Архива за категорију ‘Срби у северној Србији’

Тог 22. јануара 1942. године Нови Сад није био место забаве и разбибриге, нити „српска Атина“ како су га касније прозвали. У граду окованим снегом и ледом владало је само једно осећање – страх.

Недељама су до окупираног Новог Сада стизале страшне гласине. Људи су причали о хиљадама несталих широм Војводине, одведених некуда без објашњења и налога. Говорило се да је све почело још 4. јануара, на Туциндан у Чуругу, а да се наставило у Жабљу, Тителу, Бечеју…

А онда је и у Новом Саду 21. јануара освануло обавештење:

„Пошто се на подручју Новог Сада крију разна сумњива лица као и велика количина оружја, то је Министарство војске наредило да се одржи претрес свих станова као и легитимисање свих лица. Наређује се грађанима који код себе имају каквог оружја, да га одмах предају најближој команди. Наређује се да се свако задржава у стану где је пријављен. Слободно кретање дозвољава се само државним чиновницима, фабричким радницима као и сваком грађанину колико му је потребно да набави најнужније животне намирнице за одређени дан. У сваком случају свако мора располагати са потребном легитимацијом, а кретање је дозвољено само средином улице. Жалузије на прозорима морају бити спуштене и не сме се гледати на улицу. Код кога се буде нашло сакривено оружје, или ко буде код себе држао сумњива лица, тај ће бити изведен пред војни суд.“

Није то била прва рација коју су окупатори извели од када је 1941. године почео рат. Зато у датом моменту нико није могао ни да сања каква ће зверства уследити.

Дани ужаса

До 29. јануара 1942. године у Новом Саду и другим местима Војводине мађарске окупационе власти убиле су и под лед Дунава бациле неколико хиљада људи, највише Срба, Јевреја и Рома.

Жртве злочина се никада не смеју заборавити. Посебно деца која су патила у скученим камионима за стоку, пред вратима гасне коморе или пред рупом у леду на Дунаву, одакле су у редовима чекали да уђу у ледени пакао – рекао је на данас одржаној комеморацији страдалима врховни рабин Србије Исак Асиел.

Као изговор за акцију, коју су тадашње мађарске власти службено описале као полицијску рацију послужило је настојање да се уништи тамошњи партизански покрет. У стварности, мађарске власти су настојале да се уклоне „нежељени елементи“ са територија припојених Мађарској по завршетку априлског рата – све оне који се не уклапају у њихову „расно чисту“, аријевску државу

За месец дана широм Војводине убијено је скоро 4.000 људи. Само за три дана рације у Новом Саду у водама Дунава је нестало преко 1500 Новосађана. Међу њима је било о жена, као и много деце.

Данас се клањамо сенима страдалих у Новосадској рацији, који су били невини, а без икакве кривице били изложени најстрашнијем мучењу и страдању у овој леденој гробници. Не желимо да ћутимо и заборавимо овај злочин Хортијевих фашиста. Туга је то коју наш град вечно носи са собом, у нашем Дунаву остале су генерације и читав један град – рекао је градоначелник Новог Сада Милош Вучевић на данашњем помену.

На Дунавском кеју, управо на месту на коме су фашистички окупатори вршили масовна стрељања и бацања у залеђену реку, 1971. године је подигнута бронзана композиција „Породица“, висока четири метара.

Почетком 1992. године споменик је употпуњен са још 78 бронзаних плоча које је израдио исти вајар.

Да се никад не заборави!

Преузето Дневно.рс

СликаВелики Бечки рат у историји новог века познат и као Морејски, између Отоманске империје и европског савеза хришћанских сила, познатог као ,,Света лига’’ вођен од тзв. друге ( турске ) опсаде Беча , у лето 1683. године, завршен је  Карловачким миром  1699.године.

Велики везир султана Мехмеда IV, Kaра – Мустафа паша, уверен је у турску снагу од око 200.000 искусних ратника. Његов план, на путу до Беча је заузеће тврђава Ђер и Коморан. Тадашњу европску престоницу брани око 12.000 војника ( а према неким изворима само око пет хиљада ). Ћесар Леополд I  и његов двор беже из града, али турска артиљерија није довољна да скрши бечке зидине и бранитеље. Дуга опсада изазива незадовољство међу јаничарима, који желе да се врате кућама. 12. септембра пољска коњица краља Јана Собјеског, упада у турски логор, изазива општу пометњу и масакр међу ратницима џихада. Кара Мустафа није у стању да заустави продор хришћанске војске у Угарску. Враћа се у Београд, где је обешен по наређењу падишаха    ( султана ) који га сматра одгворним за велики пораз.

Након низа стратешко – војничких успеха у Угарском Подунављу европски ратници   ,, Свете лиге ’’ – савеза под покровитељством папе Иноћентија XI , састављеног од Аустријског      ( Хабзбуршког ) царства, Пољске и Венеције којима се 1684. године прикључила православна царска Русија – приближили су се ушћу Сaве у Дунав. Након неколико дана опсаде и бомбардовања, 6. септембра 1688. године, под заповедништвом баварског кнеза – изборника Максимилијана Емануела освајају Београд. Следећа година ратовања још је успешнија за војску ,, Свете хришћанске лиге ’’ која победоносним акцијама главнокомандујућег Луја Баденског осваја Ниш и Видин. Ни нови османски султан Сулејман II не може да задржи хришћенски мач генерала Енеја Силвија Пиколоминија који незадрживо и дубоко продире, преко Призрена и Пећи, у простор Вардарске Македоније, опседа и потом спаљује Скопље, тај ,, Балкански Праг ’’.

преузимањеСмрћу Пиколоминија ( од куге ), а именовањем новог турског великог везира Фазил Мустафа-паше Ћуприлића ( Кеприли ) ратна срећа се привремено окреће у корист ,, неверних Агарјана ’’. Ново поприште сукоба је косово – битка код Качаника, у којој је победник велики везир. Готово безглаво Аустријанци и Срби патријарха Арсенија III, Чарнијевића се повлаче према Дунаву.        Привремени пораз газија ( Мухамедових ратника за веру ) и погибија великог везира, у бици код Сланкамена на Дунаву 1691. године, не заустављају продор јатагана кроз јужну Угарску, бар не до реке Тисе и године 1697. Тада нови ззаповедник аустријске војске, француски племић, генерал Еуген Савојски ,,на средини реке потапа око 10.000 османских ратника. На Порти схватају да исцрпљујући рат треба привести крају.

Преговори супочели иницијативом Енглеске и Холансије уз присуство предтавника зараћених страна. Трајали су 72 дана у једној празној дрвеној згради, на пустом брегу више ондашњих Сремских Карловаца. Дрвена барака налазила се на тзв. ,,ничијој земљи’’. Да ни једна делегација не буде почаствована, привилегована или скрајнута и омаловажена, на згради су начињена четвора врата, тако да су сви преговарачи у истом тренутку могли ући у салу за прговоре, Из истих дипломатских разлога, као и са улазним вратима, у дрвену бараку је смештен округли сто, први пут оваквог облика употребљен у историји међународне дипломатије.

Када су се преговори завршили и 26. јануара 1699. године закључен мир, преговарачко здање је срушено, а на његовом месту су Фрањевци ( припадници католичког монашког реда ) сазидали дрвену капелу, посвећену Пресветој Богородици. Ова капела је уништена приликом следећег аустро – турског рата вођеног од 1716. до 1718. године. Потом је направљена нова, након великог турског пораза под Петроварадином, од стране истог калуђерског реда, али као и предходна од доста слабог материјала. Срушена је почетком 19. столећа и на истом месту је сазидана 1817. године нова капела која је сачувала свој изглед до данас. У спомен на округли сто капела је добила овални облик, иако има тврдњи да она уствари подсећа на турски шатор. И на овом објекту направљена су четвора врата, с тим што су западна врата, на која је улазио турски преговарач, симболично зазидана, али се изнутра добро виде, ,, да се Турци никада више не врате на ове просторе ’’. С предње стране овог атрактивног архитектонског објекта дозидана је правоугаона грађевина у коју је смештен звоник и сат.

  Пре свега Карловачким миром, али и овим архитектонско – уметничким објектом, који га симболизује, Сремски Карловци су ушли у све европске историје и енциклопедије уметности.

Аутор : Срђан  Рајковић

ImageНа спомен-обележју на Сенћанском гробљу у Суботици и имена мађарских злочинаца из Другог светског рата. Међу жртвама и они који су убицама предали очеве Анђелке Грубешић и Живане Крнајски

Иимала сам тек седам година, али тренутак кад мађарски војници убијају мог оца Спасоја и сестру Бојану за сва времена болно се урезао у моје сећање. Можете, онда, само да замислите како ми је било кад сам међу именима, како се овде каже невиних партизанских жртава из 1944. и 1945, угледала и Иштвана Лодрија, човека који их је, на моје очи, предао убицама.

Овако, показујући Лодријево име на једној од плоча изнад споменика „Птица сломљених крила“, на Сенћанском гробљу у Суботици, говори Анђелка Грубешић (78). За разлику од спомен-плоче Аћифу Хаџиахметовић, чије откривање је, ових дана, заталасало целу Србију, овај споменик је подигнут још 1995, а Анђелка је име које је прогони целог живота на њему, случајно, видела пре две године.

– Била сам на једној сахрани и, кад сам већ ту, одлучила да погледам и споменик – наставља она. – Када сам видела да је ту и Лодри, просто сам се скаменила, а ужасне слике из априла 1941. покуљале су саме од себе.

У паорским колима њен отац Спасоје Нинковић је, наставља наша саговорница, своје четири кћери тада повезао код родбине у Бачку Тополу, да их склони од мађарске војске која је већ ушла на територију Краљевине Југославије.

– У насељу Носа пресрео нас је баш Лодри, иначе најамник на нашем имању. Пиштаљком је позвао мађарске војнике и рекао им да је отац четник, а да Бојана, којој је било 18 година, има бомбе у коси! Оца су пребили кундацима, а онда и пуцали у њега. Бојана, се, покушавајући да помогне, бацила преко његовог тела, па су убили и њу – враћа се Анђелка у најстрашније тренутке свог живота.

По уласку мађарских трупа у Бачку први на удару били су, иначе, солунски добровољци колонизовани после Првог светског рата. Њима је припадао и Спасоје Нинковић. Стеван и Лазар Крнајски били су главе угледне српске породице која је у Келебији живела вековима, али их ни то није спасло од бездушности комшија Мађара.

У Мађарској је, каже др Драго Његован, у пуном замаху ревизионизам чији ехо, очигледно, одјекује и Војводином. Пре неколико година је тако рехабилитован генерал Ференц Сомбатхељи, начелник Хортијевог генералштаба и наредбодавац злогласне новосадске рације. Он је, иначе, у Новом Саду 1945. осуђен на смрт и стрељан. На другој страни,учесник тог злочина Шандор Кепиро умро је неосуђен у Будимпешти, а правди, упркос чињеници да је 1944. учествовао у депортацији више хиљада Јевреја, сада измиче и Ласло Чатари.

– На Ускрс 1941. по оца и стрица дошли су Иштван и Јанош Пелхе и рекли им да крену с њима – прича Живана Крнајски, Стеванова кћерка рођена четири месеца после његове трагичне смрти. – Рекли су им да не брину, да ће се брзо вратити. Нису се вратили никада. Са још 26 Срба са Келебије одвели су их у злогласну суботичку „Жуту кућу“ са чијих прозора су их, измрцварене, побацали у камионе и закопали у атару.

С мешавином бола и резигнације, Живана на плочама на Сенћанском гробљу показује и имена браће Пелхе. И они су, како ту пише, „невине партизанске жртве из 1944. и 1945. године“. Као ни откривање плоче Хаџиахметовићу, одавање те врсте „почасти“ сарадницима окупатора новосадског историчара др Драгу Његована који се, деценијама, бави истраживањем окупаторских злочина пре свега на територији Војводине, ипак не изненађује.

– Нико, заправо, нема увид чија су све имена на споменицима Немцима и Мађарима, страдалим у Другом светском рату и после њега, којих је по Војводини све више – каже он.

– Свакој невиној жртви треба одати пошту, али ту су и регистри Државне комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Са њима би, пре него што се било који од тих споменика открије, требало упоредити имена која се на њима налазе. То се, нажалост, не чини.

Зашто се ћути?

Видевши име једног од џелата свог оца на списку „невиних партизанских жртава“, Анђелка Грубешић је сама покушала да исправи неправду. Успела је чак да у архиви Вишег суда у Суботици пронађе оригиналну пресуду Лодрију, образложену управо потказивањем њеног оца, али ни то ништа није вредело. Писма упућена лидерима СВМ Јожефу Каси и Иштвану Пастору, председнику Скупштине Војводине Шандору Егерешију, градоначелнику Суботице Саши Вучинићу…, остала су без одговора!

Извор: Вечерње Новости

ImageКарл Савић

Српско – амерички историчар  који је 1999. осујетио намере Мартија Ахтисарија да додели одликовање нацистичком официру из Другог светског рата.

 Коста Карл Савић је српско-амерички историчар, академик и писац.  Има диплому политичких наука из Универзитета Мичиген у Ен Арбору, и магистар је  историје на Оакланд Универзитету у Рочестеру, Мичиген и  на Универзитету у Балтимору на Правном факултету у Балтимору, Мериленд. То ја преводим , а ко зна енглески боље ево и биографије…

http://serbianna.com/columns/savich/

„Велика Мађарска“ и геноцид у Војводини, 1941-1944.

http://www.tvorac-grada.com/knjige/scribd/genociduvojvodini.html

Геноцид и ратни злочини у Србији

Нацистичка Немачка извршила је инвазију на Југославију („Операција Казна“), 6.априла 1941. без објаве рата. Био је то прекршај правила и конвенција ратовања. Шест стотина бомбардера и борбених авиона немачке авијације (Luftwaffe) бомбардовало је Београд запаљивим и распрскавајућим пројектилима. Београд је био отворен град, без ваздушне заштите и противваздушне одбране. Уништена су читава стамбена насеља. Процењује се да је у Београду страдало око 17.000 српских цивила током бомбардовања Luftwaffe-a. То је више цивилних жртава него у преходним нацистичким бомардовањима Варшаве, Ковентрија и Ротердама заједно. Тај варварски акт је сам по себи представљао ратни злочин и акт геноцида јер су мете напада били српски цивили и цивилне структуре. Уништење српског народа и државе било је циљ Адолфа Хитлера. Био је то акт геноцида. Нацистички напад на Београд представља до тада невиђен атак на животе цивила.

ImageВојводину је анектирала Мађарска, и тада је започела кампања погрома над Србима и Јеврејима, која је, различитим интензитетом, трајала до 1944. Већ првих дана окупације, побијено је око 2.500 Срба. Свој злогласни врхунац, кампања је достигла током рације у Јужној Бачкој, јануара 1942. Према подацима Визентал Центра, само у једном дану и само на једном месту, новосадском „Штранду“, 23. јануара 1942., припадници мађарских окупационих снага у Новом Саду одвели су 292 Србина и 550 Јевреја (најпрецизнији опис новосадске рације сачинио је новосадски историчар Звонимир Голубовић; о томе више у овом тексту, на местима где се рација детаљније описује – прим.прев.) на обалу Дунава и тамо их натерали да закораче на залеђену површину реке, а потом их усмртили пушчаним хицима у лед који је пуцао. Оне који се нису одмах удавили, убијали су из пиштоља и пушака. У том догађају, као и у свим злочинима током рације у Јужној Бачкој 1942., учествовале су и јединице мађарске војске и Мађарске краљевске жандармерије (Magyar Kiralyi Csendorseg).

„Јужни крајеви“ – Delvidek

Током комадања и окупације Југославије, северни део Србије, Војводина, такође је подељен. Између 11. и 14. априла 1941. Мађарска је окупирала Бачку и Барању (као и Међимурје и Прекомурје), док су, 11. априла, Срем и Банат окупирале немачке трупе. Срем је убрзо анектиран „Независној Држави Хрватској“, док су у Банату власт преузели локални Немци, фолксдојчери.

 Један од првих потеза мађарске окупационе власти у Бачкој односио се на депортацију свих Срба, Јевреја и Рома који су досељени после 31. октобра 1918. Ове мере највише су погодиле српско становништво, јер су међу колонистима после Првог светског рата огромну већину чинили управо српски ратни добровољци. На њихово место, довођене су мађарске породице из Буковине и Молдавије. Од 11. маја до 20. јуна, насељено је 13.200 Мађара из Буковине (3.279 породица). Уз то, доведене су и педесет три мађарске породице из Молдавије (161 лице укупно). У куће протераних Срба, усељено је 3.325 Мађара (481 породица). Упоредни резултати пописа из 1931. и 1941., показују да је број Мађара у Војводини у том периоду порастао за 80.000; у процентима, био је то раст са 34,2% на 45,4% Мађара у Војводини. У северној Бачкој, Мађари су чинили 74,7% становништва, док је у Новом Саду њихов процентуални удео 1941. износио 50,4%.

Немачке „мере одмазде“ према Србима

 Према личној наредби Адолфа Хитлера својим командантима, окрутност и немилосрдност према Србима били су главна одредница немачке окупационе политике. Хитлер је желео уништење српског народа и државе. Српски народ је са презиром одбио његову понуду да се прикључи Новом Поретку у Европи. Због тога је следила казна; потпуно уништење Србије и српског народа. Дошло је време да Срби осете Хитлеров гнев. Била је то цена за одбијање послушности Новом Поретку.

Војна окупација Србије од стране Вермахта била је немилосрдна. Разлика између Србије и осталих окупираних делова Европе била је у томе што се Србија нашла под директном војном окупационом управом. Био је то изузетак у читавој Европи. Немци су свуда успевали да нађу добровољне колаборационисте. Али, у Србији то није био случај. У Србији, било је и отпора и пркоса. Због тога је Хитлер и био толико решен да уништи Србију и Србе, да је прекршио све постојеће међународне законе и норме. Зато је толико и мрзео Србе, истовремено страхујући од њих. Српски отпор је сметао Новом Поретку који је Хитлер желео да створи. Од самог почетка немачке окупације, Хитлер је био решен да предузме све неопходне мере не би ли Србију присилио на послушност Новом Поретку. Све репресивне мере биле су дозвољене против српских цивила, па и оне које су подразумевале ратне злочине и геноцид. Немачке снаге су имале јасне инструкције да угуше и сузбију сваки вид отпора. У Србији, Немци су примењивали тактику државног тероризма; кампању насиља и терора над домаћим становништвом, у циљу насилног наметања послушности и покорности окупатору. Те репресалије су назване „мерама одмазде“.

      Један од првих великих ратних злочина и злочина геноцида, немачка војска је извршила у Војводини. Припадници српског покрета отпора убили су једног војника Вермахта а једног тешко ранили, у војвођанском граду Панчеву, северно од Београда. Сходно Хитлеровим наређењима, јединице Вермахта и ЅЅ-одреди (Waffen SS) су одмах предузели акцију. Иначе, „мере одмазде“ су се састојале у томе да је за сваког убијеног немачког војника у Србији хапшено по стотину српских, насумично одабраних, цивила. За њих је, по правилу, била предвиђена казна стрељањем, као одмазда за сваки акт отпора предузет од стране српских устаника. Потпуковник Вермахта, Фриц Банделов (Фритз Банделоw), започео је праксу суђења цивилима пред војним судовима, у супротности са свим обичајима и нормама ратног права. То је само један од блатантних примера ратних злочина извршених од стране немачких окупатора. Председавајући судија на суђењима цивилима пред војним судом био је Рудолф Хофман (Rudolf Hofmann), официр (Sturmbannfuehrer) ЅЅ-а, који је на смрт осудио 36 насумично изабраних српских цивила. Спровођење казне започело је 22. априла 1941. када је убијено првих четворо људи. Наредног дана, 22. априла, још четрнаест Срба је постројено уза зид панчевачког гробља и стрељано. Стрељање су извршили припадници Регименте „Велика Немачка“ (Grossdeutschland Regiment).
Постоји чак и серија фотографија тог бестијалног злочина, коју су сачинили сами припадници регименте током стрељања. На једној од фотографија, приказан је немачки војник који „довршава“ своју жртву накнадним пуцњем у главу из пиштоља. Ту се виде и остале жртве, испружене уза зид, у локвама крви. Истог дана, на панчевачком гробљу је обешено још осамнаест цивила, укључујући и једну жену. Такође, били су то искључиво цивили, насумично похватани на улицама Панчева и послати на вешала.

       Тела обешених Срба остављена су на вешалима и наредних дана, као „мера застрашивања“ окупираног народа. Али, може ли тај варварски и безумни злочин да се објасни као покушај „плашења“ Срба? Немци су били веома кратковиди у својој процени субхуманих народа. Нису успели да предвиде да се народи разликују по менталитету; послушност и сервилност ипак нису одлике баш свих. Срби су се одупирали страним завојевачима више од пола миленијума; и отоманским Турцима, и Аустро-Угарској, и Другом Рајху Кајзера Вилхелма у Првом светском рату. Тако је и исход нацистичког терора био управо супротан од онога што се њиме желело постићи. Срби су убијали још више немачких војника, а број устаника је непрестано растао. Војводина и „Велика Мађарска“ Од 1941. до 1944. побијено је на хиљаде Срба и Јевреја у Војводини (мађарски ревизионисти ту област називају „Delvidek“ – Јужни крајеви). Шајкашка, област у Јужној Бачкој већински насељена Србима, била је поприште многих злочина. Војводина, састављена од Бачке, Барање, Срема и јужног Баната, после Првог светског рата ушла је у састав Краљевине Србије, а затим и Краљевине СХС. Мађарска је, сломом Аустро-Угарске, остала без две трећине територије. Наравно, до тога је дошло јер се Мађарска, као немачки савезник, нашла на губитничкој страни. Победничка правда је задовољена и на мађарски рачун. Али, сва територијална разграничења постижу се управо на тај начин. Чије границе нису уобличене снагом оружја? У сваком случају, један од резултата Версајског мира била је управо илузија о стварању „Велике Мађарске“ у којој би се налазио и „Делвидек“.
Да ли је идеологија „Велике Мађарске“ валидна и легитимна? Каква је историја Војводине? Прва позната насеља у данашњој Војводини датирају још из времена палеолита и неолита. Током историје, Војводину су насељавали и Трачани, Дачани, Илири и Римљани. Сирмијум (чији се остаци налазе у Сремској Митровици), био је кључно римско насеље и предстража на том простору. Током VI века н.е. , у склопу словенских миграција из источних делова Европе, Словени суи населили и просторе око три реке, Дунава, Тисе и Саве. Мађарска племена су дошла у панонске равнице касније, у IX  веку. Током средњег века, већи део Војводине се налазио у саставу Мађарске. Након турске инвазије на Европу, Срби су почели да се насељавају у Војводини, иако их тамо је било и раније. После пораза мађарске војске од стране Турака у Мохачкој бици 1526. знатан простор данашње Војводине постаје део Отоманског Царства. Банат је прикључен Турској 1552. Из турских руку Војводина прелази у аустријске, почев од Карловачког мира 1699. до мира у Пожаревцу 1718. На Мајској скупштини, одржаној од 13. до 15. маја 1848. у Сремским Карловцима, створена је Српска Војводина. За првог војводу изабран је Стеван Шупљикац, док је Јосиф Рајачић постао патријарх. Војводину су тада чинили Банат, Бачка, Барања и Срем. Након неуспеха револуције из 1848. аустријски цар је је, новембра 1849., признао Српско Војводство и Тамишки Банат као посебну административну јединицу, која је постојала до 1860. Нови Сад, град који је основан 1694., током XIX века је постао највећи српски град у Аустрији, а, као центар српске културе и књижевности добио је и назив „Српска Атина“. У ХХ веку, Нови Сад постаје други по величини српски град, одмах након Београда. Тријанонским уговором из 4. јуна 1920. Мађарска се званично одрекла Војводине која је, вољом тамошњих Срба и осталог словенског становништва, ушла у састав Краљевине Србије 1918., а потом и Краљевине СХС. Током међуратног периода, Војводина је била део Дунавске бановине у тој држави. Иначе, Тријанонски уговор су саМађарском потписале силе Антанте, Енглеска, Сједињене Државе, Француска, Италија и Јапан. Краљевина СХС је имала статус придруженог члана Антанте. Мађарска је имала третман земље-наследнице Аустро-Угарске и поражене непријатељске силе.
У суштини, Британија, Француска и САД су биле земље које су арбитрарно одредиле изглед међудржавних граница у Европи после Првог светског рата. Напад на таква територијална решења био би заправо напад на целокупан европски поредак у међуратном периоду. Другим речима,међудржавне границе између Мађарске и Југославије нису биле ни на који начин спорне и проблематичне; штавише, биле су међународно признате и могле су бити измењене једино ратом. Управо то је био пут на који се одлучила Хортијева Мађарска. Адмирал Миклош Хорти (Миклос Хортхy вон Нагyбанyа) био је морнарички официр у Аустро-Угарској током Првог светског рата, а премијер Мађарске постао је 1. марта 1920. и владао је земљом до 1944. као регент. На ту позицију је дошао након збацивања бољшевичко-комунистичког режима Беле Куна из 1919. Фашистичка Партија стреластих крстова (Nyilas Keresztes Part) основана је 1937. под вођством Ференца Салашија (Szalasu Ferenc). Немачка је усупила једну трећину окупиране Чехословачке (Прикарпатска Русија, делови Словачке) Мађарској, 1939. То је само појачало апетите мађарских ултра-националиста за стварањем „Велике Мађарске“ и запоседањем делова Југославије. 20. новембра 1940. Мађарска је и формално постала чланица сила Осовине, уз Немачку, Италију и Јапан. Велика Мађарска? Целокупна спољна политика Хортијевог режима, била је усмерена на враћање територија изгубљених после Првог светског рата и стварање државе која би, према важећим стандардима међународног права, морала бити третирана као „Велика Мађарска“, дакле, у потпуном нескладу са одредбама Версајског мира. Мађарска је, након рата, изгубила две трећине територије и, премна неким проценама, готово половина Мађара се нашла изван граница нове државе. Нема никакве сумње да је Версајски мир представљао акт победника, и наметање победничке правде пораженој страни. Казнена и неправедна природа Версајског мира у многоме је утицала и на избијање Другог светског рата у којем су поражене и незадовољне земље покушале да ситуацију исправе у своју корист. Регион Трансилваније, већински насељен Мађарима, припојен је Румунији. Војводина је постала део Краљевине СХС. Те територије су мађарски националисти доживљавали као своје. Али, иако је Тријанонски уговор био пример диктата победничких сила, његова намера је ипак била да територијално разграничи Мађарску и Краљевину СХС у доброј вери и на праведним основама. Популација Војводине састојала се од 26 етничких група, међу којима су доминирале три најбројније – Немци, Срби и Мађари. Свака од те три групе је имала одређене територијалне претензије, а демографске статистике су свима представљале подједнако оправдање. Проблем је био у томе што су све групе заступљене у Војводини биле насељеничке, а демографски односи међу њима су се мењали у зависности од ситуације и током времена. Наравно, постојала су поручја са српском већином, са мађарском већином (север Бачке) и са немачком већином. Ниједно територијално решење не може у потпуности задовољити аспирације ниједне заинтересоване популације, поготово у етнички мешовитим областима. Сваки пут се појављује нека врста „соломонске дилеме“. Дакле, шта чинити? Сећи на пола? Не постоји решење којим је могуће задовољити све стране. Због тога се границе и мењају ратовима и ратном пропагандом, средствима која, како изгледа, још увек нису „изашла из моде“. Хортијев режим тежио је „ревизији Тријанонског уговора“ током читавог међуратног периода. Један од начина за остваривање тог циља био је и спонзорисање и подршка сепаратистичким и сецесионистичким покретима у Југославији, који су за циљ имали уништење те земље. Сходно томе, Хортијева Мађарска је технички и финансијски помагала усташки покрет Анте Павелића, чији су се кампови за обуку и терористичке базе налазили на територији Мађарске током 1930-их; познат је пример базе Јанко-Пуста, одакле су усташе изводиле терористичке нападе на Југославију. Заједно са Мусолинијем и Хитлером, Хорти је био један од најгласнијих противника Европе створене у Версају 1918., уз захтеве за територијалне уступке и повратак територија изгубљених у Првом светском рату. У Мађарској је усвојен и први „Јеврејски закон“ 1938. којим су ограничена и ускраћена права тамошњим Јеврејима. Са циљем да анектира „Делвидек“, Мађарска је заузела јасан антисрпски спољнополитички курс. Срби су обележавани као главни кривци за све невоље Мађарске, и прозивани због „отимања старих мађарских земаља“. Такође, Хортијев режим је охрабривао и ширио пропаганду запаљивог антисрпског расизма током међуратног периода. Пред сам рат, у жељи да оправда планирану агресију, режим је оптуживао Србе за „зверства која се чине над Мађарима у Јужним крајевима“. Пал Телеки (Телекy Пал) , председник мађарске владе, дискредитовао је кампању антисрпске пропаганде као лажног повода за инвазију на Југославију, речима: „… Стали смо на страну ниткова – јер у тобожњим вестима о грозотама нема ни једне речи истине! Ни против Мађара, чак ни против Немаца! Постаћемо лешинари! Најбеднија нација. Нисам то спречио. Осећам се кривим.“ Телеки је ово написао у свом опроштајном писму Хортију, у којем је изразио своје неслагање са нападом на Југославију. У ноћи између другог и трећег априла 1941. премијер Пал Телеки је извршио самоубиство. Три дана касније, Мађарска је учествовала у инвазији и окупацији Југославије у склопу немачке операције „Казна“, чији је циљ био уништење Југославије као државе и Срба као народа. Велика рација у јужној Бачкој Већ у првим данима мађарске окупације и анексије Војводине, побијено је око 2.500 Срба. У жељи да што пре изврши „етничку рекомпозицију“ Војводине и стање врати на оно од пре 1918. Мађарска је у Војводини озваничила отворено антисрпску политику. Мађаризовани „Делвидек“ је био крајњи циљ. Између 55.000 и 65.000 Срба насељених после 31. окртобра 1918. протерано је из Војводине. Били су лишени свих људских и грађанских права, а имовина им је одузета. Већина протераних је била распоређена у тринаест логора широм Бачке и Барање. Касније, заточени српски цивили су премештани у логоре у Мађарској, где је најзлогласнији био логор у месту Шарвару. Мађарска влада се плашила српског устанка масовнијих размера, какав се догодио и у Србији, што је веома отежавало немачку окупацију али и напад на Совјетски Савез, који се десио 22. јуна 1941. У исто време, након зверстава Хрвата и босанских муслимана над Србима у „НДХ“, Срби су подигли снажан устанак и у Хрватској, Босни и Херцеговини, који је, у једном тренутку, озбиљно запретио „Независној Држави Хрватској“. Хортијев режим је страховао од „озбиљних српских припрема за устанак против Мађарске“. Такође, режим је ширио бројна „упозорења“ о „српској опасности“; Срби су доживљавани као „непријатељи“ а са могућношћу српског отпора и устанка, мађарска власт је оперисала као са делом „српске националистичке завере“. Јевреји су доживљавани као „српски саучесници“. Током јесени 1941. српски герилски одреди су извршили више саботажа мађарских војних и привредних објеката и постројења, што је послужило као доказ за тезу о „српској опасности“. Крајем 1941. започета је пропагандна кампања мађарске окупаторске власти о предстојећем „српском устанку“ и наводном „крвавом Божићу за Мађаре и Немце“ у Бачкој. Циљ те кампање било је изазивање панике међу Немцима и Мађарима, због „покоља“ које су Срби наводно планирали да изврше над њима на почетку своје „побуне“, на православни Божић 1942.Од 4. до 30. јануара 1942. у Јужној Бачкој је извршена „велика рација“ током које су мађарске снаге убиле најмање 3.928 људи – 2.662 Срба, 1.103 Јевреја и 163 жртве из редова осталих етничких група. Као непосредно оправдање за рацију послужио је догађај из 4. јануара, када је једна мађарска патрола открила групу од 40 српских устаника (партизански одред), скривених на салашу Гавре Пустајића у околини села Жабља. Њих су, после борбе, савладали бројно надмоћнији мађарски жандарми, војници и наоружани цивили. Део устаника је убијен током борбе, а остали су ухваћени и, касније, стрељани. Зверства против српских и јеврејских цивила започета су истог дана, у Жабљу, који је био и центар рације у Шајкашкој (делу Јужне Бачке већински насељеном Србима). Рација је настављена злочинима у Чуругу а потом и у другим селима Шајкашке. Српски и јеврејски цивили, мушкарци, жене, деца и старци, постали су жртве кампање мучења, силовања и убијања. Масакрима и зверствима командовали су и усмеравали их политички и друштвени лидери локалних Мађара и (у мањој мери) Немаца, уз учешће католичког свештенства. У Шајкашкој је убијено најмање десет српских православних свештеника
. У селу Мошорину, убијен је православни протојереј (Светозар Влашкалић). Ferenc Feketehalmi-Cajdner (Feketekhalmy-Czaydner Ferenc), заповедник Петог (сегединског) корпуса мађарске војске, свакако је био један од најодговорнијих и најутицајнијих мађарских званичника директно умешаних у рацију. Крајем 1941. (28. или 29. децембар), Цајднер је посетио Епископа бачког Иринеја (Ћирића), али епископ није био у свом седишту. Осмог јануара 1942. Цајднер је поново посетио епископа. Овога пута, заповедник окупационе захтевао је од православног епископа да напише „апел“ којим позива српски народ на „лојалност“ мађарским властима. Цајднер је донео већ откуцан текст, који је епископу Иринеју „препоручио“ као „оквир за епископов сопствени апел“. Цајднер је рацију објаснио као одговор на активности „побуњеника“. Епископ Иринеј је отишао на аудијенцију код Миклоша Хортија у Будимпешту, 10. (или 11.) јануара и уложио протест због кампање систематског убијања српских и јеврејских цивила. Хорти је одговорио да „не зна ништа о томе“. У сваком случају, епископ Иринеј је одбијао да напише „апел“ који је Цајднер тражио. Али, 20. јануара, једног од епископових заменика, протопрезвитера Николу Драгојлова, мађарска полиција је спровела код Цајднера. Епископ Иринеј је, практично, био уцењен Цајднеровом претњом (коју је Драгојлов морао да му пренесе): „Апел мора бити написан одмах, иначе ћу морати да предузмем најстрожије мере против српског народа“. Апел је просто изнуђен још једном Цајднеровом претњом да „уколико ваш епископ напише апел и пошаље ми га, то може много ублажити судбину вашег народа“. Суочен са таквим претњама, епископ Иринеј је морао да попусти и напише апел (који се и тада много разликовао од онога што је Цајднер захтевао). Мађарске власти су, 9. јануара, донеле одлуку о „специјалним безбедносним мерама“. Србима је забрањено да путују, преостали запослени Срби у државној служби добили су отказе, особама српске националности могла су се запленити лична документа… Они Срби који су, својим професијама или личним угледом, сматрани за посебно утицајне у локалним заједницама, били су стављени под надзор или затворени; правници, адвокати, учитељи, професори, свештеници… У Будимпешти је, 12. јануара, одржан састанак највиших мађарских званичника, којем су присуствовали и министар унутрашњих послова Ferenc Keresteš Fišer (Fischer Ferenc Kerestezs), министар одбране Карољ Барта (Bartha Karoly) и шеф генералштаба Ференц Сомбатхељи (Szombathely Ferenc) и на којем је донета одлука о „проширењу рације“ и изван Шајкашке, укључујући и највећи град у Војводини, Нови Сад, који је у предратном периоду имао око 80.000 становника. Циљ је био да се сломи свака могућност српског отпора. Мађарски премијер Ласло Бардоши (Bardossy Laszlo), је био обавештен о одлуци, која је и објављена пар дана касније, 15. јануара, наређењем које је издао Sombathelyi.
ImageНе може се избећи закључак да је основни мотив читаве акције био проширивање кампање терора над Србима. Након проширења свог делокруга, рација је обухватала простор омеђен Дунавом и Тисом, а укључивала градове и места Нови Сад, Пашићево, Петровац, Србобран, Гајдобра, Товаришево и Стари Бечеј. Када је рација у Шајкашкој званично окончана, 19. јануара, број жртава, и то искључиво цивилних, био је 2.425. Од тог броја, било је 2.183 Срба, 154 Јевреја, 64 Рома, 29 Русина, 3 Мађара, 1 Немац и 1 Чех. Према полу, међу жртвама је било 1.425 мушкараца, 450 жена, 300 деце млађе од осамнаест година (од чега преко 90 млађих од дванаест година) и 250 старијих особа оба пола. Убијено је десет православних свештеника и један јеврејски рабин. Према професији, ако све убијене жене (или огромну већину њих) убројимо у домаћице, а претпоставимо и да је међу мушкарцима био знатан број земљорадника, листа занимања осталих жртава изгледа овако: 324 занатлија, 119 ученика, 50 чиновника., 20 учитеља, 18 студената, 15 општинских бележника, 14 лекара и 11 адвоката. Српски и јеврејски цивили (и, у неким случајевима, и људи других националних припадности) су насумично одвођени из својих кућа, са улица и са радних места, као и са породичних окупљања (Божић, свадбе, славе…) а затим су затварани, мучени и убијани… „Хладни дани“: рација у Новом Саду Рација у Новом Саду почела је 21. јануара, када су мађарске трупе опколиле град и блокирале све излазе из њега. Уведен је полицијски час, а Срби и Јевреји су масовно хапшени и одвођени пред „Идентификациони одбор“ (практично, преки суд). У току прва два дана рације у Новом Саду, 21. и 22. јануара, убијена је 41 особа. Био је то почетак „хладних дана“, систематске кампање погрома над новосадским Јеврејима и Србима. Следећег дана, 23. јануара, убијено је најмање 1.300 грађана Новог Сада. Догодио се, у Новом Саду до тада невиђен, излив антисрпског и антијеврејског расизма и мржње. Срби и Јевреји су убијани широм Новог Сада, у својим кућама, становима, двориштима, на улицама… Многи злочини су се догодили у Руменачкој, Милетићевој, Стрељачкој, Дунавској и осталим градским улицама, на Трифковићевом тргу, на фудбалском игралишту НАК-а, на Успенском православном гробљу, у касарни у Улици Војводе Бојовића… Ипак, најмасовнија и најмонструознија убиства десила су се на Штранду, популарној градској плажи на Дунаву. Тог дана, жива у термометру падала је до -25С, а Дунав је био залеђен. Стотине (можда и хиљаду) Јевреја и Срба су доведене на залеђени Дунав, постројене у редове и убијане, стрељањем или пуцањем у потиљак. Међу жртвама је, као и у Шајкашкој, било деце, жена, мушкараца, старих особа… Дунавски лед је разбијан пуцњима из пушака и гранатама, а тела жртава су потом бацана у реку. Много изобличених лешева је испливавало на обалама Дунава тих дана око Новог Сада. Такође, много тела је пронађено и низводно, све до Београда. Лешеви су проналажени и недељама након масакра. Све у свему, више од 1.300 људи је побијено 23. јануара. Према етничкој припадности, жртве су припадале следећим групама; 813 Јевреја, 380 Срба, 18 Мађара, 15 Руса, 13 Словака, 8 Хрвата, 3 Немаца, 2 Русина, 2 Словенаца и 1 Муслиман. Према полној и старосној структури, међу жртвама је било 492 мушкараца, 418 жена, 168 деце и 177 старих особа. Убијено је седам православних свештеника и један јеврејски рабин. Уколико поново претпоставимо да су убијене жене биле углавном домаћице, професије осталих жртава биле су следеће; 126 трговаца, 100 занатлија, 81 ученик, 77 чиновника, 22 лекара, 20 адвоката, 19 студената, 12 инжињера, 6 професора, 5 апотекара, 5 учитеља, 3 новинара и 2 академска сликара. Рација у Новом Саду је заустављена тог дана, око 16 часова. Неколико стотина ухапшених цивила је пуштено. Наредба о заустављању рације спасила је још око 450 људи сигурне смрти, а око стотину жртава је војним камионима спроведено на стратиште на Штранду непосредно пред издавање наредбе. Један од истакнутих Мађара који је и после тог ужасног злочина тражио правду за жртве и казну за починиоце био је Ендре Бајчи-Жилински (Bajcsy-Zsilinsky Endre), члан Странке малих поседника и посланик у мађарском парламенту. Жилински је, иначе, осуђивао политику насилне мађаризације Војводине и покушавао да изгради мост сарадње између мађарског и српског народа. Обешен је у време њилашке диктатуре, у децембру 1944. у градићу Шопронкехиду на западу Мађарске, и то баш по наређењу Френца Фекетехалми-Цајднера, једног од директно најодговорнијих мађарских званичника у масакрима у Јужној Бачкој. Рација у Бечеју Последњи у низу јужнобачких градова који су страдали у рацији, био је Бечеј, у којем је убијено 248 људи. Рација је почела 26. јануатра, а окончана је три дана касније, 29. јануара. По националности, међу убијенима је било 135 Јевреја, 110 Срба, 1 Чех, 1 Словенац и 1 Хрват. Према полно-старосној структури, међу жртвама је било 128 мушкараца, 86 жена, 19 старих и 15 деце. Према професијама жртава, зна се да је, поред осталих, убијено 45 трговаца, 16 занатлија, 14 чиновника, 11 ученика, 5 адвоката, 4 лекара и по један професор и инжињер. Судећи по најпрецизнијим расположивим подацима (доступним у књизи „Рација у Јужној Бачкој 1942.“ Звонимира Голубовића – прим. прев. ), укупан број жртава рације у Јужној Бачкој (села Шајкашке, Нови Сад, Бечеј…) процењује се на 3.928. Огромна већина лешева жртава побијених у рацији побацана је у реке Тису и Дунав. (Изузетак је једно село у Шајкашкој, Мошорин, где је сахрањено око 100 жртава.) Од око 1.300 тела извађених из река или пронађених дуж речних обала, њих десетак је идентификовано по имену, док су остали сахрањени без икакве ознаке о својим идентитетима, пореклу, припадности… Око 2.600 лешева завршило је ко зна где, ношено речним струјама. Зна се да су тела неких жртава доспевала дубоко на територију Румуније, али за огромну већину убијених, место вечног починка остало је непознато. СС Дивисион Принз Еуген – Банатски фолксдојчери Пред Други светски рат, немачка популација у Србији бројала је до 700.000 људи, који су били настањени углавном на подручју Баната. Немци (који су се у Банату називали и Volksdeutsche i Dunau-Schwaben) су на тај простор насељени за време аустријске царице Марије Терезије (1740-1780), из области Шварцвалда, у југозападној Немачкој, познате и под именом Швабија (Сwабиа, Сцхwабен, вероватно према имену германског племена Суеби или Суеви). Немачки насељеници на простору данашње Војводине били су земљорадници, који су очистили и поново припитомили опустело обрадиво земљиште којег је, након протеривања Турака од стране Евгенија Савојског, у Банату било много. Након Пожаревачког мира у јулу 1718. Банат и већи део Војводине долази у посед Хабзбуршког Царства на челу са Карлом VI . У међуратном периоду 1918-1941, немачко становништво у Србији је, попут мађарског, уживало пуна грађанска и културна права, имало школе на свом језику као и политичке представнике на свим нивоима власти, од локалне до државне. Од 1920. Немци су имали и сопствену националну организацију, Швапско-немачки културни савез (Schwabisch-Deutscher Kulturbund). По завршетку рата, комунистичка влада Југославије оптужила је Немачку због предратног организовања немачке мањине у Југославији. На Нирнбершком процесу, један од огранака „Хитлерове омладине“ (Hitlerjugend) оптужен је од стране совјетског тужиоца због организовања немачке „пете колоне“ у Банату. У нирнбершкој оптужници је прецизирано да су: „Влада Трећег Рајха и Хитлерова партија у тајности организовале немачку мањину. Насељена у Југославији још у време аустријских императора… ова заједница је имала своју масовну националну организацију… Од те организације, али и од југословенских Немаца уопште, нацисти су створили војни и политички орган за уништење Југославије.“ Балдур фон Ширах(Baldur von Schirach), вођа „Хитлерове омладине“, одбацио је наводе о умешаности Немачке у организовање „пете колоне“ Немаца у Србији. Али је признао: „Знам да је било младих Немаца у Југославији… они су се осећали делом ‘Хитлерове омладине’ и… радосно су дочекали немачке трупе“. Јакоб Авендер (Jacob Awender), Немац из Панчева, хирург, био је оптужен због заступања идеја „свеобухватне и потпуне нацификације“ Културбунда, које је излагао у панчевачком листу на немачком језику „Пантсцхеwоер Пост“. Такође, оптужба против Авендера се односила и на његов рад на стварању националистичких немачких организације са циљем припајања Баната Немачкој. Биле су то организације попут „Активне омладине“, која је касније прерасла у „Обновитеље“ (Erneuerer). Оптужба га је теретила и за претварање Културбунда у нацистичку организацију, према упутствима и наређењима званичника Хитлерове партије из Штутгарта. Такође, у Војводини су оснивани и нацистички штабови и именовани гаулајтери. Даље, оптужба је војвођанске Немце теретила и за „оснивање паравојних хитлеровских организација“. План немачке владе је био и укључивање војвођанских Немаца у Wаффен ЅЅ. Тај план је развио Готлоб Бергер (Gottlob Berger), шеф главног штаба ЅЅ-а, и организатор регрутације за Wаффен ЅЅ. Бергер је свој план послао Хајнриху Химлеру (Heinrich Himmler) на одобрење. План је усвојен и, 1. марта 1942. стигло је одобрење да се формира „Добровољачка планинска дивизија“, састављена од фолксдојчера – Немаца из Србије и других балканских земаља. „Кичму дивизије“ чинили су Немци из српског дела Баната, од којих су многи били активни и резервни официри и војници предратне југословенске војске. „Заштитни одред“ (Selbstschutz), под контролом ЅЅ-а, а такође састављен из редова банатских фолксдојчера, био је језгро новоформиране дивизије. Химлер је 1943. објавио одлуку о увођењу редовног војног рока за фолксдојчере из Србије. Процењује се да је у Wаффен ЅЅ-у служило око 21.500 Немаца из Србије. Седма планинска добровољачка дивизија „Принц Еуген“ била је смештена у Панчеву. Формирање дивизије трајало је између априла и октобра 1942. Командант дивизије „Принц „Еуген“ био је румунски Немац Артур Флепс (Артур Пхлепс), официр ЅЅ-а (SS Gruppenfuehrer) и Wаффен СС-а (Генераллеутнант). Флепс се истакао на Источном фронту у Русији 1941., као припадник ЅЅ-дивизије „Викинг“ (SS Panzer Division “Wiking”). Дивизија „Принц Еуген“ је бројала 21.102 војника. Док су официри били углавном Немци из Немачке, већина добровољно пријављених војника долазила је из редова Немаца из Црбије и још неких балканских земаља. Свој први већи ратни окршај „Принц Еуген“ је имао са одредима српске устаничке гериле под вођством генерала Драже Михаиловића, у октобру 1942. на Копаонику. Међу припадницима дивизије „Принц Еуген“ била је позната чињеница да су њихови највећи непријатељи управо српски устаници и герилци. О томе сведочи и песма коју су певали:
„Принц Еуген, племенита војска,

 тући ће се са Србима,

 отпадничком дружином!

 И много српских лобања,

 и много српских девојака,

 под нама ће пасти…“

(Текст ове песме превели смо са енглеског, и не поседујемо немачки оригинал – прим.прев.)

        Према пресуди Нирнбершког суда, сви припадници Wаффен СС-а проглашени су кривима за злочине против човечности и за ратне злочине. Ласло Бардоши, мађарски премијер од 1941. до 1942. осуђен је, на процесу у Мађарској (29. октобра 1945.) због масакра у Новом Саду 1942. Обвешен је 10. јануара 1946. Мартин Золди (Золдy Мартин) и Јожеф Граши (Грассy Јозсеф), изручени су Југославији где су осуђени на смрт. (О суђењима кривцима за рацију, више се може сазнати у књизи „Рација у јужној Бачкој“ З. Голубовића – прим. прев.) Колективна казна После рата, војвођански Немци су депортовани. Организовани су логори за фолксдојчере у Книћанину и Банатском Брестовцу. У масовној гробници у Книћанину се, према неким изворима и наводима, налазе тела до 12.500 Немаца, преминулих услед логорског живота, послератне глади, епидемија…
Титов комунистички режим је, према одлуци из 1944. одузео држављанство југословенским Немцима, запленио њихову имовину и лишио их бирачког права. Ти поступци су објашњавани као мера „колективне казне“ за немачка зверства и убиства широм Југославије током рата. Имовина Немаца је уступљена насељеницима из Босне и Херцеговине, Хрватске и Црне Горе, који су се доселили у регион.
У стварности, било је то само настављање давно започетог круга „колективне казне“ коју су, у великом броју случајева, плаћали недужни цивили, насумично одабрани да испаштају злочине које су починили други људи. „Велика Мађарска“ и „Велика Албанија“ Између Војводине и Косова и Метохије постоје јасне паралеле и то није случајност.
Аутономни статус Војводине створили су комунисти 1946. са јасном намером да ампутирају део територије Србије и сведу Србију на што мању меру. Из истог разлога, и Косово и Метохија су добили статус аутономне покрајине. Циљ комунистичке диктатуре био је, у оба случаја, исти; уништавање доминације Србије по принципима „завади па владај“-политике. Још од 1946. постоје разни притисци за припајањем Војводине „Великој Мађарској“ као и за стварање „Велике Албаније“ заузимањем Косова и Метохије. Ова два питања су међусобно преплетена. Према одредбама комунистичког Устава СФРЈ из 1974. снага аутономног стауса Војводине и Косова била је једнака републичком статусу и давала, на федералном нивоу, исту вредност гласовима тих аутономних покрајина као и гласу Републике Србије. Свака суверена земља има право да спречи ту врсту „пузећег“ сепаратизма и сецесионизма. Штавише, Сједињене Америчке Државе су водиле Грађански рат (1861-1865) да би спречиле исту такву врсту сецесије и „аутономије“ којој су тежиле Јужне Државе Конфедерације. Влада Сједињених Држава је укинула такозвана „права држава“ (state’s rights – између осталог, према идејама америчких “очева оснивача” као и по одредбама Устава САД, свака од америчких савезних држава има право на самоопредељење; то је било искоришћено као легални основ држава Југа за стварање Конфедерације, што је изазвало сукоб са централним властима и довело до Грађанског рата 1861-65. – прим.прев.). Али, људи који се позивају баш на те традиције, убеђују нас да су „балканизација“ и сецесија/сепаратизам – добре ствари.
Ако су сецесија и аутономија толико добре, због чега је онда влада Сједињених Држава одбацила „права држава“ после Грађанског рата? Фундаментална компонента националног суверенитета је право да спречи сецесију и сепаратизам на етничкој и религијској основи. Управо то је урадила и југословенска влада 1989. када је Војводину и Косово реинтегрисала у Србију, државу чији делови. Ако је сецесија толико добра, због чега Сједињене Државе нису дозволиле Конфедерацији право на одвајање и стварање независне државе? То је управо запањујући и поражавајући пример ароганције и дволичности. Војводина је, године 2004., препуна српских избеглица из Хрватске, Крајине, Босне и Херцеговине, Словеније и са Косова. Такође, многи војвођански Срби вуку своје породичне корене од ранијих српских избеглица са Косова, који су сеобама успели да избегну масакре од стране муслимана – османских Турака и Албанаца. У сеоби из 1690. под Патријархом Арсенијем III Чарнојевићем, Војводину је населило 37.000 српских породица са Косова и Метохије. 1737. под вођством Патријарха Арсенија IV Јовановића, догодила се друга велика сеоба Срба који су напустили Косово и Метохију у страху од геноцида турских и албанских завојевача. Према попису из 2002., у Војводини живи 2.031.992 становника, што није значајна промена у односу на 2,013,887 становника из претходног пописа, из 1991. Према резултатима пописа из 2002. Срба у Војводини има 1.321.807, или 65.05% становништва. У Војводини живи и 290.207 Мађара (14.28%). Такође, и 56.637 Словака (2.79%), затим 56.546 Хрвата (2.78%) док остале етничке групе чине 15.10% укупног становништва покрајине. У званичној употреби је шест језика: српски, мађарски, словачки, румунски, хрватски и русински. Војводину насељава 26 етничких и националних заједница. Нови Сад је централни и највећи град у покрајини, док је Суботица (мађарски Szabadka) други град по величини. Лобистичке групе у САД, попут Мађарско-америчке коалиције (Hungarian-American Coalition) и Центра за мађарско-америчку конгресну сарадњу (Center for Hungarian-American Congressional relations – CHACR) су појачале активности на придобијању подршке званичне америчке државне политике у циљу стварања веће „аутономије“ за мађарску мањину у Војводини; те активности су у очигледној подударности са пропагандним обрасцима претходне америчке администрације у случају Косова. Да не буде забуне, такве лобистичке групе су, у многим случајевима, чврсто повезане са официјелним институцијама, и често се дешава да и делују управо као својеврсне претече званичне политике. Конце заправо вуче влада САД. Оптужбе и наводи о „угрожености“ мађарске мањине у Србији из 2004. заправо су представљале „пробни балон“. Наравно, била је у питању најобичнија пропаганда из које није могло ништа да се докаже. Али, та врста „дипломатских загревања“ обично представља својеврсну „генералну пробу“ државне (америчке, у овом случају) тактике и стратегије у наредном периоду.

       Да ли је Војводина ново Косово? У сваком случају, изгледа да САД не би имале ништа против таквог исхода. Базе америчке војске и НАТО-а тада би биле постављене у Војводини, амерички економски интереси би преплавили „независни“ Vajdasag или Delvidek, МcDonald’s, Burger King, Pizza Hut  и Кentucky Fried Chicken би отворили нове ресторане у Ујвидек-у, а Џорџ Сорош и Међународна кризна група (International Crisis Group – ICG) би увели „демократију“ и „економске реформе“ пљачком и преузимањем економских ресурса у региону. Ни Томас Лантош не би много заостајао. Али, колико је заиста вероватна реприза косовског сценарија у Војводини? Мађарска популација је у мањини, тако да пропаганда попут оне коришћене у случају Косова – о „угроженој већини“ – овога пута не би функционисала. Срби чине 65% становништва Војводине, дакле већински део. Мађари, за разлику од Албанаца, имају опадајуће демографске трендове, тако да Џорџ Сорош и ИЦГ не би могли да се ослоне на демографију а ла Косово као на повод за призивање „хуманитарне интервенције“. 

 Шта је са кршењем људских и грађанских права? Зар Мађари у Војводини нису угрожени? Зашто се амерички „хуманитарни интервенционизам“ и „милитарни хуманизам“ не би ослонио на те пропагандне обрасце? Зато што мађарска мањина у Војводини ужива потпуна и једнака права као и сви остали; Мађари имају сопствене школе а мађарски је један од званичних језика.

 На који начин Сједињене Државе могу у Војводини да направе сценарио сличан косовском? Стратегија би се могла састојати у стварању веће „аутономије“, а можда чак и Републике Војводине“, која би потом била охрабривана на отцепљење; отприлике по истом моделу који се данас примењује у Црној Гори. Дивиде ет импера. Подели па владај.

 То је политика навођења различитих народа и религија на међусобне сукобе и стварања етничких, расних и верских непријатељстава, чак и тамо где их раније није било. И баш то је опасност са којом се суочавамо. Разни манипулатори нас усмеравају у правцу мржње према овој или оној етничкој, религијској или националној групи, чијем бисмо уништењу, сходно наметнутим обрасцима, требали да „тежимо“. Али, једину корист из тога и имају управо они који нам намећу те обрасце. Константно и непрестано водимо лажне и измишљене ратове којима утерујемо „демократију“, спречавамо „геноцид“, „хуманитарно интервенишемо“, а све то само да бисмо ову или ону етничку или верску заједницу видели као „непријатеља“. Бивамо изманипулисани попут пудлица. Али, најодвратније у свему томе је што се то назива „слободом“. Дакле, имамо „слободу“ да будемо бесловесни попут крда. Задовољни смо зато што можемо да имамо најновији модел ДВД-плејера увезен из Кине, да купимо нови џип и све Биг Мац-ове које можемо да поједемо. Али, морали бисмо да се упитамо ко заправо стоји иза производње лажних повода за етничке и верске сукобе? Коме је у интересу да окрене један народ против другог народа? Једну религију против друге?

 Сједињене Државе водиле су политику разбијања Југославије и стварања подређених државица, што им је омогућило контролу Балкана. Заправо, једино су моћ и утицај у питању. Растакањем Србије, само би се још више ојачало војно, политичко и економско присуство Америке на Балкану. МcDоnаld’s ресторани би ницали као печурке после кише, нудећи Big Маc и freedom fries (популарни помфрит, Френцх фриес, је, након критика интервенције САД у Ираку 2003. од стране Француске, широм америчких ресторана бивао преименован у „фреедом фриес“; фреедом – слобода — прим.прев.). „Ослобођени“ народи ће добити „слободу“ да купују јунк фоод (брза храна; јунк – смеће — прим.прев.) и свако друго смеће које пожеле. Имаће „слободу“ да једу ту храну, „слободу“ да стекну вишак килограма и да умру од срчаног удара пре четрдесете, „слободу“ да буду арогантни и бесловесни. Таква врста економског интереса могла би бити значајан мотив америчке стратегије у стварању „Велике Мађарске“. 

 Али, измишљотине о „геноциду“ и „холокаусту“, коришћене у случају Косова, овога пута не би могле успети. Чак ни америчка пропаганда и технологија информативног рата не могу то постићи, нарочито откад се разоткрила пропагандна лаж о „геноциду“ на Косову 1999. Да ли би ико опет насео на смицалицу о „геноциду“? Зар је било ко баш толико неук?

 Пропагандна машинерија у Америци би морала да буде невероватно довитљива па да успешно репризира подметачине о „геноциду“, „холокаусту“ и „етничком чишћењу“, које је успела да лансира у случају Косова. Али, чини се да је америчка политика пронашла ефикаснији начин применом „црногорског модела“. Прво, дочепати се веће „аутономије“, затим статуса републике а потом „независности“, сецесије и сепаратизма. То је лице данашњег Новог Светског Поретка. И то је права природа америчке „демократије“ и „слободе“.

ЗАХВАЛНОСТ АУТОРА

 Књига професора Звонимира Голубовића „Рација у Јужној Бачкој 1942. године“ била је примарни извор података везаних за „Велику рацију“. Овим путем му захваљујем на уступању података из његових непроцењиво важних и недовољно познатих истраживања на тему тог готово непознатог аспекта историје Холокауста и Другог светског рата.

Захвалност за фотографије:

Немачком историјском музеју из Берлина;

Историјском музеју Војводине из Новог Сада;

Америчком меморијалном музеју Холокауста из Вашингтона.

Извор – http://brzava.blogspot.com/2013/03/blog-post.html

ImageУ след револуционарних дешавања у Будимпешти и свесног одбијања вођства мађарске револуције да Србима призна право на националну индивидуалност у Сремским Карловицма одржана је скупштина од 1. до 3. маја 1848. године (по старом календару).
Одлуке ове скуштине су биле: да се Карловачка митрополија уздгине на ниво патријаришије, Ђорђе Стратимировић је изабран за вожда, а пуковник Стеван Шупљикац је (у одсуству) изабран за војводу. Срем с границом, Барања, Бачка са бечејским дистриктом и шајкашким батаљоном и Банат са границом и кикиндским дистриктом се уједињују у „Србску војводину“ која је одмах ушла у политички савез са „Троједницом“ (Хрватском-Славонијом-Далмацијом). Изјављено је пријатељство са Румунима и предложен договор око спорова. Именована је делегација за свесловенски конгрес у Прагу.

Извор – http://sajkaskibataljon.rs

ImageОдлуком аустријског цара, Франца Јозефа I, због изузетних ратних заслуга током револуционарне 1848/49. године,  19.  новембру 1849. године, формирана је једна засебна српска круновина названа Војводство Србија и Тамишки Банат (Wojwodschaft Serbien und Tamisch Banat), која се састојала од делова Баната, Бачке и Срема. Покрајином је управљао аустријски гувернер, чије се седиште налазило у Темишвару, а титула војводе је припадала аустријском цару. Службени језици Војводства Србије били су немачки и илирски (српски). Војводство Србија и Тамишки Банат је укинуто 1860. године а већи део територије (Банат и Бачка) је прикључен Угарској, са изузетком Срема који је прикључен Краљевини Славонији, која касније постаје део Краљевине Хрватске-Славоније у оквиру хабзбуршке Угарске.

Извор – http://sajkaskibataljon.rs

СликаБуњевци и Шокци су две посебне етничке групе, међусобно врло сличне, али ипак свака од њих љубоморно истиче своју посебност. Буњевци живе у Бачкој, а Шокци на нешто ширем подручју Војводине, Славоније и Барање. Костић њихов територијални размештај овако прецизира: “Буњевци живе само у Бачкој, и то северној: у Суботици (која је њихова метропола), јужно и северно од ње. Севернији Буњевци живе у тзв. Бајском троуглу, у оном делу Бачке који је остао под Мађарском. Шокци живе претежно у Барањи али такође и у јужној Бачкој (уз Дунав). И њих има у мађарском делу Барање можда више него у на шем (док је Буњеваца у Бајском троуглу мање него код нас). Шокаца је раније било много више. Цела католичка Славонија се звалаШокадија. И данас још понеки Славонац католичке вере каже да је Шокац.” (стр. 60-61.)
Буњевци су име добили по реци Буни, левој притоци Неретве. Одатле су пошли, негде у 15. веку, на запад, и прво се обрели у Далмацији, где је један део њих и остао(у 19. веку начисто асимиловани у Хрвате), а други, већи, кренуо ка Бачкој. Највероватније је да су у Далмацији и постали икавци, мада их и данас, колико ми је познато има екаваца и ијекаваца. Оно што је још карактеристично је да су далматински Буњевци славили славу, што је још један од доказа србског идентитета.

Према првом угарском статистичком прегледу, из 1840. године, у Хрватској и Славонији је живело укупно 1.605.730 становника, а од тога 777.880 Хрвата, 297.747 Шокаца и 504.179 Срба или Раца, како су их још увек називали. Из табеле се види да у Пожешкој и Вировитичкој жупанији није било ниједног Хрвата. Ту су живели само Срби и Шокци, као и у сремском делу Војне крајине. Забележено је да су Шокци живели и у неким деловима Босне, а Буњевци у северној Далмацији, што указује на чињеницу да је то првобитни назив за покатоличене Србе, поготово што је у Срему и Славонији све до данашњег времена за Србина који би се покатоличио уобичајено говорено да се пошокчио.

Римокатоличка свештеничка хијерархија није према Шокцима никада показивала неки виши степен поверења. Углавном су их презирали, а остало је забележено да је католички каноник мађарске националности Шандор Ронај у једном пештанском часопису о Шокцима писао на следећи начин: “Шокац је савршени контраст Буњевцу. Шокац је европски Индијанац који живи поред Дунава у неколико села, по вери и језику не обазревши се на различите акценте, једно је са Буњевцима. Шокци су богобојажљиви људи, али без морала.” (стр. 60.)

Писаних трагова о Буњевцима и Шокцима има при крају 17. века, а како Костић наводи, позивајући се највише на истраживања Алексе Ивића, 1687. године у Бачкој је живело пет хиљада Буњеваца. “Они су од аустријских власти називани искључиво као “Раци католици”, било у немачком или латинском језику.” (стр. 62.) Немачки публициста Паул Флеш, родом из Бачке, објавио је 1953. године у Немачкој књигу “Златна Бачка”, у којој је истицао “да је из 88 латинских, немачких и аустро-угарских монографија и историјских докумената утврдио да су се Буњевци доселили у Бачку 1687. као католички Срби.” (стр. 62.) То исто тврде и најистакнутији српски историчари који су проучавали историју Војводине, а пре свега Алекса Ивић, Јован Радонић и Душан Поповић.
Поповић у књизи “Велика сеоба Срба” из 1954. године наводи и да је католички надбискуп Имре Чаки, 1718. године, у писму цару Карлу III тврдио да “Срба има и римокатоличких и православних, ових првих мање; они су јако сиромашни.” (стр. 62.) Буњевци су се држали прилично компактно, добро су се међусобно организовали. “Вође ових рацких Срба су тражили да их населе у Суботици, Баји и Сегедину, све важним местима са одличном земљом. Изгледа да су скоро сви насељени у Бачкој, јер се срећу после у Суботици, Сомбору, Сенти и Баји, и још у близини Бачке, у Калошу. У Сегедину их нема. Тамо где су се населили, остали су до наших дана.” (стр. 62.)

Оно што је неспорно је чињеница да “сви етнографи и аустријски и мађарски сматрају Буњевце и Шокце католичким Србима. Посебно то важи за бечке етнографе Чернига и Фикера, мађарске Хунфалвија, Калетија и Шикера. Најпризнатији њихов етнограф Хунфалви каже да је око 1870. било у целој Угарској (тј. са Хрватском и Славонијом) Србо-Хрвата” 2.405.700 од чега отпада “на прави српски народ 942.923 грчко-источних и око 70.000 католичких Срба (Шокаца и Буњеваца), дакле укупно 1.012.923.” Тако изречно стоји код Хунфлавија.” (стр. 62-63.)

Немачки путописац Гринхолд је 1847. године у часопису “Иностранство” писао: “Слободни краљевски град настањен је највећим делом од Раца католичке и православне религије, броји 25.000 становника.” (стр. 63.) Исти аутор наводи за Бају: “Пространи и слабо изграђени део вароши назван “На песку”, настањен је готово само од Буњеваца, које обично називају Раци, Рајици.” (стр. 63.) Немачки географски часопис “Глобус” је крајем прошлог века, у неколико наврата, објављивао податке да су Буњевци и Шокци – Срби католичке конфесије. 1875. године у њему је објављен текст под насловом “Шокци и Буњевци у Угарској” у коме је, између осталог, стајало: “У јужнословенска племена која обитавају Угарску, спадају и Буњевци и Шокци. Они су досад по свим пописима навођени као Мађари иако им је матерњи језик словенски и то управо српски; има их врло мало који поред овог језика говоре и неки други. Оба та племена су веома запуштена и крајње биготна. Буњевци се разликују од Шокаца само по одећи, они су (Буњевци) уопште живљи (отреситији) од ових и много лепши сој људи. Њихов спољни тип (изглед) је изразито српски.” (стр. 63.)

Француски публициста Анри Гедо писао је 1876. године: “Словени Далмације и Истре често се класирају као Хрвати. Разлика између Срба и Хрвата је историјска, а не етничка. Обично се Србима називају православни који се служе ћирилицом, а Хрватима католици који употребљавају латиницу. Па ипак извесни научници, међу њима Пико, увршћују у Србе Словене католичко-латинске Далмације и Истре, јер се они својим дијалектом придружују правим Србима, једнако као и Шокци и Буњевци Мађарске (приближно око 60.000.) иако су они латински католици и пишу у свом језику латинском азбуком.” (стр. 64.)

Још је изричитији један од најауторитативнијих немачких етнографа 19. века, Лорен Дифанбах, у својој књизи “Етнографија Балкана”, објављеној у Дармштату 1880. године, у којој недвосмислено тврди да у Угарској живи око 200.000 Буњеваца и 50.000 Шокаца, оба племена говоре српски. Први се одликују чишћим и лепшим српским типом, духовном бодрошћу, ношњом, и треба да су се почетком 18. века доселили из Далмације; њихово главно место је Суботица.”(стр. 64.) Чешки етнограф Лубор Нидерле 1911. пише у својој књизи “Словенска раса” на француском језику: “Вера је једно од главних знамења за диференцирање Хрвата од Срба: Хрвати су католици, Срби православни и муслимани. Ипак, ово обележје није апсолутно… Има бројних католика који се сматрају Србима и које Срби сматрају својима. То су нпр. католици Дубровника и Боке Которске; или Шокци, Буњевци и Крашовани Мађарске.” (стр. 64-65.)

Немачки публициста Албрехт Вирт у књизи “Балкан” из 1914. године каже да се “у Мађарској католички Срби називају Буњевци и Шокци.” (стр. 65.) Енглески политичар и географ Артур Еванс у предавању које је 1916. године одржао у Краљевском географском друштву у Лондону, говори да “у Суботици и њеној околини има око 70.000 Срба католика (Буњеваца), који су дошли тамо из Херцеговине.” (стр. 65.) Немачки етнограф Хуго Бернациг 1954. године у својој књизи “Етнографија” објавио је велику фотографију с потписом: “Шокци и Шокице у свечаној ношњи. То су католички Срби, који обитавају делове Бачке и Баната.” (стр. 65.) Никада ниједан страни аутор од науке или струке нигде није написао да су Буњевци или Шокци Хрвати. Такву тврдњу изнети било би једноставно крајње неозбиљно.

Мора се признати да се српска национална свест код Буњеваца и Шокаца постепено гасила, али то није никако утицало на појаву хрватске свести, него на истицање сопствене посебности.Хрвати су Буњевцима и Шокцима били апсолутно стран етнички елемент. “И Буњевци и Шокци су фанатични католици, много одани својој вери и своме свештенству, које је опет изразито ултрамонтанско. То је највише одвајало (православне) Србе од Буњеваца одн. Шокаца. То је ометало мешане бракове. Али један случај који се десио на крају прошлог века (1899.) не може се ни овде мимоићи. Тада је прешло у православну веру велико село Сантово у Бајском троуглу, више стотина душа. Прешли су, истина, више из љутње према католичком клиру и из ината, него из наклоности према православљу. Али је случај јако симптоматичан. У Мађарској је било веома много протестаната (скоро сва yентрија била је калвинска), па ипак Сантовци нису прешли у привилегисану евангелистичку веру већ у прокажену православну, управо српско-православну (јер је било још и румунско-православне). Доказ ипак да аверзија према православљу није била тако дубока.” (стр. 66.)

Буњевци су живели са православним Србима и међу њима. Сарађивали су по свим питањима. И политички су заједно наступали на локалном суботичком, жупанијском бачком и државном пештанском нивоу. О томе је највише писао Васа Стајић, бавећи се и питањем мађаризације Буњеваца. И сами Буњевци су и у XIX веку свој језик називали рацким, о чему сведочи и њихов главни народни предводник из тог времена, католички бискуп Иван Антуновић, у “Расправи подунавских и потисанских Буњевцих и Шокцих у погледу народном, вјерском, умном, грађанском и господарском”, објављеној у Бечу 1882. године: “У оно време кад сам у Алмашу жупничком био, где је реч Божја у три језика навеш тавана била, те се на једној над проповедаоницом стојећој табли означавао језик. На овој буњевачкој бијаше великими писмени исписани “рацки”, што се није допадало тадашњем кнезу, иначе веома поштену и богату мужу, Андрији Јагићу, па ме умолио да тај надпис с оним “буњевачки” изменити дадем. У то ја нисам ради тога приволио што сам знао да и Буњевац о народном говору вели: “диванили смо рацки.” (стр. 66.)

У тој истој књизи бискуп Иван Антуновић се обраћа српском народу најлепшим речима: “Будите, дакле, срдачно поздрављени, браћо Срби. Та ме свист што говорио и писао, никада неће продрмати моје најчвршће увјерење да смо једним отцем од једне те исте матере рођени, крв од крви, кост од кости. О том сведочи слог и труп тијела, маст, лик и облик, нарав, обичај и адет у радости и жалости, у јелу и питју, у обислу и обитељском животу; у начину газдовања, мислења и осиећања у миру и рату, под једним те истим именом и презименом.” (стр. 67.)

Када је 1918. године Српска војводина јавно прокламовала своју вољу и одлукуда се директно припоји Краљевини Србији, “Буњевци су у том акту играли знатну улогу. Велика народна скупштина која је то решила звала се “ВНСК Срба, Буњеваца и осталих Словена у Банату, Бачкој и Барањи.” Она је имала неколико председника; као први је међу њима означен др Бабијан Малагурски, Буњевац из Суботице. Од 757 посланика било је Срба 578, Буњеваца 84, Шокаца 3 (они уопште нису имали интелигенцију), 62 Словака, 21 Русин, 6 Немаца и 1 Мађар. (стр. 67.) Остало је запамћено да је један од највећих пропагатора прикључења Србији био суботички католички жупник Блашко Рајић, који је на Великој народној скупштини одржао величанствен говор у коме је, између осталог, изрекао: “Нећу овде разглабати шта је Србија урадила, јер о томе говори данас сав велики свет, него ћу у име мојега потлаченог, притиснутог, досада на уништење осуђеног народа (аплауз: “Живела наша браћа Буњевци!!!) јавно пред скупштином да захвалим Србији што нас је својом неприсподобивом војском ослободила јарма и смрти.” (стр. 67.)

На основу свих ових и бројних других података Лазо Костић извлачи следећи закључак: “Ако се Буњевци и Шокци нису могли сасвим идентификовати са Србима, ни говора није могло бити, све до Југославије, о њиховом хрватству. Хрвата међу Буњевцима није уопште никад било, ни од корова, све до уједињења у Југославију. Мало пред Први светски рат појавило се неколико њихових школованих људи (да се на прсте наброје), који су почели пропагирати хрватство, али ни тада никако искључиво већ у вези са српством.” (стр. 67.)

На првим парламентарним изборима Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца појавила сеБуњевачко-шокачка странка која је у Народној скупштини освојила неколико посланичких мандата и формирала посланички клуб. Буњеваца је било и у српским странкама, али не и у хрватским. Најзначајнија буњевачка књижевница Мара Малагурска, позната по роману “Вита Ђанина”, јавно се декларисала као Српкиња, као и истакнута сликарка Ана Бешлић. Како резонује Костић “да је остала Србија, а не Југославија, сумње не може бити да би Буњевци и Шокци, до тада национално неизграђени, чак неопредељени, постали Срби, као што би остали Срби и католици Боке и Дубровника, којима би се придружили многи Далматинци. Конкордат Ватикана са Србијом из 1914. давао је чак и легитимацију највиших католичких верских кругова за то.” (стр. 68.)

Пре Првог светског рата провођен је процес мађаризације Буњеваца, а после рата, поготово после Другог светског рата, на делу је био процес интензивног похрваћења. Како се својевремено жалио бискуп Антуновић, однарођавали су се махом образовани људи, док су буњевачку свест и специфичност чували пољопривредници. Процес мађаризације Буњеваца у Мађарској скоро да је у потпуности завршен. Костић професионалном статистичком анализом долази до податка да је после Другог светског рата у Бачкој и Барањи било укупно око сто хиљада Буњеваца. Официјелно похрваћење је ту бројку преполовило, а многи Буњевци, не приставши да се изјасне као Хрвати, бежали су у категорију национално неопредељених Југословена.

Извор – Весна

http://vesna.atlantidaforum.com/?p=1051#more-1051