Архива за категорију ‘Срби Хрватске’

pokolj_u_glinskoj_crkviГЛИНА – Један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини.

Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаџер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме.

Франц Жућек, жупник Цркве Светог Ивана у Глини, добро се сећа догађаја: „По црквеним књигама знам да је то било 29. 7. 1941. Србе из околине Вргинмоста довозили су у православну цркву камионима и аутобусима, а одатле их даље водили у Хаџер и Прекопу, гђе су их побили. Мене је тог дана један од затворених звао у цркву и ја сам дошавши тамо видио дупком пуну цркву, у којој је све заударало, јер су људи морали нужду вршити у цркви, па су неки већ били клонули од лошег зрака. Црква је била пуна, те мислим да је могло бити око 700 људи“.

О одвођењу Срба из глинске православне цркве и њиховом убијању у околини Глине сведочи и Антун Грегурић, градитељ из Јукинца: „Видио сам како су камионима возили Србе у цркву, а још прије покоља одвозили су из цркве камионима живе људе, те су их убијали у Глинском Новом Селу. У једном таквом камиону ја сам препознао трговца Малбашу, а мислим да се звао Ђуро из Вргинмоста. Да су их возили у Глинско Ново Село знам по томе што сам исте вечери у гостионици Зибар у Јукинцу чуо разговор Јанка Кихалића, Николе Крешталице и Паје Крешталице – усташа-крвника, који су причали да су их у Глинском Новом Селу убијали.

“ТАТА, СПАСИ МЕ“

Игнац Халуза из Глине овако је доживео страшну ноћ: „Те вечери је јавна расвјета била угашена. У парку ме срео један цивил у кошуљи засуканих рукава и крвавих руку. Тражио је од мене цигарету. Одговорио сам му да немам а он ме тада позвао до православне цркве. Пред њом сам видио десетак-петнаестак усташа како пију ракију. У тај час сам чуо глас ђечака из цркве, како виче: ‘Тата, спаси ме’. На то је у цркву ушао усташа Јосо Зинић и пар часака послије тога није се више ништа чуло“.

Усташе су донијеле један замотуљак у папиру и показивали га присутнима, па је Јанко Кихалић затражио од супруге гостионичара, Љерке Зибар, масти да испеку једно срце. На њезин упит какво је срце, они су се почели смијати и испричали су тада да је то срце једног Србина, кога су у Глинском Новом Селу пригодом извлачења из камиона седам пута уболи, па су га свалили на земљу и извадили срце. Како је гостионичарка узрујана протестовала против таквог њиховог захтјева, они су то срце замотали у папир и не сјећам се шта је даље било“.

Покољ Срба у глинској цркви десио се у ноћи између 29. и 30. јула 1941. „У то вријеме“, вели Анте Шешерин из Глине, „ја сам био намјештеник градске муњаре у Глини. Око 23 сата дошао је к мени у муњару Никола Шафар, бивши сељак-трговац жељезничким праговима из Кихалца, тада већ познат као крвник. Наредио ми је да угасим јавну расвјету и да је не смијем упалити, док ми он не јави. Ја сам одмах свјетло угасио и неко вријеме послије тога изашао пред муњару да видим шта се у граду догађа, па сам тако примијетио да цркву повремено са прочеља освјетљавају рефлектори. Послије три сата дошао је поново Шафар, рекавши ми да могу упалити јавну расвјету“.

Сведок Мато Бакшић, столар из Глине, стравичан призор је гледао такође са прозора своје куће, која је била педесетак метара од цркве: „Видио сам како пред црквом кољу неке људе. Изводили су пред врата и чуо сам како вичу: ’дигни кошуљу, ђе ти је срце’. Потом сам чуо хропац жртве. На камионе су их товарили тако што су их хватали за ноге и главу и уз помоћ једног у средини бацали на камионе, слажући их, док се камион није напунио. Говорило се по граду да су ти људи дошли из Вргинмоста или Топуског на прекрштавање. Око поноћи је из цркве изашао један усташа засуканих крвавих рукава, држећи у десној руци нож. Моја жена га је упитала што се то догађа у цркви, на што је он одговорио: Кољемо Србе! Док их не покољемо до једнога, за нас Хрвате нема спаса“.

Како је било у самој цркви за време клања види се из изјаве Љубана Једнака из Гређана, једнога од Срба који је успео да се спасе покоља:

„Када се већ смрачило, изненада смо чули пред црквом камион. Онда су у цркву ушле усташе вичући: ’Палите одмах свијеће да се боље види’. Када смо запалили свијеће, упитали су нас: ’Да ли ви људи вјерујете у нашег поглавника и у нашу Независну Државу Хрватску?’ Ми смо сви одговорили да вјерујемо. На то су нам командовали: ’Лези, устани, лези, устани’, и док смо ми извршавали ову команду, они су из пушака пуцали у цркви која је била у полумраку. Затим су нам наредили да се сви свучемо, а да останемо само у кошуљама и гаћама. Све своје ствари морали смо бацити у угао цркве. Послије тога смо морали сви лећи на земљу, а усташе су по нама ходале и газиле нас. Потом су нам наредили да устанемо и лицем се окренемо према зиду. И даље су пуцали, али намјерно нису никога погодили, јер су нас тиме плашили.

Мало иза тога питали су Перу Миљевића да ли зна шта о шумњацима. Када је овај одговорио да не зна, један га је усташа ухватио и на очиглед свих забо му нож у врат потегавши према доље тако, да му је распорио цијела прса. Миљевић се срушио мртав. На поновни позив да се јаве они који нешто знају о шумњацима, јер ће бити пуштени кући ако кажу, јавио се један човјек и рекао да ће рећи све. Он је казао да су партизани у близини Топускога дизали у зрак бандере и дочекали један усташки ауто. Послије тога усташе су му наредили да стави главу на један сто, усташа му је зарезао гркљан и наредио да пјева. Међутим, крв је из њега шикнула неколико метара далеко, па, кад није могао пјевати, усташа га је ударио кундаком по глави те му се мозак излио на стол.“

СВЕДОК СТРАШНОГ ПОКОЉА

Клање људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Љубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горећу свијећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У том је прискочио један усташа и заклао га псујући му мајку српску.

„Када нас је остало још пет или шест, поново су усташе износиле мртве. У једном тренутку скочио сам међу оне који су били већ поклани и легао међу њих притајивши се као да сам мртав. Неко вријеме иза тога један је усташа из вана викнуо овима у цркви да добро припазе да неко не остане у животу, јер ће бити зло по све њих ако ико жив изађе. Да буду још сигурнији да су сви мртви, ишли су од леша до леша и још по једном свакоме забадали нож у срце или у леђа.

„Ја сам стрпљиво чекао овај ударац, али када је усташа пришао, стао је на мене и пробо онога са стране. Иза тога почели су износити мртве на камион. Како је жртава било много, то су их бацали на хрпе. Мене су бацили на најгорњи ред, па како је камион био препун, наредили су да се део лешева пребаци на други камион. Када су ме пребацивали ударио сам главом о неки жељезни предмет, а устима дошао до пререзаног гркљана једног мртваца из чијег је врата још текла крв. Нисам смио да се макнем.

„Док су нас возили према Јукинцу, усташе су сједиле на лешевима и то двојица код ногу, а двојица код глава. Близу једне шумице викнули су шоферу: ’вози ближе граби’. Код грабе је било још много људи, који су чекали да буду побијени. Чуо сам када су питали једну жену ко је, а она је одговорила да је учитељица из Бовића, затим су је силовали па заклали, а онда заједно са нама бацили у грабу. Чуо сам како је један усташа рекао да учитељицу треба прегледати да ли има прстења јер би се то добро дало продати. Један је усташа скочио у грабу и скинуо јој прстен са руке.

„У то је дошао један камион, пун људи, које су једнога по једнога убијали чекићима. Како им је изгледало да неће сви лешеви стати у грабу, то су двојица усташа слагала мртве. Након што су све сложили, по лешевима су осули паљбу из пушака да неко случајно не би остао жив. Један метак је и мене закачио у ногу. Послије тога све се примирило. Усташе су отишле у један шумарак. Потајице сам се извукао из грабе, увукао у кукуруз и пузао кроз шикарје. Из ноге ми је цурила крв. У зору сам дошао до мјеста Курете и сакрио се у грм. Ту је наишао један човјек који ме је препознао и одвео својој кући. Није прошло ни два сата а међу женама се проломио лелек да долазе усташе да скупљају народ за клање. Одмах сам се склонио у сушу мога стрица, гђе сам се сакривао шест мјесеци“.

СПАС У ЗБЕГОВИМА

Акцијом протеривања руководио је цео усташки штаб Државног равнатељства за понову на челу са равнатељом Јосипом Рожанковићем. Усташе су прикупљале Србе безобзирно. Злостављале су и жене и децу – батинале их и убијале. У неким крајевима НДХ било је и отпора – становништво је бежало у збегове, па су усташе против тих људи употребиле и оперативне јединице и све их побиле. Међу првима усташе су за депортацију прикупиле готово све православне попове, монахе, калуђере и њихове породице у логор Цапраг.

СВЕДОЧЕЊЕ УСТАШЕ ХИМЛИЈЕ БЕРБЕРОВИЋА ПРЕД ДРЖАВНОМ КОМИСИЈОМ НР ХРВАТСКЕ ЗА ИСПИТИВАЊЕ И И УТВРЂИВАЊЕ ЗЛОЧИНА ПОД БРОЈЕМ 1060/47, 1947 ГОДИНЕ

Архива Државне Комисије НР Хрватске за испитивање и утврђивање ратних злочина под бројем 1060/47 има забележено и сведочење једног од усташа,Химлије Берберовића(из Босанског Новог) учесника у глинском покољу. Из његовог сведочења се види да је убијање вршено и у цркви и ван цркве, и то уз оргијање, малтретирање и клање.

“Негђе крајем 7- ог мјесеца 1941. добила је моја сатнија наредбу да иде у Глину. По доласку у Глину, прво смо претресли град, па смо затим ишли по селима. Ово претресање трајало је око 15 дана. Кад је претресање завршено, дошли су усташе из Загреба и Петриње, па смо тада добили налог да по селима сакупимо све православне мушкарце од 20 до 45 година старости. У прво вријеме вршили смо хапшење мушкарача.Али касније је стигла наредба да прикупимо и групе жена и ђеце Њих смо сакупљали по селима и доводили их у Глину, гђе смо их стављали у судски затвор. Ту су остајали у затвору по неколико дана док се затвори не напуне, а тада су убијани.

Убијање је вршено на више начина. Неке су затварали у православну цркву у Глини. У цркву је могло стати око 1.000 људи. Мада мислим да је у саму цркву тада затворено негђе око 400 људи Тада је командир сатније часник Мартин Шкеро одређивао онако по 15 људи који имају да врше клање, међу којима са био и ја. Са мном, у мојој групи био је и Стјепан Веселица из Петриње. Он је особно познаво неке од доведених Срба. И сјећам се да ми је тад реко:” Химлија, тако ми Исуса данас ћу им јебат материну матер српску! Крви ћу им се напити! Прије него што смо пошли на овај посао, давано нам је за пити, и то некима рум а некима ракија, па кад се напију, онда су их са ножевима пуштали унутра.

Мада за истину многима од нас то, та ракија није ни требала. Многи су су драговољно пошли да кољу, жељни освете према србима. За вријеме клања је пред црквом постављена стража, а ово је чињено ради тога што су се неки православци пењали у звонару, па су затим скакали са ње.

Ја сам био одређен да вршим клање у три маха. Сваком приликом су ишли и неки наши часници као на примјер, Добрић Јосип и Мирко Цветковић, Сергеј Бјеловић. а поред њих је било других наших часника. Као на примјер Звонко Поспишил и Мијо Бабић. Они су вршили надзор, а ми војници из сатнија смо убијали доведене Србе. По уласку у цркву, часници су стајали код вратију и посматрали наш рад, а ми смо вршили клање.
Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо.Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога су усташе приклали ножем. За време клања у цркви је била само свјетлост од свијећа. У више махова десило се да је неки Србин покушао отпор, налетио на нас песницом или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен.

За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су: “Немојте браћо”, Куку мајко”, клели нас, молили, а најпосље су викали “Живио краљ Петар”, “Живјела Југославија”, “Живјела краљица Марија”, “Живјела Србија”, “Доље усташе”, “Доље Павелић”, неки су опет викали Живјели народни партизани итд.

На све то ми смо се само смијали, псовали им мајку српску, циганску и насвљали са клањем. Клање је почињало у 22 сата навечер, а трајало је до 2 сата (по поноћи). За све вријеме док је посљедњи Србин био жив ове су манифестације трајале.
Овако клање у цркви десило се седам до осам ****, а ја сам учествовао три ****. За вријеме клања сви смо били толико упрљани крвљу, да се униформа није могла очиштити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршавало, долазили су камиони и носили љешеве. Обично су их бацали у ријеку Глину, а неке и закопавали.

Неке су православце изводили на обалу ријеке Глине, гђе су их стријељали из митраљеза. Ово стријељање вршено је ођедном на групе онако100 до 200 људи. Они су сви постављани поред обале у двије врсте, па су повезани конопцима једар за другога и тако гађани из митраљеза који су били постављани у непосредној близини. Љешине ових лица, која су стријељана поред обале, бацане су у ријеку Глину.

Неке групе Срба извођене су из затвора и стрељане у близини мјеста Глине поред шуме, па су послије закопани на мјесту где су стрељани.

Прикупљање Срба вршено је на тај начин што је у одређено село ишло око 70 усташа и 30 наш војника, а сви смо били под командом усташких официра. Село је увијек било опкољено, па је унутра улазила одређена група која сакупља Србе. Кад буде цијело село сакупљено, онда смо их стражарно спроводили у судски затвор. А један дио као што сам већ прије казао, спровели смо у православну цркву, њиха око 400. У прво вријеме доводили смо само мушкарце, а доцније и женска лица од 15 до 50 година старости.

Приликом овог довођења видио сам да су усташе, неки моји другови и војници силовали жене и ђевојке, па су их затим одводили у Глину. Видио сам да су неки усташе као и војници долазили у логор, одакле су одводили жене које су хтјели, па су над њима вршили обљубу негђе на периферији града, па су их поново враћали у затвор. Од стране официра ово није било забрањено, јер су и сами официри ово чинили”.

(исказ сведочења усташе Химлије Берберовића, дат пре државном Комисијом НР Хрватске за утврђивање ратних злочина као и пред Државном Комисијом НР БиХ, као и пред Вијећем Народног Суда НР Хрватске,1947 године)

»29. 7. 1944. године – датум знадем по црквеним књигама, јер је тога дана забиљежена смрт Будака, усташе, а истога дана је био покољ и кроз град су вожени камионима и аутобусима Срби из околице Вргинмоста па су доведени у православну цркву из које су их даље водили у Хајер (умјесто Хађер, ријеч је очито о тискарској погрешци, оп. Т. В.) и Прекопу, гђе су их побили«

Архив Србије, Ф 110, бр. 1268, Записник бр. 1/44 од 10, 11. и 18. листопада 1944, стр. 2

Извор: Антун Милетић; Вечерње Новости

Преузето БАЊА

Advertisements

56780_vest_djurdjevak-crveniСедамдесет година од краја Другог свјетског рата међу Србима се славодобитно најављује филм о Јасеновцу.

Замислите да су тако радили Јевреји, код којих је сваки редитељ, шта год му било уже интересовање, снимио један филм о холокаусту?

Док се званичне институције српских државно – правних ентитета натежу око овог питања, пар група људи урадили су оно што су осјећали, не чекајући институције.

Први је кракткометражни филм Ђурђевак црвени, који комбинује причу о настанку пјесме Ђурђевдан и светом Вукашину. Ова прича нам је посебно дирљива, јер је Фронтал дао скромни допринос да се ова прича, за коју је доста људи по мало знало, угнијезди у колективну свијест. Редитељ Хаџи александар Ђуровић је у домену онога што су његова интересовања дао свој допринос. Овај филм био је међу награђеним на фестивалу „Свјетлост свијету“ у руском Јарослављу.

– Снимајући филм „Ђурђевак црвени“, трудио сам се, свим снагама, да створим дело после чијег гледања ће се сви замислити и запитати колико тога не знамо а требало би да знамо, колико тога заборављамо а требало би да памтимо и на крају, колико лако и олако прихватамо ствари које нам се сервирају а не бисмо смели – каже Ђуровић.

У филму је пјесма Ђурђевдан обрађена у новом арнажамну, према претпоставци како је могла да изгледа прије 70 година, у ојкашком стилу. Међутим, она је вјероватно изгледала слично као и данас, као једна од верзија текста на музику која се свирала поводом ромског празника Едерлези (Роми имају своје ријечи, које су потпуно другачијег значења).

Јасеновац и старац мученик Вукашин добијају још једну филмску причу, а аутор Милан Зарић, одрастао је у Швајцарској. Иако се по том податку прије очекује да се бави организацијом турбо фолк концерата, он је одлучио да исфинансира филм, без икаквог учешћа званичних српских културних институција. Није желио да неко на тај начин умијеша, успори или утиче на пројекат.

Преузето ФРОНТАЛ.срб

УПОЗОРАВАМО ДА ОДРЕЂЕНИ КАДРОВИ ВИДЕО ПРИЛОГА МОГУ БИТИ УЗНЕМИРУЈУЋИ!

Денис Бојић је за магазин „Печат“ истраживао шта је данас Јасеновац Хрватима.

УПОЗОРАВАМО ДА ОДРЕЂЕНИ КАДРОВИ ВИДЕО ПРИЛОГА МОГУ БИТИ УЗНЕМИРУЈУЋИ!

058202Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, јаме на Велебиту нису дело заведених или изманипулисаних људи, већ производ државне политике Независне Државе Хрватске и напора целе те државе да физички истреби српски народ, рекао је антрополог Србољуб Живановић.

„Геноцид над Србима нису водиле усташе, већ сам врх Католичке цркве на челу са Алојзијем Степинцем“, рекао је Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је истраживала број жртва у Јасеновцу и председник Међународне комисије за истину у овом НДХ логору са седиштем у Лондону.

Истичући да је истина о Јасеновцу и броју страдалих прикривена, Живановић је за „Вечерње новости“ навео да је Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ за само три месеца рада 1964. године дошла до закључка да је на стратиштима дуж реке Саве и у логорима НДХ убијено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома.

Он каже и да су се стручњаци уплашили бројева до којих су дошли након прве фазе испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини, са друге стране Саве од логора Јасеновац.

„У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. У Доњој Градини наишли смо на жртве које су садистички убијане из мржње и са великом страшћу“, рекао је Живановић.

Он је навео да је око 20 одсто жртава живо закопано у јаме.

„Нисмо смели да сликамо, али смо све бележили у радне свеске. У тим записницима су неке од најстрашнијих ствари које човек може да замисли. На основу рада дошли смо до закључка да је готово 20 одсто жртава живо отишло у гроб“, каже Живановић.

Он подсећа да је, после првих извештаја и само три месеца рада, све стопирано, а његова изјава о налазима стручњака за један београдски лист никада није објављена.

Антрополог је подсетио и да је 1947. године бивши логораш Никола Николић са сином у Доњој Градини идентификовао 258 гробница дужине 60 до 80 метара, дубоких око осам метара.

Живановић, који је након неких сигнала 1965. године емигрирао и наставио да се ван земље бави истраживањем Јасеновца, каже да је ова документација можда нестала са територије бивше СФРЈ, али је убеђен да она постоји у свјетским архивама.

„Године 2.000 у Њујорку, када је наша Међународна комисија за истину о Јасеновцу излагала везе Католичке цркве са геноцидом, устао је професор Мајкл Барнбаум из Музеја Холокауста у овом граду и изгрдио нас што ништа не радимо да се истина сазна. Ми смо тада имали податак да је око 370 католичких свештеника било директно укључено у ликвидације Срба, док је Бернбаум имао списак од 1.400 имена. Кренувши за овим списком, наша комисија је дошла до имена 1.471 католичког свештеника, који је учествовао у ликвидацијама. Ако се зна да је 1941. године у Хрватској било 2.000 католичких свештеника, није тешко израчунати колико их је међу њима било убица“, рекао је Живановић.

Извор: РТРС

Преузето ДРИНА ИНФО

ilija-stanić-ubica-maksa-danas-živi-u-sarajevuИлија Станић: Замахнем чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу!“

Илија Станић, сарајевски криминалац и сарадник УДБЕ као син усташе и због тога под сталним надзором југословенске тајне полиције, био је идеалан кандидат за удбашког егзекутора. Човек који је део своје младости провео у Коњицу код брата Луке и у Зрењанину, код тетке, где је учио керамичарски занат. Где год би се појављивао, Илија Станић би крао и радио себи и рођацима невоље.

После једне рације у Сарајеву побегао је из СФРЈ у Аустрију. Одатле бежи у Француску, где је ухапшен због крађе. Југословенски конзул Миле Нешић га је тада спасио затвора. Брбљив и слаткоречив, Илија Станић се тада овом конзулу и обавештајцу СИД-а први пут понудио да изда свог кума Вјекослава Макса Лубурића.

Чак је Нешићу нудио и писане документе о Лубурићу и усташама у Шпанији. Једног дана је донео и Лубурићев план о минирању Амбасаде Југославије у Паризу. После тога СДБ БиХ је ухапсила Илију Станића, натоварила му на врат и крађе, а и терористичке акције против домовине. Да би се заштитила од Станићеве издаје, СДБ БиХ га је заплашила да ће му браћа и мајка отићи у затвор, и тако га «уверила«да крене на свог кума Макса Лубурића.

Отац Лубурићевог убице, Винко Станић, пореклом из Херцеговине, био је у II светском рату члан Максове чете. Када се 1942. у околини Коњица, Винку Станићу родио син, Вјекослав Лубурић га је крстио и дао му име Илија. Винко Станић је погинуо 1949. године, након усташке издаје фра Бекавца, који је пред бег у САД, пријавио крижаре припадницима Удбе БиХ. Ту издају и страдање свог оца, Илија Станић никада није заборавио хрватским , емигрантима и одбеглим усташама. Тако барем иде прича од њега према јавности. На наговор СДБ ССУП-а, Илија Станић, који је добио кодирано име „Мунгос“, пребегао је у Италију, а преко Француске у Шпанију и успео 1966. године да се запосли код кума Макса Лубурића као кувар и возач, са задатком и личном намером да „генерала Дрињанина“ у погодном тренутку убије и тако освети свог оца Винка Станића.

Maks-Luburic53-205x300Пуне две године Илија Станић је провео у дому свог кума Вјекослава Лубурића у месту Каркахенте код Валенсије, а онда се изненада уплашио и 1968. године из Шпаније побегао у Немачку. Његови познаници тврде да се Станић зближио са Лубурићевом кћерком, што је наљутило генерала Дрињанина, па га је истерао из свог дома.
Када се, међутим, вратио у Сарајево необављена посла, начелник СДБ Фехим Халиловић га је послао натраг у Шпанију. Плаћени убица је одвезен југословенским колима у Италију, до француске границе, где је пуштен да иде на задатак, али му је шофер из СДБ СФРЈ пре тога узео црвени пасош. У досијеима босанске и хрватске тајне полиције Илија Станић је био регистрован и као Станко Илић, односно „Мунгос“, док је Макс Лубурић био само „М“. Читава акција ликвидације ратног злочинца Вјекослава Лубурица вођена је под шифром „Кобра“.

Операција ” Кобра “

Сам Илија Станић, удбашки убица, испричао је своју причу:
„Била је зима 1969. године, када сам се преко Италије, илегално убацио у Француску. Дошао сам возом до Нице, ту преноћио, а онда возом до Париза. Свратио сам код Миљенка Дабе Перанића, са којим сам прошле године боравио код Макса Лубурића. Дабо ме је одмах питао: „.. Где си ти нестао?..“

Објаснио сам му да сам илегално ишао за Немачку, па ме је полиција ухватила у крађи и протерала за Југу. Он је поверовао, али ми је рекао да ми генерал не верује и да је љут на мене. Од Дабе сам узео моју шпанску личну карту и отпутовао возом за Барселону, а не директно за Валенсију, да бих видео да ли ме неко прати. У Барселони узмем карту за Валенсију. Први разред. Легнем и пробудим се у Валенсији. Право са станице отишао сам код мог пријатеља Жељка Бебека. Четири-пет дана избегавао сам да одем до Макса, који је већ чуо да сам ја дошао. Једно јутро стави ме Жељко у ауто и одвезе до генерала у Кахакенте. Дочекао ме је усиљеним речима: „Гдје си куме мој!“

Како су дани пролазили, тако се Максово поверење у мене враћало. Жељко и ја били смо већ три месеца у његовој кући. Дао нам је собу у приземљу, јер је ону на спрату претворио у магацин књига. У фебруару 1969. године Максова кућа је била пуна људи. Ту му жена, син, ја, Жељко, а појавио се и пуковник Штеф Црнићки, који је дошао из Кливиленда. У то су стигле вести да је Удба убила Мила Рукавину, Тоља и Маричића, а мени Макс у поверењу каже: “ Чувај се куме, видиш што Удба ради! Отвори и очи и уши!“ – Видим, видим мој генерале! Мајку им комунистичку. Пазићу се не брините! И не бојте се ви, пазићу и вас !

– Генерал је тих дана лично био јако нервозан. Посвађао се са женом, па га је она напустила. Кажем ја себи: Одлично! Посвађао се он и са Жељком Бебеком, а на Бранка Марича, који је пристигао из Франкфурта потегнуо је и пиштољ. Видим и ја да му Бранко досађује, па викнем на њега: “ Што ћеш ти, остави ми генерала на миру!“

Ante-Pavelic3149571

Чекао сам свој тренутак. Ишао сам на сигурно. Знао сам да нико не може бити тако присан са Максом, нити му ико може прићи тако близу као ја. Кувао сам му, сређивао кућу, возио га напоље, примао и пазио на госте. Зато сам чекао. Боље је ићи на сигурно, полако, него наврат нанос. И сачекао сам. Одредио сам да то буде крајем фебруара. Међутим, опет су нам дошли Дабо Перанић, па неки Драгутин Језина из Лиона и Анте Ножина из Франкфурта. Седимо ми тако и причамо. А ја питам Макса Лубурића: „Генерале, када ћемо у Хрватску?“ „Куме, сигурно, за три године“ каже он, а ја мислим: „Нећеш никад мој куме!“

У то време Макс Лубурић је покушавао да дође у контакт са Русима. Писао је писма у Москву и тражио да га Руси пусте у Мађарску. Добијао је од КГБ нека кодирана писма. Генерал је тада имао обичај да каже: „Боље Хрватска са руским базама, него са југословенском војском!“ Макс је шуровао са старим и са младим усташама. Први су му били потребни због новца, а други због акције, дрскости и безобзирности. Успео је у Шведској да створи јак одбор борбених усташа. Био је добар и са једнима и са другима. Сви су се у хрватској емиграцији те 1969. године пробудили. Загреб им је дао знак да опет долази 1941. година, а Макс Лубурић је сањао да буде нови Павелић.

Дана шеснаестог април 1969. године, у Валенсији ми је поштар донео једно писмо на име Станко Илић. Удба ми пише да ми шаље курира у Шпанију специјално за мене. Он ми је донео прах за Макса. Дао ми је и две новчанице од по сто долара. Поручио ми је да чекам да ми неко дође из БиХ или Хрватске у помоћ. Рекао сам му да ми нико не треба. Нећу да чекам. Знао сам ја свој тренутак. У календару сам већ заокружио двадесети април. Рекао сам куриру да висе нећу да се јављам. Сви су гости из Максове куће отишли, ја сам био спреман. Донео сам у собу чекић и штанглу. Припремио сам документе за излазак из Шпаније. Ја сам код Макса био пријављен као лектор у листу „Дрина“, а у Шпанској личној карти ми је писало да сам професор хрватске књижевности.
У Удби, међутим, нико ми није веровао да ћу средити Макса. Размишљао сам, ако то учиним у суботу, нећу имати довољно времена да побегнем. Недеља је била боља. Мали иде у цркву, Макс спава, а ја имам слободан дан, па ме нико неће одмах тражити. Двадесети април, дан после мог рођендана. Целе ноћи, у суботу на недељу нисам могао да заспим. Лежим у кревету и гледам на сат. Знојим се. Звоно на цркви звони сваких петнаест минута. Два, три, четири, пет. Устао сам, нисам више могао да лежим. Прегледао сам све ствари да нешто не заборавим. Опет се знојим. Живци ми раде. Сиђем доље, покуцам. Макс ми отвори: „Добро јутро генерале, како сте спавали?“ „Добро, добро“ каже он.

Десет и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс ми тражи да му скувам кафу. Кафа готова за три минуте. Прах који сам добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић, који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу. Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у панталонама. Пије. Ништа. Попи све и ништа. Однесем шољу у кухињу. Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по штанглу. Јебем ти прашак! Штангла је најбољи лек, као за Хрвоја Урсу у Франкфурту. У десет до једанаест Макс ме зове: „Илија, мени је зло!“

Видим поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем чекић и лупим га по челу: „Туп!“ Макс паде као свећа. Мислио сам више се дићи неће. Кад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти јебем усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека!“

Погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лубања. Извучем чекић из главе и окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Кад се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему. Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Крв се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине. Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у деку. Макс отежао, једва га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу. Да Шпанска полиција помисли да је отетет. Чекић и штанглу бацим у магацин. Пресвучем се брзо, изађем на улицу и узмем такси за Валенсију: Колико кошта до града питам “ Тристо педесет песета“ каже таксиста. „Ево ти пет стотина, ја частим!“ У осам сати и пет минута навече са железничке станице послао сам телеграм „брату“ у Коњиц: „М. никад више!“

Од славе до немилости
Након повратка у тадашњу Југославију, удбашки егзекутор, постао је славна звезда, новине су писале о њему, а постојала је реална могућност да га прими и одликује лично, Јосип Броз Тито.  Међутим, до тога никада није дошло, наиме популарност Илије Станића у партијским круговима била је превелика и угрожавала је директно оне изнад њега у хијерархији, што је резултирало директним планом за ликвидацијом убице усташког генерала, од стране властитих људи.

Иако се не може рећи како није добро финансијски ситуиран након овога, наиме, купљен му је ауто БМW, стан у Београду и стан у Сарајеву, плаћено му је школовање и нађен му је посао у Заводу за запошљавање тадашње Социјалистичке Републике БиХ, те је наравно и у готовини нешто зарадио, убиства су се увек добро плаћала. Осамдесетих се Станић повукао у миран живот, али распадом Југославије, Илија Станић постаје високопозиционирани функционер ХДЗ-а Босне и Херцеговине, све док га у првој половини деведесетих није као УДБИНОГ убицу разоткрио контроверзни, „Слободни тједник“.

Магацин.орг

Преузето Србин инфо

bolesni-hrvatiУ месту Јастребарско, недалеко од Загреба, 12. јула 1942. године формиран је логор искључиво за децу! Тако нешто се не памти на простору читаве, ратом захваћене Европе у то време.

Било је логора у НДХ у којима су убијана деца, попут оних у Старој Градишци, Јасеновцу, Уштици, Јабланцу; Горњој Ријеци код Крижеваца и Лобограду у којима су, по непотпуним истраживањима страдала деца, бројем 42.791 српске, 5.737 ромске и 3.710 јеврејске народности, али Јастребарско је јединствен по томе што тамо није било старијих заточеника од 14 година.

– Усташки логор за децу у Јастребарском основан је по налогу Анте Павелића, поглавника НДХ за децу Козаре – пише у чланку о страдањима деце с Козаре објављеном на интернет страницама сајта Удружења за истину о логорима Јасеновац.

Међутим, не сме се никако занемарити да у овом логору нису била само деца Козаре, већ су ту своје кости оставили и мали Личани, Банијци и Кордунаши, како и стоји уклесано на споменику у Јастребарском подигнутом жртвама у част.

Кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 — 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, највише српске, од тога више од 2.000 са Козаре.

Клерофашистичка пропаганда тадашње  НДХ у новинама је наводила да су на овим местима града смештена деца ради опоравка од партизанског ропства, те да су се о деци бринуле часне сестре. На улазу у логору, ограђеном жицом стајао је безазлени назив – Сабиралиште за децу.

Старија деца узраста од око 10 до 14 година, била су смештена у зградама црквених економата, раније напуштених италијанских барака. То је било мјесто преваспитавања дјеце у усташку младеж, место учења усташких песама, присилног рада на црквеним економијама, место мучења и свирепог кажњавања. Дечаци који су боравили овде, обучени у црна одела са капама на главама, са пришивеним словом У, одређени су били да постану нови усташки „јањичари“.

Остала старија деца, углавном девојчице биле су смештене у тадашњи фрањевачки самостан, само пар стотина метара удаљеном од данас непостојећих зграда економата, где је била друга локација логора. Девојчице су овде теране на рад али и на редовну молитву као и одласке у цркву, јер се преваспитавање и овде подразумевало.

Трећа локација логора у граду Јастребарско, логора за оне малене, најмање, неке скоро па отргнуте од мајчиних груди, била је смештена у историјском споменику овога града који датира још из петнаестог века.

Логоре у Јастребарском су водиле часне сестре самостана св.Павла, док је управник логора била часна сестра Барта Пулхерија из реда св.Винка Паулскога.

Под командом Николе Видовића, 26. августа 1942. Четврта кордунашка бригада НОВЈ заузела је Јастребарско. У логору је затечено 727 заточених дечака и девојчица.

И данас на том месту стоји ова табла… Шта друго рећи осим безобразно болесни.

Извор: Ослобођење

Преузето Ослобођење

ub-75-1280x720САМО поузданим траговима и доказима до истине, ма каква она била и коме год се (не) свиђала – мото је књиге „Крваве сузе Постојбине“, чији аутор је Милорад Бошњак, новинар „Вечерњих новости“. Књига документује постојање великих насеобина Срба на територији данашње Републике Хрватске од четвртог века хришћанске ере па све до антицивилизацијског егзодуса 1995.

Основни мотив настанка књиге је апсолутно нетачна тврдња такозване званичне историје да су „Срби на тај териториј почели досељавати тек уочи успостављања Војне Крајине у 16. веку“. Такав историјски лажан а политички интересан „наук“ ђаци и данас изучавају.

– Срби на територији данашње Хрватске доказано су имали, имају и имаће своју постојбину, утемељену на властитој, према свим европским, историјским, државотворним начелима и заслугама на стеченој и одбрањеној земљи. Недовољно трагање и самих Срба који потичу са некадашње Војне Крајине, затим из вековима међусобно, у државном смислу одвојених области Далмације, Славоније и Хрватске, за својим истинитим историографским, националним и уставотворним идентитетом, чак и за својим давнијим породичним коренима, делом је условило настанак књиге, а онда и њен наслов – објашњава Бошњак. – Верујем, да наслов смислом, нажалост, реалистички, изражава часну и сву злу судбину Срба, као и доказаних часних Хрвата, на том одвајкада и заувек заједничком тлу.

У књизи, чији је издавач ЛИО из Горњег Милановца, међу важнијим поглављима налазе се и крвљу стечена признања да су Срби Крајишници били најјефтинији, најбољи граничари и браниоци модерне Европе од милитантног ислама. Као и признања која су им јавно изрицали вође заједничког Илирског покрета, а гласе: „Хрватство су нам сачували Срби“!

ЋИРИЛИЧНИ ДОКУМЕНТНА предњој корици књиге штампан је део Октоиха из 14. века, једног од најзначајнијих ћириличних докумената Срба у Војној Крајини, у Славонији, Далмацији и Хрватској. У документарном додатку су и други слични сачувани старински рукописи. На задњој корици је знаменити призор са Плитвичких језера, где је 31. марта 1991. на католички Ускрс почео четворогодишњи рат.

Као један од доказа прадавног живљења Срба у својој Постојбини, у књизи су сакупљене хиљаде српских презимена, етимолошки сврстаних према начинима њиховог настанка, чак и породичних надимака. Изумрлих и још постојећих.

Међу потресним одломцима је и молебан Николе Тесле, родом Личанина, светској јавности 1942. који у најкраћем гласи: – Треба учинити све да мој народ не нестане…!

Према ауторовим и истраживањима других публициста, универзитетских професора, објективнијих медија, презентованим у овом раду, јасно је да се грађански рат 1991-95, који се у Хрватској званично зове домовински, могао и морао избећи!

– Жеља ми је да ова књига буде подстицај новим документовањима српских сеоба и трагедија на територији данашње Хрватске, истраживањима заједничке судбине Срба и Хрвата током протеклих столећа и година, нераздвојиве тада, сада и заувек – каже аутор.


ПОСВЕТА

КЊИГА је превасходно, најискреније, посвећена деци свих нација, која су својим очима, у властитом мемофонду, на жалост и срамоту модерне европске и америчке цивилизације, од почетка последње деценије 20. века пропатила, злосрећно и трауматично запамтила све предратне, ратне и послератне ужасне, упропашћене године свог детињства и будућности. Како на територији Републике Хрватске, тако и током бесмисленог, беспотребног рата на територији бивше Републике Српске Крајине.

Преузето Новости

jasenovacПриредио Ђорђе Бојанић

Главна жеља Хрвата је да се о њиховом колективном злочину ћути, да нико ништа не говори, да се нигде о њему не пише, а наша треба да буде супротна, да се о томе прича, расправља и што је најважније пише, јер само писани траг остаје за века и векова.

Све оно негативно, патолошко и злочиначко што је карактерисало нацифашизам и његове слуге достигло је врхунац у геноциду над децом. Убијајући нејач, крвници су показивали најмрачнију страну свога бића. На најсуровији начин уништавали су животе дечака и девојчица, од којих су многи били још у пеленама.


Децу
су стрељали у сталку и пеленама, бебе су набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима, брадвама и секирама, спаљивали у кућама и крематоријуму, на Градини код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у строже и џакове бацали у реке и бунаре, живу отискивали у шпиље и пећине, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом.emaciated-and-sick-children-suffering-at-jasenovac

Људи, жене и деца уништавани су у Градини на најсвирепији начин. Од 1942. године на терену Градине копане су гробнице 30 метара дужине, 4 метра ширине и 2-3 метра дубине, где су живи људи набијани у гробнице у стојећем ставу, затим су дрвеним мањевима убијани ударцима по глави, поливани живим кречом и затрпавани.

На овај начин убијано је по 1.000 људи у једној гробници. Уништавање је вршено и помоћу 12 челичних казана у којима су кувани људи; зазиђивањем живих људи у зграду без прозора и врата; затварањем у просторије од камена и затрпавањем сламом која је онда паљена; клањем жртава; вешањем на великој тополи која се налазила на обали Уне. …

rep-DECA-JASTREBARSKO-790x553У Старо-Градишком логору на најзверскији начин поступано је и са болесницима. Болница је била смештена у подруму чији је под био под водом. Болесници су имали кревете, али су морали да спавају на поду у води. Сваког дана накупило би се у овој болници 40—50 људи и жена, које су усташе ноћу извлачили и убијали.

Четири очевица овако сведоче: “У селу Горевцу, 13. септембра 1941. године деца стара око три године била су набијена на колац. У неким местима мајке су се бацале са децом у наручју, и колац је пролазио кроз дете и мајку. А груди неких младих девојака биле су везане или пресечене тако да су неке биле натеране да провуку своје руке кроз њих. Људима су исекли уши и носеве, и ископали очи.”

images3Познати италијански писац Курцио Малапарте у књизи “Капут”, објављеној у Риму и Милану 1948. године описао је како је у току аудијенције код Павелића на његовом столу приметио корпу за коју му је изгледало да је пуна острига и других морских плодова и ужаснуо се када му је хрватски поглавник рекао: “То је поклон мојих верних усташа, то је двадесет килограма људских очију.” Та корпа очију је најупечатљивији доказ хрватске хиљадугодишње културе. Једноставно говори све о том злочиначком народу.

Дописник из Сплита Жака Исара објавио је 1944. године у Лозани књигу сведочанстава о ратним страхотама под насловом “Виђено у Југославији.” Најстрашнији су следећи примери: “У селу Страдање отворили су утробу једној Српкињи, носећој у четвртом месецу, извукли су јој дете и зашили наместо њега живу мачку.

Један пензионисани стари српски учитељ, ранији председник школе у Травнику, бачен је на земљу и један усташа му је истргао срце, пререзавши га од гркљана на ниже жилетом.”

У злогласној Независној Држави Хрватској се име Србина није смело изговорити, чак ни звање „српско – православна вера“, већ само „грчко – источна вера“.

Егон Бергер је провео 44 месеца као гробар у јасеновачком логору. Ево шта је о томе записао:

„Дневно смо сахрањивали 200 до 300 жртава… Од једног ударца маљем у слепоочницу људи су падали, а затим су докрајчени ударцима сјекире по врату. Надаље су убијани дрвеним клиновима кроз уста тако што се клин стављао окомито у усну шупљину и када је жртва ударена неким тврдим предметом у браду, зашиљени клин је излазио на темену. Ако би се међу заточеницима нашао неко од родбине, Мујица је терао да се убијају међусобно, брат брата, отац сина, кћерка мајку. Био сам присутан када је Мујица једном заточенику изрезао каише на леђима и држећи их у крвавим рукама тјерао жртву да трчи око нас.“

Заточеник Јакоб Финци, који је у Јасеновцу одабран у групу гробара, у свом сећању је записао:

„Десет дана сам у Градини закопавао лешеве без главе, без руку, с потрганим прстима, располућеним главама, исеченим сполним органима, с набијеним дрвеним клиновима у уста и ексерима у грудима и на друге начине изнакажене људе, жене и децу. За то време моја је група покопала више од 3.000 изнакажених лешева.“

Мржња кроз изјаве водећих усташа

Када је под заштитом немачког оружја 10. априла 1941. године проглашена Независна Држава Хрватска, усташке звери су направиле паклени план о „дефинитивном решавању српског питања“ већ је био састављен, а одмах затим и озакоњен. Са колико је нагомилане мржње према „нижој раси“ припреман и извођен велики злочин, види се из сачуваних докумената и изјава водећих личности усташке државе, које су већ тада имале програмски карактер.

Анте Павелић, усташки поглавник: „Из слободне Независне Државе Хрватске биће искоријењен сав коров што га је туђинска душманска рука била посијала.“

Миле Будак, министар за наставу и богоштовје НДХ: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“

Милован Жанић, усташки законодавац: „Ово има бити земља Хрвата и никога другог. И нема те методе коју ми нећемо као усташе употријебити да начинимо ову земљу збиља Хрватском и да је очистимо од Срба.“

Виктор Гутић, један од најистакнутијих представника НДХ у Босанској крајини, овако је говорио: „Ове српске цигане послаћемо у Србију, једне жељезницом, а друге Савом без лађа. Непожељни елементи биће искоријењени тако да ће им се затрти сваки траг и једино што ће остати биће зло сјећање на њих. Сву српску гамад од 15 година па навише ми ћемо поубијати, а њихову дјецу смјестити у клостере и од њих ће бити добри католици.“

Дионизије Јуричевић, усташа и свештеник у Павелићевом и Артуковићевом верском одсеку: „У овој земљи не може нико да живи осим Хрвата, а ко неће да се покрсти ми знадемо куда ћемо с њим. Данас није грехота убити и мало дијете које смета усташком покрету. Немојте мислити што сам свећеник да не могу узети стројницу у своје руке и таманити све до колијевке, све оно што је против усташке власти и државе.“

Испред логора у Дахау је записано:

„Ко жели да се жртве забораве, тај жели да се оне понове“.

У српском народу о усташким мучењима по логорима остало је забележено да се говорило да „бити убијен метком, значило срећу“.

Јасеновац мора бити порука и опомена генерацијама које стасају да се зло које се десило у овом времену више ником и  никад не понови .

Мирнодопско стање (без рата) је нешто највредније што човек може да има а то најбоље говори  наша историја !

ОВО НИ ЈЕДАН СРБИН НЕ ТРЕБА  ДА ЗАБОРАВИ, ЈЕР ТО НАМ НЕ ДОЗВОЉАВАЈУ НАШИ ИЗМУЧЕНИ И НА НАЈСВИРЕПИЈИ НАЧИН УБИЈАНИ И ЗВЕРСКИ МУЧЕНИ ПРЕЦИ !  СЛАВА ИМ !

Ако хоћете да уништите један народ … уништите његову историју… за то вам рат не треба !!!

То се нажалост нама десило и дешава… време је да се расвестимо !!!
Ко разуме…
разумео је.

Приредио Ђорђе Бојанић

СРПСКА ИСТОРИЈА

Ustase-u-JadovnuСлужењем литургије и парастоса за 2.300 убијених Срба, те полагањем вијенаца на споменик у Дракулићу данас ће бити обиљежене 74 године од усташког покоља у овом бањалучком насељу, као и оближњим мјестима Мотике, Шарговац и руднику Раковац.

Обиљежавање, којем ће, између осталих присуствовати министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Миленко Савановић и градоначелник Бањалуке Слободан Гаврановић, почеће литургијом која ће бити служена у Спомен-храму Светог великомученика Георгија у Дракулићу, са почетком у 9.00 часова.

У 12.00 часова, код спомен-костурнице у Дракулићу, биће служен парастос за убијене, након чега ће бити положени вијенци.

Усташе су 7. фебруара 1942. извршиле покољ српског становништва у бањалучким селима Дракулић, Мотике, Шарговац и руднику Раковац. Према до сада прикупљеним званичним подацима, убијено је најмање 2.300 људи, међу којима 551 дијете.

У овом злочину усташке снаге су, под командом надпоручника Јосипа Мишлова и фра Вјекослава Филиповића, из такозваног „Тјелесног здруга Анте Павелића“, уз помоћ бањалучких усташа убијале Србе без иједног испаљеног метка – сјекирама, ножевима и крамповима.

У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне Државе Хрватске, наведено је да је злочин у овим бањалучким насељима био највећи покољ почињен за само један дан.

Срна
Преузето ИСКРА

jastrebarsko-675x421 4565456Пише: Јелена Михајловић
12. јула 1942. године у месту Јастребарско код Загреба формиран је усташки концентрациони логор за ђецу, једини такав у фашистичком дијелу Европе и остатку ратом захваћеног континента.
У НДХ држави постојало је више концентрационих логора, логора смрти, а неки од њих су у својим комплексима садржавали и ођељења за ђецу, попут оних у Старој Градишци, Јасеновцу, Уштици, Јабланцу; Горњој Ријеци код Крижеваца и Лобограду у којима су, по непотпуним истраживањима страдавала ђеца, бројем 42.791 српске, 5.737 ромске и 3.710 јеврејске народности.
Јединственост логора Јастребарско, чак и за тадашњи фашистички свет, за формирање њихових логора смрти, јесте у томе што је овај логор формиран искључиво за децу, одраслих заточеника овде није било.

Овакав феномен свирепости изгледа да се очитовао управо као последица полтронства и издајништва НДХ државе, које је тежила, како нам историја показује на примјерима оснивања оваквих и сличних логора смрти, унијаћења, прогона, уништавања имовине, уопште, ускраћивања свих људских слобода онима који се нису показали као добри грађани државе, бескрупулозном деловању на свим пољима како би уништила сваку могућу клицу која би могла изродити слободу и ослобођење.

Деца овога логора су, до једнога тренутка када се хуманост неких људи упустила у борбу за спасавање оних који су имали мало више животне снаге или среће да преживе терор, у потпуности била препуштена себи, тачније на милост и немилост часних сестара које су водиле бригу о њиховом (пре)одгоју. Али кренимо редом, путем неких доступних и познатих чињеница.

„Усташки логор за ђецу у Јастребарском, основан је по налогу Анте Павелића, поглавника НДХ за ђецу Козаре.“ Тако стоји у чланку о страдањима ђеце са Козаре објављенима на интернет страницама сајта Удружења за истину о логорима Јасеновац.

То јесте тачно, међутим, не смије се никако испустити да у овом логору нису била само ђеца страдалнице Козаре, већ су ту своје кости оставили и мали Личани, Банијци и Кордунаши, како и стоји уклесано на споменику у Јастребарском подигнутом жртвама у част. Не смију се заборавити ова ђеца храбре Книнске, старије нам Војне, крајине, бранитељице и бедема очувања српства још за вријеме Турске владавине, поготово из разлога њезиног, надамо се само данашњега привиднога, заборава.

Свједочанства старијих нам, бака и ђедова, ових подручја казују, поред погрома који се за вријеме неславне независности ове државе дешавао, о потпуном уништавању и затирању српских села, које су њихови бивши житељи као мјеста својега ђетињства, касније једва препознавали. Не смију се, управо из ових разлога, када ђелује да Крајина својих бранилаца више нема, заборавити ђеца ових крајева, мали страдалници који су осјетили страшан терет унијаћења од стране католичког свештенства и НДХ државе.

Усташки логор за ђецу Јастребарско

Основан 12.јула 1942. године концентрацијски логор Јастребарско постојао је непуних мјесец и по дана, тачније до 26.августа 1942. Недоумице, недоречености, непотпуна јасност – такво је стање доступних података. Разумљиво наравно, усљед непостојања систематских збирки података. Покушаћемо макар ђелимично систематизовати оне податке на које смо наилазили.

odojcad_logora_jastrebТачно је да је логор основан тада, тачан је и датум његова расформирања, међутим, требамо колико је то у нашој могућности, посложити неке податке. Дакле, логор Јастребарско био је смјештен на три локације у граду, скоро па у самој градској језгри, на некадашњим имањима грофова Ердедијевих. Међутим, треба споменути постојање још једног логора, логора смјештеног у селу Река удаљеном 3км од града.

Прва локација јесте она, гђе се данас налази споменик страдања ђеце на градском гробљу Јастребарско, тачније, на пољани смјештеној покрај пруге ка жељезничкој станици, уз данашње гробље, а прије цистерцитског, раније фрањевачког, самостана и цркве Св.Марије.

Старија ђеца узраста од око 10 до 14 година, била су смјештена у зградама црквених економата, раније напуштених италијанских барака. То је било мјесто преваспитавања ђеце у усташку младеж, мјесто учења усташких пјесама, присилнога рада на црквеним економијама, мјесто мучења и свирепог кажњавања. Ђечаци који су боравили овђе, обучени у црна одијела са капама на главама, са пришивеним словом У, одређени су били да постану нови усташки „јањичари“.

Остала старија ђеца, углавном ђевојчице биле су смјештене у тадашњи фрањевачки самостан, само пар стотина метара удаљеном од данас непостојећих зграда економата, гђе је била друга локација логора. Ђевојчице су овђе тјеране на рад али и на редовну молитву као и одласке у цркву, јер се преваспитавање и овђе подразумијевало.

Записи о постојању логора – где су?

Овај самостан касније је напуштен од стране фрањеваца 1982. када у њега долазе цистерцити, тачније од њих га закупљују, а из којих разлога није нам познато. На данашњој спомен табли испред самостана и цркве, које се налазе једно покрај другога у истоме посједу, стоји табла кратког историјата и знаменитости овога самостана, његових историјских, културних и умјетнички неоспоривих вриједности, међутим, не стоји ни једна цртица, нити једно слово историје самостана који је пресуђивао судбину ђеце припадника друге конфесије.
Оно што се пак, може сазнати о историји самостана и његовом утицају на овај град јесте да је, ђеловањем фрањеваца овога самостана, утицај на барокни изглед неких дијелова града осјетан, на музичку културу такође, Јасканска музичка школа је доказ за то.

У посједу самостана док је био под вођством фрањеваца, био је већи број умјетнина, кипова, слика, постојала је библиотека са вриједним књигама и списима, чак врло ријетких и вриједних примјерака инкунабула. Самостан је такође посједовао оргуље још далеке 1690. Одласком фрањеваца дио тога блага је однешен, али данас постоји иницијатива да се благо врати и да фрањевци овђе поново покрену своје ђеловање.

Постоје ли унутар самостана икакви записани подаци о ђеловању фрањеваца у овом преваспитавању ђеце, постоје ли икакви документи о постојању логора, нисмо били у могућности провјерити. У покушају да ипак нешто сазнамо ушли смо у двориште капија широм отворених, дворишта одишућег миром и тишином све до једнога тренутка.
Успјели смо само снимити пар фотографија прије неголи смо били немило изненађени лавежом, потом и јуришем два црна пса. У страху су велике очи, те су пси ђеловали као, пригодно овоме случају, двоглави Кербер при вечерњем сумраку. Сналажљивости није недостајало, бицикл је послужио као савршена одступница и таман кад је срце почело силазити у пете, стали су, прекинули јуриш, да ли на позив човјека кога смо тек касније примјетили, јер од страха ништа нисмо ни чули, а можда се није ни имало шта чути, нисмо сигурни. Ипак, ђеловало је да су пси истренирани само да заплаше, не и да науде. Поткрепљујемо то и чињеницом да је капија била отворена, а они вани нису излазили, но ипак са покушајима поновног уласка, устремљено су чекали.

Истина и пропаганда о логору

Клерофашистичка пропаганда тадашње државе НДХ у новинама је пак наводила да су на овим мјестима града смјештена ђеца ради опоравка од партизанског ропства, те да су се о ђеци бринуле часне сестре. На улазу у логору, ограђеном жицом стајао је безазлени назив – Сабиралиште за ђецу.
Истину су међутим знали, поред страдалника и остали хумани људи, жене које су прихватале ђецу на пружном путу који је пролазио кроз Сисак, Самобор, Јаску и остала мјеста, извлачећи их из усташких канџи, док им ни то није било онемогућено директним забранама, личним терором над породицама које су се дрзнуле прихватити какво српско дијете, или страхом од прича које су кружиле о кажњавању таквих „лоших“ Хрвата.
По подацима стоји да је у овом логору, тачније на ове две локације укупно страдало око 700 ђеце. Тачан број наравно, остаје упитан

.
Слобода за децу. Потпуна или само делимична?

Ослобођење за оне издржљивије стигло је 26.августа 1942. када је ИВ Кордунашка бригада на челу са командантом Николом Видовићем у 5 часова ујутро започела напад на Јастребарско.
Партизани су уништили усташко упориште, жандармерију, но уништење једне друге локације показало се далеко значајнијом. Уништење жељезничке станице, тада најефикаснијег средства транспорта оружја, муниције а у овом случају ђеце, која су своју смрт налазила и у току самог допремања у логор, у загушљивим вагонима, показало се као један од значајнијих момената за расформирање логора.

4 Кордунашка бригада је заузела Јастребарско, ослободила мале логораше, при томе налазећи у њима и своју ђецу или ђецу својих ближњих, те је расформирала локације логора на подручју града. Старије ђечаке, њих 727 партизани су повели са собом, док су мању ђецу морали оставити.

Ђеца која нису имала снаге за дуги повратак кућама, остављана су по околним селима, а неке је, по постојећим подацима, њих око 500тињак збринуо католички Каритас или су их преузимали грађани Јаске и околних села, или су ђеца слана возовима до других мјеста гђе су преузимана и смјештана у хрватске породице.
Међутим, нека ђеца су, касније у хрватским офанзивама, поново враћана, али ни овакви подаци осим свједочанстава и непотврђених извора нису у потпуности јасни и верификовани.

Можда су ипак најгоре прошла у комплексу логора Јастребарско, ако се то уопште може и смије тако рећи, ђеца смјештена у логор у селу Река, јер партизани за ову локацију, удаљену 3км од града, нису знали, те у храбром, ослободилачком подухвату ИВ Кордунашке бригаде која је расформирала логор 26.августа 1942, слободе и наде за ђецу овога логора није било.
Логор у Реци формиран је као својеврсно растерећење ономе у граду, толико је ђеце било, те стоји да је у њему страдало око 2000 ђеце која су била смјештена по шталама, дакле, далеко већи број него на локацијама логора смјештеноме у граду Јастребарско.

Заборав или систематско затирање истине?

Локацију овога логора нисмо били у могућности посјетити, истражити постоје ли икакви материјални остаци, каква спомен обиљежја, а мора се рећи да се ни старија генерација Јасканаца, оних упознатих са истином о постојању логора, чији су ближњи чак и суђеловали у ослобађању логора, уопште не сјећа логора у Реци.
Да ли је и то резултат раније спомињане пропаганде, потпуног затомљивања догађаја, спутавања ширења истине међу људима, можемо само да претпостављамо и нагађамо, јер сјећања ових грађана о томе ипак постоје, питање је шта властодршци чине да она у потпуности не нестану. Једно је сигурно, генерације са живим сјећањима тих догађаја нестају, а ко ће, на који начин, и из каквих разлога преузети дешавања тога доба, то питање остаје да виси у зраку.

Фотографије, свједочанства, документи о овим страхотама, о страдању ђеце ипак постоје, те можда они баце више свјетлости на размјере овог злочинства. Можда они стравичношћу својих приказа, описа и доживљеношћу злочина, донесу више свијести, бриге и одговорности за друге, не само појединце, оне наше, „одговарајуће“, онима који иоле, макар и површно, буду са њима упознати.

Логор за најмању дјецу

Трећа локација логора у граду Јастребарско, логора за оне малене, најмање, неке скоро па отргнуте од мајчиних груди, била је смјештена у историјском споменику овога града (споменутог на почетку репортаже), у градским бедемима подигнутима у 15 вијеку, красном, али данас потпуно трошном здању дворца Ердеди (Ердöдy).
У старе, влажне и мемљиве камене просторије било је смјештено, по доступним подацима, око 200 ђеце, која су усљед таквих околности, али и изложена немару, слабој, ако уопште и икаквој, исхрани, злостављању, батинама и болестима, дизентерији која се ширила, умирала на десетине скоро сваки дан.
Логоре у Јастребарском су водиле часне сестре самостана св.Павла, док је надстојница, управитељица логора била часна сестра Барта Пулхерија из реда св.Винка Паулскога, оснивача Дружбе милосрдних сестара, који би да је знао да ће се под кринком милосрђа за ђецу, одигравати такав злочин вјероватно поновио своју изјаву, дату након пар година свештеничкога искуства, о свештенству као страшноме сталежу.
Све локације логора су обезбјеђивале усташе, а резултате тог обезбјеђивања, чувања и преваспитавања броје се хиљадама, тачније, наводи се, да је 3 336 ђеце страдало у логору Јастребарско, укупно на свим локацијама.
Данас ни на овој локацији, на плочи постављеној поред трошног дворца не пише ништа о овим догађајима, његовом срамном коришћењу.

Новаца за ревитализацију дворца град није имао те је аплицирао за средства из фондова ЕУ, тачније за пројекат „Пробуђене повијесне баштине“ гђе је као један од услова финансирања наведена израда комплетне документације дворца. Да ли ће се и истина можда ревитализирати у обновљеном дворцу, хоће ли неко „пробудити повијест“ ради трајнога памћења истине о овом злочину, остаје да се види.

Морбидно свједочанство о смрти

Једно свједочанство о броју умрлих, које запањује и дан данас својом морбидношћу, јесу исјечци, факсимили листова из дневника, Фрање Иловара, градскога гробара који је биљежио свако умрло ђете, цифрама, а често само рецкама, из једнога разлога.

Педантност овога човјека приказују брижљиво вођене записе о свакој смрти, тачније о приходу које је остваривао од њих. Био је задужен да свакога дана обилази локације логора и преузима тијела умрле или убијене ђеце, те да их, превозећи их својим колима, специјално по упутствима часних сестра, покопава што даље од ограде градскога гробља, јер по њиховим ријечима „бандитска ђеца нису достојна сахране близу осталога католичког свијета“.
Иловар је сабирао сваку смрт, јер за тијело сваког ђетета је био плаћен. У његовим дневницима стоји: „Примио предујам на рачун копања гробова 10 000 куна за сто комада ђеце покопане“. Даље, на другим странама стоји: „Рачун за укоп ђеце – 243 комада ђеце а 150 куна – 36 440куна“. Водио је рачуницу од 22.јула 1942., по чијим наводима је само тог дана страдало 107моро ђеце, па све до октобра 1942. када стоји забиљешка, „укупно 768 комада ђеце, 26.октобар 1942.“.
Подаци, стравично свједочанство дневника овога човјека говори да, по његовим подацима логор није расформиран, да његово трајање није било, како смо раније навели и како се по изворима навјештава, само мјесец и пол дана, да логор није распуштен 26.августа 1942., већ оно говори да су даљња страдања у некаком виду, организацији ипак постојала.

Да ли су то онда, била страдања ђеце логора у селу Река за којег партизани нису знали, те из тог разлога ђеца овога логора и нису ослобођена, тако да је њих 2 000 препуштено сигурној смрти? Да ли је ипак ово село било сувише удаљено за запрежна кола гробара Иловара те свакодневни пут за преузимање тијела, понекад чак више пута у једноме дану као и њихов покоп на гробљу? Да ли су ђеца онда сахрањивана на још неким локацијама? Ни ове бројке о укопима и свим страдалницима се не поклапају.
Ко је онда још покапао ђецу, и на који начин? Да ли је логор можда у некаквом другом облику поново оформљен или су ђеца нетрагом нестајала под брзим потезима усташких „србосјека“ усљед страха од наговјештаја снажења отпора режиму? Питања остају…
Страшна страдања ђеце. Методе (пре)одгоја, али и покушај помоћи
Страхоте свирепог кажњавања ђеце казнама попут „тавана и слане воде“, „крампуса“, „клечања на пијеску“, „влачане тешког камена“, од којих су ђеца масовно умирала или бивала доведена до границе лудила, оставиле су неизбрисив траг у памћењу преживјелих. Најтежа казна, ипак, по њиховим свједочанствима била је сахрањивање безимене ђеце, својих другова.

Открити макар приближно тачан број умрле ђеце овог свирепог злочинства, завирити у унутрашњост дворца и његову тајну, у којему данас осим змија, гуштера и раслиња изгледа ничега нема, не само кроз жељезне решетке (као у нашем случају) кроз које су ђеца могла пружати само погледе и руке ка слободи и животу, дуг је невиним страдалницима.

Још једну чињеницу битно је споменути, а то је да је покушај помоћи ђеци овога логора ипак постојао. Хуманошћу и изузетном храброшћу одређеног броја жена, њих око 26 сестара Црвеног крста на челу са Татјаном Маринић, спашен је одређен број ђеце. У борбу за живот ђеце укључили су се и тадашњи становници Јаске, као и неки истакнутији људи јавног живота. Неки од тих храбрих људи и жена касније су стрељани од стране усташа ради таквих активности.

Мњења и истина

Некакав сигурнији суд јавног мнења овога подручја данас о овим злочинима немамо. За какав иоле озбиљан закључак требало би провести више времена, промишљања и истраживања, но оно што ипак оставља некакав трајнији утисак при поновним доласцима у овај град, за неке можда сасвим тривијална ствар, но факат који стоји и траје, јесте назив улице која на већини кућних таблица са натписима, одолијева званичној промјени већ 10-ак година.

Ни партизан, нити усташа, ни припадник ХСС-а, нити домобран, Фрањо Брезар, обични грађанин Јаске, сељак и истински родољуб своје земље који је несебично помагао у њеном ослобођењу, дајући јој и свој живот (стријељан 4. августа 1942. у Максимиру крај Загреба), и дан данас поносно краси својим именом, намјесто државно одређеног Фрање Туђмана, плочице Јасканских кућа, остављајући тиме још увијек отворен прозор ка истини и слободи.
Којим путем поћи остављамо вољи других да одлуче, надајући се да ће се, по жељама оних који су оваква страдања прошли, њихова надања тумачити на начин који су то они жељели.

Из тог разлога преносимо само једно свједочанство, поред многих других који су важнији од свих наших покушаја тумачења података. Ово свједочанство, надање и жеља онога који, како се наводи, није био већи од своје пушке када је слободу од страхота логора добио, казује:
„Овђе леже ђеца из Шпановаца и Турјака, Војнића и Совјака, Грђевца и Војскове, Гудовца и Јабланице, Вргин-Моста и Милошева Брда; овђе леже наша ђеца, наша браћа и сестре. Убили су их, јер су њихове животе прогласили за злочин. Због ових хумки у којима леже трогодишњи Милорад Шврака и двогодишњи Љубо Турудија; петогодишњи Лазо Шокчевић и четворогодишњи Радован Станић, гђе леже Бранко, Милорад, Перса и Славко Бабић, који су сви заједно имали 12 година; због свих оних плочица са бројевима око врата што су покопане заједно са њиховим сломљеним крилима; због чудесних записа Фрање Иловара и сузе у оку Татјане Маринић и свих мајки којима су отети најмилији; због оног тек сада завршеног списка од 11.000 убијене ђеце са Козаре, ја вас молим, у име њих и у име мојих другова, чији су снови ђетињства овђе искидани, да то никад не заборавите. Немојте никад престати, драги моји мали другови, да градите мостове пријатељства, мостове братства и јединства, мостове уграђене у вријеме у којем никад више неће бити малих гробова, обиљежених и оних које нико није могао да обиљежи.
Будите тумачи жеља нас малих ратника и логораша: сви људи нека се воле, а ђеца у тој љубави нека граде свој весели свијет под звјезданим небом“.

Колико овакве намјере и ђела, одбијање државног имена улица, те жеља судионика, жртве злочина, у свијести људи остављају траг да држава често, или скоро никад, није исто што и њени грађани, да су њене интенције далеко од оних којима она „припада“, остављамо „учитељици“ историји да нас поучи.

(Frontal.rs)

Преузето ИНТЕРМАГАЗИН

starac-vukasin-film-1Ништа не може да буде тако страшно као истина. Једна таква страшна истина која се догађала у логору Јасеновац у Хрватској 1942. и 1943. године, тема је филма чије је снимање управо завршено у Панчеву и Банатском Новом Селу.
Филм приказује психичко стање кољача Жила Фригановића који је, по властитом признању, опкладе ради, за неколико сати заклао 1100 несрећних Срба, а затим и старца Вукашина чији га је недокучиви мир – ненадано спречио да коље. До тада, кољач је уживао у злочинима.

„У животу никада нисам осетио такво блаженство”, рекао је злочинац лекару коме се исповедио и захваљујући коме је истина изашла на видело. А онда је угледао Вукашина из Клепаца, код Чапљине, чија га је смиреност излудела.

„Гледајући и слушајући га, у мени се наједном разбуктала жеља да му мир и спокојство разбијем најсвирепијим мучењима и да у његовим мукама, болу и копрцању повратим занос. Издвојио сам га и ставио на један пањ. Наредио сам му да викне: Живио поглавник Павелић, ако то не каже, да ћу му одсјећи ухо. Вукашин је шутио. Откинуо сам му ухо. Није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: Живио Павелић, или ћу му откинути и друго ухо. Он је и даље шутио: откинуо сам му и друго ухо. Вичи: Живио Павелић, или ћу ти откинути нос. А кад сам му и по четврти пут заповједио да узвикне: Живио Павелић, и запријетио да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао, и уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизвјесност, полако и разговијетно ми је добацио: Ради ти, дијете, свој посао!

Речи старца Вукашина избезумиле су злочинца који му је је затим ископао му очи, раскомадао срце, преклао грло од уха до уха и ногама га шутнуо у јаму.

Извршни продуцент Милан Зарић

– Али старац Вукашин јављаће се увек, за сва времена у глави овог злочинца несагледивих размера. Као казна за његова језива злодела. Али, и док је света и века, старац Вукашин биће у главама свих злочинаца на кугли земаљској. Злочин не може никада да се избрише. Нити ишта може да га поништи – каже Милан Зарић.

На прикупљању података, писању сценарија, обилажењу терена по Хрватској и склапању целог овог језивог мозаика било је потребно готово две године. Сценариста и редитељ Светлана Петров каже да посао није био лак, посебно због теме која не оставља равнодушним никога.

– Филм је снимљен према истинитим догађајима и обрађује психичко стање усташког кољача. Имали смо заиста тежак задатак сви. Да уђемо у главу злочинца, да прикажемо тај његов болесни унутрашњи свет, да прикажемо свет старца Вукашина који је антипод свету усташког кољача, да сложимо коцкице у овај филм који ће премијеру доживети почетком наредне године – каже Светлана Петров.

Цела екипа радила је срцем. Како би и могла другачије у овој причи која представља њено величанство истину у сусрету оваплоћења самог зла и самог добра.

Главне улоге поверене су Предрагу Котуру, Ненаду Хераковићу и Владану Јаковљевићу. Сјајно су их понели.

Поред њих, на терену је радило још тридесетак људи, рачунајући и статисте. Како смо се уверили на лицу места радило се пуном паром, али се и уживало, посебно у специјалним ефектима којих има доста у филму, и униформама које су привукле мештане.

Продуцент Бојан Бабин (лево)

– Није било дана да се не окупе знатижељни и посматрају снимање. У Банатском Новом Селу мештани су доносили колаче, ракију, сокове, шта су имали, показујући своја велика срца. Значило нам је то у мору тешких мисли и сцена препуних крви – прича Бојан Бабин продуцент.

Екипа филма била је за малкице бржа од првих јесењих киша. Снимање напољу завршено је буквално са првим капима. Следи монтажа и препреме за премијеру и филмске фестивале на којима ће се представити публици.

Тематика, тешка да тежа не може бити. Али једно је сигурно, пред истином се људи увек поклоне, ма колико била страшна и сурова.

Погледајте и интервју са председником Удружења Јадовно 1941 из Бања Луке, Душаном Басташићем

Извор: Антицензура

Преузето Магацин