Архива за категорију ‘Uncategorized’

У БУДУЋЕ СВЕ ОБЈАВЕ ЋЕ ИЋИ ПРЕКО http://www.srpskaistorija.com/

Хвала што нас читате!!!

56780_vest_djurdjevak-crveniСедамдесет година од краја Другог свјетског рата међу Србима се славодобитно најављује филм о Јасеновцу.

Замислите да су тако радили Јевреји, код којих је сваки редитељ, шта год му било уже интересовање, снимио један филм о холокаусту?

Док се званичне институције српских државно – правних ентитета натежу око овог питања, пар група људи урадили су оно што су осјећали, не чекајући институције.

Први је кракткометражни филм Ђурђевак црвени, који комбинује причу о настанку пјесме Ђурђевдан и светом Вукашину. Ова прича нам је посебно дирљива, јер је Фронтал дао скромни допринос да се ова прича, за коју је доста људи по мало знало, угнијезди у колективну свијест. Редитељ Хаџи александар Ђуровић је у домену онога што су његова интересовања дао свој допринос. Овај филм био је међу награђеним на фестивалу „Свјетлост свијету“ у руском Јарослављу.

– Снимајући филм „Ђурђевак црвени“, трудио сам се, свим снагама, да створим дело после чијег гледања ће се сви замислити и запитати колико тога не знамо а требало би да знамо, колико тога заборављамо а требало би да памтимо и на крају, колико лако и олако прихватамо ствари које нам се сервирају а не бисмо смели – каже Ђуровић.

У филму је пјесма Ђурђевдан обрађена у новом арнажамну, према претпоставци како је могла да изгледа прије 70 година, у ојкашком стилу. Међутим, она је вјероватно изгледала слично као и данас, као једна од верзија текста на музику која се свирала поводом ромског празника Едерлези (Роми имају своје ријечи, које су потпуно другачијег значења).

Јасеновац и старац мученик Вукашин добијају још једну филмску причу, а аутор Милан Зарић, одрастао је у Швајцарској. Иако се по том податку прије очекује да се бави организацијом турбо фолк концерата, он је одлучио да исфинансира филм, без икаквог учешћа званичних српских културних институција. Није желио да неко на тај начин умијеша, успори или утиче на пројекат.

Преузето ФРОНТАЛ.срб

Бубаньски герои1.децембра 2015.  ученици Понкинске основне школе из Русиjе и  основне школе „Бубањски хероји” из српског града Ниша заjедно су учествовали у угледном видео часу «Цар Николај Други и руско – српски односи почетком 20. века». Они су говорили о братских везама наших народа и о догађајима коjи су били сто година раниjе.

Ово је био почетак наше сарадње….

Сада имамо нову школску сарадњу.

ОШ “Бубањски хероји” из Ниша,  Поњкинска основна школа и Палехска средња школа из Ивановске области, лицеj броj 5 града Долгопрудни  из Московске области  Руске Федерације)… завршили су сценарио за нови угледни видео (документарни) час са темом «РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ»

Циљ овог часа је обострано упознавање ученика са темом – РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ – као и о руско-српским везама и да Србија никада не заборавља искреног пријатеља и брата који јој је помогао у најтежим тренуцима Великог рата, па је зато и прва притекла у помоћ прогнаној Руској браћи после ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У РУСИЈИ. И да се Руски ђаци уознају са помоћи коју је пружила Србија РУСКИМ ЕМИГРАНТИМА ОД КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА.

Ево и имена свих учесника и цитате из њихових  наступа.

То су наставници, ученици, научници, истраживачи и потомци руских емиграната који живе у Србији.

Баранова

Олга Баранова, професорка историjе Палехске средне школе Ивановсе области       ( Руска Федерациjа) и њене ученици

Бобков Иван, Выдренкова Алена, Мухин Павел, Александрова Анастасиjа. 

Палехская школа

Ученици Палехске средне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

„Прве избеглице из грађанским ратом захваћене Русије појављују се у Србији већ крајем 1919. године, након француске евакуације Одесе. Међутим, главнина избеглица обрела се на Балкану након пада генерала А.И.Деникина, заузимања Новоросијска од стране бољшевика (март 1920.) и изгона са Крима армије П.Н.Врангела (новембар 1920.)“…

До 1922. у Краљевину стигло је оо 44.000 руски избеглица. Зашто је Београд примио толико велики број тих људи? Најважнији чинилац, којим су се руководиле власти Краљевине приликом одлучивања о прихвату руских избеглица био је заснован на јасној спољнополитичкој оријентацији коју је новоформирана држава наследила од Краљевине Србије и која је сликовито била изражена кроз идеју о „враћању дуга Русији“, због њеног држања, које је заузела пред избијање Првог светског рата, у лето 1914. године. Сличну мисао изрекао је Никола Пашић, председник Министарског савета, на скупштинском заседању 25. јануара 1922: „Ми Срби смо захвални великом руском народу, што је похитао да нас спаси од погибије која нам је претила, кад нам је Аустро-Угарска наговестила рат. Да Русија није устала да нам помогне, ми Срби бисмо пропали. То им не можемо никада заборавити. Ми смо примили сада руске емигранте као браћу своју“. Причају ученици Палехске средње школе из Русије.

ччЂорђе Бојанић. професор историjе у основној школи «Бубањски хероји»  (Ниш, Република Србиjа).

«Милиони руских избеглица су, након избијања Октобарске револуције, напустили своју отаџбину. Очекивали су да ће „црвена револуција“ кратко трајати, нису ни  слутили да ће избегличка туга бити велика као руска степа. Бољшевици су искористили рат, замутили и срушили православну царску Русију , у њој успоставили совјетску, комунистичку власт, која ће битно угрозити руску духовност и довести у питање постојање православног народа у целини.

Прве избеглице из Русије у Србију су дошле крајем 1919. Године».

«После слома царске Русије Србија, на челу са витешким краљем Александром I Карађорђевићем , пригрлила је своју избеглу руску браћу и сестре, Српски краљ је пружио руку спаса руском народу, после Октобарске револуције. У нашу земљу је после ове крваве револуције избегло 50 хиљада Руса. Највећи број њих остао је у Србији, коју су руске архитекте, лекари, официри и уметници буквално препородили У Србији је руска интелигенција оставила неизбрисив траг у привредном, културном и јавном животу , јер су у њој живели потомци руских великана: Толстоја  и многих других.Емигранти су оснивали кадетске школе, девојачке институте, гимназије, подигли Руски дом у Београду. Отворен је као културни центар 9. априла 1933. године. У знак сећања због уништавања православних светиња у Совјетском Савезу од стране комуниста, руски емигранти у Београду су одлучили да на српском тлу буде изграђена Иверска капела као верна копија оне из Кремљ.

За нас Србе је интересанто да је на проучавању „Крмчије“, тј.“Номоканона“ Светог Саве највише радио Рус, проф.Сергије Викторович Троицки, који је пре доласка у Србију једно време био и доцент на Универзитету у Одеси, професор Духовне академиј у Москви и наставник Александро – невске семинарије у Петрограду. На Правном факултету у Суботици, а касније  на Правном и Православном богословском факултету у Београду је предавао Црквено (Канонско) право.  Њему Срби треба да буду бескрајно захвални због великог труда, који је уложио у проучавање „Номоканона“ Светог Саве». Прича Ђорђе Бојанић.

12980552_732631556872255_830222827_n

Ученик Александар Савић у улози Врангела

12980614_732631356872275_279461085_n

 Ученик Ненад Божић у улози проте Стеве

 

 

 

 

 

20160323_191904

Ученици основне школе „Бубањски хероји“ из Ниша… Ненад Божић, Александар Савић, Маја Кнежевић, Љиљана Петровић, Нађа Митровић, и Илија Ђорђевић Арсић.

А.ТарасьевИпођакон, проф. Андреј Тарасjев, председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији.

«Пре свега, ми морамо да се захвалимо за ову срдачност краљу Александру Карађорђевићу који се школовао у Русији до 1909. године у чувеном кадетском корпусу „Пажески“.

Осим тога, он је као регент наследник престола знао да је руски цар Николај Други цар мученик, ушао у Први светски рат потпуно неспреман само да би бранио Србију коју су напали западни непријатељи. И он је то памтио, то су памтили сви Срби.

И због тога смо ми добро живели у Србиjи. И ми користимо сваку прилику, сваки датум да подсетимо на то шта је Русија урадила за братску Србију и шта је братска Србија урадила за нас руске избеглице у тешким временима изгнанства нашег народа». Прича Андреј Тарасјев.

12968513_732629400205804_653795100_nПроф. др  Александр Нагорни,  професор на Медицинском факултету Универзитета у Нишу (Ниш, Република Србиjа).

У Нишу данас са породицом живи руски  потомак  проф. др Александар Нагорни, редовни професор на Медицинском факултету у Нишу, катедра за интерну медицину. Поље интересовања су му гастроентерологија и ендоскопија. Директор  је Клинике за гастроентерологију и хепатологију Клинчког центра у Нишу.  Члан је и Медицинске академије СЛД. Био је председник гастроентеролошке секције Србије.

„Ја сам потомак руског емиграната , који је почетком 20-их година у Србији је пронашао своју другу Домовину. Своју прву Домовину Русију, пореклом моj дедa je из Краснодарског краjа, никада није заборавио. По професији је био учитељ. Радио је  у бројним школама Пиротског, Бабушничког, Власотиначког краjа, остао је познат како међу ученицима тако и у народу што се, између осталог, бавио и медицином . У том смислу, да је помагао својим ученицима и становницима села у којем је служио, и то је забележено у неким књигама, да је извукао свом ученику страно тело из ока. О томе да су заиста ценили мог деду по оцу Александра Нагорног, чије име носим и ја, говори чињеница да  у Власотинцу постоји улица Александра Нагорног, мог деда Александра, као и  награда ученицима школи у Власотинцу, такође носи његово име“. Прича Александар Нагорни.

Зорица ПелешЗорица Пелеш, биограф проте Стевана Димитријевића, научно-истраживачки радник и публициста (Београд, Република Србиjа).

„Истражујући живот проте Стеве сазнала сам много о Русији, коју сам заволела  још у најранијем детењству кроз приче својих родитеља, јер је мој тата са Црвеном армијом  ослободио мој Београд 1944.године, а мама је била на Сремском фронту болничарка. Они су ме упутили у чаробни свет руске књижевности и уживала сам читајући непревазиђене руске класике.Посебно сам заволела руску музику кроз песме краљице руске романсе у Србији Олге Јанчевецке, чије су романсе биле мелем за душу руске емиграције.

Први Руси које сам упознала у детињству били су Лапатанови, моје прве комшије које сам обожавала. Били су то дивни дедушка др Пјотор ,кожни лекар, који је постао пуковник у Војсци Краљевине Југославије, његов син, др Николај и Соња Николајевна, ћерка др Николаја, балерина, кореограф и путописац са којом сам пријатељ пуних 59 година.“ Прича Зорица Пелеш.

12966511_732637766871634_1717453436_nДејан Серафимовић,  председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша (Ниш, Република Србиjа).

„Наше заједничко православно Богољубље и правдољубље учинило је да су вековима у срцима и делима својим, оба народа чинила своје жртвовање зарад помоћи Брату своме у муци. Управо, вољом Божјом, Христолики српски принц Растко постао је Христоносни Сава – захваљујући што му је Господ послао једног свог угодника, руског монаха са Свете Горе Атоске, да трасира будуће векове, православне и светосавске, народа српског. Ето, отуда, вољом Божјом, у мислима и срцима народа наших је братска љубав која вековима опстаје… Увек је наш Божји пут спасења – наш Источник – била Братска Русија!“ Прича Дејан Серафимовић.

Охрименко

Я, Муравьев А.Н.Александар Муравјов, наставник историjе Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и његова колегиница ….

 

Татјана Охрименко, наставница  руског jезика и књижевности Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и њихови ученици….

….. читају стихови руског песника  и емиграната Константина  Баљмонта

Д.ТесаковаДарија Тесакова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

                  Лебедь (Лабуд)

Заводь спит. Молчит вода зеркальная.

Только там, где дремлют камыши,

Чья-то песня слышится, печальная,

Как последний вздох души.

М.Охрименко-1Марина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

          Вечер (Вече)

На озере, тихом и сонном,

Наскучив путем раскаленным,

Качается огненный лик,-

То Солнце, зардевшись закатом,

На озере, негой объятом,

Лелеет лучистый двойник.

Н.Жукова.Надежда Жукова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

        Здесь и там (Ту и тамо)

Здесь гулкий Париж и повторны погудки,

Хотя и на новый, но ведомый лад.

А там на черте бочагов – незабудки,

И в чаще – давнишний алкаемый клад.

М.ОхрименкоМарина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Ја стојим поред зградом бивше мушке гимназиjе где је студирао чувени песник Константин  Баљмонт . Његов живот је био делимично повезан и са Србијом. Константин  Баљмонт jе плодан и популаран руски  лиричар из почетка 20. века , један од вођа модернизма, индивидуализма и симболизма.

Са српским лингвиста и научником  Александром  Белићом га везали  само  личне већ  и пословни односи.

Млади руски песник и талентовани српски студент упознали су се у Москви где  је Белић студирао на Московском универзитету.

Током свог боравка у Београду у  1929. године  Баљмонт је поменуо да је са Белићем пријатељи већ тридесет година. Књиге руског песника штампане су у београдској издавачкој кући Комитета  руске културе, чији је председник био Александар Белић.

Баљмонт је такође добио финансијску помоћ од југословенског Фонда помоћи руским писацима. Познати песник jе много преводио српске народне песме , па чак и научио српски језик.

Били су штампани његови преводе српских песама „Свети Сава“ и „Смрт царевића Уроша“.

У архиву Српске Академије наука и уметности у Београду се налазе у колекцији 8 Баљмонтових  писама» .

М.СуринаМариjа Сурина, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Академик Александар Белић (1876 —1960) био је српски филолог, професор и ректор Београдског универзитета, председник САНУ и члан многих академија у Југославији и иностранству, почасни професор Московског универзитета „Ломоносов“ .

Он је пружао руским емигрантима нарочито велику подршку. Они су од миље звали „русский батька“

Александар Белић у предратном Београду био је знан као човек лојалан монархији и поретку па је био и председник Државне комисије за Русе избеглице у Краљевини Југославији.

Историјат настанка и постојања „Руског дома“ тесно је везан за  духовну, културну и научну делатност представника руске емиграције која је живела у Краљевини СХС после октобарске револуције 1917. године.

Идеја стварања културног центра покренута је од стране руских емиграната и наишла је на  подршку краља Александра  Карађорђевића,  Патријараха Српског Варнаве, академика Александра Белића и других водећих државних и друштвених стваралаца Србије».

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска федерац Руска Федерациjа) и њена ученица…

Козлова

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5

Сиваченко ТатьянаТатјана Сиваченко, ученица лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска Федерациjа).

Руски песник Сергеј Бехтеjев пише песму посвећену jугословенском краљу Александру Првом. Он се захвалио краљу и Србији за оно што Србија  пригрлила руске избеглице у тешким данима изгнанства. Она jе као сестра дала уточиште за несрећну руску  браћу.

Одна лишь Сербия родная,

Храня преданье о добре,

Не изменила, нас спасая,

Своей беспомощной сестре.

Одна она в толпе безбогой,

У терний русского венца,

Сестре бездомной и убогой

Осталась верной до конца.

……

Приредили Ђорђе Бојанић и Александар Муравјов

 

MRCN produkcija

058202Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, јаме на Велебиту нису дело заведених или изманипулисаних људи, већ производ државне политике Независне Државе Хрватске и напора целе те државе да физички истреби српски народ, рекао је антрополог Србољуб Живановић.

„Геноцид над Србима нису водиле усташе, већ сам врх Католичке цркве на челу са Алојзијем Степинцем“, рекао је Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је истраживала број жртва у Јасеновцу и председник Међународне комисије за истину у овом НДХ логору са седиштем у Лондону.

Истичући да је истина о Јасеновцу и броју страдалих прикривена, Живановић је за „Вечерње новости“ навео да је Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ за само три месеца рада 1964. године дошла до закључка да је на стратиштима дуж реке Саве и у логорима НДХ убијено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома.

Он каже и да су се стручњаци уплашили бројева до којих су дошли након прве фазе испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини, са друге стране Саве од логора Јасеновац.

„У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. У Доњој Градини наишли смо на жртве које су садистички убијане из мржње и са великом страшћу“, рекао је Живановић.

Он је навео да је око 20 одсто жртава живо закопано у јаме.

„Нисмо смели да сликамо, али смо све бележили у радне свеске. У тим записницима су неке од најстрашнијих ствари које човек може да замисли. На основу рада дошли смо до закључка да је готово 20 одсто жртава живо отишло у гроб“, каже Живановић.

Он подсећа да је, после првих извештаја и само три месеца рада, све стопирано, а његова изјава о налазима стручњака за један београдски лист никада није објављена.

Антрополог је подсетио и да је 1947. године бивши логораш Никола Николић са сином у Доњој Градини идентификовао 258 гробница дужине 60 до 80 метара, дубоких око осам метара.

Живановић, који је након неких сигнала 1965. године емигрирао и наставио да се ван земље бави истраживањем Јасеновца, каже да је ова документација можда нестала са територије бивше СФРЈ, али је убеђен да она постоји у свјетским архивама.

„Године 2.000 у Њујорку, када је наша Међународна комисија за истину о Јасеновцу излагала везе Католичке цркве са геноцидом, устао је професор Мајкл Барнбаум из Музеја Холокауста у овом граду и изгрдио нас што ништа не радимо да се истина сазна. Ми смо тада имали податак да је око 370 католичких свештеника било директно укључено у ликвидације Срба, док је Бернбаум имао списак од 1.400 имена. Кренувши за овим списком, наша комисија је дошла до имена 1.471 католичког свештеника, који је учествовао у ликвидацијама. Ако се зна да је 1941. године у Хрватској било 2.000 католичких свештеника, није тешко израчунати колико их је међу њима било убица“, рекао је Живановић.

Извор: РТРС

Преузето ДРИНА ИНФО

УСКОРО!!!

Нови изглед сајта биће лепо организован и добро структуриран, поред модерног дизајна доноси и више садржаја.

Овај сајт је то и заслужио својим посетама које су надмашиле и 1.000.000 посета са различитих ИП адреса.

САЈТ СРПСКА ИСТОРИЈА ПОКУШАВА ДА  ОТВАРА СРБСКЕ ИСТОРИЈСКЕ ВИДИКЕ, ЈАЧА РОДОЉУБЉЕ И ДАЈЕ НОВЕ ТЕМЕ ЗА РАЗМИШЉАЊЕ.

Сајт није под финансијским, политичким и идеолошким утицајем ни једне политичке опције или организације .

Највећи број посета долази из Србије, али треба нагласити да је сајт све популарнији у другим земљама.

Ако неко жели да ДОНИРА израду и рад сајта СРПСКА ИСТОРИЈА може да се обрати преко мејл адресе  bojanic73@gmail.com

У наредном периоду сајт ће радити смањеним интензитетом… због израде новог.

СРПСКА ИСТОРИЈА

grljan-1У време великог незадовољства народа владајућим режимом, Грљанска буна наговештавалa je да предстоји озбиљнији сукоб народа са режимом, Тимочка буна у јесен 1883. године.

Село Грљан смештено је пет километара јужно од Зајечара, на самом истоку Србије. Некада, као и сада представља највеће село на територији општине Зајечар. У првом Српско-турском рату 1876. цело село комплетно је спаљено. Тада је изгорело преко три стотине кућа и школска зграда, у којој је изгорело тридесетак мештана који су ту били затворени. Поред тога, изгорела је зграда општинске суднице (Грљан је у то време био општина), општински кош и затвор. Грљан се налазио у врло тешком положају. Примера ради, сељани књажевачких села који су пролазили друмом ка Зајечару дуго су село називали „упушена Грљана“, а због те беде Грљанаца мајке годинама нису допуштале својим кћерима да се удају у овом селу. Иако у другом Српско-турском рату 1878. године Тимочка крајина није била на удару непријатеља, овај рат економски је тешко погодио становништво целе Србије. Упропашћено, а наредним узастопним неродним годинама презадужено и економски потпуно исцрпљено, становништво источне Србије све је отвореније изражавало своје незадовољство владајућим режимом. Већ почетком 1882. године то незадовољство почело се јавно исказивати спорадичним немирима сељака у Поречу, Кључу и Крајини, па су се потом пренела на села црноречког округа.

Први немири изазвани су због неприхватљивих поступака власти у вези са поновљеним изборима за допуну посланичких места у Народној скупштини, после оставке радикалских посланика. То је буна мештана Салаша коју је угушио тзв. одред чувара јавне безбедности, од народа прозван „сејмени“, јер су их по злу подсећали на истоимене одреде турских плаћеника.

Већ почетком 1883. у Салашу, Копривници и другим крајинским селима дошло је до новог бунта против власти. Повод ових немира била је наредба Владе да се, на основу Закона о заштити стоке од заразне болести говеђе куге, у свим пограничним окрузима заведе сточни катастар и изврши жигосање говеда. То је узнемирило сељаке, јер су радикали пронели глас да се ради о попису стоке како би се на основу тога за свако грло плаћао посебан прирез. Салашани су одбили да изведу стоку пред за то одређену комисију, па су „сејмени“ поново интервенисали и акција била силом спроведена.Слично се догодило и у поречко-речком срезу крајинског округа, где су „сејмени“ интервенисали.

Убрзо је следио и у бунт у Грљану, где су немири били још масовнији и по власт опаснији. Сматра се да је власт намерно изазвала револт Грљанаца, да би тако као подстрекаче буне разоткрила радикале. Повод за немире у селу био је покушај власти да начини нови „порески списак“, са потуним подацима о имовном стању пореских обвезника ради разреза висине пореза. Са тим циљем је у Грљан тринаестог марта 1883. дошла среска комисија, предвођена среским начелником Миланом Стевановићем. Он је сазвао сеоске кметове и одборнике да учествују у раду комисије у згради општине. Како је још раније пронет глас да се то чини ради повећања пореза, убрзо се пред општинском судницом окупио већи број људи, који су почели да протестују против рада комисије. Начелник је тада наредио да се народ разиђе, док су окупљени узвратили захтевом да комисија моментално напусти село. Пошто је комисија наставила рад, разјарена маса је провалила у зграду и растерала чланове комисије, па и своје одборнике. Среска комисија морала је да напусти Грљан.

Дан касније је у Грљан дошао и сам окружни начелник Алекса Јоцић, праћен писарима и пандурима. Управо тада су мештани Грљана држали збор пред зградом Општине, на којем су желело да изаберу новог кмета, „на место дотадашњег полтрона који се, судећи по оном како се понашао претходног дана, морао уклонити са положаја представника села“. Начелник их је упозорио да се избор кмета не може вршити напречац и без знања власти, већ „по начину одређеном законом“. Затим је са свог списка прозвао девет мештана Грљана, који су се претходног дана највише истицали у подбуњивању народа. Требало је да се одмах пријаве властима у Зајечару ради ислеђивања због сумње да су били главни виновници немира. По неким сећањима старијих мештана, међу њима су били Петар Петровић Апостол, Стан Удовичић, Јолка Дикић, Стојан Ниновић, Коста Ванкић, Јанко Радуловић. Чим је начелник завршио са прозивањем осумњичених, Грљанци су одлучно и солидарно устали у њихову одбрану. Пошто је видео решеност Грљанаца да ће се супротставити одвођењу својих земљака, начелник је одредио рок неколико сати да се окривљени сами пријаве иследним органима у Зајечару, па се са својом пратњом вратио у град.

Пошто се нико од прозваних није одазвао начелниковој наредби, следећег дана, петнаестог марта у село су дошли „сејмени“ да ухапсе и спроведу окривљене у Зајечар. Стражари су ишли од куће до куће и хапсили осумњичене бунтовнике, једног по једног доводили пред зграду општине и везивали. Народ се поново окупио и грдио сејмене, а тадашњи председник општине Јон Јоновић дао је знак једном од присутних младића, Нини Стојковићу, да ослободи ухапшене. Искористивши метеж, они су побегли кућама, али су поново ухапшени и одведени у Зајечар.

Приликом ислеђивања ухапшени су се бранили да су само заједно са осталим мештанима учествовали у протесту против рада комисије и да нису водили, нити подстрекивали масу на бунт. Но, власт је желела да пошто-пото радикале разоткрије као изазиваче побуне, па је настављено са провокацијама и оптужбама. Тако су поменути притвореници двадесетог марта доведени у Грљан да би се, наводно, извршила реконструкција догађаја од тринаестог марта. Према ондашњој штампи, у Грљан је тада кренула читава поворка упарађених чиновника, пандура и чувара јавне безбедности, водећи испред себе оптужене. Поворку је предводио фијакер помоћника окружног начелника, а за њим је ишло осам везаних Грљанаца. Иза њих је на свом „бесном белцу“ јахао срески начелник окружен својим пандурима, а на крају поворке налазио се ескадрон „сејмена“.

Међутим, убрзо се овај тријумфални улазак у село претворио у крах. Пред општинском зграду поворку је дочекала маса мештана, која је осула погрде на чиновнике и стражаре. Како захтеву да се оптужени пусте није удовољено, не презајући од пандура и стражара, Грљанци су навалили на њих и сатерали их до зидова општинске зграде. Пошто су им зидови штитили леђа, успели су некако да се одбране, али су у метежу мештани ослободили тројицу притвореника.

Да би избегао крвопролиће које је било на помолу, начелник је издао наредбу својим људима да се повуку из села. Тако су заплашени чиновници и њихова пратња кренули у Зајечар необављена посла. Међутим, пошто нису успели да ослободе све становнике, маса Грљанаца пошла је за њима да својим протестима издејствују њихово пуштање на слободу. Овој маси озлојеђених мештана на самом улазу у град испречио се кордон „сејмена“ са исуканим сабљама, који су имали наредбу да свакако онемогуће њихов упад у Зајечар. Када је народ стигао до кордона, старешина чувара јавне безбедности повикао је да не иду даље, већ да се мирно врате у село. Грљанци су им одговорили погрдним речима и почели да бацају каменице на стражаре. Они су одговорили пуцањем у ваздух, а када ни то није помогло, учинили су јуриш на народ и почели сељаке тући кундацима и сабљама. Тада се маса разбежала, јер је више њих било рањено и окрвављено сабљама и повређено од копита стражарских коња. После ових догађаја у селу се вратила стара власт. Неколико притвореника  осуђено је на две године затвора, а казну су издржавали у пожаревачком затвору. Само је малолетни Нина Стојковић осуђен на месец дана затвора.

Догађаје у Грљану и пред Зајечаром радикални листови и друга опозициона штампа обилну су искористили у пропагадне сврхе. У штампи је увелико препричаван и, наравно, преувеличаван поступак власти и њихових „сејмена“ у сукобу са Грљанцима. Слично догађаји десили су се и у селу Гамзиград, где је приликом жигосања стоке пружен жесток отпор уз употребу оружја. Обе ове буне у селима зајечарског среза – „Грљанска“ и „Гамзиградска“ буна наговештавале су да предстоји још масовнији и озбиљнији сукоб народа са режимом, па и самим краљем Миланом Обреновићем. То се остварило већ у јесен 1883. године избијањем Тимочке буне, на територији која је у ратовима са Турцима највише страдала и економски највише посрнула. Након гушења побуне, пред Преки суд није изведен ниједан мештанин овог села, иначе би ситуација била још тежа за ово село и његове мештане, надалеко познате по кириџилуку.

Аутор: Јован Дуцић
Извор: Српски Академски Круг

Преузето Магацин

dragoljub.zivojinovicДр Драгољуб Живојиновић

Велике силе се од протеклих ратова озбиљно баве нашим менталним и психолошким склопом и, наравно, све наше слабости користе против нас. Зато смо ми потпуно располућено и дезоријентисано друштво, које не зна где удара главом ни коме „царству“ да се приволи.

Др Драгољуб Живојиновић, дописни члан САНУ, историограф, познат је по капиталним открићима и књигама које би српском народу, а посебно политичкој класи која о судбини Србије одлучује у његово име, требало да буду путоказ за будућност. У својим, деценијама дугим, научним истраживањима др Живојиновић је у иностраним архивама дошао до докумената који доказују не само велике подвале бивших савезника, већ и на отворену антисрпску политику, нарочито Енглеза, од Првог светског рата до данас.

Последице те политике Србија данас трпи можда више него икада. Има ли, уопште, могућности да се избавимо из канџи великих сила и њихових интереса?

– Упркос мојима, и открићима других научника од националног значаја, која креаторима политике у Србији указују на тешке заблуде из прошлости, наша отаџбина је под таквим општим атаком са свих страна да ми, практично, не можемо сами да одлучујемо ни о чему. Али, није Србија усамљена у тој тешкој неизвесности коју живимо, јер на удару моћних су и друге земље, и мале и велике. Ствари се једнако компликујуу Македонији као, на пример, и у Француској. Напросто, цео свет је уједном великом превирању, да не кажем прекомпоновању. Лично мислим да је то превирање започело у Европи, и да јој се сада враћа као бумеранг.

Многи мисле да све, па и наше невоље, долазе са стварањем новог светског поретка на челу са Америком!?

– Мислим да су проблеми много комплекснији него што се то нама чини. Глобализам у основи јесте америчка идеја, али о „слободној пијаци“, односно отварању тржишта за америчку робу. Међутим, њу сада подржавају и Јапан, и Кина, тако да више ни нема искључиво америчког монопола. Али, мени се чини да је озбиљан проблем настао када су Немци и Французи, па чак и Скандинавци, у своје државе пустили „страно тело“, које нема никакве везе са њиховим културама, што је изазвало озбиљан сукоб западне цивилизације са остатком света. Из тога се над Европом надвила велика претња, у облику исламизације са једне стране, и успона деснице са друге.

Извесно је да цео свет има проблеме, али нас притискају наши, а све показује да немамо политичку елиту која је дорасла тако тешкој ситуацији.

– Наша је специфичност што смо ми мали народ и што нам интереси великих сила никада нису дозвољавали да самостално одлучујемо у одсудним тренуцима. С друге стране, на овом немирном балканском простору окружени смо земљама и народима који су кроз историју такође показали да нам нису пријатељи. А највећи од свих непријатеља је наша унутрашња неслога, због које никако да утврдимо шта сунаши национални интереси и приоритети, и да се понашамо државотворно. Зато нам је више него икада потребна трезвеност, јер Војводином данас харају Мађари, Румуни узбуњују Влахе, Рашкој прети исламизација, а Хрватска уцењује Србију због уласка у ЕУ, исто као и Бугарска, Румунија, Мађарска. А ми, у суштини, на политичкој сцени немамо избора, јер ако нови председник буде Тома Николић, он ће наставити са политиком Бориса Тадића.

Шта, конкретно, подразумева политичка линија коју помињете?

– Пре свега да ми физички припадамо европској заједници народа, и да са економским и привредним проблемима које имамо тешко да можемо да рачунамо на неке друге, на пример евроазијске интеграције, или на такозване земље БРИК-а, јер су оне јако далеко од нас и окупиране су својим проблемима. С друге стране, велико је питање да ли нас и Руси после свега хоће за блиске савезнике, а Америка би нас најрадије предала Турској да као империјална сила поново завлада Балканом.

По свему судећи, „мала Србија“, почев од Првог светског рата, у ствари није имала истинске савезнике. Ви сте документовано доказали да је то једна од великих српских заблуда!

– У политици нема пријатељства, већ искључиво интереса, а то сам закључио на основу неколико деценија истраживаних, досад необјављених, америчких, британских, француских, италијанских и руских докумената, грађе из архива Лојда Џорџа у Дому лордова у Лондону, као и тајних материјала Британског ратног комитета, Империјалног комитета, тајних записника савезника, записника са тајне седнице Француске скупштине, и бројних других докумената из иностраних извора. Сви они потврђују да је „мала Србија“, захваћена вихором Првог светског рата, постала поприште за поткусуривање разних интереса великих сила, које су се само силом прилика звале српским савезницима.

Сви подаци до којих сте дошли потврђују да су највеће подвале Србима долазиле од Енглеза. Јесте ли утврдили шта је разлог томе?

– Подаци до којих сам дошао најозбиљније демантују савремену српску, али и светску историографију, јер сведоче о уцењивачком односу савезника, посебно Енглеза, који су у једном од најважнијих периода наше историје здушно радили на нашем уништењу. Уместо да буду благонаклоне према српским савезницима, велике силе су у Првом светском рату допустиле да српска војска и народ страдају скоро до биолошке утрожености. У свему томе посебну улогу имала је Енглеска, која није доследно подржавала Србију у њеној борби за опстанак.

Који су Ваши докази у прилог тој тези?

– Има их много, али овом приликом бих издвојио неколико. Срби су се надали помоћи савезника у оружју, муницији и кредитима. Уместо свега тога стизале су им само уцене, у којима је предњачила Велика Британија, сходно својим интересима. У најтежем тренутку од Енглеза смо тражили кредит од 800 000 фунти за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала, а они су одговорили да ћемо добити зајам под условом да се одрекнемо своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету. Поред тога, Енглези и савезници су у разбијање аустријских или бугарских бастиона отпора увек слали српске дивизије, које су им служиле као топовско месо, да би после свега и ратну славу приписали себи. Необорива је истина да Британија, за разлику од Француске, на пример, уопште није била спремна да учествује у рату на Балкану, јер су њена влада и краљ Џорџ били спремни да Србију оставе на цедилу. Међутим, после бриљантних победа српске војске на Церу и Колубари, Србија није покорена, и војнички је опстала, па је самим тим постала значајан фактор, потребан савезницима.

По свему судећи, Срби су сами, скоро цео један век, потхрањивали илузију коју Ви разобличујете захваљујући досад вешто скриваним иностраним изворима…

– Нема сумње да смо ми сами заговорници ових, и заблуда са којима ћемо се тек сретати, а које су нас скупо коштале, и тек ће да нас коштају. Једна од њих је и да нам Руси нису пријатељи, а они су то кроз историју стварно били кад год су им то дозвољавале објективне околности, и све док и сама Русија није доживела слом. А ми не само да се нисмо ослањали на Русију, него смо, напротив, најчешће били барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. И поред тога, Русија је већ од јулске кризе 1914. заузела јасан став и нашим савезницима саопштила да ће Србији пружити сваку врсту помоћи како не би била поражена и покорена. Истина је да је она желела статус значајног фактора на Балкану, али да је због властитих невоља њена улога била углавном дипломатска. О томе сведочи оштра претња руског цара Николаја да ће склопити сепаратни мир са Немцима уколико грчки краљ Константин, антисрбин под притиском Енглеза, не пристане на искрцавање Срба на Крф. Николајева претња сломила је енглески отпор, а Французе охрабрила да од Грка више ни не траже дозволу. Али Енглези ни тада нису послали своје бродове у помоћ Србима.

У албанској голготи страдало је најмање 160 000 ратника. Да ли је могуће да српски политичари нису могли да предвиде и спрече ову трагедију?

– Српска влада, а пре свих Никола Пашић, престолонаследник Александар и Врховна команда, пристали су на британски захтев, и тако су „сакати“ ратници кренули преко Албаније, а Бугари су у међувремену заузели вардарску пругу. Зрелим и озбиљним државницима такав самоубиствен корак никако није смео да се догоди. Колективно избеглиштво у албанске гудуре могло је и морало да о избегне, нападом на Бугарску пре него што је она обавила мобилизацију својих дивизија на српској граници. У том случају жртве би биле много мање.

Ви сте утврдили да су српски политичари и интелектуалци тога времена донели и многе друге одлуке погубне по Србију.

– Нажалост, многи од њих били су праве „замлате“. Неки су били истински умни људи, као на пример Слободан Јовановић и Јован Цвијић, али нису препознавали политичку реалност, или су, можда, погрешне идеје ширили под утицајем интереса супротних српским. Тако су тврдили да су Срби, Хрвати и Словенци исти народ са различитим именима, а заборављали су на њихове различите културе историјске традиције и религије, чиме су обманули народ и државнике који су их следили. Зато српске интелектуалце сматрам једнако одговорним колико и Пашића и престолонаследника. Нико од њих с уједињењу није питао народ, који је добро осећао да срља у творевину супротност српским интересима. А ни генерала Живојина Мишића, који је регенту Александру предлагао: „Ми на једну, а Хрвати на другу страну“ нису послушали.

Да ли то значи да је и Југославија настала на трагу интереса великих сила, поново као скуп и промашен пројекат?

– Интерес Срба је досезао до граница територија на којима је живео њихов народ – Војводине, Источне Славоније, Босне и Херцеговине, и јужно од Сплита, због изласка на море. Даље Срби нису имали разлога да гину. Али, када су се Енглези договорили са САД да Аустроугарску треба растурити због неких њихових интереса, закључили су да на Балкану може да се направи друга држава као бастион немачком продору на Исток. Тако је настала Југославија, која је уједно требало да буде и брана против ширења социјализма на Запад. Све до 1918. године савезници су били против растурања Хабсбуршке монархије и стварања југословенске државе.

Мислите ли да су Срби научили нешто од учитељице историје, или и најновија трагична догађања показују да су наша политичка мисао и делање везани искључиво за менторе споља?

– Одговор на то питање лежи у чињеници да је уједињење Срба, Хрвата и Словенаца најкатастрофалнија одлука у 20. веку, и да је Југославија гробница у којој још увек сахрањују Србе, а многи од нас жале за овом творевином. Исто је са уласком Србије у Европску унију која, како кажу, нема алтернативе, а њена судбина је под теретом проблема сваким даном све проблематичнија. Таквој Европи можемо да будемо само послушници, и извор ресурса. Европи која је пожурила да призна независност делу српске државне територије на Косову, са циљем да на Балкану направи још једну албанску државу, односно Велику Албанију. А и прву су створиле велике силе – Аустроугарска, Италија и Немачка – само да би Србији и Црној Гори спречиле излазак на море. Значи, наш трагични пут се наставља, као да немамо довољно памети и као да ништа нисмо научили од лукавих влада западних земаља, које не дозвољавају да емоције у политици надвладају разум.

Цените ли да је Енглеска и даље предводник Запада у разарању српског националног бића?

– Мора се најпре рећи да су Енглези у новијим збивањима током 20. века изгубили примат, а прва политичка и војна сила постала је Америка.

Њихови се интереси разликују, јер Енглези се задовољавају поседом колонија, а Американци инсистирају на новом глобалном светском поретку, у коме ће да диктирају и привредом, и финансијама, и свим другим сегментима живота на планети Земљи. У том циљу су у многим земљама света већ инсталирали марионетске владе, које уз помоћ такозваног невладиног сектора спроводе њихову политику. Оне су, у суштини, ненародне, јер раде за интересе светског диктатора, а они су садржани у разбијању свега што је национално и државотворно, и стварању регија у којима ће се изгубити национални идентитети. Захваљујући тим инсталираним властима, млади људи, утлавном недовољно образовани и необавештени, некритички и олако прихватају све што долази са демократског Запада, почев од понашања и одевања, до потпуно новог система вредности, који то и није јер представља супротност нашем традиционалном, моралном и етичком вредносном систему.

Значи ли то да ће Србија под притиском великих сила бити ишчупана из својихкорена и, уместо традиционалних, бити приморана да следи глобалне принципе?

– Плашим се да смо ми већ одавно загазили тим путем, јер у Србији је још са Брозом, који је такође био енглески извршилац радова, почело систематско уништавање села. А са нестанком српског села нестаје и традиција патријархалног друштва. Сеоска домаћинства изумиру, школе остају без ђака јер сви хрле у градове, трагајући за бољим животом. У срцу Шумадије, па и у мом родном селу, не може да се скупи ни десет ђака за први разред. Велике силе то добро знају, јер се од протеклих ратова озбиљно баве нашим менталним и психолошким склопом, и наравно, све наше слабости користе против нас. Зато смо ми потпуно располућено и дезоријентисано друштво, које не зна где удара главом ни коме „царству“ да се приволи. А „велики“ то посматрају и виде да наш државни брод нема заповедника. Зато, и поред значајних снага које сматрају да је најприродније и најкорисније савезништво Србије са Русијом као словенском земљом, Руси не узвраћају поузданим сигналима јер нису сигурни у нашу искрену оданост. Од Русије као светске силе добрим делом зависи и Европа, којој су потребни њени још увек неисцрпни енергенти, али ми као слепци упорно срљамо у осињак звани Европска унија, и у НАТО, који нас је колико јуче најбруталније бомбардовао.

Хоћете ли да кажете како сасвим свесно, не народном вољом већ одлуком власти окренутих Западу, и даље срљамо у сигурну неизвесност?!

– То је неминовност, јер ми у ЕУ не можемо да уђемо под условима које ми хоћемо, већ онима које нам намећу земље ове заједнице европских народа. То буквално значи да ћемо бити само послушници главног газде у Бриселу, робови у сопственој земљи, без идентитета и могућности да било чему сами одлучујемо. Зато се ужурбано ради да Европсла регија, коју код нас већ одавно и отворено заступају неке политичке партије, а неук народ, као што видимо у педизборној кампањи, прихвата са одушевљењем. Јер тај народ не зна да ће регионализацијом за рачун глобализације постати само безлична маса без корена и идентитета, у којој се Срби, највероватније, више неће сећати своје крсне славе, и питаће се ко је Свети Никола. Наиме, регијама се лако управља, јер су мале и безначајне, и као такве олакшавају доминацију глобалиста.

Постоје ли сила и начин који могу да одбране од очигледног губитништва?

– Излаз увек постоји, али да бисмо га нашли, ми то морамо хтети. Нисам сигуран да у овом тренутку политички, привредни, па чак и интелектуални естаблишмент Србије уопште жели да се одбрани од пута који нас води у губитништво. Та „непринципијелна коалиција“ у коју нас увлаче користиће само јаким европским државама, а ми немамо начина се одбранимо јер немамо војну силу, и притом све иде у правцу да постане савезници НАТО-а. Значи, играћемо како нам буду свирали.

Другим речима, од почетка Првог светског рата до данас политичари у Србији доносили су погрешне одлуке, и неизвесност која нам због тога тек предстоји основна је наша константа…

– Највероватније. Ако нисмо на ме великих сила, онда нас сустижу невоље од Хрвата, католичке цркве и Ватикана, онда на нас атакују комшије Бугари, Арбанаси, Мађари, Аустријанци… У последње време, као што видимо, главу дижу исламски фундаменталисти, којима лике силе држе страну, и показују отворене аспирације да узму српску Рашку следећи, наравно, пример Војводине која је увелико на путу да постане европска регија; и тако се, мало по мало, отцепљује део по део српске државне територије. Све води томе да Србија буде враћена у границе пре Балканских ратова, а Срби су већ мали народ, попут комарца, а када комарцу ишчупате ногицу, онда излазе и црева…

Ултиматум Француза

– Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе, реаговала је и влада француске. Упутила је Енглеској ултиматум да ће се Француска, уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта.

Отерали руску бригаду

– Шта су све Енглези чинили да поткопају и ослабе Србију, говори и чињеница да су са Солунског фронта отерали руску бригаду коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглески генерали сматрали су руску војску претњом својим интересима и према њој су се односили непријатељски, толико да су издејствовали њено уклањање са Солунског фронта и послали је чак на исток Грчке, како не би имала било какав контакт са српском војском.

И Мишић жртвован

– Највећи борац против сопствених заблуда Срба био Је војводз живојин Мишић, који се отворено супротстављао заговорницима уједињења Јужних Словена, Николи Пашићу и регенту Александру Карађорђевићу. Мишић Је го-ворио да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да они до слободе морају да дођу сами, али Је зато убрзо отеран у пензију.

Играма нема краја

Има историчара који тврде да Устав из 1974. није створила Комунистичка партија Југославије, него британска спољна политика. Тек је после откривања документа у Лондону постало јасно зашто је Запад најодлучнији и најфанатичнији бранилац тековина Устава из 1974, после распада Југославији 1991. Тај Устав је заправо чедо западне дипломатије, и због тога је НАТО био одлучан да га и оружјем брани од његових рушилаца, углавном Срба, који су Једини на својој кожи осетили британске и америчке отрове и ватре.

Енглези у умешани у многе недаће

У посебном одељењу Архива Службе за специјалне операције (СОЕ) који је посвећен Балкану и операцијама на његовом тлу, налазе се документи који доказују да је британска влада потплаћивала вођство Југословенске земљорадничке странке како би радило у корист британских политичких интереса, као и документе о директној умешаности британске тајне службе у организацију војног пуча у ноћи између 26. и 27. марта 1941, којим је збачено Намесништво на челу са кнезом Павлом и влада Цветковић-Мачек, па успостављен режим на челу са генералом Аушаном Симовићем.

Из штампаног издања „Геополитике“ бр.52 приредила редакција „Светиње Браничева

Извор: Светиње Браничева

Преузето ЋИРИЛИЦА Београд

bolesni-hrvatiУ месту Јастребарско, недалеко од Загреба, 12. јула 1942. године формиран је логор искључиво за децу! Тако нешто се не памти на простору читаве, ратом захваћене Европе у то време.

Било је логора у НДХ у којима су убијана деца, попут оних у Старој Градишци, Јасеновцу, Уштици, Јабланцу; Горњој Ријеци код Крижеваца и Лобограду у којима су, по непотпуним истраживањима страдала деца, бројем 42.791 српске, 5.737 ромске и 3.710 јеврејске народности, али Јастребарско је јединствен по томе што тамо није било старијих заточеника од 14 година.

– Усташки логор за децу у Јастребарском основан је по налогу Анте Павелића, поглавника НДХ за децу Козаре – пише у чланку о страдањима деце с Козаре објављеном на интернет страницама сајта Удружења за истину о логорима Јасеновац.

Међутим, не сме се никако занемарити да у овом логору нису била само деца Козаре, већ су ту своје кости оставили и мали Личани, Банијци и Кордунаши, како и стоји уклесано на споменику у Јастребарском подигнутом жртвама у част.

Кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 — 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, највише српске, од тога више од 2.000 са Козаре.

Клерофашистичка пропаганда тадашње  НДХ у новинама је наводила да су на овим местима града смештена деца ради опоравка од партизанског ропства, те да су се о деци бринуле часне сестре. На улазу у логору, ограђеном жицом стајао је безазлени назив – Сабиралиште за децу.

Старија деца узраста од око 10 до 14 година, била су смештена у зградама црквених економата, раније напуштених италијанских барака. То је било мјесто преваспитавања дјеце у усташку младеж, место учења усташких песама, присилног рада на црквеним економијама, место мучења и свирепог кажњавања. Дечаци који су боравили овде, обучени у црна одела са капама на главама, са пришивеним словом У, одређени су били да постану нови усташки „јањичари“.

Остала старија деца, углавном девојчице биле су смештене у тадашњи фрањевачки самостан, само пар стотина метара удаљеном од данас непостојећих зграда економата, где је била друга локација логора. Девојчице су овде теране на рад али и на редовну молитву као и одласке у цркву, јер се преваспитавање и овде подразумевало.

Трећа локација логора у граду Јастребарско, логора за оне малене, најмање, неке скоро па отргнуте од мајчиних груди, била је смештена у историјском споменику овога града који датира још из петнаестог века.

Логоре у Јастребарском су водиле часне сестре самостана св.Павла, док је управник логора била часна сестра Барта Пулхерија из реда св.Винка Паулскога.

Под командом Николе Видовића, 26. августа 1942. Четврта кордунашка бригада НОВЈ заузела је Јастребарско. У логору је затечено 727 заточених дечака и девојчица.

И данас на том месту стоји ова табла… Шта друго рећи осим безобразно болесни.

Извор: Ослобођење

Преузето Ослобођење

31881-velimir-teodorovic-580x0Ако би неко неупућен видео масивну гробницу Велимира Михаила Теодоровића на Новом гробљу у Београду на којој једноставно пише „Народни добротвор“, стекао би само делимично тачну информацију о овом човеку, његовом животу и значају који има за наш народ и историју. Јер, Велимир Михаило Теодоровић јесте био велики српски добротвор и ктитор многобројних удружења који је сав свој иметак завештао отаџбини, али и много више од тога!
Ново гробље у Београду вечно је почивалиште многих знаменитих Срба и представља прави престонички „музеј на отвореном“ са много великих и богато украшених гробница. Ипак, ниједна није тако импозантна, али ни мистериозна као гробница једног човека – Велимира Михаила Теодоровића.

На гробници једноставно пише: „Народни добротвор, Велимир Михаило Теодоровић“ и то јесте истина – реч је о великом помагачу српског народа и човеку који је сав свој иметак завештао Србији. Али, он је био и много више од тога!

Велимир Михаило Теодоровић био је ванбрачни и једини син кнеза Михаила Обреновића!

Човек који је могао да буде владар Србије

Велимир Теодоровић рођен је као Вилхелм Бергхаус, једино дете кнеза Михаила Обреновића из његове везе са Немицом Маријом Бергхаус док се налазио у изгнанству из Србије у Рогашкој Слатини у данашњој Словенији.

Марија је била кћи тамошњег ветеринара и из те везе пару се 1849. године родио син, крштен у римокатоличкој вери, и назван Вилхелм. Иако није имао намеру да се жени са Маријом, Михаило је од почетка признао дете и обоје их материјално обезбедио. Она се потом удала, али Маријин муж није поштовао обавезу да паре које је кнез слао оставља за Вилхелмове потребе. Када је Марија умрла, неколико година касније, Михаило је одлучио да 1857. године сина доведе у Београд – почиње причу о овом необичном човеку за Дневно.рс Неда Ковачевић, добар познавалац историје и престоничких догађања.

Вилхелм у прво време није знао српски, али га је временом научио. Прича каже да је био добро дете и вредан ђак – тих, скроман, добре душе, омиљен и прихваћен од другова. Када је напунио 17 година, кнез Михаило је наложио да Вилхелм пређе у православну веру. Добио је име Велимир Михаило и старо презиме кнеза Милоша – Теодоровић.

Како је време пролазило, Велимир је постајао слика и прилика оца.

– Кнез Михаило се свесрдно старао да обезбеди Велимира, али је сина ретко виђао. Примао га је обично увече у билијарској сали у сутерену старог двора. Волео је сина али се, услед датих околности, устручавао да то отвореније покаже. Велимир је остао жељан очеве љубави, што видимо из једне његовог исповести: „Он ми да руку коју ја пољубим, затим пољуби мене у чело, пита ме о учењу, да ми савет о одевању, поклони ми дукат и неку књигу, а затим је аудијенција готова! Мени дође да га загрлим и изљубим, али не смем!” – прича Неда Ковачевић.

Човек који је живот посветио Србији

31881-velimir-teodorovic-280x425О томе да ли је кнез Михаило Велимира спремао за свог наследника и данас се
расправља. Младић је 1867. послат у Швајцарску на даље школовање и тада се последњи пут видео са оцем јер је следеће године кнез Михаило убијен у атентату у Топчидеру. Није оставио тестамент, а ни експлицитну одредбу о наследнику.

Одлучено је да кнеза Михаила на престолу замени синовац Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема, а Велимир је добио имање „Негоја“ у Румунији и 35.000 дуката. По налогу намесника, послат је у Минхен на даље студије.

– Велимир је био у рђавим односима са краљем Миланом који га није трпео, вероватно га увек доживљавајући као претендента на српски престо иако Велимир уопште није показивао такве амбиције. Та нетрпељивост ишла је дотле да Велимиру није било допуштено да дође у Србију чак ни кад се пријавио као добровољац у српско-турском рату 1876. године – објашњава Неда Ковачевић и додаје да је, без обзира на све, Велимир нашао начина да помогне Србији шаљући новчане прилоге.

У Минхену, Велимир је окупљао и свесрдно помагао тамошње српске студенте. Слао је новац и Народном позоришту које је у Београду основао његов отац.

Велимир Михаило Теодоровић изненада је умро 1898. у 48. години живота. Сахранили су га дугогодишњи собар Петковић и српски студенти у Минхену. Од Обреновића сахрани није присуствовао нико.

„Моје цело имање добио сам поклоном, као неограничену својину, и могу њиме неограничено да располажем. Ако бих ја, не оставивши потомка из законитог брака, умро, то ће све моје покретно и непокретно имање, ма где се оно налазило, припасти мојој Отаџбини, то јест Краљевини Србији као мојем једином и искључивом наследнику. Ово ће моје имање бити одвојено од државног имања као задужбина, и ова ће задужбина носити име Велимиријанум…” Извод из тестамента Велимира Михаила Теодоровића

Према тестаменту Велимир Михаило Теодоровић је сву своју имовину завештао Србији и оснивању задужбине ”Велимиријанум” која би помогла развоју образовних институција у земљи и школовању надарених појединаца.

Обреновићима сметао и након смрти

31884-velimir-teodorovic-580x0Званична историја Велимира Теодоровић не помиње много, па већина Срба данас не зна да кнез Михаило Обреновић заправо није умро без наследника.

Обреновићи су настојали да Велимира на сваки начин држе подаље од Србије, а након његове смрти настојали су да затру свако помињање овог човека. ”Велимиријанум” је основан тек у време Карађорђевића, а током владавине ове династије Велимиру је подигнута и гробница на Новом гробљу. Иронично, испало је да му се „супарничка“ династија одужила много више него властита – истиче наша саговорница.

Са друге стране, Велимир Михаило Теодоровић је успео да помогне Србији и након смрти. Његова задужбина неометано је радила све до 1945. године када је национализована. Међутим, чак и после тога средства из ње коришћена су за помагање културе и уметности у Србији и тако је било све до ’70-их година прошлог века.

Због свега што је учинио, као и због нас самих и историје, Неда Ковачевић наглашава да још увек није касно да се одужимо Велимиру Михаилу Теодоровићу.

– Велимир Михаило Теодоровић данас почива управо тамо где заслужује – у Алеји великана на Новом гробљу. Унутар гробнице се налази биста овог српског задужбинара, коју је још за његова живота, 1885. урадио немачки вајар Ј. Х. Кране. Можда би једино ту још требало учинити нешто – поставити бисту на неко јавније место, на пример у просторије Ректората Београдског универзитета, или неке друге од установа које је “Велимиријанум” помагао деценијама помагао – закључује Неда Ковачевић.

31887-novo-groblje-580x0Вечно почивалиште достојно принца

Задужбина ”Велимиријанум” почела је са радом 1905. године и једна од првих њених одлука је била да се земни остаци Велимира Теодоровића из Минхена пренесу на Ново гробље у Београду. Капела-гробница завршена је 1926. по пројекту архитекте Василија Михаиловича Андросова, и у њу су наредне године пренети остаци Велимира Теодоровића где и данас почивају.

Извор DNEVNO.RS

srpski-vitez-1-204x300Велики војвода Новак звани Гребострек вероватно је једини Србин који је доживео да му 1313. ромејски цар Андроник II Палеолог организује тријумф у Константинопољу.

Овакву почаст добијале су само војсковође Рима у време његове старе славе. Српски војвода дочекан је као ослободилац старих малоазијских градова Никеје, Никомедије и Брусе.

Годину дана раније он је с краљем Милутином већ стекао славу у сламању османске окупације Велике Романије, простора између Црног мора, Дунава и Адријанопоља (данашњег Једрена).

Финална битка овог европског похода одиграла се на Галипољу, стратешкој тачки на којој је султан Осман планирао да концентрише трупе и крену на опсаду Цариграда, који се није опоравио од крсташке окупације.

Српске победе на Галипољу и Малој Азији разлог су зашто је војвода Новак Гребострек једина личност која се именом помиње у средњовековним „Животима краљева и архиепископа српских“, а да није члан владарске породице Немањића, ни архијереј.

Историчари кажу да су српске победе 1313. биле финале вишегодишњег рата с одметницима Каталанске компаније, најопасније плаћеничке војске свог доба, и Османлијама који су као коњаници били у њиховој служби. Прво је племић-монах, а касније архиепископ Данило Други, са својим војницима успео да одбрани Хиландар од трогодишње опсаде, после чега се компанија распала.

Део најамника понудио се да служи српском краљу Милутину, верујући да ће успети да га изненаде као његовог таста цара Андроника и отму му земљу. Међутим, српски владар је био другачијег кова и спремно је дочекао побуну.

„Није пазио ни на своје тело од њихових нападаја, но као небопарни орао посред њих пролазећи јављаше се јасно“, записао је Милутинов биограф.

Одлучни српски владар није се зауставио сламању побуне најамника, већ је поред своје гарде мобилисао државну војску и растурио разбојничку државу коју су Османлије и Каталани направили у Великој Романији. Тај подухват су годинама раније безуспешно покушавале и византијске трупе и латински крсташи.

Избио Турке

Вест о српској победи 1313. је улила очајничку наду умирућем Ромејском царству, а сведочанство о њој краљ Милутин оставио је у Цркви Светог Ђорђа, ратног заштитника Немањића, коју је као задужбину подигао у Старом Нагоричану. „Сазда се дом светог и великославнога мученика Христовог Георгија у дана светородног и превисоког краља Уроша Милутина и Богом самодршца све српске земље и поморске при благочестивој краљици Симониди и при игуману Антонију године 6821. (1313). Те године краљ изби Турке“, урезано је на гранитној плочи изнад западних врата храма Светог Ђорђа.

Српска војска тога доба била је модерна, добро обучена и опремљена. Судећи по средњовековним текстовима, Милутин је у сламању побуне прво ангажовао и личну гарду, коју су чинили професионалци најамници Германи. Затим је мобилисао племиће-пронијаре који су имали обавезу да увежбавају и опреме одређен број бораца. Наравно, и ситну властелу, која је позната под именом војници – каже Бранко Богдановић, војни историчар.

Он сматра да податак византијског летописца Нићифора Григора да је Милутин у европски поход повео 2.000 коњаника није целовит.

– Уз њих је сигурно ишла и пешадија, која је и у средњем веку била основа војске. Српске војсковође су сигурно водиле своје чувене луконоше, који су били добро познати због вештине хитрог испаљивања стрела. У средњем веку они су имали улогу митраљеза. За разлику од већ застареле римске пешадије, српска је била лако заштићена верижном кошуљом, шлемом и малим штитом који је служио и за одбијање напада и као оружје. Користили су српски мач који је био веома цењен, али и сабљу јер су од источњака видели да је много ефикаснија за сечење, што је нарочито важно код коњице.

Он сматра да су Срби ратујући током опсаде Хиландара против Каталанске компаније и Османлија у њеном саставу добро проценили тактику непријатеља и успешно јој се супротставили.

(magacin.org)

лјлјГазета « Народне новине» (г. Ниш, Республика Сербия)  2 февраля 2016 г.

ОШ «Бубаньские герои» в Нише продолжает успешное сотрудничество с Понькинской основной школой в России.

Учащиеся нашей основной школы изучают историю совместно со сверстниками из России.

«Русские эмигранты в Сербии»- такова новая тема, которую будут совместно изучать учащиеся из Ниша и России.

В настоящее время идет подготовка урока в рамках продолжения  сотрудничества ОШ «Бубаньские герои» с Понькинской основной школой в России.

«Русские эмигранты в Сербии»-название нового обзорного видеоурока с  проведением которого ОШ «Бубаньские герои» продолжит успешное сотрудничество с Понькинской основной школой  из Ивановской области в Российской Федерации. Совместная работа нишской школы и школы из России началась в прошлом году, когда состоялся также обзорный видеоурок истории успешно реализованный к удовольствию учеников обеих школ. Час совместно подготовили профессора (учителя) истории Муравьев Александр Николаевич из русской школы и Джордже Боянич из ОШ «Бубаньские герои» в Нише с согласия родителей и одобрения директоров обеих школ.

«Цель этого часа – двустороннее знакомство учеников с темой «Русские эмигранты в Сербии» , русско-сербскими связями , с тем, что Сербия никогда не забывала искреннего друга и брата, который помогал в наиболее тяжелые времена Первой мировой войны,  и поэтому первой пришла на помощь русским  братьям изгнанным из России после Октябрьской революци», – поясняет профессор Джордже Боянич.  Таким образом русские ученики узнают о той помощи, которую дала Сербия русским эмигрантам.

Джордже Боянич привел весьма любопытные данные. «В бывшей Югославии жили прямые потомки Суворова, Пушкина, Лермонтова, Льва Толстого, родной брат Михаила Булгакова, родственница Константина Станиславского, родные создателя либретто оперы Римского- Корсакова, Владимир Бельский, внук известного художника Айвазовского. В Белграде одно время жили и потомки великого русского полководца Кутузова, одним из них был Илья Голенищев-Кутузов, поэт, переводчик, профессор, автор антологии сербской поэзии и многие другие».

Русские эмигранты проживали в Нише и в окрестностях города.

«Упомянем генерала Николая Антоновича, прадеда Дмитрия Рогозина. Протоиерей Стева Димитриевич позвал его  и поселил в своем  родном Алексинаце», -говорит Боянич.  « Мало известно, что прадедом нашего тенисиста Виктора Троицкого был русский профессор Виктор Сергеевич Троицкий, бывший одно время до приезда в Сербию доцентом университета  в Одессе, профессором Духовной академии в Москве и наставником Александро-Невской семинарии в Петрограде».

Будут слова и о известном генерале Петре Врангеле. Русским эмигрантом в Сербии был и Георгий Острогорский, основатель Института Византологии Сербской академии наук и искусства. В Сербии жил и знаменитый потомок полковника Николая Николаевича  Раевского Андрей Гарденин. Андрей был живой энциклопедией эмиграции после 1917 год , той которая нашла убежище в Сербии.

«В Нише сейчас с семьей живет потомок русских эмигрантов Александр Нагорни,  профессор кафедры медицины внутренних органов медицинского факультета в Нише»,-говорит Боянич. «Ожидаем, что он лично обратится к ученикам обеих школ как и Деян Серафимович, председатель общества сербско-русской дружбы «Граф Савва Вдадиславльевич» в Нише».

Профессор Джордже Боянич не желает до конца открывать все тайны  обзорного видеоурока, который увидят и русские и сербские ученики и которым после этого история соединяющая обе страны будет на шаг ближе. Не будем открывать все, но с удовольствием ожидаем конечную реализацию урока. Это относится не только  к ученикам, как нашим так и русским, которые таким способом  учат историю, но и ко всем тем кто заслужил честь быть участником этого великого проекта», – утверждает Боянич.

Автор В.Петрович.

Перевод с сербского языка: А.Муравьев.

Ђоле