Архива за категорију ‘Средњовековни градови’

novo_brdoСРБИЈА ЈЕ НЕКАД БИЛА ЦЕНТАР СВЕТА!

Барем је тако турски историчар Дурсун-бег написао средином 15. века, описујући је као “средиште свих земаља” и “сву као један мајдан злата и сребра”. Ово није било претеривање.

У прилог томе најбоље сведочи податак да смо у време деспота Стефана Лазаревића и његовог наследника Ђурђа Бранковића задовољавали 20 одсто европске потребе за сребром, док је после припајања Сребренице тај удео порастао на чак 35 одсто.

Као привредни центар наше државе пре него што ће пасти у 350 година дуго ропство под Османлијама, посебно се као мајка свих српских градова издвајало Ново Брдо на Косову у близини Приштине, које је деспотима годишње доносило више од 200 хиљада дуката. Годишње се према томе није могло вадити мање од седам тона, а заједно са Сребреницом и Рудником Србија је производила годишње 15 тона сребра. Ова и оваква производња спасила је италијанску економију и угасила тамошњу монетарну кризу почетком 15. столећа!

plan-grada-novog-brda-670x445За време цара Душана Силног постаје један од најважнијих рудника империје, у коме постоји и ковница новца, а налазишта су толико велика да он 1348. године поклања Хиландару 87 килограма сребра. Ово нимало не треба да чуди: столеће касније, деспот Ђурађ после првог пада Србије предаје Дубровчанима на чување 50.000 дуката и скоро две и по тоне сребра!

Није познато када је тачно основан овај град, али се зна да се у историјским списима први пут помиње 1319. године, на самом крају владавине краља Милутина. Дубровачки архив чува податак да је тада Петрус де Братости из Котора у њему купио робињу Дражицу и њену ћерку Красну. Седам година доцније Стефан Дечански обавештава дубровачког кнеза да заступник трга новобрдског Лука Лукаревић ништа не дугује.

novo-brdo-castle-04-mediumГРАД НАД ГРАДОВИМА

Овај “град сребрни и у истину златни”, како га описује Константин Филозоф, ова “сребрна и златна планина” како га описује важни сведок тог времена Константин Михаиловић, родом управо из Новог Брда, ово економско и привредно средиште које млетачки картограф фра Мауро великим масним словима подвлачи на својој карти света, имало је средином 15. века по неким проценама чак 50.000 становника! Поређења ради, Лондон је тада имао тричавих 10.000, дакле био је пет пута мањи. Само је у турском дефтеру са самог краја ере овог града у опадању уписано постојање 38 четврти са 887 кућа.

Његова тврђава налазила се на брегу на 1.100 метара надморске висине, и састојала се од мањег Горњег и већег Доњег града који су делили један заједнички зид и били повезани капијом. У оном мањем била је смештена посада и вероватно део градске управе, док су у већем, где се данас назиру трагови зграда и складишта, вероватно живели најутицајнији Новобрђани.

Већина његових житеља ипак је обитавала у вароши око брега коју су звали Подграђе, а које се ширило око километар на све стране. Прилазни пут тврђави, широк три метра, био је калдрмисан. Ново Брдо је било толико големо да је било потребно седам цркава не би ли се задовољиле духовне потребе свих његових становника. Најбитнија је била катедрала, црква Свете Петке, а постојала је и сашка црква. У самом је средишту Подграђа био главни трг око кога су биле размештене најбитније јавне и приватне грађевине.

novo-brdo-castle-mediumМожемо само да замислимо како је обичним или пијачним даном изгледало то шаренило рудара, топионичара, ковача, кројача, седлара, дрводеља, месара, кожара, рибара, крчмара, пекара, кујунџија, бојаџија, трговаца, препродаваца, сељака који су дошли да продају робу, свештеника, калуђера, пушкара, грнчара, лекара (постојала је и болница) и зографа. Било је чак и глумаца, а тројици знамо и имена. У питању су Тодор Милошевић, Вукоје Иванковић и извесни Милосав чије презиме историја није запамтила. Наши први глумци!

Премда је владар био неприкосновен, Ново Брдо је уживало аутономију, и њиме су управљали војвода као заповедник одбране, кнез као администратор и кефалија. Ситније спорове су сами решавали, али је за крупније ствари било потребно тражити мишљење Већа које се састојало од 12 пургара (од немачке речи “бургер”, грађанин) и које је било самоуправно тело унутрашњег уређења града. Заједно су учествовали у управним и судским пословима и добијали извесне приходе, па чак имали и тржишну инспекцију. Остало је забележено да “војвода, кнез и пургари слободно бирају четири добра човека да надзиравају и огледају продају и куповину у граду”. Наређања власти грађанима је саопштавао путал (од немачког “бутел), а приватно-правне исправе писао иномик. Познато је да је у граду било и банкара.

Премда су Албанци у то доба били готово без присуства на Косову и Метохији (о чему сведочи турски попис неколико деценија касније), последњи је војвода слободног Новог Брда био Љеш Спан, представник њиховог властелинског рода из Дриваста.

НОВОБРДСКИ РУДАРИ

Логично, његови су први становници били рудари, али не само Саси које је у Краљевство Срба први довео краљ Урош И Храпави: већину су чинили наши људи који су овим занатом већ овладали. Рудари су били повлашћени у овом месту: имали су предност при набавци намирница, а у Закону о рудницима (другом таквом документу у Европи, одмах после немачког) даје им се право да заложе баштину власника рудника ако им он на време не исплати наднице. Ово је можда и први законски члан о заштити права радника на свету!

Од Саса су, међутим, остали називи послова: шафар се звао надзорник рудника, валтурци су куповали истучену и опрану руду и топили је у колу (топионици) па је продавали, хаутмани су надзорници одређеног копа, плакаоничари испирачи руде, трајбари су радници на машини у облику усправног вретена којом се помоћу упрегнутих коња извлачио већи терет из јаме а која се звала рат (од немачког рад, што значи точак), фурници су преносили руду а фосери су били обични рудари, по нашки “рупници”.

Били су чувени у свету. Војвода од Фераре управо је у њему тражио мајсторе за рад у својим коповима, а краљ Алфонсо Арагонски од Сицилије и Напуља молио деспота Ђурђа да му пошаље добре мајсторе јер су пронашли руде злата и сребра али немају никога ко зна да их вади и пречишћава.

Умешни новобрдски рудари учествовали су и у опсади Цариграда, на страни Турака, као део војске коју је Ђурађ Бранковић морао да пошаље Османовим потомцима, а деспотове речи да “без наше помоћи никада не би био освојен” одзвањају као клетва кроз векове.

Племенити метали су се понајвише извозили на Сицилију, у Абруцо, Тоскану, Анконитанску Марку а посебно у Венецију, и све то махом путем вештих дубровачких трговаца караванским путевима према Републици Светог Влаха и према зетским лукама. На тим дугим путовањима спавало се по свратиштима (мотелима), становима (пансионима) али и по манастирима и приватним кућама.

Град су Турци два пута покушавали безуспешно да освоје, 1412. и петнаест година касније. Коначно се предаје 27. јуна 1441. године, када опседнути грађани “једу непристојне и забрањене ствари”, па чак и своје руке само да се не предају Османлијама, али већ две године касније долази до ослобођења.

1455. поново пада, после неиспуњеног обећања султана Мехмеда II Освајача да ће његове житеље поштедети (међу заробљеницима је био и горепоменути Константин Михаиловић који је одведен у јаничаре, а касније побегао опет међу хришћане и умро у Пољској), овога пута заувек у таму.

Желели смо овим текстом поново да га осветлимо.

Преузето MOJA TV

Advertisements

avala-izgradnja-spomenikaЗашто су краљу сметали остаци града који Евлија Челебија помиње као једно од шест најзначајнијих утврђења у Србији, а археолози тврде да су се људи на овом локалитету бавили рударством још пре 4.000 година? Други народи поштују своју историју и средњовековне градове чувају као велике светиње. Одговора нема и та мистерија никад није разјашњена.

Поглед на добро очувани стари српски град

Жрнов или Жрнован је био средњовековна тврђава смештена на највишем врху Авале (511м нмв.). Присуство Келта на Авали је доказано, претпоставља се да је на врху постојало утврђење на чијим су основама касније Римљани подигли осматрачницу. Био је то, заправо, вишенаменски пункт. За контролу пута, контролу прилаза Сингидунуму и заштиту рудника који су се налазили на обронцима планине. Касније су Срби ту сазидали тврђаву, коју су потом Османлије прошириле и ојачале за потребе напада на Београд.

Нема доказа да ли је град живео у доба Византије, али је готово сигурно да је прво право утврђење подигнуто у време деспота Стефана Лазаревића.

Тешко је у било чему бити изричит, јер, нажалост, Авала није довољно истражена. Чувени путописац Феликс Каниц забележио је да је на врху планине била римска осматрачница на чијим су темељима српски цареви подигли Жрнов. Кад и који владари, нигде није записано.

Најчешћа верзија како је град добио име јесте по жрвњу, али не обичном, већ за мељаву руде из рудника који су постојали у подножју. Авала је пре турског имена носила назив Жрнов.

У граду је према легенди столовао, у песмама опевани, Порча од Авале.

Остаци утврђења су срушени динамитом 1934. године да би се на том месту саградио маузолеј Споменик Незнаном јунаку, чији је аутор био вајар Иван Мештровић.

Прошлост Жрнова

Претпоставља се да је на врху постојало утврђење које су изградили Келти на чијим су основама касније Римљани да би контролисали прилаз Сингидунуму, али и да би заштитили своје руднике које су имали на обронцима Авале, подигоше осматрачницу стотињак метара испод самог врха.

Принц Ђорђе, Мика Алас и друштво у лову, крај зидина Жрнова

На месту некадашње римске утврде, подигли су Срби у средњем веку утврду коју Османлије заузимају 1442. године, ојачавши му тада источни и јужни део бедема.

Међутим већ 1444. године бивају приморани Сегединским примиријем на обнову српске деспотовине и враћање утврде Србима. Међу враћеним градовима поред Голупца, Крушевца и Новог Брда, нашао се и Жрнов.

Архитект Ђурђе Бошковић успео је скицира, измери и опише тврђаву колико је могао, између експлозија.

После смрти Јаноша Хуњадија и Ђурђа Смедеревца 1456. године Османлије поновно крећу на Србију и 1458. године заузимају Жрнов у покушају да освоје Београд, што им не полази за руком.

После тога Ходи паша проширује тврђаву додатним бедемом и сувим шанцем створивши од Жрнова тврђаву за узнемиравање Београда који се налазио у мађарским рукама.

Ходи-паша је обновио средњовековни град 1442. и 1458. после неуспелог напада на Београд. „Од рушевина средњовековног градића Жрнова, који доби име Авала, Турци подигоше праву разбојничку кулу, оловом покривену. Одатле су господарили београдском околином, коју беху готово опустошили“. И тај турски град помиње се у старим српским писаним споменицима: године 1515. маја 6. „разби Балиль бегь Јаноша хердељскога војеводу подь Хаваломь“.

Од ове улоге тврђаве односно имена Хавала, што значи сметња, који су му Османлије дале цела планина је добила име Авала.

Мађари су 1515. године покушали заузети Жрнов уз помоћ артиљерије, али се тај њихов покушај окончао потпуним поразом и губитком тешке артиљерије. Са падом Београда 1521. године Жрнов почиње губити свој стратешки значај.

Не зна се до када се тачно у Жрнову налазила војна посада, али се претпоставља да је утврда напуштена у XVIII веку од када је препуштена зубу времена.

Изглед утвдрђења Жрново – непосредно пре уништења

Жрнов се састоји од:

– Горњег града, који представља српску тврђаву са малим османлијским проширењем (1442.)

– Доњег града, који сачињава бедем који прати облик падине и надовезује се на Мали град око кога се налази суви шанац (послије 1458.)

Претпостављени изглед града према историчару Дамјановићу

Мали град има основу издуженог правилног петоугла који се простире правцем северозапад-југоисток који одговара положају данашњег споменика Незнаном Јунаку.

Цео северозападни бедем заправо представља јака утврђена кула, облика неправилног полукруга, која је заправо главни штит, пошто је окренута низ гребен ка најлакшем прилазу утврди, који одговара данашњем степеништу које спаја стуб са барјаком са самим спомеником.

Од те јаке куле се бедеми полако шире према врху на којем се налазе две полукружне куле једна наспрам друге. Одатле се бедеми полако сужавају до равног југоисточног дела бедема, на чијој се средини налази полукружна кула, док се у јужном темену петоугла налази четвртаста кула-капија.

Развој Жрнова

Поглед са тврђаве Жрнов на Шумадију

Најстарији део Жрнова представља Мали град без две куле на југоисточном бедему. Подигнут је у средњовековној Србији, али се не може ближе одредити доба његове градње.

Ходи паша 1442. године ојачава источни бедем од полукружне куле до југоисточног бедема, додавши полукружну кулу на сред југоисточног бедема и четвртасту кула-капију на јужном крају бедема.

Посљедњу фазу изградње Жрнова представља додавање бедема и копање сувог шанца око целог града које се одиграло након 1458. године.

Бедем који опасује и формира Доњи град почиње од јаке куле на југозапад и прави полукруг ка југу да би се потом додатно издужио ка југоистоку пратећи падину, након чега се окреће и готово правоцртно иде на северозапад док се не споји с бедемом Малог Града. Око целе тврђаве се налази суви шанац који по облику прати спољну линију бедема. Улазна капија у тврђаву смештена је на најјугозападнијој тачки бедема односно на средини полукружног дела.

Две бочне куле града Жрнова који је заузимао комплекс од 3500м/2

Унутрашњост утврђења Жрнов пред минирање

Доста добро очувани остаци града су 1934. године дигнути у ваздух да би се на врху Авале подигао споменик војницима погинулим у Првом светском рату. Комплекс споменика Незнаном Јунаку подигнут је по нацртима вајара краљевине Југославије Ивана Мештровића.

Рударство

Авала је од најранијих времена била привлачна, али су то нису били туристи већ наши истраживачи природних блага, просто речено – рудари. Не зна се тачно ко је први почео и када су отворени први рудници испод Авале, али се зна да су ту од давнина, ископаване разне важне руде – олова, сребра и гвожђа, цинобарит и жива.

Први познати рудари били су Скордисци, мешавина Срба и једног келтског племена, које су привукла богата налазишта разних руда. Вешти и у обради метала и ковању , они су дуго експлоатисали руду испод Авале, а верује се и да су баш они подигли прву тврђаву на њеном врху.

И данас Авалу походе они којима је занимљива историја рударства, трагачи за племенитим металима и археолози аматери, који се надају да ће на њеним падинама и око споменика пронаћи вредне археолошке остатке.

Споменик незнаном јунаку (српском војнику) подно утврђења Жрново

Споменик непознатом српском војнику на Авали 1930.

Испод зидина средњовековне српске тврђаве Жрнов на Авали, 1915. године, погинуо је петнаестогодишњи дечак. Сахранили су га Немци и на дрвеном крсту написали: „Ein unbekannter serbischer soldat.“

После ослобођења мештани оближњег села подигли су споменик од камена на ком су урезане речи:

„Овде почива непознати српски војник“.

Шта се данас поуздано може рећи о идентитету и судбини младог војника

Нимало случајно, ми смо „заронили“ у лист Време, који је излазио између два рата и био једна од најчитанијих новина оног доба. Тадашњи извештачи били су присутни кад је дошло време да посмртни остаци незнаног јунака буду премештени из старог гроба и постављени у маузолеј. И они се прво поклањају части и витештву које је онда владало, јер је изнад покојника био натпис на немачком да ту „почива непознати српски војник.“

„Горе, испод старог авалског града, (мисли се на Жрнов) чобани су одавно китили цвећем безимени гроб“, бележе тадашњи репортери. „Безимени српски војник био је ситан човек, скоро нежан. Нико му није видео живе очи, ни живо тело, али мештани Белог потока сећају се кад је погинуо, млад, у српској униформи.“

Уводећи нас у причу о Незнаном јунаку, потписник текста Анте Матекало објашњава да гробница никада није ни копана. Под једном авалском осматрачницом пала је граната и нашла свој „плен“ у одреду који се повлачио. На том месту погинуо је и овај војник, млад, тек убачен у строј.

Како се то могло знати?

Искусни новинар нашао је Светозара Вићентијевића, прекаљеног ратника који је први пронашао гроб на Авали.

Знам поуздано да је био из Седмог пука Другог батаљона Дунавске дивизије – говорио је Вићентијевић за Време. – Док су сви старији војници имали око врата амајлију на којој су убележене војничке ознаке и пуковска обележја, млађи, који су долазили да попуне чете умирали су безимени.

Врло мала лобања и костур средње величине, указивали су је да је у питању дечак – ратник. То је потврђивало и одсуство ратничке значке с именом и ознаком јединице, јер се зна да су дечаци-војници остали без значке!

После рата бројне мајке, очеви и рођаци тумарали су Авалом између гробова тражећи најмилије.

Тако су многи олакшали свој бол, макар потајно верујући да је баш испод тог, непознатог гроба, сахрањен неко њима толико драг…

На Авали је у оно време остала само чобанска прича, јер су они видели кад га је непријатељ сахрањивао, а говораше да је био „млад и леп“ човек.

Прецизност је, ипак, важнија од предања, па остаје историјска чињеница да је 23. новембра 1921. године одлучено да се комисијски прегледа гроб овог војника.

– Није требало дуго копати – бележи Матекало. – Прво су се указали делови гранате. Хиљаде оваквих граната падало је на српску војску. Тежина – 10,3 килограма. Али, ова је лежала као јастук на гробу Незнанога. Лобања се одмарала на челику.

Посебно потресан део приче је онај на којем су очевици схватили да је цео леви део грудног коша несрећников разнесен гранатом, па је забележена и реакција једног од Белопоточана који је присуствовао овом несвакидашњем, тужном скупу: „Овом ратнику непријатељ није могао срце да сахрани!“ Оно је остало разнето негде на Авали…

Прсти су држали муницију, којом се наша војска снабдевала од 1908. године. Опасач је обавијао струк којега више није било, а каишеви (упртачи) падали су преко десног рамена. На дну гробнице налазиле су се цокуле, а оне нису могле да буду ничије него српске…

Тешке цокуле претварале су ноге у живе ране, а везиване су понекад, баш као и у овом случају, телеграфском жицом. Ратне 1915. године било је и таквих веза, а кад су чланови Комисије пронашли цокуле, одагнана је и последња сумња да је Незнани био – српски војник.

Уплетен у костур, пронађен је новчаник са три стара српска дводинарца са ликом краља Петра и један грош. Ту је било и једно парче хартије, због којег су настала многа предања и легенде, јер је то, наводно писмо упућено најдражима. Међутим, господин Андоновић је, после свих стручних анализа, закључио да је немогуће са њега разазнати било коју реч, а хартија је форматом чак подсећала на једну од новчаница оног доба.

Вандализам Краља Александра I и тајне Авале

Планина Авала, око 16 километара од Београда, све више привлачи људе наклоњене историји и мистеријама. Иако би се рекло да у Споменику незнаном јунаку нема ничег мистериозног, највише их интригира управо ова лепа грађевина на врху планине, маузолеј подигнут пре 72 године – на месту где се некада био браник Београда, средњовековни утврђени град Жрнов, зван и Жрнован.

Место је било веома цењено у епохи трагања за националним идентитетом југословена па га је једном приликом посетио чак и Краљ Александар I Карађорђевић.

Трагови средњовековне тврђаве још били видљиви, кад је краљ Александар Карађорђевић 1934. године одлучио да „рашчисти терен“ [?] да би на том платоу био изграђен комплекс Споменика незнаном јунаку, дело вајара Ивана Мештровића.

Остало је забележено да се неко усудио да краљу приговори што је срушио утврђење које су подигли српски владари. Суверен је на то одговорио да је мислио да су град подигли Турци, а не српски владари и да је зато наредио рушење. [?]

Фотографије из Војног музеја на Калемегдану показују изградњу споменика Незнаном јунаку, али откривају и сву симболику коју носе масонске грађевине.

Аутор споменика био је Иван Мештровић, човек који је безброј пута помињан као масон.

Мештровић је био изузетно високо котиран у очима краља Александра Карађорђевића, тако да је њему била препуштена градња неколико капиталних споменика који су означавали не само ондашњи Београд, већ и предратну Краљевину Југославију.

Дакле, имао је одрешене руке, новац и моћ да ради баш по својим егоистичким естетским, симболичким, али и критеријумима са којима је и сам краљ био сагласан.

У то време у Европи су ницали слични споменици, и то је био један од начина да се ода пошта људима који су погинули током Првог светског рата. Слични монументи настајали су, отприлике у исто време и у Прагу и Паризу.

Александар I обилази „локацију“ А колико је све то било осионо, говори и податак да је једном дугме за активирање мина притиснуо тада десетогодишњи млади Кнез Александар, син кнеза Павла ( у шеширу на слици).

И би тако, краљева воља је испуњена. Нико други се није ни питао.

Остаци Жрнова су минирани, терен потпуно рашчишћен и више није било ниједног камена, који би подсећао на прве темеље овога словенског и српског утврђења од од пре два миленијума. У жељи да се максимално убрза изградња маузолејa, решено је и да се тврђава сруши експлозивом. Рушење су обавили минери инжењеријске чете југословенске војске 18. и 19. априла 1934. године, у три серије експлозија.

Ова необична „археолошка“ метода открила је, пре последњег минирања, слој из римског раздобља. Ту је између осталог нађена и цистерна с питком водом као и пећ за печење хлеба. Архитект Ђурђе Бошковић успео је да скицира, измери и опише тврђаву колико је могао, између експлозија.

Прво минирање. Други народи поштују своју историју и средњовековне градове чувају као велике светиње

Зашто је краљ Александар I тако лако жртвовао Жрнов – питање је на које већ годинама многи покушавају да нађу одговор?

Једино логично објашњење је да је Александар I као „југословенски“, а не српски краљ морао да се и понаша у том стилу, па је тако „југословенство“ симболизовано у „Каријатидама“ – каменим скулптурама жена у народним ношњама из шест Бановина краљевине Југославије, а споменик Новом светском поретку направио у облику пирамиде.

Тако симболу српства – старом граду Жрнову није било места, те је уклоњен. Манијакална опсесија југословенством Александра I је победила и за њу нема истинског оправдања.

Сравнити са земљом такав један, драгоцен и јединствен, историјски споменик – ради другог који је могао бити подигнут и на неком другом месту, на врховима или у подножју Авале , представљала је не само за историчаре и архитекте, него и СПЦ прави скандал у то време, а поготово из данашње перспективе.

Након другог минирања Утврђење Жрново је поклекло. Процес уклањања и последњих остатака старог града Жрнова, будно је пратио краљев ађутант пук. Нинковић

У путописима Евлије Челебије, Жрнов је важио као једно од шест најзначајнијих утврђења у Србији. Зато је његов нестанак са лица земље изазвао уистину велико узбуђење у јавности, тим веће јер је то недело – како се сматрало – била замисао самог краља. Све је изведено у потпуној тишини, о томе није смело да се прича, није се писало, чак се и на чаршијске приче о томе гледало као на антидинастичку пропаганду.

Свашта се причало и претпостављало, још тада су помињани масони, који су у свему томе имали удела. Два дана је трајао тај скандалозни чин рушења зидина старог утврђења.

Жрнов је важио као једно од шест најзначајнијих утврђења у Србији. Зато је његов нестанак – недело.

Три пута су минери постављали експлозив, испод свих зидина, све док од зидина града није остао само камен на камену. Томе је присуствовао лично краљ Александар I који се чак и фотографисао.

А колико је све то било осионо, говори и податак да је једном дугме за активирање мина притиснуо тада десетогодишњи млади Кнез Александар, син кнеза Павла који је данас често у Београду и сигурно се сећа овог незаборавног варварског дела његовог стрица.

Тек подигнути камени споменик палим јунацима, одједном је изгледао недовољно репрезентативан, и недостојан величине државе. Али и жртви, поднесених за њено стварање.

Мисао о потреби за великим спомеником током наредних деценија потпуно је обузела Краља и њему блиске људе, и он доноси одлуку да се прихвати идеја – нацрт Хрвата Ивана Мештровића о маузолеју на врху Авале. Приступило се изради пројекта споменика без имало обзира што се на истом том врху налази тврђава – град Жрнов.

Краљ Југославије и Велики мајстор 33. степена Александар I долази на почетак минирања старог српског утврђења Жрнова

Осигуравање празног платна за Мештровићево „ремек дело“

План луксузног споменика је нацртан као да се ради о потпуно голом врху планине, те је донесена одлука о рушењу тврђаве. И стари споменик с просторним крстом морао је бити срушен, јер се нашао у подножју замишљеног монументалног стубишта и „кварио амбијенталну цјелину – као и опћи дојам грандиозности“.

Зашто је краљу Александру засметала та целина, питање је на које, ево већ годинама, покушавам да нађем одговор – говори историчар Радован Дамјановић. – Има ту разних претпоставки, много тога није лако проверити.

Град и споменик су срушени, материјал пребачен у подавалско село Бели Поток, а на голој стени подигнут је данашњи споменик Незнаном јунаку

Помињу се чак и масонске организације које су у свему имале удела. Питање је зашто је тек подигнути споменик на Авали палим јунацима одједном постао нерепрезентативан. Има ли икаквог смисла озбиљно размишљати о некаквим причама да је то био почетак реализације плана о уништењу главних историјских тачака у Србији. Можда има, а можда и не.

Али, ако се узме у обзир чињеница да је само неколико месеци после рушења Жрнова краљ убијен у Марсеју и да је тиме његова улога као владара стављена под лупу, онда можда неке приче и имају смисла.

Полагању камена темељца за маузолеј присуствовао је и краљ Александар

Краљ Александар Карађорђевић је отпочео церемонију држећи сребрни чекић у руци, а сребрни чекић спада међу основне симболе алатке код масона

Током поподнева, на Видовдан, 1934. године, Витешки краљ Александар I Карађорђевић Ослободилац стигао је на Авалу. У пратњи пет ађутаната, краљ је обишао споменик, а потом свечано отворио споменички комплекс Незнаном Јунаку на Авали.

Краљ Александар Карађорђевић је отпочео церемонију држећи сребрни чекић у руци, а сребрни чекић спада међу основне симболе алатке код масона. Штавише, у складу са симболима слободних зидара, чекић је једна од основних алатки, па чак и када масон умре, односно, како то кажу његова „браћа“, када „оде на вечни исток“, за њега се каже и како је „оставио чекић“.

Потписана повеља смештена је затим у стаклени тубус заједно са сребрним чекићем и положена у темеље споменика.

Тако је, на специфичан начин, краљ посредно дао до знања о својој масонској припадности, као и о симболичкој слободнозидарској црти која је имала за задатак да обележи и сам будући споменик.

То није било све, јер фотографија бележи још један, веома битан детаљ који је претходио догађају. То су мензура са уљем, посуда са вином, као и сребрни чекић и камен темељац, који су церемонијално на безмало исти начин били део протокола када су полагани камени темељци за Капитол у Вашингтону, као и Кип слободе у Њујорку, споменици који су већ добро познати и типични симболи светске масонерије.

Додуше, овог пута се не види да ли је ту била и посуда са житом, која је редовно симболички присутна у оваквим приликама. Све је то био део тзв. консекрације, послова који претходе првом ритуалном раду.

Од старог споменика остао је само крст који лежи у порти цркве у Белом Потоку. Од Жрнова ни камен на камену. Ни траг. Као да га никад и није било.

Рушењем старог утврђења и прављењем равног платоа на врху Авале, Мештровић је добио своје „велико бело платно“ које је тражио. Његов нацрт, који је пре градње приказан дворској публици као оригинално дело, представља заправо нешто измењену копију гробнице Персијског цара Кира.

У авалску пирамиду узидано је 4.000 кубика обрађеног камена који је железницом довожен из „Приморске“ бановине. Цео комплекс је завршен 1937. у септембру, а отворен на највећи српски празник Видовдан 28. јуна 1938. године.

Очигледна сличност: Гробница Краља Кира (лево) и Споменик Незнаном Јунаку на Авали (десно)

Краљ Александар I то није дочекао. Само неколико месеци после почетка градње овог маузолеја – пирамиде, убијен је у Марсељу, 9. октобра 1934. године – прича Радован Дамјановић, који је покушао да одговор и још увек истражује мистерију изградње и рушења старог српског града Жрнова, Авале и масона, који су у време краљевине Југославије српску престоницу Београд, сматрали својим значајним упориштем.

Авала – „знак“ испред Споменика Незнаном Јунаку

У књизи „Жрнов, српски Авалон“, Дамјановић констатује и пита, с врло интересантним закључком: „Српски простор посебно око Београда је препун брда, зашто се споменик није зидао на празним планинским врховима, или је то, једна од акупунктурних тачака српске земље које не смеју да остану непокривене!?“

Полемике око тога зашто је краљ Александар порушио једно од највреднијих средњовековних утврђења у Србији поведу се међу историчарима тек повремено, и то више интерно, у канцеларијама. Јавних расправа никад није било. Већина историчара и сада се понаша по оној народној „за просутим млеком џаба је жалити“.

Има и оних који готово да оправдавају тај потез, образлажући да је бесмислено осуђивати краља за тако нешто, јер је тешко са данашњег становишта и данашњим критеријумима мерити нешто што се збило пре нешто више од седам деценија.

– Такав став неких мојих колега је недопустив – каже историчар Радован Дамјановић, који већ годинама покушава да реши загонетку зашто је српски суверен срушио Жрнов. – Сравнити са земљом читав град, чији темељи датирају још из антике, бедеми из раног средњег века, утврду која је у путописима набројана као једна од шест најзначајнијих у Србији, скандал је своје врсте.

Тим је већи што је тако нешто урадио лично краљ, у тишини.

О томе није смело да се прича, није се писало, чак су и чаршијске приче на ту тему заустављане. Није Александар смео да себи да толика овлашћења да где год прстом упре, тамо мора да се руши. Не кажем да сада треба око тога да се воде полемике, али би било добро, зарад јавности и зарад поколења којима остављамо културну баштину у наслеђе, да надлежне институције заузму став, да се тај непостојећи град на основу постојећег материјала обради, уведе у каталоге, једноставно да му се да место које и заслужује. Овако испада као да је потпуно у реду што је нестао тим вандалским чином, као да је сасвим нормално да минама уништавамо старе градове и да то можда може и даље да буде пракса.

У српској јавности постоји и данас јака одбојност према комплексу на Авали, као што је у Црној Гори велика полемика око рушења старе Капеле на Ловћењу и дизања маузолеја Његошу, гле чуда истог пројектанта Мештровића! Постоји доста стручних мишљења да то масонско ругло и имитацију маузолеја персијског краља Кира, треба што пре уклонити. Јер, Краљ Александар I који га је започео напустио је овај свет, пре него што је са „браћом масонима“ стигао да ово дело свечано отвори, а умирање Србије наставља се и тог 28. јуна 1938. на Видовдан.

„Питање зашто на том терену препуном брда, Мештровићев псеудоегипатски псеудохрам није подигнут на неком од „празних“ планинских врхова нико није ни поставио, камоли на њега одговорио.

Изгледа, да Авала, чији су сви слојеви сећања осим мештровићевског и александровског морали бити срубљени, те исконски Калемегдан – срце града вероватно старијег и од Јерихона (после подизања Мештровићевог споменика „Победнику“ Срби више никад нису победили) – и Ловћен, у коме су Срби са катуна Црне Горе видели свету планину – три акупунктурне тачке српских земаља – једноставно нису смеле остати непокривене.

Вера заточника Новог светског поретка (Novus ordo seclorum са америчких новчаница) у симболе и магију, попут свих лажних религија тражила је некрофилну и крвну жртву – у нашем случају, и једну и другу проистекле из поништења историје као дела више промисли у коме људи, па и краљеви, жреци или велики мештри, само суделују.“

Црвене беретке

Преузето СРБИЈА ДАНАС

Avala-3Наш народ добро зна где се налази планина Авала и Споменик незнаном јунаку, али мало је оних који знају да се Авала до турског доба звала Жрнов и да је на истом месту, где се данас налази поменути споменик, налазила истоимена тврђава све док је краљ Александар Карађорђевић на пролеће 1934. године није срушио и на њеном месту дао да се подигне горостасни споменик.

Споменик незнаном јунаку на Авали

Наиме, Жрнов или Жрнован био је средњовековни град, браник Београда, једно од шест највећих утврђења у Србији. Не постоје поуздани подаци када је подигнут, али већина историчара верује да датира из времена деспота Стефана Лазаревића. Претпоставља се да је првобитно постојало утврђење које су изградили Римљани, а да су потом на истом месту Срби подигли утврђење како би се одбранили од Османлија. Током историје, око Жрнова су се водиле битке јер је био важна стратешка позиција с које је Београд, тадашњи Сингидунум, био под контролом.

                                                              „знак“ испред Споменика Незнаном Јунаку

То је све што се о том граду данас зна. Разлог томе је необична и скандалозна одлука краља Александра да све сравни са земљом и на том месту подигне грандиозан споменик с необичном посветом. Деценијама се полемише шта заиста представља „незнани јунак“ с обзиром на то да је у близини раније постојао истоимени споменик подигнут непознатом српском војнику чији су остаци однети у Бели Поток где се и данас у цркви чува крст.

Краљ присуствовао рушењу

Колико је краљу Александру ово био важан пројекат говори чињеница да је лично био присутан када су тврђаву дизали у ваздух, као и када је постављан камен темељац новог споменика.

С једне стране, многи верују да је тај назив употребљен како би се дао званичан смисао тајанственом споменику, накићеном бројним масонским симболима. Многи и данас верују да су краљ Александар и Иван Мештровић били масони.

Потписана повеља смештена је затим у стаклени тубус заједно са сребрним чекићем и положена у темеље споменика.

Потписана повеља смештена је затим у стаклени тубус заједно са сребрним чекићем и положена у темеље споменика.

Шта је нашем краљу било толико важно па је одлучио да уништи један од драгуља српске историје? Да ли је Споменик незнаном јунаку, у ствари, грандиозни масонски симбол изграђен из нама непознатих разлога, или је, како многи други верују, то била потврда привржености идеји уједињења, којом је краљ Александар Карађорђевић покушао да докаже своју оданост југословенству. Шта год да су били прави разлози, једно је неспорно: Срби су остали без Жрнова.

Преузето Вести

kulicКада су “крџалије” 1805. године пошле из Београда на Видин, заустављене су у Куличу, који се помиње 1813. и 1815. године у Другом српском устанку. Град Кулич или Моравиште значајан је због тога што се спомиње заједно с Београдом, у предлогу о забрани рушења и разарања старих српских градова, односно њихових развалина, који је тадашњи министар за просвету Јован Ст. Поповић 13 децембра 1843 године поднео министарском Савету.


Поповић у свом  предлогу констатује, да се  развалине свуда не “уважавају” већ да се често руше и утамањују неразумно, као например Кулич или Моравиште код Смедерева. Овај предлог има нарочит значај, јер је на основу њега врховна државна власт донела најстарији акт у кнежевини Србији на основу Устава, по свим административно-правним и управним прописима.

Село Кулич налази се непосредно поред ушћа Мораве у Дунав. Истоимени и заборављени српски град приказао је Каниц, 1892. године, као војну станицу Kаструм Мајорум. Међутим, тај српски град налазио се тада на ушћу у Дунав, на левој обали реке Мораве. Првобитно утврђење на овом месту било је у правцу пута Виа Милитарис римске линије утврђења према Дунаву. Овиме се искључује предпоставка А. Дерока, да се на овом месту налазила Цастра Аугустрофлавеиниса. На овом месту, Диоклецијан је победио 285. године свог супарника Норина. Много векова касније, на месту античког Каструма касније војне постаје, помиње се српски средњевековни град Моравиште лоциран 70-их година претпрошлог века као тачно место града Кулича.

Основа града Кулича коју је дао Каниц није била тачна. Археолошки локалитет Кулич или Моравиште има основу у облику шестоугаоника, чије су стране на средини ојачане кулама. Око природног узвишења на коме лежи град, висине од око 5 метара, налази се сада “суви ров” који је некада био испуњен водом из Дунава и Мораве. На јужној страни овог шестоуганог утврђења на коме лежи град, налазио се главни улаз, а према западу био је ужи пешачки пролаз.

Стари град Кулич или Моравиште данас је споља сав утонуо у шуму. Чини се да има облик амфитеатра, јер је дно ниже у односу на обимне зидове, а стране су закошене, пошто су покривене каменом и шутом. У југозападном делу некадашњег града налази се ново село Кулич.

Аутор: Љубодраг Пантић
Извор: Весник – Наш Гласник

ПреузетоМагацин

Термин Византија или Бизант измислио је немачки „историчар“ Хероним Волф 1557. године, причу је раширио Монтескје и ватикански агенти који су хтели да славу Рима присвоје искључиво за себе. Та њихова измишљена Византија се за 1000 и кусур година постојања звала Римско царство, Басилеиа Рхомаион, Рхоманíа, Империум Романум, Романиа, или Рум на арапском. Римско царство је имало двојезични назив латински и грчки и ниједан није био „Византија“.

Vatikan-Vizantija-620x350Две најпознатије измишљене земље су Недођија, из бајке о Петру Пану и Византија, из бајке о лажираној балканској историји. Држава под именом Византија никада није постојала! Када наша деца уче о томе у школи, то је исто као када би учили о Недођији.

У документима Васељенских и Помесних сабора Хришћанске Цркве не постоји реч Византија. Такође нема ни Констатинопоља ни Византиона ни Византинаца. У месецословима Хришћанске Православне Цркве не постоји ниједан византијски светитељ.

Vizantijski-CarigradОд 1054. па све до 1557. године, Рим је покушавао да преузме културно наслеђе источног дела Римског царства, односно Новог Рима. Међутим, сви ти напори Рима били су безуспешни. Тада се јавила генијална замисао. Измислиће ново име источном делу Римског царства и назваће га Византија.

Термин Византија или Бизант измислио је немачки “историчар“ Хероним Волф 1557. године, причу је раширио Монтескје и ватикански агенти који су хтели да славу Рима присвоје искључиво за себе.

Та њихова измишљена Византија се за 1.000 и кусур година постојања звала Римско царство, Басилеиа Рхомаион, Рхоманíа, Империум Романум, Романиа, или Рум на арапском. Римско царство је имало двојезични назив латински и грчки и ниједан није био „Византија”. Суседи га нису звали Византија.

На западу, Римски папа је њеног владара звао Император Романиае да не би употребио Император Романум. Арапи су је звали Рум. Сада источни део Римског царства, које је назван Византија, има неку ”своју” византијску историју која ће се писати у 16. и 17 веку, и која се не сме поистовећивати са историјом Римског царства.

Назив Нова Рома треба избрисати из свих националних историја и свих црквених документа и дати му ново име Византион или Константинопољ.

rimsko-carstvo1 (1)Поставља се питање шта је са српским историјским и културним наслеђем, које је уз помоћ домаћих сервилних историчара измишљеног царства, измењено и усаглашено са новонаписаном византијском историјом. Одговор је једноставан. Српска историја је брисана или усаглашавана са унапред постављеним циљевима Великог изумитеља. Да би писали нову византолошку историју српског народа, сервилни историчари су ћутањем препустили забораву целокупно књижевно и научно наслеђе српског народа.

За њих не постоји Свети српски рукопис – Српско четворојеванђеље, написано на пергаменту на 305 страна, Законоправило Светог Саве, Карејски типик, Дечанске хрисовуље, Студенички типик, Мирослављево јеванђеље и хиљаде старих рукописних књига српског народа разасутих по целој Европи.

Чак су и српски грб са оцилима и српски двоглави орао искоришћени за обележја измишљене Византије, а нас данас следбеници ватикансих историјских обмана убеђују да смо ми та обележја „украли“ од Византије!

Тако је Српско културно наслеђе постало колатерална штета у борби између Новог Рима и Рима, односно Истока и Запада. Први на удару био је Српски календар највећи и најстарији научни споменик српског народа. Уместо њега домаћи сервилни историчари измислили су византијски календар.

Измишљени византијски календар довео је до тога да је Српски календар, највећи научни споменик српског народа пао у заборав и постао само још једна колатерална штета.

Српска Православна Црква чувала је Календар Светог Саве све до 19. века а данас Календар Светог Саве не помиње ни Држава ни Српска Православна Црква.

Одношење рукописних књига, повеља, закона и црквених реликвија била је безочна крађа, присвајање и својатање велике историјске и културне баштине српског народа. Срби су давали предност духовним а они материјалним вредностима. Срби су писали а они односили, јер своје нису имали. Тако се наше бројне најстарије рукописне књиге налазе широм државних и приватних колекција. Почевши од 17. века, велики број историчара пише византолошку историју српског народа а све у складу са задатим циљевима. Када се изброје све историје српског народа које су писали византолози долази се до сазнања да ниједан народ у свету нема толики број измишљених историја као што има српски народ.

Преузето(Телеграф.рс)

visegrad-prizren2-319x230У Хрисовуљи Душановој спомиње се „Вишеград“, „град горни“. У Хрисовуљи Дечанског краља(1326.године), о њему је речено: „ и горни градб Куола“. Овде сада га зову различито: Срби га зову „Стара каљаа“( стара тврђава) и „Дервен-град“, а Турци: „Киз каљаа“( девојачка тврђава ).

Тај Вишеград је удаљен на југоисток од Призрена на ¾ сата хода у клисури, кроз коју протиче река Бистрица. Саграђен је био на конусоидном брду које се дели од главне падине планине Шаре. Очевидно да је био изграђен у византијско време (варварско) за обезбеђивање од непријатеља клисуре која води у жупу Средску и Сиринићку и даље у Зигон, односно у Качаник. Срби који су се населили овде назвали су призренску тврђаву градом, као сваку тврђаву, не задржавши у сећању стари назив, и другу Вишеградом. Турци, не задржавши то име , дали су му своје име Иски каљаа. Није случајно уосталом код Турака сачуван назив и: Киз- каља.

visegrad prizren1Постоји предање да се у тој цитадели налазила статуа жене . Остављајући по страни невероватан колорит бајке о томе како је та статуа била напуњена златним новцима које је украо неки стамболски дервиш, ми не можемо да не допустимо да је тамо била слична статуа до времена сеобе Срба овамо, и сигурно је било да су је они још тада уништили , када су изградили са примањем хришћанства цркву и може бити на месту старог храма , као и сада у манастиру Соколици на 2 сата хода од Митровице према истоку. И стварно, у том горњем граду – Кули, како је назива Дечански краљ, била је већ у његово време црква св.Николе.

Ово стражарско место византијско од житеља средске жупе у српска времена (за време Милутина и Дечанског краља) постало је ризница призренске епископије, складиште њених књига и потрепштина и читаве њене имовине, која се у њој налазила, и уточиштем њеним од напасти. Житељи села Средске жупе и Рабча у планини дужни су били да снадбевају за време Душана само то утврђено место и манастир св.Арханђела, који је он саградио ниже од тог Вишеграда, лучем, а сва планинска села и Шикља ( то сло в.Годишњ. Новаковића, 1-209) обавезни су били по пропису (в.у писму о Мализи) игумановом да држе стражу у манастиру.

Дечански краљ Стефан подарио је цркви св.Николе, која се налазила у оној „Кули“, према томе, под влашћу епископије призренске, село Повиљско, које је било „више града“. То село сада не постоји , а сачувао се назив тог места , где је оно било, али не повиљско већ пољско, појско. То село је сада у поседу села Јабланице , и налази се по десној страни од старе Каљаје или иза Карапотока или боље рећи, између Карапотока и Вишеграда.

visegrad prizren3

И село Врбичане, које се налази на супротној страни Бистрице на брду било је власништво епископије, на основу Хрисовуље Душанове, зато што и то село, као и Повиљско узео је од епископије и подарио свом манастиру Мих.архангелском и у замену за та два села и цркву св.Николе у Вишеграду дао јој је друга три села : Млечно, Милописти и Запажане.

Вишеград је учинио пиргом (кулом) Мих-архангелског манастира и ризницом црквеном…

Аутор: Иван Степанович Јасатребов – „Призрен“
Извор: Друштво Свети Архангели

Магацин

koznikСредњевековни град Козник спада међу неколико најочуванијих средњевековних утврђења на подручју Србије. Град је у рушевинама, али на основу научних анализа, могуће је врло прецизно утврдити његов изглед од 14. века па надаље. Иако се претпоставља да је Козник био активно утврђење још за време Келта и Римљана, остаци који су данас очувани углавном припадају 14. веку и падају у време криза које настају продирањем Турака на Балкан што је довело до фортификацијских радова на многим утврђењима, што је на Кознику несумњиво и видљиво. Зна се поуздано да је у време Лазара Хребељановића Козник био град у коме је он често боравио а касније за време његовог наследника Стефана Лазаревића био у поседу његовог челника Радича Поступовића, у народној песми опеваног као Облачић Раде и Рајко од Расине, и то је прва историјска личност везана за ову тврђаву јер је поред Козника имао више десетина села у свом феуду и истакао се градећи цркве, пре свега Милентију, манастир испод Козника у долини Башицке реке. Милентија је релативно добро очувана и била је врло раскошна, то потврђују  ископавања који су вршени на овом локалитету. Била је, за то време, раскошно грађена о чему говоре многобројни фрагменти камене пластике који се чувају у Народном музеју у Крушевцу. Радич је несумњиво радио на утврђивању и доградњи Козника јер је живео и у време деспота Ђурђа Бранковића и његове жене Јерине када се у Србији годинама даноноћно радило на обнови и градњи нових тврђава, као на пример највеће тврђаве тог времена, Смедерева. Велики кулуци наметнути на народ опевани су у многим песмама, а деспотица Јерина сматрана је главним кривцем за велике патње које је народ трпео. То је свакако разлог да Козник има и друго име и у Жупи је познат и као Јеринин град, а многе легенде сачуване у народу овог краја говоре несумњиво о томе да се тада на Кознику много радило односно да му је дат изузетан значај као утврђењу које је требало да одигра кључну улогу у одбрани овог простора.

“Проклета Јерина“ је каже се у легендама, завела такав кулук да су и животиње биле ангажоване за извлачење материјала, камена и другога на овај тешко приступачан вис. И козе су биле коришћене за изношење грађевинског материјала, па је због тога, према народном предању, овај град назван Козник. Народна песма каже да је и у крави теле замукало а у кози јаре провречело. Силна Јерина је по предању зајазила Расину на месту званом Скачак, тако да је била поплављена пловна долина Расине према Плешу све до Митровог Поља, како би уживала у купању и вожњи на лађама.

Сам град Козник изграђен је на једној врло стрмој планинског коси, огранку Копаоника на 922mнадморске висине и спада у највиша средњевековна утврђења. Само узвишење представља централни део некадашње тврђаве и данас је сасвим добро очувано неколико кула од укупно 7 у  централном делу. Најбоље очувана је Донжон кула на северној страни према Грчаку у непосредној близини улазних врата у Козник. Поред тога одлично је очувана јужна кула и нешто боље северозападна кула према Плешу. Темељи осталих кула које су порушене су видљиви тако да се данас располаже са врло поузданом основом централног градског утврђења нарочито после вишегодишњих археолошких радова које је изводио Завод за заштиту споменика културе у Краљеву. Захваљујући археолошким радовима је утврђено да је унутар тврђаве била црква мањих размера али врло богато исликана са сачуваним архитектонским фрагментима. Унутар града откривено је 4 бунара који и данас имају питку воду, одакле се град снабдевао водом у време опсада које су вршене у ратним епохама. Испод централног градског утврђења простирало се подграђе према јужној страни и захватило је више хектара површине са јаким извором воде које је и данас у функцији и преуређено је као чесма. Остало је нешто од градских зидина јер је подграђе било слабије утврђено а на терену који је данас претворен у њиве и пашњаке видљиве су многобројне закопине некадашњих зграда. То су вероватно биле трговине, занатске радионице и друго што је било у функцији града. Козник је изузетно значајна стратешка тачка са које се контролисао највећи део Жупе и долине Расине и приступном путу од Карауле према Грчаку. Град је видљив са подручја Жупе са разних тачака што такође на свој начин говори да је Козник не само стратешка тачка, војна фортификација, већ и значајан жупни град одакле су феудалци господарили својим феудалним поседима на овом простору, посебно у виноградарској Жупи која је и тада имала поред других обавеза и обавезу да град снабдева вином.

Падом Србије под Турке и Козник је дошао у посед Турака и играо исту улогу  ради обезбеђења турског господства на овом простору. О томе има и писаних података посебно из турских извора, јер чувени турски путописац Хаџи Калифа каже измећу осталога: “Кузник град и село 19 дана хода од Цариграда, центар је кадилука“. Дакле поред војне имало је и судску функцију јер у њему је седео кадија који је судио у кадилуку који је био посебна судска административна јединица, а на свој начин говори о значају Козника у периоду Турске владавине. На основу турских података, сазнаје се да је град увек имао посаду која је бројала више од стотину војника, наоружан топовима, а градом је командовао диздар, заповедник града.

Поред града данас пролази одличан асфалтни пут који се у Грчаку рачва према Јошаничкој и Врњачкој Бањи а у Ботурићима према Брусу и Александровцу од кога је удаљен 11км.

ИзворЗавичајни музеј Жупе

nerodimljeНа крајњем југу косовске котлине, уз друмску и железничку магистралу која од Приштине води ка Скопљу, налази се Урошевац. Невелики град са мешовитим саставом становништва, данас углавном познат као важна и незаобилазна раскрсница путева на Косову и Метохији.

Смештен у самом средишту јужног дела покрајине, пред улазом у Качаничку клисуру, Урошевац повезује Косовско Поморавље на истоку са Метохијом на западу покрајине, а такође градове од Качаника на крајњем југу до Косовске Митровице и Лепосавића на северу Косова.

Одавде се директним и најближим путевима стиже до Витине, Гњилана и Косовске Каменице, а такође до Липљана, Суве Реке и Призрена.

Српско Неродимље

Само пет километара западно од Урошевца, на обронцима Шар планине, на највишој коти у кањону Неродимке, све доскора налазили су се остаци српског средњовековног градаНеродимља – некадашњег седишта истоимене жупе и престонице Немањића. Наиме, већ у раном средњем веку на том месту постојала су насеља Горње и Доње Неродимље.

На брду које их раздваја у другој половини XIII века саграђен је велики и добро утврђен град, а нешто касније и дворац, у коме је дуго времена столовао краљ Милутин, који је ту, у Неродимљу, 1321. године и умро.

У историјским изворима овај, за Србе изузетно значајан средњовековни град, помиње се и као Породим или Породимље. У њему је једно време боравио краљ Стефан Дечански. Историчари такође бележе да је у двору у Неродимљу 1371. године окончао живот и цар Урош,последњи велики Немањић, који се на челу српске државе налазио од 1355. године.

Током XIV века на просторима Неродимља, тадашње престонице Немањића, подигнуто је неколико цркава и манастира. Тако су у Горњем Неродимљу саграђени манастир и цркваСветих Арханђела, нешто касније (али, такође у XIV веку) манастир посвећен Светом Урошу, а у Доњем Неродимљу црква Светог Стефана (XIV век) и цркве Светог Николе иСвете Богородице (XV век).

У порти манастира Светих Арханђела све доскора вегетирао је столетни бор, који је, по народном предању људи овог краја, засадио цар Душан.,,Зуб времена“ и драматична историјска збивања током вишевековне турске окупације учинили су да је највећи део споменичког блага, укључујући и сам дворац Немањића, уништен. Али, без обзира на сва разарања и пустошења која су учињена у време Османлија, све доскора били су очувани остаци краљевских здања, зидине средњовековног утврђеног града, темељи порушених и опљачканих манастира и цркава, као и други значајни трагови меморијалног карактера. На жалост, у време последњих

великих сукоба на Косову и Метохији (током 1999. године, у време бомбардовања српских градова и села, а и касније, након што је над Косметом успостављен протекторат) уништени су и ти преостали трагови средњовековног Неродимља.

Необуздана шиптарска војска сравнила је са земљом све што је подсећало на српску средњовековну државу и Немањиће, па је тако до темеља разорен и релативно добро очувани манастир Светог цара Уроша из XIV века, који је био познат по томе што је у њему боравио и умро цар Урош, који је децембра 1371. године ту и сахрањен.

По народном предању, манастирску цркву Успенија пресвете Богородице подигла је над синовљевим гробом царица Јелена, мајка Урошева. По турским документима, манастир је 1487. године напуштен, а његове велике поседе користили су сељаци из околине. Међутим, у Житију цара Уроша патријарх Пајсије 1584. године пише о обнови цркве Успенија пресвете Богородице и изградњи новог кивота.

Током XVI и XVII века српске цркве и манастири на Косову и Метохији често су били на удару пљачкаша и вандала сваке врсте, јер се у манастирским ризницама чувало културно благо које су стварали нараштаји Срба током многих деценија.

Понекад је грамзивост и верски фанатизам достизао такве размере да је за православно монаштво довођен у питање и сам опстанак на овим просторима. Непосредни учинци свега

тога најбоље су видљиви управо у Неродимљу, где су са лица земље нестали и последњи видљиви трагови српског постојања кроз векове.

A сада реч – две и о Урошевцу.

Из Урошевца у Феризај!

Иако уз име Урошевца иду атрибути развијеног саобраћајног, индустријског и туристичког центра јужног дела покрајине, треба такође имати у виду да је то и један од најмлађих градова на просторима Косова и Метохије. Његова историја у континуитету дуга је непун век и по (!) и везује се углавном за 1873. годину, када је кроз ово мало и слабо познато место прошао први воз на новоизграђеној железничкој прузи Краљево – Косово Поље – Скопље.

Једна од битних карактеристика Урошевца у његовој друштвеној, политичкој и духовној сфери јесте шароликост нација и религија. Према попису из 1971. године, Урошевац је имао 22 хиљаде и 372 становника, а на подручју ужег региона (општине) било је 79 насеља са 84 хиљаде и 490 житеља. Шиптара је било 62. 938, Срба 19.339, Црногораца 468, Турака 122, Рома 841, осталих 547. Али, уместо да толико хваљена мултиетичност доприноси приближавању и међусобном прожимању различитих култура, схватања и обичаја, она се овде показала трагичном – и то по неалбански живаљ. Дубоке националне, верске и друге поделе зачете су (а настављене и даље) већ у самом имену града. То је, вероватно, јединствен случај на Балкану да један град има два званична назива: један је Урошевац(за Србе и остале који у њему живе), а други Феризај (како га деценијама, па и данас упорно, називају Шиптари и њихова општинска и покрајинска администрација).

Откуда Урошевцу спорно (додатно) име Феризај?

Одговор је такође занимљив. Наиме, изградњом жеезничке пруге 1873. године и успостављањем редовног саобраћаја према Скопљу, Краљеву и Београду, око новоподигнуте железничке станице почело је убрзано да нараста дотад мало и слабо познато градско насеље. Пре него што су пруга и станица изграђени, на том путном раскршћу налазио се хан Фериза Шешивара, па је по имену његовог власника станица добила назив Феризовић, а убрзо потом и само место Шиптари су прозвали Феризај.

За овај период везују се и прва масовнија досељавања муслиманског (турског и шиптарског) становништва са подручја Топлице, Цинцара из Македоније, српских породица из околине Призрена и Ораховца, а нешто касније и Рома из Скопља и осталих простора. Првих деценија постојања Урошевац се развијао као значајно трговачко средиште, а касније постаје и развијен занатски центар.

На самом почетку прошлог века (1900. године) у Урошевцу је боравио познати српски географЈован Цвијић. Он је забележио да је тада град имао 400 кућа и око 200 дућана.

Наредних деценија град је економски и урбано био стално на узлазној линији, тако да је то сада важан економски, политички и културни центар јужног дела покрајине.

Међутим, највећа материјална и духовна богатства овог подручја не налазе се у Урошевцу већ у његовој околини. А баш по њима је цијели крај и познат.

Сукоб У Неродимљу се 1331. године догодио жесток сукоб између Стефана Дечанског и његовог сина Душана, који је од тада постао краљ, а 1346. проглашен за цара тада велике и моћне Србије.Породични сукоб, како су утврдили историчари, завршио се неславно за оца Стефана, који је бекством у оближњи утврђени град Петрич покушао да се избави невоље, али га је ту Душан са својом пратњом сустигао, а онда је уз јако обезбеђење спроведен уЗвечан, на истоименом брду код Косовске Митровице, где је заточен.

Аутор – Драгиша Спремо

Извор Нова српска политичка мисао

На југу Србије, између Лесковца и Врања, угнездила се планина Кукаskobaljic_gradвица. Обронци планине са севера се спуштају у Лесковачку, са југа у Врањску котлину. На западу је река Ветерница, а на истоку Јужна Морава са Грделичком клисуром. Највиши врх Кукавице је Влаина, висок 1442 метра, а други су Ваљовска чука (1207 м), Тумба (1192), Фурниште (1370 м) и Буковска чука (1386 м).

И ако се са сигурношћу не зна како је Кукавица добила име, према једној легенди, назив потиче из времена Турака и великог страдања српске војске у боју на Косову, после кога су српске мајке, удовице, сестре дуго кукале за погинулима.

Скобаљића град на планини Кукавица

Не зна се ко је био српски властелин који је подигао овај град чија је улога била да чува приступе путевима преко планине Кукавице и са других страна према богатом Новом брду. Не може се рећи да је Никола Скобаљић био оснивач новог утврђеног града, али је вероватно да је он касније постао заповедник, који га је одржавао, дограђивао и организовао одбране. Овај велики јунак, о коме и данас постоји веома живо народно предање, много је ратовао са Турцима и никада није поражен.

Легенда каже да ни рођен није као остали људи, већ га је родила девојка из села Вине, која га је зачела једући живу рибу, звану скобаљ. Зна се да су га Турци живог ухватили, да га је издала кума и да је уморен на најсвирепији начин. Народ се с тим никада није помирио. Према предању, када су га Турци опколили, његов коњ је узлетао према небу и однео народног јунака у легенду.

Сећање на овог неустрашивог човека, чувају Скобаљића град, Скобаљића црква, Скобаљића кладенац, Скобаљића воденица, Виноград Скобаљића,… Иако у овим крајевима нема и није било потомака са презименом Скобаљић, а историчари верују да је пореклом Дубровчанин, Никола Скобаљић је остао Јунак са Кукавице, планине која је добила име по плачу мајки чији се синови нису вратили са Боја на Косову.

Извор: Србијанац.рс

ImageНа јеличком вису и простору од 22 хектара било је подигнуто чак пет храмова, уз низ световних грађевина, кућа магацина и радионица. Пет цркава, четири зидане гробнице, стотину појединачних гробова и остаци војне и народне архитектуре сведоче не само о ромејској, већ и о германској популацији.

Натпис на латинском указује даједна базилика потиче с краја 4. или из прве половине 5. века, а неопходно је истаћи и постојање крстионице у једној од базилика. Тако се наговештава да је град непознатог имена могао бити и седиште епископије.

Град на Јелици био је основан у 6. веку, највероватније за време владе цара Јустинијана, поставши центар свог региона, можда у већој мери него што је Чачак данас.

Настанак: Основан у 6. веку, највероватније за време владавине цара Јустинијана.
Нестанак: Најкасније почетком 9. века
Нови живот: Прва позната интересовања за остатке на путу Чачак – Драгачево потичу из 1843. године, а две године касније обишао их је др Јанко Шафарик и сачинио мањи извештај.
Како га посетити: Налази се десетак километара југозападно од Чачка, али још није претворен у археолошки парк.

ImageМеђу првим налазиштима је у Србији која су побудила интересовања истраживача старина, а прва позната интересовања за остатке на путу Чачак – Драгачево потичу из 1843. године када је писар Среза драгачевског Сретен Протић сачинио препис једног рисмког натписа са Градине посвећеног богињи Дијани.

Бедеме града су ојачавале куле, а у град се улазило кроз најмање две капијеКрајем 6. или почетком 7. века град је спаљен у силовитом пожару који је, вероватно, последица аварских напада.

– Занимљиво је да је после кратког времена спаљени град поново насељен. Нова популација, која је углавном користила грнчарију израђену на начин типичан за Словене, боравила је у њему приближно до преласка из 8. у 9. век и најдаље почетком 9. века у њему се прекида живот – каже професор др Михаило Милинковић, који већ скоро 30 година води истраживања на овом локалитету.

Безимени рановизантијски град би после година истраживања требало да буде претворен у археолошки парк.

Извор: Блиц

ImageПосле две деценије истраживања, којима је руководила академик Јованка Калић, радови су напрасно престали, иако су откривени бедеми, три цркве, палата и капела, па ни данас није решена велика дилема српске историје.

 Готово цео свој радни век академик Јованка Калић, једно од најпознатијих научних имена из историје Византије и средњег века у Србији и Европи, посветила је доказивању тезе да Стари Рас, престоница Стефана Немање, није био на Пазаришту код Сопоћана, како тврди званична историја, већ на Градини, брду поред новог пута Рашка – Нови Пазар, удаљеном непун километар ваздушном линијом од Петрове цркве.

Након што је две деценије упорно копала по домаћим и страним архивима, проучила бројне историјске изворе и на универзитетима широм света објавила на десетине научних радова, Јованка Калић је 80-их година прошлог века, заједно са својим сарадницима са Филозофског факултета у Београду, дошла на брдо Градину у месту Постење, где до тада није било никаквих трагова археолошког локалитета. Убрзо открива све оно што је веровала да се ту крије. Археолошка истраживања локалитета вршена су 1982, 1983. и 1984. године, откривају три цркве, палату, капелу, остатке бедема и утврђења, што указује да је овде могло бити Немањино престоно место. Налазиште је уведено у централни регистар 1991.

Али, било је и још увек има оних који сматрају да историчарка Јованка Калић није у праву и да је Стари Рас био на Градини, али не оној у Постењу, већ на Пазаришту близу Сопоћана. Најупорнији заговорник ове верзије је проф. др Марко Поповић са Балканолошког института у Београду, такође велико научно име, који је добар део свог животног и радног века посветио Старом Расу.

Нема овде већ дуже од деценије, ни Марка, ни Јованке, на Градини-Пазариште је све одавно окончано, а на Градини-Постење тек започето, најављивана су нова и још већа открића, све је указивало да су надохват руке, али изненада све је стало.

Image– Нестало је пара, екипа Јованке Калић морала је да се повуче, а њен локалитет Градина-Постење, који је само делимично конзервиран, почео је да зараста у коров и пропада, бојим се да ће зуб времена поништити све што су археолози открили – прича Мирко Поповац, историчар и публициста из Новог Пазара.

Јованка Калић је посебно тражила да САНУ организује велики европски или светски скуп у Београду и Новом Пазару где би се рашчистила дилема где је тачно био Стари Рас, престоница великог жупана.

– Жељно смо очекивали тај скуп, али ни до њега, не знамо због чега, није дошло. Тако данас имамо два стара Раса, Марков и Јованкин, туристи би хтели да обиђу оба, Марков је приступачан, а до Јованкиног се, иако је својевремено пробијен и насут пут, стиже само пешице или добрим теренцем – објашњава Поповац.

Бивши посланик из овог краја Раденко Јоковић, који се својевремено пуно ангажовао да помогне екипи Филозофског факултета, ни данас није изгубио наду да се дилема може разрешити.

– Колико знам, Јованка данас има око 80 година и не верујем да више може да се бави Старим Расом и Градином, али ту су и њени сарадници на челу са магистром Душком Мркобрадом, њима би требало пружити прилику да наставе радове на Градини-Постење. Не би то за државу, ако јој је стало до своје историје, била нека велика пара.
Ранко Филиповић, домаћин из Постења који живи тик уз Градину, жали што губимо сопствену историју:

– Дуже од деценије дружили смо се са археолозима, помагали им, копали са њима и радовали се њиховим открићима, сваког лета смо се на Градини спонтано окупљали, а онда бисмо, сваке године, на крају истраживачких радова, обично на Велику или Малу Госпојину, организовали и народни сабор. Долазило је много људи и ван Новог Пазара да виде шта је тог лета урађено, а онда је све то из нама непознатих разлога стало, а локалитет који открива најсветлији део наше историје зараста у коров!

Тајна Новог Пазара

Неки научници сматрају да Стари Рас није био ни на Пазаришту, ни у Постењу већ на простору где се данас налази Нови Пазар. Било је, кажу, и пуно трагова за овакве тврдње, али су они, из политичких и неких других разлога и немарношћу државе, изградњом разних објеката или покривени или потпуно уклоњени. По овој верзији, Стефан Немања је своју престоницу градио у долини, где му је све било надохват руке, на околним узвишењима манастире, летњиковце и одбрамбена утврђења.

ИзворVesti-online

ImageСредњовековни Срби, који су живели у граду крај данашње варошице Рудник, на истоименој планини, имали су добро озидане куће, неке и на више спратова и са одвојеним пословним простором. Богатији грађани украшавали су своје станове орнаментима у фреско-техници које су радили мајстори равни живописцима који су осликавали Дечане.

– Град је био груписан крај важне саобраћајнице којом су стизали трговци из приморја са луксузном робом, запечаћеним оловним “булама” – пломбама, као и данашњи шлепери. Одавде су Дубровчани, Которани и Барани носили руду сребра, злата и олова која је била основа богатства српске средњовековне државе. Приморска роба је одавде ишла у Борач, једну од владарских резиденција и даље према Београду – објашњава др Дејан Радичевић, доцент на Одељењу за археологију Филозофског факултета у Београду.

Он с колегиницом Аном Цицовић, из Музеја рудничко-таковског краја, управо сумира заједничко истраживање на Руднику, које је открило непознату слику српског града у средњем веку.

Image– Историја је већ увелико исцрпела своје писане изворе,историчари морају више да обрате пажњу на археолошка истраживања јер она доносе нове чињенице важне за разумевање прошлости – сматра др Радичевић.

Археолози истичу да њихова открића побијају тезе заостале још из југословенске комунистичке историографије, да се у средњовековној Србији живело у примитивним насеобинама, а да је становништво било без икаквих административних и техничких знања.

– Управо открића на Руднику потврђују да су средњовековна градска насеља подизана по строгим урбанистичким и еколошким правилима. Наиме, насеље-трг могло је да се зида само на пристојној удаљености од рударских окана и “индустријске зоне” у којој су се налазили млинови за млевење руде и топионице – наглашава др Радичевић.

Археолошки налази откривају средњовековну Србију као богату земљу, добро уређену законима, са јаком администрацијом, чије становништво је познавало тадашње технологије потребне за добијање и обраду метала.

Рудници су били извор богатства, али и проклетство Србије, јер су сви желели да је освоје. Зато је морала да има бројне радионице које су правиле алате за раднике и оружје за војску, што потврђују налази наших истраживања – каже др Радичевић.

Заповедници снажне српске војске, племићи, административни радници и пословни људи Србије тог доба морали су да буду полиглоте, због великог броја страних трговаца и “гастарбајтера”, од ратника-најамника до рудара. Археолози истичу да су открића вароши на Руднику потврдила нека средњовековна документа у којима су тадашњи грађани протестовали код старешине града да измести топионице и радионице због загађења и буке.

Најстарији писани трагови о овом градском насељу потичу из доба краља Драгутина, а процват је доживело у 14. и 15. веку. Рудник је нарочито важан у доба деспотовине, јер његови рудници и топионице саме стварају већи државни приход од оног који је држава имала у доба Немањића. То се објашњава чињеницом да је рударско-металуршка технологија напредовала, а очигледно је било много стручне радне снаге, чији је животни стандард био висок за то доба – каже Радичевић. Он објашњава да је добро зидане простране зграде, квалитетну одећу и свакодневне предмете, који се налазе на Руднику, могло да приушти само просвећено и имућно грађанство. О богатству сведоче и остаци многобројних цркава које је као задужбине, судећи по археолошким налазима, подизала и ситнија властела.

– Крај рудника и топионица су ницала велика градска насеља, са административним, трговачким и занатским центрима, колонијама приморских трговаца и верским објектима. У нашој вароши, чији смо само мали део истражили, открили смо темеље две цркве и велике грађевине с административном функцијом, судећи по бројним српским и угарским новчићима из доба царева Душана и Уроша, односно краљева Карла Роберта, Лудовика Првог и Жигмунда Луксембуршког – наводи др Радичевић.

ImageПосебно важно откриће за разумевање градског живота у средњем веку су остаци приватне куће с приземљем и спратом.

– Приземље није било намењено становању већ је у њему највероватније била трговина. Становало се на спрату у просторијама које су биле украшене фрескама. Реч је о геометријским и биљним мотивима веома лепе израде, који су идентични орнаментима из Високих Дечана. То сведочи да су грађани могли да плате врхунске мајсторе живописце – објашњава Радичевић.

Он подсећа да је богатство Србије златом и сребром било централна тема извештаја средњовековних путописаца и обавештајаца великих сила.

– Да би се бранила, држава је морала да производи квалитетно оружје, а један од центара средњовековне наменске индустрије био је и Рудник – каже др Радичевић.

О специјализацији за одређене врсте оружја и опреме сведоче имена данашњих села и топонима широм Србије: Копљаре, Штитаре, Лукаре, Брњаци (брња – верижна панцир кошуља)…

– То су све путокази за будућа истраживања. Нажалост, мора се признати да су средњовековни градови и владарске резиденције у Србији потпуно неистражене, јер је наша национална археологија већ дуже време потпуно скрајнута. Некад су разлози за то били политички, као у случају прекидања истраживања Новог Брда на Косову, највећег српског средњовековног трга и градског насеља. Очекујемо да се то промени и, што је још важније, да се открића презентују јавности – закључује др Радичевић.

Скривено национално богатство

Истраживањем средњовековног града на Руднику српска археологија је практично направила пун круг. – Прва археолошка истраживања у Србији извео је 1865. др Јанко Шафарик, управник, односно “чувар Народног музеја”, како се тада говорило. О бризи за националну историју сведочи податак да је на пут у тадашњи руднички округ кренуо “ради истраживања и ископавања старина”, а да је извештај о резултатима објављен тек после Другог светског рата! Изузимајући неколико мањих кампања, ми смо практично први настављачи Шафариковог рада на Руднику. Да буде још парадоксалније, овде се налазе трагови најстаријег преисторијског рударства, античког, средњовековног, а и данас имамо активне руднике. Као да је неко намерно крио богатство баштине Рудника – каже др Дејан Радичевић.

Извор: Новости