу у документу:“Die Albanienpolitik Österreich-Ungarns un italiens 1877-1908 de Hans Dieter Schanderl”. По бугарској историчарки меморандум о четири састанка која су одржана показује да крајем деветнаестог века албанска нација још није постојала и да ће Беч учинити конкретне напоре да је изгради (!!!), хомогенизира становништво, промовише јединство између католичких и муслиманских кланова, помогне новинарство и образовање народа, издаваштво националистичких публикација, стварање једног унифицираног књижевног језика, и тако даље. Мотиви Аустро – Угарске империје су врло јасни: да краткорочно ублажити притисак Србије и Црне Горе а дугорочно Русије.

Наука се одвише бавила питањем далеког порекла Албанаца – да ли потичу од Илира, или од Трачана, или од неког другог народа или племена античког и праисторијског света – и у томе се дошло до трагикомичних неспоразума и сукоба који ни данас не престају. А све то време, врло је мало пажње поклањано у науци иначе неспорној чињеници да се генеза албанског народа одиграла унутар средњовековне српске државе, у склопу сложених политичких, социјалних, културних и етничких промена и процеса који су се у тој држави дешавали.

Албанци ни до данас нису створили своје име за ову стару српску област, нити су се потрудили да назив Косова поља преведу на свој језик. Па ипак, они траже да им се српски Космет данас, под тим истим, непромењеним именом, мада делимично очишћено од Срба, преда у трајно власништво.…

Проблем Космета за Србију решив. То није држава нити ће икада бити, већ легло мафије која нема капацитет да од те наше покрајине створи државу у којој ће постојати владавина права и закона јер се то крши са основним принципима деловања мафије. Главна и готово једина „привредна грана“ данашњег Космета је шверц и трговина дрогом. Зато ни после 12 година тамо није прорадила индустрија нити се експлоатише руда из 27 рудника готово свих метала,па и злата.На покрајину Косово и Метохију се морају извршити сви облици притиска,а Европи и Америци показати одлучност и решеност Србије да део своје територије врати под свој суверенитет. У таквим околностима ЕУ неће годишње бацати 5,6 милијарди на одржавање неке квази државе,од које не може да узети ништа, па би и они променили своју политику.

Фебруара 22. 2005. године, процурео је документ немачке обавештајне службе БНД који је био означен као Топ сикрет у коме стоји следеће:

Кроз кључне играче као што су нпр. Тачи, Халити, Харадинај – постоји најблискија могућа веза између полиције, економије и медународног организованог криминала на Космету. Деловање криминалних организација у позадину подстиће политичку нестабилност. Они уопште немају интереса у изградњи функционалне и уредене државе, јер би то било штетно за њихове послове у експанзији.

Међународне околности нама иду на руку јер запад убрзано тоне, а сходно томе и њихов утицај. Треба да знамо да ово није ни 90-та, ни 99-та када су Руси били на коленима, већ 2013 година са знатно промењеним односима снага у свету и са ЕУ у проблемима до гуше.Ако хоћемо да будемо уважени чинилац на Балкану, а то морамо да би уопште опстали, морамо имати и знатно опремљенију и снажнију Војску, без обзира да ли се то Западу допада или не. Јачањем Војске, притисцима на косметске Албанце, пресецањем нарко-канала Шиптара, и нескривеном одлучношћу, ту нашу покрајину можемо брзо врати под пуни суверенитет Србије.

Косово у стварности далеко од суверенитета, зависно је од новца из САД и ЕУ,коју де факто још није признала ни свака друга чланица УН. Косово и Метохија је Србија, и тамо још вреди Устав Републике Србије, и да, ако већ треба да се тражи неко решење, оно мора да се тражи у складу с Повељом УН, Резолуцијом 1244 и под хитно да се ово питање врати у Савет безбедности УН . У складу с Резолуцијом Генералне Скупштине УН 2625 од 24 октобра 1970. године, никакве територијалне промјене које су настале као резултат примјене силе или пријетње силом, не могу се признати законитим. То је противправна анексија.Но, само до тренутка док страна којој је “одузета” територија, сама не иницира процес признања. Само она то може урадити и нико други.

Дугорочно и стратешки морамо се повезати са земљама које су наши традиционални пријатељи Русијом и Кином пре свега, због тога што су то земље у успону, огромне привреде са којима увек можемо наћи мноштво тачака за сарадњу. Од Русије увозимо енергенте и бићемо у том домену трајно зависни, па је и са те тачке логично да са њима имамо блиску сарадњу. Срби бирајте: Бићете слободан народ Еуроазије, или робље атлантиста у ЕУ!

Косово и Метохија је срце Србије, не само због Косовске битке која је била брана ширењу Османске империје, већ је сваки Србин на неки начин повезан са Косовом и Метохијом. Одузимање Србији овог дела њене територије, може се поредити са одузимањем детета породици.

Ако Србија може да се одрекне Косова и Метохије као саме идеје свог постојања, онда је после тога сваки наредни корак у разградњи српске државе и промени историјског кода српског народа много лакши и изгледнији. И заиста, уколико смо спремни да кажемо да Пећка патријаршија, Грачаница и Дечани нису наши, онда се с правом поставља питање а шта је онда српско када нису ове светиње. Како ћемо било шта моћи да бранимо и одбранимо, како ћемо било шта моћи да докажемо, ако пристанемо да Косово није Србија.

Извор – Balkans Chronicles

Васељенска

Поједине композиције грешком се сматрају изворним, иако су њихови аутори добро познати

Што се боре мисли моје
1. Текст чувене песме написао је српски кнез Михаило, а била је посвећена Клеопатри Карађорђевић, сестри краља Петра

knez-mihailo-kurir-stampano-1411770900-575165Михаило Обреновић, рођен 1823. године, а убијен у атентату на Кошутњаку 1868,био је кнез Србије у два наврата – од 1839. до 1842. и од 1860. до 1868. године.
Истерао је Турке из Србије и ударио темеље модерне државе, али је у приватном животу имао мање успеха.

Несрећно ожењен мађарском грофицом Јулијом, био је заљубљен у Катарину Константиновић, ћерку своје сестре од тетке, али није могао да се ожени њоме. Бојећи се да ће кнезу опасти углед у народу, том су се браку противили српски политичари, а и Српска православна црква је бранила женидбу с блиском рођаком.

Инспирација… Принцеза Клеопатра Карађорђевић

Волео поезију

Између две његове владавине, на челу Србије био је кнез Александар Карађорђевић, а Михаило је живео у емиграцији, претежно у Бечу. У то време испољио је склоност ка књижевности и књижевницима, као и према музици. У Бечу одржава пријатељске односе сВуком Караџићем, који му је саветник и духовни васпитач. Њих двојица заједно су путовали у Берлин и боравили на обали Северног мора, а током тих путовања Михаило пише песме „Светски путник“ и „Молитва кнеза српског Михаила на брегу морском“, које су објављене 1844. године у Српском народном листу.
Шест година касније, српски кнез написаће и дело „Што се боре мисли моје“, песму која ће остати популарна до данас.

Све до 2003. године веровало се да је била намењена Катарини Константиновић, а онда је у једној урушеној сомборској кући случајно пронађен нотни запис мелодије за ову песму композитора Алојза Калауза. 
То је аутентични документ на 18 страна, штампан у Бечу на француском језику, и на њему је Михаилова посвета упућена Клеопатри Карађорђевић.

Поклон за 15. рођендан

Клеопатра, рођена 1835. године, била је ћерка кнеза Александра Карађорђевића икнегиње Персиде, као и сестра потоњег краља Петра Првог Карађорђевића.
У фебруару 1855. године удала се за Милана, сина угледног политичара и председника владе Аврама Петронијевића. Умрла је у бањи Глајхенберг у Штајерској само пет месеци после венчања, а сахрањена у породичној гробници у Тополи, касније у Цркви Светог Ђорђа на Опленцу.

Чешки композитор и пијаниста Алојз Калауз, који је у Србију дошао 1843. и у Београду давао приватне часове клавира, компоновао је музику на стихове „Што се боре мисли моје“ за Клеопатрин 15. рођендан. Средином педесетих година 19. века музику за ову песму поново је компоновао Корнелије Станковић, и та је мелодија за време друге владе кнеза Михаила редовно певана на баловима у Београду.

Написао музику на кнежеве стихове… Војни капелник, композитор и диригент Корнелије Станковић

Саградићу шајку
2. Мита Поповић, аутор и даље популарних стихова, рођен је у Мађарској и српски језик научио је тек кад је напунио 21 годину

Аутор чувених песама „Саградићу шајку“ и „Седи Мара на камен-студенцу“ српски језик научио је тек кад је напунио 21 годину! Мита Поповић, адвокат, песник и преводилац, школовао се на мађарском језику, радио је у Мађарској, и на том језику је и објавио прве стихове. Ипак, корени су чудо!

Школовање

Рођен је 1841. године у Баји, граду на југу Мађарске, у којем је увек постојала знатна српска мањина, а православна црква постоји и данас. У школу је пошао кад је навршио пет година, и одмах се истакао даром. Међутим, после смрти његовог оца, кад је Мити било 11 година, његова породица запала је у беду. Мајка га је зато послала у Сремске Карловце да буде калуђер. Трезвеног духа, млади искушеник брзо је напустио манастир јер је тамо био најобичнији слуга, а о некаквој науци није било ни говора. Са 15 година вратио се у Бају и наставио школовање у гимназији, па затим на правном факултету.

Био је питомац Текелијанума, задужбине која је школовала младе Србе у Угарској. Радио је као високи државни службеник у Баји до 1877, кад је у Мађарској завладала еуфорија због турске победе над Русима. Са супругом Милом због тога прелази у Сомбор, одакле одржава везе с угледним Србима свог времена у Угарској – Светозаром Милетићем, Јованом Јовановићем Змајем, Лазом Костићем…

Упоредо с адвокатуром пише песме, махом родољубиве. И колико је у почетку био хваљен, толико су га пред крај живота оспоравали. Један хроничар бележи: „Поповић је био у своме књижевном раду чудновате судбине. У почетку – за добрих 16 година – није се хтела о њему рећи друга до само похвална, кад што и раскошно похвална реч… Случај је донео да се у једно доба, готово ненадано и неочекивано, устало против Поповића с једног новог гледишта. То је пређашње хвалиоце његове толико преплашило да су одмах ударили у другу крајност. Многи се пријатељи песникови склањаху од његових радова и књижевних понуда, показујући малодушност јединствену у васцелој књижевности српској 19. века.“

Присвајање

mita-popovic-kurir-stampano-1411771456-575169Разочаран, увређен и понижен, највише ставом пријатеља, Мита Поповић душевно оболева, и 1886. године затварају га у Завод за умоболне у Будимпешти, где је и умро две године касније.

У енглеској интернет енциклопедији Википедији песма Мите Поповића „Седи Мара на камен-студенцу“ проглашена је за „хрватску народну песму из Срема“. Уз то, наводи се да је њена мелодија искоришћена за компоновање химне Хаваја!
А ванвременски лепа песма „Саградићу шајку/од сувога кедра/катарку ћу од шимшира, /а свилена једра“ и дан-данас је на репертоару свих кафанских оркестара у Србији.

Умро понижен… Мита Поповић

Понижен и затворен

Разочаран, увређен и понижен, највише ставом пријатеља, Мита Поповић душевно оболева и 1886. га затварају у Завод за умоболне у Будимпешти, где је умро две године касније

Играле се делије
3. Песму која је озлоглашена као националистичка пре 102 године написао је тада популарни песник Милорад Петровић Сељанчица

Озлоглашена као националистичка и најстарија међу сличним песмама је „Играле се делије“, коју је пре 102 године написао Милорад Петровић Сељанчица. Надимак је добио по наслову своје збирке песама. Савременици сведоче да је у младости увек био у шумадијској народној ношњи, а да је о врату носио амајлију – платнени замотуљак с груменом земље с њива своје родне Велике Иванче.

Јесен стиже, дуњо моја

Рођен је 1875. године, а у Великој Иванчи, на падинама Космаја, завршио је и основну школу. Петровић пет разреда гимназије похађа у Београду, а затим прелази у учитељску школу. Ту се заљубио у своју колегиницу Ружу Кнежевић, ћерку народног посланика Колета Кнежевића, који је стрељан као учесник Тимочке буне 1883. године.

По завршетку школовања пар је успео од Министарства просвете да измоли да буду распоређени у исто место службовања, па су добили село Велико Крчмаре код Крагујевца. Ту ће млади учитељ својој будућој супрузи Ружи испевати: „Јесен стиже, дуњо моја, / Јесен рана, / Од јесени, до јесени/ Све се село већ ижени, / Душо моја, бежи мени! / Не варај јарана…“

Сељанчица је у своје време био популаран песник, а ови његови стихови, као и песме „Не лудуј, Лело, чуће те село“, и „Играле се делије насред земље Србије“ певају се и данас.
Имао је 36 година кад је 1910. премештен у Београд, где се дружио с Бором Станковићем, Дисом и Симом Пандуровићем. Учествовао је у оба балканска рата, борио се у Кумановској бици и под Једреном, али и у Првом светском рату. И после рата, болестан од туберкулозе, живео је тешко.

Лист Народна просвета 3. априла 1921. објављује белешку:
„Заборављен од свију и свакога, тешко болестан и без икакве неге и удобности траје своје последње дане Милорад М. Петровић, богодани песник Сељанчица, један од најзнаменитијих песника у Српству.“

Умро као просјак

milorad-petrovc-kurir-stampano-1411771425-575171Умро је две недеље касније, сиромашан као прави просјак, напуштен од целог света. Сахрањен је на Топчидерском гробљу о државном трошку, без споменика.
Тек прошле године, у Градском парку у Младеновцу, општинске власти откриле су бисту овог заборављеног песника. Њено ливење плаћено је прилозима дијаспоре.
Музику за „Делије“ компоновао је Божидар Јоксимовић. Године 1901. написао је прву српску оперу „Женидба Милоша Обилића“, али то дело никад није изведено. Пре четири године певач Жељко Јоксимовић „прекомпоновао“ је дело свог ученијег презимењака, па је нова верзија „Делија“ била химна тениског турнира Србија опен.

Вољен, па заборављен… Милорад Петровић

Марш на Дрину
4. Корачницу је на самом бојишту компоновао Станислав Бинички, војни капелник, композитор и диригент

Церска битка, вођена од 16. до 19. августа 1914, донела је велику победу српској војсци. Ту, на самом бојишту, композитор и диригент, војни капелник Станислав Бинички компоновао је „Марш на Дрину“. Посветио га је пуковнику Миливоју Стојановићу, званом Брка, познатом јунаку, команданту Другог пешадијског пука, који је на Церу погинуо.

Утицали на настанак и популарност чувене корачнице компоноване на ратишту, одмах по завршетку Церске битке… Станислав Бинички

Тактови за ослобођење

Марш је извођен у савезничким земљама, а у Нишу 12. октобра 1918. уз ове тактове је Дринска дивизија марширала кроз тек ослобођени град.
Станислав Бинички дипломирао је и доцније предавао математику, али се упоредо бавио и музиком, па је као државни стипендиста завршио и Музичку академију у Минхену и запослио се у војсци. Аутор је прве изведене српске опере (1903) „На уранку“, на специјално писани либрето Бранислава Нушића.

Поводом педесетогодишњице Церске битке Милоје Поповић Каваја, секретар Општинског комитета Савеза комуниста београдске Палилуле и председник КУД „Иво Лола Рибар“, написао је текст за марш Биничког. Хор Лоле га је извео први пут, а мало касније је снимљена плоча, на којој је ову песму, уз музичку пратњу Миодрага Јашаревића и оркестра Царевац, отпевала тадашња звезда Љубивоје Видосављевић.

Утицали на настанак и популарност чувене корачнице компоноване на ратишту, одмах по завршетку Церске битке… Милоје Поповић Каваја

Милоје Поповић је завршио Правни факултет, био омладински активиста, уредник и новинар шездесетих у Политици, саветник Владе Србије за штампу и културу, дипломата у Њујорку, први генерални директор Сава центра, шеф ресора за инострани туризам у ондашњој савезној влади, консултант компаније ДХЛ. Аутор је и „Поеме о Тесли“ (1976). Његов „Марш на Дрину“ има 15 не много певљивих строфа, а најчешће се пева ова: „У бој крените, јунаци сви/ Крен‘те и не жал‘те живот свој/ Цер да чује твој, Цер нек види бој/ Река Дрина – славу, храброст/ И јуначку руку српског сина.“

Честе обраде

Милоје Поповић Каваја је једном приликом испричао:
– Кад се песма појавила у јавности, мислим да није прошло дуже од месец дана, а већ је било тешко наићи на бољи кафански оркестар који је није имао на репертоару. Не бих рекао да је тад завладала некаква еуфорија, али је један наш српски полтрон, да му не помињем име јер је још жив, одмах пожурио код Тита да би му се пожалио: „Ено, Срби опет лумпују уз неке нове националистичке песме.“ И ко зна шта би се тад догодило да није поменуо „Марш на Дрину“, на шта му је стари одговорио да он лично обожава ту композицију и да у томе не види ништа лоше.

Композицију Биничког изводили су многи музичари, а међу њима су били и Џони Штулић, Лајбах, Шедоуси… Кад је Иво Андрић добио Нобелову награду за књижевност, скандинавски издавачи су, у намери да објаве још нека уметничка дела с ових простора, изабрали композицију Станислава Биничког „Марш на Дрину“. Чинила им се повезаном с Андрићевим делом „На Дрини ћуприја“.

Утицали на настанак и популарност чувене корачнице компоноване на ратишту, одмах по завршетку Церске битке… Бенд Шедоуз

И Тито је волео Марш

– Кад се песма појавила у јавности, већ је било тешко наићи на бољи кафански оркестар који је није имао на репертоару. Један наш српски полтрон одмах је пожурио код Тита да би му се пожалио: „Ено, Срби опет лумпују уз неке нове националистичке песме.“ Стари му је одговорио да он лично обожава ту композицију и да у томе не види ништа лоше – рекао је Милоје Поповић Каваја

У лијепом старом Вишеграду
5. Аутор највише песама које се сматрају изворним народним, а то заправо нису, јесте Крагујевчанин Драгиша Недовић

Аутор највише песама које се погрешно сматрају изворним народним јесте Крагујевчанин Драгиша Недовић. Његова су дела, као и речи и музика, „Стани, стани, Ибар водо“, „Лепе ли су, нано, Гружанке девојке“, „У лијепом старом Вишеграду“, „Прођох Босном кроз градове“, „Јесен прође, ја се не ожених“, „Ајд‘ д‘ идемо, Радо“, „Јутрос ми је ружа процветала“ и још око 400 песама.

Стварао уз гитару

Рођен 1916. године у сиромашној градској породици са деветоро деце, Драгиша се у 16 години пешке отиснуо у свет „да народ чује његову музику“. Са собом је понео само гитару, а то искуство преточио је у стихове познате песме „Сиромах сам, друже/ нигде ништа немам/ само једну стару/ скршену гитару…“ У родном граду затиче га почетак Другог светског рата. Заједно с многим суграђанима, Немци га одводе на стрељање у Шумарице, али га тамо неки немачки официр препознаје као музичара и поштеди му живот. Транспортован је у логор у Немачкој, где ће провести четири године.

Иако је пре рата завршио машинбраварски занат, компоновање је једино што заиста уме да ради, и он се тиме бави и по повратку из заробљеништва, све до краја живота.
Неки Хрвати тешко су се мирили са чињеницом да је један Шумадинац аутор „Кад си била мала, Маре“. Пред распад СФРЈ 1989. године, загребачки „Југотон“ је ову песму објавио у публикацији „50 најлепших изворних песама“, а 2002. године Симфонијски оркестар Радио Загреба снимио је нумеру „Маре“, али прекомпоновану као изворну.

„Јутрос рано слушам“

dragisa-nedovic-kurir-stampano-1411770900-575185Песма „У лијепом старом Вишеграду“ настала је 1936. године. У оригиналној верзији звала се „Јутрос рано слушам“, и била је посвећена девојци Кики са Бикавца, познатог узвишења изнад Вишеграда, одакле пуца поглед на прослављену ћуприју на Дрини. Постала је хит кад ју је средином педесетих година прошлог века снимио популарни певач Химзо Половина.

Он је изоставио последњу строфу „Устај, испрати ме, морам да путујем/ у Србију идем моме родном крају/за тобом ћу, Кико, вјечно да тугујем/јер сам тебе, драга, оставио младу“, а на плочи није наведено ни име аутора. После претње тужбом, име Драгише Недовића као композитора и текстописца нашло се на другом издању плоче, али крај песме остао је из политичких разлога – због помињања Србије – под својеврсном цензуром. После је, просто, та пета строфа заборављена.
Давних осамдесетих година прослављени фрулаш Бора Дугић предложио је да се Драгиши Недовићу подигне споменик у центру Крагујевца. До данас то није учињено…

Невероватна судбина

Сиромашни музичар Драгиша Недовић одведен је на стрељање у Шумарице, али га је неки немачки официр препознао, па му је поштедео живот. Послат је у логор у Немачку

Тамо далеко
6. О правом аутору се још полемише, али се претпоставља да је песму написао Ђорђе Маринковић из Корбова код Кладова

Ова песма, настала у време Првог светског рата, дуго је сматрана националистичком, а њено певање у кафанама полиција је третирала као националистичку провокацију. Прича о њеном настанку заплетена је и још није сасвим испричана…

Обожавали песму…Војници на Солунском фронту уживали су у стиховима Ђорђа Маринковића

Хит на фронту

Стела Франклин, аустралијска књижевница, која је ступила 1917. у Болницу жена Шкотске на Солунском фронту, у једном свом роману пише да „Срби стално певају ‚Тамо далеко‘, тужну песму о селу, девојци, о земљи…“

Као аутора ове песме истраживачи су означавали Милана Бузина, капелана Дринске дивизије, Димитрија Марића, лекара Треће пољске болнице Шумадијске дивизије, и Михаила Заставниковића, учитеља из Неготина, али највероватније да је њен творац Ђорђе Маринковић из Корбова код Кладова. Материјал за ову тврдњу скупио је и српској јавности у медијима предочио хроничар Источне Србије Ранко Јаковљевић из Кладова.

Открио истину… Ранко Јаковљевић

Имена Маринковићевих родитеља Јон и Флора непобитно упућују на влашко порекло овог музичара. На Солунском фронту случајно је сазнао да Арнаути спремају атентат на краља Петра, па је од краља, којем је то јавио, за награду добио пасош. Отпутовао је у Француску, где се већ двадесетих година прошлог века прославио као композитор шансона и професор цитре. Његов уџбеник за свирање на овом инструменту и данас је могуће купити на сајту Амазон.цом.

Средином прошлог века Маринковић је добио судски процес против наследника Михаила Заставниковића. Овај је учитељ после Првог светског рата написао и објавио више песничких збирки, а 1925. године прославио је две деценије учитељевања и књижевног рада. Тим поводом даровао је редакцији „Српског Косова“ из Скопља 1.000 динара, а у знак захвалности овај лист штампао му је песму „Креће се лађа француска“.

Тражио да му на сахрани свирају Тамо далеко… Никола Тесла

Прерађивана

Исту песму, међутим, три године раније објавио је под насловом „Изгнаници“ пешадијски пуковник Бранислав Милосављевић. Изгледа да је Заставниковић песме које је чуо обрађивао или прерађивао, и такве потписивао својим именом, па је тако штампао и једну верзију „Тамо далеко“, али је песму највероватније чуо на Солунском фронту од војника. У његовој песми је онај чувени нелогични стих „Тамо далеко, далеко крај мора, тамо је село моје, тамо је Србија“.

У архиви Њујорка недавно је пронађен звучни снимак сахране Николе Тесле из 1943. године. Над мртвим Теслом свирао је његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, један од највећих виртуоза на свету, и то по Теслиној жељи – прво Шубертову композицију „Аве Марија“, а онда песму „Тамо далеко“.

Аутор хитова… Ђорђе Маринковић

Свирана на Теслиној сахрани

У архиви Њујорка недавно је пронађен звучни снимак сахране Николе Тесле из 1943. године. Над мртвим Теслом свирао је његов пријатељ, виолиниста Златко Балоковић, један од највећих виртуоза на свету, и то по Теслиној жељи – прво Шубертову композицију „Аве Марија“, а онда песму „Тамо далеко“.

Кућерак у Срему
7. Влада Канић је стихове написао у једном даху, једне магловите суботе у далеком Ставангеру, а посвећена је његовом оцу Милану

Влада Канић музиком је почео да се бави раних шездесетих година као студент. На Омладинском фестивалу у Суботици 1963. осваја награду публике, а на Београдском пролећу дебитује 1967. А онда, сасвим случајно, добија двомесечни аранжман у једном хотелу у Норвешкој, тамо се жени мештанком, запошљава се као грађевински инжењер, добија троје деце, и престаје да се бави музиком.

Тамбурица 5

Вратиће јој се тек 1986, кад у ресторан његовог пријатеља у Ослу буде дошао оркестар Тамбурица 5. Заинтригиран, Канић им нуди своје старе песме, али пише и једну нову.
– Написао сам је у једном даху, једне магловите суботе у далеком Ставангеру. Посвећена је мом оцу Милану, познатом земунском кројачу, који је на Бежанији имао виноград, где се увек скупљало добро друштво.

Написао сам је као опроштај од тог лепог света и једне лепе младости. Сећам се, жена је била у кухињи, а деца, Марко, Елизабета и Ева, распрострели свеске по дневној соби. А мене шчепало, не пушта. Ухватим се гитаре, ал‘ убрзо ми зафали хор. Жена остави на часак ручак, деца се скупише око мене, па на српском, али са четири норвешка акцента, запевасмо: „Еј, кад би срце, еј кад би душа“ – причао је доцније новинарима како је написао чувену „Има један кућерак у Срему“, за коју многи верују да је староградска илити народна песма.

Једна кафана у Сремским Карловцима зове се „Кућерак у Срему“, са промењеним текстом „Кућерак“ пева и тамбурашки оркестар Дике из Хрватске, а и бројни други музичари, верујући да је ничија, стављају је на своје албуме.

Срем му био инспирација и у далекој Норвешкој… Влада Канић

Популаран у свету

Влада Канић је ромске и руске песме препевао на норвешки језик и објавио их 2000. године на диску. Као етно-музика, тај ЦД продаје се по целом свету, чак и у Кореји и Јапану, а у Норвешкој је изузетно популаран.

О разлозима да напише „Кућерак“, песму која га је прославила, рекао је:
– Све потиче од слика из детињства. И све је везано за равницу. А у Норвешкој су велике плате и високе планине, али нема Срема. Зато понекад, за време белих ноћи, из своје куће крај мора зачкиљим и као да ми ту, испред носа, пролази Дунав…

Мој отац је био боем, волео је да прави вино, да пева. Седели бисмо за дугачким лименим столом, испод грожђа, које је нам висило у носеве, и певали. И како то обично бива, после пет шприцера, неко би заплакао. А отац ће: „Немој ту да плачеш, да нам квариш друштво. Иди у салон за плакање.“ Била је то једна кућица од блата у коју је отац ставио шест седишта из неког старог аутобуса. Ту се седело и плакало.

Носталгија

Све потиче од слика из детињства. И све је везано за равницу. А у Норвешкој су велике плате и високе планине, али нема Срема. Зато понекад, за време белих ноћи, из своје куће крај мора зачкиљим и као да ми ту, испред носа, пролази Дунав…

Аутор: Е.К.

ИзворКУРИР

Преварили су се хроничари који су пре 10 година о изузетно вредној документационој грађи, коју је предано сакупљала и на научно објективан начин обрадила историчар уметности Бојана Исаковић из Београда, написали да је заувек од заборава отргнуто више од 1.000 докумената о геноциду над српским народом у периодима од 1941. до 1945. и од 1991. до 1992. године.

kravicaКравица, место где су Орићве банде починиле стравичне злочине над Србима

Оно што нису успели да ураде време и брисачи трагова геноцида над Србима цивилима, учинила је непозната плаћеничка рука. И то усред Србије, у Врању, запаливши конак манастира Свети Никола, у коме су били склоњени сви експонати који су, кроз хиљаде докумената, говорили о геноциду над Србима у поменутим периодима, као и у време Првог светског рата и свим ратовима вођеним у прошлој деценији у Српским крајинама.

Стравичну причу о томе како је у ватреној стихији нестало 1.600 документата из те непроцењиве историјске и документационе грађе, за НТ прича њен аутор, историчар уметности Бојана Исаковић, која је више од 30 година радила на сакупљању, обради и документовању. Госпођа Исаковић први прут прича и невољама које су је пратиле док је радила на прикупљању грађе, а посебно кад се осмелила да је прикаже на изложбама, не само у Србији 1991. и 1992. године, него и у Европи, која је нашу земљу тада држала под санкцијама.

Прича о злочину

Исповест госпође Бојане Исаковић забележили смо у њеном београдском стану, где је била окружена фотографијама онога што је остало после пожара у конаку. Иако је прошло непуних 20-так дана од те кобне ноћи, када је део историје отишао у дим и пепео, госпођа Исаковић је и даље видно потресена, али за НТ прича :

– Злочин над материјалом који показује геноцид над Српским народом, што је најгоре, починио је СРБИН. Налогодавци су увек исти, у то нећу да улазим. Нико не може да ме убеди да је то урадио неки дечак због овога или онога. То је урађено прецизно. Задатак је урађен перфектно. Од тог професионалца, који је тако добро обавио задатак, преко посредника до врховног налогодавца један је пут. Са тим врховним налогодавцем емотивно се борим. Али, зато знам да извршилац сигурно то не би урадио да је знао шта ради. Не би био тако лако купљен да је знао да је Србе убијене у Хрватској и Босни-поново убио.

ko-istrazuje-zlocine-nad-Srbima (1)

Како сам почела

– Одувек сам се бавила историјом цивилизације. Поштовала сам документ сваког народа. Када ми се учинило да могу да послужим и мом народу сакупљају“и документе са одређеном темом, несебично сам се предала том послу. Крајем 80-тих прекодринским Србима пружила се прилика да и они коначно заврше недовршен посао, као што је откопавање јама и сахрањивање својих убијених у Другом светском рату. Знала сам да тај тренутак откопавања јама и идентификација, колико је била могућа, представљају само један секунд у историји и да ће, ако се то не документује и истражи, заувек бити завршена прича, па сам решила да то не дозволим. Поднела сам елаборат Српској академији наука и добила једногласну подршку на Одељењу за изучавање геноцида над Српским и осталим народима. Елаборат сам завршила и отишла на терен. Обишла сам велики број јама, покупила материјал и предложила нашим институцијама-Академији наука, полицији, медијима- да се сви на свој начин укључе у тај посао. Сматрала сам да тако велики и важан подухват превазилази могућности једне личности. Мало ко је помогао. То је почетак мога рада. тада још није било рата…

jadovno_2222Јама Јадовно, стратиште хиљаде Срба

Сусрет са ратом

– Међутим, догађаји су ускоро кренули невероватном брзином и рат је почео да тутњи. Било је природно да у том тренутку екипу коју сам окупила усмерим према новим догађАјима. Тако је дошло до спонтаног окретања камере и фотоапарата према догађАјима који су се тако стравично ваљали према нама. Када се ствар веома заоштрила, када је рат протутњао Словенијом, кренуо Хрватском и претио Босни, било је нормално да све то пратим онолико колике ссу моје физичке и материјалне могућности дозвољавале. Почела сам да бележим, позвала неколико пријатеља фоторепортера. Мало их је било који су одлазили на ратиште. Почетак је био застрашујући за све, па је било устезања. Али, било је пар њих који су од почетка то бележили. Замолила сам их да, када фотографишу, одмах пишу ко је жртва, како бих касније, када одлазим на терен, о свакој личности сазнавала све појединости. Тако је у овом стану настало 800 фотографија и још толико докумената о геноциду над Србима цивилима у уништеним црквама. Документи су, осим жртава, показали њихове убице и тродимензионалне предмете жртава. Све је било ту, али нисам знала ко ће пристати да изложи, да ли ће уопште иког интересовати да гледа те страхоте.

jasenovacЈасеновац, логор смрти, а не радни логор

Коначно изложба

– Признајем, имала сам у то време извесну подршку у Академији наука, али када је све било готово, показало се да изложба тражи простор и време. Не можете људима објаснити зашто ти документи уопште постоје, зашто се то догодило показујући им само фотографије лешева. Било је неопходно да се на известан начин обради Други светски рат. Буквално сам даноноћно припремала те документе и фотографије. Почели смо да радимо и Други светски рат, да обрадимо стварање фашистичке НДХ и логор Јасеновац. У међувремену, рат у Хрватској, већ је тутњао. Онда сам у Музеју примењених уметности у Београду уговорила изложбу. Отварање је било 28. септембра 1991. године. Изложба је трајала девет месеци, иако је било предвиђено да траје само месец дана. Продужавао ју је народ, као и интересовања страних новинара. Они су допринели да се интересовање за изложбу прошири. Добили смо број наслова у страној штампи, који ниједан други посао такве врсте није добио у свету. И то у време оних блокада.

jastrebarskoЈастребарско, усташки логор смрти за српску децу

Продор у Лондон

– Док је изложба трајала, код мене је дошла једна британска новинарка. Нисам знала за који часопис ради, али ме је обрадовало што неко показује интересовање. Молила ме је да јој дам неколико негатива. У претходном покушају са Балканолошким институтом у Лондону, који је био вољан да пренесе моју изложбу, нисмо успели. Чак су га затворили. А Балканолошки институт у Лондону окупљао је и балканологе Србе и Британце. Забранили су један научни институт само да не би објавио документа о геноциду над Србима.

Онда сам британској новинарки дала 24 негатива које је она однела. Направили су изложбу у Лондону. Она и њен главни и одговорни уредник имали су храбрости да цео часопис посвете тој теми, и кажу: слушајте, то је грађански рат у којем ми нисмо ни на чијој страни, али молим вас, гину и Срби. Тај део изложбе, направљен од негатива који су тајно пренесени, изазвао је буру и часопис је забрањен. Он никад није имао већи тираж и продавао се испод тезге. Изложба је прошла целу Британију. Оксфордски студенти су демонстрацијама приморали владу да изложбу дозволи и на Универзитету. Касније је иста изложба пренета у Немачку.

Казна је стигла

– Док је излозба у Београду још трајала, радила сам од јутра до вечери. Једне вечери, излазим из Музеја примењене уметности, уморна. Било је 22,30. Хоћу да пређем онај прелаз између ћошка паркића, где су све-три липе великих стабала, новинарница и “ Пролеће „. Иако нема аутомобила ни људи, дисциплиновано, и вероватно од умора, чекам да се упали зелено светло. Стојим на ивици тротоара. Одједном, неко ме отпозади ударио у потиљак. чиме – не знам. Пала сам и онесвестила се. Пренета сам у болницу са повраћањима, симптомима потреса мозга. То је било време када нисмо имали ни рендгенске филмове, а ако их је и било, били су бајати. Нисмо имали ни магнетну резонанцу. Једноставно – ништа. На своју одговорност и захтев, зато што сам имала обавезе око изложбе, пуштена сам сутрадан.

Радила сам иако сам непрекидно повраћала и имала страховите главобоље. Нисам могла да стојим. Лева рука ми се одузимала. Приликом поставке изложбе у Крагујевцу, срушила сам се. Пренета сам у болницу. Тек они тамо ништа нису имали. Јавила сам се свом лекару у Београду. Рекао је да треба да ме прегледа неуролог. Објаснила сам му да ми је за два дана отварање изложбе, да долазе сви из Републике Српске, Републике Српске Крајине. Дали су ми једног лекара који се вратио са ратишта. Да бих све то издржала, давао ми је ињекције између пршљенова. Рекао ми је да се то даје ратницима када им секу ногу или руку.

Одмах по отварању изложбе пренета сам на неурологију. Тамо су установили да је огроман број нерава у мојој кичменој мождини одумро. Породица је скупила паре и одвели су ме на магнетну резонанцу у иностранство. Тамо је утврђено да ми је сломљен пети пршљен, и дан данас један део стоји у меснатом делу у врату, а дијагонално је прсао и шести пршљен. Кичмена мождина је повређена тако што су одумрли нерви. Дуго сам била непокретна. Нисам могла прсте да померам, нисам могла да ходам, била сам дезоријентисана. Дакле, повређена је кичмена мождина, што доводи до потпуне параплегичности. Само упорношћу и захваљљујући генетици, поново сам стала на ноге.

Ето, то ми се догодило у Београду. Не могу да окривим никог конкретно. Да ли је неко послат да то уради, или је неко био незадовољан што ја то показујем, у то се нисам упуштала.

mudzahedinМуџахедини у Босни муче заробљеног Србина

Напао ме и муџахедин

– То није био једини пут да сам нападнута. Пре тога, негде близу Прозора, сакупљали смо документе о Србима који су настрадали у глини. Стално сам имала чуваре. У једном тренутку, угледала сам једног војника и он је гледао мене. Одједном је извукао пиштољ, уперио га у мене и репетирао. Свако нормалан потрчао би назад или покушао да се склони. Уопште се не хвалим оним шта сам урадила у том тренутку. Уместо да бежим, кренула сам према њему и викнула: “ Шта то радиш ? Шта то радиш? “ Ови који су то гледали звали су полицију, која га је ухапсила. После седам дана јавили су ми да је то био муџахедин.

Да ли су у те нападе на мене, као што сада многи тврде, биле умешане стране обавештајне службе, не знам. Колико сам им била интересантнаа, просудите сами. Ако се министарство једне стране државе дописује око тога хоћу ли моћи да излажем или не, ако се укида Балканолошки институт, ако не добијем визу да присуствујем отварању изложбе у Немачкој, ако ми у разговору са директором Културног центра Немачке тај господин каже : “ Знамо ми ко сте ви “ , онда су било какви коментари излишни. Дакле, праћен је мој рад, али нисам имала времена да се бавим тиме ! Сада нећу тиме да се оптерећујем, иако знам да ово што се догодило у Врању није нимало случајно.
О тим нападима на мене ћутала сам до сада, јер никада нисам желела да личну трагедију стављам испред онога што радим. Али, сада су уништили и мој рад.

Конак – институт за геноцид

– Када ме је болест оборила, покушала сам на разна места да склоним грађу о геноциду над Србима, запаковану у више од 20 сандука. Одлазила сам у разне институције да бих видела где би то могло да се склони. Најлогичније је било да постоји простор, где би било стално изложено. Али, није га било.

Имала сам срећу да сретнем владику Пахомија. Он ми је омогућио место на којем ћу моћи да сместим грађу и наставим да радим. Прво је то било наслагано у епархији, а онда је, морам да кажем, владика Пахомије у конаку манастира Свети Никола на неки начин направио Институт за изучавање геноцида над Србима. И то не само за мене. Ту су долазили људи и на миру радили. Имала сам собу, поређане сандуке, и из сваког сам могла да вадим експонате и проверавам њихову очуваност. То је сад све у праху и пепелу.

Хајка на Владику

– Неко је све то пратио и напослетку запалио конак. Ватра је букнула баш изнад моје собе. Уништено је више од 800 фотографија и исто толико документата. Целокупна документација о геноциду у Госпићу, Глини, Купресу, Вуковару, Сребреници…

Све се то десило у јеку хајке на владику Пахомија, часног и смерног пастира Српске Православне Цркве, који никоме нажао није учинио. Напротив, само је помагао и помаже људима. Мислим да није случајно то што се догодило у Врању. Неко је синхронизовао нападе на владику и паљење конака и документације о геноциду над Србима. Ко је то, надам се, откриће истрага.

Владика Пахомије је желео да моју изложбу поново прикажемо у Србији, а да крене баш из Врања. Имао је ту жељу и ја му не бих одбила, пробала бих то са, на пример, једном уском темом, можда баш Другим светским ратом. Јер, у атмосфери када је крајње непопуларно причати о геноциду над Србима, нисам уверена да би моја изложба била добродошла. Данас је најпопуларније говорити кога су Срби убили.

Извор – (magacin.org)

Сава Владиславић, први руски обавештајац у Турској и Кини, а Србин: Утемељивач руске спољне обавештајне службе и специјални саветник Петра Великог.

Sava-VladislavicКАДА је у пролеће 2012. године руски вођа Владимир Путин позвао представнике Руске академије наука да се консултује с њима о новом међудржавном уговору између Русије и Кине, један академик му је рекао да је тај споразум историјски верификован и добар.

Нови уговор је иновирана верзија договора о разграничењу који је с Кинезима склопио пре три века Сава Владиславић, утемељивач руске спољне обавештајне службе и специјални саветник цара Петра Великог – речено је Путину.

Велико поверење

То је веома заинтересовало руског председника, који је и био обавештајац КГБ-а, да затражи од академика биографију Саве Владиславића и његов извештај о Кини, први после оног који је написао Марко Поло, после којег и није направљен бољи. У извештају Руске академије наука о Сави Владиславићу је писало:

– Када су се царска Русија и Кина нашле у сукобу због границе, Петар Велики је, на савет познатог филозофа Лајбница да тај проблем што пре реши, послао човека од највећег поверења Саву Владиславића да у Пекингу се са кинеским царем договори о линији разграничења.

Разграничење Русије и Кине је потписано 5. априла 1728. године на реци Бури, у време када је на власти био цар Петар Други. Та граница је држала два велика царства у потпуном миру више од 150 година. За заслуге остварене у Кини, као руски изасланик, Владиславић је добио титулу грофа 24. фебруара 1725. године, Орден Александра Невског 1. јануара 1728. и чин тајног саветника. Цар му је дао право да у Сибиру подигне град Троицкосковски и тврђаву Новотројицку у чијем центру је саградио цркву Светог Саве. У том тренутку Владисавић је постао најмоћнији Србин 18. века.

УМНИ ХЕРЦЕГОВАЦ Сава Владиславић је Херцеговац, пореклом из околине Фоче. Нагађало се да је рођен у Попову, па у Јасеники, у Гацку и Житомислићу. Рођен је 1664. године, а по неким документима 1670. Са непуних двадесет година нашао се у Дубровнику. У језуитским школама је стекао високо образовање, које је употпунио знањем из економије у Шпанији и Француској. Трговачки послови одвели су га 1698. године у Цариград, где је, као човек од поверења, за Дубровчане свршавао важне послове.

Узео је и ново презиме Рагузински (Дубровчанин) да би личио на Руса и успоставио везе са руским посланством, које га доводи до цара Петра Првог ради вођења танане политике између Русије и Турске. Рагузински се 1699. повезује са Емилијаном Ивановичем Украјинцевом, руским послаником на Високој Порти, који је упућен из Петрограда са задатком да са султаном закључи јасан мир уместо несигурног примирја.

Као одличан познавалац турске спољне и унутрашње политике, дворских тајни, и мрачних турских политичких личности, гроф Рагузински је учествовао у стварању прве руске обавештајне службе. Она је у то доба била неопходна царској Русији, јер је већ изашла на Црно море и на Балтичко море, и стално је ратовала. Сматра се да је први велики обавештајни посао Саве Владиславића био државни удар у Турској 1702. године. Тада је султан Мустафа Други збачен са престола, а наследио га је Ахмет Трећи.

За шпијунски рад Владиславић је у царском двору формирао “црни кабинет”, којег су чинили руске поверљиве личности и највећи шпијуни. Цар га враћа у Цариград да помогне грофу Толстоју да побољшава позицију руског посланства у Турској. На повратку из Цариграда, Рагузински цару доноси “Тајни опис Црног мора по обалама и по путевима и по утврђењима и по војним базама”. Све је то, до тада, Русима било непознато.

Мрежа јатака

Настављајући своја тајна путовања и истраживања као царски агент, гроф Рагузински 1729. године доноси у Русију поверљива документа “Тајни опис Кине по обалама и по путевима и по утврђењима и по војним базама”, као и “Тајне информације о снази и стању кинеске државе”.

Све је то сазнавао преваљујући хиљаде километара на коњима и камилама, пловећи једрењацима и табанајући пешице. Успут је стварао модерну обавештајну мрежу, градећи караванске станице, градове и манастире из којих су му сарадници слали информације, анализе и предвиђања.

СТИГАО ДО ПАПЕ Као тајни саветник Петра Великог, гроф Рагузински имао је од 1716. до 1722. године поверљив задатак да у Риму склопи конкордат са папом Клементом XI за уређење односа католичке цркве у Русији. Да би то урадио он је 1720. године и званично постао посланик Петра Великог код папе Клемента XI, у Риму.
Гроф Сава Владиславић Рагузински је преминуо 17. јуна 1738. године у Петрограду. Сахранила га је у царској гробници, у крипти Благовештенске цркве, царица Катарина Велика уз највише почасти, јер га је, као и цар Петар Велики, сматрала најближим сарадником и пријатељем.

Владиславић је на тај начин заокружио евроазијску обавештајну мрежу, јер је још почетком 18. века створио руску агентуру у целом Средоземљу, ангажујући чувене дубровачке трговце и поморце.

Одсуство из домовине је изгледа још више везивало Владиславића за српство, што се види из покушаја да уз помоћ Петра Великог ослободи православни Балкан од Турака. “Гроф Владиславић је утемељивач српско-руских духовних веза”, писао је Јован Дучић, који је открио да је грофза руску државу обављао изузетно важне финансијске и дипломатске послове.

– За четвртину столећа био је умешан у све важне догађаје руског царства: закључио је војни савез са владајућим кнезом Молдавије у Јашу, мир са султаном на Пруту, конкордат са папом у Риму, и пакт о пријатељству са кинеским царем у Пекингу у првом коначном разграничењу Русије и Кине са кинеским царем у Пекингу – писао је Дучић у биографији свог рођака. – Владиславић, што је до сада остало непознато српском народу, а што је за нас и најважније, био први Србин који је задобио поверење православне Русије и лично Петра Великог, за ослобођење српства и Балкана. Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана.

Одмах по објављивању турско-руског рата, гроф Рагузински, односно Сава Владиславић из Петрограда је иницирао устанак Црне Горе и Херцеговине. Устанак је требало да почне напоредо са руским операцијама у Молдавији и да се тако на Балкану ослаби позиција султана. У првом плану ове Владиславићеве стратегије је био његов лични пријатељ владика и кнез цетињски Данило, који је на Видовдан, на Цетињском пољу, сазвао народ, одржао ватрени говор и прочитао прокламацију цара Петра Првог, руског, коју је, заправо, написао Сава Владиславић. Црногорци су отишли у Дубровник да купе барут и олово, а велможе, пошто нису били расположени према овом устанку, истовремено су наоружавали и црногорско-херцеговачке чете и Турке.

Марко Лопушина

ИзворНовости

20130817193606Mihailo_ŽivkovićКако је генерал Михајло Живковић, после понуде непријатељске војске да преда Београд, поручио аустријском генералу да се „врати у утробу своје мајке“.

Двадесет други септембар (1914) – Монитори и батерије са Бежаније избацују ватру и митраљирају. Штете које проузрокују су огромне у свим квартовима…

У поподневним сатима, један монитор на коме је истакнута бела преговарачка застава приближава се српским положајима код Београда.

Заповедник аустро-мађарских снага земунског региона, генерал-мајор Густав Гоља (Густав Гоглиа) у пет сати после подне, шаље једног преговарача-курира са следећим писмом-ултиматумом:

Главном команданту у Београду,

Како бисте спасли српску престоницу од уништења артиљеријском ватром, ви се позивате на предају града.

Командант највишег чина и његов штаб, као и градска управа, треба да се, од сада па за један сат, што значи пре шест сати ове вечери, појаве на перону у Земуну, смештеном на Дунаву.

Густав Гоља, генерал-мајор

Напомена: У случају да прихватате предају, нека се на Калемегдану уместо српског истакне бели барјак.

Генерал Михајло Живковић, један „тврдокожац“, није се много мучио да да дугачак одговор:

„Иди у п… материну“, избацио је бесним тоном.

Што се мене тиче, нећу се трудити да преводим на француски реч по реч тај одговор, колико кратак, толико енергичан, којим је он саветовао аустријском генералу да се „врати у утробу своје мајке“.

Затим, када је непријатељски преговарач, страшно забезекнут овим одговором, стигао до мађарске обале, генерал Живковић, који је наставио да сипа друге псовке – српски језик је њима обилно опскрбљен – наредио је артиљерији да одмах отвори страховиту ватру, записао је Барби.

Михајло Живковић Гвоздени рођен је 1856. године у Београду. По очевој и мајчиној линији био је потомак Миленка Стојковића и Хајдук Вељка Петровића.

Завршио је највише војне школе у Србији, а усавршавао се у Русији. Био је министар војни Краљевине Србије 1908. и 1909. године.

Септембра 1912, постављен је за команданта Ибарске оперативне војске. Са овом јединицом дејствовао је на правцу Новог Пазара и Рашке. У ратним операцијама 1913. године био је командант трупа на Албанском фронту.

У Првом светском рату, 1914. године био је командант Одбране Београда. На челу ове војне формације остаје све до повлачења војске на Крф, где је ова команда расформирана 1916. године.

Јуна 1916, постављен је за команданта Српског добровољачког корпуса у Русији. Пошто је већ пре његовог доласка у Одесу била формирана Прва дивизија, преузео је послове на формирању Друге дивизије.

По избијању револуција у Русији, 1917. године, корпус добровољаца упућен је на Солунски фронт, а са њима и Живковић. На путу се разболео и морао да остане у Паризу. Пензионисан је 1. јуна 1918. године. Преминуо је 28. априла 1930. године.

Приређено према књизи Анрија Барбија Са српском војском, Дечје новине, Горњи Милановац, 1986. године.

Извор – РТС, Правда

Интермагазин

kusonje-1-345x230Животна прича осамдесетчетворогодишње Савке Ненадовић из пакрачког села Кусоње осликава судбину већине српских повратника у западној Славонији. Бака живи сама, од мале пензије, у трошној кући, у сабласном и пустом месту, где су бројне српске куће уништене и зарасле у трње и шипражје.

Савку затичемо у дворишту, у суботу, на дан устоличења новог епископа славонског Јована. Целе ноћи киша је падала. Водена бујица је однела макадамски пут поред њене куће. Блато је свуда. Тај пут води до православне цркве Светог Георгија, на чијим зидовима се још виде оштећења из рата.

Црква Светог Георгија у Кусоњама

Страдања Срба Кусоњчана у Другом свјетском рату вежу се за 13.08.1942. године и то је најтужнији дан у историји овог мјеста у близини Пакраца. На тај дан је у селу од усташке руке убијено 251 Срба.Највећи дио Срба убијен је на тај начин што су натјерани у православну цркву Светтог Георгија која је потом затворена, поливена бензином, затрпана сламом и спаљена. Они који нису стали у цркву су поклани те побацани у оближње бунаре. Игром случаја једна жена, иако приклана, успјева да се извуче испод гомиле лешева и да се спасе. Међу страдалима било је и већи број дјеце. Остала дјеца и жене потрпани су у возове те депортовани у логоре смрти (Јасеновац, Стара Градишка…) који се налазе неких 30 км од Кусоња. Дјеца која су била већ нешто већа и радно способна подијељена су хрватским фамилијама да би обављали послове у пољу. Мањи број скроз мале дјеце је усвојен. Осталој малој дјеци се губи сваки траг и може се само слутити која их је судбина снашла.Мањи дио веће дјеце која је била узета за рад у пољима послије рата се успијела вратити у родно село те свједочити о овом страшном злочину.

После рата, црква није имала дозволу за обнављање. Ипак, 1987. године, почело се са радовима. Од 1991. до 1995. све што је урађено поново је уништено.

Извор: Јадовно

Децо, кога тражите? – упита нас старица са дворишне капије. Питамо је како да дођемо до цркве.

Пешке. Или се вратите на пут за Пожегу. А одакле сте, децо?

Драго јој, вели, што смо је посетили.

Нек сте дошли. Нек и нас неко обиђе. Самоћа је тешка. Да ми није сина и унука, који живе у Србији, не знам шта би’. Они ме једино често обиђу.

Савка се у ово српско село вратила пре 16 година. Муж јој је преминуо. Син Стојан и кћерка Софија сада живе у Србији. Бака је остала сама да чува вековно огњиште. Има малу башту и пензију. Помогну јој и деца. Најгоре је, каже, зими. Док ложи ватру и греје собу, вели, сети се шта је све проживела.

У Кусоњама Срби су убијани и ‘41 и деведесетих. Село је спаљивано, људи убијани – каже она.

У протеклом рату у овом месту побијено је неколико старијих Срба који нису успели да побегну. Хрватска војска у акцији „Бљесак“ протерала је 15.000 пакрачких Срба. Страдало је и Савкино село.

Било, не поновило се никоме – одмахује руком старица.

Заобилазним путем долазимо до цркве која је страдала и у Другом светском и у протеклом рату. Милан Козловић, српски повратник у Кусоње, прича нам да су усташе 13. августа 1942. године цркву спалиле заједно са бројним народом у њој, углавном избеглицама са Козаре.

Сурова статистика

У рату је из западне Славоније протерано око 125.000 Срба.

Деда ми је убијен у логору Јадовно – каже Милан. – Несрећна судбина настављена је и у протеклом рату. Овде је убијен и мој отац. Његови посмртни остаци су идентификовани тек 2000. године.

У подножју села, крај пута за Пожегу, зјапи уништени Дом културе. Испред Дома спомен-плоча Србима убијеним ‘42. На њој пише да су усташе тог 13. августа убиле, спалиле у цркви и бациле у бунар 251 жртву, међу којима је било много жена и деце. Наравно, и плоча је била уништена у акцији „Бљесак“, па је обновљена.

Сада живимо мирно – прича Милан. – Нема тензија, ни мржње. Али, Срби и Хрвати у Пакрацу ништа не раде заједно. Односи су хладни.

Савка због старости није могла да се из Кусоња спусти до пакрачког храма Свете Тројице где је патријарх српски Иринеј у трон епископа славонских увео владику Јована. Милан је тог дана био редар.

Помагао је гостима да се сместе. Причао им је о историји епархије, храма и владичиног двора. Све ове светиње су уништене и спаљене у протеклом рату.

Доласком новог епископа Јована вратила нам се нада да ћемо обновити храмове и куће – каже Милан.

Свечаности је присуствовала и осамдесетогодишња Мара Голубовић из села Кусоње. Живи са мужем Гојком. Деца су јој у Бањалуци.

– Даће Бог да са новим владиком дођу боља времена за нас – нада се Мара. – Намучили смо се у рату. Морали смо да бежимо и напуштамо огњишта. Драго ми кад видим оволики свет око храма.

У Кусоњама тренутно живи око 150 Срба. Пре рата у овом селу их је било 1.100. Православаца је све мање у Пакрацу. Ипак, доласком новог владике враћена им је нада да ће Срба у овом делу западне Славоније у будућности бити више. Да ће се породице окупити на вековним огњиштима и обновити домове и храмове.

Извор: Новости, Јадовно

Магацин

Интервју – др Влада Станковић

ImageИсторичар говори за Новости о моралној беди српске науке, духовном изумирању, важности традиције и моћи уверења: Историју још учимо из аустроугарских књига. Волели бисмо нашу прошлост само да је довољно познајемо. Омаловажавање српске баштине почиње од 1918.

Срби воле своју историју, али је не познају. Наши угледни историчари од 1945. до данас нису успели да напишу књигу једноставног имена Историја Срба. Зато учимо о својој прошлости из књига које су нам написали страни стручњаци, често ненаклоњени. Срби се данас лако одричу идентитета и претапају у друге народе јер не знају ко су, па и немају утисак да нешто губе. Српски народ је изгубио самосвест и омаловажава своју прошлост јер је не познаје, а и оно мало чињеница које зна – не разуме. А без разумевања националне историје не могу ни да схвате ни да преживе садашњост, каже историчар-византолог проф. др Влада Станковић, са Филозофског факултета у Београду.

– За духовно изумирање Срба одговорне су генерације српских историчара које су кукавички прихватиле да се ником не замерају и не баве својим послом. Све зарад личне удобности и привилегија. Најпривилегованији се још увек баве српском средњовековном историјом као у Југославији, штрпкају споредне теме и избегавају по сваку цену проучавање и постављање нових питања о држави коју је још Константин Порфирогенит у 10. веку звао данашњим именом – Србија. Суседни народи сличне величине, Бугари и Хрвати, сваке године издају на дестине нових књига на матерњем и енглеском језику, у којима се баве истраживањима националне историје, нарочито средњовековне. Срби у 21. веку духовно изумиру јер своју историју уче из књига које им је почетком 20. века написала Аустроугарска.

Вероватно се шалите, немогуће је да Срби који се толико поносе својом прошлошћу немају ниједну домаћу савремено писану историју.

– То је чињеница. Последњи који су покушали да заокруже историју Срба били су Станоје Станојевић, Стојан Новаковић и Владимир Ћоровић, који су стасали почетком 20. века. Од 1918. и уласка у заједничку државу почиње омаловажавање српске историје, а од проглашења Југославије 1929. креће агресивна државна идеологија југословенства која није ништа слабија од касније комунистичке и марксистичке. После 1945. завладао је мук аутоцензуре. Објављује се само „Историја народа Југославије“ 1953, где је средњовековна Србија добила исти простор као средњовековна Словенија, која тада није постојала, као ни средњовековни Македонци.

Е, зато су средњовековни српски манастири у БЈР Македонији већ данас македонски споменици. Још занимљивија ситуација нас чека у наредним годинама, кад ће српске светиње на Косову постати косовски споменици зато што смо се олако односили према сопственој историји. То се дешава зато што је на факултету још увек главни уџбеник за националну историју средњег века „Историја Срба“ Константина Јиричека, који је стварао у другој половини 19. и почетком 20. века.

Зашто је Јиричеково виђење историје Срба проблематично ако је он био у врху словенске елите у Аустроугарској?

– Он јесте био тада изузетан научник, део чешке и словенске духовне елите, породично повезан са Шафариком и другим славистима. То не умањује вредност друге чињенице – да су они били лојални службеници Аустроугарске. Баш захваљујући том педигреу млади Јиричек добија посао да пише историје Бугара, а касније и Срба. Ове књиге су имале политички циљ – да упознају доносиоце важних политичких одлука у Бечу са тим народима како би знали како да се поставе према њима, у хегемонистичком смислу. Јиричек историју Срба објављује, на немачком, 1911. кад Аустрија има велике перспективе према Балкану и Србији. Та књига је за то време феноменална, јер Беч није од Јиричека тражио политички памфлет већ „упутство за читање Срба“, народа који је од средњег века живео на огромном простору Хабзбуршке монархије. Са Хрватима није било проблема, они су били део њиховог система, а с Бугарима је ствар регулисана немачком династијом. Само је српско питање остало отворено. Јиричек зато пише средњовековну историју Срба, покушава да објасни феномен „проблематичног“ народа, који није написао ни схватио сопствену историју, па према томе није могао ни да формулише јасну политику.

ПОДАНИЧКИ МЕНТАЛИТЕТ УБИЈА

– Кад колеге из иностранства питају за српску историју, а ми споменемо Јиричека, они нас гледају као да смо сишли с ума. Они желе да прочитају књигу која има мање од хиљаду страница писану модерним језиком. Зато што немамо такве књиге ми духовно изумиремо. Бусање у груди празном историјом може да послужи само у одређеним моментима. Кад човек зна шта има иза себе, онда је то потпуно други осећај. Ми имамо огромне празнине у српској историографији, јер је поданички ментлитет убио српску науку, а убија и српску нацију.

Зашто је Бечу за политику у 20. веку била важна српска средњовековна прошлост?

– Из истог разлога због кога се средњи век проучава и данас. Ко не зна средњовековну историју не може да размишља ни о садашњости на прави начин. Та историја није мртва, она живи свуда око нас. Први се Запад у доношењу одлука непрестано и искључиво позива на историју, почев од Америке која се данас представља као наследница Римског царства. Да би то могли да раде они су своју историју оплеменили бројним књигама, филмовима, легендама кроз које је стално поново проживљавају. Запад у нашој историји и данас тражи непрекидне процесе који су неопходни за разумевање Срба. Можда најважнији континуум који је опстао од средњег века до данас јесте духовна везаност за Цариград, чак и кад је Византија нестала. Од тренутка кад се Србија под Немањом свесно везала за Византију никада је више није напустила, упркос разним политичким врлудањима. Опредељење за Константинопољ и осећање изузетности што се, макар и духовно у сећањима, налазите у одређеној заједници с Ромејским царством много је коштало српски народ у неким периодима. Ипак, то је увек био свестан избор, једна од ретких наших јасно формулисаних политика.

Да ли је онда тачна теза да наши проблеми с Европом потичу од тога што Запад мисли да се после пада Цариграда 1453. Босфор преместио на Дрину?

– То је посматрајући дуге историјске процесе апсолутно тачно, западна цивилизација од 1453. баш то мисли – да се Византија преселила у Србију. Последице су исте као у средњем веку: схватају нас као земљу мисије у којој шизматике треба привести правој вери. Ако вам ово звучи смешно, погледајте наслове у западној штампи деведесетих, где све врви од средњовековних формулација, у којима су Срби покварени Византинци и оријенталци који стоје на Дрини насупрот цивилизованој Европи.

Суштински, људска историја је врло плитка, духовно ми нисмо много одмакли од времена 8. века када је успостављена граница на Дрини у црквеном смислу. До тада је простор Србије, део Бугарске и северне Грчке припадао надлежности римског патријарха – папе. Онда је цар из Константинопоља, по римском закону Христов намесник на земљи, дао ове земље у надлежност цариградског патријарха, јер се папа није слагао с његовом политиком. Тада је постављена невидљива граница духовног утицаја Рима и Константинопоља на Дрини и почели су сукоби Запада и Истока око Балкана. О том проблему и данас Ватикан размишља на исти начин на који је размишљала Византија, или Беч у доба Франца Јозефа. Да би успешно опстали у поново актуелној средњовековној ситуацији било би добро да знамо како су Немањићи водили политику. Нажалост, тиме се наши историчари већ деценијама не баве. Нити политичари од њих то траже. Иако нам је то насушна потреба.

ИЗДАЛИ НАРОД

– Наши историчари често нису свесни колико је њихова улога важна, колико је знање о историји важно. Историја има страшну моћ, ретко који озбиљнији говор западног политичара се не ослања на историју. Тамо се људи који пишу говоре консултују о разним периодима историје, од оних пре пет година до оних пре пет векова. Зато је Аустроугарској један Јиричек био врло важан, у њега је много и улагала и тражила, јер нико осим њега није могао да им објасни Србе. А српски историчари то још нису учинили за свој народ.

Ви тврдите да рационални Запад пати од оних митоманија које традиционално приписује Србима?

– Наравно. Људи потцењују моћ уверења, традиција, ритуала. Сетите се 1999. кад у време помрачења сунца није било живе душе на улици, јер су људи помислили да долази смак света. Студентима објашњавам улогу средњовековних традиција и ритуала у савременој историји описом сахране аустрогарског цара Франца Јозефа 1916. године. Величанствена царска процесија прошла је кроз Беч до капуцинског манастира у коме се сахрањују Хабзбурговци. Кад је дошла до његових затворених врта церемонијал-мајстор је закуцао, а невидљиви калуђер је с друге стране упитао: „Ко иде?“ Одговор је био: „Император Римског царства Франц Јозеф“, чему је следило мноштво других титула. Данас су људи заборавили да је аутрогарски цар био и владар „Римског царства немачке народности“. Ритуал се наставио на готово исти начин као сахрана ромејских царева у 10. веку. Само што је овај игроказ изведен у организацији бечког државног протокола у 20. веку. Не у оријенталној „бизантској“ Србији. То је врста историје која измиче кад читамо наше досадне историјске књиге, које су прављене да људи не повезују ништа. Није важно нагомилавање чињеница које гуше, већ схватање историјских процеса. Такве књиге су нама потребне.

Зашто их историчари онда не пишу? Зашто нас убеђују да је наша прошлост минорна и да су сви други патриотизми добри осим српског?

– То нисам умео да објасним ни колеги докторанту из Словачке, који је овде на размени студената. Он је добио задатак да представи две књиге о средњовековној српској историји које су написане у претходне три године. Било ми је непријатно да му понудим своју књигу о краљу Милутину, али сам установио да ниједне друге нема! Да је колега отишао у Хрватску или Бугарску могао би да бира између двадестак дела у којима се на нови начин сагледава средњовековље и процеси дугог трајања који су и данас актуелни. Јасно је као дан да оваква ситуација код нас има политичку позадину. Србија се, као и у СФРЈ, стиди да буде национална држава. Не само у овом времену, већ и у далекој прошлости, у средњем веку. То је фасцинантно. Та врста бојазни је невероватна. Ми се бранимо од национализма који је нормална појава! Не може се писати национална историја која је анационална.

Извор: НОВОСТИ

 

ImageНема историјске личности о коју су се мит и народна предања више огрешили од Вука Бранковића (1345 – 1397), српског великаша који је имао ту „несрећу“ да преживи Косовски бој. И дан-данас је његово име синоним за издају иако је, мимо популарног веровања, целог живота био трн у оку Турцима.

С друге стране, неки његови савременици су били лојални турски вазали, попут краља Марка Мрњавчевића, познатијег као Краљевић Марко, а стекли су вечну славу у народу. Сви знамо како се Краљевић Марко бије с Мусом Кесеџијом и опомиње Турке да не газе орање, а историјска чињеница је да је погинуо као турски војник борећи се управо против хришћана. Очигледно да је ПР био од кључног значаја у Србији и у средњем веку.

„Народно предање осудило је тешко и неправедно Вука Бранковића, као да је он издао на Косову. Он је, зна се, и пре и после Косова био противник Турака … а од Турака нити је што тражио, нити добио. Њему народно предање … није хтело опростити што на Косову није нашао смрт и он, уз толике друге витезове ‘кнеза честитога'“, пише Владимир Ћоровић у својој „Историји Срба“.

У Србији се мало зна и да је Вук Бранковић био ктитор Хиландара, а сахрањен је на Светој гори након што је 1397. године умро као турски сужањ. Судбину му је запечатило одбијање да са другим српским велможама као турски вазал учествује у бици против хришћанске војске код Никопоља 1396. године. Иронично, у тој бици се на отоманској страни истакао управо Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, који је, што је још већа иронија, као награду добио већи део земаља Вука Бранковића.

Лазаревићи су, иначе, после пораза на Косову пољу били далеко предусретљивији према Турцима од „издајице“ Бранковића, што се Лазаревићима на крају исплатило, а Вуку обило о главу.

Вук је напослетку пао у султанове руке и послат је у изгнанство, где је и умро у оковима. Вероватно није очекивао да ће њега, осведоченог турског непријатеља, Србија данас више памтити као издајицу, превтљивца и турског чанколиза. Тако је и приказан у злогласном филму Здравка Шотре „Бој на Косову“ из 1989. године.

Извор – Blic