Архива за категорију ‘Срби Црне Горе’

  1. УСПОСТАВЉАЊЕ ДИПОМАТСКИХ ОДНОСА РУСИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Goran_Kikovic_1 Како пишу хроничари и историчари Црна Гора се у руским изворима први пут помиње на самом крају 17. вијека, 1698. године, када је руски државник Толстој, на путу за Италију, у Боки посјетио младе руске племиће који су се ту обучавалим поморским вјештинама (и који су касније постали генерали, адмирали, дипломате…).

Он је у свом дневнику записао да недалеко од Котора и Пераста живе људи који се називају Црногорцима, да су вјере хришћанске и језика словенскога, да их је мало, да никоме не служе и да повремено укрштају сабље са Турцима, те ратују са Венецијом.
Већ 1711., у вријеме Владике Данила, почињу дипломатски односи између Црне Горе и Русије. Додуше, то је више нека ad hoc дипломатија (тек након Берлинског конгреса, 1878. године, можемо говорити о модерној дипломатији у Црној Гори).

На позив Петра Великог у заједничку борбу против Турака, Владика Данило је казао Црногорцима: Ми смо чули да постоји хришћански цар у сјеверном дијелу свијета, Бог зна, како далеко… Али, како смо ми у овим брдима затворени са свију страна… чинило нам се да он о нама, као о шачици малог народа, сакривеног између змија и шкорпиона, не може ништа да зна… Али, ево данас, хвала Богу, ми видимо његове посланике и имамо у рукама његову царску грамату… Ми хоћемо да се Русима, а Руси нама, с Божјом помоћу, приближимо, да не бисмо једни од других били тако далеко. И Руси и ми смо исте крви и истог језика. Дакле, наоружајте се, браћо моја, Црногорци. Спреман сам и ја, не жалећи ни имање ни живот свој, да пођем с вама у службу цару хришћанскоме и нашем отачеству. Ускоро је Владика Данило отпутовао у Русију и донио позамашну помоћ манастирима и сиромашном црногорском народу.

Од тада па све до данашњих дана односи црногорског и руског народа су братски. Било је искушења у дипломатским односима двају држава, и како пише Јован Пламенац измеђумале црногорске и велике руске, чак и у вријеме Светог Петра Цетињског, посебно у вријеме књаза и потом краља Николе. Међутим, братска љубав два народа, једнокрвна и једновјерна, ужегнута прије три вијека, никада се није гасила.

Он истиче да се није мали број Црногораца школовао у Русији. Није  се мали број Црногораца одселио у Русију. У руској војсци било је 30 генерала и адмирала, досељеника из Црне Горе. Непосредно након Октобарске револуције, велики број руских емиграната обрео се у ондашњој Краљевини Југославији. Око 70 000 их се искрацало у Зеленики, међу њима и 70 генерала и адмирала руске царске војске. Многи су отишли даље, широм   Краљевине, али дио њих је остао. Црна Гора је тако добила љекаре, инжињере… Многима су и кости похрањене у земљи данашње Црне Горе; многи Руси управо овдје чекају Други Христов долазак. Као, уосталом, и многи Црногорци у Русији. Међу њима и један владика, Василије Петровић.

  1. РУСИЈА И ЦРНА ГОРА НЕКАД И ДАНАС

О односима Русије и Црне Горе Јован Пламенац каже: Русија јесте обилно помагала Црној Гори. И данас, када је црногорска привреда уништена, најзначајнији живи новац доносе нам Руси. А Црна Гора је својевремно Јапану објавила рат због Русије.  У ово вријеме Црна Гора је Русима била широм отворила врата, учинила себе њиховим другим домом. А онда – искушење! Можда чак веће него икада до сада.

Ево зашто су нам, не толико ради земаљских добара, него са аспекта есхатона, будућег вијека, вјечног живота, потребни Руси и Русија: над цивилизацијом се надвио отровни дим порицања хришћанских вриједности живљења. Из кухиње зла овог свијета, чији пипци преко којих се храни сежу у дубине Луциферовог богодступништва, силом новца и војне технике намећу нам лажну демократију (демократију као превару) и људска права као средство за доминацију, а преко њих хедонизам, педерастију, опијате, растакање породице, сексуалне слободе, абортус и контрацептивна средства, еутаназију, па све до “гранд шоуа“ и медија као индустрије шпекулације и релативизарања истине. Тај дим је погубан за душу, као што је онај чернобиљски био погубан за тијело.

А ми, Црногорци, како да се заштитимо? Како да се одбрани ћевап на тањиру аждаје? Зато су наше очи упрте у Русију, као на великог брата. Ко то данас, која сила може да се одупре поплави зла овога свијета? Русија! И само Русија!

Пламенац истиче: Ко то данас, као што је оно прије настанка свијета, супротставивши се Сатани и његовој војсци демона, Архангел Михаило стао пред војском анђела и громко узвикнуо: „Вонмем! Стојмо смјерно пред нашим Творцем и не мислимо што је супротно Богу, може стати пред демонском силом овога свијета?

Ја сматрам, само – Владимир Путин! Као што је оно, 1380, Димитрије Донски на Куликовом пољу стао пред Златном хордом. Клетва Светог Петра Цетињског, тог тајновидца који је чистотом своје подвижничке и страдалне душе сагледавао вјекове, у ствари је брига о душама Црногораца! Он је и свом насљеднику на трону црногорских митрополита, Петру Другом Петровићу Његошу, оставио зајештање: “Моли се Богу и држи се Русије“. Ове ријечи већ скоро два вијека котрљају се по црногорском камењу и одјекују. Русије се и данас држе они Црногорци који се Богу моле, коју у Бога вјерују и који Богу вјерују!– каже Пламенац.

Често се последњих година чује код необавијештених грађана злонамјерна и нетачна прича “Русија нас никад није помагала“. Па, де да видимо, кренимо редом!

Др Мирчета Ђуровић у књизи “Црногорске финансије“ документовано илуструје да то није тако. Приходи Црне Горе из унутрашњих извора, нијесу били довољни за подмирење државних потреба. О томе колико су чинили укупни приходи од непосредних и посредних пореза биће ријечи касније. Засад је довољно истаћи да они нијесу били довољни да покрију државне потребе. Црна Гора се у периоду о коме је ријеч налазила у времену максималних напора свих друштвено-политичких снага да се земља извуче из заосталости и да се побољшају привредне прилике и уреди држава. Развитак привреде, државног механизма, просвјете и уопште свих области живота изискивао је не само велике напоре већ и знатна средства. Поред тога, што посебно треба истаћи, Црна Гора у овом периоду води интензивне борбе са Турцима, у одсудној борби за коначно ослобођење и еманципацију од Турске, што је такође изискивало огромна средства. Ако се томе дода двор и његове потребе, онда је јасно да је то изискивало знатна средства. А њих није било могућно обезбиједити из домаћих извора. Морали су се тражити извори на страни.

            Како истиче др Ђуровић, најважнију помоћ са стране Црна Гора је добијала од Русије. Руска помоћ је претстављала један од значајнијих финансијских извора Црне Горе. Због тога ћу се на овом мјесту углавном задржати на руској субвенцији, ограничавајући се у претходном разматрању само на најбитније моменте, како би се добила што потпунија слика ове проблематике у периоду о коме је овдје ријеч.

            Помоћ Русије Црној Гори датира још од раније, од времена Петра Великог. Руска влада је још 1715. године одобрила редовну помоћ Црној Гори од 500 златних рубаља, с тим да се исплаћује сваке треће године. Али, помоћ није редовно исплаћивана. Како се кретала руска помоћ Црној Гори у току 18. вријека, тешко је утврдити. Она постаје нешто редовника од краја 18. вијека. Почетком 1799. године цар Павле је на молбу владике Петра I од 19. маја 1797. године наредио да се Црној Гори шаље сваке године помоћ од 1000 златника. Тиме је поново санкционисана одлука Петра Великог о помоћи Црној Гори. Али ни ова помоћ није редовно исплаћивана. Није прошло ни неколико година а помоћ је обустављена. Од 1807. године руска помоћ није исплаћивана за наредних неколико година. У борбама у Боки Которској Црногорци су имали огромне губитке. Али Руси нијесу дали готово никакву накнаду за то. Узалуд је владика Петар I годинама тражио накнаду за претрпљене жртве у Боки. Он није доживио да је добије.

            До кад је била обустављена субвенција послије 1807. године, тешко је из постојећег материјала утврдити. Из података се види да су почетком октобра 1823. године упућена два чека од по 7930 рубаља на име помоћи за 1821. годину. У неколико наредних година помоћ владици Петру I је исплаћивана, иако неуредно и са закашњењем. Захваљујући промјене на руском пријестолу, 1826. године је ријешено “да се обнови црногорском народу годишња помоћ од 300 дуката годишње“. Отада је помоћ владици Петру I редовно исплаћивана све до његове смрти 1830. године. Помоћ је исплаћивана у четворомјесечним ратама, три пута годишње.

  1. РУСКА ПОМОЋ У ВРИЈЕМЕ ЊЕГОША

            Како пише др Мирчета Ђуровић у својој књизи “Црногорске финансије“ Русија је послије смрти Петра I наставила да шаље исту помоћ – 1000 златника народу и 300 за личне потребе владици. Приликом доставе чека за личну помоћ Петру I у децембру 1830. године, наглашено је да се она уручи његовом законитом насљеднику. Тако је Петар II у првим годинама примао руску помоћ у висини како је била одређена 1826. године. Међутим, Његош је био боље среће од свог претходника. 1832. године поново је покренуто питање исплате заостале помоћи Црној Гори. Та сума је износила 17 000 златника. Почетком марта 1833. године руски конзул у Дубровнику, Гагић, обавијештен је да је цар наредио да се Црној Гори исплати заостала помоћ коју је био одредио цар Павле I и да се у ту сврху, као прва рата, шаље пет чекова у износу од 27 505 папирних рубаља. Тако је Петар II до јануара 1834., поред редовне помоћи, примио на име заостале субвенције – рачунајући и 7200 златника које је донио у Црну Гору Иван Вукотић – 15 400 златника. Овим је знатно био побољшан материјални положај Црне Горе, што је олакшало Његошу да се позабави унутрашњеим уређењем земље.

            Иако је помоћ углавном уредно примана, Његош њом није био задовољан. Он је предузео мјере да се субвенција повећа. Почетком 1837. године Његош је затражио да му се дозволи да дође у Петроград да би, поред осталог, затражио повећање помоћи. Овај Његошев корак није остао без резултата. И поред неких негативних мишљења о томе, Његош је успио да извојује повећање субвенције. Крајем октобра 1837. године руски посланик у Бечу, Татишчев, обавијестио је Гагића да је Црној Гори дата годишња помоћ од 80 000 папирних рубаља, под условом, да се троши на унутрашње уређење земље и на корист народа. Истовремено га обавјештава да је први четворомјесечни износ од 26 666,66 рубаља достављен преко Озерцковског и да се за наредни квартал шање чек на исто толики износ. Тако је Његош од 1837. године, поред редовне помоћи од 1 000 златника (око 2 900 сребрних рубаља или око 4 300 фиорина), добијао све до своје смрти и 80 000 рубаља (у папирном новцу).

            Уза све то, руски цар је црногорском народу средином 1838. године, због неродице, поклонио 10 000 четврти жита. Од овога је Црној Гори за неколико наредних година испоручено 3480 четврти. Његош је тражио да се остатак, умјесто у житу, дâ у новцу. Цар је уважио Његошев предлог и наредио да се мјесто преосталих 6 520 четврти жита изда 20 000 сребрних рубаља (око 30000 фиорина), у двије рате по 10 000 рубаља, с тим да се новац искључиво употријеби за исту сврху.

            Захваљујући свему томе, Његош није много оскудијевао у материјалним средствима. Њему је чак нешто и преостајало, што је било депоновано у Русији и неким аустријским банкарским кућама, а нађено је и нешто готовине у каси на Цетињу. Његош је још 1842. године депоновао у Русији, код Тргоачке банке у Петрограду, 50 552,15 сребрних рубаља. Приликом Његошеве  смрти затекло се новца у износу од 332 583 фиорина. Овај новац је Његош чувао да би ваљало у нужди црногорском народу, што је и у својој опоруци нагласио.

  1. ПОМОЋ РУСИЈЕ ЦРНОЈ ГОРИ У ДОБА ДАНИЛА И НИКОЛЕ ПЕТРОВИЋ

            Послије Његошеве смрти Русија је и даље слала помоћ Црној Гори у истој висини као и раније – 80 000 папирних рубаља и 1 000 дуката. За прва два четворомјесечја 1851. године новац је на вријеме стигао, а последња рата тек у септембру наредне 1852. године заједно са првом ратом за 1852 годину. За неколико наредних година субвенција је углавном редовно исплаћивана. Међутим, ускоро је исплата обустављена. У току 1856. године нормално су исплаћене само прве двије рате; трећа рата је задржана. У то вријеме дошло је до затегнутих односа са Русијом, па је због тога исплата субвенције за једно кратно вријеме обустављена. Истовремено је ријешено да се од обустављене субвенције даје помоћ црногорским емигрантима Ђорђију Петровићу, Медаковићу и њиховим присталицама са породицама (сердару Милу Мартиновићу, барјактару Ивановићу и др.) Емигранти су примали помоћ од средстава црногорске субвенције до јула 1859. године, а отада из других фондова. Од јула 1859. године Црна Гора је поново примала пут износ субвенције, и то углавном редовно. Тако је Црна гора за вријеме владавине књаза Данила, иако нередовно и са затезањем, добијала помоћ од Русије као и за вријеме Петра II  – 9 000 златника (1 000 лично књазу и 8 000 држави), што је чинило око 42 000 фиорина. Износи Др Мирчета Ђуровић у књизи “Црногорске финансије“.

            Исти износ Русија је давала и послије смрти књаза Данила, у првим годинама владавине књаза Николе. Али ни књаз Никола није прошао без сметњи. Већ послије неколико година субвенција је привремено била задржана, док се не добије извјештај о Црној Гори. Због тога помоћ није исплаћена у току 1863. и 1864. године. Тек у новембру 1864. године одобрено је да се исплати помоћ Црној Гори за 1863. годину, и то само двије трећине (15 000 рубаља), а остатак да се депонује код једне руске банке. И ова опструкција руске владе била је слична оној из времена књаза Данила, 1857. године. Ако је Црна Гора и покушала да потражи ослонац на другој страни, одмах је долазила у опасност да јој руска влада укине субвенцију. Такве појаве, видјећемо, нијесу биле ријетке и нијесу остале без посљедица по Црну Гору.

            Помоћ додијељена Његошу 1837. године, у износу од 80 000 папирних рубаља, по свему судећи, била је дата на 30 година. Јер, 1867. године поставило се питање њеног продужења. Царском одлуком почетком 1867. године одобрена је исплата субвенције Црној Гори за наредних пет година, у истом износу како је и дотада исплаћивана – 22 857 сребрних рубаља. Тако је продужена субвенција од 80 000 папирних рубаља до 1873. године. Међутим, 1869. године Русија је дала посебну субвенцију за двије средње школе у Црној Гори. Приликом свог боравка у Русији књаз Никола је успио да издејствује помоћ за Цетињску богословију и Дјевојачки институт. Цетињска богословија добијала је 8 000, а Дјевојачки институт 5 500 сребрних рубаља. Тако су од помоћи из Русије била обезбије-ђена материјална средства за прве двије средње школе у Црној Гори. Захваљујући томе школе су нормално радиле и показале су веома добре резултате.

            У периоду до рата 1876-1878 године Русија је још једанпут повећала помоћ Црној Гори. Како је 1872. године истицао рок продужењу субвенције из 1869. године, књаз Никола је искористио прилику да затражи повећање помоћи. Он је преко књаза Горчакова упознао руског цара са тешким материјалним приликама у земљи и тражио повећање субвенције. Цар је узео у обзир тешкоће Црне Горе и ријешио да се помоћ Црној Гори повећа. О томе је Горчаков обавијестио књаза Николу у новембру 1872. године. Горчаков у писму наводи да је цар дао налог да се новчана помоћ Црној Гори удвостручи и да се од 1. јануара 1873. године умјесто 23 000 исплаћује 46 000 сребрних рубаља. Из писма се види да је ово повећање било намијењено лично књазу Николи, јер се у писму наглашава да се новац њему исплаћује и да га он употребљава према свом нахођењу. Тиме је субвенција из Русије знатно повећана. Од 1873. године, не рачунајући оно што се давало као помоћ појединцима (Даринки и др.), субвенција је износила преко 62 000 рубаља – 46 000 држави и књазу, 8 000 Богословији, 5 500 Дјевојачком институту и око 3 000 рубаља (1 000 златника) цркви. То је у оно вријеме износило око 80 000 фиорина. Овај износ Црна Гора је примала до ратова 1876-1878, па и касније. Субвенција је исплаћивана у четворомјесечним ратама, три пута годишње, и то углавном редовно.

            Поред субвенције од Русије, Црна Гора је добијала помоћ и од других земаља. Али то је тешко тачно утврдити. Док је о руској помоћи сачувано подоста података, тако да се она углавном може континуирано пратити, о другим помоћима има врло мало трага у архивском материјалу. Уколико је и било неке помоћи, она није имала трајнији карактер. У том смислу једино се издваја помоћ од Аустрије, која је давана на име одржавања путева.

            Средином 1870. године књаз Никола је покренуо код аустријске владе питање изградње пута од Котора до Цетиња и Ријеке Црнојевића. За изградњу путева књаз је тражио кредит од 500 000 фиорина. Али аустријска влада је одуговлачила ово питање, па је књаз био приморан да се изнова обраћа Бечу. Око тога су дуго вођени преговори и тек у прољеће 1873. године су привредени крају. Аустријска влада је нашла за најпогодније да се за изградњу путева уа Црној Гори даје редовно годишње 30 000 фиорина. Прва рата предата је књазу приликом његовог боравка у Бечу у мају 1873. године. Субвенција за одржавање путева углавном је редовно исплаћивана, не само до Берлинског конгреса него и касније. И поред тога што је примана субвенција, пут од аустријске границе до Ријеке Црнојевића изграђен је тек послије Берлинског конгреса, од 1879-1884.

  1. РУСКА СУБВЕНЦИЈА ЦРНОЈ ГОРИ И ПОМОЋ ДРУГИХ ДРЖАВА

            Како Ђуровић пише : Осим субвенције од Русије Црна Гора није у периоду послије берлинског конгреса трајније примала неку значајнију помоћ са стране. У том погледу једино вриједи поменути помоћ од Аустрије.

            У првом дијелу рада истакнуто је да је Аустрија давала Црној Гори годишњу помоћ на име одржавања путева у износу од 30 000 фиорина. Ова помоћ је настављена и послије Берлинског конгреса. Помоћ је редовно исплаћивана, преко аустријског посланства на Цетињу, два пута годишње, по 15 000 фиорина. Аустрија је редовно давала ову помоћ до краја 1891. Како се види из једног телеграма министра Гавра  Вуковића црногорском посланику у Цариграду Бакићу, аустријска влада је 1892. године обуставила ову помоћ Црној Гори.

            Међутим, црногорска влада се у септембру 1895. године обратила Аустрији за помоћ у изградњи пута Рисан-Никшић. Аустрија је изгледа прихватила молбу црногорске владе. Почетком октобра је примљено “као додатак субвенције за путеве“, како стоји записано у протоколу, 20000 фиорина.

            Др Ђуровић у свом коментару истиче да “да ли је тада још што примљено од Аустрије на име изградње овог пута, нијесам могао утврдити, али претпостављам да није. Пут Никшић-Рисан није изграђен овом приликом. Од овог пута није било изграђено до Балканског рата ни десет километара. Интензивнија изградња пута отпочела је тек 1912. године. Пошто је Аустрија била заинтересована за овај пут, утврђен је споразум између двије владе да Аустрија да помоћ у износу од 400 000 перпера. Пут је рађен током 1912. године, све до избијања рата. Од предвиђене суме Аустрија је исплатила 250 000 перпера, али радови нијесу настављени послије свршетка Балканског рата – пут није био изграђен до краја постојања црногорске државе“.

            На томе се завршила аустријска помоћ Црној Гори за изградњу и одражавање путева. Она је донекле допринијела изградњи неких путева у Црној Гори, али у цјелини, није имала битнијег утицаја на црногорске финансије. Ипак, Аустрија је била веома заинтересована за изградњу и одржавање пута Ријека Црнојевића-Котор. Пут је требало да послужи као основна саобраћајна артерија између Црне Горе и Аустрије и између једног дијела Турске и Боке Которске. Овим путем требало је да се одвија црногорски извоз за Аустрију (од чега је умногоме зависило аустријско тржиште и становништво у Боки) и да олакша увоз аустријске робе у Црну Гору.

            Што се тиче помоћи од Француске, она је више имала повремени карактер. Нешто више помоћи од Француске добила је Црна Гора за вријеме књаза Данила. Колико је износила помоћ тешко је утврдити, јер о томе постоје веома противурјечни подаци. Но без обзира на то, француска помоћ Црној Гори није имала трајнији карактер.

            За Црну Гору и њене финансије нијесу биле без значаја ни друге повремене и једнократне помоћи. Црна Гора је повремено добијала помоћ не само од Русије, Аустрије и Француске, него и од многих других земаља: Србије, Италије, Грчке итд. Помоћ појединих земаља била је не само у новцу него и у житу, оружју, одијелу и другом материјалу. Повремена помоћ била је од посебног значаја нарочито у ратним приликама и гладним годинама, о чему је сачувано пуно података.

            У цјелини руска субвенција и разне друге помоћи биле су важан фактор за црногорске финансије. Руска субвенција, која је од 1837. знатно повећана и углавном била редовна, значила је много за оскудну државну касу Црне Горе. Она је била веома важна допуна унутрашњим финансијским изворима земље. На њу се рачунало као на сигуран финансијски извор, па је она у извјесном смислу била коректура финансијског дебаланса и компезирала је донекле перманентни дефицит Црне Горе.

            Али, помоћи су имале и другу страну медаље. Преко субвенције и разних помоћи поједине стране силе хтјеле су да остваре свој утицај у Црној Гори, да је вежу за себе и потчине је својим интересима. То је у крајњој линији, наравно, била сврха помоћи, ма од које стране она долазила. Интереси Русије и других сила често су се разилазили са тежњама Црне Горе. У том погледу Црна Гора се налазила у незавидном положају. Требало је сачувати наклоност Русије или неке друге силе, а спроводити своју основну концепцију – развијати ослободилачку борбу и обрачунавати се са Турском. На тој линији је чсто долазило, и морало је долазити, до сукоба између Црне Горе и појединих страних сила, јер су њихови захтјеви често били супротни интересима Црне Горе. Требало је, често много воље и упорности, и много такта, да се паралише утицај са стране и отклони све оно што би ишло на штету црногорског народа и његових основних циљева.

            С обзиром на све то, помоћи су имале двојаку улогу. Оне су, с једне стране, биле важна допуна црногорских финансија, а с друге стране препрека слободне активности Црне Горе. Руска помоћ, и материјална и друга, била је важан фактор у развитку ослободилачке борбе црногорског народа, у процесу стварања државе и уређења земље. То је нарочито долазило до изражаја онда када се основна тежња црногорског народа налазила на линији руске политике и када је то Русији посебно конвенирало. Али, било је момената када Русији није ишла у рачун борба Црне Горе и кад су Руси настојали да се она смири. У таквим приликама руска политика морала је имати лоших посљедица по Црну Гору. Какав је карактер имала руска субвенција и друге помоћи за Црну Гору, још боље ће се моћи сагледати приликом анализе периода послије Берлинског конгреса.

  1. ВАНРЕДНИ ПРИХОДИ И СУБВЕНЦИЈЕ ЦРНОЈ ГОРИ ОД БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА ДО КРАЈА 19. ВИЈЕКА

            У првом дијелу било је ријечи о руској субвенцији до рата 1876-1878, а овдје ћемо  се задржати на период од Берлинског конгреса до Првог свјетског рата. Претходно треба напоменути да је Русија, поред редовне субвенције, давала у току ослободилачког рата, и даље до 1880. године, знатну ванредну помоћ за набавку оружја и другог ратног матери-јала. Руска помоћ је умногоме олакшала Црној Гори да успјешно оконча борбу и изађе као побједник из овог тешког рата. Поред тога, Русија је ради наоружања црногорске војске дала зајам Црној Гори, у јесен 1879. године, у износу од 900 000 рубаља (око 1 100 000 фиорина), о чему ће бити више ријечи у поглављу о зајмовима.

            Послије закључења мира и сређивања ратних прилика, Русија је наставила да даје редовну помоћ Црној Гори у истом износу као прије рата 1876-1878, тј. према одлуци руског цара крајем 1872. године. Продужена субвенција је износила: 46 000 рубаља црногорској влади и књазу Николи, 8 000 Богословији, 5 500 Дјевојачком институту којег је основала Руска царица Марија Александровна и 1 000 златника (око 3 000 рубаља) – цркви. Овоме се од 1879. године придружује и редовна помоћ болници Данила I на Цетињу у износу од 2 500 рубаља, што је додијелио Црвени крст Русије. Овај новац је у ствари био интерес на капитал од 500 000 рубаља, депонован на име цетињске болнице код једне руске банке. Тако је послије рата Црна Гора добијала из Русије на име редовне помоћи 64 000 рубаља (око 80 000 фиорина).

             Иако су се прилике у Црној Гори послије Берлинског конгреса знатно измијениле и увећале потребе земље, Русија није повећавала субвенцију Црној Гори. Др Ђуровић прецизира.“ За првих десет година послије рата субвенција је остала на нивоу из 1873. године, изузев што је од 1. јануара 1888. повећана годишња помоћ Дјевојачком институту са 5 700 рубаља на 10 000 фиорина. Тек 1889. године дошло је до измјене, што је било условљено посебним околностима. Десетак година послије Берлинског конгреса Црна Гора је запала у дугове. На молбу књаза Николе руски цар је у августу 1889. године ријешио да санира дуговања Црне Горе. Отписан је дуг Црне Горе банци у Петрограду и руској државној благајни, а за исплату дуговања у Аустрији учињен је нов зајам од 900 000 рубаља, на 20 година уз 5% камате, с тим што би се ануитети наплаћивали од руске субвенције која се даје Црној Гори. Међутим, од субвенције која је давана Црној Гори – 46 000 рубаља – није се могао надокнадити ни годишњи интерес, а камоли амортизације главнице. Годишњи ануитети зајам износила су 80 000 рубаља. Пошто ранија субвенција није била довољна за покриће ануитета, руска влада је ријешила да се годишња помоћ Црној Гори повећа од 46 000 на 100 000 рубаља, с тим да се од повећаног износа одбија 80 000 рубаља за отплату зајма Државној банци у Петрограду, а 20 000 рубаља да иде као годишња помоћ црногорској влади.

            Овом трансакцијом Црна Гора се ослободила бечких дугова, али је то смањило примање из Русије и свело субвенцију држави на 20 000 рубаља. За наредних шест година, до 1896., црногорска влада је добијала полугодишње по 10 000 рубаља. Пошто је од руске субвенције 50 000 рубаља припадало непосредно књазу Николи, тај износ је државна каса редовно надокнађивала.

            Од 1896. године Русија даје посебну субвенцију за издржавање стајаће војске. (У почетку је стајаћа војска имала 500 официра и војника пјешадије и једну полубатерију од 4 топа са 56 војника). Управо, још средином 1895. године руска влада је послала 67 612 фиорина за изградњу војних станова и формирање стајаће војске. Исте године је одлучено да се од 1. јануара 1896. године даје на име одржавања црногорске стајаће војске помоћ у износу од 82 000 рубаља, што је износило, зависно од курса, око 104 000 фиорина. Субвенција је исплаћивана у четворомјесечним ратама, три пута годишње по око 34 500 фиорина. Овај износ је био намијењен искључиво за одржавање војске и за друго није могао бити употријебљен. Црногорска влада се обавезала да ће одржати одређени контингент војске, па су ова средства ишла као саставни дио буџета Министарства војног. Ова помоћ је значила пуно за црногорску војску, али је мало помогла црногорским финансијама, јер је у потпуности трошена за редовну војску.

            Наредне, 1897. године, додијељена је помоћ сину Књаза Николе, књазу Данилу од 20 000 рубаља годишње чиме је увећана субвенција двору на 70 000 рубаља.

            Тако је Црна Гора од 1896. укупно добијала годишње помоћи од Русије нешто преко 220 000 рубаља, од чега је 80 000 рубаља ишло на отплату зајма Државној руској банци у Петрограду. Ако се узме у обзир одбијање за амортизацију зајма и трошкове око издржавања војске, онда се може претпоставити колико су мало користи имале црногорске финансије од руске помоћи крајем 18. вијека. Истина, помоћ је растерећивала црногорски буџет од неких обавеза, али није непосредно много утицала на побољшање финансија Црне Горе.“

  1. ФИНАНСИЈСКА КРИЗА У ЦРНОЈ ГОРИ И РУСКА СУБВЕНЦИЈА

            Али ни ово није дуго потрајало. Пред крај 19. вијека Црна Гора је запала у веома тешку финансијску кризу. Принуђена околностима, црногорска влада је узимала средства од новчаних упутница које су уплаћиване за рачун аустријских пошта. Тако је црногорска влада запала у дуг према аустријским поштама за око 1 200 000 круна. Аустријска влада није пропустила прилику да изврши притисак на Црну Гору. Мобилисала је сва средства да компромитује Црну Гору, пријетећи чак и окупацијом једног дијела њене територије. Због свега тога црногорска влада се нашла у веома незгодном положају. Пошто се није могло наћи излаза  на другој страни, књаз Никола се обратио за помоћ Русији, тражећи један већи дугорочни или један мањи једнократни зајам. С обзиром на компликованост ситуације, руска влада је одлучила да Црној Гори дâ један мањи зајам у износу од 750 000 рубаља, под истим условима као што су били ранији на 20 година уз 5% камате. Овим средствима – два милиона франака – црногорска влада је могла ликвидирати поштански дуг и подмирити неке друге неопходне обавезе.

            Али за отплату зајма петроградској банци руска влада је обезбиједила средства из субвенције. Пошто је 80 000 рубаља од субвенције црногорској влади већ било ангажовано за отплату зајма из 1889. године, сада је дошао ред на смањење помоћи војсци. Руска влада је одобрила овај зајам од 750 000 рубаља (2 000 000 франака), с тим да се отплата одбија од субвенције. Отплата зајма износила је годишње 60 000 рубаља. Због тога је одређено да се обустави и последњих 20 000 рубаља које су слате на име помоћи црногорској влади и 40 000 рубаља од субвенције војсци. Тако је читава субвенција црногорској влади – 100 000 рубаља – ишла на отплату зајмова петроградској банци, а субвенција за стојећу војску је смањена од 82 000 на 42 000 рубаља. Црногорска влада је била обавезна да и даље одржава ранији контингент редовне војске.

            Све ово сазнајемо из писма руског министра финансија, Сергија Вита, књазу Николи средином новембра 1900. године и реферата Министарства финансија, који је достављен као прилог уз писмо. Приложени реферат се заснива на Милеровом извјештају, који је као високи финансијски стручњак почетком 1900. године прегледао црногорске финансије. Поред општег стања црногорских финансија, у реферату је дат и историјат руских зајмова и помоћи Црној Гори. Према изнесеном прегледу Русија је крајем 1900. године давала сљедеће помоћи Црној Гори:

Министарству војном за војску                                                      82 000 рубаља

Црногорској влади                                                                           20 000 рубаља

Отплата дуга банци у Петрограду                                                  80 000 рубаља

Књазу Данилу                                                                                   20 000 рубаља

Дјевојачком институту (10 000 фиорина)                                        9 376 рубаља

Цетињској богословији                                                                      8 000 рубаља

Начелници Дјевојачког института – плата                                                     750 рубаља

                                                                                           укупно: 220 126 рубаља

            Овдје није урачунат износ који је Друштво Црвеног крста давало за цетињску болницу од 2 500 рубаља и још неке мање помоћи, чиме би се укупни износ повећао за неколике хиљаде. Послије 1900. године од укупне субвенције одбијано је 140 000 рубаља за отплату зајмова, па је на тај начин примање из Русије износило свега нешто више од 80 00 рубаља – око 100 000 фиорина. Од тога је требало одржавати редовну војску (преко 550 људи), Цетињску богословију и Дјевојачки институт, а требало је надокнадити и субвенцију двору.

            Током 1901. године Црна Гора није примила ниједне рубље на име субвенције влади, а на име одржавања војске примљено је свега 42 000 рубаља, три пута по14 000. Остале помоћи – за Богословију, Дјевојачки институт и болницу – нормално су примане у пуном износу. Али, тако није могло дуго остати. Већ 1902. године дошло је до промјене, до повећања руске субвенције Црној Гори.

            Почетком 20. вијека извршене су многе реформе државног уређења Црне Горе. На тој линији припремане су и реформе црногорске војске. Пошто држава није имала сопствених средстава, књаз Никола се обратио за помоћ руском цару. У овом писму књаз је изнио да му је за реорганизацију црногорске војске потребна годишња помоћ од 249 000 рубаља, и то:

за реорганизацију милиције                                                            100 000 рубаља

за вјежбе и маневре                                                                35 000 рубаља

за установ. Другог батаљона стајаће војске                         82 000 рубаља

за двије батерије                                                                     32 000 рубаља

       укупно:    249 000 рубаља

            Цар је углавном усвојио књажев предлог. Рјешењем од 19. априла 1902. године цар је одобрио да се помоћ Црној Гори може поваћати до 500 000 рубаља. До тада је субвенција износила, како се наводи у истом документу, 222 938 рубаља. То значи да је повећање износило 277 062 рубље. Истим рјешењем одређена је намјена средстава, а измијењен је и начин отплате дуга петроградској банци. Од увећане суме од 277 062 рубље намијењено је за реорганизацију војске 249 000 рубаља. Остатак од 28 062 рубље одређен је за повећање помоћи црногорској влади. У рјешењу се изричито наглашава да се средства намијењена војсци морају трошити према намјени одређеној у писму књаза Николе руском цару, чији је извод приложен овом акту. Истовремено је ријешено да се од 1. јануара 1903. године не обуставља од субвенције црногорској војсци сума од 40 000 рубаља, што је ишло на отплату зајма Државној банци у Петрограду. Исплату дуга преузела је на себе државна благајна Русије.

            На тај начин, повећање субвенције 1902. године углавном је дато на рачун војске. Отада је руска помоћ за црногорску војску износила 331 000 рубаља (82 000 + 249 000), што износи око 835 000 круна. Остала помоћ у износу од 169 000 рубаља давана је књазу и влади (128 062), књазу Данилу (20 000), Богословији (8 000) и Дјевојачком институту (12 938). Од помоћи црногорској влади и даље је одбијано 80 000 рубаља за дуг Државној руској банци на име зајма из 1889. године. Због тога црногорска влада није примала годишње ни пуних 50 000 рубаља – око 121 000 круна, колико је и уношено у буџете од 1903. године.

            Тако је од почетка 1903. године Русија повећала субвенцију Црној Гори на 500 000 рубаља, од чега је чисто примано 420 000 (80 000 је ишло на отплату зајма Државној банци у Петрограду). Уствари, укупно је субвенција износила 560 000 рубаља, јер је руска државна благајна отплаћивала и дуг петроградској банци из 1900. године 60 000 рубаља годишње.

            Ова висина субвенције остала је за неколико наредних година. Помоћ је редовно исплаћивана у одређеним роковима. Руси су строго водили рачуна да се средства троше према намјени, нарочито средства намијењена црногорској војсци, за што су они највише били заинтересовани.

  1. РУСКА ПОМОЋ НИКОЛИ ПЕТРОВИЋУ

            Но, и поред тога што је субвенција за војску 1902. године повећана на 331 000 рубаља (око 835 000 круна), то није било довољно за њену реорганизацију и модерниза-цију. За савремено уређење црногорске војске била су неопходна много већа средстава. Зато је књаз Никола приликом боравка у Русији, у прољеће 1908. године, поставио захтјев да се повећа новчана и материјална помоћ за црногорску војску. Захтјев је био прилично обиман. По замисли црногорске владе и књаза Николе, Русија је требало да дâ за реорганизацију црногорске војске у 1909. години 1 331 000 рубаља, а од 1910. године још и 1 750 000 рубаља годишње. Осим тога, тражен је новац за опрему и друге сврхе. У току 1910–1912 чак 6 300 000 рубаља. Овако велике износе руска влада није хтјела издати. У августу 1909. године саопштено је да овој молби није могућно удовољити, већ ће се дати само материјална помоћ.

            Али, иако није успио да добије повећање субвенције за војску, књаз Никола се није вратио празних шака из Русије. Царевим рјешењем од 25. априла 1908. године дата је књазу једнократна помоћ од 100 000 рубаља и одређена лична годишња субвенција, почевши од 1. јануара 1908., у износу од 80 000 рубаља. Идуће године (1909.) повећана је субвенција и престолонасљеднику Данилу са 20 000 на 30 000 рубаља. Тако је црногорски двор сада примао годишњу помоћ из Русије у износу од 110 000 рубаља, што чини око 270 000 перпера.

            Иако 1909. године није удовољено захтјеву црногорске владе о повећању субвенција за црногорску војску, ствар  се није тиме завршила. Црна Гора је и даље инсистирала на томе, па је 1910. године и дошло до повећања војне субвенције. Крајем 1910. године склопљена је војна конвенција између Црне Горе и Русије. Посебним актом, који је претстављао саставни дио конвенције, регулисано је питање руске помоћи и снабдијевање црногорске војске. Овим актом руска субвенција за црногорску војску повећана је од 1. јануара 1911. године од 331 000 на 600 000 рубаља (у акту се наводи до 600 000).

            Тако је од 1911. године субвенција за војску готово удвостручена. Сада је она износила око милион и пô перпера, што је значило много за ондашње финансијске прилике Црне Горе. Остале помоћи нијесу повећане; оне су остале на истом нивоу као што су биле раније. Тако је пред Балкански рат руска годишња субвенција Црној Гори износила 859 000 рубаља; војсци 600 000, црногорској влади 128 062 (од тога је 80 000 ишло на отплату зајма Државној банци у Петрограду), краљу Николи 80 000 књазу Данилу 30 000, Цетињској богословији 8 000 и Дјевојачком институту 12 938 рубаља. Уз то је од руског Друштва Црвеног крста слато болници Данила I на Цетињу 2 500 рубаља, а државна благајна Русије отплаћивала је и зајам петроградској банци, из 1900. у износу од 60 000 рубаља. На тај начин укупно годишње давање Русије Црној Гори износило је пред Балкански рат 921 500 рубаља. Од тога је 140 000 рубаља ишло на отплату зајмова, а примано је 781 500 рубаља.

            Црна Гора је, значи, годину и пô пред Балкански рат примала помоћ од Русије близу два милиона перпера, од чега је отпадало на војску преко милион и пô перпера. Како је било и колико је износила помоћ у току и послије Балканског рата нијесам могао утврдити, јер недостају подаци. Према постојећем материјалу може се претпоставити да субвенција није повећана, сем ако није непосредно пред Први свјетски рат, када су вршени преговори да Русија учествује у наоружању црногорске војске са пет и пô милиона перпера. Војном конвенцијом 1910. године Русија је била примила обавезу да испоручи одређену количину оружја. Али оружје није у потпуности било испоручено ни у току рата ни до краја 1913. године. Најзначајнија помоћ била је када је Русија почетком 1913. године упутила у Црну Гору, као царев поклон, око десет милиона килограма жита и брашна, што је много помогло ратом исцрпљеном народу.

  1. ЗНАЧАЈ РУСКИХ СУБВЕНЦИЈА НА ЦРНОГОРСКЕ ФИНАНСИЈЕ

Из наведеног материјала се види како се кретала руска новчана помоћ Црној Гори. О томе др Мирчета Ђуровић пише : “Ограничио сам се на редовну новчану субвенцију, јер је она највише утицала на црногорске финансије. Повремено и материјална помоћ била је такође значајна. Али, то је питање које треба посебно разматрати и које излази из оквира овога рада. За наше посматрање од посебног је интереса помоћ која је имала трајнији карактер, па је о томе углавном и било највише ријечи.“

            Руска субвенција Црној Гори значајнију улогу у финансијском систему Црне Горе добија тек од времена Петра II, тачније од 1837. године, откада је помоћ повећана и углавном била редовна. Руска помоћ је била важна у процесу стварања државе и организације државног апарата. У то вријеме била су прилично оскудна финансијска средства земље, па је субвенција представљала важан финансијски извор и један од одлучујућих фактора у финансијском систему Црне Горе.

            Међутим, послије Берлинског конгреса ситуација се умногоме измијенила. Унутрашњи финансијски приходи Црне Горе су знатно увећани, па је субвенција релативно била мање важан финансијски извор државе. Она је представљала само незнатан дио укупних финансијских прихода Црне Горе. Смањењем примања од Русије 1889. године ради отплате милионског зајма у Петрограду, када је субвенција црногорској влади сведена на 20 000 рубаља, још више је смањена улога субвенције. Управо. Руска субвенција постаје значајнији фактор у црногорским финансијама тек почетком 20. вијека (од 1902.), када је Русија повећала своје давање на 560 000 рубаља, а када је Црна Гора чисто примала 420 000 рубаља, односно нешто више од милион круна. То је у 1903. години било једнако пловини, а 1907. години трећина буџетских прихода Црне Горе. У 1911. години примање из Русије је износило око два милиона перпера, што је било једнако половини укупних буџетских прихода у тој години.

            Али, за посматрање улоге руске субвенције у финансијском систему Црне Горе треба обратити пажњу на њену структуру. Почетком 20. вијека око двије трећине руске помоћи било је намијењено одржавању црногорске војске. Новац намијењен војсци није улазио у буџет Црне Горе, што је у једној клаузули конвенције из 1910. године, на захтјев Русије, посебно наглашено. Црногорска влада је имала обавезу да одржава редовну војску, па се читав износ морао искључиво трошити на војне потгребе, о чему су Руси строго водили рачуна. На тај начин била је ограничена улога руске помоћи у црногорским финансијама. Она је највећим дијелом трошена у војне сврхе; оно што је ишло на друге потребе било је много мање – свега једна четвртина укупних примања субвенције. Руска субвенција је била једнострана. Због тога субвенција није могла битније утицати на финансије Црне Горе. Истина, захваљујући руској субвенцији државни буџет је био растерећен издатака на војску и то је било велико олакшање за црногорске финансије. Али, таква намјена ограничавала је улогу руске помоћи у финансијском систему Црне Горе, чинила је једностраном и крајње непродуктивном.

            Уза све то руска субвенција није остала без посљедица и у другом погледу. Онаква структура и намјена субвенције произилазила је из одређених политичких тенденција ондашње Русије. Прије свега, Русија је давала помоћ да би могла остварити свој уплив у Црној Гори, да би Црну Гору могла везати за себе и користити је за своје политичке и војне планове. На тој линији је и даван највећио дио помоћи за црногорску војску, која је требало да одигра одређену улогу у склопу општих планова руске политике, што је много пута наглашено у појединим инструкцијама руског генералштаба. А ако је црногорска влада учинила макар и најмањи покрет који није конвенирао Русији услиједила је пријет-ња о укидању помоћи што није била ријекта појава, нарочито почетком 20. вијека.

            Таква политика Русије скучавала је слободну активност Црне Горе и често везала руке црногорској влади у њеној дјелатности и на унутрашњем  и на спољном плану. У том смислу руска помоћ је представљала политички терет; она је била препрека слободне политичке активности Црне Горе.

            Теденције руске политике у односу на Црну Гору јасно су дошле до изражаја приликом закључења војне конвенције 1910. године. Овим уговором црногорска војска је једноставно потчињена руском генералштабу, одузето јој је право самосталне акције, а њено дејство оријентисано искључиво према руским плановима. Црногорска војска као да није постојала за Црну Гору. Конвенција је јасно указала на с

врху руске помоћи и на претензије Русије у односу на Црну Гору. Она је афирмисала дугогодишњу руску политику према Црној гори и на веома драстичан начин испољила позадину те политике.

            Колико је тешко падало Црној Гори руска помоћ и колико су се краљ Никола и црногорска влада морали борити против руских тенденција, најбоље говори писмо краља Николе руском посланику на Цетињу, Арсењеву. Руска влада је преко свог посланика крајем 1910. захтијевала од Црне Горе да одмах откаже гостопримство емигрантима из Албаније, пријетећи да ће јој, иначе, укинути субвенцију. То је веома увриједило краља Николу па је руском посланику упутио протестно писмо, жалећи се на поступке руске владе и њене претензије да путем субвенције загосподари Црном Гором и њеном политиком. Ево неколико мјеста из тог писма:

            “Запријетили сте с укидањем субвенције руске Црној Гори, ако се ова превари да се не повинује вољи Русије. Исповиједам Вам да не могу успјети да схватим значај те пријетње. Да ли веледушна помоћ једне велике славјанске државе, богате и напредне, коју даје једној малој држави исте расе и исте вјере, која потребује ту помоћ може без разлога бити укинута? Је ли то по условности судбе? Или је то глас господара, који изгледа да виче најамнику: “Изврши моје наредбе, или нећеш пара“. Не, господине министре, крв се црногорска не продаје, и забиљежите ово што ћу Вам рећи. Нека Русија прекине помоћ давати Црној Гори или не прекине, ова ће јој једнако остати вјерна и одана, јер чувства која је с њоме вежу и вјековна предања, то су оне најчвршће везе – везе расе и вјере а не паре. Чувајте Ваше новце за кукавице, ако ћете, који су готови да продају њихове душе и деснице. Давно су Црногорци доказали, чини ми се, да не припадају тој раси јадника. Чинећи планирати над нама пријетњу на укидање субвенције, Ваш министар спољних послова мислио је можда да се адресира чељадима која се купују. Преварио се“. Краљ Никола завршава писмо следећим ријечима: “Куку ти Црна Горо, куку и мени истоме, ако смо дошли дотле да се метне под цијену рубља наша стара вјерност и оданост Русији“.

            Војна конвенција из 1910. и ово књажево писмо јасно одређују карактер и суштину руске помоћи Црној Гори. Они говоре о томе какав је притисак Црна Гора морала због руске субвенције трпјети и како је то имало негативних посљедица на њену политику, како се морала борити и одупирати утицају и плановима царистичке  Русије. Све је то дошло до изражаја у овим документима, који су јасно изнијели на површину дугогодишњу политику Русије према Црној гори и открили њене претензије. Овим је непосредно изражено све оно што је та политика у себи још отпочетка носила.

  1. РУСИЈА И ЦРНА ГОРА ДАНАС

          У својој дугој историји Црна Гора је била увијек захвална Русији за помоћ. Никада Црна Гора није припадала неком војно-политичком савезу који је био  непријетељски расположен према Русији. У контексту овога интересантна је изјава предсједника  Русије Владимира Владимировича Путина: “Мале земље у НАТО нико не пита за мишљење, него се доносе одлуке које су по жељи моћних чланица. Евентуална одлука о размјештању ракета на територије новопримљених земаља у НАТО била би пријетња за безбедност Русије и она би била приморана да предузме војне мјере како би отклонила ту војну пријетњу. Не против земље на чијој су територији ракете, него против ракета“ . Каква би историјска срамота била да заратимо са Русијом! Не би било Црне Горе без помоћи братске Русије. Па зар да са Русијом – заратимо! Мало ли нам је све муке, па нам је потребан и овакав ризик?

Морамо овдје навести и последње ријечи  Mитрополита Петра I Петровића његовом насљеднику Петру II Петровићу Његошу су биле моли се Богу и држ` се Русије. Занимљиво је подсјетити и на аманет Светог Петра Цетињског, који је на самртном часу бацио анатему на све који не вјерују у његове последње ријечи и препоруке и на онога који “не би све тако послушао“. Ако би се ко нашао у народу нашему да не пријми ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакојега, ко би гођ он био, мирскиј или духовниј, ја на самертниј час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега тако и његов род и пород, да му се и траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог дâ и ономе, кои би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити поискао и свакојему ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли отступити од покровитељства и нâда на једнородну и јединовјерну нама Русију, да Бог да јакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и вјечно отступило! Свијема, пак, добријема, вјернијема и кои гођ ово моје потоње писмо послушају и саверше да буде најусердније моје отеческо и Архијерејско благословеније от рода в род родов и во вјеки вјеков! Амин.

 Да ли ће ова клетва и анатема сустићи прекршиоца – остаје да се види? Међутим, након отцјепљења од Србије и признања лажне државе “Косово“ званична Црна Гора је починила још једну историјску издају: увела је санкције братској Русији. Црна Гора је заједно са Албанијом, Андором, Луксембургом, Исландом и Молдавијом,  све у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању, усвојила европске санкције према Русији, које укључују забрану путовања и замрзавање рачунâ низу руских и кримских функционера. Овим актом вјековно пријатељство и братство између Црне Горе и Русије трпи највеће искушење у историји, а евроатлантска Црна Гора заборавља да ју је Русија помагала двеста година односно од 1711. до 1916. године. То најбоље потврђује књига “Црногорске финансије“ др Мирчете Ђуровића, гдје је аутор описао како је Русија и војно и финансијски 200 година помагала Црну Гору, закључивши “да није било руске помоћи не би било ни Црне Горе“.

Пише Горан Киковић, проф. историје

Advertisements

cropped-10524858_1518954964990501_1265525209_nОдбор за просвјету, науку и културу Црне Горе je шеснаестог априла ове године одбио предлог закона о заштити ћириличног писма. ,,Сматрамо да би било супротно Уставном одређењу да се законом заштита и употреба само једног писма. Сматрамо да предлог закона о заштити ћириличног писма не треба прихватити. Наведено мишљење је било на сједници Владе, и Влада се сагласила са предложеним мишљењем које смо доставили“ , изјавио је на главном одбору секретар Министарства просвјете.

vukovar_cirilica_afp_main_1Текст закона о заштити ћирилице је саставио Српски национални савjет и предао га Скупштини Црне Горе, након научног скупа на ком су предлог закона формулисали еминентни лингвисти и правници из Србије, Републике Српске и Црне Горе. Предлог закона је био ушао у скупштинску процедуру након што су га подржали четворица независних посланика у црногорском парламенту. Али, прошле седмице посланици у Скупштини Црне Горе нијесу подржали Предлог закона о заштити ћириличног писма. Против предлога закона су гласали посланици ДПС-а и СДП-а, уз подршку мањинских коалиционих савезника – од 70 посланика, 34 је гласало да се разматра закон, док је по 18 било против и уздржано.

Приказани наводно неутралан и прагматичан однос према питању опредјељењa за латинично или ћирилично писмо, Министарства просвјете и Владе Црне Горе, крије активану дугогодишњу антићириличну културну политику партија на власти. Одређене наслеђем комунизма, педесетогодишњом титоистичком прохрватском културном политиком, али и стогодишњом југословенском језичком политиком, како и непосредном римокатоличком мисијом у Црној Гори, партије на власти су усмјерене и римокатоличком културно-религиозном идеологијом, тежњом ка традицији латинске религије и писмености.

Од када су у унутарпартијиском сукобу Демократске партје социјалиста прије 18 година партијско руководство преузели пролатински кадрови и потом освојила власт на парламентарним изборима, подржани и инструисани евроатлантистичком политиком, формирали коалициону Владу са Социјал демократском партијом која баштини проримокатоличку културну политику, Влада Црне Горе предано и поступно спроводи антићириличну културно-политичку кампању и увођење латиничног писма као званичног.
Протеклих 18 година ревносно и поступно је уклањано ћирилично писамо из употребе и рада свих државних институција, сви јавни натписи, називи установа, институција, школа, сви путокази су исписани латиницом, као и сви државни обрасци, рачуни за струју, комуналије, администрација и кореспонденција. Послије доношења Устава 2007. године, у којем је црногорски језик промовисан као службени језик, латиница је незванично промовисана за званично писмо црногорског језика, државног и националног идентитета.

8Одбацивањем ћирилице црногорске партије на власти у актуелној пропаганди и процесу евро и НАТО интеграција симболизују раскид како са предањем православне ћириличне писмености, од прве православне средњовјековне државе и књижевних споменика ћирличне писмености на подручју Црне Горе, тако и са Русијом као највећом православном културом древне ћириличне писмености. Наиме, приказујући тако свој отклон од православне прошлости, али и будућности то јест своју јасну опредијељеност у политичким сукобима евроатланског савеза и руске федерација, што су потврдили и увођењем економских санкција руској федерацији.

Перфидан начин протјеривања ћириличног писам се огледа и у уставном члану у коме је наведено да је ћирилица равноправно писмо, али у званичној употреби ћирилица је данас у Црној Гори дозвољено писмо, којега нема у званичној употрени, а пожељно га је избјегавати у приватној. Што је по себи пракса прозелитске културне политике, постављање православном народу у школском образовању и државним институцијама избора између властитог традиционалног ћириличног и латиничног писам, у амбијенту промовисања државне пролатинске културне политике.

Перфидност протјеривања ћирличног писма чланови владајуће партије су испољили и на одбору за просвјету образлажући одбијање предлога закона о заштити ћирилице. Члан одбора и владајуће партије је правдајући такву одлуку практичним разлозима са нескривеним цинизмом тврдио да он наводно управо пише ћирилицом у свом нотесу и запитао се “ко нам брани да пишемо ћирлицом. Ево ја пишем ћирилицом“.

И док у Хрватској скидају и ломе ћириличне натписе, враћају поштанске пошиљке насловљене ћириличним писмом, праве петиције, скупштински предлози и јавни протести за забрану ћирилице, протјерују преостале Србе, а у хрватско-муслиманском подручју БиХ прецртавају ћирилични натписи на путоказима, у Црној Гори се културна политика латинизације спроводи методом “меке моћи“, како је реко пјесник – “финим ћерањем“, због практичне ствари, већинске православне популације – као прве и последње препреке на путу потпуних политичких и културно-религиозних евроинтеграција.

ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ 2

И у Србији се у вријеме вуковарског хрватског антићириличног пира повампирила југословенска језичка политика. Појачано је потискивање ћириличног писма упркос новом члану о ћириличном писму у новом Уставу Србије као писму српског језика. Југословенском језичком праксом настављено је поравнавање српске православне хиљадугодишње ћирличне писмености са хрватскским латиницом. Протекле три године уклоњене су табле ћириличних натписа улица у Београду, које су преживјеле педесет година југословенског комунизма, а постављене “двоазбучне“ ћириличо – латиничне. Такође, одбачено је неколико предлога закона о заштити ћириличног писам. Градска власт Новог Сада јануара 2013. је одбиле предлог Демократске странке Србије да ћирилица буде званично писмо у употреби у органима градске управе и Покрајине. Исте године су предсједник Скупштине града Чачка и владајућа већина у скупштини града одбили предлог одборничке групе Двери да скупштина града донесе законске мјера за заштиту ћирилице.

Прошлог мјесеца су дневне новине „Политика” и „Вечерње новости” покренуле акцију у склопу програма заштите ћириличног писма да се новине штампане ћирилицом ослободе пореза. У Србији само двоје дневних новина излазе на ћириличном писму (које такође на својим сајтовима негују “двоазбучност“). Следећег дана је услиједила антикампања на медијској мрежи југословенског и хрватског лобија у Србији, организованије него у унијатском дијелу Украјине и Хрватској, против превласти православног ћириличног писма над латиничним.

Антићирилична хрватска хистерија се проширила на Србију, под југословенским псеудонимом, и србојугословенским вођством, оних Срба који у свом процесу прозелитског превјерништва суровије нападају српску православну културу од српских историјских и у недавним ратовима освједочених непријатеља. Међутим, највећа несрећа није у томе што таква категорија људи, мањина у српском народу, јавно иступа против предлога о заштити ћирилице и српске културе, већ што су протекле године идеолошки предводници антићириличне кампање постављени на руководећа мјеста водећих културних установа Србије.

Заправо, државна власт нескривено рехабилитује кадрове културне политике бивше Владе ДС-а. Управо партијских другова бившег управника Народне библиотеке Србије познатог по јавној подршци позиву на тероризам савјетника предсједника црногорске Скупштине, против државног и црквеног вођства Србије. Директор Народне библиотеке Србије је потом смијењен, али је јавности остала непозната његова антикултурна активност као управника, уништавања ћириличних књига нових издања и историјиских дјела из фонда Народне библиотеке. Такође, новоименовани директор Народне библотеке Србије Ласло Б. се већ као директор Културног центра Новог Сада прославио у Хрватској и међу војвођанским аутономашима скидањем ћириличних натписа са те институције тј. кршењем Устава Републике Србије, због чега је смијењен са функције управника КЦНС.

Колико је разумљиво што бивши директор Народне библиотека Србије као Хрват, и садашњи као Мађар, у држави без националне културне политике и традиције, промовишу своју латинску културну традицију и писмо, и што су направили више уговора о сарадњи Народне библиотеке Србије са Ватиканом и посјета папских прелата него сва сјеменишта Хрватске, толико је неразимљива кадровска и културна политика српске власти која такве људе поставља на руководећа мјеста водећих културних државних установа Србије. Чиме разграђују српску културну политику, а нарушавају међунационалне и међувјерске односе и подстичу сукобе, спровођењем културне политике такмичења традиција, у Србији као новооткривеној ванкултурној и вантрадиционалној колонији.

Један од преседана борбе против ћирилице у Србији је и незванични програм потискивања ћирилице из ужег центра Београда, коју поред осталих предводи опет државна установа Србије – Културног центра Београда. Кампања каква се не може срести у центру Загреба, гдеј се не могу “срести“ ни ћирилични натписи, али нити тако примитивни и отворени напади на све православно и ћирилично, какве годинама програмски спроводи Културни центар Београд. Прошлог мјесеца Удружење Ћирилица Београд је било принуђено да покрене акцију пред градским властима повратка ћириличног натписа на тој државној установи, чије се просторије налазе у самом центру Београда, а излог на најистаквутијем мјесту. Послије напорне процедуре, ангажовања градских власти, захваљујући залагању културних дјелатника Српског удружења ћирлица, постављен је ћирилични натпис на просторије КБЦ, а што је опет пропраћено медијиским нападима прохрватског лобија и активиста, по острашћености и речнику једнаком вуковарском антићириличном пировању.

ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ 3

VUKOVAR-TABLA-CIRILICA-SKIDПсихологији и антропологији уопште је позната човјекова урођена потреба за приватношћу и личном својином, посједовањем властитог како материјалног, тако и културног добра, као изразом особености и остваривањем личне слободе и достојанства. Тако и у духу и психологији заједнице, племена и народа, па и нових политичких нација, постоји потреба за аутентичном националном културном политиком, изразом националног идентитета и постојања. У томе је и потреба за националним писмом, као битним изразом националног индентитета, свједочанством свог етно-језичког и културно-политичког континуитета.

Нажалост, у Србији партије на влсти настављају разрађивање програма стогодишње агоније југословенске језичке политике, пројекта својеврсног етно-језичког инжињеринга. Улазећи тако у простор историјиског и културно-политичког права и слобода других народа и култура, релативизовањем значаја културног континуитета по себи, подстичу формирање нових хибридних “националних“ заједница, а уједно и разграбљивање српског културно-историјиског наслеђа.

После распада Југославије све републике су увеле своје школске програме матерњег језика и писам, а у Србији су дјеца наставила од првог разреда основне школе равноправно учење латиничног и ћириличног писма. Дакле, ни економски интереси нијесу српску културну политику окренуле српској ћирилици и предању, већ упорном одржавању југословенског тржишта на подручју Србије за хрватску и бошњачку књижевну продукцију. Притом, док је хрватско и босанско тржиште за српску ћирилицу одавно затворено, још у СФРЈ, како због познатог хрватско-бошњачког антићириличкног става, а данас због непознавања ћириличног писма генерација школованих послије распада Југославије.

Услед непознавања условљености културно-политичких односа, владајућа србојугословенска номенклатура културном политиком “несврставања“, еквивалентом државне стратегије неутралности између православног руског Истока и папско-протестантског Запада, “неприпадања“ одређеном културно-историјиском типу и религиозном усмјерењу, прекида и разграђује друштвени културни континуитет свог српског народа. Уводећи српски народ у ванисторијски и ванкултурни простор, остављају га без историјског и културног права, а последично без територијалне и политичке позиције у времену и простору. Дакле, као пуку популацију потрошача, без Предања и памћења, погодну и склону само култури конзумеризма и континуитету колонијалне културе.

Таквом културном политиком “неутралности“ се разграђује смисао и стратегија српске језичке политике, и појма писма као битне културне категорије очувања етнокултурног идентитета. Србима у отаџбини и расијању се упућује порука о релативности националног “везања“ и припадања одређеној култури писмености. Док су Срби у Хрватској, Црној Гори, и у федерацији БиХ ван РС изложени институционалном притиску да користе латинично писмо, а у свом културном животу користе ћирилицу како би очували језички идентитет, из матице им се препоручује југословенска “двоазбучност“- слободан демократски избор писма.

Проблем српских партија на власти у уређивању културне политике, за разлику од “владајућих“ партија “европске“ Црне Горе које су питање правописа превазишле “храбрим“ раскидом са православном прошлошћу и писменошћу, је како ће у поглављу полагања правописног испита у приступним преговорима за чланство у ЕУ под ћириличним фолклором прошверцовати хравтску латиницу, као писмо будуће ванправославне и ванкосовске европске Србије, коју је Хрватска у ЕУсвакако заштитила као своје писмо и националну баштину.

ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ 4

grammar38Ћирилица је у Црној Гори први пут забрањена у јавној употреби под аустромађарском окупацијом априла 1916 године. Поскидане су табле са ћириличним натписима на јавним мјестима, престали су да излазе сви листови јер су сви штампани ћирилицом, а наставио је да излази Глас Црногорца, штампан ћирилицом, у Француској, а касније Италији. Забрана употребе ћирилице је трајала до ослобођења од окупације 1918. године.

На почетку рата 1914. године хрватски Сабор је донио одлуку о забрани ћирилице. Забрана је спроведена и у Босни и Херцеговини, наредбу је донијела Земаљска Влада за БиХ:„Sve bosanskohercegovačke vlasti, uredi i zavodi upotrebljavaće u pismenom srpsko-hrvatskom službenom saobraćaju samo latinicu. Službeno. Naredba o upotrebqavanju ćirilice, Sarajavski list, Срајаево: 11. новембар  1915. Рр.1  (Гласник закона и наредба за Босну и Херцеговину, XLIX, 11. новембар 1915.г.). Стјепан Саркотић земаљски поглавар БиХ је у Сабору тада рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају неп ријатељско тијело истока у борбеној зони запада” (Окука 2006: 98).

Следеће 1916.године са окупацијом Србије аустромађарска власт је забранила коришћење ћириличног писма које је трајало све до ослобођења 1918. година. Али, упркос свему, окончањем рата спроведен је југословенски државни пројекат, Срби су уведени у државну творевину једног троименог народа, али и троименог језика, који је у Уставу КСХС именован као српско-хрватско –словеначки.

150707044.2_xlИсторичарима је познато да таква језичка политика нема полазишта у историји Црне Горе до формирања Краљевине Југославије; као што је историји непознат примјер добровољног преименовања властитог језика и преласка са свог вјековног алфабета на друго и другачије писмо, до појаве југословенске језичке политике. Наиме, до формирања Краљевине Југославије службени језик у Црној Гори је био српски, а писмо ћирилица. Југословенском језичком политиком поред двоименовања језика Краљевина Југославија је први пут у историји изједначила латинично и ћирилично писмо, чему се православни народ у Црној Гори вјековима одупирао као и отоманском ропству.

Захваљујући средњовјековном православном наслеђу и затим теократској управи православних владика светородне лозе Петровић Његош, и после 70 година идеологије југословенства употреба ћириличног писма на подручју Црне Горе у КСХС није била знатно нарушена. У времену комунистичког прохрватског проримокатоличког режима, те спровођења језичке политике Новосадског књижевог договора од 1954. године, као окоснице највећег преласка Срба са ћириличног на латинично писмо, проценат преласка православних на латинично писмо у Црној Гори је био најмањи. У социјалистичкој Југославији ћирилично писмо је било најзаступљеније у Црној Гори.

Социјалистичка Југославија је разрадила програм југословенске језичке политике према својим политичким потребама, чија је директна последица и актуелна “црногорска“ језичка политика. У југословенском српско-хрватском, ћирлично-латиничном систему образовања наметнутом православним Србима, избора између свог хиљадугодишњег ћирличног писма и хибридне хрватске латинице, заправо практичном прозелитизму, формиран је извјестан број Срба према пролатинском религиозном профилу.
Међутим, преименованог националног имена,“монтенегрини“ као отворени заговорници латинске религије и писмености мања су опасност у потискивању православне културе од Срба који су именично остали Срби и формално православни, а духовно и културно конвертирали, те у културним институцијама Србије дјелују са југословенског и хрватског становишта. Управо прозелитском праксом промовисања културе латинске писмености међу православним Србима заговарањем југословенске то јест римокатоличке прозелитске праксе “двоазбучности“.
Напримјер,Институт за језик Српске академије наука и уметности ради на Речнику српско-хрватског језика, а да парадокс буде већи, директор тог Института је деведесетих протјеран из Хрватске јер је Србин. Сјетимо се предлога министра културе Србије у Влади ДОС-а, да се назив предмета српског језика у образовном програму преиначи у предмет Матерњи језик и комуникације.

,,Етничко чишћење се увијек прво одвија у главама, тј. на подручју језика и симбола“, написао је Urs Altermatt. Унијатски прозелитизам према Србима се најактивније почео ширити управо југословенским језичким пројектом у 19. вијеку, програмском реформом српског језика и правописа. У Босни и Херцеговини под аустромађарском анексијом римокатоличка мисија је више пута покушавала да Србима наметне латинично писмо што су српски представници успијевали да одбију. На геополитичком плану то је био дио мисије римокатоличке Европе потискивања православних Словена са Балкана, одвајањем православних Срба од православне већине, царске православне Русије, руских професора и уџбеника, породице народа свеправославног правописа и свесловенског црквеног језика.

Познат је однос према ћириличном писму у Другом свјетском рату формираној клеро-фашистичкој НДХ, суровији него у аустромађарској монархији, управо од стране порикокатоличених Словена-Срба; о чему међу милионским српским жртвама усташког геноцида свједочи мученичка смрт српског сликара Сава Шумановића, кога су хрватске усташе свирепо мучиле и убиле јер је и под мучењем одбијао да се потпише латиницом.

Од забрана коришћења ћириличног писма, преко геноцидних погорма, до коначног протјеривања Срба са простора данашње Хрватске крајем прошлог вијека, као и последњих ћириличних натписа почетком 21. вијека, који се данас у Хрватској јавно ломе или прецртавају фарбом на преосталим ћириличним путоказима у федерацији БиХ,историјско искуство југословенске језичке политике од реформе српског језика и правописа до данас, наводи нас на забринутост за судбину Срба и у Црној Гори и Србији. Наиме, који су подвргнути југословенској језичкој политици равноправности латиничног писам са ћириличним, прозелитској пракси двоазбучности тј. религиозној стратегији југословенског кокордата, који је од Крвавих литија у Краљевини Југославији у југословенској језичкој политици активан до данас и у независној Србији и Црној Гори.

Да ли ће римокатоличка и евроатланска мисија у Црној Гори толерисати употребу ћириличног писма, макар и реформисане Копитарове и Караџићеве ћирилице прилагођене хрватској латиници, или ће захтијевати, незванично или наметнутом “демократском“ вољом већине, подржаном партијама мањинских неправославних националних заједница, да већина грађана Црне Горе која се на последњем попису изјаснила да говори српским језиком искључиво користи латинично писмо? Да ли ће православни Срби у Црној Гори имати подршку у будућој културној политици Србије, или ће уз политичку помоћ “европског“ Београда, са Србима Србије, бити припремани за нови пројекат југословенског српског подаништва, или евроатланског, ватиканског и нововавилонског општег мијешања до коначног нестајања.

Огњен Војводић, блог

njegosУзалуд се изасланик надао да ће у митрополита Данила Дајковића наћи сарадника за тај сулуди пројекат

„Новости“ дошле до копије писама папиног изасланика из 1969. године. Било је планирано да у маузолеју буду смештене кости Луције Црногорке, док би владика завршио у Његушима

Мрачне пројекте Ватикана везане за обезглављивање Ловћена и урушавање духовног бића Црне Горе и православне вере откривају два документа стара четири и по деценије. На светло дана изнео их је протојереј-ставрофор Момчило Кривокапић, архијерејски намесник бококоторски. Копије ових докумената прота је уступио „Новостима“.

Ради се о писмима Франциска Паловинетија, папиног изасланика, која је 28. децембра 1969. године упутио блаженопочившем митрополиту црногорско-приморском Данилу Дајковићу и председнику СО Титоград.

У писму митрополиту се наводи да је папа предложио да би било најбоље да се са Ловћена скине капела, смести у музеј или Његуше, „где доличи и према историји и према народу који је изумро“, како би „почео живот“ са новим обичајима и новим замасима уз пуну подршку Ватикана.

„Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребила овај народ, који ето може се рећи потпуно изумире. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан Св. Отац Папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву Христову вјеру зашто је вољан и да уложи велика средства.

Св. Отац Папа је вољан да даде 500 милиона лира као помоћ за израду маузолеја који ти храбри људи тако упорно траже и желе, па ће и Папина помоћ много допринети, па ћемо само тражити да у маузолеј буду смјештене кости Луције-Црногорке (Озане Которске), која је још раније прешла у праву Христову вјеру и до смрти била изложена свим прогањањима, али никад није хтела да ту вјеру осрамоти и остави. Зато ће она бити оглашена Светицом и жеља би била да се њени остаци похране у маузолеј, зашто ће бити изграђен велики и диван саркофаг који ће красити унутрашњост маузолеја.“

Прота Момчило Кривокапић истиче да је у току наша велика духовна обнова, али да ће нам требати још времена да се оснажимо и дођемо себи. – А оно грдило ће са Ловћена само пасти одозго.

То ће једног дана планина да заврши.

Узалуд се изасланик надао да ће у митрополита Данила Дајковића наћи сарадника за тај сулуди пројекат. Он у писму истиче да је папа вољан да митрополиту понуди чак и положај међу његовим најближим сарадницима, као и да му омогући да руководи тим пословима уз загарантовану дискрецију.

„Вјерујем да Вам је познат удио Св. Оца Папе код одвајања македонске цркве, но из специјалних разлога у данашњој вјери, што је било условљено од тих добрих људи у Скопљу, који су вољни да у догледно вријеме и тај народ преведе у праву Христову вјеру.“

Прота Момчило Кривокапић из Цуца растао је и стасавао уз Ловћен, крепио уз приче о Његошу, косовском завету и српској Спарти, које је слушао од оца свештеника, прогнаног из Црне Горе 1947, а духовно сазревао спознавајући важност и симболику Његошеве капеле и свете планине. Рушење капеле на Ловћену тешко је поднео. У цркви коју је владика и господар Црне Горе изабрао за вечну кућу служио је „пустињаку цетињском“ и тајновидцу парастос уочи Лучиндана 1969. и 1970.године.

– Већ наредне је било забрањено да се излази на Ловћен. Од капеле сам се опростио сузних очију, беспомоћно гледајући њено рушење са Орловог крша – присећа се отац Момчило.

После тог догађаја он је наложио брату да направи у Прчњу не копију него реминисценцију Његошеве капеле.

– Желео сам тиме да поручимо „слепцима“ који су мислили како могу да сруше светињу, да је она неуништива. Постојала је намера да на место митрополита Данила дође што безличнија особа. Све је то Удба припремала, а међу кандидатима, није тајна, био је и Мираш Дедејић!

Извор Борба за веру, 13. јануар 2016.

Преузето НОВИ СТАНДАРД

Пише: Горан Киковић

Crnogorska vojskaМорам  на почетку овог излагања да вам кажем како ми још у ушима одзвањају ријечи актуелног српског предсједника господина Томислава Николића, који је једногласном одлуком одборника Скупштине општине Беране, проглашен за почасног грађанина, када је у својој надахнутој бесједи, између осталог рекао и ово:

“Мојковачка битка је златним словима уписана у српску историју. Показала је оне врлине Црногораца које су митска основа сваког великог, јуначког народа, а Црногорци то јесу – храброст и жеља да се брату помогне у невољи. Каква невоља!Да није било битке на Мојковцу у којој је сердар Јанко Вукотић повео и ћерку Василију, ко зна како би Србија данас изгледала и којим би се језиком у њој говорило. Цитирам Василију, црногорску Милунку Савић: “Да није било крвавог Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“. И још смо од ње сазнали шта су Црногорци мислили о том боју: (цитирам) “Праведно је и поштено је, и људски је ово што радимо: бранимо свој образ и свој голи крш. То је једино што нам ђедови оставише: образ и крш. Камен се овђе диже високо, у недоглед, губећи се у плаветнилу неба. А земље мало, педаљ-два, тек да се не каже да је нема. Важно је да је братска српска војска измакла, ако ми изгинемо имаће ко да нас освети и сатре швапску силу“. (крај цитата). Одбранили су свој образ, иако је крш једно време Вељег рата био у туђим рукама. Зато ће гусле увек имати стихова да опевају истинску гордост, част, чојство у песмама о својим јунацима. И ја сам као младић најрадије слушао Радована Бећировића и његову Битку на Мојковцу“.

Како данас звуче овакве епистоларне ријечи, да ли је завјет предака уважен код потомства и да ли оно довољно зна о значају чувања најсветијих историјских веза између Србијанаца и Црногораца – само су нека од питања која провејавају у јавном дискурсу међу данашњим протагонистима друштвене и политичке сцене.

Данас је важно овој генерацији прозборити о огромној жртви коју је црногорска војска поднијела не тражећи ништа заузврат. Ти јунаци су личним примјером посвједочили “да нема веће љубави од те, да ко положи живот свој за ближње своје“.

Најочитији примјер је свакако чувена Мојковачка битка, која се одиграла на Бадњи дан и Божић прије 100 година, 1916. године. Примјер је огромне жртве и потврда свих идеала којима је српски народ у Црној Гори вјековима био надахњиван, кроз своју светосавску вјеру и кроз епску поезију. Тешко да ми данас, као генерација која је одрасла како се то мало иронично казује “на паштетама и еурокрему“, можемо да се загледамо у свијест тих људи, који су добровољно ишли на заклање зарад своје браће, иако су знали да им је и држава и војска на издисају.

Мојковачка битка је била само епилог тромјесечних крвавих борби Црногорске санџачке војске, под командом сердара Јанка Вукотића, што је на фронту од Вишеграда до Новог Пазара водила битке и бранила одступницу српској војсци која се повлачила према Скадру. Има многих мишљења међу данашњим монтенегринским историчарима, који говоре о “узалудном жртвовању“ војске и народа, али у том времену код свих црногорских официра и војника, али и код самога краља Николе, та одлука о помоћи није се никада доводила у питање. У децембру 1915. године, пред Мојковачку битку престолонасљедник Александар, Никола Пашић и Радомир Путник траже помоћ од краља Николе да зауставе пробој аустроугарске војске и омогуће одступницу српској војсци, која је полако већ прелазила Албанију и Црну Гору и приближавала се Скадру. Значи, иако је српска војска већ полако прилазила Скадру, Црногорци су остали укопани на Мојковцу, а могли су и они да крену пут Скадра, како су многи и предлагали. Међутим, било је то вријеме кад је обећана ријеч једног Краља и команданата Војске имала највећу вриједност него икад више до данас.

По свједочењима бораца, Бадњи дан и Божић су те године били најхладнији откако се памти. Температура 250 испод нуле, а снијег око метар, на неким наносима и до два метра. Услови, у којима је дејствовала црногорска војска, ту око 6500 душа, били су катастрофални: хљеба пола килограма по војнику за неколико дана, о другој храни се није дало ни маштати, а ко по зарок муниције и оружја толико мало, да се морало штедјети за остатак битке. Како су причали учесници, поред огромног срца и воље, битку је на сâм дан Божића пресудило то што је црногорска војска била снабдјевена руским пушкама популарним“московкама“, које су са бајонетом биле дуже од аустријских “маузерки“ за 30 центиметара. У недостатку муниције црногорски младићи су у страшном контранападу, упадали у ровове аустријске војске, пробијајући металну жицу, изложени артиљеријској паљби, борећи се прса у прса голим рукама и бајонетима, приморавши много јачу и опремљенију аустро-угарску војску да напусти заузете положаје и одустане од даљих борби. У јануару 1916. бадњаци су били крвави. Бранила се земља, огњиште, бранила се одступница браћи из Србије који су под притиском непријатеља повлачила преко Метохије, Васојевића, Албаније… Црногорци, Брђани, Херцеговци, Старосрбијанци су по ко зна који пут морали полагати тешки испит на бранику отаџбине и поново доказати да овај народ спартанске нарави највише цијени слободу.

Тог Бадњег дана војска се налазила на Мојковцу, чекајући прилику да непријатељу зада одлучујући ударац, лијечили су ране. Чистили дотрајало оружје да још једном запуца смртоносни ударац. Прекаљени ратници још од Гласинца и Дрине, премрзли и гладни,. Непријатељ није смио Мојковац прећи. Само преко њих мртвих. Снијег је био до појаса. Временски услови били су тешки. Снажно комбиноване њемачко-аустроугарске-бугарске армије већ су биле заузеле Србију. Тих дана, једина на Балкану, готово заробљена црногорско-санџачка војска водила је борбу против незадрживе и силне армаде.

Као што би Његош рекао у неугасивим стиховима: ’’ Сирак тужни без иђе икога једна сламка међу вихорове’’ или Х.Ибзен: ’’Човјек је најјачи кад је сам’’. Црногорска војска ни у тим тешким тренуцима није заборављала обичаје својих предака.

Чим је свануло на најрадоснији празник чуло се: ’’Христос се роди! Ваистину се роди!’’  Мирбожање а одмах затим одлучни и љути бој.

На Божић се наставила крвава борба. Поступајући по заповестима команданата у првим знацима раздана, против напад је отпочео Ускочки батаљом крећући се десном обалом Лепешнице ка Бојној њиви и Улошевини. Колашинска бригада је отпочела борбу у 7 часова ујутро. Непријатељ није успео да овлада Развршјем. Бригада је претходног и овог дана имала 93 погинула и 175 рањених. Дробњачки батаљон је извршио јуриш на Бојну њиву и до ноћи била је у његовим рукама. О овом боју делегат код врховне команде ђенерал Јанковић послао је са пов.бр. 2323 од јануара Српској војсци-врховној Команди сљедећи извештај:’’Код санџачке војске на северном делу фронта целог дана само алтиљеријска ватра, и на североисточном делу фронта на Мојковачком правцу, непријатељске трупе преузеле су напад код Лепенца. Борба је била огорчена, непријатељ се бранио упорно. Поједини положаји прелазили су више пута из руке у руку и напослетку сви су остали у црногорским рукама. Обострани губици осјетни су, нарочито непријатељски.“

Послије битке која је у мањим интезитетима трајала још неколико дана, аустро-угарска војска, која је прије битке бројала око 20 000 људи, одустала је од даље потјере за српском војском, која се успјешно повукла преко Скадра за Крф, а црногорска, и Држава и Војска, су капитулирале, јер је кроз неколико дана заузето Цетиње.

О јунаштву тих људи је беспотребно говорити, али ћемо само навести ријечи учесника битке, аустроугарског пуковника Рихтера, да “храброст црногорског војника нема премца у историји ратова“, а генерал Хецендорф, према сопственом признању није очекивао да ће црногорска војска на Мојковцу пружити такав отпор и онемогућити његова дејства за одсијецање макар једног дијела српске војске, у повлачењу према Албанији. Много касније он ће изрећи и ово: “Борили смо се против јунака из бајке…“.

Сердар Јанко Вукотић и његова војска су добили највећу похвалу од самог краља Александара првог Карађорђевића  који је одао  признање Црногорско-санџачкој војсци и њеном команданту сердару Јанку Вукотићу, чије ријечи представљају најтачнију историјску оцјену улоге црногорске војске и њеног легендарног команданта одликујући га Карађорђевом звијездом са мачевима и том приликом  је рекао:“Војводо, Ви сте се више него ли одужили Српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке у руку предам за сада ово моје мало признање. Ми, Срби, дужни смо да се са поносом сећамо оних црногорских хероја који се вољно жртвоваше на Мојковачким положајима за спас српске војске и српскога народа. Захваљујући само великом осећању српства и братства, Црногорско-санџачка војска је истрајала у борби и потврдила старо уверење нашег народа да су Црногорци срж српства, његова узданица и његови вековни браниоци“.

О борбама око Берана у тим одсутним моментима историјски извори говоре. На правцу Рожаје-Беране и Суви До-Беране непријатељ је енергично нападао цио дан и бројно надмоћан успео да заузме положај Турјака. Црногорске трупе повукле су се на положај на левој обали реке Лешнице. На правцу Пећ-Ругово непријатељ је енергично нападао на положаје код Кућишта, али су сви његови напади одбијени’’

9. јануара непријатељ је нападао на васојевички одред, код Берана и ево како у својим ратним забељешкама каже ђенерал сердар Јанко Вукотић у овом нападу ’’27 (стари календар) отпутовао сам за Беране, где је већ има борби на живот и смрт. На боиште сам стигао око 10 сати. У то време вођаху се борбе по улицама Берана. Иако је непријатељ надмоћнији није успео да васојевићки одред сместа потисне, а фронт овог одреда простирао се од реке Лима на Ђурђевим ступовима и даље везу одржавао са извиђачким четама, које су одржавале везе између овог и мојковачког фронта.

Храбри васојевички одред овог дана, као и претходних (25. и 26. по старом календару) издржавао је и извојевао као и увијек до тада славну побједу над многобројним непријатељем. У овим борбама Васојевићи су имали већи број мртвих и рањених’’.Узимајући у обзир ангажованост снага, простор, циљ, као и друге појмове бој на Мојковцу и борбе код Берана и у кањону Таре у јануару 1916. године чине завршни дио Мојковачке операције у којој је црногорски војник био спреман да ратује до коначне побједе. Борбена дејства 1915/1916. могу се назвати једним именом Мојковачка битка.

А команданту Васојевићког одреда војводи Лакићу Војводићу краљ Никола је послао телеграм сљедеће садржине:

Мојим храбрим Васојевићима изјављујем моју краљевску благодарност, како на храбром и неустрашивом држању у борбама против надмоћнијег непријатеља, а тако исто на хуманим и братским поступцима, исхрањујући не само војнике из васојевићких бригада, већ и остале војнике црногорске и српске војске, који дејствују и пролазе преко ваше територије. Истрај јуначки сој Васојевачки! Велика српска породицо, да се хвалиш и поносиш међу морем и Дунавом док год буде Срба и јунака! Истрајте најљепши синови моји!“.

За постигнуте ратне успјехе у жестоким борбама код Мојковца и Берана посебно су истакнуте и похваљене следеће бригаде: ’’Колашинска, Горњовасојевићка и Доњовасојевићка’’ а у најзначајније борбе црногорске војске у Првом светском рату спадају бој код Мојковца и борбе код Берана, Пренћана и Левер-Таре. Све до 18. јануара 1916. црногорско-санџачка војска држала је одбранбени фронт: на левој обали Лима, између Берана и Андријевице, код Мојковца и на лијевој обали Таре, када је почела повлачење према Подгорици, по наређењу црногорске Врховне команде 22. јануара 1916. Влада Црне Горе потписала је капитулацију, а краљ Никола је напустио земљу. Црногорска влада капитулирала је десет дана после мојковачке битке тачније 22. јануара.

Храбри ратници са тугом у срцу и сузама у очима, посматрали су како непријатељ без борбе улази у њихова села и градове.

Иако су морали предати оружје и признати капитулацију, иапак знатан број ратника није положио оружје већ се одметнуо у комите задајући шваби снажне ударце током Аустро-угарске окупације.

Пламен Мојковачке битке траје и трајаће све док постоје СРБИЈА И ЦРНА ГОРА. 

Слава јунацима Мојковачке битке!

Пише: Горан Киковић

Приредио Ђорђе Бојанић

10897981_539571636178249_9036042795896468527_n

На Цетињу – у Црнојевића штампарији, коју је последњи средњовековни господар Зете Ђурађ Црнојевић пренео са Обода у Цетињски манастирштампан Октоих првогласник, прва ћирилична штампана књига. Штампање ове богослужбене књиге, започето је у зиму 1493, а завршено 4. јануара 1494. године.

Макарије је на крају поговора ОКТОИХА записао да је књига завршена 4. јануара 1494. године. По новом календару, то је 17. јануар. Из података које је оставио у предговору, могуће је израчунати и када је започео посао: у зиму претходне године.

Иницијатор штампања Октоиха, што се види из колофона, је Ђурађ Црнојевић, који се на челу Црне Горе налазио од смрти свога оца, 1490.до 1496. год.

Ђурађ Црнојевић је био образован човек и љубитељ књиге, свестан да књига има вечни смисао и значај. Изум технике, штампарију за печатање књига подарио је своме народу као настављач и наследник славних претходника.


„У предговору и колофону Октоиха првогласника Ђурађ говори устима свога штампара и рукодјелника Макарија, да га и на штампање те књиге нагони љубав према цркви и туга због велике пустоши коју су Турци нанијели, поред осталог, управо манастирским, црквеним библиотекама.

„Видјевши… цркве без светих књига што су их агаренска чеда усљед гријехова наших разграбила и поцијепала, уз ревновнах уз помоћ светог Духа и саставих форме на којима за годину дана осморица људи израдише Октоих прва четири гласа, на славослов Богу укрепитељу нашем“… Црна Гора је остала без књига и Ђурађ Црнојевић користи проналазак штампе да тај недостатак у посљедњем часу државне самосталности бар донекле отклони“.

Први црногоски штампар, који је одштампао све књиге из Црнојевића Штампарије био је штамапар Макарије,  био је главно техничко лице и руководилац Штампарије, а радио је са још 7 мајстора. Претпоставља се да је штампарску вештину учио у Венецији.

Штампарија Црнојевића или Ободска штампарија на Ободу, која се касније налазила у делу Цетињског поља званом Ловћенски долац, представља својеврстан култни феномен европских размера у средњовековној Црној Гори.

Највероватније је Цетињски манастир тек средином 1492. постао стециште штампарских мајстора. Појава штампарије у последњој слободној држави на Балкану која је одолела Турској најезди, штампање православних богослужбених књига и њихова дистрибуција у околне крајеве, указује на жељу да се допринесе очувању националне и верске свести поробљених народа.

Приредио – Ђорђе Бојанић

Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом „Мојковачка операција“, а односи се на дејство црногорске Санџачке војске, која је бранила фронт од бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године.

mojkovacka-bitka-3Операције црногорске Санџачке војске током 1915. и почетком 1916. године обухватају дејства црногорске Санџачке војске за одбрану сјевероисточног дјела Црне Горе и осигурање лијевог бока и позадине српске војске од дејства аустоугарских снага из југоисточне Босне.

Када су њемачке, аустроугарске и бугарске снаге, под командом фелдмаршала Аугуста фон Макензена, напале у октобру 1915. године Србију, црногорска Санџачка војска, јачине 20.530 војника, под командом Јанка Вукотића, држала је фронт на Дрини од Вишеграда до Шћепан поља, са задатком да брани сјевероисточни дио Црне Горе и штити српску војску од продора непријатељских снага из југоисточне Босне. Сердар Јанко Вукотић је био командант Санџачке војске од самога почетка рата до 14. јануара 1916. године. Начелник штаба био је командир (касније бригадир) Петар Мартиновић. У њеном саставу биле су: Прва санџачка дивизија (командант, бригадир Мило Матановић) била је састављена од: Бјелопољске бригаде (командант, командир капетан Грујица Грдинић), Дечанске бригаде (командант, командир Радован Радовић) и Извиђачког одреда (под командом капетана Крста Поповића); Друга санџачка дивизија (под командом бригадира Павла Вујисића) била је састављена од: Ловћенске бригаде (командант, командир Јован Мићуновић), Пљеваљске бригаде (командир Блажо Врбица), Горњовасојевићке бригаде (командир Урош Ђукић) и Санџачке бригаде; Дринска дивизија (командант, бригадир Лука Гојнић) била је састављена од: Дурмиторске бригаде (командир Вуле Кнежевић), Кучко-братоножићке бригаде (командир Настадин Ивановић), Колашинске бригаде (бригадир Милош Меденица) и Доњовасојевићке бригаде. На фронту Санџачке војске дејствовале су: аустроугарска 62. пјешадијска дивизија, Група генерал-мајора Луке Вучетића, Група генерал-мајора Рафаела Вукадиновића и Група пуковника Александра Зубера, укупне јачине 22, 5 батаљона, 57 топова и 100 коњаника.

Српска Врховна команда издала је 25. новембра 1915. године директиву командантима армија о општем повлачењу главних снага (Прве, Друге и Треће армије и Трупа одбране Београда) кроз Црну Гору, а помоћних кроз сјеверну Албанију на Јадранско приморје. У то вријеме Санџачка војска (16.000 војника) држала је фронт широк 160 км, на линији: Рожај – Бродарево – Пријепоље – Прибој – доњи ток Лима – Метаљка – Челебићи и добила задатак да и даље брани Црну Гору, и са српском Првом армијом обезбиједи простор и вријеме главним снагама српске војске да се повуку на Јадранско море. Црногорска Врховна команда је издала наређење Јанку Вукотићу да због повлачења српске војске ка Косову, на правцу Прибој -– Нова Варош – Нови Пазар осигура њено извлачење. Шифровани телеграм упућен Јанку Вукотићу и Митру Мартиновићу потврђује велику очинску бригу старог Краља (Николе I Петровића) за своје Црногорце. Завршни дио телеграма гласи: „ако Санџачка војска осигура овај правац и не дозволи непријатељу дејство њиме у позадину српске војске, онда се одужила Српству, иначе српска војска биће доведена у критичну ситуацију“. Операција црногорске Санџачке војске од 22. октобра до 16. новембра 1915. године су најтеже и најзначајније на њеним фронтовима. Пошто је пресјечена одступница српској војсци према вардарској долини, она се са Косова почела повлачити преко Албаније за Скадар и Драч, а преко Црне Горе 3. децембра 1915. године.

Црногорска војска је истрајавала на том великом и одговорном задатку очувања одступнице братској српској војсци. Није се гледало на жртве, само да се изврши наредба. У тактичком одступању санџачка војска је посјела положаје Левер Тара – Мојковац – Турјак – Чакор на којима је добила друга наређења спаса или пропасти: „… наши положаји на Тари имају (се) бранити најодсудније и до последњег човјека“. Циљ је био да се осигура повлачење Прве српске армије од Андријевице и Друге српске армије од Подгорице. У периоду од 17. до 23. децембра 1915. године аустро-угарске трупе вршиле су снажан напад према Мојковцу, Беранама и Чакору. Мојковац је са двије војске требало све да ријеши.

Послије повлачења преко Црне Горе и Албаније, српска војска се 1. јануара 1916. године налазила на линији Скадар – Љеш — Драч – Елбасан – Тирана. Преко Црне Горе је одступило 89.930 војника и стражара, а преко Албаније 54.039. Јачина црногорске војске износила је тада 43.200 војника са 155 топова и 107 митраљеза и држала је фронт на линији: планина Турјак – Мојковац – ријека Тара – Грахово – Ловћен – Будва – Скадар. Њена санџачка војска је у читавом том периоду садејствовала и олакшавала операције српске војске у Србији, и заједно са Првом српском армијом у децембру 1915. године штитила и омогућавала одступање главних снага српске војске са Косова и Метохије преко Црне Горе за албанско приморје.

Напад аустроугарске војске на све фронтове црногорске војске почео је 5. јануара 1916. године са премоћи у физичкој сили 3:1, у артиљерији 8:1. У аустроугарској офанзиви против Црне Горе почетком 1916. године, нападао је на Ловћен 19. корпус, а на правцу Берана 8. корпус, под командом генерала Тролмана. Санџачка војска, под командом сердара Јанка Вукотића, водећи заједничке операције са српском војском, бранила је фронт ширине 140 км на линији: Чакор – Мојковац – ријека Тара. Правац Бијело Поље – Пљевља ка Колашину бранила је фронт Прва санџачка дивизија (око 6500 људи, 8 митраљеза и 25 топова), на положају: село Ракита – Мојковац – село Горња Поља – село Добриловина. Према њој су се налазиле аустроугарска 62. и 53. дивизија (20000 људи и 45 топова).

Главни непријатељски напад је усмјерен 6. јануара 1916. године на Бадњи дан на Мојковац под командом генерал-мајора Рајнела. Командант санџачке војске, дивизијар сердар Јанко Вукотић, у свом штабу у Колашину, помно је пратио ток борби на Мојковцу 6. јануара, јер за њега није била никаква новина да ће непријатељ после 22/23. децембра поново кренути са великом спремношћу, енергијом и упорношћу да надокнади оно што је до тада пропустио. Према заповијешћу утврђеним циљевима и појединостима, 6. јануара изјутра отпочела је густа и дуга артиљеријска ватра по снијежним косама Улошевине и Бојине њиве, за које се претпостављало да су главни положаји утврђеног црногорског противника. Под снажном пратњом артиљеријског ватреног застора, покренуло се у напад отприлике, око шест аустроугарских батаљона; три мађарска-хонведска батаљона кретала су се налијевом крилу нападног правца, с циљем овладавања Бојином њивом и Развршјем, а трећи батаљон из 205. бригаде на десној страни са намјером заузимања превоја Улошевине, а у даљем кретању требало је конвергирати тежиште ватре са лијевокрилним снагама на Бојну њиву, а нарочито Развршје, као тактички ослонац за даљња нападна дејства. У боју код Мојковца 6. и 7. јануара Прва санџачка дивизија је, по цијену великих губитака, прелазећи из одбране у напад, сломила офанзивну снагу 205. бригаде 62. пјешадијске дивизије и бригаде Шварц 53. пјешадијске дивизије и одбранила своје положаје. Предњи дјелови 53. дивизије 6. јануара заузели су предстражне положаје Прве санџачке дивизије на Бојиној њиви и Улошевини, и при крају дана, одбацили њене снаге на Развршје. Пошто су у свануће 7. јануара дјелови санџачке дивизије (Колашинска бригада, два регрутна батаљона и Ускочки батаљон) прешли у противнапад, у исто вријеме кад су и дјелови 62. и 53. дивизије обновили напад, дошло је на правцу Мојковца до сусретне борбе у шуми, по снијегу и на блиском одстојању. Нарочито оштре борбе вођене су на Развршју, гдје је Колашинска бригада узастопним јуришима, у садејству Ускочког батаљона, који је нападао са Лисичине и регрутских батаљона, који су нападали преко ријеке Рудинице, задржала нападача, по цијену великих губитака. Развршје као капа и доминантни стожер тактичке супериорности над свим теренским објектима унаоколо, није се смио испуштати из руку без тешке невоље и високе цијене. Око 11 часова и 30 минута Дробњачки батаљон (који је раније упућен из дивизијске резерве) успио је да на јуриш заузме предњи ров на Бојиној њиви, али је противнападом убрзо одбачен, па је поновним јуришем заузео Бојину њиву. Послије више обостраних јуриша, аустроугарске јединице су око 15 часова коначно одбачене на лијевој обали ријеке Лепешнице, одакле су до 10. јануара више пута безуспјешно нападале у правцу Мојковца. За то вријеме аустроугарска 209. бригада 62. дивизије нападала је западно од Мојковца преко Таре у правцу Букове главе, али је противнападом Бјелопољске бригаде одбијена. Аустроугарски губици били су: избачених из строја 700, од којих 224 погинула; а црногорски губици били су: 205 погинулих. Непријатељ је одбијен, а у њиховим објавама се истиче да су Црногорци побједници на Мојковцу. Прва санџачка дивизија и поред тешких губитака остала је на положају све до капитулације Црне Горе и распуштања војске (21. јануара 1916).

Санџачка војска је све до 18. јануара држала одбрамбени фронт на лијевој обали Лима (између Берана и Андријевице), код Мојковца и на лијевој обали Таре. Од 22. октобра 1915. до 18. јануара 1916. године она је на операцијској просторији између горњег тока Дрине, Западне Мораве, Ибра, Пећи, планине Богићевице, планине Бјеласице, планине Сињајевине и Дурмитора, бранила Црну Гору од аустроугарских завојевача, олакшавала у октобру и новембру операције српске војске у Србији и, заједно са Првом српском армијом омогућила у децембру 1915. године одступање главних снага српске војске са Косова и Метохије преко Црне Горе на Албанско приморје, а затим је до 21. јануара 1916. године, бранећи и даље Црну Гору, вршила с осталим снагама црногорске војске улогу заштитнице српске војске, која се у то вријеме налазила у Албанији.

Аустријски пуковник Рихтер, који је учествовао у борбама на Мојковцу, пише: „Храброст црногорског војника нема премца у историји ратова. Било је дана када су поједини положаји по неколико пута прелазили из руке у руку. Ту сте могли видјети црногорског војника који голорук налијеће на бајонете противника. Та малобројна, примитивно наоружана црногорска војска данима је на мојковачком терену задржавала далеко бројнију, модерно наоружану аустроугарску војску, и одступала је тек онда када је сваку стопу земљишта залила својом и непријатељском крвљу, и када је сваки квадратни метар бојишта прекрила својим и непријатељским лешевима.“

Црна Гора се одужила Србији, бранећи Мојковац, док се буде стварала и писала историја. Риједак је такав подухват у историји балканских народа и шире. Са знатном сигурношћу се може тврдити да би заробљавање и уништавање српске војске била њена историјска катастрофа с неизвјесном будућношћу. Побиједила је свијест Црногораца да спасу своју браћу и себе.

Приликом предаје одликовања, Карађорђеве звијезде, дивизијару Јанку Вукотићу, регент Александар је рекао: „Војводо, Ви сте се више одужили Српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке у руку предам за сада ово моје мало признање.“

Ђенерал Милан Ђ. Недић је о Мојковачкој бици рекао: „Услуге које је црногорска војска учинила српској војсци приликом њеног повлачења ка јадранском приморју, ничим и никада се не могу надокнадити. То су услуге које је могао да учини само брат за брата и које се никада не заборављају. … Да је црногорска војска… омогућила извођење аустријског маневра… биле би уништене све четири српске армије, па и цела српска војска, а српски народ не би био оно што је данас.“ А владика жички Николај Велимировић каже: „Да није било Божића на Мојковцу, не би било Васкрса на Кајмакчалану“.

„Мојковац је био жртвовање себе за спас свога брата и сви они који су погинули у Мојковачкој бици буктиња су жртве, која је по својој природи Христолика, која се догодила на три дана на три Српска Божића,“ истиче Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Пећког трона Амфилохије.

мр Васиљ Јововић, Часопис Светигора, pravoslavie.ru
Преузето ИСКРА

mirko komnenović šnrМирко Комненовић (1870-1941) и по оцу и по мајци потицао је из породице поморских капетана и бродовласника. Високо образовање стекао је у Швајцарској, одакле се вратио у родни Херцег Нови, да читав живот посвети развоју свога града и Боке уопште. Говорио је руски, француски, италијански и немачки језик. Био је члан „Српске зоре“ и управник Српске кредитне задруге у Херцег Новом.

Такође, надзирао је рад српских земљорадничких и рибарских задруга које су на самом почетку 20. века ницале у Боки. Године 1908. на „Првом збору српских привредних задруга на Приморју“ одржаном у Дубровнику изабран је за потпредседника Савеза задруга. Његовом заслугом подигнут је хотел „Бока“, окружен најлепшим парком (ботаничком баштом) на Јадрану. Такође, Мирко Комненовић је учествовао у оснивању првог индустријског предузећа у Боки, као и „Паробродарског преузећа за локалну пловидбу“.

Године 1910. био је један од оснивача Српског сокола у Херцег Новом, да би га потом изабрали и за старешину Српске соколске жупе на Приморју. Када је током Првог балканског рата српска војска ослободила Косово и избила на албанску обалу, Мирко Комненовић је дошао до Медове и мајору Селимиру Остојићу, ослободиоцу Призрена, дао драгоцена обавештења захваљујући којима је, између осталог, спречено кријумчарење оружја за Албанце на једном аустријском пароброду. На почетку Првог светског рата Комненовић је први ухапшен и са осталим херцегновским првацима заточен на острву Мамула. Нешто касније пошло му је за руком да преко Трста пребегне у Италију, и да одатле преко Солуна стигне у Србију. Након кратког опоравка у Нишкој Бањи, председник владе Никола Пашић поверио му је задатак да у Русији међу заробљеним аустроугарским војницима, пре свега Србима, али и Хрватима и Словенцима, тражи и организује добровољце. На овом важном задатку Мирко Комненовић је, као представник Краљевске српске владе у Кијеву, провео две и по године.

У тајној мисији у мају 1918. учествује у пребацивању председника руске владе Керенског из Москве у Мурманск. После рата у Београду га је примио регент Александар и одликовао „Орденом Белог орла IV реда са мачевима“. Крајем јануара 1919. вратио се у свој Херцег Нови где му је приређен величанствени дочек. Исте године одлази у још једну тајну мисију у Русију, овога пута са задатком да сазна истину о судбини царске породице. Године 1923. и 1925. биран је за посланика Боке Которске у Народној скупштини Краљевине СХС, а 1930. постао је председник општине Херцег Нови.

Читаву своју годишњу плату за 1930. годину дао је за електрификацију града. Године 1935. по трећи пут је изабран да представља Боку у Народној скупштини у Београду. Исте године постао је министар у Стојадиновићевој влади, али је због критика изречених против Стојадиновића на том месту остао једва пола године. Када је Стојадиновић пред Народну скупштину изнео предлог Конкордата са Ватиканом, један од најгласнијих противника био је управо Мирко Комненовић. А након што је Стојадиновићева жандармерија пред Саборном црквом у Београду напала црквену литију и претукла више православних свештеника и владика, он је у Народној скупштини рекао: „Ово што се данас догодило пред Саборном црквом, то се није догодило никада и нигдје у бившој Аустрији“…

Кад су 27. марта 1941. године у Херцег-Новом одржане велике демонстрације подршке Краљу Петру, био је већ тешко болестан. Након окупљања на тргу народ се упутио Мирковој кући узвикујући његово име. Он их је поздравио са прозора своје куће на Топлој. Умро је сутрадан, 28. марта 1941. „Његов спровод био је посљедња предратна, опћебокељска манифестација, жалосна и достојанствена… У величанственој погребној поворци, поред Бокеља, налазиле су се делегације из Београда и Цетиња, пријатељи и знанци из разних крајева Југославије, одред војске и Сокола. Покопан је у гробницу својих предака код парохијске цркве на Топлој“… „А кад су италијански окупатори ушли у Херцег-Нови 17. априла 1941. године, наредили су да се Мирков гроб отвори да би се увјерили да је Мирко мртав, да није у питању нека српска подвала“… „М. Комненовић је био одликован: Орденом Бијелог орла с мачевима, Св. Саве I, II и III степена, Југословенском круном IV степена (југословенски), Орденом Св. Владимира IV ст., Св. Станислава V ст. и Св. Ане II ст. (руски), Легијом части (француски), Официрским револуционарним крстом (чехословачки)… Своју кућу, наслијеђену од предака, тестаментом је завјештао народу, као задужбину са хуманим и просвјетно-културним циљевима. Као што је познато, у њој је – од почетка свог постојања – привремено смјештен Завичајни музеј Херцег Новог“

Источник: Небојша Рашо, „Мирко Комненовић“, Херцег Нови 2009; Игњатије Злоковић, „Мирко Комненовић“, „Бока – Зборник радова из науке, културе и умјетности“, 13-14, Херцег Нови 1982, стр. 105-127.

Преузето NARODNO.ME

У односу Србије и Црне Горе разлике су само у државности. Реч је о два историјска исходишта подједнако српске државности, а не и два етнолингвистички, верски и културно различита народа. Стара Римска Диоклеа, од седмог века словенска Дукља, од једанаестог српска Зета, а од петнаестог још српскија Црна Гора јесте српска држава уз море, као што је Рашка српска држава у унутрашњости. Обе су и претходнице и наследнице немањићког краљевства и царства, светосавског православља, исте епске традиције и заједничке борбе за ослобођење и уједињење.

Сви Црногорци и остали Срби говоре српски, пишу ћирилицом, славе славу и сматрају својим све јунаке и великане из свих српских земаља. Једно од првих одликовања Николе Тесле, дошло је до кнеза, каснијег краља Николе.

Перфидна злонамерност

Однос између Србије и Црне Горе подсећа на односе некада суревњивих краљевина немачког царства. Па ипак, нико паметан не шпекулише о пруској, виртембершкој или баварској народности, него су све то Немци, као што су људи из Пијемонта, Тоскане или Напуљске Кампање подједнако Италијани, и поред знатних регионалних разлика.
И у Зети и у Рашкој дошло је до етнобиолошког стапања романизованих староседелаца с бројним словенским досељеницима, али без суштинске разлике у етногенези Црногораца наспрам осталих Срба. Јер, чак ако је посрбљени етноамалгам у Зети испрва и садржавао више илирских, а онај у Рашкој више трачанских примеса, све се то, после Косовске битке, измешало и изједначило масовним сеобама из моравско-вардарских долина у планинске врлети Црне Горе, а отуда, нарочито у осамнаестом и деветнаестом веку, натраг у плодније пределе моравске Србије.

Већина житеља Београдског пашалука уочи Првог и Другог устанка била је пореклом из црногорско-херцеговачких кршева, укључујући и обе србијанске династије – Карађорђевиће из Васојевића и Обреновиће из Братоножића. Кажем србијанске, јер су ове две и она на Цетињу, Петровића – Његоша, биле истовремено и подједнако српске, тј. и Србијанске и Црногорске.

Погрешна дихотомија Срби (уместо Србијанци) и Црногорци је перфидно и злонамерно смишљена, јер је имплиците и пре сваке дискусије, намерно раздвајачка. Ако нећете да поверујете мени, прочитајте шта о томе мисле остали научници етнолог Јован Ердељановић и антропогеограф Јован Цвијић зову Црногорце зетским, односно динарским Србима. Угледни хрватски историчар Фердо Шишић види у старим Дукљанима Србе, а Иван Божић сматра зетско становништво етнички српским. Такво је научно мишљење и америчких стручњака српског порекла – професора Воје Вучинића, Михајла Петровића, Алексе Драгнића и Димитрија Ђорђевића, као и многих научника не српског порекла, укључујући и славног Чеха Константина Јиречека.

Има о томе и супротних гледишта иако много мање и знатно мање меродавних. Етнолог Шпиро Кулишић и његова школа неубедљиво „доказују“ да су византијски и домаћи извори из 11 века видели у Дукљанима посебну етничку групу, различиту, наводно, и од Срба и од Хрвата. За време Другог светског рата, минијатурна мањина екстремних црногорских сепаратиста Секуле Дрљевића физички је протерана од црногорских монархиста Ђорђа Лашића и Алексе Дујовића у Хрватску Анте Павелића. Марксистички историчари допуштају да се тобожња црногорска народност развила из ширег српског етноса под посебним друштвено-историјским условима. Иван Милутиновић, међутим, сведочи да су чак и неки црногорски комунисти одбацивали тезу о посебном црногорском етницитету као извештачену и штетну по народне интересе, подвлачећи да Црногорство не искључује Српство

Извор ФБ страница Глас Холмије

Приказује се PAVLE DJURISIC NOVI.jpgМи потомци невино страдалих припадника југословенске војске у отаџбини захтијевамо од Скупштине, Владе и државних органа Црне Горе да се и стратишта у Црној Гори објележе на достојан начин, јер се то већ чини у Словенији. Црна Гора мора извршити ревизију неких историјских чињеница и аргумената везаних за братоубилачки рат и равноправно третирати и партизански и четнички покрет, јер су оба покрета били антифашистички а то су учиниле и неке сусједне земље какав је случај у Србији.

Подсјећамо јавност да нема европских интеграција без братског помирења међу нама, јер давно су наши преци рекли ’’ко неће брата за брата тај хоће туђина за господара’’.

Такође, се мора ријешити и питање рецесије и конфискације имовине и потомцима невино настрадалих вратити одузета имовина, част и достојанство јер све су то услови истинске демократизације у нашем друштву без којих нема одласка у породицу европских и демократских народа.

С тога, ми потомци невино страдалих  припадника Југословенске војске у отаџбини, захтијевамо од Скупштине, Владе и државних органа Црне Горе да се придружи друштву развијених демократских земаља, те да жртвама злочина тоталитарног комунистичког режима у Црној Гори, које су још живе или њиховим породицама, изрази искрено жаљење, разумијевање и признање за њихове претрпљене патње и истовремено отвори процес одговорности и наредбодаваца и извршилаца наведених злочина.

Такође, тражимо да Влада Црне Горе и државно тужилашто отпочну утврђивање конкретних чињеница за почињени злочин у мају и јуну 1945. године у Словенији као и других злочина које су такође извршиле комунистичке власти на простору данашње Црне Горе.

Ове године се навршава седамдесет годишњица од побједе над фашизмом, коју ми потомци  припадника ЈВ у О данас обележавамо. Данас обележавамо и рехабилитацију вође и комаданта Југословенске војске  у отаџбини ђенерала Драгољуба Драже Михајловића, којега је Виши суд у Београду огласио невиним,а  тим чином су оглашени невини и сви припадници ЈВ у О, па и комадант Лимских четничких одреда војвода Павле Ђуришић.

Ми потомци страдалих припадника југословенске војске у отаџбини захтијевамо од Владе – премијера  Мила Ђукановића, да сходно демократским стандардима који важе у свим земљама демократије, гдје је свима дозвољено право на гроб и споменик да омогући подизање споменика војводи Павлу Ђуришићу, жртви усташког терора и комаданту 13-о јулског устанка у Беранском крају 1941. Године, овдје у Горњем Заостру код Берана .

Тиме би се отклонила неправда која је нанесена овој неспорно значајној историјској личности, а свим припадницима  југословенске војске у отаџбини из Црне Горе подигао заслужен споменик након седамдесет година од њихове погибије.

Свијест о историјским збивањима, један је од предуслова да се избјегну слични злочини у будућности. Осуда почињених злочина треба да игра важну улогу у едукацији младих нараштаја, а јасан став према прошлости може представљати добру препоруку за будуће дјелатности.

Ми потомци невино страдалих припадника југословенске војске у отаџбини поносни смо на своје претке који су се борили за крст часни, за краља и отаџбину! Равна Гора побиједит мора!

 

Горње Заостро, 8. август 2015. 

“Закон о народнијем школама у Црној Гори” из 1911. године учио је Црногорце да говоре српски језик, као и српску историју, ево шта их је још подучавао…

(ФОТО)Црногорци извините, али ово је ДОКAЗ да сте сви Срби!

Иако данас на простору Балкана, после великог броја ратова, бујања националности и сукоба постоје велике поделе између народа различитих националности и вере, “Закон о народнијем школама у Црној Гори” из 1911. године учио је децу да се свих 30.000 људи, колико их је у то време живело на брдовитом пределу Црне Горе, иако различити, не разликују много по свом пореклу, “јер су сви Срби”, као и да се у школама говори “српски језик”, као и “српска историја”!

Подсећамо да се српство у Црној Гори, односно, свест да Црногорци припадају српском народу, јавља у 18. веку, кад владике из династије Петровић Његош почињу да за своју политичку идеју траже упориште у митском наслеђу које је углавном баштинила Српска православна црква.

image1

Српска свест у Црној Гори несумњиво није била појава коју су црногорски владари из породице Петровић-Његош затекли утемељеном и снажном у црногорском друштву, већ је била појава коју су они сами развијали и учвршћивали.

Пресонлајн.рс

Преузето СРБИ НА ОКУП

 Dр Гојко Гојковић, ВеликаПРЕДСТАВНИЦИ Невладине организације „Клуб Велика“ званично су предали Влади Црне Горе иницијативу за утврђивање пуне истине о геноциду у селу Велика, општина Плав, 28. јула 1944. где су, како тврде, зликовци клали нејач, старце, жене и децу која су бацана у ваздух и дочекивана на бајонете и којој су сечене ноге испод колена…

– Будући да нацистички геноцид у Велици 28. јула 1944. године превазилази локалне оквире и опомиње, захтевамо да Влада Црне Горе формира државну комисију, у којој би били и квалификовани Величани, са задатком да се утврди тачан број погинулих у геноциду, са основним личним подацима жртава. Тражимо да се утврди које су све војне јединице починиле овај злочин, као и њихов командни кадар и састав, са личним подацима свих њихових припадника у периоду геноцида у Велици. Потребно је да се расветли мотив тог злочина, који се по монструозности и сразмерно броју становника сматра једним од најтежих на просторима Југославије, стоји у писаној иницијативи, у којој се од Владе Црне Горе још захтева да у сарадњи са потомцима, подигне достојан споменик – меморијални центар жртвама геноцида у Велици.

Позивају и исто време и Исламску заједницу у Црној Гори да се јасно и недвосмислено огради од геноцида и осуди злочин против човечности, који су Бошњаци-муслимани у саставу јединица нацистичке Немачке починили над цивилним величким православним становништвом. Будући да је од укупно 814 страдалих становника садашњих општина Плав и Гусиње у Другом светском рату, само у величком покољу убијено две трећине нејачи нашег села, захтевамо да матична општина Плав 28. јул прогласи за Дан сећања на жртве геноцида у Велици, каже се у иницијативи НВО „Клуб Велика“.

МАСАКР ЗА ТРИ САТА– Масакрирали су нас за само два-три сата. Зверски. Јечала је Велика. Гледали смо уплашено ка мајкама које су клали. Велика је за трен постала једно од три највећа губилишта у Европи у Другом светском рату, када се имају у виду број становника и територија – говорио је преживели сведок величког покоља др Гојко Гојковић (84), који живи у Београду.
– Била је видљива жеља зликоваца да нас урнишу и затру. Злочин је био смишљен и испланиран, касније прећуткиван. Међутим, сећање не сме да стане. Злочин мора да се памти. Да опомиње.

На том месту страдања прошле године 28. јула, на дан Светих Кирила и Јулитe, детета и мајке који су пострадали у време Диоклецијановог гоњења хришћана, у потчакорском селу Велика, у општини Плав, беседио је патријарх српски Иринеј, баш на дан када су за пар сати 1944. године припадници злогласне нацистичке дивизије „Принц Еуген“, потпомогнути муслиманима, балистима и вулнетарима из Плава и Гусиња, дословце поклали више од 600 житеља Велике!

– Ово је место обливено крвљу невине деце, жена и стараца који су положили животе само зато што су били друге вере или нације у односу на оне који су потезали своје ножеве, своју мржњу и све оно чиме су на најстрашнији начин утиштавали животе. Овде је страдало више од стотину деце и то на најбестијалнији начин. Страдала су и многа нерођена деца. Вађена су из утроба својих мајки и предана огњу и ножу.

Величани ће се и у уторак помолити за душе невиних жртава. Сетиће се и речи патријарха Иринеја, изговорених пред Црквом Светих великомученика Кирила и Јулите, коју су саградили у знак сећања на своје мученике.

БАЈОНЕТИ

Милици Симоновић, како је сведочио њен супруг Душан, зликовци су бајонетима поцепали стомак и извадили дете из утробе. Њена деца су пошла да виде шта је са мајком.

– Тако су ми погинуле кћерке: Зорка од 14 година, Крстиња од осам, и син Милорад од две године. Син Мато имао је четири године. Ухватили су га жива, и посекли му обе ноге у коленима, везали га и обесили на једну шљиву и главу му окренули наниже. Ту су га мучили зверски пред очима моје мајке Јеле. Скинула је шамију са главе и молила их да то не чине. Убили су обешеног Мата. Кћи Љубица је побегла. Умрла је од последица страве коју је доживела – сведочио је Душан Симоновић.

ИзворНовости

Приказује се Glasnik Zupe Cetinje.jpgГрупа чешких сокола је после слета у Загребу 1906. дошла у Црну Гору. На Цетињу  су 24. августа 1906. на Обилића пољани изводили соколске вјежбе. Пред дворцем  кнеза Николе одржали су јавни час. Основано је соколско друштво „Цетињски соко” 1906.  Чешки гимнастички савјет послао је у Црну Гору младог предњака Виљема Кукеца, Словенца, који је одржао два курса за официре учећи их соколским вјежбама. Прашки предњак Виљем Кукец дошао је на Цетиње и организовао течајеве за предњаке за војску и за чланове  Цетињског сокола. У башти кнежеве палате одржана је септембра 1907. Јавна вежба. За успех вежбе Кукец је одликован Даниловим орденом. Основана су соколска друштва у Подгорици, Никшићу, Бару, Беранама … . (1)

Соколско друштво у Подгорици основано је 1907.(2) По Статуту друштво је радило на телесном, умном и моралном васпитању својих чланова у народном духу. Такође је преко гимнастике и витешких игара радило на очувању у младих Црногораца витешког духа њихових јуначких предака. Вежбало је 120 чланова Душанових Соколова. Соколско друштво „Душан Силни“ из Подгорице је у писму Српском Соколу у Гери молило за помоћ : „Молимо вас, драга браћо, да наше друштво препоручите свима Србима, на првом мјесту онима из Црне Горе, да нас по могућности помогну којим прилогом или ступањем у чланство“. (3)

Лист “Соко” из Њујорка пренео је вест српских листова да је полицијска власт у Подгорици забранила даље деловање  Српског сокола, наводећи само толико : “тако хоће виша власт”. (4)  Соколи из Црне Горе учествовали су на слету у Прагу 1912. Први јавни час са вежбањем Српских сокола био је на Цетињу 1914. (5) Рад соколског друштва у Подгорици обновио је 1920. др. Никола Шкеровић, са бројним пријатељима соколства. (6)

После Првог светског рата обновљено је деловање соколских друштава на Цетињу и Подгорици. Друштва су радила у оквиру Соколске Жупе Мостар све до оснивања Соколске жупе Његош. Делегати Соколске жупе Мостар обишли су 1926. Црну Гору. Из Цетиња делегати су отпутовали у Подгорицу на окружни слет. На уласку у Подгорицу код Везировог моста поздравио их је др. Шкеровић. Дочек у Подгорици био је сличан дочеку на Цетињу. Свечана поворка на челу са жупском заставом, заставама културних друштава из Подгорице, затим друштава из Цетиња, Мостара, Подгорице, Даниловграда и Никшића уз многобројно грађанство кренула је главним, а затим споредним улицама Подгорице пред општински дом где их је поздравио председник Н. Шћеповић. (7) Соколски слет Зетског округа почео је 3.5.1926. у 15 сати. За успех слета био је заслужан окружни начелник Франо Жиц, начелник цетињског друштва. У вече је одржана академија у башћи Официрског дома. (8)

У Општинској Вијећници у Херцег Новом 3. марта 1928. делегати свих друштава Зетске Области, донели су одлуку, да предложе жупској скупштини, оснивање „Његошеве“ жупе. На жупској скупштини 4. марта 1928. уважен је предлог. У Котору 22.априла 1928. конституисала се жупска управа : староста Гавро Милошевић, подстароста Јово Секуловић, Јурај Згорелец, др. Краљевић, тајник инжињер Боучек Војта, благајник Филип Мартиновић, просветар Загарчанин, одборници: генерал Тодорчевић, др. Петар Поповић, Саво Мариновић, Михаило Бајић, Јово Петковић, начелник Ковач и начелница Мозетићева, заменици Лигутић и Вицковић. Крајем јуна 1928. црногорска друштва су заједно са друштвима из Боке Которске, основала решењем жупске скупштине своју жупу „Његош“. Жупа је 1928. прославила у свим местима десетогодишњицу уједињења. Први слет жупе „Његош“ одржан је јуна 1929. у Котору. (9)

Соколско друштво Тиват приредило је за учеснике соколског течаја жупе Цетиње излет у Дубровник 21. августа 1932. бродом Морава.  Било је око 200 сокола на броду. Течајци су желели да сврате у Цавтат због Рачићевог маузолеја, али су због времена морали одустати од посете Цавтату. У Дубровнику маса народа и сокола слегли су се на обалу да дочекају соколе из Тивта. С обале су се упутили у соколану. До подне госте из Тивта су дубровачки соколи водили у обилазак града. Прегледали су музеј, већи број цркава, државне школе, краљевски дворац, где су се сликали и соколану. За течајнике је био сервиран у ресторану обед и вечера. После подне био је излет на Локрум, где су остали на купању. Повратили су се у Дубровник где су наставили посећивање његових знаменитости. Бродом су се вратили у Тиват. Течајци са Цетиња, из Будве, Подгорице, Андријевице, Бара, Плава, Новог Пазара, Косовске Митровице, Берана и Боке били су очарани лепотама Дубровника и околине и желели су да још једном посете Дубровник. (10)

Приказује се Izlozba.jpgСтарешина  Соколског друштва у Подгорици 1934. био је др. Никола Шкеровић, први заменик био је Нешо Шћеповић, други заменик Линус Деканева, секретар Илија Поповић, благајник Бранко Лаиновић, начелник Цано Галичић, заменик Ананија Ненезић, начелница Олга Марчетић, прва заменица Даринка Спахић, друга заменица Олга Шошић, просветар Нико Марчетић, лекар др. Булајић, др. Радивојевић. Чланови управе били су Митро Ненезић, Предраг Мијовић,  Ананије Жарић, Стеван Мишолић, Шпиро Капуци, Јако Лаиновић, Смајо Бибезић, Илија Пејановић, Буто Покрклић, Милован Вуковић, Митро Павићевић. Заменици су били Тодор Остролучанин, Ђорђија Богићевић, Алекса Кликовац, Милош Улић, Алекса Ивановић, Илија Вујовић и Љубомир Мијовић. Ревизори су били Срдан Марковић, Мустафа Абдомеровић и Илија Вукчевић. У Суду части били су Вукашин Вукашиновић, Ахмет Ђечевић, Милета Поповић, Никола Терзић и Милисав Милачић. (11)

  Седиште I окружја Жупе Цетиње било је у Подгорици. Окружје је имало 8 друштава и 56 чета. У саставу окружја била су соколска друштва Подгорица, Цетиње, Даниловград, Никшић, Шавник, Улцињ, Будва и Бар. Начелник округа био је Ананије Жарић а начелница Ђорђина Шкеровић. Соколско друштво у Подгорици живело је у најтежим приликама у жупи. Друштво је имало 468 вежбача и вежбачица и 11 сеоских чета.  У августу 1935. друштво је одржало једномесечни предњачки течај са 21 слушаоцем. По завршеном течају полагани су предњачки испити. Испит је положило 3 предњака. Соколско друштво  Подгорица имало је 1936. 6 предњака са положеним друштвеним испитом, 4 предњачка помоћника, 2 предњачке помоћнице. Друштво је приредило 1936. јавни друштвени час и 5 академија : 4 академије у Подгорици и 1 у Никшићу. Учествовало је на слету у Суботици са 25 вежбача. Соколи у  Подгорици приредили су 3 излета  са својим члановима 1936. Одржали су 2 конференције са четама и 3 састанка чета. Одржан је предњачки течај за 11 учесника. Захваљујући Пољопривредном одељењу Банске управе  из воћног расадника у Подгорици четама је подељено воћних садница : 60 јабука, 70 крушака, 60 шљива, 10 трешања, 60 ораха и 60 кајсија. Из расадника у Никшићу : 70 јабука, 20 крушака, 70 шљива и 10 трешања. Из расадника у Даниловграду : 55 јабука, 80 крушака, 30 шљива, 30 трешања, 10 вишања и 50 ораха. Једна од чета која је добила саднице била је Српска из друштва Подгорица. (12)

Соколско друштво у Подгорици је на Ђурђевдан 1937. извршило освећење своје заставе и полагање камена темељца за свој соколски дом. Заставу је даровао члан друштва Божо С. Рогошић, кафеџија из Подгорице, који је истовремено кумовао застави. Ујутро је извршена смотра сокола у соколани, којој су присуствовали делегати  Соколске жупе Цетиње. Након смотре соколи су на челу са соколском музиком пошли из сокола не поворци до улице Марка Миљанова где је требао да се подигне соколски дом. Пре почетка свечаности говорио је старешина друштва  др. Никола Шкеровић. Потом је музика свирала химну и извршено је полагање камена темељца соколском дому. Обављен је црквени обред. Говорио је  др. Шкеровић. Дароватељ и кум заставе  Божо  Рогошић развио је заставу уз пригодан патриотски говор. У подне је гостима приређен ручак у хотелу “Империјал”. После подне одржана је јавна вежба, а увече соколска академија. (13)

  Прослава 25-годишњице ослобођења Старе Србије  јуна 1937. почела је соколским V покрајински слетом у Скопљу. У Народном позоришту одржана је свечана соколска академија. На академији тачку „Његошев споменик” од Милошевића извело је 9 чланова и чланица друштва Подгорица. (14)

У Подгорици је на Дан Уједињења 1939. освећен соколски дом. Бројни соколи и остали грађани су после благодарења у саборној цркви, пошли до новог дома. Ту је извршен дефиле и поздрав чланству пред генералом Ј. Прибићем, изаслаником краља Петра. Затим је говорио  соколски и национални радник др. Никола Шкеровић. У име бана Зетске бановине говорио је Бошковић, у име жупе Цетиње старешина Гавро Милошевић. Говорили су још Љумовић и председник општине Беговић. Хор певачког друштва “Бранко” отпевао је “Хеј Словени” … .Свечаности су настављене после подне, извођењем предвиђеног програма пред бројним гледаоцима. Увече је одржан свечани скуп чланства и грађанства.  Др. Никола Шкеровић говорио је о значењу Првог децембра као и освећењу соколског дома који је подигнут у оквиру Петрове петољетнице. Свечаности су завршене манифестацијама за краља и Југославију. (15)

После Априлског рата 1941.  окупатори су  забранили рад соколских друштава. Соколи су прешли у илегалу.

                                                                                            Саша Недељковић

                              члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене :

  1. Душан Цветковић, „Соколи и соколски слетови”, Београд, 2007, стр. 47; Драган Кларић, “Соколство у Будви и Паштровићима”, Паштровски Алманах I”, Свети Стефан-Петровац, 2014, стр. 385;
  2. „Освећење дома у Подгорици”, „Соколски гласник”, ,Београд, 7 децембар 1939, бр. 49, стр. 5;
  3. Л. И. Бркић, „Српском Соколу“,  „Соко-лист српских соколова у Америци“,Њујорк, 1. Јун 1912,  бр. 6,  стр. 88–89;                 
  4. „Укидање Српског Сокола у Црној Гору”, „Соко-лист српских соколова у Америци“, Њујорк, 1 августа 1912, бр. 7 и 8, стр. 117;
  5. Душан Цветковић, „Соколи и соколски слетови”, Београд, 2007, стр. 47;
  6. „Освећење дома у Подгорици”, „Соколски гласник”, ,Београд, 7 децембар 1939, бр. 49, стр. 5;
  7. Др. П. Мандић, „Из Соколске жупе Алексе Шантића – Мостар”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 1. септембар 1926, бр. 15-16, стр. 157-160;
  8. Др. П. Мандић, „Из Соколске жупе Алексе Шантића – Мостар”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 15. септембар 1926, бр. 17, стр. 175, 176;
  9. „Жупа Цетиње“, „Соколски гласник“, Љубљана 1. јула 1929, бр.13, стр.11;
  10. „Излет Тиватског Сокола и течајника у Дубровник”, „Соколски гласник”, Љубљана, 8 септембра 1932, бр. 36, стр. 4;
  11. Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд, 1934, стр.XXIX;
  12. Гласник Соколске жупе Цетиње”, Цетиње, 1 маја 1937, бр. 5, стр. 93, 101, 104, 111;
  13. „Освећење заставе и полагање камена темељца дому Соколског друштва Подгорица”, „Соколски гласник”, ,Београд, 15 мај 1937, бр. 14, стр. 4;
  14. Б.С. „Видовданским слетом у Скопљу југословенско Соколство достојно је прославило 25-годишњицу ослобођења наших јужних крајева”, „Соколски Гласник”, Београд, 3 јули 1937, бр. 21, стр. 3, 7;
  15. „Освећење дома у Подгорици”, „Соколски гласник”, ,Београд, 7 децембар 1939, бр. 49, стр. 5;