moskva-fotoprofimedia-1456673829-853379Кремаљски сат је први јавни сат на свету и направљен је у Русији. Мајстор који га је поставио упамћен је као Лазар Србин Хиландарац.

Историја српско-руских односа изгледа као клатно на сату, које иде и враћа се. Ти односи имају многовековну традицију и почињу негде од XIII до XV века, када се Русија налазила под татарско-монголском влашћу. Српски владари су подржавали руски манастир Пантелејмон на Светој Гори и православну веру и културу византијских корена у Русији.

Српски религиозни просветитељи, као што је био Пахомин (Србин), су обновили руски летописни жанр, исправљали богослужбене књиге и црквене обреде, а Чамблак је постао родоначелник стила руске духовне и житејне литературе.

До почетка прошлог века честа су била масовна пресељења Срба у Русију. Срби су служили у Руској армији, утицали на руску културу и имали свој утицај на изградњу руске државности (посебно за време Петра Великог).
И Русија је у то време била присутна на нашим просторима, помажући борбу против Турака, финансијским улагањима у манастире и образовне центре, издавањем духовне литературе.

Тако је и први јавни сат на свету постављен на Кремљу. Кремаљски сат је један од најпрепознатљивијих симбола у Москви и откуцавао је најважније тренутке у историји Кремља. Зна се да га је монтирао српски монах са Свете Горе по имену Лазар Србин Хиландарац.
Историја постављања познатог сата на Спаским вратима Кремља је тесно повезана са историјом Кремља и историјом Русије. Са овим сатом је повезана најславнија традиција руског народа.

Уз њихове откуцаје је марширала славна руска армија, одвијале су се познате војне параде.

Уз откуцаје овог сата је Стаљин провео своју незаборавну војну параду 1941 године, а звук звона су могли чути и Немци који су готово стигли до Москве.

Под овим сатом се чека Нова Година и прослављају сви велики празници у Русији.

Када је постављен, сматрао се чудом тога времена, а сведоче и московски летописи, а и минијатура из XVI века, на којој монах Лазар показује тек постављен сат кнезу Василију Дмитриевичу.

Наиме, српски монах Лазар је 1404. године, на позив Великог кнеза Василија Дмитриевича (сина познатог кнеза Дмитрија Донског), у близини храма Благовештенског сабора (храм Василија Блаженог), уградио први московски сат на вратима Кремља. Механизам тог сата је чинило три тега који су покретали чекиће за откуцавање на сваких петнаест минута, што је у то време била реткост. Један од чекића је био у рукама човекове фигуре чији су замаси откуцавали пуне сате.
Сам „циферблат“ је имао црквенословенска слова која су означавала бројеве: А-1, Б-2, Г-3..

Сат је оставио такав утисак на московског кнеза, да није пожалио да плати огромну своту новца мајстору из Србије.

Тако нешто још нико и нигде пре тога није видео.

Сат је радио без прекида и поправке пуних 217 година.

Претпоставља се да је Лазара Србина Хиландарца препоручио московском кнезу сам Деспот Стефан Лазаревић, те није немогуће да је таквих направа било и у Деспотовој Србији.

Тако је један Србин чак 200 година пре Швајцараца направио први јавни механички часовник — и то у Русији.

(bastabalkana.com)

Преузето КУРИР

Убиjено више од две хиљаде српских цивила. Београд брутално рушили три дана узастопно тако да ни жртве нису могле да буду сахрањене. Партизанско вођство подстицало овакве акциjе

https://i0.wp.com/jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/bomb-beograd-1944-noseca.jpg

КРВАВИ Васкрс, како jе названо савезничко бомбардовање Београда 16. и 17. априла 1944. у коме jе погинуло више од 2.000 људи, дуго jе био табу тема, а ни данас са њега ниjе потпуно скинут вео таjне. Досиjеи Балкан ер-форса, коjи jе 1944. под британском командом 11 пута бомбардовао Београд и друге српске градове, и даље су запечаћени. Британски обавештаjац Маjкл Лиз био jе члан воjне мисиjе у Јабланичком округу 1944. и горко jе закључио да се Стаљин сигурно грохотом смеjао док су савезнички бомбардери убиjали Србе за рачун његовог пулена Тита.

– Интензитет бомбардовања превазишао jе чак и нападе немачког Луфтвафеа из 1941. За партизанско вођство сврха тих и осталих бомбардовања ниjе била воjничко већ политичко деjство. Циљ jе био да се становништву покаже ко су сада газде – констатовао jе Лиз.

Историчари кажу да свако бомбардовање има четири аспекта: воjни, економски, морални и политички.

– Нећете погрешити ако политички разлог ставите на прво место. Забележено jе да су приликом бомбардовања Приjепоља партизани играли коло и викали: „Нека виде четници на чиjоj су страни савезници“. То све говори – каже проф. др Павловић.

Савезници су бомбардовали и друге окупиране jужноевропске градове, али никада са тако мало штете по Немце и са страшним цивилним жртвама као у Србиjи. То потврђуjу и радиограми Главног штаба ЈВУО упућени влади у Лондону.

– Кад jе на небу престонице препознало савезничке авионе, становништво jе било обузето одушевљењем. Свет jе веровао да се авиони враћаjу после бомбардовања неприjатељских циљева у Мађарскоj. Тек кад су затрештале прве експлозиjе савезничких бомби, становништво jе потрчало у склоништа. Савезничко бомбардовање изазвало jе страшно разарање. На улицама су лешеви жртава свуда – гласио jе 20. априла извештаj из Михаиловићевог штаба.

“ПРИЈАТЕЉСКО“ РАЗАРАЊЕ СРБИЈЕ

САВЕЗНИЦИ су бомбе 1944. наjчешће бацали на Ниш, 15 пута. На Краљево шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, а Нови Сад три пута. Смедерево, Никшић, Ћуприjу и Поповац код Параћина бомбардовали су по два пута. Разарали су и цивилне циљеве Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагуjевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Биjелог Поља, Приjепоља, Куршумлиjе, Прокупља, Вучjа, Лебана, Грделице, Подуjева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине..

 

Страдале су Баjлониjева и Каленићева пиjаца, препуне света, као и Црква Александра Невског. Уништена jе болница са болесним српским заробљеницима из Немачке коjи су доведени на рехабилитациjу. Разорено jе прво београдско породилиште. У прах су претворени Централни хигиjенски завод, Дечjа болница, Дечjи диспанзер, Болница за заразне болести, Дом слепих, Ортопедски завод, Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из НДХ. Сравњене су Теразиjе.

– Према поузданим обавештењима Врховне команде Југословенске воjске, на Београд jе пало 1.457 бомби првог и другог дана православног Ускрса. Порушено jе укупно 687 зграда, а 20. априла jе у рушевинама пронађен 1.161 леш. Броj тешко повређених био jе 1.468 – пише у радиограму упућеном 21. априла у Лондон.

Колоне са ковчезима протезале су се километрима београдским гробљима, као неколико дана раниjе у Нишу коjи jе, такође, разорен „приjатељским бомбама“.

– Ја бих разумео бомбардовање да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас примораjу да клекнемо на колена и да положимо оружjе. Да нас примораjу на капитулациjу. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружjе jош онда када смо се везали за оне коjи су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, jедино ако они хоће да капитулирамо пред Титом – рекао jе тада нишки окружни начелник Јован Барjактаревић.

Несрећни човек ниjе ни слутио колико jе близу истине.

– Би-Би-Си jе на Васкрс 1944. обjавио вест да су савезници на захтев маршала Тита бомбардовали Београд. На то jе сместа реаговао Богољуб Јефтић, посланик jугословенске владе у Форин офису, и уручио демарш због директног стављања савезника на jедну страну у грађанском рату. Јефтићу jе усмено образложено да савезници бомбардуjу читаву Европу, па ни Београд ниjе изузетак. Међутим у белешци Форин офиса о том догађаjу пише: „Нама би било драже да Би-Би-Си ниjе обjавио ту вест jер овако имамо неприjатну дужност да обjашњавамо своjу политику“. У британскоj влади jе несумњиво постоjала подршка Титовом покрету – каже проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историjу Србиjе.

https://i1.wp.com/jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/bomb-beograd-1944-1.jpg

Под бомбама су страдале читаве породице

На став западних савезника о догађаjима и добрим и лошим момцима у Југославиjи пресудно jе утицала група совjетских „кртица“ у британскоj таjноj служби СОЕ. Почетком Другог светског рата они су као дипломци Кембриџа, повезани салонским левичарењем и хомосексуалношћу ушли у СОЕ и постали веома утицаjни. С њима jе веома близак био и Фицроj Меклин, Черчилов изасланик у Титовом штабу. Ова група jе била кључна и у ланцу одлучивања у Балкан ер-форсу (балканским ваздушним снагама), коjи jе бомбардовао српске градове.

– Меклеjн jе сматрао да бомбардовање треба да „помогне да се оконча грађански рат у корист партизана и потврди их као jедину снагу отпора у Југославиjи“. Почетком априла 1944. Черчил jе у Лондон позвао свог изасланика код Тита, бригадира Меклеjна и Владимира Велебита, коjи jе био Титов официр за везу прво с Немцима а потом с Британцима. Они стижу у штаб генерала Вилсона, команданта Средоземља 15. априла, а већ сутрадан jе први пут бомбардован Београд – каже Милослав Смарџић, аутор књиге „Крвави Васкрс 1944“.

УБИЈАЛИ САМО ЗА ЦИВИЛЕ

ПРИЛИКОМ савезничких бомбардовања Београда ниjе погођен ниjедан немачки циљ од стратешког значаjа, забележио jе Миодраг Миjа Јакшић. – Уместо тога, погођена су углавном цивилна насеља. Наjгоре jе тих дана прошло Пашино брдо. Из „летећих тврђава“ падали су „теписи“ бомби на ово београдско насеље. Ту jе погинуло наjвише Београђана, а и порушено наjвише кућа – записао jе Јакшић, коjи jе преживео сва савезничка бомбардовања Београда.

Енглеске ваздухопловне снаге су углавном бомбардовале преко дана, а стратешка бомбардовања с безбедне висине и ноћна бомбардовања обављали су Американци.

– Успостављена jе координациjа између Балкан ер-форса, односно команде у Бариjу и мисиjа коjе су се налазиле при врховном штабу НОВЈ и главним штабовима република коjи су слали своjе предлоге за бомбардовање о коjима су одлучивали Меклеjн и Тито – каже проф. др Павловић.

За разлику од Едварда Кардеља, коjи jе одлучно одбио предлог да се бомбардуjе Љубљана, и Тита, коjи упркос захтевима савезника ниjе допуштао да се руши Загреб, командант Главног штаба НОВЈ за Србиjу Коча Поповић и британски обавештаjац Џон Хеникер Меjџор сипали су предлоге као из рукава.

-Поповић jе одређивао циљеве, а да уопште ниjе био у Србиjи. У сериjи радиограма Врховном штабу он не само да тражи да се бомбардуjе неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице. Меjџор то шаље Меклеjну, коjи предлог анализира са Титом и информациjу коjа иде у Бари у команду Балкан ер-форса. Та линиjа одлучивања иде преко Меклеjна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардуjе по воjничким проценама само када у прелетима уочи неприjатељске циљеве – каже проф. др Павловић.

https://i2.wp.com/jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/bomb-beograd-1944-2.jpg

Бомбе намењене Хитлеру погађале српски народ

“НЕДЕЉА ПАЦОВА“

СПРЕГА у бомбардовању српских градова 1944. између партизанског вођства и Балкан ер-форса нарочито jе функционисала током операциjе „Ретвик“ („Недеља пацова“).

– „Недеља пацова“, коjу jе измислила Меклеjнова мисиjа, заиста jе била jако несрећан назив. Била jе то вежба намењена хватању Немаца приликом њиховог повлачења из Грчке преко Србиjе. Оваj циљ ниjе испунила тако да jе армиjа од 100.000 људи обавила уредно повлачење. „Недеља пацова“ jе за Тита jе била офанзива за ослобађање Србиjе од Михаиловића и лоjалиста и успут од свих противника комуниста, стварних или потенциjалних – каже Лиз.

Пише: Борис Субашић

Извор: Вечерње Новости

Преузето ЈАДОВНО

downloadСремски фронт ће у сећању српског народа вероватно остати као велико, сулудо, а можда и смишљено стратиште српске младости. И даље остаје питање да ли је скривена комунистичка намера, уз коначни обрачун са Немцима, била и сатирање српске породице, одане патријархалној, монархистичкој и православној традицији.

„Тек сам завршио седми разред гимназије у Крагујевцу, када су нас мобилисали и спровели у Београд. У дворишту Прве гимназије су нам поделили пушке и пешице упутили на Сремски фронт. Нисмо имали ни секунд војне обуке пре него што су нас гурнули у ватрени окршај. Већина мојих сабораца погинули су већ током првих дана војевања. У Крагујевац сам се вратио са непуних 18 година, као тежак ратни инвалид. На крају крвавог покоља, као врхунац ироније, стигло је и одликовање – Заслуге за народ“.

Ова изјава Љубинка Почековића, ратног војног инвалида, можда и најбоље илуструје шта се заиста дешавало у каљузи Срема при крају рата на једном од највећих стратишта у Другом светском рату. За непуних шест месеци, од краја октобра до средине априла, страдало је више од 30.000 бораца Народно-ослободилачке војске, међу којима је, случајно или не, највише било Срба и највише младих, претежно малолетних људи.

За један део историчара, Сремски фронт је био једно од најтежих, најдуготрајнијих и најславнијих партизанских бојишта у борби против окупатора. Међутим, за већину српских домаћина, чија су деца расула кости у расквашеном блату сремске равнице, овај фронт је био чин нечије освете, обична кланица која се могла и морала избећи. Не улазећи у причу да ли је истина, по обичају, негде на средини, бележимо само историјске факте, али и наводе оних који су фронт преживели или су на њему неког блиског изгубили.

Сремски фронт је формиран непосредно по ослобођењу Београда, крајем октобра 1944. године и трајао је све до његовог пробоја 12. априла 1945. године. Борбу на њима стратешки повољном положају наметнули су Немци са жељом да обезбеде извлачење својих јединица (групе армије Е) из Грчке, Македоније и Албаније. Насупрот њима, поред јединица Народно-ослободилачке војске, учешће у борбама узеле су и снаге Црвене армије и бугарска Прва армија, која је учествовала са две дивизије. Поред њих, на страни савезника борио се и један батаљон Словенаца (формиран у ослобођеном Београду) и батаљон Италијана.

Борбе су биле дуготрајне, веома тешке и напорне. Потпомогнути усташама, Немци су се жилаво бранили. У неколико наврата фронт се померао западно од Сремске Митровице, да би се усталио у близини Шида. Иако су углавном примењивали одбрамбену тактику, Немци су успели да изврше и два снажна контраудара. Најпре, 3. јануара 1945. године, када су успели да потисну 21. српску дивизију на леву обалу Босута, да би две недеље касније, још снажнијим нападом, успели да освоје чак и Шид. Ипак, само два дана касније, Прва армија НОВЈ, којом је командовао генерал Пеко Дапчевић, успела је да поврати овај град. После тога, фронт се стабилизовао и без већих померања одржао се све до коначног пробоја 12. априла.

Све јединице, ангажоване у борбама на Сремском фронту, попуњаване су младим људима из целе Србије. Према тврдњама послератних историчара, током борби у Шумадији и за ослобођење Београда, спровођене су добровољне мобилизације у Горњем Милановцу, Ваљеву, Мачви, Шумадији, Београду и другим крајевима Србије. Са младим борцима, опет по речима историчара, одржавана је војна обука и курсеви, да би тек после тога били упућени на ратиште.

Препорука да не преживе

Међутим, очевици и учесници ових крвавих страдања имају сасвим другачије мишљење. По њиховом мишљењу, мобилизација је често била насилна, а припреме за рат спорадичне, површне и крајње недовољне. Многи су у борбу и смрт послати практично из школских клупа, без иједног дана војне обуке. О томе, уосталом, и данас можете чути сведочења широм Србије. Душан Ковачевић, драмски писац, рекао је једном приликом да је и његов отац са непуних 18 година изведен из шабачке средње школе и послат на фронт, где је убрзо тешко рањен. Испоставило се срећом, јер већина његових вршњака и другова никада се нису вратили из тог рата.

Занимљиво је и сведочење Душана Чавдаревића, који је у ратни окршај гурнут са непуних 17 година. У прво време, причао је Душан, јуришао сам без оружја, као и већина мојих сабораца. Практично, служили смо као месо за одстрел. Осим среће, Чавдаревића је можда спасао и пуки случај. Наиме, на путу до фронта прелазио је из вагона у вагон, да би се на крају затекао са младићима из сасвим других места. Већина његових другара из Ниша и Нишке бање, који су мобилисани за Сремски фронт, никада се нису вратили кућама.

И док се масовна страдања донекле могу правдати ратним приликама и важношћу ратишта, много тога необичног и бизарног вероватно никада неће добити разумно објашњење. Како, на пример, објаснити устаљену праксу да су се момци из Србије слали и на демонтирање мина, иако о томе нису имали ни најмањег искуства. Или, рецимо, да су поједини чланови српских богатих породица, такође „добровољно“ са собом носили и запечаћена пропратна писма уз препоруку да их треба вратити са метком у леђима?!!

Треба, међутим, истаћи да је Сремски фронт за савезнике имао велики, а за партизанске јединице можда и пресудан значај. Пробојом фронта прекинута је широка линија фронта немачке одбране, после чега је југословенска армија за веома кратко време, за непуних месец дана, ослободила територију читаве земље, Истру и словеначко приморје, док су поједине јединице допрле чак и до Трста и Караванки. Пред ударима југословенске армије капитулирала је група армије Е, при чему је заробљен и њен командант, генерал Александар фон Лер, човек који је четири године раније наредио разарање Београда. Сем тога, учешћем на страни савезника и садејством са јединицама Црвене армије, партизани Јосипа Броза Тита дефинитивно су решили и питање победника грађанског рата у Југославији, што је за њих, свакако, било најважније питање.

Број жртава није утврђен

Током шестомесечних борби на Сремском фронту је страдало (утврђено именом и презименом) око 13.000 бораца Народно-ослободилачке војске, 1.100 бораца Црвене армије, 623 бугарских војника и 163 борца италијанске бригаде. Процењује се да је укупан број жртава на немачкој страни износио око 30.000 војника. Реч је о процени послератних историчара, али је пуно и оних који сматрају да су жртве на страни Југословенске армије, пре свега Срба, биле вишеструко веће. С обзиром на важност овог ратишта, многе ће зачудити и да је спомен-обележје погинулима, Меморијални комплекс у близини реке Босут и аутопута Београд – Загреб, подигнут скоро пола века касније, тек 8. маја 1988. године.

Иронично саучешће

Значај Сремског фронта послератни историчари поредили су са пробојом Солунског фронта у Првом светском рату, након чега је српска војска за веома кратко време ослободила Македонију, Србију, Црну Гору и све земље које су касније ушле у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Сличност се, вероватно, огледала и у томе да су Срби, у оба случаја, претрпели највеће жртве за рачун савезника, за разлику, рецимо, од већине „малих“ народа који би чекали исход рата, да би се тек при крају приклонили победничкој страни. Послератна историја је показала да је награда за учешће на савезничкој страни, практично, за све била иста, али, нажалост, не и за жртве. Управо се због тога можемо запитати да ли је Србима, у тренутку када је судбина рата већ била решена, Сремски фронт доиста био потребан.

Занимљив је и пример Прокопија Марковића из села Вујновача крај Ваљева, који је првих пролећних дана кренуо да тражи синове. Нашао их је испред укопаног немачког бункера, на који су борци, гоњени псовкама и претњама голобрадог партизанског поручника, налетали ко муве, без икаквог изгледа на успех. Чуо је да је током протеклих шест дана више од 50 људи убијено освајајући овај бесмислени, и ничим оправдани циљ. Као искусан борац са солунског ратишта, покушао је да уразуми разјареног команданта, да му објасни да се тако не ради, да не шаље младиће залуд у смрт. Отеран је са ратишта уз псовке и претње, уз уобичајени репертоар о српској реакцији и домаћој буржоазији. Уместо да кући донесе вести о срећном виђању са децом, у селу га је дочекало страшно сазнање о погибији оба сина. До смрти је прекоревао себе, верујући да су их у смрт намерно гурнули после његовог покушаја да их на неки начин заштити.

Чињеница је да је највећи део војника и старешинског кадра Народно-ослободилачке војске у ову операцију ушло чврсто верујући да се боре за праву ствар. Да ли је, при том, постојала и нечија скривена жеља да једним ударцем реши више проблема, тешко је рећи. За страдале и чланове њихових породица, погибија у сам освит слободе, у ситуацији када је судбина рата практично већ била решена, Сремски фронт ће остати само једна велика, сулуда кланица, која се могла и морала избећи.

Преузето КРУНА дигиталне новине

 

f249d2d223759126fd91eac3235976a9_LГодине 1903. Краљ Петар I Карађорђевић је изабрао место 337 метара високо, на врху Опленца као локацију за своју задужбину, цркву Св. Ђорђа. 1. маја 1910. године започета је градња цркве, према плановима Косте Ј. Јовановића. У јесен 1912. године црква је већ била скоро довршена и чекала на освећење. Архиепископ српски Димитрије је освештао цркву.

У затишјима између балканских ратова 1913. године и Првог светског рата 1914. године наступио је застој у довршењу цркве. Када је Аустроугарска окупирала Србију, пред зиму 1915. године, црква је била изложена бруталном пљачкању – скинут је и однет бакарни покривач са кубета и кровова, као и бакарна украсна оплата са портала. Нестали су и громобран, звона. Полупани су многи прозори, мермерни стубићи и орнаменти. Под изговором да ту може бити склоњена важна архива, окупатори су оскрнавили гробове у крипти.

По повратку у ослобођену Отаџбину и стварању Краљевине , Краљ Петар није дочекао да види своју задужбину коначно завршену. Умро је 16. августа 1921. године, а његов наследник, Краљ Александар I Карађорђевић, лично се старао о њеном завршетку. Црква је поново освештана 9. септембра 1930. У њој је обављано богослужење до 1947. Црква је петокуполна грађевина. Унутрашња дужина храма је 30 метара, а висина свода 27 метара. Црква је постављена на високом соклу од масивног белог мермера, са Венчаца.

У храму се налазе два саркофага: у северној певници саркофаг Краља Петра И (1844–1921), ктитора цркве, а у јужној певници саркофаг Вожда Карађорђа (1762–1817), првог владара обновљене Србије и родоначелника династије Карађорђевића.

Цео мозаик састоји се од 725 сликаних композиција (513 у храму и 212 у крипти), на којима се налази 1.500 фигура. Укупна површина мозаика је 3.500 метара квадратних, са 40 милиона разнобојних стаклених коцкица, које имају 15.000 разних нијанси боја.

У овој монументалној петокуполној грађевини доминира импозантан свећњак.Свећњак се спушта из наоса централног кубета. Направљен је од прикупљеног па претопљеног победничког оружја са пробоја Солунског фронта. Када се мало боље погледа види се да има форму круне српских средњевековних владара. Налази се са унутрашње стране и окренута је на доле, што симболично представља тугу за изгубљеним српским царством у бици на пољу Косову 1389. године против Отоманског царства. Свећњак има пречник 9 метара и са носачима и држачима тежи 3 и по тоне, а у себи носи симболе и победе и пораза. Од истог материјала као свећњак на носећим стубовима урађени су држачи за заставе, кандила изнад саркофага и оплата за врата.

Преузето КРУНА дигиталне новине

zbirke-fotografija-muzeja-grada-beograda-3_14595313754Преузето – Newsweek Srbija

Болна прича о рушењу Народне библиотеке Србије, једном од најперфиднијих културних злочина, неспособностима југословенских власти и кратеру који на Косанчићевом венцу стоји и 75 година касније и подсећа на културолошки и етички понор у којем живимо.

Читавих седамдесет пет година након уништења Народне библиотеке Србије локалитет на београдском Косанчићевом венцу и даље има облик великог удубљења које је настало као последица вишедневне ватрене стихије у којој је у потпуности нестало здање те институције.

Кратер који је остао да сведочи о месту на коме се до 6. априла 1941. године налазила национална библиотека болно је сведочанство наше вишедеценијске небриге о културном наслеђу. Он представља не само природни већ, рекао бих, културолошки и етички понор у којем годинама обитавамо.

Зато ће обнова Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу бити снажан знак нашег свеукупног друштвеног и моралног опоравка.

Народна библиотека Србије настала је у Крагујевцу 12. јула 1838, у оквирима Министарства просвете, да би почетком наредне године била пресељена у Београд.

У другој половини 19. и почетком 20. века на њеном челу налазиле су се неке од најзначајнијих личности из културе и науке попут Ðуре Даничића, Јанка Шафарика, Стојана Новаковића, Јована Бошковића, Нићифора (Дучића), Милана Ð. Милићевића, Стојана Протића и Љубомира Јовановића.

Године 1903. за управника је именован историчар и академик Јован Н. Томић, који се на том месту задржао дуже од било кога пре и после њега – укупно 24 године.

ИСТОРИЈА У ДРВЕНИМ САНДУЦИМА

Након што је аустроугарски посланик барон Фон Гизл предао ултиматум аустроугарске владе, министар просвете Љубомир Јовановић већ сутрадан је наложио Јовану Н. Томићу да највредније рукописе и старе штампане књиге издвоји и на престоничкој железничкој станици преда представницима Министарства иностраних дела.

Најдрагоценија грађа упакована је у два дрвена сандука и истог дана утоварена у вагон бр. 6639, у оквиру посебне железничке композиције. Верује се да је крајња дестинација био Крушевац.

Током лета исте године дошло је до делимичног страдања фондова Народне библиотеке Србије јер је непријатељска артиљерија више пута погодила Капетан Мишино здање, у којем се она налазила. Министарство је наредило хитну евакуацију збирки на више локација. Крајем 1914. и почетком 1915. делови збирки пренети су у Ниш, Скопље, Косовску Митровицу и Пећ.

Прве поратне године затекле су националну библиотеку у тешком стању. Примарни задатак односио се на повраћај опљачканих збирки. У Народној библиотеци Бугарске у Софији нађен је део књига и часописа опљачканих из српске Народне библиотеке.

Управник Томић улагао је напор да обезбеди одговарајући простор будући да су предратне просторије Народне библиотеке Србије у Капетан Мишином здању биле тако оштећене да се нису могле користити. Национална библиотека је тек 1921. добила свој први дом на београдском Косанчићевом венцу.

Шести април од судбоносног је значаја за српску националну библиотеку и културу у целини.
Тог 6. априла 1921. управник Народне библиотеке Србије упутио је иницијативу министру просвете Светозару Прибићевићу да се за потребе њеног смештаја откупи здање у Косанчићевом венцу број 12, што је и учињено.

Након што су окончани вишегодишњи послови прилагођавања објекта специфичним библиотечким потребама, преноса и сређивања збирки, Народна библиотека Србије отворена је за јавност 1925.

Проблем чувања најдрагоценијих збирки добијао је на важности. Тек 1938. обезбеђено је 120 лимених сандука како би се, у изостанку одговарајућег трезора, највреднија грађа макар делимично осигурала од могућих оштећења. Последице недовољних активности у смислу успостављања трезора са сигурносним елементима или дислоцираног депоа на (тајној) локацији у пуној мери показале су се кад је 6. и 7. априла 1941. године дошло до потпуног уништења здања Народне библиотеке.

Упркос свим тешкоћама установа је вршила пријем добара. Народна библиотека Србије истовремено је другим установама уступала делове или читаве збирке. Ова пракса показала се драгоценом имајући у виду њено страдање, до кога је дошло 6. априла 1941.
Већ деценијама влада мишљење како је читав национални фонд, изузев једног средњовековног рукописа, у потпуности уништен током трагичних априлских дана 1941. Мањи део националног фонда остао је сачуван.

Године 1939. руководство Музичке академије у Београду упутило је молбу Народној библиотеци Србије у вези са уступањем музикалија. Управник Драгослав Илић обавестио је руководство Музичке академије да је одлучено да се тој високообразовној установи предају „сва музичка дела којима библиотека располаже на сталан реверс с молбом на употребу“.

Овим чином спасена је од потоњег уништења целокупна Збирка музикалија Народне библиотеке Србије.

НАША КОБНА ГРЕШКА

Почетак агоније наступио је 1939, кад је било сасвим извесно да је Југославија следећа на мети напада нацистичке Немачке и њених савезница.

Након серије састанака одржаних у ресорном министарству одлучено је да се приоритетно евакуишу драгоцености Народне библиотеке Србије. За тајну локацију одређен је манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури.

Али касније се одустало од евакуације, па је донета одлука да се у Београду обезбеди склониште за културно благо похрањено у централним установама културе. У фебруару 1941. одлучено је да се склониште обезбеди у лагумима испод Ташмајдана. Оно је требало да буде у виду тунела с огранцима како би свака установа имала засебан део.

Нажалост, било је прекасно.

После пуча изведеног између 26. и 27. марта 1941. године управник Илић обавештен је да до евакуације установе треба да дође чим буду примљене инструкције од Министарског савета.

Истог дана Адолф Хитлер одржао је низ састанака с најближим политичким сарадницима и војним заповедницима. Вест о пучу саопштена му је рано тог јутра. Побеснео је. Говорио је како је био издан од Срба на најперфиднији начин. Одлучио је да „смрви Југославију“. Брзина је била од суштинске важности. Напад је било важно извршити „немилосрдном оштрином у муњевитој операцији“.

Предвиђено је да операција почне у раним јутарњим сатима у недељу 6. априла. На војним мапама као један од циљева које је требало уништити била је и зграда Народне библиотеке Србије.
Највеће драгоцености биле су запаковане у 60 лимених сандука. Коначно, у вечерњим сатима 31. марта стигао је акт с инструкцијама за евакуацију с роком за 10. април.

Управник Илић обавестио је 1. априла министарство да су драгоцености спремне за евакуацију.

Током истог дана јављено је да је евакуација драгоцености у манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури планирана за касне вечерње сате 3. априла или јутро наредног дана.

Рано ујутро 3. априла дошло је до изненадног преокрета. Управници најзначајнијих установа културе позвани су на хитан састанак код министра Милоша Трифуновића, који је кратко саопштио да се одустало од евакуације драгоцености, те да све треба да остане на свом месту. „Министар војске не може да да ниједна кола, ниједан вагон. Све мора да остане овде. То ће бити као 1915. Покорена Србија, а војска ће отићи ван граница. Како хоћете да се све то сели кад ће влада можда имати свега два авиона на располагању да оде?

Управник Илић забележио је да су се присутни бунили, протестовали, објашњавали да није реч о некој сеоби ван земље, него о најобичнијем збрињавању. „Ја сам објашњавао прилике у згради, немање трезора, значај старина које могу неповратно пропасти. Остали су протестовали за своја надлештва. Ништа није помогло. Министар Трифуновић је рекао: ‘Метите у подруме! Збрините како знате!’ С тим нас је отпустио.“

Управник је без одлагања отишао до националне књижнице како би током читаве ноћи било вршено преношење сандука с највећим драгоценостима у сутерен здања.

Пошто је била прекинута свака веза с министарством, управник Илић је решио да предузме нешто не би ли спасао оно најдрагоценије. У суботу 5. априла око 21 сат обавештен је да су војне власти одобриле ангажовање два камиона и десет војника како би у недељу 6. априла у 10 сати пре подне драгоцености биле пренете до железничке станице и укрцане у посебну војну железничку композицију која је требало да напусти престоницу сутрадан ујутро. Било је наређено да се тим вагонима драгоцености пренесу до железничке станице Јелен До код Ужичке Пожеге, након чега би Народна библиотека Србије преузела одговорност за њихов транспорт до манастира Благовештење у Овчарско-кабларској клисури.

Једино што је преостало било је да се чека.

НАПАД УЗ МУЗИКУ

Недеља 6. април…

Владала је потпуна неизвесност. Присутне је обузимао осећај беспомоћности.

Непријатељска војна операција требало је да почне у недељу 6. априла, у пет сати и двадесет минута ујутро. Било је предвиђено да у њој учествују укупно 2.144 непријатељска ратна авиона.

Напетост у нацистичком Министарству пропаганде и владиним службама била је грозничава. Гебелс је, уз Хитлерово одобрење, осмислио звучни запис који би путем радио-таласа означио почетак здруженог напада на Југославију. Музички запис био је узет из увода ,“Марша принца Еугена“ аустријског композитора Андреаса Леонарда.

Било је пет сати и двадесет минута.

Напад на Краљевину Југославију је почео.

Дан трагедије освануо је ведар и прохладан.

Већ око шест сати и 20 минута ујутро управник и део запослених били су у Народној библиотеци Србије. Требало је да два камиона и војници пристигну око 10 сати како би драгоцености превезли до железничке станице.

Уместо војника и камиона над главним градом зачули су се звуци више стотина непријатељских ловачких авиона и бомбардера.

Почело је вишедневно бомбардовање Београда.

Био је то почетак немилосрдног уништавања старе европске престонице и читавог југословенског краљевства.

Почео је рат.

Први ваздушни напад на Београд трајао је од око шест сати и 50 минута до око девет сати.
Тек у трећем ваздушном налету, до кога је дошло између 15 сати и 30 минута и 18 сати истог дана, бомбардован је Косанчићев венац. Непријатељски авиони долетали су из правца Великог ратног острва и том приликом запаљивим пројектилима засули читав кварт.

У том налету, око 15 сати и 30 минута, запаљивом гранатом погођено је здање Народне библиотеке Србије.

Пројектил којим је погођена зграда дејствовао је тако што кад зрно удари у какав предмет или земљу, у његовој унутрашњости запали се смеса стварајући температуру од 1.300 степени Целзијуса и палећи сваки материјал на удаљености од једног до два метра. Парчићи пројектила распрскавају се на удаљености између 10 и 15 метара и настављају да пале све око себе. Тиме се постиже много већи простор обухваћен разорним пожаром. Гасило се искључиво песком, а не водом.

Сава Величковић, који је живео на адреси Косанчићев венац број 26, оставио је драгоцено сведочанство о уништењу Народне библиотеке Србије.

„На дан 6. априла тек. године, око три и по часа по подне, прелетели су више Косанчићевог венца немачки авиони, који су бацали запаљиве бомбе. За време прелетања ових авиона налазио сам се у подруму своје зграде на Косанчићевом венцу број 26, која се налази у близини Народне библиотеке. Чим су се авиони, који су бацали запаљиве бомбе, удаљили, изишао сам из склоништа на улицу. На улици пред мојом зградом нашао сам на растојању од два до три метра на три запаљиве гранате, које сам с мојим сином засуо с неколико лопата песка и оне су се у кратко време угасиле. Изашао сам на улицу да видим како је са суседним зградама. Дошавши пред зграду Народне библиотеке видео сам да се на мансардном крову зграде нешто пуши и то визави зграде Косанчићев венац број 17. Дим који се појавио био је слаб, али пламена још није било. Сусед и ја покушали смо да уђемо у зграду, да обавестимо да се кров пуши, па да се ватра коју смо очекивали за времена спречи. Зграда је била закључана, нисмо могли ући у зграду и нисмо могли ту у згради никога обавестити.

Пред само вече, око шест и по часова по подне, приметио сам да је већи део крова Народне библиотеке био у пламену и ватра се сада почела ширити великом брзином. Испочетка лак, а доцније све јачи ветар покривао је ватру, она се ширила невероватно брзо и око девет часова био је цео кров и цео горњи део зграде у пламену. Око пола ноћи изишао сам на улицу и од пожара Народне библиотеке било је пред мојом кућом светло као у подне. Ускоро је цела зграда била већ у мору од пламена. Видео сам да Народној библиотеки нема спаса, али сам се надао да су ствари од вредности однете на сигурно место. Сутрадан, 7. априла, горела је Народна библиотека целог дана и пожар се даље ширио. Гар од хартије, као и поједине полусагореле листове носио је ветар далеко и цела околина била је преплављена пепелом. У понедељак по подне ветар се полако стишавао. У Народној библиотеки још увек је беснео јак пожар и огромна ватра, која се сва сручила у подрум пошто су међусобне конструкције прегореле. Народна библиотека је горела још у уторак и среду. Ветар је потпуно престао и ватра се није даље ширила, али Народне библиотеке није више било.“

ЈОШ ЈЕДНО СВЕДОЧЕЊЕ

Важно сведочанство оставио је и Радослав Грујић, управник Музеја Српске цркве, смештеног у Конаку кнегиње Љубице. Описујући како је сам успео да угаси запаљиву бомбу коју је пронашао у дворишту музеја, споменуо је велики пожар који се у току ноћи распламсавао из правца Народне библиотеке.

„У рано јутро 7. априла нашао се пред самом библиотеком. И готово као окамењен стао сам кад сам угледао да не гори Графичко одељење Државне штампарије него баш Народна библиотека. То су ми били најтежи тренуци које сам преживео за време целог бомбардовања Београда. У моменту кад сам ја дошао пред библиотеку, огањ је већ уништио био цео задњи део библиотеке према Задарској улици, па се спустио и у подруме под тим делом, али још није био продро у сутерен предњег дела. Како сам знао да се рукописи, инкунабуле и стара архива, дакле све оно наше народно благо које се не може надокнадити, налазе на спрату предњег дела, то сам готово избезумљен од бола потрчао према Варош капији не бих ли кога нашао да ми помогне наћи ватрогасце да би се спасло што се још спасти могло. Доцније сам, између таласа бомбардовања, поново пошао по пустим улицама да сам потражим ватрогасце. И ја сам изнемогао, с тешким болом, морао да се вратим у своје склониште у Црквени музеј пошто сам умом и срцем и душом у себи фотографисао сав ужас првих дана наше нове страшне трагедије. Те ноћи нови огањ распламсао се у остацима библиотеке, подишао је и у сутерен предњег дела и горео је целу ноћ, а сутрадан (трећи дан), кад сам дошао на згариште, већ је све изгорело било и видела се само велика наслага од жара народног духовног блага, скупљаног и чуваног у Народној библиотеци више од једног века.“

ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ

Библиотека је погођена једном запаљивом бомбом, највише двема које су прошле кроз кров у задњем делу зграде. Ватра је дуго тињала под кровом. Пројектиле је било могуће неутралисати ако се затрпају песком који је благовремено допремљен у Народну библиотеку Србије, али, нажалост, у тим драматичним тренуцима није било никога ко би то учинио.

Разарајући пожар распламсао се 6. априла око 18 сати. Будући да током тог, као и свих наредних дана, нико није приступио његовом гашењу, он је у потпуности утихнуо тек 9. априла.

Мотиви за уништење Народне библиотеке Србије могу се, пре свега, тражити у самој идеологији нацистичке Немачке. У складу с тим, културна баштина бивала је пљачкана и највећим делом свесно и плански уништавана.

Након слома нацистичке Немачке, генерал-пуковник Александер Лер предао се британским трупама које су га изручиле властима државе на чијој је територији починио највеће ратне злочине. Током сведочења које је дао официрима Народно-ослободилачке војске Југославије почетком маја 1945. године у месту Купинецу код Загреба Лер је нагласио да му је лично Хитлер издао наређење да се Београд разруши. „У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку, па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно“, казао је том приликом Лер. На питање југословенских официра зашто баш Народну библиотеку, он је одговорио: „Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.“

Том изјавом отклоњена је сумња у мотиве врха нацистичке Немачке за уништење српске националне библиотеке.

Одговорност политичког и војног врха Немачке за уништење националног фонда примарна је и несумњива.

Услед пропуста југословенских војно-судских власти Александер Лер није био оптужен, нити осуђен због уништавања Народне библиотеке. Иако до данас нико није одговарао за овај несумњиви ратни злочин историјски извори јасно указују на одговорне. Александер Лер је због учињених других ратних злочина осуђен на смртну казну, која је извршена 27. фебруара 1947. у Београду.

Одговорност југословенских власти налази се у континуираном игнорисању неопходности да се Народној библиотеци Србије обезбеди наменски грађен објекат, односно да се предузму одговарајуће мере за физичку заштиту фонда од опасности изазваних природним катастрофама или оружаним сукобима.

Одговорност управника и особља Народне библиотеке терцијална је по значају и последицама (не)чињења. Треба указати и на то да су овлашћења и могућности за деловање управника Народне библиотеке, као и његових малобројних сарадника били веома ограничени у датим околностима.

Након седамдесет пет година од уништења националне библиотеке недвосмислено се поставља питање одговорности и наших генерација, које током тог вишедеценијског периода нису учиниле ништа како би ревитализовале локалитет и тако реализовале акцију „Повратак књига на Косанчић“, коју је 2012. покренула Народна библиотека Србије.

Без јасне културне политике и визије развоја културе савремена Србија својим игнорисањем стања локалитета на Косанчићу, нажалост, наставља да шаље недвосмислену симболичку поруку да култура ни данас није један од приоритета.

Да ли упорним очувањем тог понора и несвесно амнестирамо нацисте за почињено злодело?

Одговор на то, као и на многа друга питања, мора да дâ свако од нас појединачно. Треба имати у виду да времена нема напретек.

autor-fotografije-marko-krstic_14595310795

ПИШЕ: Дејан Ристић, историчар, бивши управник Народне библиотеке Србије и аутор књиге „Кућа несагоривих речи“, која ускоро излази из штампе.

Преузето – Извор Newsweek Srbija

Централни храм РВЛС у БеоградуО могућој смени Великог мајстора Ранка Вујачића због политичког сукоба интереса и о осталим тајнама масонерије разговарали смо са Великим официром Велике масонске ложе Србије Александром Нагорнијем.

Опширније: http://rs.sputniknews.com/drustvo/20160329/1104439793/Sputnjik-Intervju-masonska-loza-.html#ixzz44N9F87S0

trojanski-ratНа почетку своје књиге, Милутин М. Јаћимовић, схвативши да ће читалац с неповерењем прихватити – да је античка Троја била уствари град Скадар, те да је Скадар и потоња престоница античке и средњевековне Србије, скреће пажњу на Волтерово упозорење:

„Ако је веома тешко да се открију нове истине, још је теже, да оне буду примљене иприхваћене. Јер, према некој немилој тежњи људског духа и по речима не знам ког мудраца, лакше је веровати у лаж, која се чула хиљаду пута, него у једну потпуно нову истину“.

Јаћимовић нам пружа потпуно нову истину о Антици. Ломи њоме ту окошталу лењост људског духа – о којој изнесе свој уверљиви суд славни песник Волтер. Истина у књизи Јаћимовића није везана за неки (мање или више важан) садржај историје једног народа или једне области на неком од континената, него је везана за целокупни антички садржај Цивилизације. Садржај који краси уџбенике – од основне школе до универзитета. Јаћимовић нам каже, да „Одисеја“ и „Илијада“ нису поеме о грчким државама, грчким краљевима, грчким јунацима… него да су то поеме о српским државама, српским краљевима и српским јунацима… Међу античким ликовима из времена славне Троје је и Ахил, плавокоси Србин, о којем је сачуван податак – да је јахао расног коња „Шарца“, онога којег је српски гуслар новијег доба (у десетерачким епским песмама) даровао Марку Краљевићу. Срби чувају још једну одлику јуначког Ахила, а и она упућује на Ахилову припадност српском народу. Археолози су нашли више керамичких посуда, на којима је угравиран лик Ахила – с мушком античком хаљином. А та Ахилова хаљина је окићена крстом с четири оцила! Само су Срби у Европи сачували четири оцила и уградили га у своје државне и ратничке грбове.

Наравно, Јаћимовић није једини истраживач који доводи у питање историјске чињенице из времена другог и трећег миленијума пре Нове ере. Тројански рат је био око 1200. године пре Христа и та чињеница је подстакла многе писце, да одбаце тумачење о грчком освајању Троје, јер постоје поуздани извори, да су Грци населили јужни део Балканског полуострва у 7. или 8. столећу пре Нове ере – 400, или 500 година после Тројанског рата. Само ова чињеница је била довољна за преиспитивање европске античке историје и била је драгоцен путоказ за извођење нових закључака о Тројанском рату. А та преиспитивања су и на страницама књиге Милутина Јаћимовића.

Треба признати М. Јаћимовићу, да је, с правом, посумњао у извештај приученог немачког археолога, Хајнриха Шлимана. Шлиманово уверавање света, да је открио место античке Троје на територији Турске, Јаћимовић је довео у везу с програмом Бечко-берлинске историјске школе у 19. столећу. А та школа је прилагођена суштини немачких империјалних планова према словенским земљама и словенским народима. Прогласила је Словене недржавотворним племенима, која нису овладала писменошћу и другим цивилизацијским достигнућима до 9. столећа, када ће их, наводно, описменити Грци, Романи и Германи. Овоме је придодата и подвала да су Словени на Балканском полуострву и у Панонији придошлице из Русије и да су узурпирали власништво над земљом других народа. На тај начин, Германима се пружа право на историјску „правду“ – да уклоне Словене са отете земље. Ова империјална најава о Словенима на туђим земљама не би могла опстати, да нису: Германи, Романи и Ватикан обавили две подвале: 1) Ахејци, Дардани, Илири, Трачани, Дачани, Мизи, Далмати, Пеони и они с другим именима – а насељени у Антици на Балкану нису преци Срба (Словена) и 2) Хомерова Троја се није налазила на Балкану.

Географске одлике Троје су око Скадра

Јаћимовић је оповргао оба кривотворења Бечко-берлинске историјске школе. У својој невеликој књизи: „Троја, српска престоница Скадар“, објављена на српском и руском језику, уверљиво доказује да је Тројански рат, опеван у Хомеровој „Илијади“ и „Одисеји“, био обрачун српских државица никлих на морским обалама Средоземља и у дубини Балкана. Он упућује читаоца, да није могуће пронаћи планину у Хисарлику (где је Шлиманова Троја), која би се могла видети – заједно с Тројом и морском обалом, како је то све посматрао, с Трачког врха (на Шар планини), Бог Посејдон:

„Цела се отуда Идска планина могла да види,
Видио се Пријамов град и ахејске лађе“.

Милутин Јаћимовић каже, да се са Шар планине, или с Кораба, могу видети: Проклетије, Троја и морска обала Јадрана – како то описује и овај стих „Илијаде“, а такве слике нема на Хисарлику.

На Хисарлику нема ни реке, која би представљала, водом богату, Скамандар, која, пре него што се улије у море, носи воду и осам својих притока. А на Хисарлику, поред Шлиманове Троје, тече једна мала река, више поток. И кад су летње жеге, она пресуши. Аутор нас упућује још на једну бесмислицу у вези с природном околине наводне Троје на Хисарлику. „Илијада“ спомиње, у близини стварне Троје, поред реке Скамандар, још једну реку – ни налик потоку на Хисарлику. Реч је о реци Симонети, коју је Јаћимовић препознао као реку Дрим, а сигуран је – да је антички Скамандар данашња река Бојана.

Дрим и Бојану спаја и данас један водени рукавац, који се спомиње и у „Илијади“. Ево описа Троје и те две реке с рукавцем у „Илијади“, што ниједан истраживач, осим оних из Бечко-берлинске историјске школе, не би могао везати за географску слику на Хисарлику:

„А кад стигну до Троје и двеју тамошњих река,
Онде где Симонет и Скамандар здружују вале,
Ту заустави коње белорука Богиња Хера,
Од кола испрегне њих и маглом покрије густом,
А Бог Симонет њима амбросије даде да једу“.

Поуздано сведоче стихови „Илијаде“ – да је Јаћимовић у праву, а да то Шлиман није. У једном од њих се каже да Ахил разби Тројанце и једну групу гоњаше низ поље, кад је прешао мост (брод) на једној од 8 река, Ксанту, између града и поља:

„Кад напослетку стигну до брода лепотеком Ксанту,
Реци вировитој, што Див је бесмртни роди,
Онде раздвоји Тројце Ахилеј, те гоњаше једне“.

Још једну одлику реке поред Троје, уочава Милутин Јаћимовић. Налази је у стиху „Илијаде“. Нема речи, да би се она могла налазити на Хелеспонту. Препознатљива је та одлика у реци Бојани.

Река Бојана

Река Бојана

Зна се да морске јегуље, кад полажу икру, то чине у рекама Средоземља, па и у Бојани. То не би могле чинити у потоку на Хелеспонту, у којем вода често пресушује. Погледајмо, јегуље пливају у Бојани, поред Троје (Скадра) – у Антици, као и данас:

„Метиљке почну да горе и брестови, а с њима и врбе,
Лотос горети стане и сита, а с њима и кипир,
Све што уз лепу је реку на брегу у обиљу расло.
Јегуље и друге рибе у води стану да гину,
Што су овуд и онуд у лепој пливале води“.

Стихови „Илијаде“ су с драгоценим садржајем, уверава нас М. Јаћимовић. Они откривају и најприсутнију одлику реке Зете у Црној Гори. Верује да се Зета, у време Тројанског рата, звала Есеп, а долина кроз коју је текла – Зелија. Стих каже, да Есеп протиче поред најниже стране Идске планине, а Јаћимовић види, да је реч о Проклетијама, јер се према Зети надноси најнижа страна ове планине.

Река Зета

Река Зета

Још једна особина Зете се препознаје у стиху „Илијаде“ – вода јој је тамна (црна) због изобиља алги, које су условљене њеним спорим током. Погледајмо:

„Који од Зелије беху, од Идске најниже стране,
Имућни људи што црну Есепову пију воду,
Те Тројанце син Дикаонов вођаше светли,
Пандар, кога је сам Аполон обдарио луком“.

Стране света у „Илијади“ упућују на Скадар

Ако се зна да су Пеони живели око средњег тога Вардара, онда је тачно да им је Скадар био на северозападу, како се у „Илијади“ одређује положај Троје. Пеонски вођа је био Астеропеј и он је своје војнике водио до Троје пешке. Да је Троја била у Турској, како тврди Шлиман, онда би Пеони морали да преплове Егејско море и не би путовали само пешке, како то пише у „Илијади“. Јаћимовић наводи и студију о Троји Аристида Вучетића, у којој је упозорење, да је Дарданија, којом је владао Пријам, имала излаз на источну обалу Јадрана, у данашњој Далмацији. Према томе, тешко је поверовати у Шлиманову тврдњу, да је главни град те Дарданије био на Хисарлику. Била би то огромна држава и онда се на Балкану и Малој Азији не би налазиле толике државице – учеснице у Тројанском рату.

Српски погребни обреди у „Илијади“У „Илијади“ су описани српски погребни обреди – они којих се Срби придржавају и данас и један упражњаван до Средњег века. Препознају се у стиховима о погибији највећег тројанског јунака – Хектора. Као и данас, жене су се, после смрти рођака или супруга, облачиле у црно. Први обред је нарицање, или тужаљка, за покојником. Једна жена гласно нариче, а друге је, плачом и тишом кукњавом, прате. Данас је тај обичај присутан код Срба – највише у Црној Гори, Херцеговини и Босни. У овим покрајинама би и данас жене плакале за Хектором, као што је то чинила његова мајка Хекаба – пре више од три миленијума:

„Тужњаву болну Хекаба међ’ женама тројански поче:
‘Сине, јадне ли мене! А зашто да несрећно живим,
Кад ми погибе ти? У граду, дању и ноћу, ти ми бејаше понос…’
Тако тужећи рече, а за њом су ридале жене,
Тако ридајућ’ рече и тужењу подстакне другу.
Кад већ мрца увезу у дворове славне, на одар,
Метну га пробушени, а поставе уз њ певаче,
Тужњаве зачињаче, и запеваху они
Запевку болну, а жене иза њих стану да плачу.
Од њих белорука Андромаха прву тужаљку почне,
Хектора рушивојске у рукама држећи главу…“

Хекторова супруга Андромаха, што се чини и данас за умрлим супругом, наставља тужаљком:

„Млади ми изгуби живот мој војно! Удовицу мене
У кући остављаш овде! А луђан још нам је синчић,
Којег несретно родисмо ми, а не мислим да ће он
До коња дорасти; с врха пре ће се овај срушити
Град, јер неста бранича му – тебе, а ти га брањаше,
Честите жене му брањаше и луду му децу!…
Хекторе! А највећи бол ће остати мени,
Јер ми ниси руке са самртног пружио одра,
Ни реч ми рекао мудру и утешну, да бих се увек
Сећала ње, обдан и обноћ ронећи сузе!“

Поред тужаљки, при сахрани Хектора се описује још један савремени обред код Срба – даћа. Она је, знамо, незаобилазна. Упражњава се данас, као и у Средњем веку у Србији. А ето, о томе сведочи „Илијада“ – упражњавана је даћа и у античкој Троји.

Даћа

Даће

„Илијада“ нам открива и начин сахрањивања у доба Тројанског рата. И то сведочанство упућује на начин сахрањевања код Срба од 4. до 6. столећа после Христа. У „Илијади“ је описана Хекторова сахрана, после које је споменута и даћа. Био је спаљен, па су остаци његовог тела сахрањени у громилу (гроб):

„А кад се искупе већ и сви се заједно нађу,
Најпре руменим вином угасише ломачу целу,
Свуда куда је снага силовитог допрла огња,
Потом беле, браћа и другови, сакупе кости,
Ридајућ’ и сви грозне низ образе роњаше сузе.
Кости, када их скупе, у златни сместише ковчег,
Гримизним покровима и танким покрију ковчег,
У раку ископану тад спустише њега, а озго
Камења крупног, они навалише – један на други.
Надгробни наспу хум и поставе свугде стражаре,
Да их не нападну пре Ахејци с назувком лепим.
А кад подигну хум, тад враћат’ се стану и потом
Лепо се искупе сви и славном се чашћаху чашћу
Онде у дворима Диву драгога Пријама краља.
Тако су они погрербли коњомору Хектора борца“.

Проф. др Ђорђе Јанковић је овакво сахрањивање препознао испод громила у околини Грахова и Книна. Написао је књигу о томе и тврдио да су то српски гробови, од 4. до 6. столећа после Христа. Али, то се није свидело званичним српским интелектуалцима, па су га удаљили с Филозофског факултета у Београду, с образложењем да Срби нису у 4. и 5. столећу живели на Балкану.

Хомров језик је пун српских речи

Треба одати признање Милутину Аћимовићу што је у старогрчком језику „Илијаде“ препознао српске речи. Тиме је потврдио, да је др Олга Луковић – Пјановић била у праву, кад је у свој докторски рад на Сорбони унела податак, да су многе речи у грчком језику позајмљене из српског језика:

Хомерове речи српске речи

1. видо, виде види
2. воле, волило воља, волети
3. вионо, воино вино
4. веидо, веиден видео, виђен
5. доко мои доказ мој
6. дао, тхао дао, дај
7. доине дојење
8. зала, зазли жалост, жалити
9. котуле котао
10 миликос мио
11. меиес месец
12. мили мили, мио
13. омилиа омиљен, мио
14. плими плима
15. проселео преселио
16. подарки дарови
17. свиниа свиња
18. свекуро свекар
19. свекура свекрва
20. треси трести
21. тета тетка, тета
22. тлао тло
23. хромос гром, громови

Скадар српска средњевековна престоница

Јаћимовић је с правом навео, да званична историографија потпуно занемарује српску историју пре Немање, који се појављује тек у 12. столећу Нове ере. Званично се следи само оно што је о Србији писао Константин Јиречек, један од најамника Бечко-берлинске исотријске школе. Он оспорава српско староседелаштво Срба на Балкану, па зато није спомињао Србију – основану 490. године, с престоницом у Скадру. У овом античком српском граду, који се звао и Троја, и Илиј, столовале су српске династије: Свевладовићи, Светимировићи и Оштривојевићи, од 490. до 1171. године. Занимљиво је, да је о преднемањићком Србијом писао и католички свештеник Андрија Качић-Миошић у 18. столећу, али се југословенска историографија оглушила о ту чињеницу. А он је, у својој књизи: „Присвитлом господину“, навео већину српских владара у Скадру.

skadar3

Скадар – поглед са тврђаве Розафа

Да не бисмо читаоце ставили у недоумицу, обавестићемо их да је на Међународном конгресу историчара: „Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура“, у Санкт Петербургу, од 12. до 14. маја 2008. године, италијански историчар Ђанкарло Томацоли Тицијано прочитао реферат о дешифровању линеарног А и Б писма са Крита – помоћу словенских језика. Закључио је, да је Минојска држава (основана 2000 година пре Нове ере на Криту) српкса, а не грчка – како се то у свету учи на свим нивоима образовања. Ово је било изненађење, али више није. Све више научника се слаже са српским (словенским) староседелаштвом на Средоземљу и у другим деловима Европе.

Милутин Јаћимовић је, на основу свог рада о Троји у Скадру, прочитаном на конгресу историчара у Санкт Петербургу – 2009, проглашен дописним чланом Руске академије наука у Санкт Петербургу.

Срспка дијаспора

Преузето СРБИЈА ДАНАС

НАРОДНИ МУЗЕЈ У НИШУ

Место – Галерија Синагога, Ниш

Изложба је отворена од 25. марта до 19. априла 2016.

Улаз  слободан

Аутори изложбе су кустоси историчари нишког Народног музеја Небојша Озимић и Иван Митић.

Image  —  Posted: 27. март 2016. in Други српски устанак, Новости - Дешавања

Spomenik_streljanim_svestenicima-300x258Сан о Великој Бугарској пробуђен у Сан Стефану 1878. године никада није престао и он је важан узрок бугарских непочинстава у оба светска рата на територији источне и јужне Србије. Добро су знали да та идеја никада није прихваћена у овим областима, али су имали разрађен план шта треба чинити ако се дочепају тих крајева. Тако, чим су уз помоћ Немаца ушли на овај простор почетком новембра 1915. године, почели су насилну бугаризацију поробљеног становништва.

Већ су до 11. новембра покупили све попове у околини Ниша и под изговором да их воде у заточеништво у Бугарској, потерали су прву групу према Белој Паланци. У предвечерје су стигли у ову варошицу, ту су се мало задржали и наставили пут према Пироту, али код Кременице, првог села изнад града, нису наставили друмом кроз село већ су скренули пољским путем према усеку и вододеринама места званог Јанкина падина, одакле почињу шуме.

Груја Тричковић из Кременице који је у време тог догађаја имао деветнаест година, а био је у селу јер је због урођене инвалидности ослобођен приликом мобилизације. Казивао је потом да су сељаци већ били у првом сну када се зачула кратка митраљеска и пушчана паљба, а за њом повремени појединачни пуцњи.

Село се узбунило, али нико није смео да напушта насеље због строге окупаторове наредбе. У близини се нашао стари Јонча Антић, који је видео да се приближава гомила људи, па се из страха прикрио, тако је остао једини сведок стравичног догађаја.

Кад су друмом избили на брдо трап, Бугари су наредили да се скрене десно. Јонча је чуо како неко од наших каже (међу ухапшеницима су били попови из Беле Паланке и суседног села Клисуре):

– Ако идемо за Пирот, онда право!

– Овде попреко (прече)! – одговорио је Бугарин

– Прече, прече за онај свет! – додао је неко од наших.

Наставили су мало даље до Големог камена где су бујице направиле дубоку вододерину и ту су Бугари наредили одмор да би вечерали. И само што су попови поседали и мало се опустили, Бугари су отворили паљбу на њих из митраљеза и пушака, а после неколико појединачних пуцња, све се смирило. Јонча је дотрчао у село, позвао неколико домаћина да виде да ли се поново води рат (овде је била линија фронта приликом борби за Белу Паланку), шта ли је, али се нико није усудио да оде.

Наведени историчари су записали имена, а забележена су и на плочи у нишком Саборном храму, оних несрећника који су се нашли у тој првој ликвидираној групи свештеника: Добросав Марковић, Лука Марјановић, Јован З. Поповић, браћа Јанко и Марко Јанковић, пароси нишки, Илија и Душан Поповић из Беле Паланке, Јордан М. Ненчић, Драгомир Јовановић, Алекса Јовановић, Ђорђе Јовановић и Милан Поповић, пиротски духовници, Сава Петковић, парох ћићевачки, Стојан Стаменковић, парох љубешки, Драгутин Пешић из Јагличја, Ђорђе Пешић из Смрдана, Светозар Илић из Хума, Милан Марковић из Малче, Богосав Станић, парох рогљански, Милутин Миленковић, парох бошњачки, Станко Костић из Јаловик-Извора, Киријак, јеромонах хиландарски, и официр Таса Ђорђевић из Неготина и поручник Крајиновић.

Преживели су само свештеници Милоје Јончић и Тихомир Поповић и један официр чије име нисмо нашли. Историчар Стаменковић наводи да је егзекуцијом командовао официр Зарије Стојанов и да су се сутрадан Бугари вратили и покушали да помоћу бензина сакрију трагове злочина.

Груја Тричковић нам је причао да су окупаторски војници често обилазили стратиште, те се Кременчани нису усуђивали да одмах обиђу то место. Ипак, после неколико дана су се они најхрабрији одважили и на разбојишту су видели пробушене порције, сломљене кашике, а у грмљу су налазили новац и друге драгоцености које су свештеници пре ликвидације побацали. Када су он и његов стриц отишли до Јанкине падине видели су да су у једној рупи у јарузи немарно набацане жртве и овлашно затрпане земљом.

Мало су чачнули штапом и открили официра на чијем је грлу још стајао кајас са знаком пука. Он је био рањен, али је успео да се довуче до села где га је патрола стигла, одвукла до разбојишта и убила. После су сазнали да је један поп из Пирота успео да побегне, а његовог колегу из Сврљига је сакрила испод коша нека баба Миланка. Кад се мало примирило, он је кренуо према Сврљигу, покушао је да пређе Нишаву на месту званом брод, али га вода занесе и он се утопи.

Бугари су строго запретили да се сељаци не врзмају око Големог камена, па се после неколико дана почео да шири смрад из те аљкаво затрпане јаме. То су осетили и пси, па су почели да обилазе то место и да развлаче кости покојника. Касније је снег донео мир, али с пролећа се непријатан мирис осећао по Јанкиној падини, те су сељаци окопавали кукурузе. Тек после пробоја Солунског фронта дошли су свештеници са владиком на челу да опоје гробницу њихових другова, а септембра 1921. године преостале кости су пренете у Ниш и свечано сахрањене.

Извор: ПОЛИТИКА

Преузрто Јадовно

27. март 1941.
Јутро је. У загребачкој војној команди генерал Петар Недељковић добија наређење Душана Симовића да кнеза Павла врати у Загреб. Седа у кола и жури према Брежицама како би пресрео воз којим кнез путује на Брдо код Крања. С генералом је и војни свештеник Милутин Арсић, уколико све не прође како су замислили. Пресрећу воз у Запрешићу. Генерал се извињава кнезу и обавештава га да мора да се врати.

„Зар не могу на Брдо?“, пита кнез намесник, владар Југославије.

„Не.“, добија одговор, и схвата да је ухапшен.

До Загреба није изговорио ни речи. У команди града обавештавају га шта се десило у Београду. Гледа у свештеника који је ту да мотри на њега. И каже му:

„Јадни Срби, шта ће бити с њима?“

Кнез Павле у том тренутку није могао да зна за све страхоте које ће уследити. Није могао да зна за милион и по убијених Срба, што у рату, што после рата, што у концентрационим логорима. Није могао да претпостави, јер то ни најлуђи мозак није могао, страхоте Јасеновца, Јадовна, стрељања ђака у Крагујевцу. Није могао да зна како за мање од месец дана српска монархија више никада неће постојати, да ће, после Хитлера и Павелића, за тај непромишљени чин Србију казнити и комунистички терор, да ће уследити стрељање и протеривање националне елите, рушење музеја, зграда, мостова, његових планова да Београд постане центар источне Европе.

Није то могао да зна кнез Павле, тада гледајући свештеника Милутина Арсића. Или је већ тада могао да зна.

Јер како читамо у касније откривеним архивама, последњи Карађорђев потомак који је владао Србима до танчина је знао шта се спрема у Београду. Знао је за планове Интелиџенс сервиса да Југославију увуку у рат по сваку цену. Знао је за потплаћивања Земљорадничке странке, Српског културног клуба, делова војске. Знао је и да Стаљин жели отварање Балканског фронта, због чега су само комунисти у Југославији прижељкивали рат, и поред пакта Хитлера и Стаљина.

Знао је и да није паметно то што је америчком представнику Артуру Лејну на Белом двору рекао да ће „српски народ ући у рат с Немачком кад и Рузвелт“, што је био аргумент који нико нормалан није могао да погази. Знао је да Мусолини у Риму припрема усташе за комадање Југославије, а карабињере да поново наплаћују казне на Јадрану. Знао је да немачки генерали нападају Хитлера јер се према Југославији понаша као према некој примадони, прижељкујући да са Србима „сторнирају старе рачуне из прошлог светског рата“, како је рекао Геринг.

27. март 1941.Кнез Павле није знао само једну ствар. Није знао да је његов народ толико лакомислен. Толико заводљив. И толико луд. Није знао да ће искривљени косовски мит поново експлодирати на улицама Београда. Није знао да ће се наћи људи који ће бити спремни да поведу Србе у ново страдање. Није знао да је могуће да у његовом Београду настане најмонструознија парола у историји: „Боље гроб него роб“, која ће се само месец дана касније тако брутално обистинити широм разорене земље.

Коме је то требало? Југославија је била на путу да први пут избегне светски сукоб. Кнез је Хитлера замајавао две године. Куповао је време. Био неутралан док је падала Француска, Грчка, док је горело све око нас. Тражио помоћ Енглеске и није је добио. Као енглески ђак, оксфордски цимер министра спољних послова Ентонија Идна и краља Џорџа, није веровао да ће за 500.000 фунти стерлинга у Београду успети оно што није у Темишвару, Истанбулу и Софији, како се Черчилу жалио шеф операција СОЕ на Балкану Џорџ Тејлор. Није схватао колико је совјетска пропаганда јака међу Србима који су 27. марта викали: „Дуни ветре са Карпата, донеси нам Руса брата“. И потценио је, ипак, велико антинемачко расположење међу Србима.

Или га није потценио. Или је знао све то и учинио све што је било до њега.

Кнез Павле је с Мачеком направио споразум како би примирио Хрвате док траје светски сукоб. У Србији је сменио Стојадиновића чим је и помислио да нас превише приближи Трећем рајху. Није крио своје англофилско расположење, а признао је и СССР, последњи у Европи. С Хитлером је преговарао, кажу немачки извори, више него било ко други. И по цену рата није допустио Немачкој прелаз нити превоз трупа у нападу на пријатељску Грчку.

После година дипломатске битке усред највећег рата у историји човечанства, кнез Павле је једини добио могућност да Пакт потпише без војних клаузула. То је било нешто попут Стаљиновог пакта, наша обавеза да не нападнемо Немачку. Тражили смо да то објавимо јавно, како не би било никаквих сумњи. Јер ко би у Србији веровао нашем амбасадору у Берлину, Иви Андрићу, или његовом колеги у Риму, Милошу Црњанском.

Немци су дозволили и тај последњи уступак. У београдској „Политици“ на насловној страни, коју српска историја прећуткује 70 година, изашао је наслов преко целе насловне: „Југославија приступила пакту трију сила под условом да за све време трајања рата Немачка и Италија не траже прелаз нити превоз својих трупа преко југословенске територије.“

У преводу: Југославија је потписала мир у најкрвавијем рату у светској историји. Кнез Павле је то објавио народу. И затим мирно кренуо на одмор на Брдо код Крања, када су га пресрели генерал Недељковић и свештеник Арсић.
И зато је њима првима саопштио шта ће бити последице 27. марта. Загледао се у свештеника и рекао:

„Јадни Срби, шта ће бити с њима?“

PRESS, 7.3.2012.

Пише Вељко Лалић, аутор књиге „Кнез Павле, истина о 27. марту“ и главни уредник Press-a и Недељника

(Текст објављујемо уз дозволу дневног листа Press.)

Преузето –  27. март

korica NEWКњига “ СРПСКА ИСТОРИЈА ” није замишљена као исцрпна историјска студија, већ као сажет приказ свих важних догађаја који су обележили велику и бурну прошлост овог малог, али тако великог народа.

12378023_723546341114110_8309319393532631418_oОво је приказ где је смештена читава владарска историја српског народа. Ова књига има за циљ да широј читалачкој публици приближи најзначајније и најзанимљивије историјске догађаје. Књига је урађена хронолошким редом свих значајних догађаја са доста поднаслова са циљем да се омогући лакше сналажење и боља прегледност. Као прилог у књизи се налази и списак свих српских владара по хронолошком реду. Ова књига лишена је историјско-романтичарског стила. Храброст, јунаштво, велике победе, али и грешке наших краљева, деспота, кнежева, царева и војсковођа, ни када се не смеју заборавити, али зато њиховим успесима српски народ  се увек мора поносити и дичити, а на грешкама учити. Српски владари су сваки на свој начин више или мање позитивно обележили своје време. Не смемо да заборавимо да је Србија земља и преврата, завера, буна, ратова и пучева, што се кроз књигу и види.

Ова књига разоткриће вам и неке заблуде, лажи, неистине и полуистине.

330 стране

Димензија књиге 21-14,5 цм

Тираж-100 примерка

Издавач – Штампарија M KOPS centar

С А Д Р Ж А Ј

УВОД …………9

ПРЕДГОВОР………………………10

ШТА КАЖЕ НЕЗВАНИЧНА ИСТОРИЈА……………..15

ПРАПОСТОЈБИНА СТАРИХ СЛОВЕНА.. 18

НАСЕЉАВАЊЕ СЛОВЕНА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО.. 18

ПРВЕ ВЕСТИ О СРПСКИМ ЗЕМЉАМА.. 20

СРБИЈА У ДОБА ВЛАСТИМИРОВИЋА.. 21

СРБИЈА У ДОБА ВОЈИСАВЉЕВИЋА (  ДУКЉА  ) 22

СРБИЈА У ДОБА ВУКАНОВИЋА.. 24

СРБИЈА У ДОБА НЕМАЊИЋА.. 25

СТЕФАН  НЕМАЊА (1166 – 1195) 25

СТЕФАН НЕМАЊИЋ  ( ПРВОВЕНЧАНИ ) (1195 – 1228) 27

РАСТКО НЕМАЊИЋ ( СВЕТИ  САВА ) 28

Растков одлазак у Свету Гору.

Савин повратак из Свете Горе у Србију.

Савин рад на осамостаљењу српске цркве.

Смрт Савина у Бугарској

Спаљивање Савина тела на Врачару.

КРАЉ СТЕФАН РАДОСЛАВ (1228 – 1234) 31

КРАЉ СТЕФАН ВЛАДИСЛАВ (1234 – 1243) 32

КРАЉ СТЕФАН УРОШ  I (1243 – 1276) 33

КРАЉ СТЕФАН ДРАГУТИН (1276 – 1282) 35

КРАЉ СТЕФАН МИЛУТИН (1282-1321) 36

Бракови краља Милутина:

КРАЉ  СТЕФАН  ДЕЧАНСКИ (1321 – 1331) 39

КРАЉ  И  ЦАР  СТЕФАН  ДУШАН(1331 – 1355) 41

Душанов законик.

ЦАР СТЕФАН УРОШ  V (1355 – 1371) 44

ОБЛАСНИ  ГОСПОДАРИ ОТКАЗУЈУ ПОСЛУШНОСТ УРОШУ  V.. 44

( МРЊАВЧЕВИЋИ )

РАСУЛО У СРПСКОЈ ДРЖАВИ.. 47

МАРИЧКА БИТКА.. 47

КНЕЗ ЛАЗАР ХРЕБЕЉАНОВИЋ.. 47

КОСОВСКИ  БОЈ. 49

Речи Кнеза Лазара пред битку.

ДОЛАЗАК АЛБАНАЦА ……………………………54

СРБИЈА ПОСЛЕ УБИСТВА КНЕЗА ЛАЗАРА.. .55

Вук Бранковић.

СРПСКА ДЕСПОТОВИНА.. 57

Стефан Лазаревић.

Ђурађ Бранковић.

ТУРСКА ДРЖАВА, ДРУШТВО И ОСВАЈАЊА.. 60

ОД XVI ДО XVIII ВЕКА..

СРБИ ПРЕЛАЗЕ САВУ И ДУНАВ.. 61

(СЕОБА ПРЕД НАЛЕТОМ ТУРАКА)

СРБИ  ПОД  ОСМАНЛИЈСКОМ  ВЛАШЋУ.. 61

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА.. 61

СРБИ У ВОЈНОЈ КРАЈИНИ, ХРВАТСКОЈ И СЛАВОНИЈИ.. 63

ИСЛАМИЗАЦИЈА………………..64

ДАНАК У КРВИ…………………………64

СРЕДЊОВЕКОВНА БОСНА……………………………….66

ХАЈДУЦИ И УСКОЦИ………………………………..65

ПРВА СЕОБА СРБА.. 67

ДРУГА СЕОБА СРБА.. 68

СРБИ У УГАРСКОЈ. 68

ВОЈНА КРАЈИНА………………………………………..70

УНИЈАЋЕЊЕ……………………………………………………………70

ПРВИ  СРПСКИ  УСТАНАК.. 71

Карађорђе Петровић.

БОЈ НА ЧЕГРУ.. 74

ЋЕЛЕ-КУЛА.. 76

СЛОМ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА.. 80

ОДЛАЗАК КАРАЂОРЂА И ЊЕГОВО УБИСТВО.. 81

ХАЏИ – ПРОДАНОВА БУНА.. 84

КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ ( 1815-1839 ) 85

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК.. 88

ХАТИШЕРИФ  ИЗ  1830. ГОДИНЕ.. 89

ХАТИШЕРИФ  ИЗ  1833. ГОДИНЕ.. 89

ТУРСКА ВЛАСТ ЈЕ КОНАЧНО ЗБАЧЕНА.. 90

СРЕТЕЊСКИ УСТАВ………………………………………………………………………………..91

КНЕЗ МИЛАН  ОБРЕНОВИЋ (1839) 92

ПРВА ВЛАДАВИНА.. 93

КНЕЗА МИХАЈЛА ОБРЕНОВИЋА (1839 – 1842)

АЛЕКСАНДАР  КАРАЂОРЂЕВИЋ (1842 – 1858) 94

ДРУГА  ВЛАДАВИНА.. 95

МИЛОША ОБРЕНОВИЋА (1858 – 1860)

ВУК  СТЕФАНОВИЋ  КАРАЏИЋ.. 96

ДРУГА ВЛАДАВИНА МИХАЈЛА ОБРЕНОВИЋА (1860 – 1868) 97

КНЕЗ И КРАЉ МИЛАН ОБРЕНОВИЋ (1868 – 1889) 99

САН СТЕФАНСКИ МИР. 100

БЕРЛИНСКИ   КОНГРЕС.. 101

ПРИЗРЕНСКА  ЛИГА.. 102

СРБИЈА  ОД  1878.  ДО  1903.  ГОДИНЕ.. 103

ТИМОЧКА БУНА 1883. ГОДИНЕ.. 104

НИКОЛА ПАШИЋ (1845-1926) 105

УСТАВ  ИЗ  1888.  ГОДИНЕ.. 106

ИВАЊДАНСКИ АТЕНТАТ.. 107

КНЕЖЕВА ХИМНА (БОЖЕ ПРАВДЕ) 107

АУСТРОУГАРСКИ ЧИНОВНИК ИМА ПРЕДНОСТ ……………………………………..

НАД СРПСКИМ МРТВИМ КРАЉЕМ………………………………………………………108

КРАЉ  АЛЕКСАНДАР  ОБРЕНОВИЂ (1889 – 1903) 109

МАЈСКИ   ПРЕВРАТ  1903.године. 110

(Убиство краља Александра Обреновића, официрска завера )

ВРЕМЕ КАДА ЈЕ СРБИЈА БИЛА У КОРАК СА ЕВРОПОМ……………………..112

КРАЉ  ПЕТАР  I  КАРАЂОРЂЕВИЋ (1903 – 1921) 113

ЦАРИНСКИ   РАТ(1906 – 1911) 115

АНЕКСИОНА   КРИЗА ( ПРИПАЈАЊЕ ) 116

ПРВИ  БАЛКАНСКИ  РАТ.. 117

ЗЕБРЊАК…………………………………………………………………………………………………118

ДРУГИ  БАЛКАНСКИ  РАТ.. 119

Ц Р Н А    Г О Р А.. 120

(од  краја XVIII до почетка XX века)

СВЕТИ  ПЕТАР  I  ЦЕТИЊСКИ.. 120

ПОСЛЕДЊЕ РЕЧИ СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ.

ПЕТАР  II  ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ  – владика Раде (1813-1851) 121

КНЕЗ ДАНИЛО I. 123

КНЕЗ  НИКОЛА.. 123

ПИСМА  КНЕЗА  НИКОЛЕ.. 127

ПРВА ЋИРИЛИЧНА ШТАМПАНА КЊИГА……………………………………………127

ЈУГОСЛОВЕНСКА  ИДЕЈА, .

ВЕЛИКА  ГРЕШКА  ЗА  СРПСКИ  НАРОД.. 129

ПРВИ   СВЕТСКИ   РАТ.. 132

ШТА ЈЕ СВЕ ПРЕДХОДИЛО САРАЈЕВСКОМ АТЕНТАТУ…………………….134

САРАЈЕВСКИ  АТЕНТАТ.. 137

УЛТИМАТУМ… 141

АУСТРОУГАРСКА ОБЈАВА РАТА.. 142

МАНИФЕСТ РЕГЕНТА АЛЕКСАНДРА И СРПСКЕ ВЛАДЕ.. 142

(16.јула 1914. године)

СРБИЈА  У  ТЕШКОМ  СТАЊУ.. 143

ПУТНИК  У  ДИЛЕМИ.. 143

БИТКА  НА  ЦЕРУ.. 144

ПРОДОР  У  СРЕМ… 145

БИТКА ЗА ДРИНУ.. 145

ПОМОЋ НИ ОД КУДА.. 146

ОТПОР НА КОЛУБАРИ.. 148

МИШИЋ, ГЕНИЈАЛНИ СТРАТЕГ.. 148

ПРОБЛЕМИ СА ОРУЖЈЕМ И МУНИЦИЈОМ… 149

ЧУДНИ ПРОБЛЕМИ СА ГРАНАТАМА.. 150

УСПЕХ  КРАГУЈЕВЧАНА.. 129

ТЕЛЕФОНСКИ РАЗГОВОР ИЗМЕЂУПУТНИКАИ МИШИЋА………………..151

ОФАНЗИВА ПОЧИЊЕ.. 153

БАЛКАНСКА ВОЈСКА ЈЕ СЛОМЉЕНА.. 154

ПАНИЧАН БЕГ НЕПРИЈАТЕЉА.. 155

ОСКАРЕ, УБИЈ СЕ! 155

НЕПОБЕДИВА СРПСКА ВОЈСКА.. 155

МОМЧИЛО ГАВРИЋ……………………………………………………………………………….156

НИШКА ДЕКЛАРАЦИЈА.. 157

ПОВЛАЧЕЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ ПРЕКО АЛБАНИЈЕ.. 158

АПЕЛ САВЕЗНИЦИМА ЗА ПОМОЋ ………………………………………………………158

КРФ – ОСТРВО СПАСА И СМРТИ…………………………………………………………..159

ТАМО  ДАЛЕКО.. 160

ОСТРВО  ВИДО.. 161

СОЛУНСКИ ФРОНТ.. 163

СОЛУНСКИ ПРОЦЕС.. 164

КРЕЋЕ СЕ ЛАЂА ФРАНЦУСКА.. 165

ТИФУС…………………………………………………………………………………………………….168

ЗЕЈТИНЛИК.. 169

СРПСКО ВОЈНИЧКО ГРОБЉЕ У ЈИНДРИХОВИЦАМА…………………………170

ТОПЛИЧКИ УСТАНАК…………………………………………………………………………..172

ГВОЗДЕНИ ПУК……………………………………………………………………………………..174

МИЛУНКА САВИЋ…………………………………………………………………………………176

НЕ СМЕМО ДА ЗАБОРАВИМО………………………………………………………………177

ОСМАТРАЧНИЦА СРПСКЕ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ………………………………..178

КРФСКА ДЕКЛАРАЦИЈА.. 179

ЈЕЗИВЕ БРОЈКЕ КОЈЕ БИ СМО ТРЕБАЛИ ЗНАТИ………………………………….179

ХВАЛА АРЧИБАЛДУ РАЈСУ…………………………………………………………………..180

ЛОНДОНСКИ УГОВОР ИЗ 1915………………………………………………………………181

КРАЈ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА………………………………………………………………182

ПРИЛИКЕ У СВЕТУ ПОСЛЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА.. 186

КРАЉ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ (1921– 1934) 186

КРАЉЕВИНА  СРБА , ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА (СХС) 187

ПРВИ ИЗБОРИ У НОВОСТВОРЕНОЈ ДРЖАВИ.. 188

ВИДОВДАНСКИ УСТАВ.. 188

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ.. 189

ШЕСТОЈАНУАРСКА  ДИКТАТУРА.. 190

УБИСТВО КРАЉА АЛЕКСАНДРА KAРАЂОРЂЕВИЋА.. 192

НАМЕСНИЧКИ РЕЖИМ… 194

ПРИНЦ ЂОРЂЕ……………………………………………………………………………………….194

Павле Карађорђевић…………………………………………………………………………………195

СТВАРАЊЕ БАНОВИНЕ ХРВАТСКЕ……………………………………………196

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ.. 197

РАТНА ДЕШАВАЊА ОД 1943. ДО 1945. године. 199

АПРИЛСКИ РАТ И СЛОМ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.. 201

ЛАЖНА ВЕСТ.. 203

КРАЉ ПЕТАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ……………………………………………….206

ПРОГЛАШЕЊЕ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ (НДХ) 208

РАСПАРЧАВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ…………………………………………………………..208

ПРИПРЕМА ЗА УСТАНАК.. 209

ОРУЖАНИ УСТАНЦИ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ.. 209

И НОР 1941. ГОДИНЕ..

Јосип Броз Тито.

Избијање устанка.

НЕДИЋ СВЕСНО ЖРТВУЈЕ СВОЈ ЖИВОТ.. 212

КРВАВА СРПСКА ЈЕСЕН.. 214

Масовна стрељања.

ЛОГОР ЦРВЕНИ  КРСТ И БУБАЊ… 219

НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИ  РАТ (1942. ГОДИНА) 222

Игмански марш..

Козарачки одред.

Лева скретања у НОР – у.

Прво заседање АВНОЈА..

ЈАСЕНОВАЦ……………………………………………………………………………………………223

ХРВАТСКИ ЛОГОРИ ЗА ДЕЦУ……………………………………………………………….226

Диана Будисављевић…………………………………………………………………………………227

НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИ РАТ 1943.ГОДИНЕ.. ….228

Битка на Неретви.

Борба на Сутјесци.

Друго заседање АВНОЈ – а.

СВЕТОСАВСКИ  КОНГРЕС.. 231

НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИ РАТ 1944. ГОДИНЕ.. 232

САВЕЗНИЦИ  БОМБАРДУЈУ СРБИЈУ.. 233

СРЕМСКИ ФРОНТ.. 235

ЗАВРШЕТАК ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА.. 236

Капитулација Немачке.

КОМУНИЗАМ СЕ ОБРАЧУНАВА СА СРБИМА.. 237

ТЕРОР АЛБАНАЦА НА КиМ………………………239

ХАПШЕЊЕ И УБИСТВО ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА.. 240

ПРВИ „ДЕМОКРАТСКИ“ ИЗБОРИ 1945……………………………..……241

OДНОС СРБА И ХРВАТА  ОД 1914. ДО 1945 ГОДИНЕ.. 242

УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА.. 250

СРБОМРЗАЦ – АНТЕ СТАРЧЕВИЋ.. 250

СВЕДОЧЕЊЕ О УСТАШКИМ ЗВЕРСКИМ ЗЛОЧИНИМА.. 252

ЈАДОВНО – ЛОГОР…………………………………….254

СРБОСЕК!…………………………………255

НАЈПОЗНАТИЈА СРПСКА СТРАТИШТА…………….257

СРПСКИ СТАРАЦ ВУКАШИН.. 258

ЗАНИМЉИВЕ ИСТОРИЈСКЕ ПРИЧЕ…………………………………………….260

ОКО СОКОЛОВО…………………………………………………………………………………….261

БУГАРСКА ЗВЕРСТВА……………………………………………………………………………262

ШТА ЗНАЧЕ РЕЧИ ЧЕТНИК И УСТАША……………………………………………….264

ФАЛСИФИКАТИ-ПАРТИЗАНСКИ ФИЛМОВИ………………………………………266

ПЕСМА ЂУРЂЕВДАН……………………………………………………………………………..268

ЗНАЧЕЊЕ  “ТРИ  ПРСТА“ 269

КАКВА ЈЕ СУДБИНА ЗАДЕСИЛА МРТВОГ ВОЈУ ТАНКОСИЋА………….272

ЗЛА КОБ МАЈОРА ДРАГУТИНА ГАВРИЛОВИЋА…………………………………274

УБИСТВО ПЕТРА БОЈОВИЋА………………………………………………………………..276

СПОМЕНИК ОБЕШЕНИМА ОД ОКУПАТОРА……………………………………….277

ПРОЈЕКАТ СТЕВАНА МОЊЕВИЋА……………………………………………………….278

АНДРИЋЕВ ПРОЈЕКАТ…………………………………………………………………………..280

ШТА СУ ДРУГИ ПРИЧАЛИ О НАШИМ ПРЕЦИМА……………………………….281

ФРИДРИХ ГРИЗЕНДОРФ………………………………………………………………………..282

ОД КАД МРЖЊА ВАТИКАНА ДАТИРА ПРЕМА СРБИМА……………………283

ПИСМО ИЗ 1915. …………………………………………………………………………………….284

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ,НАЈБОЉИ ПОЗНАВАЛАЦ …………………………………286

СРПСКИ ЗИД ПЛАЧА……………………………………………………………………………..287

МИШЧИЋИ, МЕСТО РОЂЕЊА СВЕТОГ САВЕ………………………………………289

И СРБИЈА ИМА СВОЈЕ ХОДОЧАШЋЕ……………………………………………………290

ПРОТА СТЕВАН М. ДИМИТРИЈЕВИЋ……………………………………………………291

НОВА ГОДИНА КОЈА И КАДА……………………………………………………………….292

СРПСКО РУСКИ БРАТСКИ ОДНОСИ…………………………………………………….294

БЕЗ ОВОГА НАМ НЕМА РОДОЉУБИВОГ БОЉИТКА…………………………..302

СПИСАК ВЛАДАРА СА ПОДРУЧЈА СРБИЈЕ.. …………………304

СПИСАК ВЛАДАРА СА ПОДРУЧЈА ЦРНЕ ГОРЕ.. .306

СПИСАК ВЛАДАРА СА ПОДРУЧЈА БОСНЕ…………………………………………..307

СПИСАК ВЛАДАРА ЈУГОСЛАВИЈЕ……………………………………………………….308

СРПСКИ ПАТРИЈАРСИ И АРХИЕПИСКОПИ…………………………………………308

ЛИТЕРАТУРА………………………………………………………………………………………….311

БИОГРАФИЈА.. …..  315

 

ДОПУНА ИЗДАЊУ

 СРЕТЕЊСКИ УСТАВ………………………………………………………………………….9

СРЕДЊОВЕКОВНА БОСНА………………………………………………………………66             

ПРВА ЋИРИЛИЧНА ШТАМПАНА КЊИГА……………………………………..127

ЈУГОСЛОВЕНСКА  ИДЕЈА………………………………………………………………129

МОМЧИЛО ГАВРИЋ……………………………………………………………………….156

ТИФУС…………………………………………………………………………………………….168

ТОПЛИЧКИ УСТАНАК…………………………………………………………………….172

ГВОЗДЕНИ ПУК………………………………………………………………………………174

МИЛУНКА САВИЋ………………………………………………………………………….176

ОСМАТРАЧНИЦА СРПСКЕ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ………………………….178

ХВАЛА АРЧИБАЛДУ РАЈСУ…………………………………………………………….180

ЛОНДОНСКИ УГОВОР ИЗ 1915………………………………………………………181

ПРИНЦ ЂОРЂЕ………………………………………………………………………………195

ЈАСЕНОВАЦ……………………………………………………………………………………223

ХРВАТСКИ ЛОГОРИ ЗА ДЕЦУ……………………………………………………….226

Диана Будисављевић………………………………………………………………………..227

ТЕРОР АЛБАНАЦА НА КиМ……………………………………………………………239

ПРВИ „ДЕМОКРАТСКИ“ ИЗБОРИ 1945 …………………………………………241

ОКО СОКОЛОВО……………………………………………………………………………261

БУГАРСКА ЗВЕРСТВА (Сурдулица и околина)…………………………………261

КАКВА ЈЕ СУДБИНА ЗАДЕСИЛА МРТВОГ ВОЈУ ТАНКОСИЋА………………………………………………………………………………….272

СПОМЕНИК ОБЕШЕНИМА ОД ОКУПАТОРА………………………………..277

ПРОЈЕКАТ СТЕВАНА МОЊЕВИЋА……………………………………………….278

АНДРИЋЕВ ПРОЈЕКАТ………………………………………………………………….280

СРПСКО РУСКИ БРАТСКИ ОДНОСИ……………………………………………294

БЕЗ ОВОГА НАМ НЕМА РОДОЉУБИВОГ БОЉИТКА

(„МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР СВИМ СРПСКИМ ЖРТВАМА“)…………300

СПИСАК ВЛАДАРА СА ПОДРУЧЈА БОСНЕ……………………………………307

СРПСКИ ПАТРИЈАРСИ И АРХИЕПИСКОПИ…………………………………308

Амбијентални час из историје
Тема: ЛОГОР ЦРВЕНИ КРСТ И БУБАЊ
Приредили, проф. историје Ђорђе Бојанић и ученици 8. разреда.
ОШ „Бубањски хероји“ Ниш
март 2016.