Чланци означени са „Русија“

Бубаньски герои1.децембра 2015.  ученици Понкинске основне школе из Русиjе и  основне школе „Бубањски хероји” из српског града Ниша заjедно су учествовали у угледном видео часу «Цар Николај Други и руско – српски односи почетком 20. века». Они су говорили о братских везама наших народа и о догађајима коjи су били сто година раниjе.

Ово је био почетак наше сарадње….

Сада имамо нову школску сарадњу.

ОШ “Бубањски хероји” из Ниша,  Поњкинска основна школа и Палехска средња школа из Ивановске области, лицеj броj 5 града Долгопрудни  из Московске области  Руске Федерације)… завршили су сценарио за нови угледни видео (документарни) час са темом «РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ»

Циљ овог часа је обострано упознавање ученика са темом – РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ – као и о руско-српским везама и да Србија никада не заборавља искреног пријатеља и брата који јој је помогао у најтежим тренуцима Великог рата, па је зато и прва притекла у помоћ прогнаној Руској браћи после ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У РУСИЈИ. И да се Руски ђаци уознају са помоћи коју је пружила Србија РУСКИМ ЕМИГРАНТИМА ОД КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА.

Ево и имена свих учесника и цитате из њихових  наступа.

То су наставници, ученици, научници, истраживачи и потомци руских емиграната који живе у Србији.

Баранова

Олга Баранова, професорка историjе Палехске средне школе Ивановсе области       ( Руска Федерациjа) и њене ученици

Бобков Иван, Выдренкова Алена, Мухин Павел, Александрова Анастасиjа. 

Палехская школа

Ученици Палехске средне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

„Прве избеглице из грађанским ратом захваћене Русије појављују се у Србији већ крајем 1919. године, након француске евакуације Одесе. Међутим, главнина избеглица обрела се на Балкану након пада генерала А.И.Деникина, заузимања Новоросијска од стране бољшевика (март 1920.) и изгона са Крима армије П.Н.Врангела (новембар 1920.)“…

До 1922. у Краљевину стигло је оо 44.000 руски избеглица. Зашто је Београд примио толико велики број тих људи? Најважнији чинилац, којим су се руководиле власти Краљевине приликом одлучивања о прихвату руских избеглица био је заснован на јасној спољнополитичкој оријентацији коју је новоформирана држава наследила од Краљевине Србије и која је сликовито била изражена кроз идеју о „враћању дуга Русији“, због њеног држања, које је заузела пред избијање Првог светског рата, у лето 1914. године. Сличну мисао изрекао је Никола Пашић, председник Министарског савета, на скупштинском заседању 25. јануара 1922: „Ми Срби смо захвални великом руском народу, што је похитао да нас спаси од погибије која нам је претила, кад нам је Аустро-Угарска наговестила рат. Да Русија није устала да нам помогне, ми Срби бисмо пропали. То им не можемо никада заборавити. Ми смо примили сада руске емигранте као браћу своју“. Причају ученици Палехске средње школе из Русије.

ччЂорђе Бојанић. професор историjе у основној школи «Бубањски хероји»  (Ниш, Република Србиjа).

«Милиони руских избеглица су, након избијања Октобарске револуције, напустили своју отаџбину. Очекивали су да ће „црвена револуција“ кратко трајати, нису ни  слутили да ће избегличка туга бити велика као руска степа. Бољшевици су искористили рат, замутили и срушили православну царску Русију , у њој успоставили совјетску, комунистичку власт, која ће битно угрозити руску духовност и довести у питање постојање православног народа у целини.

Прве избеглице из Русије у Србију су дошле крајем 1919. Године».

«После слома царске Русије Србија, на челу са витешким краљем Александром I Карађорђевићем , пригрлила је своју избеглу руску браћу и сестре, Српски краљ је пружио руку спаса руском народу, после Октобарске револуције. У нашу земљу је после ове крваве револуције избегло 50 хиљада Руса. Највећи број њих остао је у Србији, коју су руске архитекте, лекари, официри и уметници буквално препородили У Србији је руска интелигенција оставила неизбрисив траг у привредном, културном и јавном животу , јер су у њој живели потомци руских великана: Толстоја  и многих других.Емигранти су оснивали кадетске школе, девојачке институте, гимназије, подигли Руски дом у Београду. Отворен је као културни центар 9. априла 1933. године. У знак сећања због уништавања православних светиња у Совјетском Савезу од стране комуниста, руски емигранти у Београду су одлучили да на српском тлу буде изграђена Иверска капела као верна копија оне из Кремљ.

За нас Србе је интересанто да је на проучавању „Крмчије“, тј.“Номоканона“ Светог Саве највише радио Рус, проф.Сергије Викторович Троицки, који је пре доласка у Србију једно време био и доцент на Универзитету у Одеси, професор Духовне академиј у Москви и наставник Александро – невске семинарије у Петрограду. На Правном факултету у Суботици, а касније  на Правном и Православном богословском факултету у Београду је предавао Црквено (Канонско) право.  Њему Срби треба да буду бескрајно захвални због великог труда, који је уложио у проучавање „Номоканона“ Светог Саве». Прича Ђорђе Бојанић.

12980552_732631556872255_830222827_n

Ученик Александар Савић у улози Врангела

12980614_732631356872275_279461085_n

 Ученик Ненад Божић у улози проте Стеве

 

 

 

 

 

20160323_191904

Ученици основне школе „Бубањски хероји“ из Ниша… Ненад Божић, Александар Савић, Маја Кнежевић, Љиљана Петровић, Нађа Митровић, и Илија Ђорђевић Арсић.

А.ТарасьевИпођакон, проф. Андреј Тарасjев, председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији.

«Пре свега, ми морамо да се захвалимо за ову срдачност краљу Александру Карађорђевићу који се школовао у Русији до 1909. године у чувеном кадетском корпусу „Пажески“.

Осим тога, он је као регент наследник престола знао да је руски цар Николај Други цар мученик, ушао у Први светски рат потпуно неспреман само да би бранио Србију коју су напали западни непријатељи. И он је то памтио, то су памтили сви Срби.

И због тога смо ми добро живели у Србиjи. И ми користимо сваку прилику, сваки датум да подсетимо на то шта је Русија урадила за братску Србију и шта је братска Србија урадила за нас руске избеглице у тешким временима изгнанства нашег народа». Прича Андреј Тарасјев.

12968513_732629400205804_653795100_nПроф. др  Александр Нагорни,  професор на Медицинском факултету Универзитета у Нишу (Ниш, Република Србиjа).

У Нишу данас са породицом живи руски  потомак  проф. др Александар Нагорни, редовни професор на Медицинском факултету у Нишу, катедра за интерну медицину. Поље интересовања су му гастроентерологија и ендоскопија. Директор  је Клинике за гастроентерологију и хепатологију Клинчког центра у Нишу.  Члан је и Медицинске академије СЛД. Био је председник гастроентеролошке секције Србије.

„Ја сам потомак руског емиграната , који је почетком 20-их година у Србији је пронашао своју другу Домовину. Своју прву Домовину Русију, пореклом моj дедa je из Краснодарског краjа, никада није заборавио. По професији је био учитељ. Радио је  у бројним школама Пиротског, Бабушничког, Власотиначког краjа, остао је познат како међу ученицима тако и у народу што се, између осталог, бавио и медицином . У том смислу, да је помагао својим ученицима и становницима села у којем је служио, и то је забележено у неким књигама, да је извукао свом ученику страно тело из ока. О томе да су заиста ценили мог деду по оцу Александра Нагорног, чије име носим и ја, говори чињеница да  у Власотинцу постоји улица Александра Нагорног, мог деда Александра, као и  награда ученицима школи у Власотинцу, такође носи његово име“. Прича Александар Нагорни.

Зорица ПелешЗорица Пелеш, биограф проте Стевана Димитријевића, научно-истраживачки радник и публициста (Београд, Република Србиjа).

„Истражујући живот проте Стеве сазнала сам много о Русији, коју сам заволела  још у најранијем детењству кроз приче својих родитеља, јер је мој тата са Црвеном армијом  ослободио мој Београд 1944.године, а мама је била на Сремском фронту болничарка. Они су ме упутили у чаробни свет руске књижевности и уживала сам читајући непревазиђене руске класике.Посебно сам заволела руску музику кроз песме краљице руске романсе у Србији Олге Јанчевецке, чије су романсе биле мелем за душу руске емиграције.

Први Руси које сам упознала у детињству били су Лапатанови, моје прве комшије које сам обожавала. Били су то дивни дедушка др Пјотор ,кожни лекар, који је постао пуковник у Војсци Краљевине Југославије, његов син, др Николај и Соња Николајевна, ћерка др Николаја, балерина, кореограф и путописац са којом сам пријатељ пуних 59 година.“ Прича Зорица Пелеш.

12966511_732637766871634_1717453436_nДејан Серафимовић,  председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша (Ниш, Република Србиjа).

„Наше заједничко православно Богољубље и правдољубље учинило је да су вековима у срцима и делима својим, оба народа чинила своје жртвовање зарад помоћи Брату своме у муци. Управо, вољом Божјом, Христолики српски принц Растко постао је Христоносни Сава – захваљујући што му је Господ послао једног свог угодника, руског монаха са Свете Горе Атоске, да трасира будуће векове, православне и светосавске, народа српског. Ето, отуда, вољом Божјом, у мислима и срцима народа наших је братска љубав која вековима опстаје… Увек је наш Божји пут спасења – наш Источник – била Братска Русија!“ Прича Дејан Серафимовић.

Охрименко

Я, Муравьев А.Н.Александар Муравјов, наставник историjе Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и његова колегиница ….

 

Татјана Охрименко, наставница  руског jезика и књижевности Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и њихови ученици….

….. читају стихови руског песника  и емиграната Константина  Баљмонта

Д.ТесаковаДарија Тесакова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

                  Лебедь (Лабуд)

Заводь спит. Молчит вода зеркальная.

Только там, где дремлют камыши,

Чья-то песня слышится, печальная,

Как последний вздох души.

М.Охрименко-1Марина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

          Вечер (Вече)

На озере, тихом и сонном,

Наскучив путем раскаленным,

Качается огненный лик,-

То Солнце, зардевшись закатом,

На озере, негой объятом,

Лелеет лучистый двойник.

Н.Жукова.Надежда Жукова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

        Здесь и там (Ту и тамо)

Здесь гулкий Париж и повторны погудки,

Хотя и на новый, но ведомый лад.

А там на черте бочагов – незабудки,

И в чаще – давнишний алкаемый клад.

М.ОхрименкоМарина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Ја стојим поред зградом бивше мушке гимназиjе где је студирао чувени песник Константин  Баљмонт . Његов живот је био делимично повезан и са Србијом. Константин  Баљмонт jе плодан и популаран руски  лиричар из почетка 20. века , један од вођа модернизма, индивидуализма и симболизма.

Са српским лингвиста и научником  Александром  Белићом га везали  само  личне већ  и пословни односи.

Млади руски песник и талентовани српски студент упознали су се у Москви где  је Белић студирао на Московском универзитету.

Током свог боравка у Београду у  1929. године  Баљмонт је поменуо да је са Белићем пријатељи већ тридесет година. Књиге руског песника штампане су у београдској издавачкој кући Комитета  руске културе, чији је председник био Александар Белић.

Баљмонт је такође добио финансијску помоћ од југословенског Фонда помоћи руским писацима. Познати песник jе много преводио српске народне песме , па чак и научио српски језик.

Били су штампани његови преводе српских песама „Свети Сава“ и „Смрт царевића Уроша“.

У архиву Српске Академије наука и уметности у Београду се налазе у колекцији 8 Баљмонтових  писама» .

М.СуринаМариjа Сурина, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Академик Александар Белић (1876 —1960) био је српски филолог, професор и ректор Београдског универзитета, председник САНУ и члан многих академија у Југославији и иностранству, почасни професор Московског универзитета „Ломоносов“ .

Он је пружао руским емигрантима нарочито велику подршку. Они су од миље звали „русский батька“

Александар Белић у предратном Београду био је знан као човек лојалан монархији и поретку па је био и председник Државне комисије за Русе избеглице у Краљевини Југославији.

Историјат настанка и постојања „Руског дома“ тесно је везан за  духовну, културну и научну делатност представника руске емиграције која је живела у Краљевини СХС после октобарске револуције 1917. године.

Идеја стварања културног центра покренута је од стране руских емиграната и наишла је на  подршку краља Александра  Карађорђевића,  Патријараха Српског Варнаве, академика Александра Белића и других водећих државних и друштвених стваралаца Србије».

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска федерац Руска Федерациjа) и њена ученица…

Козлова

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5

Сиваченко ТатьянаТатјана Сиваченко, ученица лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска Федерациjа).

Руски песник Сергеј Бехтеjев пише песму посвећену jугословенском краљу Александру Првом. Он се захвалио краљу и Србији за оно што Србија  пригрлила руске избеглице у тешким данима изгнанства. Она jе као сестра дала уточиште за несрећну руску  браћу.

Одна лишь Сербия родная,

Храня преданье о добре,

Не изменила, нас спасая,

Своей беспомощной сестре.

Одна она в толпе безбогой,

У терний русского венца,

Сестре бездомной и убогой

Осталась верной до конца.

……

Приредили Ђорђе Бојанић и Александар Муравјов

 

12274299_865123503594691_7598454705636072677_nАутор: наставник историjе Муравјов Александар Николаевич (Руска Федерација)

1. децембра 2015 г. ученици Понкинске основне школе из Русиjе и  О.Ш. „Бубањски хероји” из српског града Ниша, заjедно су учествовали у међународном угледном видео часу.

Наши пријатељи из Србиjе под вођством свог професора историjе Ђорђа Бојанића говорили су о братских везама наших народа и о догађајима коjи су били сто година раниjе. У 1914. години  и следеће године Првог светског рата Русиjа jе пружила велику помоћ српском народу. То је помоћ не само у области дипломатије, већ и реална помоћ. У току рата Дунавом су ишли каравани са војним теретом , храном , лековима. У пријатељску земљу стизали су војници и добровољци, међу којима је било много лекара и медицинских сестара. О свему томе емотивно су говорили наши српски пријатељи из ОШ „Бубањски хероји“ . 

12310679_865133473593694_8924046754762711320_n

Српски ђаци

Они су се сетили речи Николаја Другог:

«Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа».

Неке милосрдне сестре које су у време Првог светског рата дошле из далеке Русије да помогну Србима, остале су у сећању људи  захваљујући песмама песника, одушевљених и надахнутих њиховом добротом, саосећањем и храброшћу. Ученици наше школе рекли су о Дарји Александровној  Коробкиноj , Рускињи из Санкт Петербурга, милосрдној сестри, добровољки, хероини из 1914. године.

12321631_865123143594727_2940424348421986719_n

Руски ђаци и професори

Она jе била жена невероватне пожртвованости и храбрости заслужила је да се исприча и отргне из заборава.

Дарја је стигла из далеког Петрограда, да помогне рањеним током борби у септембра 1914.године. Она је погинула испуњавајући свој сестрински дуг , сахрањена је на планини Гучево на месту где су се водиле борбе.

 12310550_865124453594596_7117838759373309510_n

Марија Козлова (заменик директора васпитног лицеја бр. 5 града Долгопрудни и предавач верске наставе)

Велики православни  геније и пророк Ф. М. Достојевски  рекао је :

„Из руске крви проливене у Србији, узрашће и српска слава“ . Живела Србиjа да увек буде! Слава Србији и Русији! ове речи изговорене од стране Алексеjа Зайцева вероватно никога нису оставиле  равнодушним.

 У оквиру нашег тв моста учествовали су и други наши пријатељи.

Српски ђаци

Српски ђаци предвођени проф. историје Ђорђем Бојанићем

О Манифесту цара  и о уласку Русије у рат са Дворског трга у Санкт Петербургу говорила је студенткиња  универзитета у Београду Ивана Стевић. «Сви Срби нису заборавили, нити ће икада заборавити, на Цара Николаја Другог и његову жртву за Србију» рекла jе Ивана.

12301496_865124070261301_6284204139862307524_n

Руски ђаци

О херојској историји српског и руског народа и значају догађаја Првог светског рата и њихове судбине  говори из подмосковног града Долгопрудный велики пријатељ Србије Марија Козлова.

«Нажалост, мало ко зна, да је Русија ушла у Први светски рат, испуњавајући свој дуг да заштити православну Србију. Српски краљ Александар I обратио се нашем Цару Императору Николају II,  као једином могућем спасењу. У часу смртне опасности која се надвила над Србијом стигао је потврдан и брз одговор. Император је дао одговор без размишљања, следећи Божју заповест о љубави према ближњем». 

 12308840_865123810261327_1037431134287878372_n

Код споменика цара Николаjа Другог у Београду и на Калемегадану студенткиња универзитета у Београду Наталија Дукић говорила о односу руског цара према српском народу.

12349605_866039433503098_1263032784_o

Са великом пажњом ученици наше школе су слушали  речи српског владике Николаја Велимировића које је изговарао српски ученик ОШ „Бубањски хероји“ из Ниша:

«Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914 године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег».

Ученицима обе школе на крају часа се обратио Дејана Серафимовић, председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша.

Ученици наше школе и наши српски пријатељи имају огроман позитиван утисак од овог врло значајног образованог часа, а надам се да ће многи имати и шта из њега да науче.

Хвала нашим пријатељима из школе у Нишу, хвала грађанима Русије и Србије из Београда и Москве, хвала гостима и наравно наставницима и ученицима  наведених школа за учешће у часу .

Надамо се да наше везе у области образовања ће бити проширене и ојачане.

 Аутор: наставник историjе Муравјов Александар

СРПСКА ИСТОРИЈА

 

 

srpsko-ruski-cas-На идеју првог угледног видео часа са темом „Цар Николај Други и руска политика на Балкану почетком 20. века” дошао је српски пријатељ, руски професор историје Поњкинске основне школе из Ивановске области (Руска Федерација), Муравјов Александар Николаевич, који је предложио својим српским колегама, из О.Ш. „Бубањски хероји”- Ниш,  сарадњу за реализацију овог часа и дао тему часа.

Са задовољством и радошћу су српски професори прихватили предлог за сарадњу која је од великог значаја за ученике обеју школа и надају се успешној реализацији пројекта у наредном периоду између њихове основне школе из Ниша и Поњкинске основне школе из Ивановске области (Руска Федерација). Све је ово, на радост професора чврсто подржала директорка О.Ш. „Бубањски хероји”, Верица Раденковић без чије подршке овај пројекат не би био могућ.

IMG_20151110_201349-1Убрзо је склопљен споразум између Поњкинске основне школе из Ивановске области (Руска Федерација) и О.Ш. „Бубањски хероји” из Ниша ради заједничког учешћа у организовању и спровођењу првог угледног видео часа овог карактера.

Час су  заједнички припремали српски професор историје Ђорђе Бојанић и руски професор Муравјов Александар Николаевичем заједно са српским и руским ученицима, наравно уз сагласност родитеља. Контакти су били преко мејла, фејсбука и сајта СРПСКА ИСТОРИЈА.

Оваj час ће бити први у Русији и Србији видео час са темом – Цар Николај Други и руска политика на Балкану почетком 20. века – који ће бити јавно објављен преко интернет портала. Раније тога никада није било.

DSC05118Нажалост о овој теми се врло мало зна, како у Русији тако и у Србији. Видео час је замишљен као мултимедијално-сценско-историјски рецитал; час ће бити састављен из више видео материјала, а учествоваће ученици једне и друге школе.

Организатори пројекта се захваљују гостима за помоћ у снимању видео материјала за њихо час:

1) ..у Београду преко камере Наталији Дукић и Мариjи Чекетић (студенткиње универзитета у Београду); место излагања, споменик цару Николаjу у Београду.
2) …у Петрограду преко камере Ивани Стевић (студенткиньа универзитета у Београду); место излагања Дворски трг у Петрограду.

3) …у Москви преко камере Мариjи Козловоj (заменик директора васпитног лицеја бр. 5 града Долгопрудни и предавач верске наставе); место излагања црква св. Великомученика Георгија Победоносца у граду Долгопрудни Московске области.

4) … говор Дејана Серафимовића, председника Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша.

Јавно емитовање видео часа преко Skype биће почетком децембра, када ће се и ученици обе школе упознати.

Циљ овог часа је обострано упознавање ученика са темом – Цар Николај Други и руска политика на Балкану почетком 20. века – као и о руско-српским везама кроз историју.

Извор: СРПСКА ИСТОРИЈА – Ђорђе Бојанић; СРБИН.ИНФО

ПЕРВЫЙ РУССКО-СЕРБСКИЙ ВИДЕОУРОК НА ТЕМУ: «Царь Николай Второй и русская политика на Балканах в начале 20 века»

***

Идею проведения первого видео урока на  тему «Царь Николай Второй и русская политика на Балканах в начале 20 века» мне предложил  мой друг, учитель истории Понькинской основной школы из Ивановской области (Российская Федерация) Муравьев Александр Николаевич, который предложил своим сербским коллегам из ОШ «Бубаньские герои»(„Бубањски хероји”) в Нише сотрудничество по реализации этого урока и дал  тему урока.

С удовольствием и  радостью сербские преподаватели приняли предложение о сотрудничестве, которое  имеет большое значение для учащихся обеих школ и надеются  на успешное воплощение проекта в предстоящем периоду между  их основной школой в Нише и Понькинской основной школы  Ивановской области (Российская Федерация). Все это к радости профессора поддержала директор ОШ «Бубаньские герои»  Верица Раденкович.

В короткое время было подписано соглашение между Понькинской основной школы  Ивановской области (Российская Федерация) и ОШ «Бубаньские герои»  в Нише ради совместного участия в организации и проведении первого видеоурока такого содержания.

Урок совместно готовили сербский профессор истории Джордже Боянич и русский учитель истории Муравьев Александр Николаевич совместно с сербскими и русскими учениками, конечно с согласия родителей. Контакты были через электронную почту, Фейсбук и сайт СРПСКА ИСТОРИЈА .

Этот урок будет первый в России и Сербии видеоурок на тему «Царь Николай Второй и русская политика на Балканах в начале 20 века», о  котором  будет объявлено через интернет-портал. Ранее ничего подобного не было в практике.

К сожалению эта тема мало известна как в России  так и в Сербии. Видеоурок планируется провести как инсценированное историческое представление с использованием мультимедиа: урок будет составлен из видеоматериалов, но участвовать в нем будут ученики  обеих школ.

Организаторы проекта благодарны гостям за помощь в съемке видеоматериалов для их урока.

1).В Белграде у памятника царю Николаю Второму проводили съемку студентки Белградского университета  Наталья Дукич и Мария Чекетич

2).В Санкт-Петербурге на Дворцовой площади было снимала  видео Ивана Стевич, студентка Белградского университета.

3).В Москве снимала видео Мария Козлова, (заместитель директора лицея №5 в г.Долгопрудный и преподаватель религиозных дисциплин) вблизи церкви св. Великомученика Георгия Победоносца в г. Долгопрудный Московской области.

4. Обращение сделал Деян Серафимович , председатель общества сербско-русской дружбы «Граф Савва Владиславич» в Нише.

Спасибо вам за помощь и участие!

Передача с уроком через Скайп будет в начале декабря , когда учащиеся обоих школ узнают друг друга.

Цель этого урока знакомство учащихся наших стран с темой «Царь Николай Второй и русская политика на Балканах в начале 20 века» и с русско-сербскими связями сквозь историю.

Источник : СРПСКА ИСТОРИЈА –Джордже Боянич: СРБИН.ИНФО

hramЗахваљујући огромној помоћи Русије, наша земља ће до 2022. године завршити своју највећу богомољу. Вишедеценијски сан ће у наредном периоду коначно постати стварност, с обзиром на то да је Руска федерација, чији ће председник Владимир Путин 16. децембра посетити Београд, издвојила чак 30 милиона евра за унутрашње осликавање храма Светог Саве на Врачару.

За овај грандиозни пројекат биће ангажовано 300 највећих уметника, а цео посао би требало да траје пуних седам година. Идеја је да највећи православни храм на свету добије и грандиозни иконостас, који ће бити понос, не само целокупног српског народа, него и свих православних верника.

Овим потезом, Русија је још једном у року од неколико месеци потврдила ко је прави пријатељ Србије, с обзиром на то да су руски хероји током мајских поплава спасили неколико хиљада људи из највеће природне катастрофе Балкана у овом веку.

Радови на унутрашњој декорацији Храма Светог Саве на Врачару биће завршени 2022. године. Најфинијим мозаиком у српско-византијском стилу биће прекривено готово 17.000 квадратних метара површине купола и зидова највеће православне цркве на Балкану. Радове ће изводити више од 300 најбољих мајстора из Русије и Белорусије, којима ће руководити чувени руски академик Николај Мухин.

Детаљи последњег и најсложенијег чина изградње заветног храма српског народа договорени су у понедељак у Москви, на завршном заседању конкурсне комисије. На овом скупу српску државу је заступао шеф дипломатије Ивица Дачић, а цркву митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

На седници одржаној у московском здању Руске академије уметности дата је коначна реч о уметничко-занатском уређењу Храма. Одлучено је да посао уређења преузму руски мозаичари, овенчани бриљантним успехом обнове Храма Христа Спаситеља у Москви, који ће бити својеврстан узор у декорацији врачарске светиње.

Руским уметницима који ће радити по упутима академика Мухина, који је и члан Савета за културу Руске Федерације, помагаће колеге из Белорусије. Мухин је, иначе, стари знанац српског народа – фрескописао је православни Саборни храм у Загребу и парохијску цркву на Убу.

Да је реч о историјском чину, који ће коначно заокружити вишедеценијске напоре за изградњу цркве посвећене Светом Сави потврдио је у понедељак и Ивица Дачић, копредседник српске делегације у конкурсној комисији.

hram-(1)

– Једногласно је одлучено који ће пројекат за израду мозаика бити искоришћен за унутрашње украшавање Храма – рекао је Дачић.

– Више од 15.000 квадратних метара биће у мозаику, на чијем ће постављању свакодневно радити око 300 уметника. Вредност тих радова биће већа од 30 милиона евра, што ће бити обезбеђено донацијом руске владе по налогу председника Путина, како је пре неколико година и договорено.

Дачић је рекао да ће то бити највећи мозаик такве природе у овом делу Европе. Радови под сводовима трајаће, према његовим речима, осам година, са „резервом“ од највише годину-две. Он се захвалио Руској православној цркви и држави на помоћи у организацији конкурса и почетку завршне фазе радова.

– Захвални смо пријатељској Русији која ће обезбедити новац за завршетак Храма. За нас је то историјски догађај. Посебно нам је драго што ће на уређењу ентеријера радити уметници два наша пријатељска народа из Русије и Белорусије – рекао је Дачић.

БРОЈКЕ* 300 мајстора из Русије и Белорусије радиће на Врачару
* 17.000 квадрата зидова биће покривено мозаицима
* 572 светитеља наћи ће се под сводовима
* 2003. започето унутрашње декорисање стубова и орнамената
* 2012. потписан протокол о унутрашњој декорацији Храма
* 2022. рок је за завршетак унутрашњости Храма

Српско-руска комисија одлучила је да унутрашња декорација прати традиционалну школу српско-византијског стила, без уплива модернизма. Овај рецепт близак је и руским уметницима који га годинама примењују обнављајући храмове по Русији.

– Пре него што почну радови на Врачару, руски и белоруски уметници обићи ће цркве и манастире широм Србије и Црне Горе, како би добро упознали стил којим су осликани наши храмови. То ће им бити драгоцено у избору стила којим ће бити уређена унутрашњост Светосавске цркве у Београду – рекао је митрополит Амфилохије.

На московском састанку је, имајући у виду обим посла, договорено и да се, зависно од динамике, број радника на декорацији повећава, како би у што већој мери била испоштована динамика посла.

Неимари који се прихвате уградње мозаика врачарске богомоље имаће изузетно тежак и деликатан задатак – да на готово 17.000 квадратних метара, камен по камен, представе историју српске цркве, али и хришћанства у целини. Идеја је да се на сводовима Храма нађу све најважније сцене из Старог и Новог завета. Вернике ће са зидова посматрати више од 500 светитеља, међу којима ће се наћи и најважнији духовници руског, грузијског, бугарског, грчког и румунског народа.

hram-(2)

Унутрашњост главне куполе, која је од свог подизања 1989. године постала један од симбола Београда, биће подлога за грандиозну сцену Васкрсења Христовог. Због огромне површине, у првобитном плану одустало се од уобичајеног приказа Христа Пантократора. Унутрашњости црквеног брода доминираће и сцена силаска Светог Духа на апостоле, која ће бити приказана изнад олтарске апсиде. Купола која прекрива овај део Храма површине је од чак 1.500 квадратних метара.

Као модел за заврштак Храма Светог Саве узета је обнова чувене цариградске цркве Аја Софија тридесетих година прошлог века, као и реконструкције московског Саборног храма Христа Спаситеља, на основу чега је постављен низ стандарда. Биће круто поштовано правило византијске перспективе, а светитељи ће бити приказани сходно времену у коме су живели.

Велика пажња биће посвећена материјалима – у мозаик ће бити уграђивани природни материјали и стаклене пасте. Унутрашњошћу Храма доминираће ефекат „меке“ жуте боје, која ће да преовлађује позадином. То ће бити постигнуто уградњом златних листића између коцкица мозаика.

МУХИН НАСЛЕДНИК РУБЉОВА

Радује ме што ћу поновио да радим у Србији – каже руски сликар и иконописац академик Николај Мухин, који ће руководити радовима на уређењу ентеријера Храма Светог Саве на Врачару.

– У Србији имам доста пријатеља и биће ми задовољство да их поново видим. За мене је изазов и част да радим на уређењу највеће српске православне цркве.

Мухин припада најужем кругу руских мајстора иконописа, а често је називан и „најбољим наследником великог Андреја Рубљова“. У Русији и целом православном свету ужива изузетно велики углед. У домовини, између осталог, члан је и Националног савета за културу, које је главно саветничко тело из ове области руског председника.

Оснивач је и вођа иконописачке академије из Јарослава.

Извор – (Вечерње новости, Србин.инфо – А. Димитријевић)

Преузето – Србин.инфо

10659372_355596824603152_6654991545813374486_nРавно пре 100 година започео је Први светски рат. Србија је поднела огромне жртве. Трећина народа преселила се на небо, а последице на бројно стање народа осећају се и данас. И сваки трећи лекарСрбије у годинама рата проминуо је светом. Њихова имена и кратка сећања забележена су у „Поменику” који објави Српско лекарско друштво. На тлу Србије, али и са српском војском и народом у егзилу, биле су и медицинске мисије многих страних држава које су дошле у помоћ нашем народу. По повратку у своју земљу о томе многи од учесника рата у белом и знаком Црвеног крста објавише своја ратна сећања. Са њимаи утиске о српском сељаку, војнику, српском народу. Дадоше верну слику о патњама и херојству народа мале земље у којој се одиграше прве победе уВеликом рату, заувек запамћене и војно проучаване. Неки од странаца нису се вратили јер нису желели, а неке покоси смрт. Отуда по варошима и градовима на нашим гробљима и њихови споменици.

Руским медицинским мисијама ми српски лекари постависмо спомен-плочу на згради прве варошке болнице у Видинској а сада згради Друштва. Сада је то наша руска плоча. Сада знамо не само да је Русија пуно помогла, већ ко, када и колико. Сада и о руској помоћи можемо читати у књигама, а оне насташе на грађи државних архива.

На спомен-плочи стоји записано: „У спомен лекарима и милосрдним сестрама Руске империје који помогоше српском народу ратних година 1912–1917. својим знањем, умењем и безграничним пожртвовањем”.

Данас када смо свесни размера помоћи и кад смо схватили да је сећање и дубока захвалност мисијама из Русије наш покушај да велики дуг према онима који су нам тада несебично помагали, сећањем и захвалношћу покушамо да вра-тимо. Окупљамо се већ више година пред спомен-плочом руским медицинским мисијама увек 24.

Септембра, јер тада је дошла Мисија ПетровградскогСловенског добротворног друштва за Србију. А рат је тек почео! Нису часили, нису оклевали – они су дошли!

И овог 24. септембра, као и увек до сада, на окупљању засјало је сунце. Чланови секције за уметност нашег друштва одсвираше најпре државну химну Републике Србије па затим Руске Федерације и после поздрава уваженим гости- ма приступило се полагању венаца и цвећа на спомен-плочу, рад вајара Рајка Попиводе. У име Српског лекарског друштва венац је положио његов председник академик Радоје Чоловић, у име Амбасаде Руске Федерације Наталија Александровна Чепурин и Николај Константинович Анисимов (и сами лекари), затим пуковник др Бранко Илић, начелник одељења Управе за војно здравство Министарства одбране Републике Србије, госпођа Ивана Жигон у име Центра националне славе Русије и Друштва српско-руског пријатељства из Београда као и појединци. Скупу су од високих званица присуствовали и господин Кирил Киржа, представник Амбасаде Руске Федерације, представ- ници Министарства здравља као и Министарства спољних послова Републике Србије (Одељење за Русију и Евроазију) и представници Друштва српско-руског пријатељства.

Скупу се најпре пригодном беседом обратио проф. др Брана Димитријевић указујући на важне историјске чињенице, а затим су скуп поздравиле госпођа Наталија Алексадровна Чепурин на руском језику (коју смо потпуно разумели) као и госпођа Ивана Жигон. На крају скупа организован је мали коктел, а гости су обишли Музеј историје медицине.

Од доласка прве руске мисије на почетку Великог рата прошло је сто година. Нема више оних који то време памте, али смо ми сада ту да те догађаје не заборавимо, јер је време када смо само неодређено говорили „Русија је пуно помогла”, мислећи на помоћ у Великом рату, а без много знања о величини помоћи и без познавања чињеница – заувек иза нас. Радује ме сазнање да сам лично од прихватања идеје до реализације спомен-плоче и окупљања на одређени дан у години активно учествовала до са да а надам се и убудуће. Има томе већ више година кад предлог колеге др Жарка Вуковића, изговорен на степеницама зграде Српског лекарског друштва: „Хајдемо сад руску плочу” спонтано прихватих: „Хајдемо”. Тако и би. У међувремену је проминуо светом, али је за живота обновио и подигао више других спомен-обележја страним медицинским мисијама. У години када обележавамо век од почетка Првог светског рата рећи ћемо му једно велико људско хвала. Он сам увек је истицао да је захвалност највећа међу врлинама. У то нас живот стално поново уверава. Тако је и са руском плочом!

Врло поштована госпођо Чепурин, колегинице и колеге, даме и господо, драги пријатељи

1601064_355040794658755_2325962104977882669_nПочетак Великог рата затекао је и Србију и Русију недовољно спремне. Србија тек што беше изашла из два крвава рата, жетва је те године била слаба, уз то су обе државе зависиле од увоза оружја.

Већ 28. јула 1914. године српска влада тражи кредит од Русије и Француске у износу од 90.000.000 динара. „…Пошто насје,” стоји у вапијућем телеграму председника владе Николе Пашића, „мобилизација затекла у најнезгоднијем времену када се пореза тек прикупља, па новца имамо јед ва доста да изведемо мобилизацију.“ А већ 9. августа, по налогу српске владе, њен по сланик у Петрограду Спалајковић од руске владе иште кредит од 5–6.000.000 динара за набавку војне одеће, чизама, конзерви, рубља, шатора… Руска влада одмах излази у сусрет, па у Србију Дунавом стижу велике пошиљке оружја, муниције, и свакојаких других потреба већ у првим месецима рата.

Колико је Србија била за рат неспремна види се и из писма које је 18. августа 1914. године шеф Одећног одсека Интендантуре Ваљево мајор Радоје Јанковић упутио главном интенданту, тражећи да се хитно пошаље 200.000 пари опанака за Младеновац и 100.000 пари за Ваљево. “Многи наши војници су сада упола обучени. Носе своје већ дотрајало сељачко одело, а знатан број припадника 4. пешадијског пука иде у дугачким гаћама. Топло време поправља донекле ову оскудицу, али хладне ноћи и преноћишта без шатора почињу рђаво утицати на војничко здравље и њихову ратну улогу.”

Слично је, чак и горе, било и у санитету. Непопуњени санитетски комплети, мањак рањеничких носила, мањак лекара… И док је током балканских ослободилачких ратова у погледу и броја и бројности медицинских мисија предњачила Русија – у Србији их је тада радило укупно шест – сада су, већ на почетку Великог рата, лекари и медицинско особље недостајали и Русији.

Почетком рата Немачка је имала на располагању 36.000 лекара, а Русија са знатно већим бројем становника само 30.000.

Упркос томе, Русија је не само у санитетском материјалу и болничкој опреми, него и у лекарима и милосрдним сестрама, одмах помогла Србији. Из Солуна је у Србију упућен др Сергеј Кантилијанович Софотеров са две медицинске сестре. Њему ће се у Нишу ускоро придружити чланови мисије Хартвиг Александре Павловне, “Мисија Хартвигове”. Они ће радити у Првој и Петој резервној болници, током септембра октобра 1914. године и извршити 1.339 хируршких интервенција. Истовремено је из Русије упућена богато снабдевена Мисија Петроградског словенског добротворног друштва за Србију, позната касније као “Мисија Сичева”. Та мисија ће радити у Ваљеву, Крагујевцу и Зајечару.

Ни то није било све, будући да је известан број лекара и милосрних сестара стизао у Србију мимо Руског друштва Црвеног крста. Стога, тачан број оних који су похитали у помоћ српским рањеницима и болесницима ни до данас није познат.

Обе поменуте мисије биле су хируршки оријентисане, јер је прилив рањеника тих првих месеци рата био преобилан, док ће задатак каснијих руских мисија – а биће их још три – бити борба против инфективних болести.

10653586_355056541323847_7155293487165599180_nПрви светски рат је, осим планина људских лобања и мора крви, био и један од најстрашнијих моралних суноврата, погубан нарочито по Европу. После тог рата Стари континент постаће још старији. Европа ће изгубити своју дотад водећу улогу у свим светским збивањима, од војних, политичких до културних. Данас, међутим, уместо спознаје истине, и можда покајања, и можда окрепљујућег преумљења, видимо жилава настојања да се за сву ту катастрофу окриви Србија, а потом ће и на Русију доћи ред. (Већ јесте!)

Данас смо сведоци сваковрсних, наводно најновијих открића, нимало наивног празнословља и опасног научничког мудровања, покушаја да се од црног направи бело, а од белог црно, да се истина претвори у лаж, а лаж у истину, да се младим поколењима уместо поука понуди смртоносно опијање старим заблудама. Опасна је то игра. Игра у којој за велике новце наука постаје служавка политике, праћена заглушујућом дреком назови књижевника и фељтониста, аутора филмова, позоришних комада, изложби и телевизијских серија…

Али…

Наше је да не заборављамо, па ма колико изгледало да смо мали, осиромашени и скрајнути, наше је да се држимо истине, да негујамо захвалност како бисмо сачували сопствене своје душе.

И зато неизмерно и неизмерно хвала Мат Росији у овом дану када је, пре једног века, Мисија Петроградског словенског добротворног друштва за Србију, познатија као Мисија Николаја Ивановича Сичева, крочила на тле слободарске Србије.

Проф. др Брана Димитријевић

СРПСКА ИСТОРИЈА

informacioni ratovi j

У Београду је завршен међународни научни форум „Велики рат и почетак новог света: актуелно подсећање за човечанство“, посвећен стогодишњици почетка Првог светског рата. На конференцији су учествовали научници, политичари и новинари из 33 земље. Дискусије су се водиле на округлим столовима и дускусионим панелима. На једној од њих било је покренуто питање о улози професије новинара у време ратова и конфликата.

Научници су концентрисали пажњу на то да први пут објективни карактер новинарства поколебан је за време и одмах после Првог светског рата. У време Другог светског рата почео је да функционише систем информационе пропаганде, а за време кризе на територији бивше Југославије почело је да се говори о информационом рату. То значи да информације које су представљали медији биле су брижљиво припремане, биране, сортиране, при томе се користила недореченост, извртање чињеница, а понекад и отворена лаж.

jelena-guskova--mladina.si_f
О АУТОРУ

Др Јелена Гускова је руски академик, члан Српске академије наука, и руководилац Центра за изучавање савремене балканске кризе Института за славистику Руске академије наука.

Медији који су одустали од улоге објективног посматрача, одиграли су у југословенском конфликту, може се рећи, злослутну и неопростиву улогу. Настављен је информациони рат и у Украјини, само због актулних геополитичких услова користе се прљавија средства, у медије стижу крајње изврнуте, фалсификоване информације.

О томе је између осталог на форуму говорио француски новинар Дмитриј де Кошко. Према његовим подацима, за смену власти у Кијеву Запад је потрошио 5 милијарди долара. Новац је отишао на подршку екстремизма, на дестабилизацију економске ситуације, демонизацију руководилаца земље.

И овде је он видео паралеле са догађајима у Југославији, када је припремана смена власти Слободана Милошевића. Уочи грађанског рата у Сирији, сматра новинар, за „новог Хитлера“ „именован“ је председник те земље Башар Асад, а ове године Владимир Путин.

Управо почетком 90-их година појавиле су се специјалне фирме које су за новац припремале информације. Да подсетимо да су Хрватска, Босна и Херцеговина ангажовали компанију Ruder Finns Global Affairs и платили јој да слика грађанског рата у Југославији буде „модификована“. Западни медији су оптуживали за распиривање конфликта југословенско руководство, доказивали својим читаоцима да се у Југославији води националистичка пропаганда, комунистичке пароле се мењају националистичким, ствара се атмосфера страха и агресије, врши се припрема за рат. 1994. године Међународни институт штампе – елитни новинарски клуб који себе сматра гарантом слободе штампе у читавом свету – спровео је истраживање Улога медија у југословенском конфликту, према којем су медији земаља бивше Југославије прво радили за рат и 90-их година постали једна од главних горивних компоненти тог рата.

Многи медији су хотимице или нехотице стварали стереотипе и утврђивали их у свести читалаца и слушалаца. Пре свега, истицало се на форуму, Запад је одредио циљ пропаганде: треба поделити предмет напада на „лоше“ и „добре“. Затим створити од новинарске братије јединствени здружени колектив. Ради тога су се одржавали семинари, усавршавања где су учили како да се информација представља у потребном кључу, како правилно да се представља лаж, истакао је Дмитриј Кошко. Много пажње се поклања одабиру речи, смешних или увредњивих прилога. И информационе битке постају све жешће: фронт сада пролази међу онима који желе да сачувају своју независност и онима који признају надмоћ САД, подвукао је новинар и писац из Велике Британије Нејл Кларк.

Забринутост новинара је јасна. Јер искуство Југославије нам демонстрира не само методику информационог рата, већ и коначни резултат тих напора. Једнострана слика догађаја и њихових узрока, одражена у медијима, довела је до тога да је у јавном мњењу настао стабилни стереотип разлога и садржаја догађаја који су се дешавали на Балкану. А то је са своје стране врло ометало мировни процес, јачало непријатељство међу народима, које не може да буде превладано до данас.

За многе новинарске публикације посвећене догађајима на Балкану било је карактеристично представљање српске стране као агресора и кривца за рат у Словенији, Хрватској, Босни и Херцеговини, Косову, а муслимана и Хрвата као слабо наоружаних људи који трпе сталне поразе и не добијају потребну подршку Запада. Већ 29. априла 1992. године САД су упутиле Србији протест, оптужујући је за распиривање конфликта, активно су се залагале за увођење санкција и искључивање Југославије из међунаордних организација. САД су осујетиле потписане планове које је разрадила Међународна конференција за бившу Југославију под окриљем ЕУ. Формиран лик Срба кривих за конфликт и распад Југославије захтевао је одлучна дејства. Уследиле су санкције (1992), краткотрајни напади НАТО-а на српске положаје (1994, 1995), а затим и агресија НАТО-а против Југославије која је трајала 78 дана (1999).

Ако су се Словенија, Хрватска, па чак и Косово брижљиво припремали за информациони рат, Србија је сматрала да је истина јака сама по себи, да је не треба штитити. Бивши командант армије Републике Српске генерал Младић рекао је у једном од интервјуа: никаква није тајна да је Хрватска уложила колосалан новац у пропаганду… Ипак ми нисмо улагали средства у сличну пропаганду, нас не занимају на тај начин конструисане истине. Све је тачно, само Словенија и Хрватска су добиле ту информациону битку и достигле постављени циљ.

Забринутост света који пише због догађаја у Украјини, на Блиском Истоку, јасна је. На конференцији у Београду они су позвали новинаре између осталог на непристрасност у осветљавању догађаја, на формирање инстутиција „праведних информација“, како би се свет убудуће састојао само од равноправних.

(Глас Русије)

 ИзворСРБИН ИНФО

Говор председника Секције за историју медицине Српског лекарског друштава проф.др Бране Димитријевића  на полагању венаца на спомен плочу нашој храброј руској браћи и сетстрама – лекарима и милосрдним сетрама Руске Империје, који нису жалили своје животе да помогну нашим прецима у Балканским Ослободилачким ратова (1912-1913) и у Првом светском рату ( 1914 – 1917).

Врло поштована госпођо Чепурин, колегинице и колеге, даме и господо, драги пријатељи

1601064_355040794658755_2325962104977882669_nПочетак Великог рата затекао је и Србију и Русију недовољно спремне. Србија тек што беше изишла из два крвава рата, жетва је те године била слаба, уз то су обе државе зависиле од увоза оружја.

Већ 28. јула 1914. године српска влада тражи кредит од Русије и Француске у износу од 90.000.000 динара. „…пошто нас је,” стоји у вапијућем телеграму председника владе Николе Пашића, „мобилизација затекла у најнезгоднијем времену када се пореза тек прикупља, па новца имамо једва доста да изведемо мобилизацију.“ А већ 9. августа, по налогу српске владе, њен посланик у Петрограду Спалајковић од руске владе иште кредит од 5–6.000.000 динара за набавку војне одеће, чизама, конзерви, рубља, шатора… Руска влада одмах излази у сусрет, па у Србију Дунавом стижу велике пошиљке оружја, муниције, и свакојаких других потреба већ у првим месецима рата.

Колико је Србија била за рат неспремна види се и из писма које је 18. августа 1914. године Шеф Одећног Одсека Интендантуре Ваљево мајор Радоје Јанковић упутио главном интенданту, тражећи да се хитно пошаље 200.000 пари опанака за Младеновац и 100.000 пари за Ваљево.

“Многи наши војници су сада упола обучени. Носе своје већ дотрајало сељачко одело, а знатан број припадника 4. пешадијског пука иде у дугачим гаћама. Топло време поправља донекле ову оскудицу, али хладне ноћи и преноћишта без шатора почињу рђаво утицати на војничко здравље и њихову ратну улогу.”

Слично је, чак и горе, било и у санитету. Непопуњени санитетски комплети, мањак рањеничких носила, мањак лекара…

10653586_355056541323847_7155293487165599180_nИ док је током Балканских ослободилачких ратова у погледу и броја и бројности медицинских мисија предњачила Русија –  Србији их је тада радило укупно шест – сада су, већ на почетку Великог рата, лекари и медицинско особље недостајли и Русији.

Почетком рата Немачка је имала на располагању 36.000 лекара, а Русија са знатно већим бројем становника само 30.000.

Упркос томе Русија је, не само у санитетском материјалу, и болничкој опреми, него и у лекарима и милосрдним сестрама, одмах помогла Србији. Из Солуна је у Србију упућен др Сергеј Кантилијанович Софотеров, са две медицинске сестре. Њему ће се у Нишу, ускоро придружити чланови мисије Хартвиг Александре Павловне, “Мисија Хартвигове”. Они ће радити у Првој и Петој резервној болници, током септембра октобра 1914. године, и извршити 1.339 хируршких интервенција. Истовремено је из Русије упућена богато снабдевена Мисија Петроградског Словенског добротворног друштва за Србију, позната касније као  “Мисија Сичева”. Та мисија ће радити у Ваљеву, Крагујевцу и Зајечару.

Ни то није било све, будући да је известан број лекара и милосрних сестара стизао у Србију, мимо Руског Друштва Црвеног Крста. Стога, тачан број оних који су похитали у помоћ српским рањемицима и болесницима, ни до данас није познат.

Обе поменуте мисије биле су хируршки оријентисане, јер је прилив рањеника тих првих месеци рата био преобилан. Док ће задатак каснијих руских мисија – а биће их још три – бити борба против инфективних болести.

Први светски рат је осим планина људских лобања и мора крви, био и један од најстрашнијих моралних суноврата, погубан нарочито по Европу. После тог рата Стари континент постаће још старији.Европа ће изгубити своју до тад водећу улогу у свим светским збивањима, од војних, политичких до културних.

10653775_354330594729775_4784501100110113688_nДанас, међутим, уместо спознаје истине, и можда покајања, и, можда, окрепљујућег преумљења, видимо жилава настојања да се за сву ту катастрофу окриви Србија, а потом ће и на Русију доћи ред. (Већ јесте!)

Данас смо сведоци сваковрсних, наводно, најновијих открића, ни мало наивног празнословља, и опасног научничког мудровања, покушаја да се од црног направи бело, а од белог црно, да се истина претвори у лаж, а лаж у истину, да се младим поколењима уместо поука понуди смртоносно опијање старим заблудама. Опасна је то игра. Игра у којој за велике новце наука постаје служавка политике, праћена заглушујућом дреком назови књижевника и фељтониста, аутора филмова, позоришних комада, изложби и телевизијских серија…

Али…

Наше је да не заборављамо, па ма колико изгледало да смо мали, осиромашени и скрајнути, наше је да се држимо истине, да негујамо захвалност како бисмо сачували сопствене своје душе.

И зато неизмерно и неизмерно хвала Мат Росији у овом дану када је, пре једног века, Мисија Петроградског Словенског добротворног друштва за Србију, познатија као Мисија Николаја Ивановича Сичева, крочила на тле слободарске Србије.

Српска историја

Драги пријатељи,

Позивам Вас у име Секције за историју медицине Српског лекарског друштава и њеног председника проф.др Бране Димитријевића ( чији сам и ја поносан члан ), да у среду 24.септембра 2014.године, у 11.сати, присуствујете полагању венаца на спомен плочу нашој храброј руској браћи и сетстрама – лекарима и милосрдним сетрама Руске Империје, који нису жалили своје животе да помогну нашим прецима у Балканским Ослободилачким ратова (1912-1913) и у Првом светском рату ( 1914 – 1917).
10653775_354330594729775_4784501100110113688_nМолим Вас да дођете у што већем броју, јер та дивна наша руска браћа и сестре заслужили су да се бар тог дана сетимо њихових великих срца, њихове хуманости, њиховог чудесног умећа и љубави за своју српску браћу.
Плоча је постављена 24. септебра 2011.године и њу је на дивној свечаности у дворишту зграде СЛД открио велики пријатељ српског народа, тадашњи амбасадор Руске Федрације у Србији, дивни и незаборавни господин Александар Конузин, кога Срби чувају у својим срцима и после његовог одласка из Београда.
Зграда Српског лекарског друштва налази се у улици Џорџа Вашингтона бр.19.у Београду и испред ње стају трамваји 2 и 10, а имате могућност и да дођете аутобусима бр.16, 95, 58, који стају на углу улица Џорџа Вашингтона и Деспота Стефана.

Чекамо Вас с радошћу као и наш дивни хор и оркестар, који ће сем руске и српске химне одсвирати и неколико дивних руских песама, које сви знамо.
Дођите да се поклонимо с љубављу руским херојима и да певамо заједно у славу наше непобедиве руске браће!

СЕКЦИЈА ЗА ИСТОРИЈУ МЕДИЦИНЕ СЛД

ЖИВЕЛА РУСИЈА!
ЖИВЕЛА СРБИЈА!
С НАМИ БОГ!

slaveno-serbija1024x656Из енциклопедије CATENA MUNDI: Како су Срби насељавали Новорусију, колико их је било, где су живели, против кога су ратовали и како су нестали?

У јесен 1704. послали су Срби из Угарске Пану Божића, команданта Титела, цару Петру Великом да извиди могућност превођења овдашњих Срба у подаништво Русије. Није познато какав је био одговор руске владе, али се зна да је Божић примљен за официра и да је заувек остао у Русији.

Маја 1710. послали су граничари из Потиске и Поморишке крајине капетана Богдана Поповића цару Петру Великом са молбом да их у рату са Турском не заборави позвати »да и ми пожуримо службом својом за свога православног цара«. Петру Великом су добро дошле овакве понуде, јер је иначе настојао да ојача јужну границу Русије, угрожавану од Турака и кримских Татара. Насељавањем Срба у граничном појасу, они би послужили у исте сврхе као и у Аустрији. При томе је Петар полазио од основане претпоставке: Кад српски народ тако верно служи иноплеменом и иноверном« владару, тим пре ће служити једноверног.

О аутору:

Др Лазар Ракић (Надаљ, 22. децембар 1929 — Надаљ, 27. октобар 1992) је био српски историчар. Бавио се историјом Војводине од 1848-1919. и Радикалном странком.
Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, на групи за историју.
Одбранио је докторску дисертацију 1971. на Филозофском факултету у Новом Саду.
За доцента је истом факултету је изабран 1974. за ванредног професора 1983. и редовног професора 1986. Предавао је историју народа Југославије у новом веку и методику наставе историје.
Објавио је око 180 научних и стручних радова.
Међу значајнијим радовима су:
Радикална странка у Војводини до почетка XX века (1975)
Радикална странка у Војводини (1902—1919) (1983)
Јаша Томић (1856—1922) (1986)

potiska-i-pomoriska-granicaА о војничким врлинама Срба, посебно о храбрости, сналажљивости и оданости Русији, Петар се већ лично уверио у рату са Турском (1710-1713), посебно у бици на Пруту (1711) где се нарочито истакао српски одред под командом Јована Албанеза за којега је Захарије Орфелин тврдио да је био пореклом Србин из Подгорице.

Стога је Петар Велики дао Јовану Албанезу »Позивну грамоту« (1723) да у Хабзбуршкој монархији, међу Србима, врбује војнике за »неколико хусарских пукова«, а руском посланику у Бечу наложио да овој акцији пружи пуну подршку.

Изгледа да је Албанезова акција имала »прилично успеха«, јер се 1723. одселило из Потисја 459 Срба, а идуће године око 600 и населили се у Малорусији (Украјини).

Неколико година касније (1727) од тих досељеника формиран је Српски хусарски пук који је учествовао у рату против Персије. Према Мити Костићу, већ за време царице Ане (1730-1740) иселио се из Угарске у Русију »велики број Срба« међу којима је било и најугледнијих породица, што није остало без утицаја на остале сународнике.
/…/
Када је у рату за аустријско наслеђе (1741- 1748) доведен у питање опстанак Хабзбуршке монархије, царица Марија Терезија (1740-1780) је била присиљена да попушта угарским сталежима у захтеву да се укине Војна граница и инкорпорира Угарској.

После протеривања Турака преко Саве и Дунава, Потиска и Поморишка граница доиста су изгубиле смисао свог постојања. Стога је на пожунском сабору 1741. (Зак. чл. 18) одређено да се места »која се зову милитарска у бачкој, бодрошкој, чонградској, арадској, чанадској жупанији« поново подреде надлежности угарских жупанијских власти.
/…/
Стога су посебне комисије долазиле у већа места и објашњавале неминовност укидања границе и формирања нове, али у јужним крајевима, према Турској, што је значило да, као граничари, не могу остати у досадашњим местима.

Када је на збору у Араду (1748) генерал Енгесхофен ставио граничаре пред избор да остану »у војничком сталежу« под условом да се селе у нову границу, или да остану у дотадашњим местима, али као поданици жупанијско спахијских власти, то је изазвало велико огорчење.

»Срби још ни сузу нису отрли« за браћом и синовима погинулим у ратовима за Аустрију, говорили су граничари генералу, а сада изневерени треба да пређу под власт спахија или да напусте своје домове.

Међутим, узалудни су били такви отпори, а неопозива одлука да се Потиска и Поморишка крајина морају развојачити до 1751. »одјекнула је међу граничарима као звоно на узбуну«. У Бечеју, Чуругу, Надлаку и другим местима, узбуђени граничари одржали су низ протестних зборова на којима је донета судбоносна одлука да се селе у Русију они који нису хтели да потпадну под жупанијску власт нити да иду у нову границу. Тадашњи руски посланик у Бечу, гроф Бестужев-Рјумин, предузео је све мере да се омогући сеоба Срба у Русију/…/

Традиционална схватања о огромној истоверној Русији из које су Срби одавно добијали богослужбене књиге и другу помоћ за цркву и школе, у којој им је нуђена војна служба под повољнијим условима него у Аустрији, врло је примамљиво деловала на прихватање позива за сеобу у Русију.
/…/
Ради сећања на место из којега су заувек одлазили, исељеници су односили и неке црквене реликвије чему су се супростављали они који су остајали. Тако »милитари… у саму недељу Свих Светих после литургије навалише у цркву јако тирани поробише, ибо ни путира и епитраила ни звона не оставише него како од олтара тако и од престола све изнеше осим антиминса и едног евангелија….«

Прва организована група исељеника из Потисја и Поморишја под вођством граничарског пуковника Јована Хорвата кренула је у Русију септембра 1751. године. Краћи одмор је био у Токају где је, под видом експозитуре за испоруку вина руском двору, деловала комисија за врбовање исељеника у Русију под руководством руског официра Вишњевског, пореклом Србина из Вишњице код Београда. Хорватова група од 218 људи стигла је у Кијев 10. октобра исте године и ту презимила. До пролећа 1752. овој групи се прикључило још око 1000 накнадно пристиглих досељеника.
/…/
Чим је грануло пролеће (1752) почело је насељавање простора у јужној Украјини источно од реке Буга и Сухиње до Дњепра на истоку, а јужно од праве линије која спаја ушће речице Виса у Сухињу и речице Тјасмине у Дњепар, па десном обалом Дњепра до границе са запорошким козацима. У почетку је седиште штаба било у шанцу Крилов на Дњепру, а касније у новоподигнутој тврђави Јелисаветграду на реци Ингул. Одмах су формирана два пука (коњички и пешадијски): Хорватов хусарски пук и Пандурски пук. Досељеници су са официрима распоређени на роте (чете) из којих ће се развијати нова насеља. Запоседнута област је била војнички организована и названа је Нова Сербија. Друга бројнија група досељеника из Угарске под вођством потпуковника Јована Шевића и пуковника Рајка Прерадовића стигла је у Кијев у јесен 1752. године.

Кликни на мапу

За нове досељенике било је предвиђено подручје око града Казана у Поволжју, али је генерал Хорват упорно настојао да их насели у Нову Сербију. Мања група нових досељеника је доиста допловила чамцима низ Дњепар од Кијева до Нове Сербије, али су остали сачекали повратак из Москве Шевића и Прерадовића. Маја 1753. царица Јелисавета је донела указ да се досељеници под Шевићем и Прерадовићем населе источно од дњепарске пустиње дуж реке Северног Донеца и између река Бахмута и Лугана, односно између истоимених утврђења која се налазе поред тих река. Та област је названа Славеносербија. И у Славеносербији је одмах основано два пука под командом Шевића и Прерадовића, а ускоро је формирано и 15 рота (чета), што значи и толико нових насеља међу којима се истицао Славјаносербск на Донецу.
/…/
По једном извештају Јована Хорвата, само за три месеца 1757. стигло је у Русију 822 досељеника оба пола. У пролеће 1758. стигло је у Кијев још око 1000 људи оба пола. Исте године стигло је у Русију око 150 правих Црногораца од неколико хиљада, колико је обећао да ће довести владика Василије Петровић. Владика Василије је поднео молбу Сенату да се од Црногораца формира посебан пук, али како их није било довољно за цео пук, Црногорци су распоређени под команду генерала Хорвата у Нову Србију, неки су ступили у руску војску, а неколико се вратило у Црну Гору.

»Са сузама у очима напуштајући своју Далмацију, тражећи хлеба у Русији« и заштиту од верских злоупотреба, кренула је група далматинских Срба под вођством владике Симеона Кончаревића. У Русију су стигли пешице, за три месеца, октобра 1757, и били распоређени у Хорватов пук у Новој Србији. Владика Симеон се вратио да доведе нову групу досељеника, али у томе није успео и поново се вратио у Русију где је и умро (у Петропавловском манастиру у Кијеву 1769).

За време руско-турског рата 1768-1774. више група српских граничара из Срема и Баната дезертирало је из аустријске војске и пребегло руској војсци у Влашку што су учинили и неки православни цивили.

За време руско-турских ратова 1787/88. и 1791/92. пребегло је у Русију, појединачно и групно, известан број српских избеглица и населио се у приграничном појасу са намером да се после рата врате својим кућама, али су неки тамо заувек остали а неки у Влашкој и Молдавији. Никада није поуздано утврђено колико се Срба одселило у Русију током XVIII века, али значај ове сеобе није у броју исељеника, него у чињеници да су се Срби, стицајем више околности, појавили истовремено и »као објект и као субјект једне политике«: били су предмет спора између две велике империје, Русије и Аустрије, а обе силе су истовремено у њима виделе и »спону преко које би могле успешно остварити своје стратешке тежње« – овладавање подунавско-балканским простором.

И Нова Сербија и Славеносербија биле су уређене по узору на Војну границу у Хабзбуршкој монархији, дакле на начин који су досељеници добро познавали пре но што су дошли у Русију.
/…/
У саставу руске војске српске граничарске јединице учествовале су у бројним ратним и другим походима: у седмогодишњем рату (1756-1763), у ратовима против Турске (1768-1774. и 1787- 1791), као и у оружаним интервенцијама у Пољској (1764-1768) и Запорошкој сечи (1775). У саставу руске армије која је под командом фелдмаршала Апраксина продрла у Пруску (1757) истакла су се и два српска пука. Заправо, у свим значајнијим биткама током седмогодишњег рата учествовале су и српске јединице укључујући и поход на Берлин (1760) када је привремено и освојен овај град.

Из више разлога српска насеља у Русији нису се могла дуго одржати. Продирање Русије према својим природним границама на Црном и Азовском мору, чинило је излишним посебна војничка насеља у унутрашњости земље. Царица Катарина II (1762-1796) је посебним манифестом 1762. позвала странце да се без икаквог ограничења и где желе насељавају у Русији, што је исто чинило излишним даље постојање посебних српских насеља. Са друге стране, српска насеља нису испунила очекивања руске владе, јер су генерали Хорват, Шевић и Прерадовић за потребе Нове Србије и Славеносрбије трошили годишње огромну суму од 700.000 рубаља, а уместо обећаних »многих пукова«, једва су формирали четири пука и то непотпуна. Најзад, та насеља, далеко од матичне земље, без јачег прилива нових досељеника, пре или касније би се утопила у огромну масу истоверног и етнички сродног становништва како се то и догодило Србима у Русији.

Због наведених разлога у Петрограду је одлучено да се укину Нова Србија и Славеносрбија, а као повод да се то спроведе послужила је истрага против генерала Хорвата, оптуженог за многобројна злодела и злоупотребе, што је и доказано. Стога је Хорват лишен чина, сва имовина му је одузета, а он је прогнан на север Русије у Вологду где је и умро.

Указом од марта 1764. Нова Србија је реорганизована под именом Новоросијска губернија. Јула исте године то је учињено и са Славеносрбијом која је спојена са »Украјинском линијом« у нову целину под именом Јекатеринска провинција Новоросијске губерније, а 1775. прикључена је Азовској губернији. Исте године укинута је и Запорошка сеча а тиме и аутономија козака у чему је значајну улогу имао и генерал Петар Текелија због чега је награђен великим поседом у Витебској губернији. Крајем 1784. у Русији су била уведена намесништва. Територија некадашње Нове Србије, Славеносрбије и Запорошке сече ушла је у састав Јекатеринославског намесништва, при чему је источна половина названа Јекатеринославска а западна Вознесенска губернија.

ИзворСрбин инфо

(catenamundi.rs)

Сава Владиславић, први руски обавештајац у Турској и Кини, а Србин: Утемељивач руске спољне обавештајне службе и специјални саветник Петра Великог.

Sava-VladislavicКАДА је у пролеће 2012. године руски вођа Владимир Путин позвао представнике Руске академије наука да се консултује с њима о новом међудржавном уговору између Русије и Кине, један академик му је рекао да је тај споразум историјски верификован и добар.

Нови уговор је иновирана верзија договора о разграничењу који је с Кинезима склопио пре три века Сава Владиславић, утемељивач руске спољне обавештајне службе и специјални саветник цара Петра Великог – речено је Путину.

Велико поверење

То је веома заинтересовало руског председника, који је и био обавештајац КГБ-а, да затражи од академика биографију Саве Владиславића и његов извештај о Кини, први после оног који је написао Марко Поло, после којег и није направљен бољи. У извештају Руске академије наука о Сави Владиславићу је писало:

– Када су се царска Русија и Кина нашле у сукобу због границе, Петар Велики је, на савет познатог филозофа Лајбница да тај проблем што пре реши, послао човека од највећег поверења Саву Владиславића да у Пекингу се са кинеским царем договори о линији разграничења.

Разграничење Русије и Кине је потписано 5. априла 1728. године на реци Бури, у време када је на власти био цар Петар Други. Та граница је држала два велика царства у потпуном миру више од 150 година. За заслуге остварене у Кини, као руски изасланик, Владиславић је добио титулу грофа 24. фебруара 1725. године, Орден Александра Невског 1. јануара 1728. и чин тајног саветника. Цар му је дао право да у Сибиру подигне град Троицкосковски и тврђаву Новотројицку у чијем центру је саградио цркву Светог Саве. У том тренутку Владисавић је постао најмоћнији Србин 18. века.

УМНИ ХЕРЦЕГОВАЦ Сава Владиславић је Херцеговац, пореклом из околине Фоче. Нагађало се да је рођен у Попову, па у Јасеники, у Гацку и Житомислићу. Рођен је 1664. године, а по неким документима 1670. Са непуних двадесет година нашао се у Дубровнику. У језуитским школама је стекао високо образовање, које је употпунио знањем из економије у Шпанији и Француској. Трговачки послови одвели су га 1698. године у Цариград, где је, као човек од поверења, за Дубровчане свршавао важне послове.

Узео је и ново презиме Рагузински (Дубровчанин) да би личио на Руса и успоставио везе са руским посланством, које га доводи до цара Петра Првог ради вођења танане политике између Русије и Турске. Рагузински се 1699. повезује са Емилијаном Ивановичем Украјинцевом, руским послаником на Високој Порти, који је упућен из Петрограда са задатком да са султаном закључи јасан мир уместо несигурног примирја.

Као одличан познавалац турске спољне и унутрашње политике, дворских тајни, и мрачних турских политичких личности, гроф Рагузински је учествовао у стварању прве руске обавештајне службе. Она је у то доба била неопходна царској Русији, јер је већ изашла на Црно море и на Балтичко море, и стално је ратовала. Сматра се да је први велики обавештајни посао Саве Владиславића био државни удар у Турској 1702. године. Тада је султан Мустафа Други збачен са престола, а наследио га је Ахмет Трећи.

За шпијунски рад Владиславић је у царском двору формирао “црни кабинет”, којег су чинили руске поверљиве личности и највећи шпијуни. Цар га враћа у Цариград да помогне грофу Толстоју да побољшава позицију руског посланства у Турској. На повратку из Цариграда, Рагузински цару доноси “Тајни опис Црног мора по обалама и по путевима и по утврђењима и по војним базама”. Све је то, до тада, Русима било непознато.

Мрежа јатака

Настављајући своја тајна путовања и истраживања као царски агент, гроф Рагузински 1729. године доноси у Русију поверљива документа “Тајни опис Кине по обалама и по путевима и по утврђењима и по војним базама”, као и “Тајне информације о снази и стању кинеске државе”.

Све је то сазнавао преваљујући хиљаде километара на коњима и камилама, пловећи једрењацима и табанајући пешице. Успут је стварао модерну обавештајну мрежу, градећи караванске станице, градове и манастире из којих су му сарадници слали информације, анализе и предвиђања.

СТИГАО ДО ПАПЕ Као тајни саветник Петра Великог, гроф Рагузински имао је од 1716. до 1722. године поверљив задатак да у Риму склопи конкордат са папом Клементом XI за уређење односа католичке цркве у Русији. Да би то урадио он је 1720. године и званично постао посланик Петра Великог код папе Клемента XI, у Риму.
Гроф Сава Владиславић Рагузински је преминуо 17. јуна 1738. године у Петрограду. Сахранила га је у царској гробници, у крипти Благовештенске цркве, царица Катарина Велика уз највише почасти, јер га је, као и цар Петар Велики, сматрала најближим сарадником и пријатељем.

Владиславић је на тај начин заокружио евроазијску обавештајну мрежу, јер је још почетком 18. века створио руску агентуру у целом Средоземљу, ангажујући чувене дубровачке трговце и поморце.

Одсуство из домовине је изгледа још више везивало Владиславића за српство, што се види из покушаја да уз помоћ Петра Великог ослободи православни Балкан од Турака. “Гроф Владиславић је утемељивач српско-руских духовних веза”, писао је Јован Дучић, који је открио да је грофза руску државу обављао изузетно важне финансијске и дипломатске послове.

– За четвртину столећа био је умешан у све важне догађаје руског царства: закључио је војни савез са владајућим кнезом Молдавије у Јашу, мир са султаном на Пруту, конкордат са папом у Риму, и пакт о пријатељству са кинеским царем у Пекингу у првом коначном разграничењу Русије и Кине са кинеским царем у Пекингу – писао је Дучић у биографији свог рођака. – Владиславић, што је до сада остало непознато српском народу, а што је за нас и најважније, био први Србин који је задобио поверење православне Русије и лично Петра Великог, за ослобођење српства и Балкана. Он је и први поставио српски проблем у Русији као главни проблем Балкана.

Одмах по објављивању турско-руског рата, гроф Рагузински, односно Сава Владиславић из Петрограда је иницирао устанак Црне Горе и Херцеговине. Устанак је требало да почне напоредо са руским операцијама у Молдавији и да се тако на Балкану ослаби позиција султана. У првом плану ове Владиславићеве стратегије је био његов лични пријатељ владика и кнез цетињски Данило, који је на Видовдан, на Цетињском пољу, сазвао народ, одржао ватрени говор и прочитао прокламацију цара Петра Првог, руског, коју је, заправо, написао Сава Владиславић. Црногорци су отишли у Дубровник да купе барут и олово, а велможе, пошто нису били расположени према овом устанку, истовремено су наоружавали и црногорско-херцеговачке чете и Турке.

Марко Лопушина

ИзворНовости