Архива за категорију ‘Ђорђе Бојанић’

Бубаньски герои1.децембра 2015.  ученици Понкинске основне школе из Русиjе и  основне школе „Бубањски хероји” из српског града Ниша заjедно су учествовали у угледном видео часу «Цар Николај Други и руско – српски односи почетком 20. века». Они су говорили о братских везама наших народа и о догађајима коjи су били сто година раниjе.

Ово је био почетак наше сарадње….

Сада имамо нову школску сарадњу.

ОШ “Бубањски хероји” из Ниша,  Поњкинска основна школа и Палехска средња школа из Ивановске области, лицеj броj 5 града Долгопрудни  из Московске области  Руске Федерације)… завршили су сценарио за нови угледни видео (документарни) час са темом «РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ»

Циљ овог часа је обострано упознавање ученика са темом – РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ – као и о руско-српским везама и да Србија никада не заборавља искреног пријатеља и брата који јој је помогао у најтежим тренуцима Великог рата, па је зато и прва притекла у помоћ прогнаној Руској браћи после ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У РУСИЈИ. И да се Руски ђаци уознају са помоћи коју је пружила Србија РУСКИМ ЕМИГРАНТИМА ОД КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА.

Ево и имена свих учесника и цитате из њихових  наступа.

То су наставници, ученици, научници, истраживачи и потомци руских емиграната који живе у Србији.

Баранова

Олга Баранова, професорка историjе Палехске средне школе Ивановсе области       ( Руска Федерациjа) и њене ученици

Бобков Иван, Выдренкова Алена, Мухин Павел, Александрова Анастасиjа. 

Палехская школа

Ученици Палехске средне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

„Прве избеглице из грађанским ратом захваћене Русије појављују се у Србији већ крајем 1919. године, након француске евакуације Одесе. Међутим, главнина избеглица обрела се на Балкану након пада генерала А.И.Деникина, заузимања Новоросијска од стране бољшевика (март 1920.) и изгона са Крима армије П.Н.Врангела (новембар 1920.)“…

До 1922. у Краљевину стигло је оо 44.000 руски избеглица. Зашто је Београд примио толико велики број тих људи? Најважнији чинилац, којим су се руководиле власти Краљевине приликом одлучивања о прихвату руских избеглица био је заснован на јасној спољнополитичкој оријентацији коју је новоформирана држава наследила од Краљевине Србије и која је сликовито била изражена кроз идеју о „враћању дуга Русији“, због њеног држања, које је заузела пред избијање Првог светског рата, у лето 1914. године. Сличну мисао изрекао је Никола Пашић, председник Министарског савета, на скупштинском заседању 25. јануара 1922: „Ми Срби смо захвални великом руском народу, што је похитао да нас спаси од погибије која нам је претила, кад нам је Аустро-Угарска наговестила рат. Да Русија није устала да нам помогне, ми Срби бисмо пропали. То им не можемо никада заборавити. Ми смо примили сада руске емигранте као браћу своју“. Причају ученици Палехске средње школе из Русије.

ччЂорђе Бојанић. професор историjе у основној школи «Бубањски хероји»  (Ниш, Република Србиjа).

«Милиони руских избеглица су, након избијања Октобарске револуције, напустили своју отаџбину. Очекивали су да ће „црвена револуција“ кратко трајати, нису ни  слутили да ће избегличка туга бити велика као руска степа. Бољшевици су искористили рат, замутили и срушили православну царску Русију , у њој успоставили совјетску, комунистичку власт, која ће битно угрозити руску духовност и довести у питање постојање православног народа у целини.

Прве избеглице из Русије у Србију су дошле крајем 1919. Године».

«После слома царске Русије Србија, на челу са витешким краљем Александром I Карађорђевићем , пригрлила је своју избеглу руску браћу и сестре, Српски краљ је пружио руку спаса руском народу, после Октобарске револуције. У нашу земљу је после ове крваве револуције избегло 50 хиљада Руса. Највећи број њих остао је у Србији, коју су руске архитекте, лекари, официри и уметници буквално препородили У Србији је руска интелигенција оставила неизбрисив траг у привредном, културном и јавном животу , јер су у њој живели потомци руских великана: Толстоја  и многих других.Емигранти су оснивали кадетске школе, девојачке институте, гимназије, подигли Руски дом у Београду. Отворен је као културни центар 9. априла 1933. године. У знак сећања због уништавања православних светиња у Совјетском Савезу од стране комуниста, руски емигранти у Београду су одлучили да на српском тлу буде изграђена Иверска капела као верна копија оне из Кремљ.

За нас Србе је интересанто да је на проучавању „Крмчије“, тј.“Номоканона“ Светог Саве највише радио Рус, проф.Сергије Викторович Троицки, који је пре доласка у Србију једно време био и доцент на Универзитету у Одеси, професор Духовне академиј у Москви и наставник Александро – невске семинарије у Петрограду. На Правном факултету у Суботици, а касније  на Правном и Православном богословском факултету у Београду је предавао Црквено (Канонско) право.  Њему Срби треба да буду бескрајно захвални због великог труда, који је уложио у проучавање „Номоканона“ Светог Саве». Прича Ђорђе Бојанић.

12980552_732631556872255_830222827_n

Ученик Александар Савић у улози Врангела

12980614_732631356872275_279461085_n

 Ученик Ненад Божић у улози проте Стеве

 

 

 

 

 

20160323_191904

Ученици основне школе „Бубањски хероји“ из Ниша… Ненад Божић, Александар Савић, Маја Кнежевић, Љиљана Петровић, Нађа Митровић, и Илија Ђорђевић Арсић.

А.ТарасьевИпођакон, проф. Андреј Тарасjев, председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији.

«Пре свега, ми морамо да се захвалимо за ову срдачност краљу Александру Карађорђевићу који се школовао у Русији до 1909. године у чувеном кадетском корпусу „Пажески“.

Осим тога, он је као регент наследник престола знао да је руски цар Николај Други цар мученик, ушао у Први светски рат потпуно неспреман само да би бранио Србију коју су напали западни непријатељи. И он је то памтио, то су памтили сви Срби.

И због тога смо ми добро живели у Србиjи. И ми користимо сваку прилику, сваки датум да подсетимо на то шта је Русија урадила за братску Србију и шта је братска Србија урадила за нас руске избеглице у тешким временима изгнанства нашег народа». Прича Андреј Тарасјев.

12968513_732629400205804_653795100_nПроф. др  Александр Нагорни,  професор на Медицинском факултету Универзитета у Нишу (Ниш, Република Србиjа).

У Нишу данас са породицом живи руски  потомак  проф. др Александар Нагорни, редовни професор на Медицинском факултету у Нишу, катедра за интерну медицину. Поље интересовања су му гастроентерологија и ендоскопија. Директор  је Клинике за гастроентерологију и хепатологију Клинчког центра у Нишу.  Члан је и Медицинске академије СЛД. Био је председник гастроентеролошке секције Србије.

„Ја сам потомак руског емиграната , који је почетком 20-их година у Србији је пронашао своју другу Домовину. Своју прву Домовину Русију, пореклом моj дедa je из Краснодарског краjа, никада није заборавио. По професији је био учитељ. Радио је  у бројним школама Пиротског, Бабушничког, Власотиначког краjа, остао је познат како међу ученицима тако и у народу што се, између осталог, бавио и медицином . У том смислу, да је помагао својим ученицима и становницима села у којем је служио, и то је забележено у неким књигама, да је извукао свом ученику страно тело из ока. О томе да су заиста ценили мог деду по оцу Александра Нагорног, чије име носим и ја, говори чињеница да  у Власотинцу постоји улица Александра Нагорног, мог деда Александра, као и  награда ученицима школи у Власотинцу, такође носи његово име“. Прича Александар Нагорни.

Зорица ПелешЗорица Пелеш, биограф проте Стевана Димитријевића, научно-истраживачки радник и публициста (Београд, Република Србиjа).

„Истражујући живот проте Стеве сазнала сам много о Русији, коју сам заволела  још у најранијем детењству кроз приче својих родитеља, јер је мој тата са Црвеном армијом  ослободио мој Београд 1944.године, а мама је била на Сремском фронту болничарка. Они су ме упутили у чаробни свет руске књижевности и уживала сам читајући непревазиђене руске класике.Посебно сам заволела руску музику кроз песме краљице руске романсе у Србији Олге Јанчевецке, чије су романсе биле мелем за душу руске емиграције.

Први Руси које сам упознала у детињству били су Лапатанови, моје прве комшије које сам обожавала. Били су то дивни дедушка др Пјотор ,кожни лекар, који је постао пуковник у Војсци Краљевине Југославије, његов син, др Николај и Соња Николајевна, ћерка др Николаја, балерина, кореограф и путописац са којом сам пријатељ пуних 59 година.“ Прича Зорица Пелеш.

12966511_732637766871634_1717453436_nДејан Серафимовић,  председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша (Ниш, Република Србиjа).

„Наше заједничко православно Богољубље и правдољубље учинило је да су вековима у срцима и делима својим, оба народа чинила своје жртвовање зарад помоћи Брату своме у муци. Управо, вољом Божјом, Христолики српски принц Растко постао је Христоносни Сава – захваљујући што му је Господ послао једног свог угодника, руског монаха са Свете Горе Атоске, да трасира будуће векове, православне и светосавске, народа српског. Ето, отуда, вољом Божјом, у мислима и срцима народа наших је братска љубав која вековима опстаје… Увек је наш Божји пут спасења – наш Источник – била Братска Русија!“ Прича Дејан Серафимовић.

Охрименко

Я, Муравьев А.Н.Александар Муравјов, наставник историjе Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и његова колегиница ….

 

Татјана Охрименко, наставница  руског jезика и књижевности Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и њихови ученици….

….. читају стихови руског песника  и емиграната Константина  Баљмонта

Д.ТесаковаДарија Тесакова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

                  Лебедь (Лабуд)

Заводь спит. Молчит вода зеркальная.

Только там, где дремлют камыши,

Чья-то песня слышится, печальная,

Как последний вздох души.

М.Охрименко-1Марина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

          Вечер (Вече)

На озере, тихом и сонном,

Наскучив путем раскаленным,

Качается огненный лик,-

То Солнце, зардевшись закатом,

На озере, негой объятом,

Лелеет лучистый двойник.

Н.Жукова.Надежда Жукова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

        Здесь и там (Ту и тамо)

Здесь гулкий Париж и повторны погудки,

Хотя и на новый, но ведомый лад.

А там на черте бочагов – незабудки,

И в чаще – давнишний алкаемый клад.

М.ОхрименкоМарина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Ја стојим поред зградом бивше мушке гимназиjе где је студирао чувени песник Константин  Баљмонт . Његов живот је био делимично повезан и са Србијом. Константин  Баљмонт jе плодан и популаран руски  лиричар из почетка 20. века , један од вођа модернизма, индивидуализма и симболизма.

Са српским лингвиста и научником  Александром  Белићом га везали  само  личне већ  и пословни односи.

Млади руски песник и талентовани српски студент упознали су се у Москви где  је Белић студирао на Московском универзитету.

Током свог боравка у Београду у  1929. године  Баљмонт је поменуо да је са Белићем пријатељи већ тридесет година. Књиге руског песника штампане су у београдској издавачкој кући Комитета  руске културе, чији је председник био Александар Белић.

Баљмонт је такође добио финансијску помоћ од југословенског Фонда помоћи руским писацима. Познати песник jе много преводио српске народне песме , па чак и научио српски језик.

Били су штампани његови преводе српских песама „Свети Сава“ и „Смрт царевића Уроша“.

У архиву Српске Академије наука и уметности у Београду се налазе у колекцији 8 Баљмонтових  писама» .

М.СуринаМариjа Сурина, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Академик Александар Белић (1876 —1960) био је српски филолог, професор и ректор Београдског универзитета, председник САНУ и члан многих академија у Југославији и иностранству, почасни професор Московског универзитета „Ломоносов“ .

Он је пружао руским емигрантима нарочито велику подршку. Они су од миље звали „русский батька“

Александар Белић у предратном Београду био је знан као човек лојалан монархији и поретку па је био и председник Државне комисије за Русе избеглице у Краљевини Југославији.

Историјат настанка и постојања „Руског дома“ тесно је везан за  духовну, културну и научну делатност представника руске емиграције која је живела у Краљевини СХС после октобарске револуције 1917. године.

Идеја стварања културног центра покренута је од стране руских емиграната и наишла је на  подршку краља Александра  Карађорђевића,  Патријараха Српског Варнаве, академика Александра Белића и других водећих државних и друштвених стваралаца Србије».

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска федерац Руска Федерациjа) и њена ученица…

Козлова

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5

Сиваченко ТатьянаТатјана Сиваченко, ученица лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска Федерациjа).

Руски песник Сергеј Бехтеjев пише песму посвећену jугословенском краљу Александру Првом. Он се захвалио краљу и Србији за оно што Србија  пригрлила руске избеглице у тешким данима изгнанства. Она jе као сестра дала уточиште за несрећну руску  браћу.

Одна лишь Сербия родная,

Храня преданье о добре,

Не изменила, нас спасая,

Своей беспомощной сестре.

Одна она в толпе безбогой,

У терний русского венца,

Сестре бездомной и убогой

Осталась верной до конца.

……

Приредили Ђорђе Бојанић и Александар Муравјов

 

korica NEWКњига “ СРПСКА ИСТОРИЈА ” није замишљена као исцрпна историјска студија, већ као сажет приказ свих важних догађаја који су обележили велику и бурну прошлост овог малог, али тако великог народа.

12378023_723546341114110_8309319393532631418_oОво је приказ где је смештена читава владарска историја српског народа. Ова књига има за циљ да широј читалачкој публици приближи најзначајније и најзанимљивије историјске догађаје. Књига је урађена хронолошким редом свих значајних догађаја са доста поднаслова са циљем да се омогући лакше сналажење и боља прегледност. Као прилог у књизи се налази и списак свих српских владара по хронолошком реду. Ова књига лишена је историјско-романтичарског стила. Храброст, јунаштво, велике победе, али и грешке наших краљева, деспота, кнежева, царева и војсковођа, ни када се не смеју заборавити, али зато њиховим успесима српски народ  се увек мора поносити и дичити, а на грешкама учити. Српски владари су сваки на свој начин више или мање позитивно обележили своје време. Не смемо да заборавимо да је Србија земља и преврата, завера, буна, ратова и пучева, што се кроз књигу и види.

Ова књига разоткриће вам и неке заблуде, лажи, неистине и полуистине.

330 стране

Димензија књиге 21-14,5 цм

Тираж-100 примерка

Издавач – Штампарија M KOPS centar

С А Д Р Ж А Ј

УВОД …………9

ПРЕДГОВОР………………………10

ШТА КАЖЕ НЕЗВАНИЧНА ИСТОРИЈА……………..15

ПРАПОСТОЈБИНА СТАРИХ СЛОВЕНА.. 18

НАСЕЉАВАЊЕ СЛОВЕНА НА БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО.. 18

ПРВЕ ВЕСТИ О СРПСКИМ ЗЕМЉАМА.. 20

СРБИЈА У ДОБА ВЛАСТИМИРОВИЋА.. 21

СРБИЈА У ДОБА ВОЈИСАВЉЕВИЋА (  ДУКЉА  ) 22

СРБИЈА У ДОБА ВУКАНОВИЋА.. 24

СРБИЈА У ДОБА НЕМАЊИЋА.. 25

СТЕФАН  НЕМАЊА (1166 – 1195) 25

СТЕФАН НЕМАЊИЋ  ( ПРВОВЕНЧАНИ ) (1195 – 1228) 27

РАСТКО НЕМАЊИЋ ( СВЕТИ  САВА ) 28

Растков одлазак у Свету Гору.

Савин повратак из Свете Горе у Србију.

Савин рад на осамостаљењу српске цркве.

Смрт Савина у Бугарској

Спаљивање Савина тела на Врачару.

КРАЉ СТЕФАН РАДОСЛАВ (1228 – 1234) 31

КРАЉ СТЕФАН ВЛАДИСЛАВ (1234 – 1243) 32

КРАЉ СТЕФАН УРОШ  I (1243 – 1276) 33

КРАЉ СТЕФАН ДРАГУТИН (1276 – 1282) 35

КРАЉ СТЕФАН МИЛУТИН (1282-1321) 36

Бракови краља Милутина:

КРАЉ  СТЕФАН  ДЕЧАНСКИ (1321 – 1331) 39

КРАЉ  И  ЦАР  СТЕФАН  ДУШАН(1331 – 1355) 41

Душанов законик.

ЦАР СТЕФАН УРОШ  V (1355 – 1371) 44

ОБЛАСНИ  ГОСПОДАРИ ОТКАЗУЈУ ПОСЛУШНОСТ УРОШУ  V.. 44

( МРЊАВЧЕВИЋИ )

РАСУЛО У СРПСКОЈ ДРЖАВИ.. 47

МАРИЧКА БИТКА.. 47

КНЕЗ ЛАЗАР ХРЕБЕЉАНОВИЋ.. 47

КОСОВСКИ  БОЈ. 49

Речи Кнеза Лазара пред битку.

ДОЛАЗАК АЛБАНАЦА ……………………………54

СРБИЈА ПОСЛЕ УБИСТВА КНЕЗА ЛАЗАРА.. .55

Вук Бранковић.

СРПСКА ДЕСПОТОВИНА.. 57

Стефан Лазаревић.

Ђурађ Бранковић.

ТУРСКА ДРЖАВА, ДРУШТВО И ОСВАЈАЊА.. 60

ОД XVI ДО XVIII ВЕКА..

СРБИ ПРЕЛАЗЕ САВУ И ДУНАВ.. 61

(СЕОБА ПРЕД НАЛЕТОМ ТУРАКА)

СРБИ  ПОД  ОСМАНЛИЈСКОМ  ВЛАШЋУ.. 61

ПЕЋКА ПАТРИЈАРШИЈА.. 61

СРБИ У ВОЈНОЈ КРАЈИНИ, ХРВАТСКОЈ И СЛАВОНИЈИ.. 63

ИСЛАМИЗАЦИЈА………………..64

ДАНАК У КРВИ…………………………64

СРЕДЊОВЕКОВНА БОСНА……………………………….66

ХАЈДУЦИ И УСКОЦИ………………………………..65

ПРВА СЕОБА СРБА.. 67

ДРУГА СЕОБА СРБА.. 68

СРБИ У УГАРСКОЈ. 68

ВОЈНА КРАЈИНА………………………………………..70

УНИЈАЋЕЊЕ……………………………………………………………70

ПРВИ  СРПСКИ  УСТАНАК.. 71

Карађорђе Петровић.

БОЈ НА ЧЕГРУ.. 74

ЋЕЛЕ-КУЛА.. 76

СЛОМ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА.. 80

ОДЛАЗАК КАРАЂОРЂА И ЊЕГОВО УБИСТВО.. 81

ХАЏИ – ПРОДАНОВА БУНА.. 84

КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ ( 1815-1839 ) 85

ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК.. 88

ХАТИШЕРИФ  ИЗ  1830. ГОДИНЕ.. 89

ХАТИШЕРИФ  ИЗ  1833. ГОДИНЕ.. 89

ТУРСКА ВЛАСТ ЈЕ КОНАЧНО ЗБАЧЕНА.. 90

СРЕТЕЊСКИ УСТАВ………………………………………………………………………………..91

КНЕЗ МИЛАН  ОБРЕНОВИЋ (1839) 92

ПРВА ВЛАДАВИНА.. 93

КНЕЗА МИХАЈЛА ОБРЕНОВИЋА (1839 – 1842)

АЛЕКСАНДАР  КАРАЂОРЂЕВИЋ (1842 – 1858) 94

ДРУГА  ВЛАДАВИНА.. 95

МИЛОША ОБРЕНОВИЋА (1858 – 1860)

ВУК  СТЕФАНОВИЋ  КАРАЏИЋ.. 96

ДРУГА ВЛАДАВИНА МИХАЈЛА ОБРЕНОВИЋА (1860 – 1868) 97

КНЕЗ И КРАЉ МИЛАН ОБРЕНОВИЋ (1868 – 1889) 99

САН СТЕФАНСКИ МИР. 100

БЕРЛИНСКИ   КОНГРЕС.. 101

ПРИЗРЕНСКА  ЛИГА.. 102

СРБИЈА  ОД  1878.  ДО  1903.  ГОДИНЕ.. 103

ТИМОЧКА БУНА 1883. ГОДИНЕ.. 104

НИКОЛА ПАШИЋ (1845-1926) 105

УСТАВ  ИЗ  1888.  ГОДИНЕ.. 106

ИВАЊДАНСКИ АТЕНТАТ.. 107

КНЕЖЕВА ХИМНА (БОЖЕ ПРАВДЕ) 107

АУСТРОУГАРСКИ ЧИНОВНИК ИМА ПРЕДНОСТ ……………………………………..

НАД СРПСКИМ МРТВИМ КРАЉЕМ………………………………………………………108

КРАЉ  АЛЕКСАНДАР  ОБРЕНОВИЂ (1889 – 1903) 109

МАЈСКИ   ПРЕВРАТ  1903.године. 110

(Убиство краља Александра Обреновића, официрска завера )

ВРЕМЕ КАДА ЈЕ СРБИЈА БИЛА У КОРАК СА ЕВРОПОМ……………………..112

КРАЉ  ПЕТАР  I  КАРАЂОРЂЕВИЋ (1903 – 1921) 113

ЦАРИНСКИ   РАТ(1906 – 1911) 115

АНЕКСИОНА   КРИЗА ( ПРИПАЈАЊЕ ) 116

ПРВИ  БАЛКАНСКИ  РАТ.. 117

ЗЕБРЊАК…………………………………………………………………………………………………118

ДРУГИ  БАЛКАНСКИ  РАТ.. 119

Ц Р Н А    Г О Р А.. 120

(од  краја XVIII до почетка XX века)

СВЕТИ  ПЕТАР  I  ЦЕТИЊСКИ.. 120

ПОСЛЕДЊЕ РЕЧИ СВЕТОГ ПЕТРА ЦЕТИЊСКОГ.

ПЕТАР  II  ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ  – владика Раде (1813-1851) 121

КНЕЗ ДАНИЛО I. 123

КНЕЗ  НИКОЛА.. 123

ПИСМА  КНЕЗА  НИКОЛЕ.. 127

ПРВА ЋИРИЛИЧНА ШТАМПАНА КЊИГА……………………………………………127

ЈУГОСЛОВЕНСКА  ИДЕЈА, .

ВЕЛИКА  ГРЕШКА  ЗА  СРПСКИ  НАРОД.. 129

ПРВИ   СВЕТСКИ   РАТ.. 132

ШТА ЈЕ СВЕ ПРЕДХОДИЛО САРАЈЕВСКОМ АТЕНТАТУ…………………….134

САРАЈЕВСКИ  АТЕНТАТ.. 137

УЛТИМАТУМ… 141

АУСТРОУГАРСКА ОБЈАВА РАТА.. 142

МАНИФЕСТ РЕГЕНТА АЛЕКСАНДРА И СРПСКЕ ВЛАДЕ.. 142

(16.јула 1914. године)

СРБИЈА  У  ТЕШКОМ  СТАЊУ.. 143

ПУТНИК  У  ДИЛЕМИ.. 143

БИТКА  НА  ЦЕРУ.. 144

ПРОДОР  У  СРЕМ… 145

БИТКА ЗА ДРИНУ.. 145

ПОМОЋ НИ ОД КУДА.. 146

ОТПОР НА КОЛУБАРИ.. 148

МИШИЋ, ГЕНИЈАЛНИ СТРАТЕГ.. 148

ПРОБЛЕМИ СА ОРУЖЈЕМ И МУНИЦИЈОМ… 149

ЧУДНИ ПРОБЛЕМИ СА ГРАНАТАМА.. 150

УСПЕХ  КРАГУЈЕВЧАНА.. 129

ТЕЛЕФОНСКИ РАЗГОВОР ИЗМЕЂУПУТНИКАИ МИШИЋА………………..151

ОФАНЗИВА ПОЧИЊЕ.. 153

БАЛКАНСКА ВОЈСКА ЈЕ СЛОМЉЕНА.. 154

ПАНИЧАН БЕГ НЕПРИЈАТЕЉА.. 155

ОСКАРЕ, УБИЈ СЕ! 155

НЕПОБЕДИВА СРПСКА ВОЈСКА.. 155

МОМЧИЛО ГАВРИЋ……………………………………………………………………………….156

НИШКА ДЕКЛАРАЦИЈА.. 157

ПОВЛАЧЕЊЕ СРПСКЕ ВОЈСКЕ ПРЕКО АЛБАНИЈЕ.. 158

АПЕЛ САВЕЗНИЦИМА ЗА ПОМОЋ ………………………………………………………158

КРФ – ОСТРВО СПАСА И СМРТИ…………………………………………………………..159

ТАМО  ДАЛЕКО.. 160

ОСТРВО  ВИДО.. 161

СОЛУНСКИ ФРОНТ.. 163

СОЛУНСКИ ПРОЦЕС.. 164

КРЕЋЕ СЕ ЛАЂА ФРАНЦУСКА.. 165

ТИФУС…………………………………………………………………………………………………….168

ЗЕЈТИНЛИК.. 169

СРПСКО ВОЈНИЧКО ГРОБЉЕ У ЈИНДРИХОВИЦАМА…………………………170

ТОПЛИЧКИ УСТАНАК…………………………………………………………………………..172

ГВОЗДЕНИ ПУК……………………………………………………………………………………..174

МИЛУНКА САВИЋ…………………………………………………………………………………176

НЕ СМЕМО ДА ЗАБОРАВИМО………………………………………………………………177

ОСМАТРАЧНИЦА СРПСКЕ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ………………………………..178

КРФСКА ДЕКЛАРАЦИЈА.. 179

ЈЕЗИВЕ БРОЈКЕ КОЈЕ БИ СМО ТРЕБАЛИ ЗНАТИ………………………………….179

ХВАЛА АРЧИБАЛДУ РАЈСУ…………………………………………………………………..180

ЛОНДОНСКИ УГОВОР ИЗ 1915………………………………………………………………181

КРАЈ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА………………………………………………………………182

ПРИЛИКЕ У СВЕТУ ПОСЛЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА.. 186

КРАЉ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ (1921– 1934) 186

КРАЉЕВИНА  СРБА , ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА (СХС) 187

ПРВИ ИЗБОРИ У НОВОСТВОРЕНОЈ ДРЖАВИ.. 188

ВИДОВДАНСКИ УСТАВ.. 188

ПОЛИТИЧКЕ СТРАНКЕ.. 189

ШЕСТОЈАНУАРСКА  ДИКТАТУРА.. 190

УБИСТВО КРАЉА АЛЕКСАНДРА KAРАЂОРЂЕВИЋА.. 192

НАМЕСНИЧКИ РЕЖИМ… 194

ПРИНЦ ЂОРЂЕ……………………………………………………………………………………….194

Павле Карађорђевић…………………………………………………………………………………195

СТВАРАЊЕ БАНОВИНЕ ХРВАТСКЕ……………………………………………196

ДРУГИ СВЕТСКИ РАТ.. 197

РАТНА ДЕШАВАЊА ОД 1943. ДО 1945. године. 199

АПРИЛСКИ РАТ И СЛОМ КРАЉЕВИНЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ.. 201

ЛАЖНА ВЕСТ.. 203

КРАЉ ПЕТАР II КАРАЂОРЂЕВИЋ……………………………………………….206

ПРОГЛАШЕЊЕ НЕЗАВИСНЕ ДРЖАВЕ ХРВАТСКЕ (НДХ) 208

РАСПАРЧАВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ…………………………………………………………..208

ПРИПРЕМА ЗА УСТАНАК.. 209

ОРУЖАНИ УСТАНЦИ НАРОДА ЈУГОСЛАВИЈЕ.. 209

И НОР 1941. ГОДИНЕ..

Јосип Броз Тито.

Избијање устанка.

НЕДИЋ СВЕСНО ЖРТВУЈЕ СВОЈ ЖИВОТ.. 212

КРВАВА СРПСКА ЈЕСЕН.. 214

Масовна стрељања.

ЛОГОР ЦРВЕНИ  КРСТ И БУБАЊ… 219

НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИ  РАТ (1942. ГОДИНА) 222

Игмански марш..

Козарачки одред.

Лева скретања у НОР – у.

Прво заседање АВНОЈА..

ЈАСЕНОВАЦ……………………………………………………………………………………………223

ХРВАТСКИ ЛОГОРИ ЗА ДЕЦУ……………………………………………………………….226

Диана Будисављевић…………………………………………………………………………………227

НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИ РАТ 1943.ГОДИНЕ.. ….228

Битка на Неретви.

Борба на Сутјесци.

Друго заседање АВНОЈ – а.

СВЕТОСАВСКИ  КОНГРЕС.. 231

НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКИ РАТ 1944. ГОДИНЕ.. 232

САВЕЗНИЦИ  БОМБАРДУЈУ СРБИЈУ.. 233

СРЕМСКИ ФРОНТ.. 235

ЗАВРШЕТАК ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА.. 236

Капитулација Немачке.

КОМУНИЗАМ СЕ ОБРАЧУНАВА СА СРБИМА.. 237

ТЕРОР АЛБАНАЦА НА КиМ………………………239

ХАПШЕЊЕ И УБИСТВО ДРАЖЕ МИХАИЛОВИЋА.. 240

ПРВИ „ДЕМОКРАТСКИ“ ИЗБОРИ 1945……………………………..……241

OДНОС СРБА И ХРВАТА  ОД 1914. ДО 1945 ГОДИНЕ.. 242

УСТАШКИ ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА.. 250

СРБОМРЗАЦ – АНТЕ СТАРЧЕВИЋ.. 250

СВЕДОЧЕЊЕ О УСТАШКИМ ЗВЕРСКИМ ЗЛОЧИНИМА.. 252

ЈАДОВНО – ЛОГОР…………………………………….254

СРБОСЕК!…………………………………255

НАЈПОЗНАТИЈА СРПСКА СТРАТИШТА…………….257

СРПСКИ СТАРАЦ ВУКАШИН.. 258

ЗАНИМЉИВЕ ИСТОРИЈСКЕ ПРИЧЕ…………………………………………….260

ОКО СОКОЛОВО…………………………………………………………………………………….261

БУГАРСКА ЗВЕРСТВА……………………………………………………………………………262

ШТА ЗНАЧЕ РЕЧИ ЧЕТНИК И УСТАША……………………………………………….264

ФАЛСИФИКАТИ-ПАРТИЗАНСКИ ФИЛМОВИ………………………………………266

ПЕСМА ЂУРЂЕВДАН……………………………………………………………………………..268

ЗНАЧЕЊЕ  “ТРИ  ПРСТА“ 269

КАКВА ЈЕ СУДБИНА ЗАДЕСИЛА МРТВОГ ВОЈУ ТАНКОСИЋА………….272

ЗЛА КОБ МАЈОРА ДРАГУТИНА ГАВРИЛОВИЋА…………………………………274

УБИСТВО ПЕТРА БОЈОВИЋА………………………………………………………………..276

СПОМЕНИК ОБЕШЕНИМА ОД ОКУПАТОРА……………………………………….277

ПРОЈЕКАТ СТЕВАНА МОЊЕВИЋА……………………………………………………….278

АНДРИЋЕВ ПРОЈЕКАТ…………………………………………………………………………..280

ШТА СУ ДРУГИ ПРИЧАЛИ О НАШИМ ПРЕЦИМА……………………………….281

ФРИДРИХ ГРИЗЕНДОРФ………………………………………………………………………..282

ОД КАД МРЖЊА ВАТИКАНА ДАТИРА ПРЕМА СРБИМА……………………283

ПИСМО ИЗ 1915. …………………………………………………………………………………….284

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ,НАЈБОЉИ ПОЗНАВАЛАЦ …………………………………286

СРПСКИ ЗИД ПЛАЧА……………………………………………………………………………..287

МИШЧИЋИ, МЕСТО РОЂЕЊА СВЕТОГ САВЕ………………………………………289

И СРБИЈА ИМА СВОЈЕ ХОДОЧАШЋЕ……………………………………………………290

ПРОТА СТЕВАН М. ДИМИТРИЈЕВИЋ……………………………………………………291

НОВА ГОДИНА КОЈА И КАДА……………………………………………………………….292

СРПСКО РУСКИ БРАТСКИ ОДНОСИ…………………………………………………….294

БЕЗ ОВОГА НАМ НЕМА РОДОЉУБИВОГ БОЉИТКА…………………………..302

СПИСАК ВЛАДАРА СА ПОДРУЧЈА СРБИЈЕ.. …………………304

СПИСАК ВЛАДАРА СА ПОДРУЧЈА ЦРНЕ ГОРЕ.. .306

СПИСАК ВЛАДАРА СА ПОДРУЧЈА БОСНЕ…………………………………………..307

СПИСАК ВЛАДАРА ЈУГОСЛАВИЈЕ……………………………………………………….308

СРПСКИ ПАТРИЈАРСИ И АРХИЕПИСКОПИ…………………………………………308

ЛИТЕРАТУРА………………………………………………………………………………………….311

БИОГРАФИЈА.. …..  315

 

ДОПУНА ИЗДАЊУ

 СРЕТЕЊСКИ УСТАВ………………………………………………………………………….9

СРЕДЊОВЕКОВНА БОСНА………………………………………………………………66             

ПРВА ЋИРИЛИЧНА ШТАМПАНА КЊИГА……………………………………..127

ЈУГОСЛОВЕНСКА  ИДЕЈА………………………………………………………………129

МОМЧИЛО ГАВРИЋ……………………………………………………………………….156

ТИФУС…………………………………………………………………………………………….168

ТОПЛИЧКИ УСТАНАК…………………………………………………………………….172

ГВОЗДЕНИ ПУК………………………………………………………………………………174

МИЛУНКА САВИЋ………………………………………………………………………….176

ОСМАТРАЧНИЦА СРПСКЕ ВРХОВНЕ КОМАНДЕ………………………….178

ХВАЛА АРЧИБАЛДУ РАЈСУ…………………………………………………………….180

ЛОНДОНСКИ УГОВОР ИЗ 1915………………………………………………………181

ПРИНЦ ЂОРЂЕ………………………………………………………………………………195

ЈАСЕНОВАЦ……………………………………………………………………………………223

ХРВАТСКИ ЛОГОРИ ЗА ДЕЦУ……………………………………………………….226

Диана Будисављевић………………………………………………………………………..227

ТЕРОР АЛБАНАЦА НА КиМ……………………………………………………………239

ПРВИ „ДЕМОКРАТСКИ“ ИЗБОРИ 1945 …………………………………………241

ОКО СОКОЛОВО……………………………………………………………………………261

БУГАРСКА ЗВЕРСТВА (Сурдулица и околина)…………………………………261

КАКВА ЈЕ СУДБИНА ЗАДЕСИЛА МРТВОГ ВОЈУ ТАНКОСИЋА………………………………………………………………………………….272

СПОМЕНИК ОБЕШЕНИМА ОД ОКУПАТОРА………………………………..277

ПРОЈЕКАТ СТЕВАНА МОЊЕВИЋА……………………………………………….278

АНДРИЋЕВ ПРОЈЕКАТ………………………………………………………………….280

СРПСКО РУСКИ БРАТСКИ ОДНОСИ……………………………………………294

БЕЗ ОВОГА НАМ НЕМА РОДОЉУБИВОГ БОЉИТКА

(„МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР СВИМ СРПСКИМ ЖРТВАМА“)…………300

СПИСАК ВЛАДАРА СА ПОДРУЧЈА БОСНЕ……………………………………307

СРПСКИ ПАТРИЈАРСИ И АРХИЕПИСКОПИ…………………………………308

Амбијентални час из историје
Тема: ЛОГОР ЦРВЕНИ КРСТ И БУБАЊ
Приредили, проф. историје Ђорђе Бојанић и ученици 8. разреда.
ОШ „Бубањски хероји“ Ниш
март 2016.

ОШ „Бубањски хероји“ Ниш
Амбијентални час из историје
Тема: ЋЕЛЕ КУЛА
Приредили: проф историје Ђорђе Бојанић и ученици 7-1
март, 2016.

 

6.jpgУ ОШ „Бубањски хероји“ из Ниша одржано је потресно предавање чика Владе Јовановића (председник Удружења заточеника и њихових потомак), јединог живог логораша из Јужне Србије који је преживео старахоте злогласног логора Матхаузен.

Предавање (несвакидашњи час историје) организовао је професор историје Ђорђе Бојанић, предавању су поред ученика 8. разреда присуствовали и представници УДРУЖЕЊА ЗАТОЧЕНИКА И ЊИХОВИХ ПОТОМАКА, директор, педагог и психолог школе и вероучитељ.

Логор Црвени Крст је јединствен  по покушају масовног бекства 105 затвореника, 12. фебруара 1942. – каже Јовановић, који је, две године касније, и сам доживео логорашку судбину, заробљен је био без икаквог разлога… те из Ниша био депортован на Бањицу па у злогласни Маутхаузен.

Сећам се како су ти мученици, промрзли, рањени, гладни и поцепани, бежали по селима, а једна мања група дошла је и у моје село, Кравље. Нажалост, много је голоруких остало на бодљикавој жици, а због 11 погинулих Немаца за одмазду је стрељано 1.100 људи, каже Влада Јовановић.

На Војном гробљу у Маутхаузену поред жртава из Другог светског рата углавном има жртава из Првог светског рата, од 9.200 сахрањено 8.000 је Срба. Наш народ је положио велике жртве у свим ратовима и то не сме да се заборави, каже проф.историје Ђорђе Бојанић.

Чика Влада је био заробљен 1944.год у селу Кравље и одведен у логору ЦРВЕНИ КРСТ где је провео 22 дана, затим је депортован у логор на Бањици, где је био у заробљеништво  33 дана а одмах затим пребачен је у логор Матхаузен (Аустрија) и на крају у логор Гузен. У логорима је провео око 8 месеци. Био је близу гасне коморе… али је срећом преживео. Чика Влада не мрзи оне који су га мучили, али каже да их не разуме.

У Србију по ослобађању логора вратио се са 40 килограма, нису га могли препознати ни они који су га најбоље познавали.

Основач је Друштва преживелих нишких логораша. Чика Влада данас има 92 године.

На крају предавања које је трајало више од једног школског часа, Чика Влада је добио огроман аплауз присутних.

Приредио Ђорђе Бојанић

СРПСКА ИСТОРИЈА

IMG_32B21C-796431-78E25F-9E9330-20C6D5-A02302Приредио – Ђорђе Бојанић

Mи Срби смо се баш својом победом одрекли права да будемо слободни и поразили сами себе. Уместо да створимо своју српску државу, створили смо Југославију и постали окупатори и робови у рођеној земљи.

Крвљу нашег народа и губитком вековних територија смо платили лажи о југословенству.

Југословенска идеја се зачела и развијала током XIX века. Пресудну улогу у борби за ослобођење и стварање заједничке државе 1914. године преузела је на себе Краљевина Србија.

Српска војска и њен народ поднеле су у тој борби велике жртве (oко 1.250.000). А већи део српских жртава изгубљен је у борбама против Хрвата на Церу и Колубари где су били поражени од јуначке Српске војске.

kaplar-titoА били смо и на нишану нашег нам „вољеног“ маршала Тита. Тито је учествовао у походима најозлоглашеније аустроугарске 42. вражје дивизије и да је за учешће у рату против Србије добио унапређење.

Највећа тајна коју је Јосип Броз Тито морао да сакрије како би се српском народу наметнуо као вођа и „највећи син“ део је његове војничке биографије из Првог светског рата и учешће у аустроугарској казненој експедицији на Србију.

Првог децембра 1918. године  (догодила се велика заблуда, коју за последицу имамо и дан-данас) регент Александар I Карађорђевић прогласио је уједињење Краљевине са државом Словенаца, Хрвата и Срба. Нова држава добила је званичан назив Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Краљевина СХС била је хетерогена заједница са становништвом различите традиције, обичаја, културе, вере, монетарног и пореског система. У земљи су деловале следеће верске организације: српска православна црква, католичка црква и исламска верска организација.

Сад можемо слободно да кажемо  – ВЕЛИКА ГРЕШКА  за српски народ.

Нажалост, оно што је добијено у рату, српски народ је губио у миру. Када судбину у руке узму људи који из личних или политичких интереса одређују судбину других људи, па и целог народа, постоји дилема – да ли је могло бити све другачије?

Као народ, као нација, ми смо на крају Другог светског рата изгубили све што је српски народ изграђивао кроз векове. Ама баш све смо изгубили.

Велико је питање да ли би било Јасеновца, Тита, комунизма, братоубилачког рата, Олује, Братунца, Косметског етничког чишћења од Срба и НАТО агресије ?

За време Другог светског рата у Србији је било подела…партизани, четници, недићевци, љотићевци (све сами СРБИ)… после рата југословени… а надам се сад само СРБИ… па ваљда смо нешто научили… нећемо се ваљда опет делити… а истину морамо знати и из ње нешто научити… грешили смо и испаштали… једино шта нам је остало је да будемо јединствени и искрени… праштајмо на сопственим грешкама, СРБИ смо !!!

О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц. ЗАШТО ЈЕ ТО ТАКО?

МНОГО БОЉА ИДЕЈА ЈЕ БИЛА НАЧЕРТАНИЈЕ…

„Начертаније” (нацрт) је некадашњи тајни „програм спољашње и националне политике Србије” (коју као такву на жалост Србија нема од почетка 20. века), који је крајем 1844. године написао министар унутрашњих дела Илија Гарашанин.

Према „Начертанију”, Србија би требало да ради на ослобађању Срба и осталих Словена и на припајању суседних области Босне, Херцеговине, Црне Горе и делове данашње Северне Албаније (што је подразумевало и Косово и Метохију), тада под окупацијом Османског царства, те касније и Срема, Бачке и Баната, тада у саставу Аустроугарске. Главна пропагандна активност Србије би се заснивала на припремању становништва ових области на сједињење са Србијом.

На том темељу треба поново подићи велику српску државу.

Ако хоћете да уништите један народ… уништите његову историју… ту вам рат није потребан!!! То се нажалост нама десило и дешава… време је да се расвестимо!!!
Ко разуме…
разумео је.

По мом мишљењу била би много боља ситуација за нас СРБЕ да се није десио 1. децембар 1918. год, и мегаломанска идеја краља Александра Карађорђевића… већина горе наведеног не би се ни  догодила.

Приредио – Ђорђе Бојанић

СРПСКА ИСТОРИЈА

СликаПриредио – Ђорђе Бојанић

14. фебруар, је дан у који Црква врши успомену светог мученика Трифуна (†250. год.). Трипоњ-дан, како наш народ назива овај празник је крсна слава многих српских православних породица и као такав слави сe у нашем роду већ вековима. Прослављање овог угодника Христовог последњих година, поготово међу омладином, претвара се у други и другачији празник у светог Валентина или „Дан заљубљених“. Тога ради потребно је скренути пажњу да тај празник славе (14. фебруара) католички верници а да не заборавимо да смо ми СРБИ већински православци.

На дан 14.фебруара ПРАВОСЛАВНА цркава слави Светог мученика Трифуна а не Светог Валентина (дан заљубљених).

На Тривуњдан виноградари одлазе у винограде, орезују по коју лозу и заливају вином по неки чокот. Верује се да ће се тако винограду повратити снага после дугог зимског мртвила, па ће лоза моћи да буја у пролеће.

Због обичаја орезивања винове лозе, у источној Србији светог Трифуна зову и Орезач или Заризој.

На Дан заљубљених, или Валентиново, обичаји су различити и све више се везују за потросачко друштво, док се у православним храмовима и у православним домовима на Трифундан поштује претежно вековна традиција цркве.
Светог Трифуна славе многобројни еснафи, виноградари, а на литургијама се помињу страдање светитеља Трифуна.

На Трифундан, 1835. године, на иницијативу драмског писца Јоакима Вујића и новчану помоћ кнеза Милоша Обреновића, у Крагујевцу је основан Књажевско-српски театар, прво позориште у Србији. Тако се некада поштовао СВЕТИ ТРИФУН, а данас…?

А данас, нажалост врло мали број омладине зна за СВЕТОГ ТРИФУНА… али зато зна за Дан заљубљених…а и школе у ту част организују својим ученицима журке и маскенбале (ове године не пошто су ђаци на распусту). А кафићи и кафане организују прославе у част заљубљених. А да не пишем о куповини поклона за ту намену.

Да ли је у питању незнање, помодарство, бизнис…или тежња за неким новин европским нормама ???

Или је можда Дан заљубљених код нас СРБА ипак само бизнис!?…

КАТОЛИЧКИМ ВЕРНИЦИМА ЧЕСТИТАМ СВЕТОГ ВАЛЕНТИНА ( дан заљубљених )!

Приредио – Ђорђе Бојанић

Слика

Приредио – Ђорђе Бојанић

Према члану 1. Закона о државним и другим празницима у Републици, државни празник Републике Србије јесте Сретење – Дан државности Србије, спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу 1835. године издан и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије. 

Сретење – Дан државности Србије, празнује се 15.и 16. фебруара.

На Сретење, донет је први српски устав, један од најлибералнијихи, најмодернијих у Европи тог времена.
Србија данас прославља Дан државности, који се на Сретење слави у знак сећања на 15. фебруар 1804. године, кад је у малом шумадијском месту Орашцу почела борба за коначно ослобођење од петовековног робовања под Турцима.

Истог датума, на Сретење, али 1835. године, кнез Милош Обреновић прогласио је први српски устав, који је сматран за један од најлибералнијих и најмодернијих у Европи тог времена, када већина европских земаља није ни знала за устав. Овај датум је узет као почетак стварања модерне српске државе и као национални празник се слави од 2001. године.

РЕЧ О ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ

СликаПрви српски устанак је, у својој основи, био побуна против тираније, али је прерастао у револуцију с националним, верским и социјалним захтевима – ослобађање народа од турске окупационе власти и феудалних обавеза, ослобађање цркве од притисака исламизације и формирање независне државе окренуте повратку у круг европских народа.

Устанку је претходио сукоб власти и турског двора, Порте и јањичара који је тињао током целог 18. века. У жељи да придобије бунтовне становнике пограничне провинције, познате као Београдски пашалук, Порта је, на челу са султаном Селимом Трећим, низом аката (1793–1797) гарантовала извесне олакшице.

Већ 1798. године српска народна војска и малобројне трупе Порте сузбиле су упад јањичара у Србију. Београдски паша хаџи Мустафа гарантовао је поштовање српских права до 1801. године, када су га јањичари свргли и преузели власт.

Уследио је период незапамћених свирепих злочина јањичарских власти према локалном становништву, а упоредо су почеле припреме за устанак против јањичара у два центра – у Ваљевској нахији с кнезом Алексом Ненадовићем и Шумадији с Карађорђем, на челу.

Јањичари су, сазнавши за припреме, у догађајима познатом као сеча кнезова, брутално побили многе виђене Србе, међу њима и Алексу Ненадовића, Илију Бирчанина и хаџи Рувима.

Карађорђе је успео да измакне турској потери и да окупи своје присталице, тако да је, на Сретење, паљењем турских ханова код Орашца симболично започео устанак, а следеће године је спречавањем царских трупа да уђу у Србију и званично прекинута веза са Портом и проглашена независност.

Процес ослобађања и обнављања државности био је сложен и дуготрајан, а окончан је 1878. године када је на Берлинском конгресу Кнежевина Србија призната за независну самосталну државу.

 РЕЧ О ПРВОМ СРПСКОМ УСТАВУ

Први српски устав, познатији као Сретењски, донет је у Крагујевцу 1835. године, а подељен је на 11 глава и 142 члана и њиме је Србија дефинисана као независна кнежевина, подељена у округе, срезове  и општине.

Сретењски устав је разрадио Државни секретар Димитрије Давидовић (лекар,политичар и новинар – у почетку је радио као лични лекар кнеза Милоша) који се посебно истакао у раду на доношењу Хатишерифа у Цариграду.

Овим уставом су кнежева (Милошева) права ограничена и делимично пренета на државни савет. Сретењски устав био је, за оно време и тадашње прилике, веома напредан, са наговештајем демократске владавине. Под притиском Турске, Аустрије и Русије које нису имале устав, и које су биле против сретењског устава , кнез Милош  је радо ставио ван снаге Сретењски устав, после непуна два месеца његове примене.

Три године после тога уведен је Турски устав (1838).

Тим највишим правним актом земље, првим у историји Србије, било је све регулисано, од државних симбола, преко места и улоге Државног савета до значаја Скупштине и самог кнеза у новом устројству земље.

Због историјског значаја за српски народ и државу, 15. фебруар је 10. јула 2001. године изабран за Дан државности Србије.

ДАН ВОЈСКЕ СРБИЈЕ

Такође, 15. фебруара обележава се и Дан Војске Србије, зато што су војни успеси у Првом српском устанку водили ка стварању српске војске и државе у 19 веку и због тога што се тада јављају први организовани облици оружане силе будуће српске државе. Обележавање Сретења и Дана Војске обједињује идентитете војске и државе, чиме се обнавља њихова најдубља повезаност у српској државотворној традицији.

Као верски празник, Сретење се слави од првих векова хришћанства, а посебно свечано од 544. године, у време цара Јустинијана, па му и Српска православна црква и верници поклањају дужну пажњу. Сретење је у Србији велики верски празник, који се обележава у православним храмовима широм земље и у расејању.

imagesДРЖАВНИ СИМБОЛИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ СУ ГРБ, ЗАСТАВА И ХИМНА

Уставом Републике Србије утврђено је: Република Србија има свој грб, заставу и химну; грб Републике Србије користи се као Велики грб и као Мали грб; застава Републике Србије постоји и користи се као Народна застава и као Државна застава; химна Републике Србије јесте свечана песма „Боже правде”; Народна скупштина донела је 2009. године Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије. Према том закону, грб Републике Србије јесте грб утврђен Законом о грбу Краљевине Србије од 16. јуна 1882. године и користи се као Велики грб и као Мали грб; застава Републике Србије постоји и користи се као Државна застава и као Народна застава.

Приредио – Ђорђе Бојанић

20160205_120559Изложба

ДРУГИ ПЕШАДИСЈКИ ПУК 1. ПОЗИВА „КЊАЗ МИХАИЛО“ ГВОЗДЕНИ ПУК

Дана 19. фебруара 2016. године од 12.30 сати у Галерији Синагога у Нишу  одржаће се  јавни час за ученике основних школа, посвећен славном Гвозденом пуку.

Том приликом обратиће се аутор изложбе музјески саветник Петко Марјановић али и припадници 3. армије Копнене војске Србије.

Позивамо све ученике  да присуствују јавном часу и подсећању на славни Гвоздени пук!

У току ослободилачких ратова 1912-1918. године, Србија је мобилисала око 100 пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све ове ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према отаџбини.

Међутим, само је један пук, због своје легендарне храбрости, као најбољи пук српске војске добио почасни назив ГВОЗДЕНИ ПУК, био је то Други пешадијски пук ,,Књаз Михаило’’ првог позива, који је мобилисан у Прокупљу почетком октобра 1912. године од људства са подручја прокупачке окружне пуковске команде. Сачињавали су га војни обвезници од 21. до 31. године живота.

Други пешадијски пук је најодликованија јединица у српској војсци. Из Другог пешадијског пука 208 носилаца Карађорђеве звезда са мачевима и 36 двоструких носилаца. И друга ратна одликовања китила су груди јунака ,,Гвозденог пука”, бораца за ослобођење Србије из Топлице, Јабланице и Заплања.

Ратна застава Другог пешадијског пука првог позива ,,Књаз Михаило’’, који је носио почасни назив ,,Гвоздени пук’’, била је најодликованија застава у српској војсци.

12696254_701851336616944_486675125_n

 

НАРОДНИ МУЗЕЈ ТОПЛИЦЕ И НАРОДНИ МУЗЕЈ НИШ

 

52934592fcfdd1779dc78e55460c2e79Приредио Ђорђе Бојанић

После априлске катастрофе и уласка Немаца у Ниш, 9. априла 1941. године, почела су хапшења талаца.

Са ширењем устанка и јачањем отпора указала се потреба немаца за стварањем једног затвора у коме би били сконцентрисани сви затвореници. Због тога је Гестапо формирао логор Црвени крст.

Логор се налазио на периферији града, у непосредној близини Фабрике дувана и Железничке станице Црвени крст (па је и сам логор незванично по њој назван Логор на Црвеном крсту). Главна логорска зграда са помоћним објектима подигнута је 1930.године и до рата је служила као војни магацин. Ту своју функцију задржала је до септембарских дана 1941.године када су је Немци опљачкали и адаптирали за концентрациони логор. Логор се током рата стално пунио и празнио. Било је дана када је било преко 1 500 људи у њему.

Према непотпуним подацима, јер је окупатор уништио сав компромитујући материјал, кроз логор је током рата прошло преко 35 000 људи, од којих је преко 10 000 стрељано на Бубњу крај Ниша.

Прва намена логора је била да овде буде истражни затвор за непријатеље режима: комунисте, таоце, Јевреје. 12.02.1942. године овде се десило велико бекство,које је предводио Бранко Бјеговић, када је успело да се извуче 100 затвореника. Као последица, Немци су малтретирали и на крају убили 40 преосталих затвореника, а после овог догађаја, логор “Црвени крст” постаје логор смрти.

branko_bjegovicБранко Бјеговић је рођен у Глини, у Хрватској, 5. априла 1920. године. Школовао се у Глини, Загребу и Бихаћу. У интернату културно-просветног друштва Срба из Босне у Бихаћу изабран је за председника литерарне секције „Скерлић“ пошто је претходно покупио низ награда за литерарно стваралштво. Играо је фудбал и трчао на дуге стазе.

Због политичког деловања суђено му је 1936. и 1938. године. Права је студирао у Загребу и радио као надничар у пореској управи.

Окупација Југославије, 1941. године, затекла га је у Новом Саду, одакле је прешао у Београд, па врло брзо у Краљевачки НОП одред. После успешних борби у Краљеву, на Копаонику и у Драгачеву, заробљен је у селу Руднице и одмах пребачен у логор „Црвени Крст“ у Нишу. Са истомишљеницима је организовао бекство из логора, 12. фебруара 1942. године, при чему је спасено 105. живота логораша.

У логору је владао режим страве и ужаса. Физичко и психичко уништавање људи био је главни циљ чувара логора. Под ударцима кундака умирали су људи у дворишту логора.Чистачи су износили лешеве на оближње ђубриште. Кочијаши који су односили ђубре били су запањени, јер су на гомили ђубрета лежали мртви и побијени људи. Под немачком командом наређено је да се потрпају у џакове и одвезу на гробље.

Неке логораше су стављали у самице у којима је под био покривен бодљикавом жицом. Логораши су ту могли само да стоје и никако нису могли да спавају. Недостатак сна их је врло често доводио до лудила.

imagesКрајем 1941. Немци се дошли на Бубањ. Са собом су довукли бодљикаву жицу и почели да праве ограду око Бубња крај Ниша. Поставили су страже и на свим прилазима биле су истакнуте табле на којима је писало да је сваки приступ Бубњу забрањен. Тако је отпочела историја Бубња од тренутка  када је био предодређен као простор за стрељања која су вршили Немци.

Свако стрељање било је припремано. Под стражарском пратњом долазили су они који су копали раке. Било је рака дугих и по тридесетак метара, а широких и по шест метара.Crveni_Krst_concentration_camp_P5180204

У логору су вршене прозивке затвореника, који су после тога враћани у собе, а знали су због чега су прозвани и да их очекује смрт на Бубњу. Овако саопштавање одлуке о стрељању на два-три данараније представљало је само једну од немачких тактика мучења. Затим би у двориште логора долазили камиони који су затворенике возили на Бубањ, да тамо буду ликвидирани. После стрељања закопавали су убијене, а земљу преливали раствореним кречом (ради хигијене).

bubanj1velikaНемци су претпостављали да ће по завршетку рата наши људи прекопати бубањске раке, јер би то био једини начин да се преброје лешеви оних које су Немци стрељали. Зато су Немци предузели одређене мере како би прекрили своје злочиначке трагове. Донели су одлуку о паљењу остатака стрељаних на Бубњу. За ову врсту рада су у јулу 1944. ангажовали италијанске заробљенике. Тако су Немци сакрили своја злочиначка дела.

Најродољубивији чин храбрости и пркоса логораша према непријатељу исказан је на самом Бубњу за време једног од многобројних стрељања. Непознати осуђеник је пред плотун стиснуо песницу, подигао је у небо и поздравио слободу која ће доћи. Тај детаљ је инспирисао вајара Ивана Саболића да изради споменик у виду три песнице, који се и данас може видети на спомен обележју Бубањ.

Данас на Бубњу доминирају три камене песнице које означавају дух тих 10.000 људи који су свирепо  убијени на овом месту. Песнице нам указују на незнане хероје који су уочи стрељања подигли руку бунта и претећи говорили о слободи која мора доћи.

Коришћена литература – Зоран Милентијевеић, Логор Црвени крст и Ђорђе Стаменковић, Бубањ, Народни музеј Ниш , 1963.

Приредио Ђорђе Бојанић

jasenovacПриредио Ђорђе Бојанић

Главна жеља Хрвата је да се о њиховом колективном злочину ћути, да нико ништа не говори, да се нигде о њему не пише, а наша треба да буде супротна, да се о томе прича, расправља и што је најважније пише, јер само писани траг остаје за века и векова.

Све оно негативно, патолошко и злочиначко што је карактерисало нацифашизам и његове слуге достигло је врхунац у геноциду над децом. Убијајући нејач, крвници су показивали најмрачнију страну свога бића. На најсуровији начин уништавали су животе дечака и девојчица, од којих су многи били још у пеленама.


Децу
су стрељали у сталку и пеленама, бебе су набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима, брадвама и секирама, спаљивали у кућама и крематоријуму, на Градини код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у строже и џакове бацали у реке и бунаре, живу отискивали у шпиље и пећине, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом.emaciated-and-sick-children-suffering-at-jasenovac

Људи, жене и деца уништавани су у Градини на најсвирепији начин. Од 1942. године на терену Градине копане су гробнице 30 метара дужине, 4 метра ширине и 2-3 метра дубине, где су живи људи набијани у гробнице у стојећем ставу, затим су дрвеним мањевима убијани ударцима по глави, поливани живим кречом и затрпавани.

На овај начин убијано је по 1.000 људи у једној гробници. Уништавање је вршено и помоћу 12 челичних казана у којима су кувани људи; зазиђивањем живих људи у зграду без прозора и врата; затварањем у просторије од камена и затрпавањем сламом која је онда паљена; клањем жртава; вешањем на великој тополи која се налазила на обали Уне. …

rep-DECA-JASTREBARSKO-790x553У Старо-Градишком логору на најзверскији начин поступано је и са болесницима. Болница је била смештена у подруму чији је под био под водом. Болесници су имали кревете, али су морали да спавају на поду у води. Сваког дана накупило би се у овој болници 40—50 људи и жена, које су усташе ноћу извлачили и убијали.

Четири очевица овако сведоче: “У селу Горевцу, 13. септембра 1941. године деца стара око три године била су набијена на колац. У неким местима мајке су се бацале са децом у наручју, и колац је пролазио кроз дете и мајку. А груди неких младих девојака биле су везане или пресечене тако да су неке биле натеране да провуку своје руке кроз њих. Људима су исекли уши и носеве, и ископали очи.”

images3Познати италијански писац Курцио Малапарте у књизи “Капут”, објављеној у Риму и Милану 1948. године описао је како је у току аудијенције код Павелића на његовом столу приметио корпу за коју му је изгледало да је пуна острига и других морских плодова и ужаснуо се када му је хрватски поглавник рекао: “То је поклон мојих верних усташа, то је двадесет килограма људских очију.” Та корпа очију је најупечатљивији доказ хрватске хиљадугодишње културе. Једноставно говори све о том злочиначком народу.

Дописник из Сплита Жака Исара објавио је 1944. године у Лозани књигу сведочанстава о ратним страхотама под насловом “Виђено у Југославији.” Најстрашнији су следећи примери: “У селу Страдање отворили су утробу једној Српкињи, носећој у четвртом месецу, извукли су јој дете и зашили наместо њега живу мачку.

Један пензионисани стари српски учитељ, ранији председник школе у Травнику, бачен је на земљу и један усташа му је истргао срце, пререзавши га од гркљана на ниже жилетом.”

У злогласној Независној Држави Хрватској се име Србина није смело изговорити, чак ни звање „српско – православна вера“, већ само „грчко – источна вера“.

Егон Бергер је провео 44 месеца као гробар у јасеновачком логору. Ево шта је о томе записао:

„Дневно смо сахрањивали 200 до 300 жртава… Од једног ударца маљем у слепоочницу људи су падали, а затим су докрајчени ударцима сјекире по врату. Надаље су убијани дрвеним клиновима кроз уста тако што се клин стављао окомито у усну шупљину и када је жртва ударена неким тврдим предметом у браду, зашиљени клин је излазио на темену. Ако би се међу заточеницима нашао неко од родбине, Мујица је терао да се убијају међусобно, брат брата, отац сина, кћерка мајку. Био сам присутан када је Мујица једном заточенику изрезао каише на леђима и држећи их у крвавим рукама тјерао жртву да трчи око нас.“

Заточеник Јакоб Финци, који је у Јасеновцу одабран у групу гробара, у свом сећању је записао:

„Десет дана сам у Градини закопавао лешеве без главе, без руку, с потрганим прстима, располућеним главама, исеченим сполним органима, с набијеним дрвеним клиновима у уста и ексерима у грудима и на друге начине изнакажене људе, жене и децу. За то време моја је група покопала више од 3.000 изнакажених лешева.“

Мржња кроз изјаве водећих усташа

Када је под заштитом немачког оружја 10. априла 1941. године проглашена Независна Држава Хрватска, усташке звери су направиле паклени план о „дефинитивном решавању српског питања“ већ је био састављен, а одмах затим и озакоњен. Са колико је нагомилане мржње према „нижој раси“ припреман и извођен велики злочин, види се из сачуваних докумената и изјава водећих личности усташке државе, које су већ тада имале програмски карактер.

Анте Павелић, усташки поглавник: „Из слободне Независне Државе Хрватске биће искоријењен сав коров што га је туђинска душманска рука била посијала.“

Миле Будак, министар за наставу и богоштовје НДХ: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“

Милован Жанић, усташки законодавац: „Ово има бити земља Хрвата и никога другог. И нема те методе коју ми нећемо као усташе употријебити да начинимо ову земљу збиља Хрватском и да је очистимо од Срба.“

Виктор Гутић, један од најистакнутијих представника НДХ у Босанској крајини, овако је говорио: „Ове српске цигане послаћемо у Србију, једне жељезницом, а друге Савом без лађа. Непожељни елементи биће искоријењени тако да ће им се затрти сваки траг и једино што ће остати биће зло сјећање на њих. Сву српску гамад од 15 година па навише ми ћемо поубијати, а њихову дјецу смјестити у клостере и од њих ће бити добри католици.“

Дионизије Јуричевић, усташа и свештеник у Павелићевом и Артуковићевом верском одсеку: „У овој земљи не може нико да живи осим Хрвата, а ко неће да се покрсти ми знадемо куда ћемо с њим. Данас није грехота убити и мало дијете које смета усташком покрету. Немојте мислити што сам свећеник да не могу узети стројницу у своје руке и таманити све до колијевке, све оно што је против усташке власти и државе.“

Испред логора у Дахау је записано:

„Ко жели да се жртве забораве, тај жели да се оне понове“.

У српском народу о усташким мучењима по логорима остало је забележено да се говорило да „бити убијен метком, значило срећу“.

Јасеновац мора бити порука и опомена генерацијама које стасају да се зло које се десило у овом времену више ником и  никад не понови .

Мирнодопско стање (без рата) је нешто највредније што човек може да има а то најбоље говори  наша историја !

ОВО НИ ЈЕДАН СРБИН НЕ ТРЕБА  ДА ЗАБОРАВИ, ЈЕР ТО НАМ НЕ ДОЗВОЉАВАЈУ НАШИ ИЗМУЧЕНИ И НА НАЈСВИРЕПИЈИ НАЧИН УБИЈАНИ И ЗВЕРСКИ МУЧЕНИ ПРЕЦИ !  СЛАВА ИМ !

Ако хоћете да уништите један народ … уништите његову историју… за то вам рат не треба !!!

То се нажалост нама десило и дешава… време је да се расвестимо !!!
Ко разуме…
разумео је.

Приредио Ђорђе Бојанић

СРПСКА ИСТОРИЈА

НАСТАВЉАМО УСПЕШНУ САРАДЊУ!!!

Ускоро нова школска сарадња са Руском школом (ОШ “Бубањски хероји” Ниш  и Поњкинска основна школа из Ивановске области, Руска Федерација)… припреме су у току, приводи се крају текст и сценарио за нови угледни видео (документарни) час са темом РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ.

Pano_0015

Час заједнички припремају професори историjе Муравјов Александар Николаевич (Поњкинска основна школа, Руска Федерација) и Ђорђе Бојанић (ОШ Бубањски хероји, Ниш) и њихови ученици (уз сагласност родитеља) и одобрење директора обе школе.

Учесник овог нашег заједничког видео-часа биће и професорка Олга Баранова и њени ученици из Палехске средне школе из Русиjе. Они ће говоре о разлозима избеглиштва руских људи из Русиjе накону револуциjе.

Циљ овог часа је обострано упознавање ученика са темом – РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ – као и о руско-српским везама и да Србија никада не заборавља искреног пријатеља и брата који јој је помогао у најтежим тренуцима Великог рата, па је зато и прва притекла у помоћ прогнаној Руској браћи после ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У РУСИЈИ. И да се Руски ђаци уознају са помоћи коју је пружила Србија РУСКИМ ЕМИГРАНТИМА ОД КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА.

У Југославији су живели директни потомци: Суворова, Пушкина, Љермонтова, Лава Толстоја, рођени брат Михаила Булгакова, рођака Константина Станиславског – балерина Марија Оленина, либретиста опера Римски Корсакова – Владимир Бељски, унук познатог сликара Ајвазовског, у Београду једно време живео je и потомак великог руског војсковође Михаила Кутузова Илија Голенишчев – Кутузов (песник, преводилац, професор, аутор антологије српске поезије. 1950-тих година вратио се у СССР где  је био професор универзитета- рођен 1904, умро 1969).  и други.

Поменућемо и генерала  Николаја Антоновича, чукундеда Димитрија Рогозина, кога је прота Стева Димитријевић довео у свој родни Алексинац у коме се он и настанио.

Говориће се и о прадеди тенисера Виктора Троицког, за нас Србе је интересанто да је на проучавању „Крмчије“, тј.“Номоканона“ (законоправила) Светог Саве највише радио Рус ,проф. Сергије Викторович Троицки, који је пре доласка у Србију једно време био и доцент на Универзитету у Одеси, професор Духовне академије у Москви и наставник Александро – невске семинарије у Петрограду. Мало је познато да је професор Троицки прадеда српског тенисера Виктора Троицког.

Биче речи и о чувеном генералу Петру Врангелу.

Свакако поменућемо и ипоћакона др Андреја Тарасјева (оснивач и председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији). Очекује се и видео обраћање г. Тарасјева ученицима обе школе.

Руски емигрант у Србији био је и историчар Георгиј Острогорски, оснивач Византинолошког института САНУ.

У Србији је живео и знаменити предак, пуковника Николаја Николајевича Рајевског Андреј Гарденин. Андреј је био жива енциклопедија о руској емиграцији насталој после 1917, нарочито оној која је, попут његових родитеља после Октобарске револуције уточиште нашла међу Србима.

У Нишу данас са породицом живи руски потомак  проф. др Александар Нагорни, редовни професор на Медицинском факултету у Нишу, катедра за интерну медицину, очекује се и обраћање ученицима Александра Нагорнија.

Ученицима обе школе обратиће се и Мариjа Козлова (заменик директора васпитног лицеја бр. 5 града Долгопрудни и предавач верске наставе) из града   Долгопрудни, Московске области.

Могуће је да се ученицима обратити и  Михаил Баљмонта, близак рођак чувеног руског песника Константин Баљмонта (био је у Србиjи током боравка у Београду 1928 године). Михаил данас живи у Руском  граду Шуjа.

Ученицима обе школе обратиће  се  и  Дејан Серафимовић, председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша.

Ученицима обе школе обратиће се видео линком Соња Николајевна Лапатанов. Соња је позната балерина у Народном позоришту у Београду. Балетске патике, које је добила на поклон од легендарне Маје Плисецкаје поклонила је Позоришном музејуу Београду. После стручног усавршавања у Москви постала је један од наших највећих кореографа. У Москви је била гост у дому Маје Плисецкаје. Позната је и по својим сјајним путописним књигама. Њен деда Пјотор или Петар, био је лекар и пуковник царске војске.Отац Николај је такође био лекар и њени су у Србију стигли преко Цариграда, после Октобарске револуције. Мајка јој је била Немица Јохана – Хана и она се са њеним оцем Николајем упознала у Грчкој у немачком логору за време Другог светског рата. Венчали су се и живели су у Битољу, где се Соња родила, па потом у Нишу и онда у Београду.

Ученицима обе школе обратиће се видео линком  публицисткиња Зорица Пелеш, биограф  проте Стеве Димитријевића, дуго година се бави научно-истраживачким радомКао истзраживача САНУ је 2006.г. послала у Кијев, Харков и Одесу где је била гост НАНУ (Националне Академије Наука Украјине).

Али нећемо да откривамо све…

Са задовољством очекујем финализацију… предивно је сарађивати са онима који вас разумеју.

Наши ученици су наше највеће благо… они и заслужују да буду део овог великог пројекта знања.

Ђоле

Приредио Ђорђе Бојанић