Чланци означени са „Историја“

Бубаньски герои1.децембра 2015.  ученици Понкинске основне школе из Русиjе и  основне школе „Бубањски хероји” из српског града Ниша заjедно су учествовали у угледном видео часу «Цар Николај Други и руско – српски односи почетком 20. века». Они су говорили о братских везама наших народа и о догађајима коjи су били сто година раниjе.

Ово је био почетак наше сарадње….

Сада имамо нову школску сарадњу.

ОШ “Бубањски хероји” из Ниша,  Поњкинска основна школа и Палехска средња школа из Ивановске области, лицеj броj 5 града Долгопрудни  из Московске области  Руске Федерације)… завршили су сценарио за нови угледни видео (документарни) час са темом «РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ»

Циљ овог часа је обострано упознавање ученика са темом – РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ – као и о руско-српским везама и да Србија никада не заборавља искреног пријатеља и брата који јој је помогао у најтежим тренуцима Великог рата, па је зато и прва притекла у помоћ прогнаној Руској браћи после ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У РУСИЈИ. И да се Руски ђаци уознају са помоћи коју је пружила Србија РУСКИМ ЕМИГРАНТИМА ОД КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА.

Ево и имена свих учесника и цитате из њихових  наступа.

То су наставници, ученици, научници, истраживачи и потомци руских емиграната који живе у Србији.

Баранова

Олга Баранова, професорка историjе Палехске средне школе Ивановсе области       ( Руска Федерациjа) и њене ученици

Бобков Иван, Выдренкова Алена, Мухин Павел, Александрова Анастасиjа. 

Палехская школа

Ученици Палехске средне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

„Прве избеглице из грађанским ратом захваћене Русије појављују се у Србији већ крајем 1919. године, након француске евакуације Одесе. Међутим, главнина избеглица обрела се на Балкану након пада генерала А.И.Деникина, заузимања Новоросијска од стране бољшевика (март 1920.) и изгона са Крима армије П.Н.Врангела (новембар 1920.)“…

До 1922. у Краљевину стигло је оо 44.000 руски избеглица. Зашто је Београд примио толико велики број тих људи? Најважнији чинилац, којим су се руководиле власти Краљевине приликом одлучивања о прихвату руских избеглица био је заснован на јасној спољнополитичкој оријентацији коју је новоформирана држава наследила од Краљевине Србије и која је сликовито била изражена кроз идеју о „враћању дуга Русији“, због њеног држања, које је заузела пред избијање Првог светског рата, у лето 1914. године. Сличну мисао изрекао је Никола Пашић, председник Министарског савета, на скупштинском заседању 25. јануара 1922: „Ми Срби смо захвални великом руском народу, што је похитао да нас спаси од погибије која нам је претила, кад нам је Аустро-Угарска наговестила рат. Да Русија није устала да нам помогне, ми Срби бисмо пропали. То им не можемо никада заборавити. Ми смо примили сада руске емигранте као браћу своју“. Причају ученици Палехске средње школе из Русије.

ччЂорђе Бојанић. професор историjе у основној школи «Бубањски хероји»  (Ниш, Република Србиjа).

«Милиони руских избеглица су, након избијања Октобарске револуције, напустили своју отаџбину. Очекивали су да ће „црвена револуција“ кратко трајати, нису ни  слутили да ће избегличка туга бити велика као руска степа. Бољшевици су искористили рат, замутили и срушили православну царску Русију , у њој успоставили совјетску, комунистичку власт, која ће битно угрозити руску духовност и довести у питање постојање православног народа у целини.

Прве избеглице из Русије у Србију су дошле крајем 1919. Године».

«После слома царске Русије Србија, на челу са витешким краљем Александром I Карађорђевићем , пригрлила је своју избеглу руску браћу и сестре, Српски краљ је пружио руку спаса руском народу, после Октобарске револуције. У нашу земљу је после ове крваве револуције избегло 50 хиљада Руса. Највећи број њих остао је у Србији, коју су руске архитекте, лекари, официри и уметници буквално препородили У Србији је руска интелигенција оставила неизбрисив траг у привредном, културном и јавном животу , јер су у њој живели потомци руских великана: Толстоја  и многих других.Емигранти су оснивали кадетске школе, девојачке институте, гимназије, подигли Руски дом у Београду. Отворен је као културни центар 9. априла 1933. године. У знак сећања због уништавања православних светиња у Совјетском Савезу од стране комуниста, руски емигранти у Београду су одлучили да на српском тлу буде изграђена Иверска капела као верна копија оне из Кремљ.

За нас Србе је интересанто да је на проучавању „Крмчије“, тј.“Номоканона“ Светог Саве највише радио Рус, проф.Сергије Викторович Троицки, који је пре доласка у Србију једно време био и доцент на Универзитету у Одеси, професор Духовне академиј у Москви и наставник Александро – невске семинарије у Петрограду. На Правном факултету у Суботици, а касније  на Правном и Православном богословском факултету у Београду је предавао Црквено (Канонско) право.  Њему Срби треба да буду бескрајно захвални због великог труда, који је уложио у проучавање „Номоканона“ Светог Саве». Прича Ђорђе Бојанић.

12980552_732631556872255_830222827_n

Ученик Александар Савић у улози Врангела

12980614_732631356872275_279461085_n

 Ученик Ненад Божић у улози проте Стеве

 

 

 

 

 

20160323_191904

Ученици основне школе „Бубањски хероји“ из Ниша… Ненад Божић, Александар Савић, Маја Кнежевић, Љиљана Петровић, Нађа Митровић, и Илија Ђорђевић Арсић.

А.ТарасьевИпођакон, проф. Андреј Тарасjев, председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији.

«Пре свега, ми морамо да се захвалимо за ову срдачност краљу Александру Карађорђевићу који се школовао у Русији до 1909. године у чувеном кадетском корпусу „Пажески“.

Осим тога, он је као регент наследник престола знао да је руски цар Николај Други цар мученик, ушао у Први светски рат потпуно неспреман само да би бранио Србију коју су напали западни непријатељи. И он је то памтио, то су памтили сви Срби.

И због тога смо ми добро живели у Србиjи. И ми користимо сваку прилику, сваки датум да подсетимо на то шта је Русија урадила за братску Србију и шта је братска Србија урадила за нас руске избеглице у тешким временима изгнанства нашег народа». Прича Андреј Тарасјев.

12968513_732629400205804_653795100_nПроф. др  Александр Нагорни,  професор на Медицинском факултету Универзитета у Нишу (Ниш, Република Србиjа).

У Нишу данас са породицом живи руски  потомак  проф. др Александар Нагорни, редовни професор на Медицинском факултету у Нишу, катедра за интерну медицину. Поље интересовања су му гастроентерологија и ендоскопија. Директор  је Клинике за гастроентерологију и хепатологију Клинчког центра у Нишу.  Члан је и Медицинске академије СЛД. Био је председник гастроентеролошке секције Србије.

„Ја сам потомак руског емиграната , који је почетком 20-их година у Србији је пронашао своју другу Домовину. Своју прву Домовину Русију, пореклом моj дедa je из Краснодарског краjа, никада није заборавио. По професији је био учитељ. Радио је  у бројним школама Пиротског, Бабушничког, Власотиначког краjа, остао је познат како међу ученицима тако и у народу што се, између осталог, бавио и медицином . У том смислу, да је помагао својим ученицима и становницима села у којем је служио, и то је забележено у неким књигама, да је извукао свом ученику страно тело из ока. О томе да су заиста ценили мог деду по оцу Александра Нагорног, чије име носим и ја, говори чињеница да  у Власотинцу постоји улица Александра Нагорног, мог деда Александра, као и  награда ученицима школи у Власотинцу, такође носи његово име“. Прича Александар Нагорни.

Зорица ПелешЗорица Пелеш, биограф проте Стевана Димитријевића, научно-истраживачки радник и публициста (Београд, Република Србиjа).

„Истражујући живот проте Стеве сазнала сам много о Русији, коју сам заволела  још у најранијем детењству кроз приче својих родитеља, јер је мој тата са Црвеном армијом  ослободио мој Београд 1944.године, а мама је била на Сремском фронту болничарка. Они су ме упутили у чаробни свет руске књижевности и уживала сам читајући непревазиђене руске класике.Посебно сам заволела руску музику кроз песме краљице руске романсе у Србији Олге Јанчевецке, чије су романсе биле мелем за душу руске емиграције.

Први Руси које сам упознала у детињству били су Лапатанови, моје прве комшије које сам обожавала. Били су то дивни дедушка др Пјотор ,кожни лекар, који је постао пуковник у Војсци Краљевине Југославије, његов син, др Николај и Соња Николајевна, ћерка др Николаја, балерина, кореограф и путописац са којом сам пријатељ пуних 59 година.“ Прича Зорица Пелеш.

12966511_732637766871634_1717453436_nДејан Серафимовић,  председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша (Ниш, Република Србиjа).

„Наше заједничко православно Богољубље и правдољубље учинило је да су вековима у срцима и делима својим, оба народа чинила своје жртвовање зарад помоћи Брату своме у муци. Управо, вољом Божјом, Христолики српски принц Растко постао је Христоносни Сава – захваљујући што му је Господ послао једног свог угодника, руског монаха са Свете Горе Атоске, да трасира будуће векове, православне и светосавске, народа српског. Ето, отуда, вољом Божјом, у мислима и срцима народа наших је братска љубав која вековима опстаје… Увек је наш Божји пут спасења – наш Источник – била Братска Русија!“ Прича Дејан Серафимовић.

Охрименко

Я, Муравьев А.Н.Александар Муравјов, наставник историjе Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и његова колегиница ….

 

Татјана Охрименко, наставница  руског jезика и књижевности Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и њихови ученици….

….. читају стихови руског песника  и емиграната Константина  Баљмонта

Д.ТесаковаДарија Тесакова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

                  Лебедь (Лабуд)

Заводь спит. Молчит вода зеркальная.

Только там, где дремлют камыши,

Чья-то песня слышится, печальная,

Как последний вздох души.

М.Охрименко-1Марина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

          Вечер (Вече)

На озере, тихом и сонном,

Наскучив путем раскаленным,

Качается огненный лик,-

То Солнце, зардевшись закатом,

На озере, негой объятом,

Лелеет лучистый двойник.

Н.Жукова.Надежда Жукова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

        Здесь и там (Ту и тамо)

Здесь гулкий Париж и повторны погудки,

Хотя и на новый, но ведомый лад.

А там на черте бочагов – незабудки,

И в чаще – давнишний алкаемый клад.

М.ОхрименкоМарина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Ја стојим поред зградом бивше мушке гимназиjе где је студирао чувени песник Константин  Баљмонт . Његов живот је био делимично повезан и са Србијом. Константин  Баљмонт jе плодан и популаран руски  лиричар из почетка 20. века , један од вођа модернизма, индивидуализма и симболизма.

Са српским лингвиста и научником  Александром  Белићом га везали  само  личне већ  и пословни односи.

Млади руски песник и талентовани српски студент упознали су се у Москви где  је Белић студирао на Московском универзитету.

Током свог боравка у Београду у  1929. године  Баљмонт је поменуо да је са Белићем пријатељи већ тридесет година. Књиге руског песника штампане су у београдској издавачкој кући Комитета  руске културе, чији је председник био Александар Белић.

Баљмонт је такође добио финансијску помоћ од југословенског Фонда помоћи руским писацима. Познати песник jе много преводио српске народне песме , па чак и научио српски језик.

Били су штампани његови преводе српских песама „Свети Сава“ и „Смрт царевића Уроша“.

У архиву Српске Академије наука и уметности у Београду се налазе у колекцији 8 Баљмонтових  писама» .

М.СуринаМариjа Сурина, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Академик Александар Белић (1876 —1960) био је српски филолог, професор и ректор Београдског универзитета, председник САНУ и члан многих академија у Југославији и иностранству, почасни професор Московског универзитета „Ломоносов“ .

Он је пружао руским емигрантима нарочито велику подршку. Они су од миље звали „русский батька“

Александар Белић у предратном Београду био је знан као човек лојалан монархији и поретку па је био и председник Државне комисије за Русе избеглице у Краљевини Југославији.

Историјат настанка и постојања „Руског дома“ тесно је везан за  духовну, културну и научну делатност представника руске емиграције која је живела у Краљевини СХС после октобарске револуције 1917. године.

Идеја стварања културног центра покренута је од стране руских емиграната и наишла је на  подршку краља Александра  Карађорђевића,  Патријараха Српског Варнаве, академика Александра Белића и других водећих државних и друштвених стваралаца Србије».

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска федерац Руска Федерациjа) и њена ученица…

Козлова

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5

Сиваченко ТатьянаТатјана Сиваченко, ученица лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска Федерациjа).

Руски песник Сергеј Бехтеjев пише песму посвећену jугословенском краљу Александру Првом. Он се захвалио краљу и Србији за оно што Србија  пригрлила руске избеглице у тешким данима изгнанства. Она jе као сестра дала уточиште за несрећну руску  браћу.

Одна лишь Сербия родная,

Храня преданье о добре,

Не изменила, нас спасая,

Своей беспомощной сестре.

Одна она в толпе безбогой,

У терний русского венца,

Сестре бездомной и убогой

Осталась верной до конца.

……

Приредили Ђорђе Бојанић и Александар Муравјов

 

НАСТАВЉАМО УСПЕШНУ САРАДЊУ!!!

Ускоро нова школска сарадња са Руском школом (ОШ “Бубањски хероји” Ниш  и Поњкинска основна школа из Ивановске области, Руска Федерација)… припреме су у току, приводи се крају текст и сценарио за нови угледни видео (документарни) час са темом РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ.

Pano_0015

Час заједнички припремају професори историjе Муравјов Александар Николаевич (Поњкинска основна школа, Руска Федерација) и Ђорђе Бојанић (ОШ Бубањски хероји, Ниш) и њихови ученици (уз сагласност родитеља) и одобрење директора обе школе.

Учесник овог нашег заједничког видео-часа биће и професорка Олга Баранова и њени ученици из Палехске средне школе из Русиjе. Они ће говоре о разлозима избеглиштва руских људи из Русиjе накону револуциjе.

Циљ овог часа је обострано упознавање ученика са темом – РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ – као и о руско-српским везама и да Србија никада не заборавља искреног пријатеља и брата који јој је помогао у најтежим тренуцима Великог рата, па је зато и прва притекла у помоћ прогнаној Руској браћи после ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У РУСИЈИ. И да се Руски ђаци уознају са помоћи коју је пружила Србија РУСКИМ ЕМИГРАНТИМА ОД КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА.

У Југославији су живели директни потомци: Суворова, Пушкина, Љермонтова, Лава Толстоја, рођени брат Михаила Булгакова, рођака Константина Станиславског – балерина Марија Оленина, либретиста опера Римски Корсакова – Владимир Бељски, унук познатог сликара Ајвазовског, у Београду једно време живео je и потомак великог руског војсковође Михаила Кутузова Илија Голенишчев – Кутузов (песник, преводилац, професор, аутор антологије српске поезије. 1950-тих година вратио се у СССР где  је био професор универзитета- рођен 1904, умро 1969).  и други.

Поменућемо и генерала  Николаја Антоновича, чукундеда Димитрија Рогозина, кога је прота Стева Димитријевић довео у свој родни Алексинац у коме се он и настанио.

Говориће се и о прадеди тенисера Виктора Троицког, за нас Србе је интересанто да је на проучавању „Крмчије“, тј.“Номоканона“ (законоправила) Светог Саве највише радио Рус ,проф. Сергије Викторович Троицки, који је пре доласка у Србију једно време био и доцент на Универзитету у Одеси, професор Духовне академије у Москви и наставник Александро – невске семинарије у Петрограду. Мало је познато да је професор Троицки прадеда српског тенисера Виктора Троицког.

Биче речи и о чувеном генералу Петру Врангелу.

Свакако поменућемо и ипоћакона др Андреја Тарасјева (оснивач и председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији). Очекује се и видео обраћање г. Тарасјева ученицима обе школе.

Руски емигрант у Србији био је и историчар Георгиј Острогорски, оснивач Византинолошког института САНУ.

У Србији је живео и знаменити предак, пуковника Николаја Николајевича Рајевског Андреј Гарденин. Андреј је био жива енциклопедија о руској емиграцији насталој после 1917, нарочито оној која је, попут његових родитеља после Октобарске револуције уточиште нашла међу Србима.

У Нишу данас са породицом живи руски потомак  проф. др Александар Нагорни, редовни професор на Медицинском факултету у Нишу, катедра за интерну медицину, очекује се и обраћање ученицима Александра Нагорнија.

Ученицима обе школе обратиће се и Мариjа Козлова (заменик директора васпитног лицеја бр. 5 града Долгопрудни и предавач верске наставе) из града   Долгопрудни, Московске области.

Могуће је да се ученицима обратити и  Михаил Баљмонта, близак рођак чувеног руског песника Константин Баљмонта (био је у Србиjи током боравка у Београду 1928 године). Михаил данас живи у Руском  граду Шуjа.

Ученицима обе школе обратиће  се  и  Дејан Серафимовић, председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша.

Ученицима обе школе обратиће се видео линком Соња Николајевна Лапатанов. Соња је позната балерина у Народном позоришту у Београду. Балетске патике, које је добила на поклон од легендарне Маје Плисецкаје поклонила је Позоришном музејуу Београду. После стручног усавршавања у Москви постала је један од наших највећих кореографа. У Москви је била гост у дому Маје Плисецкаје. Позната је и по својим сјајним путописним књигама. Њен деда Пјотор или Петар, био је лекар и пуковник царске војске.Отац Николај је такође био лекар и њени су у Србију стигли преко Цариграда, после Октобарске револуције. Мајка јој је била Немица Јохана – Хана и она се са њеним оцем Николајем упознала у Грчкој у немачком логору за време Другог светског рата. Венчали су се и живели су у Битољу, где се Соња родила, па потом у Нишу и онда у Београду.

Ученицима обе школе обратиће се видео линком  публицисткиња Зорица Пелеш, биограф  проте Стеве Димитријевића, дуго година се бави научно-истраживачким радомКао истзраживача САНУ је 2006.г. послала у Кијев, Харков и Одесу где је била гост НАНУ (Националне Академије Наука Украјине).

Али нећемо да откривамо све…

Са задовољством очекујем финализацију… предивно је сарађивати са онима који вас разумеју.

Наши ученици су наше највеће благо… они и заслужују да буду део овог великог пројекта знања.

Ђоле

Приредио Ђорђе Бојанић

12274299_865123503594691_7598454705636072677_nАутор: наставник историjе Муравјов Александар Николаевич (Руска Федерација)

1. децембра 2015 г. ученици Понкинске основне школе из Русиjе и  О.Ш. „Бубањски хероји” из српског града Ниша, заjедно су учествовали у међународном угледном видео часу.

Наши пријатељи из Србиjе под вођством свог професора историjе Ђорђа Бојанића говорили су о братских везама наших народа и о догађајима коjи су били сто година раниjе. У 1914. години  и следеће године Првог светског рата Русиjа jе пружила велику помоћ српском народу. То је помоћ не само у области дипломатије, већ и реална помоћ. У току рата Дунавом су ишли каравани са војним теретом , храном , лековима. У пријатељску земљу стизали су војници и добровољци, међу којима је било много лекара и медицинских сестара. О свему томе емотивно су говорили наши српски пријатељи из ОШ „Бубањски хероји“ . 

12310679_865133473593694_8924046754762711320_n

Српски ђаци

Они су се сетили речи Николаја Другог:

«Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа».

Неке милосрдне сестре које су у време Првог светског рата дошле из далеке Русије да помогну Србима, остале су у сећању људи  захваљујући песмама песника, одушевљених и надахнутих њиховом добротом, саосећањем и храброшћу. Ученици наше школе рекли су о Дарји Александровној  Коробкиноj , Рускињи из Санкт Петербурга, милосрдној сестри, добровољки, хероини из 1914. године.

12321631_865123143594727_2940424348421986719_n

Руски ђаци и професори

Она jе била жена невероватне пожртвованости и храбрости заслужила је да се исприча и отргне из заборава.

Дарја је стигла из далеког Петрограда, да помогне рањеним током борби у септембра 1914.године. Она је погинула испуњавајући свој сестрински дуг , сахрањена је на планини Гучево на месту где су се водиле борбе.

 12310550_865124453594596_7117838759373309510_n

Марија Козлова (заменик директора васпитног лицеја бр. 5 града Долгопрудни и предавач верске наставе)

Велики православни  геније и пророк Ф. М. Достојевски  рекао је :

„Из руске крви проливене у Србији, узрашће и српска слава“ . Живела Србиjа да увек буде! Слава Србији и Русији! ове речи изговорене од стране Алексеjа Зайцева вероватно никога нису оставиле  равнодушним.

 У оквиру нашег тв моста учествовали су и други наши пријатељи.

Српски ђаци

Српски ђаци предвођени проф. историје Ђорђем Бојанићем

О Манифесту цара  и о уласку Русије у рат са Дворског трга у Санкт Петербургу говорила је студенткиња  универзитета у Београду Ивана Стевић. «Сви Срби нису заборавили, нити ће икада заборавити, на Цара Николаја Другог и његову жртву за Србију» рекла jе Ивана.

12301496_865124070261301_6284204139862307524_n

Руски ђаци

О херојској историји српског и руског народа и значају догађаја Првог светског рата и њихове судбине  говори из подмосковног града Долгопрудный велики пријатељ Србије Марија Козлова.

«Нажалост, мало ко зна, да је Русија ушла у Први светски рат, испуњавајући свој дуг да заштити православну Србију. Српски краљ Александар I обратио се нашем Цару Императору Николају II,  као једином могућем спасењу. У часу смртне опасности која се надвила над Србијом стигао је потврдан и брз одговор. Император је дао одговор без размишљања, следећи Божју заповест о љубави према ближњем». 

 12308840_865123810261327_1037431134287878372_n

Код споменика цара Николаjа Другог у Београду и на Калемегадану студенткиња универзитета у Београду Наталија Дукић говорила о односу руског цара према српском народу.

12349605_866039433503098_1263032784_o

Са великом пажњом ученици наше школе су слушали  речи српског владике Николаја Велимировића које је изговарао српски ученик ОШ „Бубањски хероји“ из Ниша:

«Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914 године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег».

Ученицима обе школе на крају часа се обратио Дејана Серафимовић, председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша.

Ученици наше школе и наши српски пријатељи имају огроман позитиван утисак од овог врло значајног образованог часа, а надам се да ће многи имати и шта из њега да науче.

Хвала нашим пријатељима из школе у Нишу, хвала грађанима Русије и Србије из Београда и Москве, хвала гостима и наравно наставницима и ученицима  наведених школа за учешће у часу .

Надамо се да наше везе у области образовања ће бити проширене и ојачане.

 Аутор: наставник историjе Муравјов Александар

СРПСКА ИСТОРИЈА

 

 

Untitled-1Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе.

Више од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат.

Ако смо некада били на раскрсници путева, пошто су путеви били ретки, да ли смо то и данас када путева има свуда? Или разлог за непрестане нападе на Србе треба тражити негде другде?

Vinca-kultura-predmeti-6Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ломила борна кола, од двоколица до тешких тенкова, преноси Тв Бест.

У ери глобалног света, када је готово немогуће сакрити и спречити ширење информација и сазнања, истина не може дуго остати сакривена. Из тог разлога су се последње деценије прошлог и почетком овог века нарочито интензивирали напади на Србе.

Зашто им сметамо?

Сметамо им због тога што су Срби једини народ у срцу Европе који се никако не уклапа у њихово виђење и планирање света и његовог поретка. Сметамо им што смо једини представници беле расе који су после II Светског рата пуцали на Американце. У Вијетнаму су то били припадници жуте расем, у Сомалији црне, у Авганистану, Либији, Ираку арапи и муслимани.

Сметамо им због нашег исконског осећања правде, који носимо у генима и због чега смо једини народ на свету који, за разлику од њих који ратују увек за земаљско царство, спреман на жртве за царство небеско.

Српско осећање правде они су се увек трудили да сузбију наметањем свога права. А по том праву Срби немају права на правду.

Зашто су нам фалсификовали историју?

Vinca-kultura-predmeti-3Нама је фалсификована историја нанела више штете и пораза од свих ратова! Поражавајућа је чињеница да народ као Срби који је од вајкада у вртлогу светске историје, народ који је морао кроз векове да води толике одбрамбене ратове, тако мало урадио да своју историју истражи како треба, прикупи све податке и публикује их, направи музеј какав доликује једном тако старом народу богате историје. Уместо тога дозволили смо фалсификаторима “западне школе” да нас лажу и прекрајају као да смо каменчић поред пута којег шутира сваки путник.

Србима су плански уништавали историјске записе како би их држали у незнању и лакше владали њима! За време Првог и Другог светског рата из Србије је однето око 40 железничких вагона архивске грађе. Немачки бомбардери су 6. априла 1941. намерно бомбардовали националну библиотеку у Београду, где је уништен цео фонд од 350.000 књига, укључујући и средњовековне списе непроцењиве вредности! Уништи једном народу историју, уништио си га као народ. Срећом истина се не може сакривати заувек, кад тад исплива на површину у пуном сјају.

Српску историју описују од шестога века, од времена наводног досељавања на Балкан, као да нас пре тога није ни било. А где су нам онда живели прадедови? Не падају народи са неба! Све је више аргумената у прилог тезе о томе да је центар, извор и колевка европске цивилизације Балканско полуострво, у “примитивној Србији”. Балканско полуострво је био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Од леденог доба, обале Дунава су биле најбоље место за живот јер је цела Европа била окована ледом.

Винча је највеће и најзначајније истражено неолитско насеље, односно град у Европи и прво велико насеље које је било седиште прве урбане европске цивилизације пре девет хиљада година. Куће нису имале дворишта, па је и то један од доказа да то насеље није било село, већ град. Археолошко налазиште града Винча простире се на око петнаест хектара, и не само на овој локацији. Тај народ је живео на простору који је много већи од данашње Србије, а то је утврђено на основу 700 пронађених локалитета ван подручја Винче, са археолошким материјалом који је по стилу исти као материјал нађен у Винчи.

Простирао се широм данашње Босне, Србије, Румуније, Бугарске, Црне Горе, Македоније и Грчке. Налази из Винче потпуно су потирали тврдње германске или нордијске школе историје да је европска цивилизација настала на северу континента. Богатство налаза са овог локалитета (од керамичких посуда, фигуралне пластике, алата од животињских костију, глачаног и окресаног камена, остатака куćа) говори у прилог да је Винчанска култура на овом месту била просперитетна, што потврђује дуготрајност насеља.

Геолози су открили да је материјал од кога су Винчанци правили куће и керамику није била обична глина, него мешавина леса и веома мекане глине каква може да се нађе само на локалитету између Сланаца и Великог села. То доказује да су имали развијене технологије, па не чуди што су и први топили метале и правили боје од минерала извађених у рудницима на Авали. Винчанска култура открила је пре више од 7.000 година тајну проналажења руда и топљења метала и тако извела највећу технолошку револуцију човечанства.

Прва појава коришћења метала у свету регистрована је на подручју Србије, на локалитетима Плочник и Беловоде. На налазишту у Плочнику, пронађен је бакарни прстен, (као и други разни комади метала и камене секире) с почетка петог миленијума пре нове ере, који је један од првих металних предмета произведених на свету. Поред Плочника постоји још неколико локалитета у Србији.

Шта каже наука?

Др Бен Робертс, са универзитета у Енглеској, рекао је да се колевка металургије пре 7.000 годи на догодила на тлу данашње Србије.

 У Винчи је створена прва азбука и то пре око 9.000 година. Азбука старих Етрураца идентична са винчанском, а ово значи не само да Етрурци воде порекло са ових простора, а не из Мале Азије, како се уопштено сматрало, већ и да целокупна писменост Европе и Средоземља почива на винчанском писму.

Осим тога, запањујуће је да српска азбука има чак 20 истоветних симбола као и винчанско писмо, те је тако и она настала из ове, а не грчке азбуке, како се и данас учи по школама. Чињеница да писмо није “дошло” на Балкан, него да се одавде ширило по евромедитеранском простору, битно мења слику предантичке историје.

Комплетна германско-нордијска школа, која је сматрала да су Словени дивља племена која су у Европу стигла из руских степа тек пошто су се остали народи цивилизовали, пада овим открићима у воду. А то многи нису смели да дозволе, јер им је од ширења оваквих лажи зависила егзистенција. Данас је већ увелико у целом свету прихваћено да знаци из Винче представљају писмо и то не неко староевропско или подунавско, већ винчанско писмо.

Шта значи “Аутохтони” на застави “Велике Албаније”?

Не би ли некако изашли на крај са непослушним Србима, они су недавно смислили нову интригу. Албанци, једини народ Европе који није имао своју борбу за национално ослобођење, и који због тога и нема националне хероје, већ је морао да узме Србина Скендер-бега за истог; наједном су постали Илири, народ који је мирно живео на Балкану, док нису дошли зли Срби и протерали га у јалове Албанске гудуре. Без икаквог научног доказа Албанцима се овим жели дати историјско право на балканске територије, наравно на штету Србије.

Арнаутска племена, која никада у историји нису испоштовала нити један склопљени договор, промовишу се у староседеоце Балкана са правом да се легитимно боре за своје “вековне територије”. И сами смо сведоци да они то здушно користе, трпајући у “Велику Албанију” не само српске, већ и територије садашњих држава: Грчке, Црне Горе и Македоније. Мислите ли да ће Европски парламент донети резолуцију о томе?

Генетика као необориви доказ

Анатолиј Алексејевић Кљосов, професор на Харварду, један је од оснивача ДНК-генеалогије – науке која разматра брзине мутација у ДНК и на основу тога одређује време древних миграција, време давних историјских догађаја и много тога другог што је у вези са еволуцијом човека, насељавањем наше планете по областима, као и археологијом, језикословљем и родословним линијама садашњих људи.

Др Кљосов је генетским истраживањима на простору Европе дошао до необоривих научних доказа:

Хаплогрупа Р1а код Срба сеже много миленијума у дубину времена. Винчанска култура је њихова – Српска. Од главних родова код Албанаца “динарске” групе (И2а) има 12%, а код Срба 33%, код Хрвата 37%. И хаплогрупе Р1а код Албанаца има мање – 9%, код Срба 16%, код Хрвата 24%. Тако да одређена количинска разлика постоји. И чиме се она компензује? Трима хаплогрупама, којих је код Словена мало: то су Е1б (28% код Албанаца, 18% код Срба и 10% код Хрвата), Ј2 (20% код Албанаца, 8% код Срба, 6% код Хрвата), Р1б (16% код Албанаца, 8% код Срба, 9% код Хрвата). Другим речима, код Албанаца има више носилаца хаплогрупа које нису “исконски словенске”, и то их не чини староседеоцима.”

ИзворТелеграф.рс

10659372_355596824603152_6654991545813374486_nРавно пре 100 година започео је Први светски рат. Србија је поднела огромне жртве. Трећина народа преселила се на небо, а последице на бројно стање народа осећају се и данас. И сваки трећи лекарСрбије у годинама рата проминуо је светом. Њихова имена и кратка сећања забележена су у „Поменику” који објави Српско лекарско друштво. На тлу Србије, али и са српском војском и народом у егзилу, биле су и медицинске мисије многих страних држава које су дошле у помоћ нашем народу. По повратку у своју земљу о томе многи од учесника рата у белом и знаком Црвеног крста објавише своја ратна сећања. Са њимаи утиске о српском сељаку, војнику, српском народу. Дадоше верну слику о патњама и херојству народа мале земље у којој се одиграше прве победе уВеликом рату, заувек запамћене и војно проучаване. Неки од странаца нису се вратили јер нису желели, а неке покоси смрт. Отуда по варошима и градовима на нашим гробљима и њихови споменици.

Руским медицинским мисијама ми српски лекари постависмо спомен-плочу на згради прве варошке болнице у Видинској а сада згради Друштва. Сада је то наша руска плоча. Сада знамо не само да је Русија пуно помогла, већ ко, када и колико. Сада и о руској помоћи можемо читати у књигама, а оне насташе на грађи државних архива.

На спомен-плочи стоји записано: „У спомен лекарима и милосрдним сестрама Руске империје који помогоше српском народу ратних година 1912–1917. својим знањем, умењем и безграничним пожртвовањем”.

Данас када смо свесни размера помоћи и кад смо схватили да је сећање и дубока захвалност мисијама из Русије наш покушај да велики дуг према онима који су нам тада несебично помагали, сећањем и захвалношћу покушамо да вра-тимо. Окупљамо се већ више година пред спомен-плочом руским медицинским мисијама увек 24.

Септембра, јер тада је дошла Мисија ПетровградскогСловенског добротворног друштва за Србију. А рат је тек почео! Нису часили, нису оклевали – они су дошли!

И овог 24. септембра, као и увек до сада, на окупљању засјало је сунце. Чланови секције за уметност нашег друштва одсвираше најпре државну химну Републике Србије па затим Руске Федерације и после поздрава уваженим гости- ма приступило се полагању венаца и цвећа на спомен-плочу, рад вајара Рајка Попиводе. У име Српског лекарског друштва венац је положио његов председник академик Радоје Чоловић, у име Амбасаде Руске Федерације Наталија Александровна Чепурин и Николај Константинович Анисимов (и сами лекари), затим пуковник др Бранко Илић, начелник одељења Управе за војно здравство Министарства одбране Републике Србије, госпођа Ивана Жигон у име Центра националне славе Русије и Друштва српско-руског пријатељства из Београда као и појединци. Скупу су од високих званица присуствовали и господин Кирил Киржа, представник Амбасаде Руске Федерације, представ- ници Министарства здравља као и Министарства спољних послова Републике Србије (Одељење за Русију и Евроазију) и представници Друштва српско-руског пријатељства.

Скупу се најпре пригодном беседом обратио проф. др Брана Димитријевић указујући на важне историјске чињенице, а затим су скуп поздравиле госпођа Наталија Алексадровна Чепурин на руском језику (коју смо потпуно разумели) као и госпођа Ивана Жигон. На крају скупа организован је мали коктел, а гости су обишли Музеј историје медицине.

Од доласка прве руске мисије на почетку Великог рата прошло је сто година. Нема више оних који то време памте, али смо ми сада ту да те догађаје не заборавимо, јер је време када смо само неодређено говорили „Русија је пуно помогла”, мислећи на помоћ у Великом рату, а без много знања о величини помоћи и без познавања чињеница – заувек иза нас. Радује ме сазнање да сам лично од прихватања идеје до реализације спомен-плоче и окупљања на одређени дан у години активно учествовала до са да а надам се и убудуће. Има томе већ више година кад предлог колеге др Жарка Вуковића, изговорен на степеницама зграде Српског лекарског друштва: „Хајдемо сад руску плочу” спонтано прихватих: „Хајдемо”. Тако и би. У међувремену је проминуо светом, али је за живота обновио и подигао више других спомен-обележја страним медицинским мисијама. У години када обележавамо век од почетка Првог светског рата рећи ћемо му једно велико људско хвала. Он сам увек је истицао да је захвалност највећа међу врлинама. У то нас живот стално поново уверава. Тако је и са руском плочом!

Врло поштована госпођо Чепурин, колегинице и колеге, даме и господо, драги пријатељи

1601064_355040794658755_2325962104977882669_nПочетак Великог рата затекао је и Србију и Русију недовољно спремне. Србија тек што беше изашла из два крвава рата, жетва је те године била слаба, уз то су обе државе зависиле од увоза оружја.

Већ 28. јула 1914. године српска влада тражи кредит од Русије и Француске у износу од 90.000.000 динара. „…Пошто насје,” стоји у вапијућем телеграму председника владе Николе Пашића, „мобилизација затекла у најнезгоднијем времену када се пореза тек прикупља, па новца имамо јед ва доста да изведемо мобилизацију.“ А већ 9. августа, по налогу српске владе, њен по сланик у Петрограду Спалајковић од руске владе иште кредит од 5–6.000.000 динара за набавку војне одеће, чизама, конзерви, рубља, шатора… Руска влада одмах излази у сусрет, па у Србију Дунавом стижу велике пошиљке оружја, муниције, и свакојаких других потреба већ у првим месецима рата.

Колико је Србија била за рат неспремна види се и из писма које је 18. августа 1914. године шеф Одећног одсека Интендантуре Ваљево мајор Радоје Јанковић упутио главном интенданту, тражећи да се хитно пошаље 200.000 пари опанака за Младеновац и 100.000 пари за Ваљево. “Многи наши војници су сада упола обучени. Носе своје већ дотрајало сељачко одело, а знатан број припадника 4. пешадијског пука иде у дугачким гаћама. Топло време поправља донекле ову оскудицу, али хладне ноћи и преноћишта без шатора почињу рђаво утицати на војничко здравље и њихову ратну улогу.”

Слично је, чак и горе, било и у санитету. Непопуњени санитетски комплети, мањак рањеничких носила, мањак лекара… И док је током балканских ослободилачких ратова у погледу и броја и бројности медицинских мисија предњачила Русија – у Србији их је тада радило укупно шест – сада су, већ на почетку Великог рата, лекари и медицинско особље недостајали и Русији.

Почетком рата Немачка је имала на располагању 36.000 лекара, а Русија са знатно већим бројем становника само 30.000.

Упркос томе, Русија је не само у санитетском материјалу и болничкој опреми, него и у лекарима и милосрдним сестрама, одмах помогла Србији. Из Солуна је у Србију упућен др Сергеј Кантилијанович Софотеров са две медицинске сестре. Њему ће се у Нишу ускоро придружити чланови мисије Хартвиг Александре Павловне, “Мисија Хартвигове”. Они ће радити у Првој и Петој резервној болници, током септембра октобра 1914. године и извршити 1.339 хируршких интервенција. Истовремено је из Русије упућена богато снабдевена Мисија Петроградског словенског добротворног друштва за Србију, позната касније као “Мисија Сичева”. Та мисија ће радити у Ваљеву, Крагујевцу и Зајечару.

Ни то није било све, будући да је известан број лекара и милосрних сестара стизао у Србију мимо Руског друштва Црвеног крста. Стога, тачан број оних који су похитали у помоћ српским рањеницима и болесницима ни до данас није познат.

Обе поменуте мисије биле су хируршки оријентисане, јер је прилив рањеника тих првих месеци рата био преобилан, док ће задатак каснијих руских мисија – а биће их још три – бити борба против инфективних болести.

10653586_355056541323847_7155293487165599180_nПрви светски рат је, осим планина људских лобања и мора крви, био и један од најстрашнијих моралних суноврата, погубан нарочито по Европу. После тог рата Стари континент постаће још старији. Европа ће изгубити своју дотад водећу улогу у свим светским збивањима, од војних, политичких до културних. Данас, међутим, уместо спознаје истине, и можда покајања, и можда окрепљујућег преумљења, видимо жилава настојања да се за сву ту катастрофу окриви Србија, а потом ће и на Русију доћи ред. (Већ јесте!)

Данас смо сведоци сваковрсних, наводно најновијих открића, нимало наивног празнословља и опасног научничког мудровања, покушаја да се од црног направи бело, а од белог црно, да се истина претвори у лаж, а лаж у истину, да се младим поколењима уместо поука понуди смртоносно опијање старим заблудама. Опасна је то игра. Игра у којој за велике новце наука постаје служавка политике, праћена заглушујућом дреком назови књижевника и фељтониста, аутора филмова, позоришних комада, изложби и телевизијских серија…

Али…

Наше је да не заборављамо, па ма колико изгледало да смо мали, осиромашени и скрајнути, наше је да се држимо истине, да негујамо захвалност како бисмо сачували сопствене своје душе.

И зато неизмерно и неизмерно хвала Мат Росији у овом дану када је, пре једног века, Мисија Петроградског словенског добротворног друштва за Србију, познатија као Мисија Николаја Ивановича Сичева, крочила на тле слободарске Србије.

Проф. др Брана Димитријевић

СРПСКА ИСТОРИЈА

15114_4_CATENA-MUNDIАвгуста 2012. године, навршило се двадесет година од изласка из штампе, у издању „Ибарских новости“ из Краљева и Матице исељеника из Београда, једне од најзначајнијих српских књига двадесетог века: реч је о књизи „Catena mundi“ („Вериге света“, како су италијански хуманисти звали Балкан), коју је приредио и свим својим бићем породио велики Србин наших дана, новопрестављени Предраг Р. Драгић Кијук.

Она је представљена у свечаној сали Скупштине града Београда јуна месеца 1992, пред око две стотине угледних званица. Књига је изашла у 3000 примерака, и убрзо је била разграбљена (пре прве јавне претплате продато је 2000 примерака)! У време кад се појавила, српство је, с оне стране Саве и Дрине, крварило борећи се за биолошки и духовни опстанак. У време кад о њој пишемо, српство са обе стране Саве и Дрине и даље се бори за биолошки и духовни опстанак (од пописа 2002.до данас мање нас је, у Србији, за 400 хиљада; империјални јуриш на српски идентитет, који изводе, на домаћем терену, добро плаћени другосрбијански преторијанци, и даље траје)… Дошло је време за, ако Бог да, друго издање ове књиге. Ако га, наравно, будемо достојни. Јер друго издање треба заслужити, макар стотим делом оне љубави и труда које је Кијук уложио у њено настајање.

„Катена“ је синтеза српске историје и духовности у њеном двомиленијумском току. Од идеје до остварења, како каже у уводнику за специјални додатак „Ибарских новости“ посвећен овом зборнику, протекло је две године. Уводничар вели да је у питању „отворена књига-аманет – хроника свим будућим Србима“. То је „зборник о српству и Србима, свему ономе што су чинили и, нарочито, оном чему су тежили, уједно и буквар и света књига“. Кад се мало размисли, она је прави ковчег драгоцености, као оне таблице које се, повремено, са наше планете шаљу у космос, да би са њих, неко тамо, могао да прочита ко су становници Земље. У „Катени“ пише ко смо, шта смо, одакле смо, и куда идемо. Да је, дакле, прелистамо, загледани у светлост њених страница.

Питања у „Катени“
Спремајући позив на претплату за „књигу савести и српску хронику на „светским веригама““, Кијук је читаоцима интересовање за ову духовно-историјску енциклопедију нашег сопства будио објашњавајући им да их у делу чекају одговори на следећа питања: „Шта је истина о Србима који су пре десет векова населили Италију? Шта је истина о Словенима на Медитерану? Ко је и када поделио Србе и Хрвате? Ко је творац југословенске идеје? Да ли су Хрвати конвертити? Да ли Америка има комплекс старе Европе?

Зашто Албанци крију истину о својој правој постојбини? Зашто историја прећуткује српску државу у Тесалији и Србе на Пелопонезу? Где све живе Срби према старим картама? Где су све у 17. веку насељени Срби у Словенији? Шта Ватикан планира са светом? Ко прећуткује да је винчанско писмо најстарије писмо на свету? Да ли ће се створити нова Алпе-Адриа-Немачка? Зашто карте називају Босну и Херцеговину војводством Светог Саве? Где је сакривена архива о маскру над Србима? Шта је истина о повијесном праву Хрвата? Ко су и шта су уствари били официри НДХ? Да ли је остварива идеја подунавске федерације? Зашто је барон Саркотић почетак успона НДХ? Где су дечија стратишта у „Светој Хрватској“? Шта је истина о Србима у Хабзбуршкој монархији? Ко је одговоран за поделу Српске Цркве? Да ли су усташе порушиле 500 или више српских цркава?

Зашто Римокатоличка црква крије истину о конкодрату са Хитлером? Где је археолошко благо Старчева, Винче, Бањице? Је ли Балкан колевка светске цивлизације? Шта су Срби дали медитеранској култури? Откуд српски кнезови на острву Самос? Када је српски историчар написао прву хравтску историју? Зашто НДХ и ХДЗ имају сличне планове? Чему нас уче Кватерник, Старчевић и Павелић? Како су нестали Срби католици? Ко је федерализовао Другу Југославију? Да ли се судбина Србије кроји за столом великих сила?“

По Кијуку, ово је „прва јединствена историја о феномену и судбини Срба, објашњава истину о народу чија се држава распростирала на истој територији где и колевка светске цивлизације“, „прва мартиријска историја српског народа и нема веће истине од оне на њеним страницама“; она „први пут код нас проговара о разлозима лажне историографије Словена и Срба и плановима католичке идеологије“ и „једина се до сада усуђује да понуди одговоре на сва, за Србе, трагична питања – и помаже вам да разликујете наметнуту улогу таоца од праве истине“…

То је, истовремено, и „прва књига о српским заблудама, истинама, вековним стрдањима и наметнутим политикама“, без које се, по Кијуку, остаје у „пакленом резервату антисловенске идеологије“, а са којом се сазнаје да наша „скривене културна историја незауставиво отвара врата 21. века“. Она се бавила и судбином Србије и Југославије, сведочила о тобожњем „хегемонистичком греху Срба“ и, како рече њен аутор, о „сатанизовању народа који је „југословенску идеју“ платио крвљу“. По Кијуку, књига „Катена мунди“ је кадра да замени читаве библиотеке, јер помаже нашој деци да се суоче са „достојанством истине“. Она је по први пут објавила карте које сведоче о распрострањености српског народа, његове Цркве и државе, као и о прапостојбини Албанаца.

О текстовима зборника
Књига је ризница изузетних, и у време оно, а и данас, често прикривених текстова о историјској судбини Срба. Она се бавила скривеном историјом древног српства и Словенства, у текстовима попут оног М. Гимбутаса о винчанском, као најстаријем, писму, или оном, В. Рудељева, о историји етничког имена Срба и Хрвата. Радивоје Пешић бавио се аутохтоношћу Словена на Балкану, а Србољуб Живановић археолошким доказима словених древности на овом просторуТу су били и прилози Црњанског и Петровића о нашим топонимима у Енглеској, који потичу из древности српско-келтске (о чему ће, касније, Ранка Куић објавити сјајну књигу „Црвено и златно“).

Да, Кијук је, као и Владика Николај, знао да смо древног порекла; недавно је руски генетичар Кљосов, моделом праћења једног генетског маркера, показао да сви Индоевропљани потичу са Балкана, са територије данашње Србије, укључујући и Стару Србију –Космет и Македонију (а теза о Србима на Пелопонезу, истакнута у „Катени“, доказана је, поново, књигом, изашлом и код нас, Грка Димитрија Петаласа, који даје речи словенског порекла у свом пелопонеском завичају, и тврди да је тамошње становништво словенског порекла, што грчка држава од 19. века систематски пориче, мењајући топониме, хидрониме и грцизирајући имена.)

„Катена“ се, такође, бавила, и то више него озбиљно, ставовима наших непријатеља према српском националном питању: Кијук је објавио и Кватерников текст о Хрватима, текст Анте Павелића о конвертитском народу, створеном од Ватикана и Беча, коме је припадао, као и најважније ставове Анте Старчевића. У књизи је и незаобилазан текст Артура Еванса о Србима, Хрватима и европској политици, као и текстови епископа Никодима Милаша, Јована Олбине, Симе Симића и других о прекрштавању српског народа (ту је и студија Луја Бакотића о Србима католицима, којих дана свише нема – сви су, преко папистичке политике, похрваћени).

Незаобилазне су анализе порекла Албанаца из пера Хрвата Шуфлаја и чланак Владана Ђорђевића о албанском питању и односу европских сила према њему. Велики део књиге бавио се средиштем „хришћанства без Христа“, Ватиканом, и његовом србоубилачком политиком, као и најбоље чуваном тајном Ватикана, Независном Државом Хрватском и њеним ишчадијем, Јасеновцем и другим логорима и јамама којима се, по ко зна који пут, доказивало да је у праву био Достојевсков кнез Мишкин када је рекао да је римокатолицизам гори од атеизма јер намеће изопачени Христов лик. Срби у Словенији, Срби у Хрватској, Срби у Босни и Херцеговини, Срби у Војводини и на Косову и у Метохији, Срби у Македонији – све је то била тема „Катене“. Наравно, Кијук је желео да осветли и злочиначку политику Комунистичке партије према српству – објавио је низ огледа на ту тему, међу којима се истицао текст Косте Чавошког о КПЈ и српском питању.

Аутора у књизи има преко 260!

Рецепција српске енциклопедије
Кијукова књига била је топло поздрављена од низа значајних имена српске културе. На београдском представљању „Катене“,наш познати историчар Реља Новаковић је рекао: „Листајући и прочитавајући садржај и текстове у мени је све више сазревало осећање да је Предраг Драгић овим својим делом, како би један римски песник рекао, подигао споменик трајнији од туча и узвишенији од пирамида/…/, а такви споменици не припадају само творцима, већ постају и остају заједничка творевина.

Предраг Драгић је то сигурно и желео. /…/ Надамо се да ће плодоносна зрна из којих је саткан садржај овог уистину јединственог дела доспети и на мржњом затрована поља и утрине европских и ваневропских насилника којима више ништа није свето осим своје силе и насиља којима би да затру све и сва што им се супротставља. /…/ Треба очекивати да ће ова дивна књига бити и подсетник и уџбеник, али и подстицај за даља доказивања о себи и својим правима стицаним ни брзо ни лако.“ Зоран Глушчевић је истакао да ће „Катена“ „на светскоисторијском плану помоћи освешћивању нашег националног бића и хабитуса.

Учиниће крај илузијама о хришћанској хуманистичкој Европи, показаће да се историјска пријатељства не граде на сентименту и на некој духовној привлачности, него на голом суровом политичком интересу, да смо ми наивно, сва нужна, ратом изазвана савезништва, прогласили за сентиментална пријатељства, па се сад чудимо како нас ти, некада сентиментални пријатељи, којима смо пре него сами себи подизали споменике, сада гађају у срце, призивајући баук светско-хушкачке ратно-фашистичке и јако прикривене инвазије на нашу земљу и на наш народ. /…/ Српска влада би морала да откупи ову књигу, да је фотокопира, и да је на хиљаде страна и у хиљаде руку пошаље, јер је то незаобилазно оружје за оријентацију, за прибирање и интеграцију народног духа /…/“

Познати историчар уметности и кустос Музеја СПЦ, Слободан Милеуснић, нагласио је да је мало зборника у нас који су са таквом озбиљношћу, објективношћу и научном ширином приказали реалност трагичне, али и узвишене, српске егзистенције. Слободан Ракитић је истакао: „Катена Мунди је књига истине, књига савести, али и књига о континуитету страдања. У том светлу садашња страдања српског народа указују нам се као казна за заборав страдања и понижења у прошлости на који Катена Мунди покушава да нас опомене./…/Оно што у сретним земљама раде читави институти, академије наука, екипе стручњака, то је овде остварено фантастичним трудом појединца, господина Предрага Драгића Кијука. И заиста, ја му кажем хвала“.

А у предвечерје бомбардовања Србије 1999, мр Маријана Матовић, библиотекарка из Чачка, објављује („Чачански глас“, 5. март 1999.): „Јединствена српска хроника, чије је странице написала интелектуална елита, документ је непроцењиве вредности и за научног радника и за сваког образованог грађанина и надилази својства „обичног“ зборника. Неумољивим фактима она доказује европски значај једног самосвојног народа кога је ветар вазда шибао, али никада није повио.“ Маријана Матовић је уочила да нам зборник помаже да уочимо и разлоге због којих се злокобна сенка над Србе надвила и на прагу 21. века.

Кијукови разлози
Говорећи о зборнику на представљању у Београду, Кијук је истакао: „У свим епохама где је цивилизација уплашена сопственом цивилизованошћу посезала за варварством, српски народ је плаћао своје културно и геополитичко предодређење као народ Истока на Западу, односно Запада на Истоку“. Тада је и изнео аксиолошке претпоставке свог рада, рекавши: „Дао сам, као приређивач ове књиге, хуманистичком идеалу предност над политичким прагматизмом било ког порекла“.

На представљању књиге у Краљеву, у септембру 1992, Кијук је истакао да му је један од циљева био да се позабави феноменом римокатоличког тоталитаризма, указујући на важне константе историје: „Прво, да Римска црква јесте политичка институција и, друго, да увек постоји интересовање папистичке цркве за заузимање балканског простора кога она увек третира као део католичке провинције“… И додао је: „Ова књига је глас разума, али је питање домета тог гласа врло проблематично. Колико вреди нудити тај глас свету који је осудио сваки хуманистички идеал, свету који личи на шпијунски зверињак и хришћанском свету који је свој еволутивни пут потврдио логорским двадесетим веком?“ Па ипак, био је уверен да има смисла правити књиге каква је „Катена“: „Ако глас разума не може да мења политичку савест, може и мора да престане да саучествује у злочину“, додао је.

Кијук је био велики Србин, Европљанин и хришћански човек који ће дух свој предати Богу на дан Часних верига Светог апостола Петра 2012,дан када су, у старини, Срби имали обичај да се хватају за усијане вериге на свом огњишту, и није их пекло, по благослову Божјем. То им је, уз некварење богојављенске водице, био поуздан материјални знак да је њихова вера Богом откривена, и да за њу вреди живети и умирати…

Кијукове „Вериге“ су нама, данас и овде, један од доказа да за ту веру, са том надом, и у тој љубави, вреди живети, умирати и васкрсавати, јер је Христос на њој засновао постојање света и човечанства.

О Преображењу 2012.
Димитријевић Владимир

Извор – СРБИН.ИНФО

Преварили су се хроничари који су пре 10 година о изузетно вредној документационој грађи, коју је предано сакупљала и на научно објективан начин обрадила историчар уметности Бојана Исаковић из Београда, написали да је заувек од заборава отргнуто више од 1.000 докумената о геноциду над српским народом у периодима од 1941. до 1945. и од 1991. до 1992. године.

kravicaКравица, место где су Орићве банде починиле стравичне злочине над Србима

Оно што нису успели да ураде време и брисачи трагова геноцида над Србима цивилима, учинила је непозната плаћеничка рука. И то усред Србије, у Врању, запаливши конак манастира Свети Никола, у коме су били склоњени сви експонати који су, кроз хиљаде докумената, говорили о геноциду над Србима у поменутим периодима, као и у време Првог светског рата и свим ратовима вођеним у прошлој деценији у Српским крајинама.

Стравичну причу о томе како је у ватреној стихији нестало 1.600 документата из те непроцењиве историјске и документационе грађе, за НТ прича њен аутор, историчар уметности Бојана Исаковић, која је више од 30 година радила на сакупљању, обради и документовању. Госпођа Исаковић први прут прича и невољама које су је пратиле док је радила на прикупљању грађе, а посебно кад се осмелила да је прикаже на изложбама, не само у Србији 1991. и 1992. године, него и у Европи, која је нашу земљу тада држала под санкцијама.

Прича о злочину

Исповест госпође Бојане Исаковић забележили смо у њеном београдском стану, где је била окружена фотографијама онога што је остало после пожара у конаку. Иако је прошло непуних 20-так дана од те кобне ноћи, када је део историје отишао у дим и пепео, госпођа Исаковић је и даље видно потресена, али за НТ прича :

– Злочин над материјалом који показује геноцид над Српским народом, што је најгоре, починио је СРБИН. Налогодавци су увек исти, у то нећу да улазим. Нико не може да ме убеди да је то урадио неки дечак због овога или онога. То је урађено прецизно. Задатак је урађен перфектно. Од тог професионалца, који је тако добро обавио задатак, преко посредника до врховног налогодавца један је пут. Са тим врховним налогодавцем емотивно се борим. Али, зато знам да извршилац сигурно то не би урадио да је знао шта ради. Не би био тако лако купљен да је знао да је Србе убијене у Хрватској и Босни-поново убио.

ko-istrazuje-zlocine-nad-Srbima (1)

Како сам почела

– Одувек сам се бавила историјом цивилизације. Поштовала сам документ сваког народа. Када ми се учинило да могу да послужим и мом народу сакупљају“и документе са одређеном темом, несебично сам се предала том послу. Крајем 80-тих прекодринским Србима пружила се прилика да и они коначно заврше недовршен посао, као што је откопавање јама и сахрањивање својих убијених у Другом светском рату. Знала сам да тај тренутак откопавања јама и идентификација, колико је била могућа, представљају само један секунд у историји и да ће, ако се то не документује и истражи, заувек бити завршена прича, па сам решила да то не дозволим. Поднела сам елаборат Српској академији наука и добила једногласну подршку на Одељењу за изучавање геноцида над Српским и осталим народима. Елаборат сам завршила и отишла на терен. Обишла сам велики број јама, покупила материјал и предложила нашим институцијама-Академији наука, полицији, медијима- да се сви на свој начин укључе у тај посао. Сматрала сам да тако велики и важан подухват превазилази могућности једне личности. Мало ко је помогао. То је почетак мога рада. тада још није било рата…

jadovno_2222Јама Јадовно, стратиште хиљаде Срба

Сусрет са ратом

– Међутим, догађаји су ускоро кренули невероватном брзином и рат је почео да тутњи. Било је природно да у том тренутку екипу коју сам окупила усмерим према новим догађАјима. Тако је дошло до спонтаног окретања камере и фотоапарата према догађАјима који су се тако стравично ваљали према нама. Када се ствар веома заоштрила, када је рат протутњао Словенијом, кренуо Хрватском и претио Босни, било је нормално да све то пратим онолико колике ссу моје физичке и материјалне могућности дозвољавале. Почела сам да бележим, позвала неколико пријатеља фоторепортера. Мало их је било који су одлазили на ратиште. Почетак је био застрашујући за све, па је било устезања. Али, било је пар њих који су од почетка то бележили. Замолила сам их да, када фотографишу, одмах пишу ко је жртва, како бих касније, када одлазим на терен, о свакој личности сазнавала све појединости. Тако је у овом стану настало 800 фотографија и још толико докумената о геноциду над Србима цивилима у уништеним црквама. Документи су, осим жртава, показали њихове убице и тродимензионалне предмете жртава. Све је било ту, али нисам знала ко ће пристати да изложи, да ли ће уопште иког интересовати да гледа те страхоте.

jasenovacЈасеновац, логор смрти, а не радни логор

Коначно изложба

– Признајем, имала сам у то време извесну подршку у Академији наука, али када је све било готово, показало се да изложба тражи простор и време. Не можете људима објаснити зашто ти документи уопште постоје, зашто се то догодило показујући им само фотографије лешева. Било је неопходно да се на известан начин обради Други светски рат. Буквално сам даноноћно припремала те документе и фотографије. Почели смо да радимо и Други светски рат, да обрадимо стварање фашистичке НДХ и логор Јасеновац. У међувремену, рат у Хрватској, већ је тутњао. Онда сам у Музеју примењених уметности у Београду уговорила изложбу. Отварање је било 28. септембра 1991. године. Изложба је трајала девет месеци, иако је било предвиђено да траје само месец дана. Продужавао ју је народ, као и интересовања страних новинара. Они су допринели да се интересовање за изложбу прошири. Добили смо број наслова у страној штампи, који ниједан други посао такве врсте није добио у свету. И то у време оних блокада.

jastrebarskoЈастребарско, усташки логор смрти за српску децу

Продор у Лондон

– Док је изложба трајала, код мене је дошла једна британска новинарка. Нисам знала за који часопис ради, али ме је обрадовало што неко показује интересовање. Молила ме је да јој дам неколико негатива. У претходном покушају са Балканолошким институтом у Лондону, који је био вољан да пренесе моју изложбу, нисмо успели. Чак су га затворили. А Балканолошки институт у Лондону окупљао је и балканологе Србе и Британце. Забранили су један научни институт само да не би објавио документа о геноциду над Србима.

Онда сам британској новинарки дала 24 негатива које је она однела. Направили су изложбу у Лондону. Она и њен главни и одговорни уредник имали су храбрости да цео часопис посвете тој теми, и кажу: слушајте, то је грађански рат у којем ми нисмо ни на чијој страни, али молим вас, гину и Срби. Тај део изложбе, направљен од негатива који су тајно пренесени, изазвао је буру и часопис је забрањен. Он никад није имао већи тираж и продавао се испод тезге. Изложба је прошла целу Британију. Оксфордски студенти су демонстрацијама приморали владу да изложбу дозволи и на Универзитету. Касније је иста изложба пренета у Немачку.

Казна је стигла

– Док је излозба у Београду још трајала, радила сам од јутра до вечери. Једне вечери, излазим из Музеја примењене уметности, уморна. Било је 22,30. Хоћу да пређем онај прелаз између ћошка паркића, где су све-три липе великих стабала, новинарница и “ Пролеће „. Иако нема аутомобила ни људи, дисциплиновано, и вероватно од умора, чекам да се упали зелено светло. Стојим на ивици тротоара. Одједном, неко ме отпозади ударио у потиљак. чиме – не знам. Пала сам и онесвестила се. Пренета сам у болницу са повраћањима, симптомима потреса мозга. То је било време када нисмо имали ни рендгенске филмове, а ако их је и било, били су бајати. Нисмо имали ни магнетну резонанцу. Једноставно – ништа. На своју одговорност и захтев, зато што сам имала обавезе око изложбе, пуштена сам сутрадан.

Радила сам иако сам непрекидно повраћала и имала страховите главобоље. Нисам могла да стојим. Лева рука ми се одузимала. Приликом поставке изложбе у Крагујевцу, срушила сам се. Пренета сам у болницу. Тек они тамо ништа нису имали. Јавила сам се свом лекару у Београду. Рекао је да треба да ме прегледа неуролог. Објаснила сам му да ми је за два дана отварање изложбе, да долазе сви из Републике Српске, Републике Српске Крајине. Дали су ми једног лекара који се вратио са ратишта. Да бих све то издржала, давао ми је ињекције између пршљенова. Рекао ми је да се то даје ратницима када им секу ногу или руку.

Одмах по отварању изложбе пренета сам на неурологију. Тамо су установили да је огроман број нерава у мојој кичменој мождини одумро. Породица је скупила паре и одвели су ме на магнетну резонанцу у иностранство. Тамо је утврђено да ми је сломљен пети пршљен, и дан данас један део стоји у меснатом делу у врату, а дијагонално је прсао и шести пршљен. Кичмена мождина је повређена тако што су одумрли нерви. Дуго сам била непокретна. Нисам могла прсте да померам, нисам могла да ходам, била сам дезоријентисана. Дакле, повређена је кичмена мождина, што доводи до потпуне параплегичности. Само упорношћу и захваљљујући генетици, поново сам стала на ноге.

Ето, то ми се догодило у Београду. Не могу да окривим никог конкретно. Да ли је неко послат да то уради, или је неко био незадовољан што ја то показујем, у то се нисам упуштала.

mudzahedinМуџахедини у Босни муче заробљеног Србина

Напао ме и муџахедин

– То није био једини пут да сам нападнута. Пре тога, негде близу Прозора, сакупљали смо документе о Србима који су настрадали у глини. Стално сам имала чуваре. У једном тренутку, угледала сам једног војника и он је гледао мене. Одједном је извукао пиштољ, уперио га у мене и репетирао. Свако нормалан потрчао би назад или покушао да се склони. Уопште се не хвалим оним шта сам урадила у том тренутку. Уместо да бежим, кренула сам према њему и викнула: “ Шта то радиш ? Шта то радиш? “ Ови који су то гледали звали су полицију, која га је ухапсила. После седам дана јавили су ми да је то био муџахедин.

Да ли су у те нападе на мене, као што сада многи тврде, биле умешане стране обавештајне службе, не знам. Колико сам им била интересантнаа, просудите сами. Ако се министарство једне стране државе дописује око тога хоћу ли моћи да излажем или не, ако се укида Балканолошки институт, ако не добијем визу да присуствујем отварању изложбе у Немачкој, ако ми у разговору са директором Културног центра Немачке тај господин каже : “ Знамо ми ко сте ви “ , онда су било какви коментари излишни. Дакле, праћен је мој рад, али нисам имала времена да се бавим тиме ! Сада нећу тиме да се оптерећујем, иако знам да ово што се догодило у Врању није нимало случајно.
О тим нападима на мене ћутала сам до сада, јер никада нисам желела да личну трагедију стављам испред онога што радим. Али, сада су уништили и мој рад.

Конак – институт за геноцид

– Када ме је болест оборила, покушала сам на разна места да склоним грађу о геноциду над Србима, запаковану у више од 20 сандука. Одлазила сам у разне институције да бих видела где би то могло да се склони. Најлогичније је било да постоји простор, где би било стално изложено. Али, није га било.

Имала сам срећу да сретнем владику Пахомија. Он ми је омогућио место на којем ћу моћи да сместим грађу и наставим да радим. Прво је то било наслагано у епархији, а онда је, морам да кажем, владика Пахомије у конаку манастира Свети Никола на неки начин направио Институт за изучавање геноцида над Србима. И то не само за мене. Ту су долазили људи и на миру радили. Имала сам собу, поређане сандуке, и из сваког сам могла да вадим експонате и проверавам њихову очуваност. То је сад све у праху и пепелу.

Хајка на Владику

– Неко је све то пратио и напослетку запалио конак. Ватра је букнула баш изнад моје собе. Уништено је више од 800 фотографија и исто толико документата. Целокупна документација о геноциду у Госпићу, Глини, Купресу, Вуковару, Сребреници…

Све се то десило у јеку хајке на владику Пахомија, часног и смерног пастира Српске Православне Цркве, који никоме нажао није учинио. Напротив, само је помагао и помаже људима. Мислим да није случајно то што се догодило у Врању. Неко је синхронизовао нападе на владику и паљење конака и документације о геноциду над Србима. Ко је то, надам се, откриће истрага.

Владика Пахомије је желео да моју изложбу поново прикажемо у Србији, а да крене баш из Врања. Имао је ту жељу и ја му не бих одбила, пробала бих то са, на пример, једном уском темом, можда баш Другим светским ратом. Јер, у атмосфери када је крајње непопуларно причати о геноциду над Србима, нисам уверена да би моја изложба била добродошла. Данас је најпопуларније говорити кога су Срби убили.

Извор – (magacin.org)

Zimska pomocСоколска жупа Београд сарађивала је са Акционим одбором за зимску помоћ у Београду. Сакупљање помоћи за сиротињу  1937. вршено је у Београду први пут.  На позив Акционог одбора зимске помоћи Соколска жупа Београд учествовала је у прикупљању помоћи за београдску сиротињу. Првог дана акције 24.јануара 1937. по кошави и мразу од минус девет степени соколи су кренули са двоје ватрогасних кола и шест кола са упрегнутим коњима. Било је 8 екипа, углавном из соколске коњице. На колима су развили беле заставе са црвеним срцем, знаком соколске добротворне акције. Жика Гаврић, стари соко и „Душановац” са своја два сина учествовао је као вођа једне од група. Својим присуством по невремену, када ни пса није било на улици, соколио је све присутне и давао им савете : „Браћо! Годинама скупљам прилоге у добротворне сврхе. Није то лако. Наићи ћете на затворена врата а неко ће вам их пред носем залупити и на вас се издрати. Али ви не заборавите да сте соколи и ради чега сте дошли, па и таквима кажите : хвала!”. Са једних кола се чула песма „Хајте браћо, хајте сестре …”. Соколи су куцали на безбројна врата и чекали. Негде се појавила чупава глава слушкиње која је одмах залупила врата и рекла : „Господа спавају!” Негде је вредна домаћица отварала врата и позивала их да се угреју. Извињавала се што није спремила пакет јер није знала за њихов долазак.  Одзив грађана био је добар а било је и реакција упућених соколима да помажу лењивце и беспосличаре или да не могу добити кућне помоћнице од како је општина почела да дели зимску помоћ. Они које су називали средњи сталеж давали су широке руке. Чиновници и занатлије сами су позивали соколе да сврате по већ спремљене пакете, када су изгубљене наде, хтели да се враћају у полазну станицу. Дешавало се да нека група сокола, преварена бедним изгледом неке куће, прође поред ње. Али укућани који су их очекивали и са прозора угледали, довикивали су им да сврате. Одатле се износило по десет пакета одела и хране. Благодарећи таквима акција је успела. Првог дана акције сакупили су вагон одела и намирница. (1) Највише је давано обуће и одеће.  Мушких, женских и дечјих ципела и каљача било је највише. Женских ствари било је много мање него мушких. Дарована је и једна соколска одора старијег члана, који је набавио нову. Сакупљено је доста хране. Највише је давано кромпира и пасуља, затим брашна, риже, сира, масти, путера … . Било је доста и меснате робе.  Све је било класирано и спремљено да се подели сиротињи. (2)

Скупљање је настављено 31 јануара, 7 и 9 фебруара. За 4 дана колико је трајала акција сакупљено је 4 вагона одела и хране и 15.000 динара. Све то предато је Градском поглаварству које је имало тачан списак градске сиротиње. Око хиљаду породица са десетак хиљада чланова привремено су збринути овом акцијом. Са оваквом акцијом соколи су желели да наставе даље и да на време помогну београдској сиротињи (3). Од стране Соколске жупе Београд акцију је водио инг. М. Коварж а од стране Акционог одбора др. Реља Аранитовић. (4)

Рад је схваћен као саживљавање са народом а уједно као прелазак преко ограде соколане (5). Одбор за зимску помоћ био је под покровитељством кнегиње Олге. Делегати Соколске жупе Београд у одбору били су Петар Чоловић, начелник и Ђорђе Станојевић прочелник социјалне секције жупе. (6) На позив Акционог одбора за зимску помоћ, 1938. жупа је прикупљала помоћ за сиротињу пред Божићне празнике, и то у одећи, обући, огреву и намирницама. Помоћ је прикупљана 4, 5 и 6 јануара 1938. Учествовало је 9 екипа са 60 чланова-сокола. Прикупљено је око 30.000 динара. Сва домаћа штампа пратила је чланцима рад сокола, а у дневним листовима изашли су снимци са акције. За сиромашне соколе који су се одбору пријавили, додељена је одећа и обућа. Пружена је помоћ за 1.600 породица. (7) Соколи су прикупљали прилоге у храни, оделу и гориву за зимску помоћ. Групу је предводио Воја Тодоровић, пуковник у пензији, Град је био подељен на реоне, а у сваком реону је сакупљало 7 сокола, чланова и нараштајаца. (8)  Соколи су прикупљали помоћ и на територији жупе Београд. На позив матичног друштва из Старе Пазове Соколска чета у Голубинцима приступила је прикупљању прилога за пострадале од временских непогода. Истакли су да су прихватили позив вољни увек помоћи ближњем. Соколска управа замолила је све имућније мештане, да сиромашнима притекну у помоћ са колском спрегом и радном снагом. (9)

Почетком јуна 1939. град  Карловац задесила је велика поплава. Карловачки соко отворио је у својим просторијама кухињу. Кухиња је радила шест дана. Подељено је неколико стотина оброка и много остале хране, хлеба, саламе … . Акцију сокола материјално су помогли Црвени крст и градска општина, а у кухињи су поред соколског чланства, радили и војници.(10)

После стварања Бановине Хрватске 1939. из Хрватске су почеле да пристижу избеглице у Београд. Жупа Београд је за избегле соколе отворила кухињу новембра 1939. (11). Социјална акција Жупе 1940. сведена је на збрињавање избеглица. Пружали су помоћ и избеглицама из Чешке и Пољске.

                                                                              Саша Недељковић

                              члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

  1. М: А. В., „Соколском снагом свом“, „Око Соколово“, Београд, 1 марта 1937, бр. 4, стр. 67, 68; „Београдски Соколи и акција зимске помоћи”, „Соколски гласник”, Београд, 5 фебруар 1937, бр. 2, стр. 7;
  2. „Београдски Соколи и акција зимске помоћи”, „Соколски гласник”, Београд, 5 фебруар 1937, бр. 2, стр. 7;
  3. М: А. В., „Соколском снагом свом“, „Око Соколово“, Београд, 1 марта 1937, бр. 4, стр. 67, 68;
  4. „Београдски Соколи и акција зимске помоћи”, „Соколски гласник”, Београд, 5 фебруар 1937, бр. 2, стр. 7;
  5. Др Реља Аранитовић, „Хумани рад сокола”, „Око Соколово“, Београд, 1 марта 1937, бр.4, стр. 66-67;
  6. „Соколи и акција за зимску помоћ”, Соколски живот, „Око Соколово“, Београд, 4 фебруар 1938, бр.2;
  7. Војислав Тодоровић, „Извештај о раду социјалног отсека”, стр. 47, „Годишњи извештај о раду Соколске жупе Београд за XIX редовну годишњу скупштину 26 марта 1939.” „Око Соколово“, Београд, 26 марта 1939, бр. 3 и 4;
  8. „2, 3 и 4 јануара 1939”, Вести, „Око Соколово“, Београд, 1 фебруара 1939, бр. 2;
  9. „Соколска чета у Голубинцима”, Соколски живот, „Око Соколово“, Београд, 15 јун 1938, бр. 6;
  10. „Соколска помоћ у невољи”, „Соколски гласник”, Београд, 23 јуна 1939, бр. 25, стр. 4;
  11. Вести, „Око Соколово“, Београд, 1940, бр. 3;

 СРПСКА ИСТОРИЈА

10624974_357606727735495_7520645276454778053_nНа Војномедицинској академији у Београду одржан је јуче ( 30.септембра 2014.године) симпозијум „СРПСКИ ВОЈНИ САНИТЕТ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ:“ Учеснике овог драгоценог симпозијума поздравио је бригадни генерал професор др Маријан Новаковић , начелник Војномедициснке академије у Београду.

Скуп је после њега поздравио проф.др Павле Миленковић, председник Академије медицинских наука Српског лекарског друштва. Уводну реч имао је примаријус др Александар Недок, научни саветник Медицинског факултета у Београду, који се надуже од свих лекара и историчара у Србији бави проучавањем историје српске медицине и Српског војног санитета. И ако је закорачио у девету деценију још увек је пун елана за нова истраживања.

После уводне речи др Недока, говорио је генерал Српске Војске Крајине Милисав Секулић. Његово предавање “ Политички положај Србије пред и током Првог светског рата и приказ најважнијих догађаја по ратним годинама“ све присутне је оставио без даха.

Слушали су с пажњом изношење деценијама скриване истине и део његовог казивања Вам овде преносимо. Све остале теме на симпозијуму биле су везане за Српски војни санитет и све су биле веома темељно обрађене, а то су: – Рад српског војног санитета у току Првог светског рата ( Примаријус др Александар Недок резервни мајор Војске Србије); – Организација санитетске службе српске војске ( Доцент др Вељко Тодоровић, бригадни генерал у пензији и бивши начелник Санитета Војске Србије); – Санитетски губици и попуна српске војске ( Примаријус др Бранислав Поповић , бивши начелник Санитета ЈНА); – Бизерта и попуна јединица ( потпуковник Лука Николић, аутор чувене књиге „Србијо мајко и маћехо“); – Хируршко збрињавање српске војске ( Пуковник доцент др Миле Игњатовић ); – Епидемија заразних болести – рад санитета на њиховој превенцији и лечењу ( Пуковник професор др Драган Микић); – Санитетско снабдевање и улога фармацеута ( Професор др Драган Ступар, пуковник у пензији); – Улога Црвеног крста у Првом светском рату ( Примаријус др Бранислав Поповић, бивши начелник Санитета ЈНА); – Ветеринарска служба у Првом светском рату ( потпуковник доцент др ветеринарске медицине Радивоје Анђелковић; – Стране санитетске мисије у српској војсци ( поптпуковник Лука Николић, аутор чувене књиге „Србијо мајко и маћехо“); – Умрли и погинули лекари, фармацеути и ветеринари у Првом светском рату ( Доцнет др Вељко Тодоровић, бригадни генерал у пензији, бивши начелник Санитета Војске Србије).

На симпозијуму је био велики број гостију, међу којима су били академик Радоје Чоловић, председник Српског лекарског друштва, чланови Секције за историју медицине Српског лекарског друштва, многобројни лекари и професори са ВМА, Медицинског факултета у Београду и са свих београдских клиника, као и из Завода за трансфузију крви РС. Били су присутни и многобројни фармацеути и ветеринари, као и пензионисани лекари, фармацеути и ветеринари. У великом броју били су присутни и историчари из неколико института, као представник Архива Србије. Пажњу свих привукао је велики број кадета, студената Медицинског факултета ВМА (међу којима је чак и студенткиња из Африке), којима се на почетку свог говора обратио пуковник доцент др Миле Игњатовић речима: “ На Вама је да нешто учините, јер ми смо све упропастили.“

ИСТИНА КОЈА ЋЕ ВАС ШОКИРАТИ

10622929_357605814402253_924578451962037481_nГенерал Српске Војске Крајине Милисав Секулић је данас на Симпозијуму о „Српском војном санитету у Првом светском рату“ , на ВМА, изрекао ТРИ ИСТИНЕ, поражавајуће, о којима се ћути деценијама. Прво је имао примедбу на стално понављану реченицу на многим симпозијумима и скуповима где се говори о српској историји. Углавно сви говори почињу излизаном реченицим да српски народ пати ОД ЗАБОРАВА, а генерал Секулић лепо каже:“ Оно што се није знало, ни научило, не може бити ни заборављено:“

Потом је изнео ТРИ ФРАПАНТНЕ ИСТИНЕ, које се деценијама крију:

– ПРВА ИСТИНА
је да су у Подравини и Колубарском округу током 1914.године Аустро-Угари убили 50.000 ( ПЕДЕСЕТ ХИЉАДА) српских жена, деце и стараца, дакле ЦИВИЛА. Те золичине су углавном починили ХРВАТИ, који су били у Аустро_Угарској војсци.Убијање српских цивила било је у Западној Србији највише и то: у ЈАДАРСКОМ срезу ( центар Лозница), РАЂЕНСКОМ срезу ( центар Крупањ), АЗБУКОВАЧКОМ срезу ( центар Љубовија), ПОЦЕРСКОМ срезу ( центар Шабац), МАЧВАНСКОМ срезу ( центар Богатић) и КОЛУБАРСКОМ срезу ( центар Ваљево).

– ДРУГА ИСТИНА
је да је на Мировној конференцији у Паризу 1919.г. Комисија за утврђивање ратних злочина и откривања оних који су починили злочине током Првог светског рата у државама које су у њему учествовале, тражила од свих тих земаља , учесница рата, да доставе број извршених злочина и извршилаца злочина на њеној територији током Првог светског рата.
МАЛЕНА БЕЛГИЈА пријавила је 300 ( ТРИСТА) злочина и 300 ( ТРИСТА ) извршилаца злочина;

СРБИЈА ЈЕ ПРИЈАВИЛА САМО 4. ЗЛОЧИНА ( ЧЕТИРИ) и 4. ( ЧЕТИРИ ) ЗЛОЧИНЦА, који су починили та 4 .(ЧЕТИРИ) зпочина на њеној територији током Првог светског рата .?????????????!!!!!!!!!!!!!!!!;

– ТРЕЋА ИСТИНА
је да је на Мировној конференцији у Паризу 1919.године Комисија, која је била оформљена за процену ратне штете, коју су починили Аустро-Угари, проценила да наша Краљевина треба да добије ОДШТЕТУ ОД НЕПРИЈАТЕЉА ( АУСТРО-УГАРА) У ВИСИНИ ОД 12. ( ДВАНАЕСТ) МИЛИЈАРДИ ФРАНЦУСКИХ ФРАНАКА У ЗЛАТУ. Пошто смо тада већ били Уједињена Краљевина Срба , Хрвата и Словенаца, Анте Трумбић, који је био тада министар спољних послова наше уједињене Краљевине, рекао је у Скупштини да ТО НИЈЕ ДОБРО, јер није фер и поштено да Хрвати и Словенци плаћају ту одштету, пошто су они саставни део Краљевине. Дакле сви су једна велика заједничка држава.И наш краљ Александар Први Карађорђевић је заступао Трумбићево мишљење и Комисији за процену ратне штете у Паризу је одговорио да се он НЕ ПРИХВАТА ДА УЗМЕ РАТНУ ОДШТЕТУ од 12.МИЛИЈАРДИ француских франака у злату, јер не жели да се замери Хрватима и Словенцима и пуј пике не важи ништа, као да ништа није ни било.

Појео вук магарца.

А Србија је морала да врати све зајмове, које је била узела.??????????!!!!!!!!!!!!!!!

Тако су и Тито и српске и црногорске издајице исто опростиле ХРВАТИМА – УСТАШАМА – КОЉАЧИМА СРПСКОГ НАРОДА њихове злочине у Другом светском рату.

Приредила – Зорица Пелеш

СРПСКА ИСТОРИЈА

Пише: Јелена ТАСИЋ

dusan batakovicРазговор са историчарем Душаном Т. Батаковићем, директором Балканолошког института Српске академије наука и уметности

– Директор Балканолошког института САНУ, историчар и дипломата Душан Т. Батаковић недавно је у Француској објавио књигу на енглеском језику „Бурна деценија – Срби на Косову после 1999: уништавање културне баштине, етничко чишћење и маргинализација“.

Реч је о студији која садржи анализе, прве детаљне пописе са статусом црквених и културних споменика, гробаља, а као посебан прилог прибројан је и интегрални извештај специјалног известиоца Савета Европе Дика Мартија. Ова књига је повод за интервју са Батаковићем, који говори о српској политици на Косову и Метохији, обележавању 100 годишњице почетка Првог светског рата и идентитету данашњих Срба.

– Да ли би Вашу нову књигу требало превести и на српски језик због овдашње јавности, као и због предстојећих бриселских преговора о заштити црквене баштине на КиМ?

– Објављујем највише на енглеском јер је тамо важније упозорити на непријатне истине: код нас иначе сви све знају, а не верујем да би овдашње власти извукле неку корисну поуку. Њихова политика заправо, уз смешкање са Тачијем јуче, а Харадинајем сутра, одбацује тегобно наслеђе ове деценије некажњених прогона са етничком мотивацијом. Посебно боле оне наручене репортаже о данашњој Приштини као финој вароши добрих људи, или емисије о мирењу овдашње и тамошње младежи. Помирење је потребно, али има смисла само ако подразумева катарзу. Као да смо заборавили да их питамо где им је 40.000 Срба и Рома комшија из 1999, да ли им неко од њих можда недостаје, шта су учинили да им се они врате и поврате имовину, ко сада живи у њиховим кућама и становима, зашто се празне српска села јужно од Ибра, зашто је број повратника симболичан, зашто се и Горанци очајнички хватају за бугарске пасоше као за сламку спаса? Има ли било кога међу старијим и младим Албанцима да постави ова питања, или ћемо се и даље, и овде и тамо, претварати да Срба никада није ни било у Приштини. Кад изађем на интернет, видим да су свуда у великом свету, у нашој Европи, а изгледа и у званичној Србији, уз понеку јавну крокодилску сузу, потпуно отписали Србе на Косову и Метохији, као да њихово страдање није од овога света. Та ужасна неправда нагнала ме је да се дубље загледам у поратна страдања, она која се у такозваној међународној заједници оркестрирано прикривају, умањују или негирају, као да ратна и поратна зверства, са злочинима против човечности, обавезно зависе од етничког предзнака жртве, као да нису у питању људи него неке апстрактне, неважне појаве, случајно у људском обличју. Вероватно изгледа безнадежно када на сто других књига у којима се некритички хвале НАТО интервенција и демократски напредак Косова, тек у једној буду сабрани релевантни подаци који указују на супротно, а да притом нису обојени пристрасношћу. Данас је, међутим, све перцепција и (ре)презентација, док ни реалност ни чињеничка релевантност нису на цени. Отуда је могуће да се до у бескрај хвали погубна политика која је довела до прогона близу 250.000 „неалбанаца“, како се еуфемистички називају наши несрећни изгнаници с Косова – 60 одсто свих Срба, 67 одсто свих Рома, 70 посто свих Горанаца.

Питање велеиздаје

Тврдите да у српској историји не постоји пандан бриселским политичким преговорима, јер „никад нисмо пали толико ниско“. Како видите завршницу бриселског процеса и најаву потписивања обавезујућег политичког споразума који би, између осталог, предвиђао и подршку Београда чланству самопроглашене косовске државе у УН?

– Када један нон-пејпер ЕУ из августа 2012, са унапред спремљеним захтевима за подршку циљевима албанских сепаратиста с Косова прогласите Бриселским споразумом, уз пренемагање да је до њега дошло после тешких преговора, онда ова отужна и карикатурална представа којом се оправдава утапање севера Косова у албанске институције у Приштини, не може а да не изазове низ озбиљних питања: зашто се крши Устав Србије, ко ће за ову велеиздају да одговара, како је било могуће да наша скупштина скоро акламацијом тај споразум прихвати, докле се мисли варати народ? Видели смо како „ауторе“ Бриселског споразума из српских редова тапшу по рамену и диве им се. Сигуран сам да их у себи презиру, јер нико од њих, за разлику од српских званичника, не би уступио ни педаљ властите земље. Њихова вербална подршка Србији заснива се на једном искључивом циљу: да се преко Београда коначно легализује самопроглашена независност Косова и Метохије, јер док званични Београд на то не пристане, а видимо да пристаје, пошто дефакто признање полако клизи у де јуре, ништа није готово. Повишена реторика државних нам званичника је и отужна и провидна, а одлуке морално неодрживе. Очекујем стога само нове противуставне уступке садашње администрације, као најаву даљег комадања Србије, праћено убрзаним исељавањима Срба са севера Покрајине. А то исељавање, јављају ми са терена, већ је увелико почело… Народ је збуњен и заплашен, а применом силе као јединог средства убеђивања, сигурно је, неће се, на дужу стазу, одржати српска заједница на северу.

Били сте саветник за Косово бившег председника Србије, учествовали у преговорима с Приштином у којима је посредовао Марти Ахтисари, предводили делегацију Србије пред Међународним судом правде у Хагу. Колико су претходне власти одговорне за садашњу ситуацију?

– Ми смо у претходној администрацији имали јасну политичку оријентацију – „И Косово и Европа“, а председник Тадић није устукнуо пред огромним притисцима Ангеле Меркел да препусти север Албанцима. У неком тренутку та политика почела је да се круни: тада је Србију наједном почео да заступа само неталентовани почетник Борко Стефановић, а косовске Албанце најискуснији преговарач Едита Тахири. Већ тада је, како је процењено на Западу, из Београда била упућена порука да се прећутно одриче Севера. Не могу све то до краја да проценим, јер сам тада још био амбасадор у Паризу, а од амбасада је сумњиво уопштеним извештајима из централе заправо прикривано шта се и о чему билатерално преговара у Бриселу, све до серије граничних споразума који су протурени у интеррегнуму између избора и формирања Дачићевог кабинета. По образовању нове владе, одлучио сам да се повучем из дипломатске службе и о томе у октобру 2012. обавестио МСП у Београду, како не бих учествовао у противуставном рушењу преосталог српског суверенитета на Косову и Метохији.

Многи мисле да је управо идеја „И ЕУ и Косово“ била почетак краја косовске политике Београда.

– Многе сам питао шта је алтернатива тој политици, али није било реалистичних одговора. Било је предлога да се преговори замрзну на неограничено време. Чинила ми се смисленијом активна политика, где би Србија ушла са КиМ у ЕУ, макар и у статусу Хонконга.

Aнтируски и антисрпски

Због чега Немачка жури да заврши послове на КиМ и да ли се и даље може говорити о опасности од стварања „велике Албаније“?

– Независно Косово је амерички пројект у којем су најближи секунданти били Немци, задужени у ЕУ за Балкан, заједно са Аустријанцима, историјским заштитницима албанског национализма у протекла два века. Данас су САД заузети другим кризним жариштима, па је цементирање косовске независности завртањем руке Београду изгледа радо преузела Немачка. Албанци имају традиционално јасан антируски и антисрпски став, послушни су клијенти и спремни да зарад својих потреба послуже дугорочним интересима великих сила на овом простору: дакле идеални сарадници. У тим пословима Албанци су се показали, уз садејство НАТО и одређених обавештајних служби, бољим, послушнијим и сервилнијим савезницима него што се очекивало. С друге стране катастрофалне грешке на српској страни, од Милошевића, а делимично и често наивне, чак дилетантске процене демократских влада после 2000, нису помогле да се бар донекле исправе поразни резултати деценија упорног рада на одвајању покрајине од Србије – сепаратизма који је својевремено и уставним амандманима од 1968. до 1972. и Уставом од 1974, легализовао, уз садејство злогласног Едварда Кардеља, комунистички диктатор Јосип Броз Тито. Нема журбе, јер „велика Албанија“ дефакто већ постоји, у једној хоризонталној равни, премда није правно формализована, она јесте реалност, јер границе између Косова и Албаније више нема, а ударен је нови, непробојни Берлински зид према Србији, на Мердару, а однедавно и на Јарињу.

Србија је најпре прећутала 100. годишњицу балканских ратова. Сада се понаша као да Први светски рат, у коме је била ратна победница, није почео аустроугарским гранатирањем Београда 28. јула 1914, док се на свечаној прослави 70. годишњице ослобођења Београда у Другом светском рату очекује и руски председник Путин. Како то објашњавате?

– Ништа, наравно, није случајно. Балкански ратови су овде бачени у засенак, јер је тада ослобођено Косово, које је Бриселским споразумом добровољно предато албанској Приштини, чиме су поништени и обесмишљени главни резултати балканских ратова. Сада се, уз додатно улагивање Берлину, прећуткује и Велики рат, јер смета Немцима, који би да се ослободе бремена одговорности за његово изазивање, да би читав први сукоб светских размера свели на уопштену поуку о бесмисленој кланици, којој је помирење унутар ЕУ, додуше под немачким вођством, права алтернатива. Србија је, прича се, озбиљно упозорена да не истрчава са слављењем свога беспримерног јунаштва, херојског отпора завојевачима и пијетету према жртвама. Председник Србије, иначе председник Одбора за обележавање стогодишњице Првог светског рата, већ их је изгледа послушао, па је некако изостао са прославе стоте годишњице прве српске савезничке победе на Церу. Зар то није неопростив скандал? Зар то није била прилика да се позову шефови савезничких и противничких држава да се направи светско обележавање прве савезничке победе у Великом рату? Следећа прилика биће тек за 100 година. Шта ће бити за Колубарску битку, Ваљевску болницу, Одбрану Београда, Албанску голготу? Хоћемо ли морати да некога молимо да нам дозволи да се осећамо поносним на своју прошлост? Где су преводи књига о свим нашим победама, посебних публикација, о Србији у великим данима, о Солунцима и осталима које финансира и подржава државни врх? То не може да се ради, као што је сада случај, преко приватних иницијатива уз прећутно игнорисање државних институција. Ето на шта је спала Србија: укратко: брука и срамота.

Кад се говори о Русији, треба имати у виду да се Путин још није одредио према руској прошлости пре 1917, а да га совјетски легитимизам велике силе посебно инспирише: отуда се код нас, ради даљег повлађивања Немцима око Првог и улагивања Русима око Другог светског рата, слави 20. октобар, када је совјетска, а не Титова армија ослободила Београд. Заборавља се да су, према ондашњој београдској штампи, Титове снаге дале занемарљив допринос у ослобађању престонице, који је тек после 1948. увећан до неукусних висина, док је најмање 10.000 Београђана, више класних непријатеља, а мање сарадника окупатора, било немилосрдно побијено, да би се Титови генерали уселили у њихове куће и виле.

У Србији живе Југословени

Да ли би данашње Србе њихови преци од пре 100 година „препознали као своје“, како је то говорио покојни патријарх Павле?

– Већ дуго тврдим да већину становника у Србији чине Југословени, додуше српскога порекла, који немају развијен српски идентитет, па стога ни подразумевајући културни и идентитетски континуитет са Србијом од пре 1918. године. Они су васпитани на партизанским филмовима, а на најбоље српске традиције гледају с презиром, омаловажавањем и одбојношћу титоистичког режима у којем су само Срби били криви за све. Сећамо се како су такви заурлали кад је Коштуница отишао у Хиландар, али им никада није засметала веза наше државе са Ватиканом, не само као с државом него и њеним шефом, верским поглаваром огромног дела хришћанства… Али кад се дотакнете православне и још пратеће јој српске традиције, онда сва комунистичко-удбашка озлојеђеност и идеолошка одбојност уткана у свест и образовање свих генерација школованих после 1945. долазе до свог пуног изражаја. Блажене успомене патријарх Павле све то је добро видео, покушавајући да делује примером. Упркос јавном одобравању чини се да га је мало људи разумело, а још мање њих следило његов пример.

Наопако схватање политике

Општа оцена је да свет после сукоба у Украјини више неће бити исти. Какве се последице могу очекивати и како би Србија требало да се постави, независно од тога што је кандидат за чланство у ЕУ?

– Не могу ни да замислим колика је забринутост руководиоца нашег Министарства спољних послова пред перспективом да Србија санкционише најоштрије међународне казнене мере које се спремају против Путинове Русије, а све то као председавајући ОЕБС. Како ћете бранити територијални интегритет Украјине са Кримом а нисте ни прст подигли да бисте бранили, а камоли одбранили територијални интегритет Србије? Ти људи који данас воде државу вероватно не могу мирно да спавају, ако имају и трунку савести. Навика да се у политичким вођствима странака наш народ третира као бесловесна маса, чије сећање досеже до две недеље уназад, а политичка култура додирује само дно европских стандарда, дала је некакву снагу политичарима да без страха од последица спроводе логику да у политици ништа није свето и да је све, али баш све, на продају. Да ли се било која европска држава, или да узмемо само балканске – Хрватска, Албанија, Македонија, Мађарска, Грчка.., одрекла иједног квадратног метра своје територије да би се „прагматично“ прилагодила новим околностима и непосредним страначко-политичким потребама? Нешто нисам то приметио. Кад сам једној црногорској амбасадорки у Паризу изјавио да за политику Подгорице према Косову осећам само највећу одвратност, узвратила ми је: „Ма немојте, колега, па то је само политика“, као да је у политици све превара и све подређено само личним и страначким, а не општим, државним и националним интересима. Али кад видите шта се код нас ради, изгледа да је баш то наопако схватање политике сасвим, као какав усуд, преовладало све друге критеријуме.

Остатак текста у Слободи

Извор – СЛОБОДА

преузимање (1)СИМПОЗИЈУМ

СРПСКИ ВОЈНИ САНИТЕТ У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Војномедицинска академија

Београд

Уторак, 30. септембар 2014.

ПРОГРАМ

10.00 – 10.10        Отварање  Симпозијума  – Бг. проф. др Зоран Поповић, нач. Управе за војно здравство МО- Проф. др Павле Миленковић, председник Академије медицинских наука СЛД

10.10 – 10.15        Уводна реч  – Александар Недок

10.15 – 10.30        Политички положај Србије пред и током Првог светског рата и приказ најважнијих догађаја

по ратним годинама – Милисав Секулић

10.30 – 11.00        Рад српског војног санитета у току Првог светског рада  – Александар Недок

11.00 – 11.15        Организација санитетске  службе српске војске – Вељко Тодоровић

11.15 – 11.30        Санитетски губици и попуна српске војске  – Бранислав Поповић

11.30 – 11.45        Бизерта и попуна јединица – Лука Николић

11.45 – 12.00        Хируршко збрињавање српске војске  – Миле Игњатовић

12.00 – 12.30       Кафе пауза

12.30  – 12.45       Епидемије заразних болести-рад санитета на њиховој превенцији и лечењу – Драган Микић

12.45 – 13.00        Санитетско снабдевање и улога фармацеута – Драган Ступар

13.00 – 13.15        Улога Црвеног крста у Првом светском рату – Бранислав Поповић

13.15 – 13.30        Ветеринарска служба у Првом светском рату – Радивоје Анђелковић

13.30 – 13.45       Стране санитетске мисије у српској војсци – Лука Николић

13.45 – 14.0         Умрли и погинули лекари, фармацеути и ветеринари у Првом светском рату – Вељко Тодоровић

14.00  – 14.15       Песници надахнути драмом српског војног санитета у Првом светском рату-100 година касније          — Весна Балтић

14.15 – 14.45        Дискусија

_______________________________

Почасни одбор:

Академик Радоје Чоловић, СЛД

Бриг.генерал проф. др Зоран Поповић, Министарство одбране

Проф. др Павле Миленковић, СЛД

Бриг.генерал проф. др Маријан Новаковић, ВМА

Проф. др Брана Димитријевић, СЛД

Организациони одбор:

Прим. научни саветник др Александар Недок

Прим. др Бранислав Поповић

Пук. проф. др Драган Микић

Доц. др Вељко Тодоровић

Пук. доц. др Миле Игњатовић

Ппук. доц. др Радивоје Анђелковић

Радно председништво: I

Прим. научни саветник др Александар Недок

Пук. проф. др Драган Микић

Доц. др Вељко Тодоровић

Радно председништво: II

Проф. др Брана Димитријевић

Прим. др Бранислав Поповић

Пук. доц. др Миле Игњатовић

Српска историја

Говор председника Секције за историју медицине Српског лекарског друштава проф.др Бране Димитријевића  на полагању венаца на спомен плочу нашој храброј руској браћи и сетстрама – лекарима и милосрдним сетрама Руске Империје, који нису жалили своје животе да помогну нашим прецима у Балканским Ослободилачким ратова (1912-1913) и у Првом светском рату ( 1914 – 1917).

Врло поштована госпођо Чепурин, колегинице и колеге, даме и господо, драги пријатељи

1601064_355040794658755_2325962104977882669_nПочетак Великог рата затекао је и Србију и Русију недовољно спремне. Србија тек што беше изишла из два крвава рата, жетва је те године била слаба, уз то су обе државе зависиле од увоза оружја.

Већ 28. јула 1914. године српска влада тражи кредит од Русије и Француске у износу од 90.000.000 динара. „…пошто нас је,” стоји у вапијућем телеграму председника владе Николе Пашића, „мобилизација затекла у најнезгоднијем времену када се пореза тек прикупља, па новца имамо једва доста да изведемо мобилизацију.“ А већ 9. августа, по налогу српске владе, њен посланик у Петрограду Спалајковић од руске владе иште кредит од 5–6.000.000 динара за набавку војне одеће, чизама, конзерви, рубља, шатора… Руска влада одмах излази у сусрет, па у Србију Дунавом стижу велике пошиљке оружја, муниције, и свакојаких других потреба већ у првим месецима рата.

Колико је Србија била за рат неспремна види се и из писма које је 18. августа 1914. године Шеф Одећног Одсека Интендантуре Ваљево мајор Радоје Јанковић упутио главном интенданту, тражећи да се хитно пошаље 200.000 пари опанака за Младеновац и 100.000 пари за Ваљево.

“Многи наши војници су сада упола обучени. Носе своје већ дотрајало сељачко одело, а знатан број припадника 4. пешадијског пука иде у дугачим гаћама. Топло време поправља донекле ову оскудицу, али хладне ноћи и преноћишта без шатора почињу рђаво утицати на војничко здравље и њихову ратну улогу.”

Слично је, чак и горе, било и у санитету. Непопуњени санитетски комплети, мањак рањеничких носила, мањак лекара…

10653586_355056541323847_7155293487165599180_nИ док је током Балканских ослободилачких ратова у погледу и броја и бројности медицинских мисија предњачила Русија –  Србији их је тада радило укупно шест – сада су, већ на почетку Великог рата, лекари и медицинско особље недостајли и Русији.

Почетком рата Немачка је имала на располагању 36.000 лекара, а Русија са знатно већим бројем становника само 30.000.

Упркос томе Русија је, не само у санитетском материјалу, и болничкој опреми, него и у лекарима и милосрдним сестрама, одмах помогла Србији. Из Солуна је у Србију упућен др Сергеј Кантилијанович Софотеров, са две медицинске сестре. Њему ће се у Нишу, ускоро придружити чланови мисије Хартвиг Александре Павловне, “Мисија Хартвигове”. Они ће радити у Првој и Петој резервној болници, током септембра октобра 1914. године, и извршити 1.339 хируршких интервенција. Истовремено је из Русије упућена богато снабдевена Мисија Петроградског Словенског добротворног друштва за Србију, позната касније као  “Мисија Сичева”. Та мисија ће радити у Ваљеву, Крагујевцу и Зајечару.

Ни то није било све, будући да је известан број лекара и милосрних сестара стизао у Србију, мимо Руског Друштва Црвеног Крста. Стога, тачан број оних који су похитали у помоћ српским рањемицима и болесницима, ни до данас није познат.

Обе поменуте мисије биле су хируршки оријентисане, јер је прилив рањеника тих првих месеци рата био преобилан. Док ће задатак каснијих руских мисија – а биће их још три – бити борба против инфективних болести.

Први светски рат је осим планина људских лобања и мора крви, био и један од најстрашнијих моралних суноврата, погубан нарочито по Европу. После тог рата Стари континент постаће још старији.Европа ће изгубити своју до тад водећу улогу у свим светским збивањима, од војних, политичких до културних.

10653775_354330594729775_4784501100110113688_nДанас, међутим, уместо спознаје истине, и можда покајања, и, можда, окрепљујућег преумљења, видимо жилава настојања да се за сву ту катастрофу окриви Србија, а потом ће и на Русију доћи ред. (Већ јесте!)

Данас смо сведоци сваковрсних, наводно, најновијих открића, ни мало наивног празнословља, и опасног научничког мудровања, покушаја да се од црног направи бело, а од белог црно, да се истина претвори у лаж, а лаж у истину, да се младим поколењима уместо поука понуди смртоносно опијање старим заблудама. Опасна је то игра. Игра у којој за велике новце наука постаје служавка политике, праћена заглушујућом дреком назови књижевника и фељтониста, аутора филмова, позоришних комада, изложби и телевизијских серија…

Али…

Наше је да не заборављамо, па ма колико изгледало да смо мали, осиромашени и скрајнути, наше је да се држимо истине, да негујамо захвалност како бисмо сачували сопствене своје душе.

И зато неизмерно и неизмерно хвала Мат Росији у овом дану када је, пре једног века, Мисија Петроградског Словенског добротворног друштва за Србију, познатија као Мисија Николаја Ивановича Сичева, крочила на тле слободарске Србије.

Српска историја