Архива за категорију ‘Срби и Руси’

Бубаньски герои1.децембра 2015.  ученици Понкинске основне школе из Русиjе и  основне школе „Бубањски хероји” из српског града Ниша заjедно су учествовали у угледном видео часу «Цар Николај Други и руско – српски односи почетком 20. века». Они су говорили о братских везама наших народа и о догађајима коjи су били сто година раниjе.

Ово је био почетак наше сарадње….

Сада имамо нову школску сарадњу.

ОШ “Бубањски хероји” из Ниша,  Поњкинска основна школа и Палехска средња школа из Ивановске области, лицеj броj 5 града Долгопрудни  из Московске области  Руске Федерације)… завршили су сценарио за нови угледни видео (документарни) час са темом «РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ»

Циљ овог часа је обострано упознавање ученика са темом – РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ – као и о руско-српским везама и да Србија никада не заборавља искреног пријатеља и брата који јој је помогао у најтежим тренуцима Великог рата, па је зато и прва притекла у помоћ прогнаној Руској браћи после ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У РУСИЈИ. И да се Руски ђаци уознају са помоћи коју је пружила Србија РУСКИМ ЕМИГРАНТИМА ОД КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА.

Ево и имена свих учесника и цитате из њихових  наступа.

То су наставници, ученици, научници, истраживачи и потомци руских емиграната који живе у Србији.

Баранова

Олга Баранова, професорка историjе Палехске средне школе Ивановсе области       ( Руска Федерациjа) и њене ученици

Бобков Иван, Выдренкова Алена, Мухин Павел, Александрова Анастасиjа. 

Палехская школа

Ученици Палехске средне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

„Прве избеглице из грађанским ратом захваћене Русије појављују се у Србији већ крајем 1919. године, након француске евакуације Одесе. Међутим, главнина избеглица обрела се на Балкану након пада генерала А.И.Деникина, заузимања Новоросијска од стране бољшевика (март 1920.) и изгона са Крима армије П.Н.Врангела (новембар 1920.)“…

До 1922. у Краљевину стигло је оо 44.000 руски избеглица. Зашто је Београд примио толико велики број тих људи? Најважнији чинилац, којим су се руководиле власти Краљевине приликом одлучивања о прихвату руских избеглица био је заснован на јасној спољнополитичкој оријентацији коју је новоформирана држава наследила од Краљевине Србије и која је сликовито била изражена кроз идеју о „враћању дуга Русији“, због њеног држања, које је заузела пред избијање Првог светског рата, у лето 1914. године. Сличну мисао изрекао је Никола Пашић, председник Министарског савета, на скупштинском заседању 25. јануара 1922: „Ми Срби смо захвални великом руском народу, што је похитао да нас спаси од погибије која нам је претила, кад нам је Аустро-Угарска наговестила рат. Да Русија није устала да нам помогне, ми Срби бисмо пропали. То им не можемо никада заборавити. Ми смо примили сада руске емигранте као браћу своју“. Причају ученици Палехске средње школе из Русије.

ччЂорђе Бојанић. професор историjе у основној школи «Бубањски хероји»  (Ниш, Република Србиjа).

«Милиони руских избеглица су, након избијања Октобарске револуције, напустили своју отаџбину. Очекивали су да ће „црвена револуција“ кратко трајати, нису ни  слутили да ће избегличка туга бити велика као руска степа. Бољшевици су искористили рат, замутили и срушили православну царску Русију , у њој успоставили совјетску, комунистичку власт, која ће битно угрозити руску духовност и довести у питање постојање православног народа у целини.

Прве избеглице из Русије у Србију су дошле крајем 1919. Године».

«После слома царске Русије Србија, на челу са витешким краљем Александром I Карађорђевићем , пригрлила је своју избеглу руску браћу и сестре, Српски краљ је пружио руку спаса руском народу, после Октобарске револуције. У нашу земљу је после ове крваве револуције избегло 50 хиљада Руса. Највећи број њих остао је у Србији, коју су руске архитекте, лекари, официри и уметници буквално препородили У Србији је руска интелигенција оставила неизбрисив траг у привредном, културном и јавном животу , јер су у њој живели потомци руских великана: Толстоја  и многих других.Емигранти су оснивали кадетске школе, девојачке институте, гимназије, подигли Руски дом у Београду. Отворен је као културни центар 9. априла 1933. године. У знак сећања због уништавања православних светиња у Совјетском Савезу од стране комуниста, руски емигранти у Београду су одлучили да на српском тлу буде изграђена Иверска капела као верна копија оне из Кремљ.

За нас Србе је интересанто да је на проучавању „Крмчије“, тј.“Номоканона“ Светог Саве највише радио Рус, проф.Сергије Викторович Троицки, који је пре доласка у Србију једно време био и доцент на Универзитету у Одеси, професор Духовне академиј у Москви и наставник Александро – невске семинарије у Петрограду. На Правном факултету у Суботици, а касније  на Правном и Православном богословском факултету у Београду је предавао Црквено (Канонско) право.  Њему Срби треба да буду бескрајно захвални због великог труда, који је уложио у проучавање „Номоканона“ Светог Саве». Прича Ђорђе Бојанић.

12980552_732631556872255_830222827_n

Ученик Александар Савић у улози Врангела

12980614_732631356872275_279461085_n

 Ученик Ненад Божић у улози проте Стеве

 

 

 

 

 

20160323_191904

Ученици основне школе „Бубањски хероји“ из Ниша… Ненад Божић, Александар Савић, Маја Кнежевић, Љиљана Петровић, Нађа Митровић, и Илија Ђорђевић Арсић.

А.ТарасьевИпођакон, проф. Андреј Тарасjев, председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији.

«Пре свега, ми морамо да се захвалимо за ову срдачност краљу Александру Карађорђевићу који се школовао у Русији до 1909. године у чувеном кадетском корпусу „Пажески“.

Осим тога, он је као регент наследник престола знао да је руски цар Николај Други цар мученик, ушао у Први светски рат потпуно неспреман само да би бранио Србију коју су напали западни непријатељи. И он је то памтио, то су памтили сви Срби.

И због тога смо ми добро живели у Србиjи. И ми користимо сваку прилику, сваки датум да подсетимо на то шта је Русија урадила за братску Србију и шта је братска Србија урадила за нас руске избеглице у тешким временима изгнанства нашег народа». Прича Андреј Тарасјев.

12968513_732629400205804_653795100_nПроф. др  Александр Нагорни,  професор на Медицинском факултету Универзитета у Нишу (Ниш, Република Србиjа).

У Нишу данас са породицом живи руски  потомак  проф. др Александар Нагорни, редовни професор на Медицинском факултету у Нишу, катедра за интерну медицину. Поље интересовања су му гастроентерологија и ендоскопија. Директор  је Клинике за гастроентерологију и хепатологију Клинчког центра у Нишу.  Члан је и Медицинске академије СЛД. Био је председник гастроентеролошке секције Србије.

„Ја сам потомак руског емиграната , који је почетком 20-их година у Србији је пронашао своју другу Домовину. Своју прву Домовину Русију, пореклом моj дедa je из Краснодарског краjа, никада није заборавио. По професији је био учитељ. Радио је  у бројним школама Пиротског, Бабушничког, Власотиначког краjа, остао је познат како међу ученицима тако и у народу што се, између осталог, бавио и медицином . У том смислу, да је помагао својим ученицима и становницима села у којем је служио, и то је забележено у неким књигама, да је извукао свом ученику страно тело из ока. О томе да су заиста ценили мог деду по оцу Александра Нагорног, чије име носим и ја, говори чињеница да  у Власотинцу постоји улица Александра Нагорног, мог деда Александра, као и  награда ученицима школи у Власотинцу, такође носи његово име“. Прича Александар Нагорни.

Зорица ПелешЗорица Пелеш, биограф проте Стевана Димитријевића, научно-истраживачки радник и публициста (Београд, Република Србиjа).

„Истражујући живот проте Стеве сазнала сам много о Русији, коју сам заволела  још у најранијем детењству кроз приче својих родитеља, јер је мој тата са Црвеном армијом  ослободио мој Београд 1944.године, а мама је била на Сремском фронту болничарка. Они су ме упутили у чаробни свет руске књижевности и уживала сам читајући непревазиђене руске класике.Посебно сам заволела руску музику кроз песме краљице руске романсе у Србији Олге Јанчевецке, чије су романсе биле мелем за душу руске емиграције.

Први Руси које сам упознала у детињству били су Лапатанови, моје прве комшије које сам обожавала. Били су то дивни дедушка др Пјотор ,кожни лекар, који је постао пуковник у Војсци Краљевине Југославије, његов син, др Николај и Соња Николајевна, ћерка др Николаја, балерина, кореограф и путописац са којом сам пријатељ пуних 59 година.“ Прича Зорица Пелеш.

12966511_732637766871634_1717453436_nДејан Серафимовић,  председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша (Ниш, Република Србиjа).

„Наше заједничко православно Богољубље и правдољубље учинило је да су вековима у срцима и делима својим, оба народа чинила своје жртвовање зарад помоћи Брату своме у муци. Управо, вољом Божјом, Христолики српски принц Растко постао је Христоносни Сава – захваљујући што му је Господ послао једног свог угодника, руског монаха са Свете Горе Атоске, да трасира будуће векове, православне и светосавске, народа српског. Ето, отуда, вољом Божјом, у мислима и срцима народа наших је братска љубав која вековима опстаје… Увек је наш Божји пут спасења – наш Источник – била Братска Русија!“ Прича Дејан Серафимовић.

Охрименко

Я, Муравьев А.Н.Александар Муравјов, наставник историjе Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и његова колегиница ….

 

Татјана Охрименко, наставница  руског jезика и књижевности Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и њихови ученици….

….. читају стихови руског песника  и емиграната Константина  Баљмонта

Д.ТесаковаДарија Тесакова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

                  Лебедь (Лабуд)

Заводь спит. Молчит вода зеркальная.

Только там, где дремлют камыши,

Чья-то песня слышится, печальная,

Как последний вздох души.

М.Охрименко-1Марина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

          Вечер (Вече)

На озере, тихом и сонном,

Наскучив путем раскаленным,

Качается огненный лик,-

То Солнце, зардевшись закатом,

На озере, негой объятом,

Лелеет лучистый двойник.

Н.Жукова.Надежда Жукова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

        Здесь и там (Ту и тамо)

Здесь гулкий Париж и повторны погудки,

Хотя и на новый, но ведомый лад.

А там на черте бочагов – незабудки,

И в чаще – давнишний алкаемый клад.

М.ОхрименкоМарина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Ја стојим поред зградом бивше мушке гимназиjе где је студирао чувени песник Константин  Баљмонт . Његов живот је био делимично повезан и са Србијом. Константин  Баљмонт jе плодан и популаран руски  лиричар из почетка 20. века , један од вођа модернизма, индивидуализма и симболизма.

Са српским лингвиста и научником  Александром  Белићом га везали  само  личне већ  и пословни односи.

Млади руски песник и талентовани српски студент упознали су се у Москви где  је Белић студирао на Московском универзитету.

Током свог боравка у Београду у  1929. године  Баљмонт је поменуо да је са Белићем пријатељи већ тридесет година. Књиге руског песника штампане су у београдској издавачкој кући Комитета  руске културе, чији је председник био Александар Белић.

Баљмонт је такође добио финансијску помоћ од југословенског Фонда помоћи руским писацима. Познати песник jе много преводио српске народне песме , па чак и научио српски језик.

Били су штампани његови преводе српских песама „Свети Сава“ и „Смрт царевића Уроша“.

У архиву Српске Академије наука и уметности у Београду се налазе у колекцији 8 Баљмонтових  писама» .

М.СуринаМариjа Сурина, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Академик Александар Белић (1876 —1960) био је српски филолог, професор и ректор Београдског универзитета, председник САНУ и члан многих академија у Југославији и иностранству, почасни професор Московског универзитета „Ломоносов“ .

Он је пружао руским емигрантима нарочито велику подршку. Они су од миље звали „русский батька“

Александар Белић у предратном Београду био је знан као човек лојалан монархији и поретку па је био и председник Државне комисије за Русе избеглице у Краљевини Југославији.

Историјат настанка и постојања „Руског дома“ тесно је везан за  духовну, културну и научну делатност представника руске емиграције која је живела у Краљевини СХС после октобарске револуције 1917. године.

Идеја стварања културног центра покренута је од стране руских емиграната и наишла је на  подршку краља Александра  Карађорђевића,  Патријараха Српског Варнаве, академика Александра Белића и других водећих државних и друштвених стваралаца Србије».

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска федерац Руска Федерациjа) и њена ученица…

Козлова

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5

Сиваченко ТатьянаТатјана Сиваченко, ученица лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска Федерациjа).

Руски песник Сергеј Бехтеjев пише песму посвећену jугословенском краљу Александру Првом. Он се захвалио краљу и Србији за оно што Србија  пригрлила руске избеглице у тешким данима изгнанства. Она jе као сестра дала уточиште за несрећну руску  браћу.

Одна лишь Сербия родная,

Храня преданье о добре,

Не изменила, нас спасая,

Своей беспомощной сестре.

Одна она в толпе безбогой,

У терний русского венца,

Сестре бездомной и убогой

Осталась верной до конца.

……

Приредили Ђорђе Бојанић и Александар Муравјов

 

лјлјГазета « Народне новине» (г. Ниш, Республика Сербия)  2 февраля 2016 г.

ОШ «Бубаньские герои» в Нише продолжает успешное сотрудничество с Понькинской основной школой в России.

Учащиеся нашей основной школы изучают историю совместно со сверстниками из России.

«Русские эмигранты в Сербии»- такова новая тема, которую будут совместно изучать учащиеся из Ниша и России.

В настоящее время идет подготовка урока в рамках продолжения  сотрудничества ОШ «Бубаньские герои» с Понькинской основной школой в России.

«Русские эмигранты в Сербии»-название нового обзорного видеоурока с  проведением которого ОШ «Бубаньские герои» продолжит успешное сотрудничество с Понькинской основной школой  из Ивановской области в Российской Федерации. Совместная работа нишской школы и школы из России началась в прошлом году, когда состоялся также обзорный видеоурок истории успешно реализованный к удовольствию учеников обеих школ. Час совместно подготовили профессора (учителя) истории Муравьев Александр Николаевич из русской школы и Джордже Боянич из ОШ «Бубаньские герои» в Нише с согласия родителей и одобрения директоров обеих школ.

«Цель этого часа – двустороннее знакомство учеников с темой «Русские эмигранты в Сербии» , русско-сербскими связями , с тем, что Сербия никогда не забывала искреннего друга и брата, который помогал в наиболее тяжелые времена Первой мировой войны,  и поэтому первой пришла на помощь русским  братьям изгнанным из России после Октябрьской революци», – поясняет профессор Джордже Боянич.  Таким образом русские ученики узнают о той помощи, которую дала Сербия русским эмигрантам.

Джордже Боянич привел весьма любопытные данные. «В бывшей Югославии жили прямые потомки Суворова, Пушкина, Лермонтова, Льва Толстого, родной брат Михаила Булгакова, родственница Константина Станиславского, родные создателя либретто оперы Римского- Корсакова, Владимир Бельский, внук известного художника Айвазовского. В Белграде одно время жили и потомки великого русского полководца Кутузова, одним из них был Илья Голенищев-Кутузов, поэт, переводчик, профессор, автор антологии сербской поэзии и многие другие».

Русские эмигранты проживали в Нише и в окрестностях города.

«Упомянем генерала Николая Антоновича, прадеда Дмитрия Рогозина. Протоиерей Стева Димитриевич позвал его  и поселил в своем  родном Алексинаце», -говорит Боянич.  « Мало известно, что прадедом нашего тенисиста Виктора Троицкого был русский профессор Виктор Сергеевич Троицкий, бывший одно время до приезда в Сербию доцентом университета  в Одессе, профессором Духовной академии в Москве и наставником Александро-Невской семинарии в Петрограде».

Будут слова и о известном генерале Петре Врангеле. Русским эмигрантом в Сербии был и Георгий Острогорский, основатель Института Византологии Сербской академии наук и искусства. В Сербии жил и знаменитый потомок полковника Николая Николаевича  Раевского Андрей Гарденин. Андрей был живой энциклопедией эмиграции после 1917 год , той которая нашла убежище в Сербии.

«В Нише сейчас с семьей живет потомок русских эмигрантов Александр Нагорни,  профессор кафедры медицины внутренних органов медицинского факультета в Нише»,-говорит Боянич. «Ожидаем, что он лично обратится к ученикам обеих школ как и Деян Серафимович, председатель общества сербско-русской дружбы «Граф Савва Вдадиславльевич» в Нише».

Профессор Джордже Боянич не желает до конца открывать все тайны  обзорного видеоурока, который увидят и русские и сербские ученики и которым после этого история соединяющая обе страны будет на шаг ближе. Не будем открывать все, но с удовольствием ожидаем конечную реализацию урока. Это относится не только  к ученикам, как нашим так и русским, которые таким способом  учат историю, но и ко всем тем кто заслужил честь быть участником этого великого проекта», – утверждает Боянич.

Автор В.Петрович.

Перевод с сербского языка: А.Муравьев.

Ђоле

  1. УСПОСТАВЉАЊЕ ДИПОМАТСКИХ ОДНОСА РУСИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Goran_Kikovic_1 Како пишу хроничари и историчари Црна Гора се у руским изворима први пут помиње на самом крају 17. вијека, 1698. године, када је руски државник Толстој, на путу за Италију, у Боки посјетио младе руске племиће који су се ту обучавалим поморским вјештинама (и који су касније постали генерали, адмирали, дипломате…).

Он је у свом дневнику записао да недалеко од Котора и Пераста живе људи који се називају Црногорцима, да су вјере хришћанске и језика словенскога, да их је мало, да никоме не служе и да повремено укрштају сабље са Турцима, те ратују са Венецијом.
Већ 1711., у вријеме Владике Данила, почињу дипломатски односи између Црне Горе и Русије. Додуше, то је више нека ad hoc дипломатија (тек након Берлинског конгреса, 1878. године, можемо говорити о модерној дипломатији у Црној Гори).

На позив Петра Великог у заједничку борбу против Турака, Владика Данило је казао Црногорцима: Ми смо чули да постоји хришћански цар у сјеверном дијелу свијета, Бог зна, како далеко… Али, како смо ми у овим брдима затворени са свију страна… чинило нам се да он о нама, као о шачици малог народа, сакривеног између змија и шкорпиона, не може ништа да зна… Али, ево данас, хвала Богу, ми видимо његове посланике и имамо у рукама његову царску грамату… Ми хоћемо да се Русима, а Руси нама, с Божјом помоћу, приближимо, да не бисмо једни од других били тако далеко. И Руси и ми смо исте крви и истог језика. Дакле, наоружајте се, браћо моја, Црногорци. Спреман сам и ја, не жалећи ни имање ни живот свој, да пођем с вама у службу цару хришћанскоме и нашем отачеству. Ускоро је Владика Данило отпутовао у Русију и донио позамашну помоћ манастирима и сиромашном црногорском народу.

Од тада па све до данашњих дана односи црногорског и руског народа су братски. Било је искушења у дипломатским односима двају држава, и како пише Јован Пламенац измеђумале црногорске и велике руске, чак и у вријеме Светог Петра Цетињског, посебно у вријеме књаза и потом краља Николе. Међутим, братска љубав два народа, једнокрвна и једновјерна, ужегнута прије три вијека, никада се није гасила.

Он истиче да се није мали број Црногораца школовао у Русији. Није  се мали број Црногораца одселио у Русију. У руској војсци било је 30 генерала и адмирала, досељеника из Црне Горе. Непосредно након Октобарске револуције, велики број руских емиграната обрео се у ондашњој Краљевини Југославији. Око 70 000 их се искрацало у Зеленики, међу њима и 70 генерала и адмирала руске царске војске. Многи су отишли даље, широм   Краљевине, али дио њих је остао. Црна Гора је тако добила љекаре, инжињере… Многима су и кости похрањене у земљи данашње Црне Горе; многи Руси управо овдје чекају Други Христов долазак. Као, уосталом, и многи Црногорци у Русији. Међу њима и један владика, Василије Петровић.

  1. РУСИЈА И ЦРНА ГОРА НЕКАД И ДАНАС

О односима Русије и Црне Горе Јован Пламенац каже: Русија јесте обилно помагала Црној Гори. И данас, када је црногорска привреда уништена, најзначајнији живи новац доносе нам Руси. А Црна Гора је својевремно Јапану објавила рат због Русије.  У ово вријеме Црна Гора је Русима била широм отворила врата, учинила себе њиховим другим домом. А онда – искушење! Можда чак веће него икада до сада.

Ево зашто су нам, не толико ради земаљских добара, него са аспекта есхатона, будућег вијека, вјечног живота, потребни Руси и Русија: над цивилизацијом се надвио отровни дим порицања хришћанских вриједности живљења. Из кухиње зла овог свијета, чији пипци преко којих се храни сежу у дубине Луциферовог богодступништва, силом новца и војне технике намећу нам лажну демократију (демократију као превару) и људска права као средство за доминацију, а преко њих хедонизам, педерастију, опијате, растакање породице, сексуалне слободе, абортус и контрацептивна средства, еутаназију, па све до “гранд шоуа“ и медија као индустрије шпекулације и релативизарања истине. Тај дим је погубан за душу, као што је онај чернобиљски био погубан за тијело.

А ми, Црногорци, како да се заштитимо? Како да се одбрани ћевап на тањиру аждаје? Зато су наше очи упрте у Русију, као на великог брата. Ко то данас, која сила може да се одупре поплави зла овога свијета? Русија! И само Русија!

Пламенац истиче: Ко то данас, као што је оно прије настанка свијета, супротставивши се Сатани и његовој војсци демона, Архангел Михаило стао пред војском анђела и громко узвикнуо: „Вонмем! Стојмо смјерно пред нашим Творцем и не мислимо што је супротно Богу, може стати пред демонском силом овога свијета?

Ја сматрам, само – Владимир Путин! Као што је оно, 1380, Димитрије Донски на Куликовом пољу стао пред Златном хордом. Клетва Светог Петра Цетињског, тог тајновидца који је чистотом своје подвижничке и страдалне душе сагледавао вјекове, у ствари је брига о душама Црногораца! Он је и свом насљеднику на трону црногорских митрополита, Петру Другом Петровићу Његошу, оставио зајештање: “Моли се Богу и држи се Русије“. Ове ријечи већ скоро два вијека котрљају се по црногорском камењу и одјекују. Русије се и данас држе они Црногорци који се Богу моле, коју у Бога вјерују и који Богу вјерују!– каже Пламенац.

Често се последњих година чује код необавијештених грађана злонамјерна и нетачна прича “Русија нас никад није помагала“. Па, де да видимо, кренимо редом!

Др Мирчета Ђуровић у књизи “Црногорске финансије“ документовано илуструје да то није тако. Приходи Црне Горе из унутрашњих извора, нијесу били довољни за подмирење државних потреба. О томе колико су чинили укупни приходи од непосредних и посредних пореза биће ријечи касније. Засад је довољно истаћи да они нијесу били довољни да покрију државне потребе. Црна Гора се у периоду о коме је ријеч налазила у времену максималних напора свих друштвено-политичких снага да се земља извуче из заосталости и да се побољшају привредне прилике и уреди држава. Развитак привреде, државног механизма, просвјете и уопште свих области живота изискивао је не само велике напоре већ и знатна средства. Поред тога, што посебно треба истаћи, Црна Гора у овом периоду води интензивне борбе са Турцима, у одсудној борби за коначно ослобођење и еманципацију од Турске, што је такође изискивало огромна средства. Ако се томе дода двор и његове потребе, онда је јасно да је то изискивало знатна средства. А њих није било могућно обезбиједити из домаћих извора. Морали су се тражити извори на страни.

            Како истиче др Ђуровић, најважнију помоћ са стране Црна Гора је добијала од Русије. Руска помоћ је претстављала један од значајнијих финансијских извора Црне Горе. Због тога ћу се на овом мјесту углавном задржати на руској субвенцији, ограничавајући се у претходном разматрању само на најбитније моменте, како би се добила што потпунија слика ове проблематике у периоду о коме је овдје ријеч.

            Помоћ Русије Црној Гори датира још од раније, од времена Петра Великог. Руска влада је још 1715. године одобрила редовну помоћ Црној Гори од 500 златних рубаља, с тим да се исплаћује сваке треће године. Али, помоћ није редовно исплаћивана. Како се кретала руска помоћ Црној Гори у току 18. вријека, тешко је утврдити. Она постаје нешто редовника од краја 18. вијека. Почетком 1799. године цар Павле је на молбу владике Петра I од 19. маја 1797. године наредио да се Црној Гори шаље сваке године помоћ од 1000 златника. Тиме је поново санкционисана одлука Петра Великог о помоћи Црној Гори. Али ни ова помоћ није редовно исплаћивана. Није прошло ни неколико година а помоћ је обустављена. Од 1807. године руска помоћ није исплаћивана за наредних неколико година. У борбама у Боки Которској Црногорци су имали огромне губитке. Али Руси нијесу дали готово никакву накнаду за то. Узалуд је владика Петар I годинама тражио накнаду за претрпљене жртве у Боки. Он није доживио да је добије.

            До кад је била обустављена субвенција послије 1807. године, тешко је из постојећег материјала утврдити. Из података се види да су почетком октобра 1823. године упућена два чека од по 7930 рубаља на име помоћи за 1821. годину. У неколико наредних година помоћ владици Петру I је исплаћивана, иако неуредно и са закашњењем. Захваљујући промјене на руском пријестолу, 1826. године је ријешено “да се обнови црногорском народу годишња помоћ од 300 дуката годишње“. Отада је помоћ владици Петру I редовно исплаћивана све до његове смрти 1830. године. Помоћ је исплаћивана у четворомјесечним ратама, три пута годишње.

  1. РУСКА ПОМОЋ У ВРИЈЕМЕ ЊЕГОША

            Како пише др Мирчета Ђуровић у својој књизи “Црногорске финансије“ Русија је послије смрти Петра I наставила да шаље исту помоћ – 1000 златника народу и 300 за личне потребе владици. Приликом доставе чека за личну помоћ Петру I у децембру 1830. године, наглашено је да се она уручи његовом законитом насљеднику. Тако је Петар II у првим годинама примао руску помоћ у висини како је била одређена 1826. године. Међутим, Његош је био боље среће од свог претходника. 1832. године поново је покренуто питање исплате заостале помоћи Црној Гори. Та сума је износила 17 000 златника. Почетком марта 1833. године руски конзул у Дубровнику, Гагић, обавијештен је да је цар наредио да се Црној Гори исплати заостала помоћ коју је био одредио цар Павле I и да се у ту сврху, као прва рата, шаље пет чекова у износу од 27 505 папирних рубаља. Тако је Петар II до јануара 1834., поред редовне помоћи, примио на име заостале субвенције – рачунајући и 7200 златника које је донио у Црну Гору Иван Вукотић – 15 400 златника. Овим је знатно био побољшан материјални положај Црне Горе, што је олакшало Његошу да се позабави унутрашњеим уређењем земље.

            Иако је помоћ углавном уредно примана, Његош њом није био задовољан. Он је предузео мјере да се субвенција повећа. Почетком 1837. године Његош је затражио да му се дозволи да дође у Петроград да би, поред осталог, затражио повећање помоћи. Овај Његошев корак није остао без резултата. И поред неких негативних мишљења о томе, Његош је успио да извојује повећање субвенције. Крајем октобра 1837. године руски посланик у Бечу, Татишчев, обавијестио је Гагића да је Црној Гори дата годишња помоћ од 80 000 папирних рубаља, под условом, да се троши на унутрашње уређење земље и на корист народа. Истовремено га обавјештава да је први четворомјесечни износ од 26 666,66 рубаља достављен преко Озерцковског и да се за наредни квартал шање чек на исто толики износ. Тако је Његош од 1837. године, поред редовне помоћи од 1 000 златника (око 2 900 сребрних рубаља или око 4 300 фиорина), добијао све до своје смрти и 80 000 рубаља (у папирном новцу).

            Уза све то, руски цар је црногорском народу средином 1838. године, због неродице, поклонио 10 000 четврти жита. Од овога је Црној Гори за неколико наредних година испоручено 3480 четврти. Његош је тражио да се остатак, умјесто у житу, дâ у новцу. Цар је уважио Његошев предлог и наредио да се мјесто преосталих 6 520 четврти жита изда 20 000 сребрних рубаља (око 30000 фиорина), у двије рате по 10 000 рубаља, с тим да се новац искључиво употријеби за исту сврху.

            Захваљујући свему томе, Његош није много оскудијевао у материјалним средствима. Њему је чак нешто и преостајало, што је било депоновано у Русији и неким аустријским банкарским кућама, а нађено је и нешто готовине у каси на Цетињу. Његош је још 1842. године депоновао у Русији, код Тргоачке банке у Петрограду, 50 552,15 сребрних рубаља. Приликом Његошеве  смрти затекло се новца у износу од 332 583 фиорина. Овај новац је Његош чувао да би ваљало у нужди црногорском народу, што је и у својој опоруци нагласио.

  1. ПОМОЋ РУСИЈЕ ЦРНОЈ ГОРИ У ДОБА ДАНИЛА И НИКОЛЕ ПЕТРОВИЋ

            Послије Његошеве смрти Русија је и даље слала помоћ Црној Гори у истој висини као и раније – 80 000 папирних рубаља и 1 000 дуката. За прва два четворомјесечја 1851. године новац је на вријеме стигао, а последња рата тек у септембру наредне 1852. године заједно са првом ратом за 1852 годину. За неколико наредних година субвенција је углавном редовно исплаћивана. Међутим, ускоро је исплата обустављена. У току 1856. године нормално су исплаћене само прве двије рате; трећа рата је задржана. У то вријеме дошло је до затегнутих односа са Русијом, па је због тога исплата субвенције за једно кратно вријеме обустављена. Истовремено је ријешено да се од обустављене субвенције даје помоћ црногорским емигрантима Ђорђију Петровићу, Медаковићу и њиховим присталицама са породицама (сердару Милу Мартиновићу, барјактару Ивановићу и др.) Емигранти су примали помоћ од средстава црногорске субвенције до јула 1859. године, а отада из других фондова. Од јула 1859. године Црна Гора је поново примала пут износ субвенције, и то углавном редовно. Тако је Црна гора за вријеме владавине књаза Данила, иако нередовно и са затезањем, добијала помоћ од Русије као и за вријеме Петра II  – 9 000 златника (1 000 лично књазу и 8 000 држави), што је чинило око 42 000 фиорина. Износи Др Мирчета Ђуровић у књизи “Црногорске финансије“.

            Исти износ Русија је давала и послије смрти књаза Данила, у првим годинама владавине књаза Николе. Али ни књаз Никола није прошао без сметњи. Већ послије неколико година субвенција је привремено била задржана, док се не добије извјештај о Црној Гори. Због тога помоћ није исплаћена у току 1863. и 1864. године. Тек у новембру 1864. године одобрено је да се исплати помоћ Црној Гори за 1863. годину, и то само двије трећине (15 000 рубаља), а остатак да се депонује код једне руске банке. И ова опструкција руске владе била је слична оној из времена књаза Данила, 1857. године. Ако је Црна Гора и покушала да потражи ослонац на другој страни, одмах је долазила у опасност да јој руска влада укине субвенцију. Такве појаве, видјећемо, нијесу биле ријетке и нијесу остале без посљедица по Црну Гору.

            Помоћ додијељена Његошу 1837. године, у износу од 80 000 папирних рубаља, по свему судећи, била је дата на 30 година. Јер, 1867. године поставило се питање њеног продужења. Царском одлуком почетком 1867. године одобрена је исплата субвенције Црној Гори за наредних пет година, у истом износу како је и дотада исплаћивана – 22 857 сребрних рубаља. Тако је продужена субвенција од 80 000 папирних рубаља до 1873. године. Међутим, 1869. године Русија је дала посебну субвенцију за двије средње школе у Црној Гори. Приликом свог боравка у Русији књаз Никола је успио да издејствује помоћ за Цетињску богословију и Дјевојачки институт. Цетињска богословија добијала је 8 000, а Дјевојачки институт 5 500 сребрних рубаља. Тако су од помоћи из Русије била обезбије-ђена материјална средства за прве двије средње школе у Црној Гори. Захваљујући томе школе су нормално радиле и показале су веома добре резултате.

            У периоду до рата 1876-1878 године Русија је још једанпут повећала помоћ Црној Гори. Како је 1872. године истицао рок продужењу субвенције из 1869. године, књаз Никола је искористио прилику да затражи повећање помоћи. Он је преко књаза Горчакова упознао руског цара са тешким материјалним приликама у земљи и тражио повећање субвенције. Цар је узео у обзир тешкоће Црне Горе и ријешио да се помоћ Црној Гори повећа. О томе је Горчаков обавијестио књаза Николу у новембру 1872. године. Горчаков у писму наводи да је цар дао налог да се новчана помоћ Црној Гори удвостручи и да се од 1. јануара 1873. године умјесто 23 000 исплаћује 46 000 сребрних рубаља. Из писма се види да је ово повећање било намијењено лично књазу Николи, јер се у писму наглашава да се новац њему исплаћује и да га он употребљава према свом нахођењу. Тиме је субвенција из Русије знатно повећана. Од 1873. године, не рачунајући оно што се давало као помоћ појединцима (Даринки и др.), субвенција је износила преко 62 000 рубаља – 46 000 држави и књазу, 8 000 Богословији, 5 500 Дјевојачком институту и око 3 000 рубаља (1 000 златника) цркви. То је у оно вријеме износило око 80 000 фиорина. Овај износ Црна Гора је примала до ратова 1876-1878, па и касније. Субвенција је исплаћивана у четворомјесечним ратама, три пута годишње, и то углавном редовно.

            Поред субвенције од Русије, Црна Гора је добијала помоћ и од других земаља. Али то је тешко тачно утврдити. Док је о руској помоћи сачувано подоста података, тако да се она углавном може континуирано пратити, о другим помоћима има врло мало трага у архивском материјалу. Уколико је и било неке помоћи, она није имала трајнији карактер. У том смислу једино се издваја помоћ од Аустрије, која је давана на име одржавања путева.

            Средином 1870. године књаз Никола је покренуо код аустријске владе питање изградње пута од Котора до Цетиња и Ријеке Црнојевића. За изградњу путева књаз је тражио кредит од 500 000 фиорина. Али аустријска влада је одуговлачила ово питање, па је књаз био приморан да се изнова обраћа Бечу. Око тога су дуго вођени преговори и тек у прољеће 1873. године су привредени крају. Аустријска влада је нашла за најпогодније да се за изградњу путева уа Црној Гори даје редовно годишње 30 000 фиорина. Прва рата предата је књазу приликом његовог боравка у Бечу у мају 1873. године. Субвенција за одржавање путева углавном је редовно исплаћивана, не само до Берлинског конгреса него и касније. И поред тога што је примана субвенција, пут од аустријске границе до Ријеке Црнојевића изграђен је тек послије Берлинског конгреса, од 1879-1884.

  1. РУСКА СУБВЕНЦИЈА ЦРНОЈ ГОРИ И ПОМОЋ ДРУГИХ ДРЖАВА

            Како Ђуровић пише : Осим субвенције од Русије Црна Гора није у периоду послије берлинског конгреса трајније примала неку значајнију помоћ са стране. У том погледу једино вриједи поменути помоћ од Аустрије.

            У првом дијелу рада истакнуто је да је Аустрија давала Црној Гори годишњу помоћ на име одржавања путева у износу од 30 000 фиорина. Ова помоћ је настављена и послије Берлинског конгреса. Помоћ је редовно исплаћивана, преко аустријског посланства на Цетињу, два пута годишње, по 15 000 фиорина. Аустрија је редовно давала ову помоћ до краја 1891. Како се види из једног телеграма министра Гавра  Вуковића црногорском посланику у Цариграду Бакићу, аустријска влада је 1892. године обуставила ову помоћ Црној Гори.

            Међутим, црногорска влада се у септембру 1895. године обратила Аустрији за помоћ у изградњи пута Рисан-Никшић. Аустрија је изгледа прихватила молбу црногорске владе. Почетком октобра је примљено “као додатак субвенције за путеве“, како стоји записано у протоколу, 20000 фиорина.

            Др Ђуровић у свом коментару истиче да “да ли је тада још што примљено од Аустрије на име изградње овог пута, нијесам могао утврдити, али претпостављам да није. Пут Никшић-Рисан није изграђен овом приликом. Од овог пута није било изграђено до Балканског рата ни десет километара. Интензивнија изградња пута отпочела је тек 1912. године. Пошто је Аустрија била заинтересована за овај пут, утврђен је споразум између двије владе да Аустрија да помоћ у износу од 400 000 перпера. Пут је рађен током 1912. године, све до избијања рата. Од предвиђене суме Аустрија је исплатила 250 000 перпера, али радови нијесу настављени послије свршетка Балканског рата – пут није био изграђен до краја постојања црногорске државе“.

            На томе се завршила аустријска помоћ Црној Гори за изградњу и одражавање путева. Она је донекле допринијела изградњи неких путева у Црној Гори, али у цјелини, није имала битнијег утицаја на црногорске финансије. Ипак, Аустрија је била веома заинтересована за изградњу и одржавање пута Ријека Црнојевића-Котор. Пут је требало да послужи као основна саобраћајна артерија између Црне Горе и Аустрије и између једног дијела Турске и Боке Которске. Овим путем требало је да се одвија црногорски извоз за Аустрију (од чега је умногоме зависило аустријско тржиште и становништво у Боки) и да олакша увоз аустријске робе у Црну Гору.

            Што се тиче помоћи од Француске, она је више имала повремени карактер. Нешто више помоћи од Француске добила је Црна Гора за вријеме књаза Данила. Колико је износила помоћ тешко је утврдити, јер о томе постоје веома противурјечни подаци. Но без обзира на то, француска помоћ Црној Гори није имала трајнији карактер.

            За Црну Гору и њене финансије нијесу биле без значаја ни друге повремене и једнократне помоћи. Црна Гора је повремено добијала помоћ не само од Русије, Аустрије и Француске, него и од многих других земаља: Србије, Италије, Грчке итд. Помоћ појединих земаља била је не само у новцу него и у житу, оружју, одијелу и другом материјалу. Повремена помоћ била је од посебног значаја нарочито у ратним приликама и гладним годинама, о чему је сачувано пуно података.

            У цјелини руска субвенција и разне друге помоћи биле су важан фактор за црногорске финансије. Руска субвенција, која је од 1837. знатно повећана и углавном била редовна, значила је много за оскудну државну касу Црне Горе. Она је била веома важна допуна унутрашњим финансијским изворима земље. На њу се рачунало као на сигуран финансијски извор, па је она у извјесном смислу била коректура финансијског дебаланса и компезирала је донекле перманентни дефицит Црне Горе.

            Али, помоћи су имале и другу страну медаље. Преко субвенције и разних помоћи поједине стране силе хтјеле су да остваре свој утицај у Црној Гори, да је вежу за себе и потчине је својим интересима. То је у крајњој линији, наравно, била сврха помоћи, ма од које стране она долазила. Интереси Русије и других сила често су се разилазили са тежњама Црне Горе. У том погледу Црна Гора се налазила у незавидном положају. Требало је сачувати наклоност Русије или неке друге силе, а спроводити своју основну концепцију – развијати ослободилачку борбу и обрачунавати се са Турском. На тој линији је чсто долазило, и морало је долазити, до сукоба између Црне Горе и појединих страних сила, јер су њихови захтјеви често били супротни интересима Црне Горе. Требало је, често много воље и упорности, и много такта, да се паралише утицај са стране и отклони све оно што би ишло на штету црногорског народа и његових основних циљева.

            С обзиром на све то, помоћи су имале двојаку улогу. Оне су, с једне стране, биле важна допуна црногорских финансија, а с друге стране препрека слободне активности Црне Горе. Руска помоћ, и материјална и друга, била је важан фактор у развитку ослободилачке борбе црногорског народа, у процесу стварања државе и уређења земље. То је нарочито долазило до изражаја онда када се основна тежња црногорског народа налазила на линији руске политике и када је то Русији посебно конвенирало. Али, било је момената када Русији није ишла у рачун борба Црне Горе и кад су Руси настојали да се она смири. У таквим приликама руска политика морала је имати лоших посљедица по Црну Гору. Какав је карактер имала руска субвенција и друге помоћи за Црну Гору, још боље ће се моћи сагледати приликом анализе периода послије Берлинског конгреса.

  1. ВАНРЕДНИ ПРИХОДИ И СУБВЕНЦИЈЕ ЦРНОЈ ГОРИ ОД БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА ДО КРАЈА 19. ВИЈЕКА

            У првом дијелу било је ријечи о руској субвенцији до рата 1876-1878, а овдје ћемо  се задржати на период од Берлинског конгреса до Првог свјетског рата. Претходно треба напоменути да је Русија, поред редовне субвенције, давала у току ослободилачког рата, и даље до 1880. године, знатну ванредну помоћ за набавку оружја и другог ратног матери-јала. Руска помоћ је умногоме олакшала Црној Гори да успјешно оконча борбу и изађе као побједник из овог тешког рата. Поред тога, Русија је ради наоружања црногорске војске дала зајам Црној Гори, у јесен 1879. године, у износу од 900 000 рубаља (око 1 100 000 фиорина), о чему ће бити више ријечи у поглављу о зајмовима.

            Послије закључења мира и сређивања ратних прилика, Русија је наставила да даје редовну помоћ Црној Гори у истом износу као прије рата 1876-1878, тј. према одлуци руског цара крајем 1872. године. Продужена субвенција је износила: 46 000 рубаља црногорској влади и књазу Николи, 8 000 Богословији, 5 500 Дјевојачком институту којег је основала Руска царица Марија Александровна и 1 000 златника (око 3 000 рубаља) – цркви. Овоме се од 1879. године придружује и редовна помоћ болници Данила I на Цетињу у износу од 2 500 рубаља, што је додијелио Црвени крст Русије. Овај новац је у ствари био интерес на капитал од 500 000 рубаља, депонован на име цетињске болнице код једне руске банке. Тако је послије рата Црна Гора добијала из Русије на име редовне помоћи 64 000 рубаља (око 80 000 фиорина).

             Иако су се прилике у Црној Гори послије Берлинског конгреса знатно измијениле и увећале потребе земље, Русија није повећавала субвенцију Црној Гори. Др Ђуровић прецизира.“ За првих десет година послије рата субвенција је остала на нивоу из 1873. године, изузев што је од 1. јануара 1888. повећана годишња помоћ Дјевојачком институту са 5 700 рубаља на 10 000 фиорина. Тек 1889. године дошло је до измјене, што је било условљено посебним околностима. Десетак година послије Берлинског конгреса Црна Гора је запала у дугове. На молбу књаза Николе руски цар је у августу 1889. године ријешио да санира дуговања Црне Горе. Отписан је дуг Црне Горе банци у Петрограду и руској државној благајни, а за исплату дуговања у Аустрији учињен је нов зајам од 900 000 рубаља, на 20 година уз 5% камате, с тим што би се ануитети наплаћивали од руске субвенције која се даје Црној Гори. Међутим, од субвенције која је давана Црној Гори – 46 000 рубаља – није се могао надокнадити ни годишњи интерес, а камоли амортизације главнице. Годишњи ануитети зајам износила су 80 000 рубаља. Пошто ранија субвенција није била довољна за покриће ануитета, руска влада је ријешила да се годишња помоћ Црној Гори повећа од 46 000 на 100 000 рубаља, с тим да се од повећаног износа одбија 80 000 рубаља за отплату зајма Државној банци у Петрограду, а 20 000 рубаља да иде као годишња помоћ црногорској влади.

            Овом трансакцијом Црна Гора се ослободила бечких дугова, али је то смањило примање из Русије и свело субвенцију држави на 20 000 рубаља. За наредних шест година, до 1896., црногорска влада је добијала полугодишње по 10 000 рубаља. Пошто је од руске субвенције 50 000 рубаља припадало непосредно књазу Николи, тај износ је државна каса редовно надокнађивала.

            Од 1896. године Русија даје посебну субвенцију за издржавање стајаће војске. (У почетку је стајаћа војска имала 500 официра и војника пјешадије и једну полубатерију од 4 топа са 56 војника). Управо, још средином 1895. године руска влада је послала 67 612 фиорина за изградњу војних станова и формирање стајаће војске. Исте године је одлучено да се од 1. јануара 1896. године даје на име одржавања црногорске стајаће војске помоћ у износу од 82 000 рубаља, што је износило, зависно од курса, око 104 000 фиорина. Субвенција је исплаћивана у четворомјесечним ратама, три пута годишње по око 34 500 фиорина. Овај износ је био намијењен искључиво за одржавање војске и за друго није могао бити употријебљен. Црногорска влада се обавезала да ће одржати одређени контингент војске, па су ова средства ишла као саставни дио буџета Министарства војног. Ова помоћ је значила пуно за црногорску војску, али је мало помогла црногорским финансијама, јер је у потпуности трошена за редовну војску.

            Наредне, 1897. године, додијељена је помоћ сину Књаза Николе, књазу Данилу од 20 000 рубаља годишње чиме је увећана субвенција двору на 70 000 рубаља.

            Тако је Црна Гора од 1896. укупно добијала годишње помоћи од Русије нешто преко 220 000 рубаља, од чега је 80 000 рубаља ишло на отплату зајма Државној руској банци у Петрограду. Ако се узме у обзир одбијање за амортизацију зајма и трошкове око издржавања војске, онда се може претпоставити колико су мало користи имале црногорске финансије од руске помоћи крајем 18. вијека. Истина, помоћ је растерећивала црногорски буџет од неких обавеза, али није непосредно много утицала на побољшање финансија Црне Горе.“

  1. ФИНАНСИЈСКА КРИЗА У ЦРНОЈ ГОРИ И РУСКА СУБВЕНЦИЈА

            Али ни ово није дуго потрајало. Пред крај 19. вијека Црна Гора је запала у веома тешку финансијску кризу. Принуђена околностима, црногорска влада је узимала средства од новчаних упутница које су уплаћиване за рачун аустријских пошта. Тако је црногорска влада запала у дуг према аустријским поштама за око 1 200 000 круна. Аустријска влада није пропустила прилику да изврши притисак на Црну Гору. Мобилисала је сва средства да компромитује Црну Гору, пријетећи чак и окупацијом једног дијела њене територије. Због свега тога црногорска влада се нашла у веома незгодном положају. Пошто се није могло наћи излаза  на другој страни, књаз Никола се обратио за помоћ Русији, тражећи један већи дугорочни или један мањи једнократни зајам. С обзиром на компликованост ситуације, руска влада је одлучила да Црној Гори дâ један мањи зајам у износу од 750 000 рубаља, под истим условима као што су били ранији на 20 година уз 5% камате. Овим средствима – два милиона франака – црногорска влада је могла ликвидирати поштански дуг и подмирити неке друге неопходне обавезе.

            Али за отплату зајма петроградској банци руска влада је обезбиједила средства из субвенције. Пошто је 80 000 рубаља од субвенције црногорској влади већ било ангажовано за отплату зајма из 1889. године, сада је дошао ред на смањење помоћи војсци. Руска влада је одобрила овај зајам од 750 000 рубаља (2 000 000 франака), с тим да се отплата одбија од субвенције. Отплата зајма износила је годишње 60 000 рубаља. Због тога је одређено да се обустави и последњих 20 000 рубаља које су слате на име помоћи црногорској влади и 40 000 рубаља од субвенције војсци. Тако је читава субвенција црногорској влади – 100 000 рубаља – ишла на отплату зајмова петроградској банци, а субвенција за стојећу војску је смањена од 82 000 на 42 000 рубаља. Црногорска влада је била обавезна да и даље одржава ранији контингент редовне војске.

            Све ово сазнајемо из писма руског министра финансија, Сергија Вита, књазу Николи средином новембра 1900. године и реферата Министарства финансија, који је достављен као прилог уз писмо. Приложени реферат се заснива на Милеровом извјештају, који је као високи финансијски стручњак почетком 1900. године прегледао црногорске финансије. Поред општег стања црногорских финансија, у реферату је дат и историјат руских зајмова и помоћи Црној Гори. Према изнесеном прегледу Русија је крајем 1900. године давала сљедеће помоћи Црној Гори:

Министарству војном за војску                                                      82 000 рубаља

Црногорској влади                                                                           20 000 рубаља

Отплата дуга банци у Петрограду                                                  80 000 рубаља

Књазу Данилу                                                                                   20 000 рубаља

Дјевојачком институту (10 000 фиорина)                                        9 376 рубаља

Цетињској богословији                                                                      8 000 рубаља

Начелници Дјевојачког института – плата                                                     750 рубаља

                                                                                           укупно: 220 126 рубаља

            Овдје није урачунат износ који је Друштво Црвеног крста давало за цетињску болницу од 2 500 рубаља и још неке мање помоћи, чиме би се укупни износ повећао за неколике хиљаде. Послије 1900. године од укупне субвенције одбијано је 140 000 рубаља за отплату зајмова, па је на тај начин примање из Русије износило свега нешто више од 80 00 рубаља – око 100 000 фиорина. Од тога је требало одржавати редовну војску (преко 550 људи), Цетињску богословију и Дјевојачки институт, а требало је надокнадити и субвенцију двору.

            Током 1901. године Црна Гора није примила ниједне рубље на име субвенције влади, а на име одржавања војске примљено је свега 42 000 рубаља, три пута по14 000. Остале помоћи – за Богословију, Дјевојачки институт и болницу – нормално су примане у пуном износу. Али, тако није могло дуго остати. Већ 1902. године дошло је до промјене, до повећања руске субвенције Црној Гори.

            Почетком 20. вијека извршене су многе реформе државног уређења Црне Горе. На тој линији припремане су и реформе црногорске војске. Пошто држава није имала сопствених средстава, књаз Никола се обратио за помоћ руском цару. У овом писму књаз је изнио да му је за реорганизацију црногорске војске потребна годишња помоћ од 249 000 рубаља, и то:

за реорганизацију милиције                                                            100 000 рубаља

за вјежбе и маневре                                                                35 000 рубаља

за установ. Другог батаљона стајаће војске                         82 000 рубаља

за двије батерије                                                                     32 000 рубаља

       укупно:    249 000 рубаља

            Цар је углавном усвојио књажев предлог. Рјешењем од 19. априла 1902. године цар је одобрио да се помоћ Црној Гори може поваћати до 500 000 рубаља. До тада је субвенција износила, како се наводи у истом документу, 222 938 рубаља. То значи да је повећање износило 277 062 рубље. Истим рјешењем одређена је намјена средстава, а измијењен је и начин отплате дуга петроградској банци. Од увећане суме од 277 062 рубље намијењено је за реорганизацију војске 249 000 рубаља. Остатак од 28 062 рубље одређен је за повећање помоћи црногорској влади. У рјешењу се изричито наглашава да се средства намијењена војсци морају трошити према намјени одређеној у писму књаза Николе руском цару, чији је извод приложен овом акту. Истовремено је ријешено да се од 1. јануара 1903. године не обуставља од субвенције црногорској војсци сума од 40 000 рубаља, што је ишло на отплату зајма Државној банци у Петрограду. Исплату дуга преузела је на себе државна благајна Русије.

            На тај начин, повећање субвенције 1902. године углавном је дато на рачун војске. Отада је руска помоћ за црногорску војску износила 331 000 рубаља (82 000 + 249 000), што износи око 835 000 круна. Остала помоћ у износу од 169 000 рубаља давана је књазу и влади (128 062), књазу Данилу (20 000), Богословији (8 000) и Дјевојачком институту (12 938). Од помоћи црногорској влади и даље је одбијано 80 000 рубаља за дуг Државној руској банци на име зајма из 1889. године. Због тога црногорска влада није примала годишње ни пуних 50 000 рубаља – око 121 000 круна, колико је и уношено у буџете од 1903. године.

            Тако је од почетка 1903. године Русија повећала субвенцију Црној Гори на 500 000 рубаља, од чега је чисто примано 420 000 (80 000 је ишло на отплату зајма Државној банци у Петрограду). Уствари, укупно је субвенција износила 560 000 рубаља, јер је руска државна благајна отплаћивала и дуг петроградској банци из 1900. године 60 000 рубаља годишње.

            Ова висина субвенције остала је за неколико наредних година. Помоћ је редовно исплаћивана у одређеним роковима. Руси су строго водили рачуна да се средства троше према намјени, нарочито средства намијењена црногорској војсци, за што су они највише били заинтересовани.

  1. РУСКА ПОМОЋ НИКОЛИ ПЕТРОВИЋУ

            Но, и поред тога што је субвенција за војску 1902. године повећана на 331 000 рубаља (око 835 000 круна), то није било довољно за њену реорганизацију и модерниза-цију. За савремено уређење црногорске војске била су неопходна много већа средстава. Зато је књаз Никола приликом боравка у Русији, у прољеће 1908. године, поставио захтјев да се повећа новчана и материјална помоћ за црногорску војску. Захтјев је био прилично обиман. По замисли црногорске владе и књаза Николе, Русија је требало да дâ за реорганизацију црногорске војске у 1909. години 1 331 000 рубаља, а од 1910. године још и 1 750 000 рубаља годишње. Осим тога, тражен је новац за опрему и друге сврхе. У току 1910–1912 чак 6 300 000 рубаља. Овако велике износе руска влада није хтјела издати. У августу 1909. године саопштено је да овој молби није могућно удовољити, већ ће се дати само материјална помоћ.

            Али, иако није успио да добије повећање субвенције за војску, књаз Никола се није вратио празних шака из Русије. Царевим рјешењем од 25. априла 1908. године дата је књазу једнократна помоћ од 100 000 рубаља и одређена лична годишња субвенција, почевши од 1. јануара 1908., у износу од 80 000 рубаља. Идуће године (1909.) повећана је субвенција и престолонасљеднику Данилу са 20 000 на 30 000 рубаља. Тако је црногорски двор сада примао годишњу помоћ из Русије у износу од 110 000 рубаља, што чини око 270 000 перпера.

            Иако 1909. године није удовољено захтјеву црногорске владе о повећању субвенција за црногорску војску, ствар  се није тиме завршила. Црна Гора је и даље инсистирала на томе, па је 1910. године и дошло до повећања војне субвенције. Крајем 1910. године склопљена је војна конвенција између Црне Горе и Русије. Посебним актом, који је претстављао саставни дио конвенције, регулисано је питање руске помоћи и снабдијевање црногорске војске. Овим актом руска субвенција за црногорску војску повећана је од 1. јануара 1911. године од 331 000 на 600 000 рубаља (у акту се наводи до 600 000).

            Тако је од 1911. године субвенција за војску готово удвостручена. Сада је она износила око милион и пô перпера, што је значило много за ондашње финансијске прилике Црне Горе. Остале помоћи нијесу повећане; оне су остале на истом нивоу као што су биле раније. Тако је пред Балкански рат руска годишња субвенција Црној Гори износила 859 000 рубаља; војсци 600 000, црногорској влади 128 062 (од тога је 80 000 ишло на отплату зајма Државној банци у Петрограду), краљу Николи 80 000 књазу Данилу 30 000, Цетињској богословији 8 000 и Дјевојачком институту 12 938 рубаља. Уз то је од руског Друштва Црвеног крста слато болници Данила I на Цетињу 2 500 рубаља, а државна благајна Русије отплаћивала је и зајам петроградској банци, из 1900. у износу од 60 000 рубаља. На тај начин укупно годишње давање Русије Црној Гори износило је пред Балкански рат 921 500 рубаља. Од тога је 140 000 рубаља ишло на отплату зајмова, а примано је 781 500 рубаља.

            Црна Гора је, значи, годину и пô пред Балкански рат примала помоћ од Русије близу два милиона перпера, од чега је отпадало на војску преко милион и пô перпера. Како је било и колико је износила помоћ у току и послије Балканског рата нијесам могао утврдити, јер недостају подаци. Према постојећем материјалу може се претпоставити да субвенција није повећана, сем ако није непосредно пред Први свјетски рат, када су вршени преговори да Русија учествује у наоружању црногорске војске са пет и пô милиона перпера. Војном конвенцијом 1910. године Русија је била примила обавезу да испоручи одређену количину оружја. Али оружје није у потпуности било испоручено ни у току рата ни до краја 1913. године. Најзначајнија помоћ била је када је Русија почетком 1913. године упутила у Црну Гору, као царев поклон, око десет милиона килограма жита и брашна, што је много помогло ратом исцрпљеном народу.

  1. ЗНАЧАЈ РУСКИХ СУБВЕНЦИЈА НА ЦРНОГОРСКЕ ФИНАНСИЈЕ

Из наведеног материјала се види како се кретала руска новчана помоћ Црној Гори. О томе др Мирчета Ђуровић пише : “Ограничио сам се на редовну новчану субвенцију, јер је она највише утицала на црногорске финансије. Повремено и материјална помоћ била је такође значајна. Али, то је питање које треба посебно разматрати и које излази из оквира овога рада. За наше посматрање од посебног је интереса помоћ која је имала трајнији карактер, па је о томе углавном и било највише ријечи.“

            Руска субвенција Црној Гори значајнију улогу у финансијском систему Црне Горе добија тек од времена Петра II, тачније од 1837. године, откада је помоћ повећана и углавном била редовна. Руска помоћ је била важна у процесу стварања државе и организације државног апарата. У то вријеме била су прилично оскудна финансијска средства земље, па је субвенција представљала важан финансијски извор и један од одлучујућих фактора у финансијском систему Црне Горе.

            Међутим, послије Берлинског конгреса ситуација се умногоме измијенила. Унутрашњи финансијски приходи Црне Горе су знатно увећани, па је субвенција релативно била мање важан финансијски извор државе. Она је представљала само незнатан дио укупних финансијских прихода Црне Горе. Смањењем примања од Русије 1889. године ради отплате милионског зајма у Петрограду, када је субвенција црногорској влади сведена на 20 000 рубаља, још више је смањена улога субвенције. Управо. Руска субвенција постаје значајнији фактор у црногорским финансијама тек почетком 20. вијека (од 1902.), када је Русија повећала своје давање на 560 000 рубаља, а када је Црна Гора чисто примала 420 000 рубаља, односно нешто више од милион круна. То је у 1903. години било једнако пловини, а 1907. години трећина буџетских прихода Црне Горе. У 1911. години примање из Русије је износило око два милиона перпера, што је било једнако половини укупних буџетских прихода у тој години.

            Али, за посматрање улоге руске субвенције у финансијском систему Црне Горе треба обратити пажњу на њену структуру. Почетком 20. вијека око двије трећине руске помоћи било је намијењено одржавању црногорске војске. Новац намијењен војсци није улазио у буџет Црне Горе, што је у једној клаузули конвенције из 1910. године, на захтјев Русије, посебно наглашено. Црногорска влада је имала обавезу да одржава редовну војску, па се читав износ морао искључиво трошити на војне потгребе, о чему су Руси строго водили рачуна. На тај начин била је ограничена улога руске помоћи у црногорским финансијама. Она је највећим дијелом трошена у војне сврхе; оно што је ишло на друге потребе било је много мање – свега једна четвртина укупних примања субвенције. Руска субвенција је била једнострана. Због тога субвенција није могла битније утицати на финансије Црне Горе. Истина, захваљујући руској субвенцији државни буџет је био растерећен издатака на војску и то је било велико олакшање за црногорске финансије. Али, таква намјена ограничавала је улогу руске помоћи у финансијском систему Црне Горе, чинила је једностраном и крајње непродуктивном.

            Уза све то руска субвенција није остала без посљедица и у другом погледу. Онаква структура и намјена субвенције произилазила је из одређених политичких тенденција ондашње Русије. Прије свега, Русија је давала помоћ да би могла остварити свој уплив у Црној Гори, да би Црну Гору могла везати за себе и користити је за своје политичке и војне планове. На тој линији је и даван највећио дио помоћи за црногорску војску, која је требало да одигра одређену улогу у склопу општих планова руске политике, што је много пута наглашено у појединим инструкцијама руског генералштаба. А ако је црногорска влада учинила макар и најмањи покрет који није конвенирао Русији услиједила је пријет-ња о укидању помоћи што није била ријекта појава, нарочито почетком 20. вијека.

            Таква политика Русије скучавала је слободну активност Црне Горе и често везала руке црногорској влади у њеној дјелатности и на унутрашњем  и на спољном плану. У том смислу руска помоћ је представљала политички терет; она је била препрека слободне политичке активности Црне Горе.

            Теденције руске политике у односу на Црну Гору јасно су дошле до изражаја приликом закључења војне конвенције 1910. године. Овим уговором црногорска војска је једноставно потчињена руском генералштабу, одузето јој је право самосталне акције, а њено дејство оријентисано искључиво према руским плановима. Црногорска војска као да није постојала за Црну Гору. Конвенција је јасно указала на с

врху руске помоћи и на претензије Русије у односу на Црну Гору. Она је афирмисала дугогодишњу руску политику према Црној гори и на веома драстичан начин испољила позадину те политике.

            Колико је тешко падало Црној Гори руска помоћ и колико су се краљ Никола и црногорска влада морали борити против руских тенденција, најбоље говори писмо краља Николе руском посланику на Цетињу, Арсењеву. Руска влада је преко свог посланика крајем 1910. захтијевала од Црне Горе да одмах откаже гостопримство емигрантима из Албаније, пријетећи да ће јој, иначе, укинути субвенцију. То је веома увриједило краља Николу па је руском посланику упутио протестно писмо, жалећи се на поступке руске владе и њене претензије да путем субвенције загосподари Црном Гором и њеном политиком. Ево неколико мјеста из тог писма:

            “Запријетили сте с укидањем субвенције руске Црној Гори, ако се ова превари да се не повинује вољи Русије. Исповиједам Вам да не могу успјети да схватим значај те пријетње. Да ли веледушна помоћ једне велике славјанске државе, богате и напредне, коју даје једној малој држави исте расе и исте вјере, која потребује ту помоћ може без разлога бити укинута? Је ли то по условности судбе? Или је то глас господара, који изгледа да виче најамнику: “Изврши моје наредбе, или нећеш пара“. Не, господине министре, крв се црногорска не продаје, и забиљежите ово што ћу Вам рећи. Нека Русија прекине помоћ давати Црној Гори или не прекине, ова ће јој једнако остати вјерна и одана, јер чувства која је с њоме вежу и вјековна предања, то су оне најчвршће везе – везе расе и вјере а не паре. Чувајте Ваше новце за кукавице, ако ћете, који су готови да продају њихове душе и деснице. Давно су Црногорци доказали, чини ми се, да не припадају тој раси јадника. Чинећи планирати над нама пријетњу на укидање субвенције, Ваш министар спољних послова мислио је можда да се адресира чељадима која се купују. Преварио се“. Краљ Никола завршава писмо следећим ријечима: “Куку ти Црна Горо, куку и мени истоме, ако смо дошли дотле да се метне под цијену рубља наша стара вјерност и оданост Русији“.

            Војна конвенција из 1910. и ово књажево писмо јасно одређују карактер и суштину руске помоћи Црној Гори. Они говоре о томе какав је притисак Црна Гора морала због руске субвенције трпјети и како је то имало негативних посљедица на њену политику, како се морала борити и одупирати утицају и плановима царистичке  Русије. Све је то дошло до изражаја у овим документима, који су јасно изнијели на површину дугогодишњу политику Русије према Црној гори и открили њене претензије. Овим је непосредно изражено све оно што је та политика у себи још отпочетка носила.

  1. РУСИЈА И ЦРНА ГОРА ДАНАС

          У својој дугој историји Црна Гора је била увијек захвална Русији за помоћ. Никада Црна Гора није припадала неком војно-политичком савезу који је био  непријетељски расположен према Русији. У контексту овога интересантна је изјава предсједника  Русије Владимира Владимировича Путина: “Мале земље у НАТО нико не пита за мишљење, него се доносе одлуке које су по жељи моћних чланица. Евентуална одлука о размјештању ракета на територије новопримљених земаља у НАТО била би пријетња за безбедност Русије и она би била приморана да предузме војне мјере како би отклонила ту војну пријетњу. Не против земље на чијој су територији ракете, него против ракета“ . Каква би историјска срамота била да заратимо са Русијом! Не би било Црне Горе без помоћи братске Русије. Па зар да са Русијом – заратимо! Мало ли нам је све муке, па нам је потребан и овакав ризик?

Морамо овдје навести и последње ријечи  Mитрополита Петра I Петровића његовом насљеднику Петру II Петровићу Његошу су биле моли се Богу и држ` се Русије. Занимљиво је подсјетити и на аманет Светог Петра Цетињског, који је на самртном часу бацио анатему на све који не вјерују у његове последње ријечи и препоруке и на онога који “не би све тако послушао“. Ако би се ко нашао у народу нашему да не пријми ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакојега, ко би гођ он био, мирскиј или духовниј, ја на самертниј час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега тако и његов род и пород, да му се и траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог дâ и ономе, кои би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити поискао и свакојему ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли отступити од покровитељства и нâда на једнородну и јединовјерну нама Русију, да Бог да јакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и вјечно отступило! Свијема, пак, добријема, вјернијема и кои гођ ово моје потоње писмо послушају и саверше да буде најусердније моје отеческо и Архијерејско благословеније от рода в род родов и во вјеки вјеков! Амин.

 Да ли ће ова клетва и анатема сустићи прекршиоца – остаје да се види? Међутим, након отцјепљења од Србије и признања лажне државе “Косово“ званична Црна Гора је починила још једну историјску издају: увела је санкције братској Русији. Црна Гора је заједно са Албанијом, Андором, Луксембургом, Исландом и Молдавијом,  све у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању, усвојила европске санкције према Русији, које укључују забрану путовања и замрзавање рачунâ низу руских и кримских функционера. Овим актом вјековно пријатељство и братство између Црне Горе и Русије трпи највеће искушење у историји, а евроатлантска Црна Гора заборавља да ју је Русија помагала двеста година односно од 1711. до 1916. године. То најбоље потврђује књига “Црногорске финансије“ др Мирчете Ђуровића, гдје је аутор описао како је Русија и војно и финансијски 200 година помагала Црну Гору, закључивши “да није било руске помоћи не би било ни Црне Горе“.

Пише Горан Киковић, проф. историје

RUSKI-ČAS-VERONAUKE-O-SRBIMA-Поштовани читаоци, преносимо снимак часа веронауке (Основе православне културе), ученика 3 разреда основне школе у Руском граду Долгопрудни код Москве, посвећен руско-србском братсву и Св. Сави Србском.

Час припремила Мариjа Козлова (заменик директора васпитног лицеја бр. 5 града Долгопрудни и предавач верске наставе) из града   Долгопрудни, Московске области.

Овај час је пример и нашим наставницима веронауке како се може и треба радити са децом…

Србин. инфо

 

12565634_560977897398376_5857985605188504846_nПрота Стева Димитријевић био је руски васпитаник и током студија у Кијевској духовној академији добио је једне године престижну награду за један свој литерарни рад. Ту вест, која је била објављена у свим новинама, прочитао је један Србин, генерал царске руске војске, који је живео у Москви и имао племићку титулу добијену од цара за своје војничке заслуге.Генерал, Србин,одмах је написао Проти писмо у Кијев и позвао га да га, првом приликом када буде слободан, посети у Мокскви. И тако је започело једно дивно пријатељство. Пошто је Прота у слободном времену одлазио у Москву да истражује по архивима односе Срба и Руса кроз векове, сваки пут је био генералов гост. Прота је иначе био међу првим Србима,који је истраживао наше вековне везе по руским архивима.

Када је у децембру 1923.године Прота завршио своју велику хуманитарну мисију и стигао у Москву као изасланик патријарха српског Димитрија, који га је овластио да успостави поновни однос СПЦ и Руске Православне Цркве, покушао је да потражи старог генерала, али тада је Лењин још био жив и није било шансе да Прота иде сам по Москви.

Шансу да види свог старог пријатеља, Србина, руског генерала, Прота је видео приликом доласка у Москву на избор патријарха Алексеја Првог, у јануару 1945.године.

Делегати , представници православних земаља, који су такође били дошли на избор патријарха руског, били су, као и Прота, смештени у велелепном хотелу за странце „Национал“, који се налазио у самом срцу Москве, на Црвеном тргу преко пута Кремља.Прота је био усхићен што је из своје собе, на чијем зиду је била једна дивна икона, могао да ужива гледајући кроз прозор прекрасни Кремљ.Сви делегати имали су строго утврђен програм и само су могли групно да одлазе и групно да се враћају у хотел, у коме је некада уживао Лењин.

У слободним часовима сви делегати седели су у фоајеу хотела, међусобно разговарајући. Прота се распитивао по хотелу и код неких делегата за свог земљака генерала, надајући се да неко нешто зна о њему, али ништа није сазнао.И током групних шетњи по Москви узалуд се распитивао за пријатеља генерала.На крају је одлучио да се искраде из хотела и крене да тражи генералову кућу. За дивно чудо нико га није зауставио на излазу их хотела.Вероватно због његових поодмаклих година , а и због ранијих заслуга које је стекао у Русији.

Било је тешко пронаћи генералову кућу, јер су сазидани неки облакодери у међувремену, а и улице су после Револуције промениле називе.Дуго је ходао московским улицама и када му се једна кућа учинила познатом застао је поред ње и почео да је загледа са свих страна, док му је срце узбуђено куцало. Наједном се отворио један прозор на кући и човек од четрдесетак година се појавио на прозору и љутито добацио Проти:
– Шта звераш?!
Прота му је на то мирно одговорио:
– Тражим тога и тога ( бака Нада , која ми је испричала о овом сусрету, није могла да се сети имена генерала Србина). Човек са прозора се тада љутито удари у груди и рече:
– Ја сам!
На те његове речи Прота се осмехнуо, али не иронично, већ са само њему благим , светачким, изразом лица, па рече:
-Немогуће, млади пријатељу.
– Како немогуће, викну тај човек поново! Па ваљда ја знам ко сам!.
-Видите, опет нежно рече Прота, како сам ја стар, када сам био млад студент тај кога тражим је био овако стар.
Човек се мало замисли, па рече:
– А, то је мој деда, а ја носим његово име.
Онда Прота настави:
– Ја сам многе лепе разговоре и ручкове имао са њим.

Човек му онда отвори врата и позва га да уђе у кућу. Ушавши у драгу му кућу Прота је препознао све ствари у њој и објашњавао је унуку генераловом где је раније стајао неки детаљ. Наравно, унук је уживао слушајући сећање на свог вољеног деду. Једног тренутка Прота је погледао на сат и рекао да мора да крене, да не би закаснио у хотел, јер је и онако изашао без дозволе. Док му је придржавао капут, генералов унук га је упитао:
– Шта могу да учиним за Вас, ја сам члан Политбироа?
Чувши ово, Прота се забезекнуо, јер га је сматрао обичним грађанином, и као из топа, без размишљања, рече
– Пријем код Стаљина!
Генералов унук се трже изненађено и рече му:
– О, то не може, друг Стаљин је већ 20 дана на боловању и не прима ни нас, своје најближе сараднике.
– Но, ништа зато, одговори му Прота.

Следећег дана сви су делегати , по обичају, тихо разговарали у фоајеу хотела, док је Прота у једном углу седео и читао новине. Преко гласноговорника, неочекивано, тражио се прота Стева Димитријевић. Како се нико није јављао, његово име поновљено је још неколико пута. Затим су два човека показивала рукама на сваког делегата у фоајеу, говорећи:
– Ви?, а свако од њих би кретањем главе одговарао „Не!“

Затим је један од делегата показао на угао у коме је седео прота Стева, као једини на кога нису показали прстом. А, Прота, задубљен у читање новина , није ништа ни чуо, ни приметио. Два келнера потрчала су према њему. Један од њих, трчећи да први стигне до Проте, спотакне се испред његове столице.. Други, не чекајући да се овај дигне, почне четком да чисти Проти мантију од евентуалних длака, припремајући га тако за његов полазак код Вође.

Гласноговорник је још једном поновио да се тражи Стева Димитријевић, јер генералов унук чека на пријем код Стаљина. Прота се нашао у чуду, а тек кад је схватио да ће му се нехотице изречена жеља за сусрет са Стаљином испунити, скоро да је занемео. Био је убеђен да тако нешто није могуће, али кад му због журбе нису дозволили да оде у своју собу по исправе, схватио је сву озбиљност ситуације. Хтео је да пропадне у земљу, док су га на путу према излазу из хотела пратили запањени погледи његових колега.

Скоро сви су га испратили на улицу , где га је чекао аутомобил и генералов унук у њему. Ушавши у кола, Прота је као из даљине чуо његов глас:
– Само 20 минута, не више!“ и одговорио кратко: „Наравно“.
Вожња је била дуга док нису ушли у Кремљ, или се њему тако чинило. Пролаз је свуда био слободан, јер је у колима био члан Политбироа, генералов унук. И после уласка у Кремљ, доста је требало вожње до зграде у којој је био Стаљинов кабинет. Сама зграда је била читав лавиринт и после дуже вожње коначно су стигли до Стаљиновог кабинета.

Јуче сам описала тај сусрет и разговор са Стаљином, који се, уместо предвиђених 20 минута, продужио на више од 3 сата.
По повратку у Београд комунисти су тражили од Проте да на Коларцу одржи серију предавања о српско- руским везама кроз векове. Наравно, хтели су да се тако додворе Стаљину.

Прота и Стаљин су после сусрета у Москви имали преписку и професор историје из Призрена, пок,др Векослав Станковић ми је рекао да је у Архиву Косова и Метохије, у Приштини видео Стаљинова писма Проти, али су та писма нестала касније. Власт је наредила почетком 90-тих да се Протина обимна грађа, у којој је било око 1.700 писама од најзначајнијих личности, као и важна документа везана за Србе са Космета, донесе у Архив Србије у Београд. Историчар Љубодраг Љуба Поповић, рођак Протине супруге Јелене, који је тада био ВД Архива Србије, ми је рекао да је та Протина грађа јако кратко била у Архиву, јер је стигло наређење од тадашње власти да се врати у Приштину. Била сам згранута кад ми је рекао да грађа није ни микрофилмована, ни скенирана, ни копирана. Почело је НАТО бомбардовање наше отаџбине, када сам сазнала за ту Протину грађу у Приштини и није било никакве шансе да одем и потражим је тамо. Покушавала сам касније преко неких људи из власти да дођем до ње, али без успеха.

Била сам на прослави у Светим Архангелима код Призрена у јулу 2002.године, али није било шансе да одем ни у Призрен и обиђем гроб Протине сестре Данице и Богословију, јер је требало да имам специјалну дозволу за одлазак тамо, а ја то нисам имала, на жалост.

Ово је иначе један препричани део из моје књиге о Проти Стеви, коју нисам у могућности да штампам поново.У лето 2011.г. на седници Св. Синода владика Иринеј Буловић, тадашњи декан Богословског факултета, који је прота Стева основао и био његов декан први, је изрази жељу да ми факултет штампа поновно издање књиге, коју сам у међувремену допунила Протиним извештајима са Хиландара и из Русије, али ме је преварио.Никада ми се није јавио, а његов службеник из Новог Сада ми је после 3.године рекао да су изгубили мој рукопис, који сам послала Буловићу у штампаној и електронској форми.

Иначе, прво издање књиге требало је, по жељи патријарха Павла, Протиног студента, да финансира Свети Синод СПЦ, али дали су ми само новац за припрему, јер нисам пристала на уцену пок. владике Саве шумадијског да избацим Протина два путовања у Русију: 1923/4 г. када је 9.месеци носио помоћ за гладне и у јануару 1945.г-када је ишао на избор патријарха Алексеја Првог и сусрео се са Стаљином.

Рекао ми је:
„Не наседајте којекаквим бапским причама и измишљотинама и ако то ипак објавите нећете добити ни динара више!“.

И нисам добила ни динар више, јер нисам пристала на тако НЕПРИСТОЈНУ понуду.
И наравно постоје документа о свему што сам писала, али владика Сава је мислио да ћу се уплашити његовог ауторитета. Како је дивно рекао мој духовни брат, покојни проф др Брана Димитријевић, председник Секције за историју медицине СЛД, чији сам била верни „герилац“:
“ Герила захтева храброст, а једна од храбрости је и – ГРАЂАНСКА КУРАЖ.“

Иначе, онога јутра, 2001.године, када је моја књига о Проти ушла у штампу, владика Сава шумадијски отишао је у небеса.. Поручила сам му била, после оне уцене, преко тадашњег секретара Синода Миће Јанковића, код кога сам због Савине уцене пролила море сузе, да зна да Господ све види. Можда није хтео да поверује у моје речи…

На фотографијама је хотел „Национал“ у Москви у коме је био Прота.

Аутор Зорица Пелеш

СРПСКА ИСТОРИЈА

12631495_560866727409493_6326707084396487130_nКада је прота Стева Димитријевић био са делегацијом СПЦ на избору руског патријарха Алексеја Првог, у јануару 1945.г. у Москви, био је ненадано Стаљинов гост у Кремљу.

Прота је отишао код Стаљина у пратњи једног високог државног функционера, пореклом Србина, чији је деда био генерал у царској руској војсци и Протин пријатељ из његових студентских дана у царској Русији.

Стаљин је, по њиховом уласку у његов кабинет, видевши Проту онако импозантног, високог ( Прота је био висок скоро два метра) и у годинама, устао и тако стојећи неколико секунди сва тројица посматрали су се неколико секунди док Стаљин није узвикнуо, ставивши обе руке на Протина рамена,
– Ту, седи!
12642740_560866840742815_4050141933695858181_nПрота је нормално чекао да прво седне Стаљин, који је тада био за све страх и трепет.Затим је уследио разговор, који је отпочео Стаљин питањем:
– Шта си, тј.ко си?
– Југословен, одговорио је Прота.
– Но, не питам те то, већ јеси ли Србин, Хрват или Словенац?
– Србин!, поносно је узвикнуо Прота, нашта је Стаљин наставио:
– А, Срби су добри ратници. Срби су се у Првом светском рату борили и створили Југославију. Срби су између два рата сачували Југославију, а сада ће Срби да сачувају комунизам.
– Срби ми се свиђају за разлику од Хрвата, који су љигави и које не могу да смислим. Посебно су ми се згадили од тренутка када сам сазнао да су се борили на страни Немаца, у немачким униформама овде на руском фронту. То је, понављам још једном један изузетно љигав народ, јер шта друго рећи за такав народ који је Немце дочекао на почетку Другог светског рата као ослободиоце и то са цвећем, када су ови ушетали у Загреб.


– Упамти, они не воле ни Вас Србе, ни нас Русе и Вама Србима се не пише добро са Хрватима.


После разговора о Хрватима прешли су на друге теме. Како Прота није имао никакву политичку мисији у Москви, разговор између њега и Стаљина текао је природно и срдачно. Разговарали су о свему и свачему, па и о религији, јер је Стаљин завршио био богословију, али је касније избачен из Духовног семинарија због ширења марксистичких идеја. Његови сарадници су говорили да је често, у тајности, ишао на гроб своје мајке .


Проти је речено, када је кренуо у Кремљ, да Стаљин може да га прими на само 20 минута, али он је толико одушевио Стаљина, који га је задржао у разговору нешто више од 3 сата.Прота је био веома образован, начитан и невероватно духовит и док је причао Стаљину неке доживљаје, Стаљин се грохотом смејао и стомак му се тресао од смеха.

На растанку, поздрављајући се срдачно са Протом, Стаљин му је сав озарен рекао:
– Ну, ти добар човек! Ти си права енциклопедија и не памтим да сам скоро са неким овако уживао у разговору, као сада са тобом.


Стаљин се потом захвалио Проти на посети, а унук нашег генерала Србина, је горео од задовољства што је друг Стаљин толико времена посветио пријатељу његовог деде, генерала.

Аутор Зорица Пелеш

СРПСКА ИСТОРИЈА

НАСТАВЉАМО УСПЕШНУ САРАДЊУ!!!

Ускоро нова школска сарадња са Руском школом (ОШ “Бубањски хероји” Ниш  и Поњкинска основна школа из Ивановске области, Руска Федерација)… припреме су у току, приводи се крају текст и сценарио за нови угледни видео (документарни) час са темом РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ.

Pano_0015

Час заједнички припремају професори историjе Муравјов Александар Николаевич (Поњкинска основна школа, Руска Федерација) и Ђорђе Бојанић (ОШ Бубањски хероји, Ниш) и њихови ученици (уз сагласност родитеља) и одобрење директора обе школе.

Учесник овог нашег заједничког видео-часа биће и професорка Олга Баранова и њени ученици из Палехске средне школе из Русиjе. Они ће говоре о разлозима избеглиштва руских људи из Русиjе накону револуциjе.

Циљ овог часа је обострано упознавање ученика са темом – РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ – као и о руско-српским везама и да Србија никада не заборавља искреног пријатеља и брата који јој је помогао у најтежим тренуцима Великог рата, па је зато и прва притекла у помоћ прогнаној Руској браћи после ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У РУСИЈИ. И да се Руски ђаци уознају са помоћи коју је пружила Србија РУСКИМ ЕМИГРАНТИМА ОД КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА.

У Југославији су живели директни потомци: Суворова, Пушкина, Љермонтова, Лава Толстоја, рођени брат Михаила Булгакова, рођака Константина Станиславског – балерина Марија Оленина, либретиста опера Римски Корсакова – Владимир Бељски, унук познатог сликара Ајвазовског, у Београду једно време живео je и потомак великог руског војсковође Михаила Кутузова Илија Голенишчев – Кутузов (песник, преводилац, професор, аутор антологије српске поезије. 1950-тих година вратио се у СССР где  је био професор универзитета- рођен 1904, умро 1969).  и други.

Поменућемо и генерала  Николаја Антоновича, чукундеда Димитрија Рогозина, кога је прота Стева Димитријевић довео у свој родни Алексинац у коме се он и настанио.

Говориће се и о прадеди тенисера Виктора Троицког, за нас Србе је интересанто да је на проучавању „Крмчије“, тј.“Номоканона“ (законоправила) Светог Саве највише радио Рус ,проф. Сергије Викторович Троицки, који је пре доласка у Србију једно време био и доцент на Универзитету у Одеси, професор Духовне академије у Москви и наставник Александро – невске семинарије у Петрограду. Мало је познато да је професор Троицки прадеда српског тенисера Виктора Троицког.

Биче речи и о чувеном генералу Петру Врангелу.

Свакако поменућемо и ипоћакона др Андреја Тарасјева (оснивач и председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији). Очекује се и видео обраћање г. Тарасјева ученицима обе школе.

Руски емигрант у Србији био је и историчар Георгиј Острогорски, оснивач Византинолошког института САНУ.

У Србији је живео и знаменити предак, пуковника Николаја Николајевича Рајевског Андреј Гарденин. Андреј је био жива енциклопедија о руској емиграцији насталој после 1917, нарочито оној која је, попут његових родитеља после Октобарске револуције уточиште нашла међу Србима.

У Нишу данас са породицом живи руски потомак  проф. др Александар Нагорни, редовни професор на Медицинском факултету у Нишу, катедра за интерну медицину, очекује се и обраћање ученицима Александра Нагорнија.

Ученицима обе школе обратиће се и Мариjа Козлова (заменик директора васпитног лицеја бр. 5 града Долгопрудни и предавач верске наставе) из града   Долгопрудни, Московске области.

Могуће је да се ученицима обратити и  Михаил Баљмонта, близак рођак чувеног руског песника Константин Баљмонта (био је у Србиjи током боравка у Београду 1928 године). Михаил данас живи у Руском  граду Шуjа.

Ученицима обе школе обратиће  се  и  Дејан Серафимовић, председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша.

Ученицима обе школе обратиће се видео линком Соња Николајевна Лапатанов. Соња је позната балерина у Народном позоришту у Београду. Балетске патике, које је добила на поклон од легендарне Маје Плисецкаје поклонила је Позоришном музејуу Београду. После стручног усавршавања у Москви постала је један од наших највећих кореографа. У Москви је била гост у дому Маје Плисецкаје. Позната је и по својим сјајним путописним књигама. Њен деда Пјотор или Петар, био је лекар и пуковник царске војске.Отац Николај је такође био лекар и њени су у Србију стигли преко Цариграда, после Октобарске револуције. Мајка јој је била Немица Јохана – Хана и она се са њеним оцем Николајем упознала у Грчкој у немачком логору за време Другог светског рата. Венчали су се и живели су у Битољу, где се Соња родила, па потом у Нишу и онда у Београду.

Ученицима обе школе обратиће се видео линком  публицисткиња Зорица Пелеш, биограф  проте Стеве Димитријевића, дуго година се бави научно-истраживачким радомКао истзраживача САНУ је 2006.г. послала у Кијев, Харков и Одесу где је била гост НАНУ (Националне Академије Наука Украјине).

Али нећемо да откривамо све…

Са задовољством очекујем финализацију… предивно је сарађивати са онима који вас разумеју.

Наши ученици су наше највеће благо… они и заслужују да буду део овог великог пројекта знања.

Ђоле

Приредио Ђорђе Бојанић

12541033_557610004401832_5649968603761653702_nБоравећи девет месеци у Русији, на челу велике хуманитарне Мисије Црвеног крста Краљевине СХС, у време велике глади, која је настала после Октобарске револуције, прота Стева се сусрео са многим Србима који су живели тамо и који су желели да се врате у отаџбину. Сем Срба , било је и много Руса, који су желели да нађу спас у Србији. Међу њима био је и генерал Николај Антонович, чукундеда Димитрија Рогозина, кога је прота Стева Димитријевић довео у свој родни Алексинац у коме се он и настанио.

Током студија на чувеној Кијевској духовној академији ( 1894-1898), где је добио степен магистра богословља ( што је било у рангу доктората, како је писао његов студент др Ђоко Слијепчевић, поред проте Стеве,један од највећих историчара СПЦ10600351_467893363373497_180119153058239870_n) и где је 1899.године изабран за дописног члана „Црквено-уметничког друштва при Кијевској духовној академији“ (због оригиналне, по архивским изворима, израђене,кандидатске дисертације и других прилога), прота Стева Димитријевић је много заволео руски братски народ.

И Матушку Русију је сматрао својом другом отаџбином. Био је јако несрећан , када је видео , по доласку у Русију, гладну и болесну своју руску браћу и ван сваког плана остао је у Русији 9.месеци, носећи, буквално, помоћ српског народа из места у место. Због његовог великог срца Руси су га, како је писала Лидија Троицкаја свом супругу Сергију Викторовичу, „изједначавали са светитељем“ ( што се може видети из дела њеног писма доле).

И Лидији Троицкој је прота Стева помогао да дође у Србију и придружи се свом супругу Сергију Викторовичу Троицком и ћерки Ани, који су успели раније да се пребаце у Србију. Професор Сергије Викторович је био професор и декан Правног факултета у Суботици, а касније професор у Београду на Правном и Православно -богословском факултету, чији је оснивач и декан био прота Стева. Њих двојица су били највећи дародавци библиотеке Православно-богословског факултета. Трагајући за породицом Троицки , у жељи да сазнам још више детаља о проти Стеви, упознала сам и потомке професора Сергија Викторовича Троицког: његовог унука Александра, прауника Виктора, нашег сјајног тенисера, и Викторову дивну маму Милу.

12508844_557614814401351_3815520376389856303_nПрота Стева је био лични пријатељ и генерала Врангела, који је био Протин омиљени гост кад год је био у Београду, а често су се виђали и у Сремским Карловцима где је било седиште српског патријарха Варнаве, Протиног ђака из Призренске богословије, који је пружао велико гостопримство руској браћи и миторполиту Антонију Храповицком, који је био на челу Руске Православне Заграничне Цркве, основане 1921.г у Сремским Карловцима.

Прота Стева је био омиљен код руске емиграције у Србији, јер је многим Русима налазио посао и смештај, али је од неких Срба због тога примао велике критике, на које се он наравно није обазирао. Пребацивали су му неки што је на Православно-богословском факулету, где је његов студент био и свети Јован Шангајски ,Владимир Мајевски ( секретар патријарха Варнаве и писац његове сјајне биографије) и многи други значајни Руси, примио доста професора Руса, али он није хајао због тих (не)добронамерних критика.

12509836_557614947734671_8234629322366673530_nУжаснут тешким стањем Срба у Русији, који су вапили да се врате у отаџбину, прота Стева је по повратку у Београд, у марту 1924.године, предложио Извршном одбору Народног Одбора СХС за помоћ гладнима у Русији, да преузму на себе бригу око прикупљања и повратка у домовину „оних хиљада наших поданика, што у сиротињи и патњи скитају и пропадају по Русији“. По његовом мишљењу тај задатак морао би преузети на себе Извршни одбор и водити бригу о томе све донде „док држава наша и даље буде одлагала ступање у односе са Русијом“.

Најбројнији су били наши људи Срби – заробљеници, који су били припадници аустро-угарске војске.Они су се приликом евакуације наших војних одреда налазили у дубини Русије те су заостали, или их је болест спречила, „да се врате кући кад је то још могло“.
Другу групу сачињавао је велики број наших људи из Старе Србије, Македоније и Далмације, које је рат, а затим револуција затекла на раду у Русији. Они су, писао је тужни прота Стева, погубили своју зараду и сада пропадају у очекивању да их држава наша избави онако, као што су учиниле све друге, па чак и јучерашња Албанија са својим поданицима.

Имамо, писао је даље Прота у свом извештају, и лекара, инжењера, професора, који се пате тамо и чак су на досади , јер заузимају место и ону залуду плату онамошњим незапосленим грађанима, а код нас би они били жељни и корисно употребљени.И државни интерси и родољубље и човечанска дужност налажу нам да се сви они што пре прикупе и у Отаџбину отправе.

Аутор Зорица Пелеш

Литургија патријарха Кирила у Храму Христа Спаситеља 2015. годинеНовогодишња еуфорија се стишала, а највећи хришћански празник у руској престоници се дочекује онако како и доликује — мирно, тихо и достојанствено, са хришћанском радошћу… Сви храмови у Русији свечано су украшени, а испред цркава се стварају огромни редови верника, који се у тишини моле и са радошћу спомињу име и рођење Христово…

Празнична атмосфера осећа се и у домовима верника, на трговима, у продавницама, на Божићним базарима и фестивалима…

Иако немају ни бадњак, па Срби овде муку муче да набаве храстову гранчицу, Руси су сачували традицију и пуно обичаја. Насупрот увреженом мишљењу, јелка у Русији није новогодишњи већ Божићни симбол. Због њене вечне зелене боје она представља плодност и вечни хришћански живот. Разнобојне кугле које украшавају јелку симбол су рајских јабука, односно, искушења. Звезда која се ставља на врх јелке представља Витлејемску звезду, која је синула на небу у моменту Христовог рођења… Осим јелке, за Божић готово свака кућа у Русији има и божићни венчић (симбол светлости која ће доћи у свет са рођењем Исуса Христа), звончиће (неопходне за истеривање злог духа), свеће (уз њихову помоћ се изгоне силе таме и хладноће) и божићне честитке.

Бадњи дан и Бадње вече

Празнику претходи четрдесетодневни пост, који се завршава када се у Бадњој ноћи појави прва звезда, која симболизује Витлејемску звезду, која најављује Христово рођење.

У руској традицији, Бадњи дан је дан када се ништа не једе и не пије све до вечери и не седа се за сто све док се на небу не појави прва звезда.

После тога се поставља сто на коме је само „сочиво“ или „кутја“ — јело направљено од куване пшенице, јечма, ражи, хељде или сочива, помешано са соком од бадема и са медом.

Занимљиво је да се за тај обед у руском језику сачувала стара словенска реч „вечера“ иако се она већ дуго не користи. После „вечере“ остаци се не склањају са стола, нити се чисти кућа до сутрашњег дана.

Иначе, Бадњи дан се у руском језику назива „сочељник“, а добио је име управо по том ритуалном јелу.

Међутим, савремени Руси у градовима махом су заборавили тај обичај, па се на њиховој трпези током целог дана могу наћи најразноврснија посна јела.

Бадње вече по повратку из цркве проводи се у најужем породичном кругу, а на Божић се са најлепшим жељама иде у госте.

Свечаности у црквама широм земље 

У Русији, у дане празника, сви храмови су свечано украшени — у њима или испред њих ките се јелке, а у самој цркви се обично постављају „јасле“ са скулптурама Јосифа, Марије и Христа којима се верници поклањају. У неким храмовима се оне замењују иконом рођења Христа.

То су остаци некадашњег обичаја да се деци кроз луткарско позориште покаже историја рођења Христа. Кроз прозор малене дрвене кућице могле су се видети лутке које представљају све најважније сцене те чувене ноћи — и новорођеног Христа, и његове родитеље, и анђеле и пастире…

На улице се, такође, прелива празнична атмосфера. У свим руским градовима одржавају се божићни фестивали са позоришним представама, вечерима поезије и концерти духовне музике… Телевизија преноси главну службу из Храма Христа Спаситеља којој обично присуствују председник државе, премијер, министри…

Патријарх московски и све Русије ту служи свечану литургију, а ноћна празнична богослужења одржавају се и у неколико хиљада храмова Руске православне цркве у целом свету. Празник се честита речима: „С рожедством!“

Народни обичаји 

Обичај је да се до Божића сви послови обаве: да се кућа генерално очисти, да се јелка исече и окити, и да се зготове различита јела, којих би на трпези требало да буде 12, као што у хришћанству има 12 апостола и 12 светих дана и светих вечери, од рођења Исуса Христа до Богојављења (тај период се у Русији назива „свајтки“)…

Седмог јануара на столу мора бити много месних јела, а обавезно је или печено прасе или гуска пуњена јабукама. Неке домаћице припремају и божићни хлеб, односно божићни „агњец“ — пеку колач од бисквитног теста, у облику јагњета, и преливају га белим шећером. „Агњец“, божићно јагње, симболише жртву коју је Исус Христ поднео… За богату божићну трпезу седају сви укућани и једу са захвалношћу Христу.

Они који држе до традиције и старих обичаја, испод стола стављају сноп сена или сламе, који представљају Христове јасле, али и предмет од гвожђа, на који сви који седе за столом стављају ноге. Тако људи чувају своје здравље током целе године, јер гвожђе симболизује снагу и издржљивост.

Празнични сто је прекривен белим столњаком, а на прозоре се стављају упаљене свеће — симбол јединства са другим људима и знак да су врата дома отворена за госте. Осим тога, према веровању, пламен свећа штити и од злих духова.

У неким крајевима Русије постоји оно што се у Србији зове „положајник“ — први гост који прелази праг куће и у руци носи јелову гранчицу. Обавезно је да то буде мушкарац, а ако он још има тамнију косу домаћине очекује благородна и срећна година. Он се дочекује са сољу и хлебом и дарује се поклоном.

У мањим градовима сачувани су обичаји „коледе“ — момци и девојке иду од куће до куће певајући коледарске песме. По народном веровању, те ноћи се дешавају чуда: небо се отвара, све воде — реке, језера, извори — имају способност да лече, а жеље се испуњавају. Размењују се и поклони, а деца облаче костиме и прерушавају се…

Наравно, у огромној Русији, највећој православној земљи на свету, обичаји се разликују од села до села, а у градовима су многи обичаји већ одавно заборављени.

Многи савремени Руси прихватили су и неке обичаје са Запада, па уместо „конфета“ (бомбона), корисних предмета за кућу и других ситница, једни другима дарују скупоцене поклоне.

Са друге стране, супербогати Руси најчешће Божић дочекују и славе ван земље, у својим вилама на егзотичним дестинацијама или на монденским скијалиштима широм света, правећи забаве за своје пријатеље.

Народна веровања 

Према старом руском народном веровању, ако Божић пада на недељу или понедељак биће родна година.

Постоји веровање и да ако на тај празник буде мећава — пчеле ће се ројити, а ако буде отопљења — добро ће родити хељда.

Небо обасуто звездама на Божић знак је да ће добро родити шумско и јагодичасто воће.

Забрањено је да се на Божић лови, ушива, шије и да се обављају већи радови, јер се верује да то доноси несрећу.

„Свјатки“ — 12 највеселијих дана у години 

Са Божићем долази и 12 највеселијих дана у години — „свјатки“. Они трају све до Богојављања, 19. јануара. Тада се иде у госте и тачно се зна када се код кога иде — постоји дан за посету ташти, мајци, свекрви, тетки… Сви послови морају бити обављени до половине дана, а остало време се проводи у слављу.

Верује се да свети дани привлаче срећу, па многи у то време гатају и баве се разним магијским ритуалима: девојке, на пример, гледају у изливени восак који им наводно открива за кога ће се удати…

Међутим, Руска православна црква такву традицију и такво схватање тог празника не подржава.

Божић и „свајтки“ су празници који би хришћани требало да проведу у молитви и добрим делима, кажу у Цркви.

Око 70 одсто Руса слави Божић 

Према статистикама, данас око 70 одсто грађана Русије прославља Божић — православни празник који је у тој земљи од 1918. године био забрањен, због чега су и многи обичаји заборављени. У доба комунизма, кришом, иза дебелих завеса и тихо, да комшије не чују, Божић су обележавали само највећи верници и свештена лица.

Међутим, слика руског друштва од тог доба знатно се променила. Божић је заузео једно од најзначајнијих места међу свим државним и верским празницима.

Оливера Икодиновић
Преузето СПУТНИК
Опширније: http://rs.sputniknews.com/rusija/20160106/1102125533/Bozic-u-Rusiji.html#ixzz3wVVVKsBf

 

 DostojevskiАутор Огњен Војводић

ДОСТОЈЕВСКИ О ПАПИЗМУ

Сукоб православља и папизма је од средњег вијека актуелно вјерско и политичко питање, сукоб хришћанског Предања са папским политичко-религиозним пројектом. Пројекат папског духовног и државног поретка, од издвајања папства у засебну инстируцију, подразумијевао је признавање ‘папског примата’ заснованог на идеји о папском прејемству и праву на апсолутну политичку и духовну ваељенску власт. Узроке и почетке геополитичких подјела савременог свијета можемо пратити управо историјским мапама пројекта папског прозелитизма и римокатоличке мисије у свијету, од крсташких похода као почетка европског колонијализма, до блоковске подјеле `хладног рата`. Наиме, до рушења `берлинског зида и ратног распада Југославије и данашњих ратова у Украјини и на блиском истоку као поприштима сукоба православне Русије и евроамеричке папско-протестантске војно-вјерске алијансе.

Православни богослови и мислиоци су од времена папског раскола писали о папској јереси – римокатоличком погрешном учењу о Богу и Цркви, указујући на погубне политичке и религиозне последице таквог учења по укупну будућност човјечанства. У православном свијету уопште, а посебно у превославној Царској Русији, писало се о изопачености папске религиозно-политичке идеологије. Међу бројнм дјелима православних руских мислилаца и богослова о заблудама учења римокатолицизма посебан значај имају огледи Фјодора Михајловича Достојевског. Питања папизма Достојевски је разматрао како у романима, тако и у својој богатој есеистици, разоткривајући како духовне погубне последице, тако и политичку позадину и намјере папистичке религионе идеологије.

У Дневнику писца, који је излазио у Московским новинама, налази се велики број огледа и расправа о књижевности и историји, друштвено-политичким питањима, социјализму и демократизму, као и религиозна разматрања папизма и протестантизма. Један такав текст из Дневника писца за март 1876. године је ,Мртва снага и снага будућности’, теолошка и политичка анализа природе папизма и римског католицизма. Своју познату реченицу из својих Биљешки: ,,Папа вођа комунизма“, Достојевски у овим текстом подробно образлаже. Разоткрива револуционарну природу папизма, узроке папске прелести, од рађања идеје папског примата, до увођења догмата о папској непогрешивости. Указује на идеју папизма као покретача револуционарних идеологија и покрета, које су довеле до савремене идеологије сведозвоље – ности, коритољубивог и потрошачког стила и начина друштвеног живота, на чему папизам и изграђује поглаварску позицију, покровитеља просјека – покорне потрошачке пастве. У пројекту папском мелтинг пота, конзументима и потрошачима религија је потребан такав ‘духовни пастир’, што не омета њихов либерализам, а који ће их `светом` самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести, ‘намјесник Христов’ који је прихватио прво демоново искушење и претворио камење у хљебове, кога ће слиједити због економске зависности и интереса без подвига пожртвовања и одрицања.

МРТВА СНАГА И СНАГА БУДУЋНОСТИ – Фјодор М.Достојевски -,,Дневник писца“- март 1876.

10716137_10204017587832918_1809258844_n

»А шта је са папом? Та он ће данас-сјутра умријети и – шта ће онда бити? Је ли могуће да ће римски католицизам пристати да умре с нама заједно, онако због друштва? О, никад римски католицизам није био тако жељан живота као сада! Питање о папи се у нас уопште не поставља, оно је сведено ни на шта. Но, то »издавајање« је превелико и превише испуњено највећим и најнеобухватнијим жељама да би могло да пристане да се одрекне њих због мира у целом свијету. А због чега да се одриче, у корист чега? Због човјечанства, можда? Он, католицизам, давно мисли да је изнад човјечанства. Све досад он је блудничио са моћницима земаљским, и надао се у њих до последњег часа.

Но, сад се коначно приближио тај час, по свему судећи, и римски католицизам ће напустити земаљске моћнике, у то нема сумње – а они су га уосталом већ одавно издали у Европи и повели против њега општу хајку која је сада, особито у наше вријеме, постала све организованија. Но шта, римски католицизам је чинио и веће заокрете: једном је, кад се показало да је то потребно, не размишљајући много, католицизам продао и Христа због славе и власти на Земљи. Прогласивши, у облику догме, да се ,,хришћанство на земљи не може одржати без папинске световне власти“, он је тако прокламовао и новога Христа који нема везе с оним ранијим, прогласио је Христа који је прихватио саблазан трећег ђаволовог искушења – земаљско царство: »Све ће Твоје бити ако ми се будеш поклонио! «

О, ја сам слушао страсне приговоре на ову мисао, приговарали су ми да су вјера и Христов лик и данас живи у срцима милиона католика у свој својој некадашњој истинитости и чистоти. То је сигурно тако, али главни извор је замућен и затрован неповратно. Поред осталог, Рим је и сасвим недавно изјавио да се слаже са трећим ђаволовим искушењем у облику чврсте догме, и ми још нисмо успјели да уочимо све непосредне последице такве одлуке. Занимљиво је да је проглашење те догме, то откривање ,,цијеле тајне“, обављено управо у оном тренутку кад је уједињена Италија управо куцала на врата Риму. У нас су се тада многи томе смијали: »Срдит јесте али моћан није… «

Само, мало је вјероватно да није моћан. Не, овакви људи, људи способни да донесу овакве одлуке и да учине овакве заокрете, не умиру без борбе. Приговориће ми да је одувијек тако било у католицизму, да се барем све то подразумијевало, и да, према томе, није ни било неког посебног заокрета.
Да, али увијек је постојала тајна : папа је вјековима остављао утисак да је задовољан својим мајушним царством, папском облашћу, али све је то била само алегорија – основна ствар је у томе што се у тој алегорији одувијек скривало зрно основне идеје, оне сталне и вјековне папинске наде да ће то зрно проклијати и да ће из њега нићи моћно стабло чије ће гране у будућности покрити својом сјенком цијелу Земљу.

И, ево, у тренутку кад му одузимају последњи педаљ земаљског царства, поглавар римокатолицизма, видећи своју блиску смрт, одједном устаје и пред цијелим свијетом казује цијелу истину о себи:
»Ви сте мислили, зар не, да ћу се ја задовољити само титулом господара само папске области? Знајте да сам ја себе сматрао господаром цијелог свијета, господаром над свим земаљским царевима, и то не само духовним господаром него и световним – ја сам одувијек био прави господар, владар и император.
Ја сам цар над царевима, господар над владарима, само мени на земљи припадају све судбине људске, времена и дани, и, ево, ја то пред целим светом објављујем кроз догмо о мојој непогрешивости«

Не, то је сила, то је импозантно, а не смешно – то је обнављање древне идеје о светском јединству и светском господству која никада није била мртва у римском католицизму; то је Рим Јулијана Апостате (Отпадника) али не побијеђеног него оног који је “побиједио“ Христа у новој и последњој биткии. Тако је обављена продаја истинскога Христа за царство земаљско.
У римском католицизму та ће се продаја обавити и стварно на дјелу. Понављам, та страшна армија има оштро око које ће умјети да види, најзад, где се сада налази та снага на коју би требало да се ослони. Изгубивши цареве савезнике, римокатолицизам ће се окренути народу. Он има десетине хиљада заводника, мудрих и лукавих познавалаца срца и психолога , дијалектичара и исповедника, а народ је увијек и свуда добродушан и наиван – добар.

Поред осталог, у Француској, а тако је сада и у другим крајевима Европе, народ мрзи вјеру, истина је, презире је чак, али тај народ не познаје Јеванђеље, барем тако је у Француској.
Сви ће ти познаваоци срца и психолози похрлити у народ и донеће му новога Христа који се са свим саглашава, и који је проглашен на последњем римском нечастивом сабору.
«Да, пријатељи и браћо наша», рећи ће они, «све то што вас мучи ми имамо за вас од давно већ у овој књизи, ваше су вође све то украле од нас. Ако смо вам све до сад говорили нешто другачије, то је било само зато што сте ви досад били као мала дјеца – било је рано за вас да сазнате истину, али сада ево, дошло је вријеме и за вашу истину.

Знајте да папа држи у рукама кључеве Светога Петра, и да је вјера у Бога само вјера у папу којега је сам Бог поставио на Земљи да буде уместо Њега. Он је непогрешив и дата му је божанска власт, он је владар времена и векова, он је одлучио да је сад и ваше време наступило. Раније се снага вере састојала у кроткости, али сад је прошло вријеме кроткости и папа има власт да је укине, јер њему је дата свака власт. Да, ви сте сви браћа, и сам Христос је заповедио да сви будете браћа свима, но ако ваша старија браћа не буду хтјела да вас приме себи као своју браћу, узмите мотке и сами уђите у њихов дом и нагнајте их силом да буду ваша браћа.

Христос је дуго чекао да се ваша искварена браћа покају, и сад вам сам допушта да прокламујете: Fraternite ou la mort (Буди ми брат или ти оде глава!). Ако брат твој не буде хтео да подели с тобом на пола своје имање, узми му све, јер Христос је дуго чекао на његово покајање, и сад је дошло време гнева и освете. Знајте, такође, да сте недужни због свих ваших грехова, садишњих и будућих , јер сви су ваши греси долазили само због ваше беде и сиромаштва.

И ако су вам већ проповедали и раније ваши некадашњи вођи и учитељи, иако су вам истину говорили, да они нису имали да вам пре времена све то објава, јер такву власт има само папа, и она му је од самога Бога дата – а доказ вам је у томе што вас ваши учитељи нису довели ни до чега јаснога, имали сте само страдања и још веће биједе, јер је свако њихово дјело пропадало; поред осталог они су вас варали, како би ослањајући се на вас, постали силнији, и како би потом могли да себе скупље продају вашим непријатељима. А папа вас неће продати, јер над њим нема никог моћнијег, он је први међу првима – само вјерујте, али не у Бога, него у папу и у то да је он једини цар на земљи,сви би други требало да нестану и нестаће, јер им је вријеме истекло.

imagesРадујте се сада и веселите се, јер је сада наступио рај на земљи, сви ће те бити богати, а кроз ваше богаство и праведни, јер ће све ваше жеље бити испуњене, биће вам одузет сваки разлог да чините зло«. Ове су ријечи улагивачке, и нема сумње, народ ће прихватити предлог, он ће у неочекиваном савезнику препознати силу која уједињује силу која је на све спремна и која ничему не смета, стварну, историјску силу која долази умјесто оних вођа – сањара и шпекуланата, у чију практичну способност, па и у поштење , народ сада не верује потпуно. Овдје је сада одједном јасна тачка ослонца, полуга је у рукама и ваља је само притиснути свом снагом и преврнути. А народ ће преврнути, још како, он је маса! А изнад свега, њему дају вјеру, и тиме се успокојавају срца многих, јер су многи већ одавно почели да осећају тугу и мучнину у свијету без Бога . . .

Ја сам већ једном говорио о свему томе, али летимице, у роману. Нека ми се опрости моја самоувјереност, али вјерујем да ће се све ово несумњиво догодити у западној Европи, на овај или онај начин, то јет католицизам ће прихватити демократију и спустиће се у народ, напустиће земаљске цареве баш зато што су га они сами већ напустили. Владе у Европи њега презиру стога што он на први поглед изгледа тако јадан и побијеђен, али нико га не види онако комично како то чине наши наивни политички публицисти.
Не би га, на пример, Бизмарк тако прогонио да не види у њему свог страшног непријатеља у будућности. Кнез Бизмарк је тако поносан човјек да би себи дозволио да узалуд троши толику снагу у борби са непријатељем који је смијешно слаб. Али, папа је и од њега јачи.

Понављам: данас је папинство можда најстрашније »издвајање« од свих која прете светском миру. А много шта угрожава мир. И никад до сада Европа није била изложена толикој мржњи као сада: Изгледа као да је све поткопано, набијено барутом, само се очекује прва варница . . . »Да, но што ми имамо с тим? Није ли то свет амо, у Европи, а не у нас?« Тиче се нас све то, на наша ће врата закуцати Европа, и од нас ће затражити да пођемо да је спасавамо кад избије последњи час њеном »садашњем стању ствари«.
И она ће затражити помоћ од нас с неким правом, затражиће је и као изазов и ко заповест, она ће нам рећи да смо и ми Европа, да и у нас постоји исти такав »ред и стање ствари« као што је у њих; рећи ће нам да је нисмо ваљда подражавали двеста година тек онако, рећи ће нам да смо и ми Европљани, и да би требало да је спасавамо јер, спасавајући њу, ми ће мо спасити и себе. Наравно, може бити, ми нисмо расположени да ствар ријешимо у корист једне стране, али имамо ли ми уопште снаге за нешто слично, нисмо ли се ми већ давно одвикли од такве помисли – знамо ли ми уопште у чему је то наше ,,издвајање“ као нације, и у чему се састоји наша улога у Европи?

Ми данас не знамо шта више не разумијиемо ово, ми не допуштамо питање у вези с тим – и све то сматрамо нашом глупошћу и заосталошћу. И ако заиста Европа буде закуцала на наша врата и буде затражила да спасавамо њен Поредак, можда ћемо ми тек тада први пут, и сви, схватити колико смо мало личили Европи, без обзира на оно наше двовековно подражавање Европи које се у нас манифестовало у облику најстраснијег одушевљења. Па, ако хоћете, нећемо ни тада схватити – биће касно. А ако је тако, више нећемо разумјети, наравно, ни оно што Европа од нас тражи, оно чиме бисмо јој стварно могли помоћи. Нећемо ли ми тада поћи да умирујемо непријатеља Европе и њеног поретка челиком и крвљу, као кнез Бизмарк? О, тада у случају таквог подвига ми бисмо већ могли одлучно да честитамо себи као правим Европљанима. Али, све је то још пред нама, све су до саме фантазије, а сада је све тако јасно, тако јасно!

Аутор Огњен Војводић

ljudmila pavlicenkoЉудмила је била совјетски снајпериста са потврђених невероватних 309 убијених нациста. Одликована Лењиновим орденом и орденом хероја Совјетског Савеза.
Павличенкова је послана на фронт где је како каже „била сјесна да је њен задатак да пуца на људска бића. У теорији је то било уреду али знала је да ће стварност бити сасвим другачија.“

Први дан на бојном пољу нашла се близу непријатеља и парализована од страха није имала снаге да подигне своје оружје, пушку Мосин – Нагант 7.62 мм са оптиком. Млади руски војник је стајао поред ње и пре него што су заузели положај, пуцањ је одјекнуо и немачки метак је усмртио њеног пријатеља. Тај моменат је покренуо. „Био је тако диван и весео момак и био је убијен поред мене. Након тога, ништа ме није могло зауставити.“

Прва два од укупних 309 убистава је постигла током тог дана када је усмртила два немачка скаута. Павличенкова се борила у Одеси и Молдавији где је постигла већину својих убистава, у којим се налазило и стотину официра. Немачка напредовања су њену јединицу натерала на повлачење у Севастопољ на Кримском полуострву.

Како су бројке расле добијала је све опасније задатке укључујући и онај најопаснији – контраснајперисање.

Оно је подразумевало дуеле са нацистичким снајперистима, које она никада није изгубила и у којима је забележила 36 убистава. „Лов“ би трајао данима и ноћима, у једном случају три дана које је она описала као „најнапетије искуство у животу“ у коме је била потребна надљудска издржљивост и снага воље јер се у једном положају знала задржати 15 до 20 сати. „На крају“ рекла је за свог нацистичког прогонитеља, „направио је један покрет превише.“

У Севастопољу се борила осам месеци окружена бројнијом немачком војском. „Косили смо хитлеровце као жито“. У мају 1942 ратно веће је похвалило због 257-ог убиства. Тада је обећала да ће направити још више. Обећање које је испунила.

Рањена је четири пута, добила психичке трауме услед честих бомбардовања али остала у борбама. Повукли су је из борбе, када је њен положај бомбардован а она погођена шрапнелом у лице. Након тога обучавала је нове снајперисте.

У Вашингтон стиже 1942 са мисијом да прикупи америчку подршку и оствари Стаљинов план отварања „другог фронта“ у Европи. Очајнички му је била потребна инвазија западних савезника, која би поделила Немачке снаге и смањиле притисак на Совјетске трупе.

Посетила је председника Френклина Рузвелта, и постала први совјетски грађанин у Белој кући.

Током своје посете, упознаје Еленор Рузвелт која је позива на обилазак Америке како би са американцима поделила своја искуства и грозоте које су се дешавале.

У свом говору у Чикагу пред једним великим скупом, изјавила је: „Господо, имам 25 година и убила сам 309 нацистичких окупатора до сада. Зар не мислите, господо, да сте се предуго сакривали иза мојих леђа?“ Речи које су изазвале снажну подршку.

Еленор и Људмила су развиле снажно пријатељство током заједничких путовања. По повратку у Русију Људмила завршава своје образовање и постаје историчар.

15 година након сусрета са Павличенковом, Еленора Рузвелт је обилазила Москву. Због хладног рата сваки корак је био испланиран и помно праћен, али Еленора је била истрајна у једном захтеву – да посети Људмилу. Када су се среле у њеном стану, причале су формално док Људмила није пронашла изговор да одведе Еленору насамо у спаваћу собу и затвори врата. Сакривене од знатижељних очију Павличенкова се бацила у загрљај старој пријатељици плачући и смијући се, срећна што је види.

Ове године, у продукцији „20th Century Fox Russia“ снимљен је епски биографски филм који је животна прича младе Људмиле Павличенко.

Извор: Забавник

Преузето МАГАЦИН

12274299_865123503594691_7598454705636072677_nАутор: наставник историjе Муравјов Александар Николаевич (Руска Федерација)

1. децембра 2015 г. ученици Понкинске основне школе из Русиjе и  О.Ш. „Бубањски хероји” из српског града Ниша, заjедно су учествовали у међународном угледном видео часу.

Наши пријатељи из Србиjе под вођством свог професора историjе Ђорђа Бојанића говорили су о братских везама наших народа и о догађајима коjи су били сто година раниjе. У 1914. години  и следеће године Првог светског рата Русиjа jе пружила велику помоћ српском народу. То је помоћ не само у области дипломатије, већ и реална помоћ. У току рата Дунавом су ишли каравани са војним теретом , храном , лековима. У пријатељску земљу стизали су војници и добровољци, међу којима је било много лекара и медицинских сестара. О свему томе емотивно су говорили наши српски пријатељи из ОШ „Бубањски хероји“ . 

12310679_865133473593694_8924046754762711320_n

Српски ђаци

Они су се сетили речи Николаја Другог:

«Нећете ми замерити, господо, што сам пре свега Рус и што су ми најближи интереси Русије, али вас уверавам да сам одмах после тога Србин и да су ми најближи интереси српског народа».

Неке милосрдне сестре које су у време Првог светског рата дошле из далеке Русије да помогну Србима, остале су у сећању људи  захваљујући песмама песника, одушевљених и надахнутих њиховом добротом, саосећањем и храброшћу. Ученици наше школе рекли су о Дарји Александровној  Коробкиноj , Рускињи из Санкт Петербурга, милосрдној сестри, добровољки, хероини из 1914. године.

12321631_865123143594727_2940424348421986719_n

Руски ђаци и професори

Она jе била жена невероватне пожртвованости и храбрости заслужила је да се исприча и отргне из заборава.

Дарја је стигла из далеког Петрограда, да помогне рањеним током борби у септембра 1914.године. Она је погинула испуњавајући свој сестрински дуг , сахрањена је на планини Гучево на месту где су се водиле борбе.

 12310550_865124453594596_7117838759373309510_n

Марија Козлова (заменик директора васпитног лицеја бр. 5 града Долгопрудни и предавач верске наставе)

Велики православни  геније и пророк Ф. М. Достојевски  рекао је :

„Из руске крви проливене у Србији, узрашће и српска слава“ . Живела Србиjа да увек буде! Слава Србији и Русији! ове речи изговорене од стране Алексеjа Зайцева вероватно никога нису оставиле  равнодушним.

 У оквиру нашег тв моста учествовали су и други наши пријатељи.

Српски ђаци

Српски ђаци предвођени проф. историје Ђорђем Бојанићем

О Манифесту цара  и о уласку Русије у рат са Дворског трга у Санкт Петербургу говорила је студенткиња  универзитета у Београду Ивана Стевић. «Сви Срби нису заборавили, нити ће икада заборавити, на Цара Николаја Другог и његову жртву за Србију» рекла jе Ивана.

12301496_865124070261301_6284204139862307524_n

Руски ђаци

О херојској историји српског и руског народа и значају догађаја Првог светског рата и њихове судбине  говори из подмосковног града Долгопрудный велики пријатељ Србије Марија Козлова.

«Нажалост, мало ко зна, да је Русија ушла у Први светски рат, испуњавајући свој дуг да заштити православну Србију. Српски краљ Александар I обратио се нашем Цару Императору Николају II,  као једином могућем спасењу. У часу смртне опасности која се надвила над Србијом стигао је потврдан и брз одговор. Император је дао одговор без размишљања, следећи Божју заповест о љубави према ближњем». 

 12308840_865123810261327_1037431134287878372_n

Код споменика цара Николаjа Другог у Београду и на Калемегадану студенткиња универзитета у Београду Наталија Дукић говорила о односу руског цара према српском народу.

12349605_866039433503098_1263032784_o

Са великом пажњом ученици наше школе су слушали  речи српског владике Николаја Велимировића које је изговарао српски ученик ОШ „Бубањски хероји“ из Ниша:

«Савест наша нас приморава да плачемо, када Руси плачу, и да се радујемо, када се Руси радују. Велики је дуг наш пред Русијом. Може човек бити дужан човеку, може и народ – народу. Али дуг, којим је Русија обавезала србски народ 1914 године, тако је огроман, да њега не могу вратити ни векови ни покољења. То је дуг љубави, која свезаних очију иде у смрт, спасавајући свог ближњег».

Ученицима обе школе на крају часа се обратио Дејана Серафимовић, председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша.

Ученици наше школе и наши српски пријатељи имају огроман позитиван утисак од овог врло значајног образованог часа, а надам се да ће многи имати и шта из њега да науче.

Хвала нашим пријатељима из школе у Нишу, хвала грађанима Русије и Србије из Београда и Москве, хвала гостима и наравно наставницима и ученицима  наведених школа за учешће у часу .

Надамо се да наше везе у области образовања ће бити проширене и ојачане.

 Аутор: наставник историjе Муравјов Александар

СРПСКА ИСТОРИЈА