Архива за категорију ‘Срби Босне и Херцеговине’

vlachs_of_herzegovina_and_montenegro_during_the_middle_agesЗавршна фаза потпуног римокатоличења Западне Херцеговине, започета у петнаестом, догодила се у двадесетом веку. У току два светска рата, иу верско-грађанском рату који се водио од 1991. до 1995. године римокатолици су, предвођени својим бискупима и свештенством, народним првацима и институцијама којима је дух задахнула Римокатоличка црква, насиљем (покољима и прогонима) избрисали и последње оазе српског православног народа, који је још у седамнаестом и осамнаестом веку чинио већину становништва ових простора. И у Западној Херцеговини, која се најдуже опирала Римској цркви и која је од свих далматинских приобалних регион последња покатоличени, поновио се онај својеврсни феномен: прво је, прешавши из православља у римокатоличанство, српско православно становништво променило веру, а онда су крајем деветнаестог века римокатолички свештеници, уз помоћ аустроугарске државе, Србе римокатолике преименовали у Хрвате, створивши уједно од њих најфанатичније противнике Срба и православља.

Римокатоличка вера, или како се то онда звало латинска вера, тек у шеснаестом веку почиње озбиљније да пушта корене у данашњој Западној Херцеговини – западним земљама обласног господара Стефана Косаче, Херцега од Светога Саве, што су се простирале од десне обале Неретве до реке Цетине, на југу до Јадранског мора, а на северу северним ободима Рамске долине, северним ободима Дувањског и на највећем делу Ливањског поља.2Овај историјски и географски простор антропогеограф Јевто Дедијер уврстио је у Стару Херцеговину. И у административној подели Српске православне цркве већи део Западне Херцеговине био је у саставу Захумско-херцеговачке епархије. Дувно, као најистуренија тачка на северозападу Старе, али и Западне Херцеговине помиње се први пут у историјским изворима у првој половини осамнаестог века као саставни део Захумско-херцеговачке епархије, али постоји уверење да је Дувно одавно било у саставу ове епархије чија се граница простирала северном страном дувањског краја, што се пренело и после реорганизације Митрополије херцеговачке дијацезе и тако остало до данас.

Овај простор поклапа се и са Паганији, о којој у 30. и 36. глави сведочи најцењенији и највише цитирани историјски извор О управљању државом Константина Порфирогенита, коју по реци Неретви назива и Неретљанском облашћу, наводећи да је дуго времена била некрштена и коју су због тога звали Паганији. У тој области, како сведочи Порфирогенит, живели су Срби којима је владао српски владар. Неретвљани, чувени морски пирати, како тврди Порфирогенит, били су Срби, а овамо су дошли у време цара Ираклија. Међу три неретвљанске жупе које је Порфирогенит записао под именима – растоци (Расток, на истоименом језеру код Вргорца), Макар (центар у данашњем селу Макар код Макарске), је и жупанија Дален (Дувно) “која је далеко од мора и они (тј . њени становници) живе од обрађивања земље “. Међу познатим историчарима који су жупу Дален прихватили као Дувно били су Срби – Љубомир Ковачевић и Љубомир Јовановић, Хрвати – Таде Смичиклас, Вјекослав Клајић, затим Константин Јирачек, а интересантна су и запажања ученог свештеника Љубе Влачића.

О средњовековној вери становника Западне Херцеговине, некадашње Паганије, сведоче стећци, остаци разних гробаља, темељи и спомени о бројним црквама и неколико манастира. Један од најбољих познавалаца средњовековних стећака у Херцеговини, Херцеговац по рођењу, римокатолик по вероисповести, ђак фрањевачке гимназије на Широком Бријегу, Марко Вего, нудећи бројне доказе утврдио је да су те стећке на гробовима подизали верници који су исповедали православну веру, да су то у ствари били гробови православаца. На овом простору поред древних манастира који су били подигнути у приморју (Заострог, Макарска) и на крајњем југозападном делу Западне Херцеговине, на Дувањском пољу постојао је манастир Лабостин или Хлабостин; сачувао се и печат овог манастира, али и још неки материјални трагови и народно сећање, а који је, по свој прилици, био разорен у првим вековима турског ропства.

Историчари Српске православне цркве још се нису довољно бавили историјом хришћанства на простору некадашње Порфирогенита Неретвљанске области .Не узима се довољно у обзир ни чињеница да је у Солину, код данашњег Сплита, још од апостолских времена постојала црква коју су, како тврде неки истраживачи, успоставили апостол Павле и његов ученик Тит. Када је у Римском царству хришћанство добило дозволу за постојање и када је касније постало званична државна религија, епископи Солинске цркве именовани су у Цариграду, а не у Риму. Православну веру, све до Сплитских црквених сабора крајем десетог и почетком једанаестог века, исповедали су и Хрвати, којима је римски папа после наметао епископе који су му се покоравали. И монаштво чији је родоначелник Свети Иринеј дошло је на ове просторе са хришћанског истока. Први православни манастири у Макарском приморју, како тврди Никодим Милаш, подигнути су 872. године у Заострогу, Пољицима и макар, а манастир у Макари одржао се све до петнаестог века, а њихове развалине почетком двадесетог века народ је називао “манастиринама”. У тим манастирима, о чему је сведочио фра Анте Лулић, боравили су калуђери василијанци, из реда Василија Великог, а томе реду припадала је и већина монаштва средњовековне Цркве босанске. У тим манастирима су се, како каже Никодим Милаш, примењивала правила Антонија Великог и Василија Великог.

Богомоље Светосавске Цркве

Када је Свети Сава 1219. године постао први српски архиепископ и успоставио аутокефалну Српску архиепископију древни неретвљански простори нашли су се у окриљу Српске цркве, где је, као четврта по реду, основана Захумско херцеговачка епархија, а седиште епископа било је у цркви Свете Богородице на Стону.Оснивањем Захумске епископије и захваљујући духовној делатности коју је покренуо Свети Сава утицај Српске цркве осетио се иу Неретвљанском и Макарском приморју. У Макарској су тада постојале две српске цркве – Светог Николе и Светог Панкрације, а на полуострву Пељешцу чије је становништво тада исповедао једино православну веру, биле су четири православне цркве – Светог Стефана, Светог Ђорђа, Светог Николе и Свете Марије, на острву Корчули уздизала се тада православна црква Светога Вида, а на Мљету манастир Свете Марије. О тим богомољама сачували су се помени у повељама српских владара из лозе Немањића. Већ по оснивању Хумске епископије Стефан Првовенчани и Свети Сава даровали су саборној цркви Свете Богородице на Стону, у којој је било и седиште епископа, бројна села међу којима је било и Живогошће код Макарске, а ова донација поновљена је иу сачуваној повељи Уроша И којом се ово потврђује. Стефан Првовенчани даривао је манастиру Свете Марије на острву Мљету неколико села, ову повељу потврдио је и краљ Милутин. Сачувала се и повеља краља Стефана Дечанског којом он потврђује једну даровницу своје мајке манастиру Свете Марије на Мљету. Место у коме је била црква Свете Тројице којој Јелена, ћерка кнеза Лазара Хребељановића и жена војводе Сандаља Хранића Косаче, својим тестаментом намењује поклон, за неке историчаре била је Корчула.Из овога времена је можда и манастир Лабостин на Дувањском пољу.

Срби са Макарског приморја и његовог залеђа, из Западне Херцеговине која се географски поклапа са Порфирогенитово земљом Неретвљани, последњи су од свих далматинских области од Бара до Ријеке оставили православну, и прешли у католичку веру. О томе уосталом сведоче и бројни римокатолици, истраживачи прошлости макарског подручја од којих многи потичу са тих предела. Писац прве познатије књиге о Макарској, Мирослав Алачевић тврдио је да су становници ових крајева “најкасније оставили православну веру, што је у њима, за средњих векова цветала и владала домаћа богумилска вера, богумилство и ћирилица и уз њу скопчана књижевност”. Он је такође указивао да је у библиотекама и архивама манастира у Макарском приморју било доста старих непрочитаних књига и вредних предмета који сведоче о добу када је становништво ових крајева исповедао православну веру. Један од најпознатијих римокатоличких истраживача макарског подручја друге половине деветнаестог века, и један од најпознатијих далматинских интелектуалаца тога доба, Миховил Павлиновић написао је једном приликом: “Прича је у пуку да у давне виеке и Пољичани су били источног обреда као што је добар део далматинских Загораца “. Ове тврдње понављали су још и неки римокатолички писци као што су фра Анте Лулић и дон Јаков Боглиц који су за далматинске римокатолике говорили да су то Срби који су примили католичку веру.

После сплитског црквеног сабора из 1075. године на коме је одлучено да се православље у Далмацији искорени, римокатолички бискупи из Сплита насртали су током средњег века на Неретвљанску област да Неретвљани ставе под скут римског папе. Током дванаестог и тринаестог века Срби на челу са племићком породицом Качић, која је држала тврди град Омиш, снажно су им се супротстављали. Људи господара Омиша, Николе Качића (1167 – 1180) каменовали су испод Дебелог брда код Мостара сплитског надбискупа Рајнерија.Посебно се срчано одупирао насртајима римокатолицанства кнез Младуче Качић који је организовао напад на крсташе који су се преко његове територије кретали у Свету земљу, а сам кнез Младуче је оптужен да је убијао, и чак живе дерао крсташе.Римокатолички свештеници нису имали приступа овим крајевима када је Неретвљанска област ушла у састав средњовековне Босне.

Вероломне велможе Влатковићи

Неки истраживачи, позивајући се на један докуменат, писан на пергаменту, који се чувао у архиву самостана у Макарској, тврде да је римокатоличку веру у овом делу Далмације и њеног залеђа увео на силу средњевековни велможа Жарко Хумски, господар овог подручја. Он је наводно 1468. године наредио да се из самостана у Макарском приморју истерају римокатолички монаси из реда Светог Августина, а на њихово место довео је фрањевце. Археографским испитивањима овог документа, које су у двадесетом веку урадили хрватски научници, утврђено је да је реч о фалсификату Римокатоличке цркве, урађеном у осамнаестом столећу. Овај фалсификовани докуменат чувао се средином двадесетог века у архиву самостана Заострог, а хрватски историчар Карло Јуришић сматра да неки његови наводи “могу бити истинити”. Изнесен је и податак да је Жарко Хумски 1460. године на силу преузео властелинство Заострог, одакле је, са њиховог поседа, протерао српске православну властелинске породицу Југовиће, а онда изложио њихову имовину јавној продаји, коју је затим сам купио. На новокупљеним поседу нашао се и православни манастир Заострог, из кога је протерао православне калуђере, на њихово место довео је римокатоличке монахе Светог Августина, августијанце, а касније је уместо њих 1468. довео босанске фрањевце.

У историјским изворима који сведоче о последњим годинама постојања средњовековне области Херцеговине, која је била посед обласног господара Стефана Вукчића Косаче, често се помиње Жарко Хумски. Припадао је породици Влатковића која је на историјској сцени имала неколико великаша, и била је у вазалним односима према Косачама са којима је била у сталним сукобима. А те сукобе подгревали су сви они који су као и Влатковићи били у непријатељским односима са Херцегом Стефаном, а нарочито је то чинила Дубровачка Република. Влатковићи су, како сматра Винко Форетић, били самостални у односу на обласне господаре Косаче, а године 1466. ставили су се под окриље угарског краља Матије. Изгледа да је у то време ова породица прихватила и римокатоличку веру а један од Жаркове браће, кнез Андрија Влатковић приступио је 1458. године фрањевачком реду где је добио име Августин, оставши међу фрањевцима само две године, а онда се вратио својој жени. Изгледа да је Августин, или Фрагустин како су га звали савременици, био лабилна личност; године 1482. прихватио је врховну власт Турака, а неки сматрају да је тада био прешао и на ислам, а онда се опет вратио римокатолицанства, до краја живота задржао своје редовничко име, и сахрањен је у манастиру Заострог. Изгледа да га је наџивео брат Жарко који је умро у дубокој старости 1498. године.

Постоји могућност да су великаши из покатоличене племићке породице Влатковића, подстицани из врхова Римокатоличке цркве, у време када је пред турским освајачима нестајала самостална средњовековна босанска држава, али после ње и Херцеговина херцега Стефана, православне манастире у макарском приморју препустили римокатолицима.

Фрањевци запоседају православне богомоље

И поред бројних историјских извора који сведоче о паду Херцеговине и доласку Турака, када је на самом крају запоседнут и Макарско приморје, тешко је комплетирати потпунију представу о верским приликама које су владале у време турске владавине у трајању од једног и по века. За овај простор који је био од стратешког значаја борили су се Турци, Млечани и Мађари, а чести ратни сукоби доносили су пустошења и пресељавања становништва. У тим пустошењима страдала су и насеља и манастири. Таква пресељавања забележена су 1503. године, када се староседелачко становништво повукло на сигурнија станишта на суседна острва, а највише на Хвар, а на њихова места из макарског залеђа насељавало се ново становништво, међу којима је било доста босанских православаца који су касније превођени у римокатоличку веру. Тада је, како тврди Јакша Равлић, дошло и неколико босанских фрањеваца који су се населили у опустелим манастирима Заострогу и Макарској.Манастир у Макарској прво су запалили Турци, али су га палили и римокатолици – Млечани који су ову богомољу спалили 1537. године под изговором , да се у њој “Турци не би утврдили” .60 Млечане су поново потиснули Турци који су спалили оно што је преостало у Макарском приморју.

Не зна се тачан датум градње садашњег самостана у Макарској. Јакша Равлић износи податак да је црква макарског самостана била изграђена 1620. године.Има и мишљења да је то било у време бискупа Стјепана Блашковића који је умро 1776. године и који је сахрањен у овом манастиру, а узима се да је ове године изграђена црква. Није јаснија судбина преостала два манастира у Макарском приморју – Заострога и Живогошћа. Садашња црква самостана у Заострогу код Макарске сазидана је 1747. године. Црква заострошког самостана сазидана је 1747. године, а како сведочи ћирилички натпис самостан је осветио епископ Босне Пожеге и Београда, Фрањо Баличевић.

Прво монашко прибежиште у Заострогу како каже Љубо Влачић, подигнуто је 872. године, а подигли су га монаси источног обреда. Плоча са ћириличким натписом, која је била у зиду првобитне манастирске цркве, постојала је све до 1747. године, када су фрањевци у непосредној близини ове цркве од зидова старе градили нову, при томе су намерно избрисали првобитни ћирилични натпис. На извору Дрвеника, поред манастира Заострог била је кула, на чијим зидовима је био урезан ћирилични натпис, који су фратри такође избрисали. О том суровом обрачуну са ћириличним натписима који су сведочили о древном православља на Макарском приморју говори и Алберто Фортис који је 1774. године објавио путопис са пута по Далмацији. Он с резигнацијом указује на то да су фрањевци у Заострогу “у градњи своје недавно начињене цркве употребили голему количину древнога камења са кога су помно огулили слова. Скупљали су га по оближњим местима, а напосе по рушевинама уз Неретву; ко зна колики губитак лепих записа дугујемо њиховој ревности “. Ако је веровати фрањевачком извору из 1720. године, најстарији помен о садашњој самостанској цркви у Живогошћу је из 1612. године, а подигнут је на развалинама старије богомоље. Турци су га више пута, пљачкали, али га нису палили.

Остаци средњовековних верских споменика – цркава и гробаља у Макарском приморју, што су уосталом потврдила и истраживања Невенке Божанић-Безић, по положају који заузимају у односу на стране света, указују на то да су их подизали православни верници. Већина цркава подигнутих у средњом веку, што су их после присвојили римокатолици, које су остале на првобитним темељима, окренуте су у правцу исток-запад, са олтаром на истоку, а прочељем на западу, како се уосталом и граде православне цркве. Сличан је случај и са непомераним стећцима и каменим плочама на средњовековним гробљима.Такав пример пружа и црква Светог Миховила у селу Игранима код Макарске за коју се сматра да је зидана крајем једанаестог и почетком дванаестог столећа.Исти је случај и са црквом Светог Јована у селу Подацима за коју се верује да је подигнута у једанаестом или на почетку дванаестог века. Са олтаром окренутим према истоку и прочељем на западу је и црква Светог Николе у Брелима која се први пут помиње у једном документу из шеснаестога века. Исти положај према истоку и западу заузима и црква Светог Петра у Макарској за коју се претпоставља да потиче из петнаестог века, затим црква Светог Стефана у Драшницама коју је 1466. године подигао Херцег Стефан. Очигледно је да су православни саградили у Тучепима у осамнаестом столећу саградили цркву посвећену Богородици, што потврђује положај исток-запад у коме је постављена.

Као у Босни, Источној Херцеговини, Лици, Западној Србији, иу Макарском приморју на гробовима угледних покојника подизани су камени белези – стећци. Гробови над којима су се постављани такви надгробници, ако су у њима почивали православни хришћани, заузимали су правац исток-запад тако да је глава покојника била окретан према западу. У гробљу које се простире на око римокатоличке цркве у Доњим Брелима код Макарске сачувало се неколико стећака који од времена како су постављени нису били померани, а који заузимају правац исток-запад.Непомерани стећци окренути у правцу исток-запад налазе се и код римокатоличке цркве у селу Басту иу Игранима.

На некима од тих гробова, и поред упорних настојања римокатоличких свештеника да затру сваки траг ћирилици, ипак се до средине двадесетог века сачувао понеки ћирилични натпис.

Највеће успехе у католичењу српског живља постигли су фрањевци на далматинској територији која се налазила у саставу Млетачке Републике, а велику помоћ пружила им је млетачка власт. После пораза Турака под Бечом 1683. године босански фрањевци, подстицани од Свете столице, брзо су заборавили на привилегије које су им Турци дали, почели су шуровати са Млечанима и Аустријанцима прикупљајући важне обавештајне податке, а припремали су терен за упаде ускока на турску територију, што је код Турака изазивало подозрење, а онда и одмазде, у којима нису штеђени ни фрањевци ни њихове богомоље. Због тога су фрањевци почели организовано да пресељавају на млетачку територију велики број римокатоличких, али и православних породица.

Прва таква сеоба догодила се 1650. године када су се на млетачку територију доселиле 54 босанске породице. Нова сеоба збила се 1684. године под вођством фрањевца Шимуна Брајиновића, а затим су уследила већ помињана сеоба која се десила 1687. године, неколико месеци после смрти Стојана Јанковића.Фрањевцима самостана у Заострогу приписује се заслуга што су на територији коју је у седамнаестом и осамнаестом веку контролисала Млетачка република из залеђа које је било у саставу Турске царевине превели око 4000 хришћанских породица. Сам фра Андрија Бебић превео је око 500, а Фрањо Радатовићи око 320 породица Млетачка власт у Далмацији, чији су носиоци били ватрени римокатолици, тежећи да све становништво преведе у римокатоличку веру често је примењивала силу како би православне натерала на преверавање, одузимајући им и неке њихове цркве и дајући их фрањевцима.

Крајем седамнаестог века фрањевцима се при руци нашао млетачки провидур Далмације Петар Валијер који је и сам био фанатични римокатолик, он је, излазећи у сусрет далматинским бискупима, примењивао државне мере, присилно покрштавајући православне Србе. Помоћ млетачке државе посебно је искористио сплитски бискуп Стефан Космо који је тврдио да је у то време на римокатоличку веру превео неколико хиљада православних Срба, а сами фратри су се у својим списима тада хвалили да је било око 25.000 превереника.Посебно је успешно римокатоличење било око Врлике, Сиња и дичим. Сплитски бискуп Стефан Космо хвали се у једном извештају Светој столици, писаном 1685. године како сваке седмице из православне у римокатоличку веру преведе по неколико Људи. У једном другом извештају Комисији за пропаганду вере овај бискуп се жали на тешко сиромаштво у коме живе у католичку веру тек преведени верници.

За то време предели у макарском залеђу из којих се иселио народ предвођен босанским фратрима остали су пусти. И пре миграције рамских фрањеваца ови предели били су ретко насељени. Приликом обиласка Дувањског поља 1671. године макарски бискуп фра Маријан Лишњић, који је, што је и разумљиво, само водио рачуна о римокатоличким душама, на Дувањском пољу је нашао свега 300 верника, али они нису имали ни једну богомољу.

Искорењивање православља на Пељешцу

Почетком двадесетог века међу житељима Пељешца (Рата) још је било живо сећање на времена када су житељи овог времена исповедали стару или православну веру, а одржало се предање о црквама које су претходно биле православне или грчке, када су припадале “Рисцани” или “власима” . Сматра се да је добар део популације овог полуострва био пореклом из Босне, Херцеговине, околине Новог Пазара. Помиње се да је код места Куне на Пељешцу био православни манастир у коме су живели калуђери чији зидови су постојали почетком двадесетог века. Приликом изградње пута крајем деветнаестог века нађена је камена плоча на којој је био ћирилични натпис за који се веровало да је припадао манастиру, плоча на жалост није сачувана.Римокатоличка црква Светог Петра и Павла у Трпњу некада је била православна. Православне цркве на Пељешцу постојале су у Пијавчини, Жуљане, Црној Гори и Јањини. Сачувало се сећање да је православни народ овог полуострва присилно покатоличен, да је Дубровачка република то учинила користећи оружану силу, да су снажан отпор пружили житељи села Осбјаве и Потомње, али да је власт применила силу и оружје када је било и мртвих глава.

Почетком двадесетог века становници села Горња Врућица на Пељешцу славили су православни Божић. Сачувао се обичај ложења бадњака уочи Божића и мирбожење онако како то чине православни Срби. Почетком двадесетог века народ Пељешца је певао “о Марку, Милошу, Момчилу, Рељи, Вукашину, Страхињићу Бану, Црнојевић Иву, Дојчин војводи, Вуку Бранковићу, Херцегу Шћепану, Јанковићу, Смиљанићу, о Косову, Шар планини, Прилипу”.Многе породице са Пељешца носиле су и даље своја српска презимена као што су Вулетићи, Радуловићи, Шаиновићи, Лазићи, Лазаревићи, Милановићи, Миловановићи, Радовићи, Радоши, Станишићи, Југовићи, Миличићи, Милићи, Милетићи, Вукићи, Богојевићи, Радулићи, Мирковићи, Томашевићи.

Архиве самостана у Макарском приморју поседују бројне документе у којима се сведочи о превођењу православних у римокатоличку веру. Такав један докуменат, наводно из 1451. године помиње Петар Кадчић Пеко у коме се тврди да је неки фрањевац Фрањо Момовић превео у римокатоличанство 736 православних породица. Тврди се да је фрањевац Бариша Арбицо превео на католичку веру око 30 Турака, а фрањевцу Ловри Љубушанину забележено је у животопису да је превео на католичку веру једну удовицу и њену кћерку.

Сведочанство о масовном превођењу у осамнаестом веку Неретвљани у римокатоличку веру оставио је фратар Лука Владимировић, који се хвалио да је потомак српских краљевске лозе, у свом делу (Цхроницон арцхивиале цонвентус Санцтае Мариае Заострогиенсис, Венетиис, 1770) које је потписао псеудонимом Луциус Нарентинус. Он са посебним уважавањем наводи имена римокатоличких свештеника на простору неретвљанске области који су се истакли у превођењу православних у римокатоличку веру. Са посебним поносом истиче како су римокатоличку веру примиле угледне српске породице: Милетић, Видовић, Вулетић, Мартиновић, Кнежевић, Милошевић, Савић, Поповић, орашњака, Тадић, Рајчевић, Билешанин (Бјелиш). И сам Владимировић у свом делу похвалио се како је превео на римокатоличку веру породице Бркић, Зубичевић, лаурице, Секулић, Павковић, Сандић, Миловац, Мостарац … Као своју животну заслугу он истиче и то што је превео на римокатоличку веру 12 православних девојака .

И Макарски Љетопис кога је писало неколико фратара од 1773. до 1794. године сведочи о мржњи римокатоличких свештеника и њихових верника према православним Србима или ркаћ како су они погрдно називани о односу Римокатоличке цркве и њених верника према православнима који су живели у Макарском приморју у другој половини осамнаестог века. Фрањевачки летописац са симпатијама пише о познатом хајдуку из имотске крајине Ивану Бушићу-Роши харамбаши, римокатолика који је још славио своју крсну славу Светог Јована Крститеља, али по новом грегоријанском календару, када је 1775. године, на дан његове крсне славе Светога Јована Крститеља у Имотском пољу убио три православна Србина – ркаћ јер су орали, а нису поштовали римокатолички одмор. Тај исти Роша пресрео је дувањске трговце, а међу њима и једног ркаћ – православног Србина јер није умео да очита Оченаш Римске цркве. Са насладом фрањевачки летописца бележе како су млетачке власти у Макарској 1778. године заплениле робу 1 мостарског трговца – ркаћ.

Процес присилног превођења православних у римокатоличку веру наставио се иу деветнаестом веку. Током 1817. године римокатолици су спалили архиву српске црквене општине у Метковићу, у којој су постојали подаци о страдањима православних од Римокатоличке цркве и млетачких власти, али и аустријских власти само због тога што су исповедали своју стару веру. Позивајући се на документа која су оставили православни свештеници у Метковићу, Влачић наводи да су им 1837. године власти по налогу римокатоличких црквених достојанственика били забранили да обављају верске обреде. Исте године, на православни Божић, римокатолици су навалили на православну цркву у Опузену са које су скинули звоно.

Православнима је током и средином деветнаестог века било забрањивано да славе своје празнике по старом јулијанском календару. Сердар Иван Качић који је по новом грегоријанском календару славио своју крсну славу Светог Ивана, некадашњег православног Светог Јована, затварао је у тамницу оне хришћане који су своје земљорадничке послове обављали држећи се старог календара.Православни су присиљавани да пуцњима прангија свечано дочекују римокатоличке бискупе који би посећивали места у којима су живели. Сачували су се документи који потврђују како су тешко живели православни свештеници у Опузену на чије су куће ноћу насртали римокатолици, стално их узнемиравајући. Свој долазак у нову парохију морали су да пријављују римокатоличком бискупу.

Са колена на колено, пошто су променили веру, очеви и дедови, чувајући често и стару православну икону свога свеца заштитника, заклињали су синове и унуке да наставе да славе крсну славу, да на дан славе пале свећу и ломе славски колач.

Пошто је увидела да није у стању да искорени те обичаје Римокатоличка црква покушала је да их бар донекле измени или усмери у том правцу да временом нестану. Поједини православни свеци који се славе преименовани су у римокатоличке – Свети Јован у Светог Ивана, Михољдан у Светог Мијовила, Свети Стефан у Светог Стјепана. Временом су неки од тих светаца уместо по старом јулијанском почели да се славе по новом грегоријанском календару. Са овим обичајима суочила се својевремено крајем петнаестог века и Дубровачка република када је под своје скуте ставила полуострво Пељешац, па је покушала да донесе и некакве прописе којима би се умањио значај српске крсне славе коју су славили тек покатоличени Срби. Крсну славу славе и римокатолички родови из Конавла и Боке Которске.

Крсну славу Светог Јована Крститеља славила је, али и данас слави род Качића из Макарског приморја, о чему је оставио сведочење фрањевац Андрија Качић-Миошић (1704 – 1760), познати песник из Макарског приморја и монах заострошког самостана у знаменитој књизи Разговор угодни народа словинскога, објављеној у Млецима 1756. године. Ове наводе упечатљиво је објаснио најбољи Качићев тумач и биограф Дан. А. Живаљевић: “Кад узмемо у обзир да су Качићи из Босне, да само Срби православне вере славе славу и да и данас има у Далмацији и Боци Котарској читавих братстава, која примивши римокатоличку веру, задржаше своју стару славу и славе православне свеце, а некима чак и православни свештеник сече колач, то нећемо погрешити ако из горњих Качићевих речи изведемо: да су Качићи старином били православне вере и да се у Качићевој кући славио зимски Свети Јован, кога слави знатан део српског народа “. Са оваквим мишљењем Дан. А. Живаљевића није се сложио Стјепан Бановић износећи став да Качићи у прошлости нису били православци него некакви босански патарени, који су такође славили славу.

Почетком двадесетог века у Макарском приморју није било ни једног православног Србина, ни једног православног верника, а како сведочи Стјепан Бановић, сви приморци макарске крајине “славе крсно име и данас, управо онако како се оно славило у Босни или Западној Србији. Слави га и сва загорска и вргорска крајина, а славе га и око мутне Неретве – дакле по свем територију некадање Паганије – Крајине , гдјено се толи устрајно држаше патаренство за неколико века “.

Бавећи се питањем крсне славе, Бановић је почетком двадесетог века обавио истраживања у више села макарске крајине где је пописао римокатоличке родове и њихове крсне славе. Обишао је Заострог, Дрвеник, Подацу, Брист, Градац, Баћину, Живогошће, Игране, Драшницама, Подгору, Вргорац, Бању, Котеж, Кокорић, Сридрушу, Кљенак, Рвачу, Вишњицу, Драгљане, Завојане и Козицу.

Родови који живе у Макарском приморју углавном славе крсне славе које се иначе најчешће славе код Срба. У селу Заострогу, поред римокатоличког празника Три краља који се славе на дане православног Божића када је честа слава Свети Стефан, слави се и Свети Мијовил (Михољдан), Свети Лука (Лучињдан), Мартин бискуп (Мратињдан), Никола бискуп (Никољдан) и Свети Иван (Јовањдан).

Крсна слава се одржала у Макарском приморју и почетком 20 првога века, што потврђује и Глас концила (47/1587), представљајући село Видоње, најудаљенију жупу од Сплита, седишта Сплитско-макарске надбискупије. Ово село које римокатолици у Хрватској називају хрватским Назарет за последње 43 године дало 20 свештеника римокатоличке цркве, од тога њих 17 су живи, а међу њима и двојицу надбискупа. У том селу Видоње које је толико задужио Римокатоличку цркву, како саопштава Глас концила, и данас “свака породица има свога свеца заштитника кога штује на посебан начин, те је то истинско породично славље на које долазе пријатељи и родбина.”

Јово Бајић

Преузето СРПСКА БОСНА

Поштовани читаоци сајта СРПСКА ИСТОРИЈА, ово писмо које сам добио делим уз сагласност мог пријатеља Србина муслиманске вероисповести који га је и саставио… Аднан Хусеинспахиц Адо.

104461656786121659910956-1Поздрави…

Само да се јавим и кажем свака част брате на објавама и страници тј сатју СРПСКА ИСТОРИЈА и категорији „Срби Босне и Херцеговине“ . Зелим да кажем да сам велики велики заговорник Србског народа – Иако сам по породици „Бошњак“. На овим просторима за мене само постоје људине Србског народа. Народ који је овђе најстарији, најчаснији, највриједнији и једини народ који није искривио чињенице хисторије. Волим Србију и србски народ – народ који је пролазио кроз све и свашта (Народ коме су отимали и људе и земљу) – чудно је поносит се „босанцем муслиманом“ а знат на чему је то засновано. На сили, отимању, силовању и присилом утјеривања у вјеру. И дан данас се ради тако. Прво су превели на Ислам – па сад створисе и нацију – државу – па и језик.

Што су све то урадили – него и Србе криве за све!!

Потребна је борба, и упућивање овог неупућеног свијета на овим просторима.

Један овакав сајт је баш оно што треба. Да људи могу доћи и схватит и мало размислити – иако многи врло добро знају, само понос не могу прегазити.

Довољно је да знам истину и примакнем се народу који говори право, часно и без сплетки – ТО ЈЕ СРБСКИ НАРОД!

Треба се трудит и објаснити људима, омогућит да читају. Јер свиједок сам да на овим просторима су и књиге нетачне, тј историју пишу по своме нахођењу.

Ја сам рођен и живим као муслиман бошњак с народом који отима туђе. СРПСКИ НАРОД НЕ ЗЕЛИ ТУЂЕ – СРБСКИ НАРОД ХОЋЕ СМАО СВОЈЕ.

Треба бранит своје земље, вјеру и нацију свој народа!! Србски народ свим силама се треба удружит за своје!!! То ћемо најбоље постићи СЛОГОМ И примјењивање нашег. Као нпр Наше Нове године а не неке тамо …

Не смије се дозволит да износе лажи на Српски народ. Да каљају језицима њихову част. Да су убице и злочинице. Па Србски хероји су “злочинци” „У свијету“… Томе треба стати у крај „то се једино може“ заједничким снагама.

Кажу да сам изрод свога народа! Нисам ја изрод свога народа, него су они, јер они су издали Србски народ. Ја сам се само вратио Србском народу!

Толико, од брата из биХ
Аднан Хусеинспахић Адо

Писмо објављено у целости.

СРПСКА ИСТОРИЈА

На данашњи дан Скупштина српског народа БиХ је 9. јануара 1992. године донела Декларацију о проглашењу РС. Скупштина српског народа БиХ основана је октобра 1991. године.

salih_selimovic-45Салих Селимовић је историчар, публициста и професор из Сјенице у Србији. Рођен је 1944. у Тешњу у БиХ.

Познат је по истраживањима исламизације јужнословенских простора, с посебним нагласком на демографске и миграционе процесе у Рашкој области. Добитник је Вукове награде за 2013. и Кочићеве награде за исту годину.

Селимовић је објавио шест књига и више од 70 научних радова. Његову посљедњу књигу „Прилози прошлости Старе Рашке“ стручна јавност оцијенила је као историографски бисер. На почетку интервјуа , наш саговорник је одговорио на питање због чега је исламизација табу тема, о којој се врло мало говори и у Србији и у БиХ, па и у ширим релацијама.

– То је тако зато што је већина наших муслимана српског поријекла и православне провенијенције. Значи, Срби исламске вјероисповијести. Ако би то званично било прихваћено, био би увећан српски национални корпус, што није одговарало прво ранијим окупаторима, затим комунистима, а данас политичарима и интелектуалцима који инсистирају на томе да су муслимани у Србији посебан народ. Такво рјешење није одговарало ни страном фактору с империјалним амбицијама према српским земљама. Они су настојали да расцјепкају српски национални простор ради лакшег отимања територије.

У „Прилозима прошлости Старе Рашке“ истраживали сте исламизацију. Шта је њен најчешћи узрок?
– Превладавају економски разлози и данак у крви. Било је и честих случајева преласка у ислам због скривања од крвне освете. Тај процес се одвијао споро и индивидуално, а рјеђе породично. Колективних прелазака скоро да није било.

Када се исламизација догодила?
– На подручју Рашке масовнија је крајем 17. вијека, а највећим дијелом се десила у 18. вијеку. У дијелу Пештерске висоравни и у Вранешкој котлини тај хук исламизације завршен је тек у првој половини 19. вијека. Прецизни пописи из 15, 16. и у првој половини 17. вијека апсолутно јасно говоре о спорој и највише индивидуалној појави исламизације. И ти први конвертити били су муслимани у првом или другом кољену. Често су пописивани као синови Абдулаха, односно рабови Божји, како би прикрили хришћанско поријекло очева. Мада, било је и оних који су пописивани с турским или арапским именом, а задржали су очево српско име. Огромна већина пописаних уживалаца и посједника баштина су хришћани са српским именима.

Ко је вршио те пописе?
– Турске власти под строгом контролом кадија. Они су преведени и више, што се историјске науке тиче, нема никакве дилеме о вјерској и етничкој припадности становништва Старе Рашке. Истина, било је и муслимана који су били турског, грчког, албанског, бугарског, руског или мађарског поријекла, који су, као турски чиновници, улеме, војници и војне старјешине боравили у Рашкој.

Колики је био њихов број у односу на број поисламљених Срба?
– Занемарљив.

Занимљиво да је исламизовано становништво задржало српски језик.
– Поред петовјековне владавине Османлија, наши муслимани су љубоморно и упорно чували свој матерњи језик којим су говорила и њихова дојучерашња браћа православци. И они који су се уздигли на највише државне, војне и друге положаје у Османској империји увијек су са својим сународницима разговарали и дописивали се на српском језику и ћириличним писмом, познатим као босанчица.

Српски је био један од четири званична језика на турском двору?
– То је неспорна чињеница. Постојало је и тзв. беговско писмо у старој Србији и тембелијско писмо којим су се отменији муслимански кругови служили све до почетка 20. вијека. Постојао је цијели покрет међу муслиманским интелектуалцима да уџбеници у школама и друге књиге буду штампане на народном језику, а не на турском и арапском. Пјесник Мехмед Хеваји Ускуфи је 1631. написао и рјечник српско-турског језика. Многи су због тога били прогоњени од турских власти, а пјесник Илхамија то је платио и главом.

Шта је још сачувано осим језика?
– Осим језика и писма, наши муслимани сачували су и многе хришћанске и претхришћанске традиције све до данашњих дана. Никада муслимани из своје свијести нису избацили Божић, Савиндан, Васкрс, Младенце, Ђурђевдан, Илиндан, Митровдан. Приликом теренских истраживања на Сјеничко-пештерској висоравни, Полимљу и Бихору, био сам фрапиран колико су старији муслимани, посебно жене, водили рачуна о тим хришћанским празницима. Само да наведем примјер празновања и саборовања на Светог Арханђела код манастира у Куманици на Лиму. У та два дана, колико траје саборовање, скоро трећина огромне масе народа су муслимани, и то не само из ближе околине. Сви се моле и траже лијек и душевни мир. На Пештеру је највећи народни сабор и теферич 2. августа, односно на Илиндан, којег наши муслимани називају Алиђун.

До подне Илија, од подне Алија?
– Управо тако. Према народној традицији, Илија Куч се тачно у подне „потурчио“, односно исламизовао и постао Алија.

Ви у својој књизи наводите да је код муслимана постојао култ Светог Саве?
– И те како је био присутан код муслимана у Лимској долини, али и на много ширем простору. Увијек су муслимани у Старој Рашкој знали да су српског поријекла и да су прије исламизације били православци. Изузетак су само албански Малисори, који су дошли у југоисточни дио Рашке током 18. вијека. Зато су чували и штитили манастир Милешева као своју светињу. Клањали су се моштима Светог Саве и вјеровали у њихову чудотворност.

Ви тврдите да је Свети Сава због тога спаљен?
– Да би им сачували здравље и заштитили их од урока, многи муслимани су крстили своју ђецу. То је био један од разлога што је исламизовани Албанац Синан-паша наредио да мошти Светог Саве буду ископане, пренесене на Врачар и спаљене. Паша је мислио да ће тако уништити култ тог великог српског просвјетитеља и одбити муслимане од манастира Милешева.

Да ли је успио?
– Изазвао је контраефекат. Тек од тада се култ овог светитеља проширио на све српске земље, а муслимани су наставили да поштују његов култ, посјећују и дарују Милешеву.

Турци су хтјели да спале и Милешеву?
– То је 1875. хтио да учини један турски паша, који је с војском био на путу за Босну. Муслимани из околине манастира и Пријепоља су се организовали и стали пред пашу. Њихов представник Алија Малагић заплакао је, пао на кољена и замолио пашу да то не учини овим ријечима: „Аман, честити пашо, немој то да учиниш, ако за бога знаш. Нама овај манастир свијетли као сунце и из ове куће нам је благослов и на нас и на мал. Свако у овој кући добије хљеба и соли. Свакоме је она од помоћи.“ Тада је паша одустао од паљевине и рушења Милешеве.

Постоји мишљење да језик којим говоре муслимани у Србији није српски него бошњачки?
– То је српски језик. Позитивни грађански закони омогућавају националним мањинама много шта на матерњем језику, што је свакако у реду. Али, није у реду да се сада као матерњи језик муслимана измишља некакав бошњачки језик, кад је муслиманима то одувијек био српски језик.

Шта је исправно, Рашка или Санџак?
– Стара Рашка је колијевка српске средњовјековне државе коју је утемељио Стефан Немања, а међународно признање обезбиједили су јој његови синови архиепископ Сава и краљ Стефан Првовјенчани, почетком 13. вијека.

Откуд име Санџак?
– У 19. вијеку санџаци су у Турској били само административно-управна подручја. Било је 290 санџака, распоређених у 77 вилајета или покрајина. Ниједан није задржао то турско име, осим овог којем се на тај начин жели створити неки индивидуалитет у односу на друге крајеве Србије и Црне Горе.

У балканским ратовима већина муслимана борила се против српске војске?
– Зато што су вијековима убјеђивани да је за све њихове невоље и тежак живот крив српски народ. Муслимани су сматрали да, борећи се против српске војске, бране своја огњишта. Међутим, српска војска се веома коректно, чак пријатељски, односила према муслиманима послије побједе и уласка у овај крај.

Да ли је било одмазде?
– Не. Напротив. Оне који су хтјели да бјеже у Албанију или Турску српска војска је враћала кући. Није било паљевина, освета и убистава. Опроштено је свима који су се борили у турској војсци или у башибозуку, уколико нису чинили злочине над цивилним становништвом. Краљ Петар И Карађорђевић у свом прогласу пред почетак рата нагласио је: „Моја ће војска у Србији поред хришћана затећи и Србе муслимане, који су нам исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно већ 1.300 година, обично дијелећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима“.

Ви често наводите примјер села Боровићи, код Сјенице.
– Мјештани Боровића су се дигли и кренули за Турску. Срби из сусједног села, са старјешином Војом Поповићем Бобовићем на челу, стигли су и зауставили те муслимане. Тај Поповић је стао испред њих и молећи их да остану рекао: „Браћо, куда ћете? Србија је ваша отаџбина, а не Турска. Краљ вам гарантује слободу, вјеру и имања. И ја лично и сви ми, ваше комшије, исто то вам гарантујемо“. И муслимани из Боровића нису никада нигђе отишли, осим у новије вријеме, као што су и млади из других села морали да иду у урбане средине ради запослења и школовања.

У књизи пишете о истакнутим муслиманима који су се декларисали као Срби.
– Поред репресије, прво турске, а затим аустроугарске власти, бројни муслимански интелектуалци дичили су се српским поријеклом и упорно су се изјашњавали као Срби исламске вјероисповијести. Писали су пјесме српству, као и приповијетке и романе по којима су апсолутно припадали српском етносу и српској књижевности. Карактеристичан је примјер Омер-бега Сулејманпашића Деспотовића. Аустроугарске власти му нису могле ништа друго, већ су га прогласиле лудим. Када је избио Први свјетски рат, те исте власти ухапсиле су свих 139 ученика муслимана у мостарској гимназији. Само су пуштани они који су се изјаснили да су Хрвати, али велика већина се изјаснила да су Срби.

Муслимана је било и у „Младој Босни“.
– Ученик Ибрахим Б. Алајбеговић на сарајевском велеиздајничком процесу исљедницима је у лице рекао: „Ускоро ће доћи ‘Бели орлови’. Ми их жељно ишчекујемо“. Тај ученик је убијен у затвору и није дочекао тако жељену слободу.
Ви сте у књизи „Прилози прошлости Старе Рашке“ написали: „Ако су наши муслимани прије ослобођења 1912. године били Турци у политичком смислу, послије рата су били Срби у националном смислу“.

Објасните овај став.
– Најисправније рјешење за наше муслимане јесте да буду оно што по поријеклу и језику и јесу, а јесу Срби исламске вјероисповијести. Тада ће престати разне злоупотребе, политикантске игре и манипулације муслиманима, прије свега од великог дијела сопствене елите. Страни фактор увијек рачуна на тај вјерско-национални моменат за стварање конфликтних ситуација, које слабе кохезиону снагу и отварају пут за сваковрсне стране притиске и интервенције.

Многи познати муслимани сматрали су себе Србима!

Можете ли да наведете имена најпознатијих људи међу муслиманима који се, кроз историју, нису одрекли свог српског поријекла или су отворено истицали да су Срби?
– То су Дервиш-бег Љубовић, Омер-бег Сулејманпашић Деспотовић, Мехмед Курт, Салих Карабеговић, Салих Казазовић, Али-Риза Даутовић, Авдо Карабеговић Хасанбегов, Авдо Карабеговић Зворнички, Осман Ђикић и његова сестра Хатиџа, Смаил-ага Ћемаловић, Ибрахим Хаџиомеровић, Али Фехим Џабић, Асим Шеремет, Мухамед Мехмедбашић, Мустафа Голубић, Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Узеирага Хаџихасановић, Хамид Кукић, Мустафа Мулалић, Решад Куртагић, Дервиш Шећеркадић, Мујо Пашић, Хасан Бркић, Осман Карабеговић, Џемал и Шукрија Биједић, Шефкет Маглајлић, Мидхат Муратбеговић, Скендер Куленовић, Омер, Авдо и Хамза Хумо, Ћамил Сијарић, Дервиш Сушић, Меша Селимовић, Алија Коњхоџић, Исмет Пуповац, Емир Кустурица, Џевад Галијашевић, Амир Чамџић, Мехмедалија Нухић и многи други.

(PressRS)

Преузето intermagazin.rs

dsc05591Свети новомученици Пребиловаца, за Христа бачени у јаму Шурманаца, вјером нађоше вјечно пребивалиште, а њихове мошти, преко седамдесет година, ишчекивано почивалиште!

У суботу, осмог августа, 2015. љета Господњег, Црква Господња, сабрана на једном мјесту, мјесту Господњем, својим Евхаристијским сабрањем осветила је Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима, прослављајући новопројављене Мученике пребиловачке. Божанственом литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски Господин Иринеј, уз саслужење шеснаест Епископа, великог броја свештенослужитеља и мноштва dsc05524вјерног народа Божијег. У лику својих архипастира, презвитера, ђакона, монаха, појаца, чтечева, лаика.., светим моштима, и кроз њих Једином Светом, Једином Господу, Исусу Христу Васкрслом, поклониле су се Цркве широм Васељене: од Цркве западноамеричке, преко Британско-скандинавске, Аустралијско-швајцарске, Цркве у Далмацији и Славонији, Цркве у Босни, Црној Гори и приморју, Цркве београдско-карловачке, Жичке, Шумадијске, Браничевске, Тимочке, Косовско-метохијске, даље, Охридска Архиепископија, Атинска Архиепископија и Црква Еладе, са монахињама свештене обитељи Манастира Ормилије, до Цркве у Аустралији, а све у свези љубави и јединству са нашом домаћом Црквом захумско-херцеговачком и приморском. У навечерје ове светковине, уприличено је Вечерње богослужење у Манастиру Житомислићу, уз гостољубље братије високопреподобног архимандрита Данила.

dsc_0226-1600x1200-customУкрштајући у Пребиловцима простор и вријеме, небо и земљу, историју и вјечност, живуће на земљи и упокојене, Сабрање светих отпочело је сусретом вјерних са моштима њихових новопројављених заступника. Литију из села, предвођену Максимом, епископом западноамеричким и Епископом Теодосијем рашко-призренским, дочекало је сабрање са Патријархом Иринејем на челу. Опходом и полагањем моштију у крипту Храма Васкрсења Христовог, почело је његово освећење, али и, увијек изнова, освећење васколиког простора и времена Светом архијерејском литургијом. Током Литургије крштена је и у Цркву уведена Сара, Пребиловчанка, дијете повратника у ово село.

dsc05551Непосредно након Литургије, на којој је бесједио Патријарх Иринеј, оно што се годинама говори у тами, казаше на видику, и што се деценијама шапће на уши, рекоше са крова новоосвећене цркве, Петар Божовић, доајен српског глумишта, академик Матија Бећковић, предсједник Републике Српске Милорад Додик и Епископ Григорије захумско-херцеговачки и приморски.

Освећењу Храма Васкрсења Христовог и Светој ахријерејској литургији у Пребиловцима, међу хиљадама људи, уз већ поменуте великодостојнике и званичнике, присуствовали су и предсједник Народне скупштине Републике Српске Недјељко Чубриловић, изасланик председника Србије Томислава Николића Недељко dsc05557Тењовић, чланови Владе Републике Српске и представници у институцијама Босне и Херцеговине, начелници источнохерцеговачких општина, представници Римокатоличке цркве, режисер Емир Кустурица, глумица Наташа Нинковић, Душан – Дуле Савић, Дејан Бодирога и бројне друге личности, заокупљене љубављу, вјером и надом да су Пребиловци мјесто гдје Љубав пребива, мржња не бива и гдје се васкрсење збива!

ђакон Бранислав Рајковић

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

Преузето СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

dsc05664

naslovna11Велики писац Меша Селимовић није имао дилеме ком народу припада, коју веру исповеда и којим језиком пише и говори.

Лик књижевника Меше Селимовића (1910-1982) често се у последње време јавља у мозаицима знаменитих Бошњака, који у креирању националног идентитета вуку вертикале и траже корене чак и онамо где их нема и не може бити. Меша Селимовић је већ у младости знао без дилеме којој нацији припада, коју веру исповеда и којим језиком говори. Зато, првенствено за оне који би данас да га учине нечим што није, а тиме и да оскрнаве његов живот и дело, вредело би се подсетити његових речи и написа. Биће да његове речи и подсећање на њих не раздвајају, но спајају све оне који су спремни да очима виде и ушима чују.

У мемоарској прози под насловом „Сјећања“, писао је о свом пореклу:

Негдје ваљда почетком 17. вијека, мој далеки предак Вујовић из Врањске окупио је око себе синове, девет их је било, па су се договорили да двојица приме непријатељску вјеру, да бране осталу браћу и родбину. […]  И десило се оно што је предачки савјет замислио, па су два брата, један Селимовић, један Овчина, бранили браћу и рођаке, генерацијама памтећи да су род. Кад су рођаштво почели да занемарују, па да заборављају, па да презиру, и кад се сасвим затрла родбинска веза, тешко је рећи: то је дио наше тешке и неиспитане историје. Некадашња жеља да се помогне рођацима полако се претварала у црну мржњу.  […] Повјесна драма босанско-херцеговачких муслимана већ стољећима се одвијала на овим просторима, са исламом који је у нашим крајевима продро на запад Европе, оставши на размеђу свијетова, мост и граница Истока и Запада, Хасан у Дервишу и смрти каже о томе: Ни с ким историја није направила такву шалу као с нама. До јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо. Али нисмо постали ни нешто друго. Стали смо на пола пута, забезекнути. Не можемо више никуд. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке ријеке, и нема више ни тока ни ушћа, сувише мален да буде језеро, сувише велик да га земља упије.

Када су му једним анонимним писмом замерили да се стиди свог порекла, Меша Селимовић је одговорио онако како је њему било својствено: бритко, непретенциозно.

Не стидим се, нити имам зашто, напротив, поносим се што су моји преци живели поштено. А моје књижевно дјело свједочи колико сам везан за свој ужи завичај и за своје пријекло. Не бих желио да се зовем Немања, мада би ми, да сам тако рођен, и то име било драго као и Мехмед. Жао ми је, и то ми је ново и као сазнање и као искуство, да моји земљаци живе са таквим комплексима. Немају никаква разлога за то.

Када је 1972. његов роман „Дервиш и смрт“ уврштен у едицију „Српска књижевност у сто књига“, Селимовић је то одобрио и ободрио.  Као да је још тада предосећао да се припремају некакви ломови и преметачине, да ће доћи ревизије и кривотворења:

Био сам веома срећан што сам се, на тај начин, нашао на правом мјесту. Како у нашим књижевним приликама долази до нових момената и олаких одлука, ја не мислим мијењати ни своја увјерења, ни стечено мјесто у књижевности којој припадам. […] Да бих заштитио свој лични и књижевни интегритет, ја се обраћам Српској академији наука и уметности, чији сам редовни члан, с молбом да се у њој нађе и сачува ова моја писмена изјава. Потичем из муслиманске породице из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури, док књижевно стваралаштво у Босни и Херцеговини, коме такође припадам, сматрам само завичајним књижевним центром. […] Припадам, дакле, књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борислава Станковића, Петра Кочића, Ива Андрића, а своје најдубље сродство са њима немам потребе да доказујем.

То рече Меша Селимовић. И не остави нам места за питања, дилеме и тумачења.

Аутор: Немања Савић

Текст преузет са адресе: http://akademskikrug.rs/srpstvo-mese-selimovica/

Преузето СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Vlachs_of_Herzegovina_and_Montenegro_during_the_Middle_AgesЗавршна фаза потпуног римокатоличења Западне Херцеговине, започета у петнаестом, догодила се у двадесетом веку. У току два светска рата, иу верско-грађанском рату који се водио од 1991. до 1995. године римокатолици су, предвођени својим бискупима и свештенством, народним првацима и институцијама којима је дух задахнула Римокатоличка црква, насиљем (покољима и прогонима) избрисали и последње оазе српског православног народа, који је још у седамнаестом и осамнаестом веку чинио већину становништва ових простора. И у Западној Херцеговини, која се најдуже опирала Римској цркви и која је од свих далматинских приобалних регион последња покатоличени, поновио се онај својеврсни феномен: прво је, прешавши из православља у римокатоличанство, српско православно становништво променило веру, а онда су крајем деветнаестог века римокатолички свештеници, уз помоћ аустроугарске државе, Србе римокатолике преименовали у Хрвате, створивши уједно од њих најфанатичније противнике Срба и православља.

Римокатоличка вера, или како се то онда звало латинска вера, тек у шеснаестом веку почиње озбиљније да пушта корене у данашњој Западној Херцеговини – западним земљама обласног господара Стефана Косаче, Херцега од Светога Саве, што су се простирале од десне обале Неретве до реке Цетине, на југу до Јадранског мора, а на северу северним ободима Рамске долине, северним ободима Дувањског и на највећем делу Ливањског поља.2Овај историјски и географски простор антропогеограф Јевто Дедијер уврстио је у Стару Херцеговину. И у административној подели Српске православне цркве већи део Западне Херцеговине био је у саставу Захумско-херцеговачке епархије. Дувно, као најистуренија тачка на северозападу Старе, али и Западне Херцеговине помиње се први пут у историјским изворима у првој половини осамнаестог века као саставни део Захумско-херцеговачке епархије, али постоји уверење да је Дувно одавно било у саставу ове епархије чија се граница простирала северном страном дувањског краја, што се пренело и после реорганизације Митрополије херцеговачке дијацезе и тако остало до данас.

Овај простор поклапа се и са Паганији, о којој у 30. и 36. глави сведочи најцењенији и највише цитирани историјски извор О управљању државом Константина Порфирогенита, коју по реци Неретви назива и Неретљанском облашћу, наводећи да је дуго времена била некрштена и коју су због тога звали Паганији. У тој области, како сведочи Порфирогенит, живели су Срби којима је владао српски владар. Неретвљани, чувени морски пирати, како тврди Порфирогенит, били су Срби, а овамо су дошли у време цара Ираклија. Међу три неретвљанске жупе које је Порфирогенит записао под именима – растоци (Расток, на истоименом језеру код Вргорца), Макар (центар у данашњем селу Макар код Макарске), је и жупанија Дален (Дувно) “која је далеко од мора и они (тј . њени становници) живе од обрађивања земље “. Међу познатим историчарима који су жупу Дален прихватили као Дувно били су Срби – Љубомир Ковачевић и Љубомир Јовановић, Хрвати – Таде Смичиклас, Вјекослав Клајић, затим Константин Јирачек, а интересантна су и запажања ученог свештеника Љубе Влачића.

О средњовековној вери становника Западне Херцеговине, некадашње Паганије, сведоче стећци, остаци разних гробаља, темељи и спомени о бројним црквама и неколико манастира. Један од најбољих познавалаца средњовековних стећака у Херцеговини, Херцеговац по рођењу, римокатолик по вероисповести, ђак фрањевачке гимназије на Широком Бријегу, Марко Вего, нудећи бројне доказе утврдио је да су те стећке на гробовима подизали верници који су исповедали православну веру, да су то у ствари били гробови православаца. На овом простору поред древних манастира који су били подигнути у приморју (Заострог, Макарска) и на крајњем југозападном делу Западне Херцеговине, на Дувањском пољу постојао је манастир Лабостин или Хлабостин; сачувао се и печат овог манастира, али и још неки материјални трагови и народно сећање, а који је, по свој прилици, био разорен у првим вековима турског ропства.

Историчари Српске православне цркве још се нису довољно бавили историјом хришћанства на простору некадашње Порфирогенита Неретвљанске области .Не узима се довољно у обзир ни чињеница да је у Солину, код данашњег Сплита, још од апостолских времена постојала црква коју су, како тврде неки истраживачи, успоставили апостол Павле и његов ученик Тит. Када је у Римском царству хришћанство добило дозволу за постојање и када је касније постало званична државна религија, епископи Солинске цркве именовани су у Цариграду, а не у Риму. Православну веру, све до Сплитских црквених сабора крајем десетог и почетком једанаестог века, исповедали су и Хрвати, којима је римски папа после наметао епископе који су му се покоравали. И монаштво чији је родоначелник Свети Иринеј дошло је на ове просторе са хришћанског истока. Први православни манастири у Макарском приморју, како тврди Никодим Милаш, подигнути су 872. године у Заострогу, Пољицима и макар, а манастир у Макари одржао се све до петнаестог века, а њихове развалине почетком двадесетог века народ је називао “манастиринама”. У тим манастирима, о чему је сведочио фра Анте Лулић, боравили су калуђери василијанци, из реда Василија Великог, а томе реду припадала је и већина монаштва средњовековне Цркве босанске. У тим манастирима су се, како каже Никодим Милаш, примењивала правила Антонија Великог и Василија Великог.

Богомоље Светосавске Цркве

Када је Свети Сава 1219. године постао први српски архиепископ и успоставио аутокефалну Српску архиепископију древни неретвљански простори нашли су се у окриљу Српске цркве, где је, као четврта по реду, основана Захумско херцеговачка епархија, а седиште епископа било је у цркви Свете Богородице на Стону.Оснивањем Захумске епископије и захваљујући духовној делатности коју је покренуо Свети Сава утицај Српске цркве осетио се иу Неретвљанском и Макарском приморју. У Макарској су тада постојале две српске цркве – Светог Николе и Светог Панкрације, а на полуострву Пељешцу чије је становништво тада исповедао једино православну веру, биле су четири православне цркве – Светог Стефана, Светог Ђорђа, Светог Николе и Свете Марије, на острву Корчули уздизала се тада православна црква Светога Вида, а на Мљету манастир Свете Марије. О тим богомољама сачували су се помени у повељама српских владара из лозе Немањића. Већ по оснивању Хумске епископије Стефан Првовенчани и Свети Сава даровали су саборној цркви Свете Богородице на Стону, у којој је било и седиште епископа, бројна села међу којима је било и Живогошће код Макарске, а ова донација поновљена је иу сачуваној повељи Уроша И којом се ово потврђује. Стефан Првовенчани даривао је манастиру Свете Марије на острву Мљету неколико села, ову повељу потврдио је и краљ Милутин. Сачувала се и повеља краља Стефана Дечанског којом он потврђује једну даровницу своје мајке манастиру Свете Марије на Мљету. Место у коме је била црква Свете Тројице којој Јелена, ћерка кнеза Лазара Хребељановића и жена војводе Сандаља Хранића Косаче, својим тестаментом намењује поклон, за неке историчаре била је Корчула.Из овога времена је можда и манастир Лабостин на Дувањском пољу.

Срби са Макарског приморја и његовог залеђа, из Западне Херцеговине која се географски поклапа са Порфирогенитово земљом Неретвљани, последњи су од свих далматинских области од Бара до Ријеке оставили православну, и прешли у католичку веру. О томе уосталом сведоче и бројни римокатолици, истраживачи прошлости макарског подручја од којих многи потичу са тих предела. Писац прве познатије књиге о Макарској, Мирослав Алачевић тврдио је да су становници ових крајева “најкасније оставили православну веру, што је у њима, за средњих векова цветала и владала домаћа богумилска вера, богумилство и ћирилица и уз њу скопчана књижевност”. Он је такође указивао да је у библиотекама и архивама манастира у Макарском приморју било доста старих непрочитаних књига и вредних предмета који сведоче о добу када је становништво ових крајева исповедао православну веру. Један од најпознатијих римокатоличких истраживача макарског подручја друге половине деветнаестог века, и један од најпознатијих далматинских интелектуалаца тога доба, Миховил Павлиновић написао је једном приликом: “Прича је у пуку да у давне виеке и Пољичани су били источног обреда као што је добар део далматинских Загораца “. Ове тврдње понављали су још и неки римокатолички писци као што су фра Анте Лулић и дон Јаков Боглиц који су за далматинске римокатолике говорили да су то Срби који су примили католичку веру.

После сплитског црквеног сабора из 1075. године на коме је одлучено да се православље у Далмацији искорени, римокатолички бискупи из Сплита насртали су током средњег века на Неретвљанску област да Неретвљани ставе под скут римског папе. Током дванаестог и тринаестог века Срби на челу са племићком породицом Качић, која је држала тврди град Омиш, снажно су им се супротстављали. Људи господара Омиша, Николе Качића (1167 – 1180) каменовали су испод Дебелог брда код Мостара сплитског надбискупа Рајнерија.Посебно се срчано одупирао насртајима римокатолицанства кнез Младуче Качић који је организовао напад на крсташе који су се преко његове територије кретали у Свету земљу, а сам кнез Младуче је оптужен да је убијао, и чак живе дерао крсташе.Римокатолички свештеници нису имали приступа овим крајевима када је Неретвљанска област ушла у састав средњовековне Босне.

Вероломне велможе Влатковићи

Неки истраживачи, позивајући се на један докуменат, писан на пергаменту, који се чувао у архиву самостана у Макарској, тврде да је римокатоличку веру у овом делу Далмације и њеног залеђа увео на силу средњевековни велможа Жарко Хумски, господар овог подручја. Он је наводно 1468. године наредио да се из самостана у Макарском приморју истерају римокатолички монаси из реда Светог Августина, а на њихово место довео је фрањевце. Археографским испитивањима овог документа, које су у двадесетом веку урадили хрватски научници, утврђено је да је реч о фалсификату Римокатоличке цркве, урађеном у осамнаестом столећу. Овај фалсификовани докуменат чувао се средином двадесетог века у архиву самостана Заострог, а хрватски историчар Карло Јуришић сматра да неки његови наводи “могу бити истинити”. Изнесен је и податак да је Жарко Хумски 1460. године на силу преузео властелинство Заострог, одакле је, са њиховог поседа, протерао српске православну властелинске породицу Југовиће, а онда изложио њихову имовину јавној продаји, коју је затим сам купио. На новокупљеним поседу нашао се и православни манастир Заострог, из кога је протерао православне калуђере, на њихово место довео је римокатоличке монахе Светог Августина, августијанце, а касније је уместо њих 1468. довео босанске фрањевце.

У историјским изворима који сведоче о последњим годинама постојања средњовековне области Херцеговине, која је била посед обласног господара Стефана Вукчића Косаче, често се помиње Жарко Хумски. Припадао је породици Влатковића која је на историјској сцени имала неколико великаша, и била је у вазалним односима према Косачама са којима је била у сталним сукобима. А те сукобе подгревали су сви они који су као и Влатковићи били у непријатељским односима са Херцегом Стефаном, а нарочито је то чинила Дубровачка Република. Влатковићи су, како сматра Винко Форетић, били самостални у односу на обласне господаре Косаче, а године 1466. ставили су се под окриље угарског краља Матије. Изгледа да је у то време ова породица прихватила и римокатоличку веру а један од Жаркове браће, кнез Андрија Влатковић приступио је 1458. године фрањевачком реду где је добио име Августин, оставши међу фрањевцима само две године, а онда се вратио својој жени. Изгледа да је Августин, или Фрагустин како су га звали савременици, био лабилна личност; године 1482. прихватио је врховну власт Турака, а неки сматрају да је тада био прешао и на ислам, а онда се опет вратио римокатолицанства, до краја живота задржао своје редовничко име, и сахрањен је у манастиру Заострог. Изгледа да га је наџивео брат Жарко који је умро у дубокој старости 1498. године.

Постоји могућност да су великаши из покатоличене племићке породице Влатковића, подстицани из врхова Римокатоличке цркве, у време када је пред турским освајачима нестајала самостална средњовековна босанска држава, али после ње и Херцеговина херцега Стефана, православне манастире у макарском приморју препустили римокатолицима.

Фрањевци запоседају православне богомоље

И поред бројних историјских извора који сведоче о паду Херцеговине и доласку Турака, када је на самом крају запоседнут и Макарско приморје, тешко је комплетирати потпунију представу о верским приликама које су владале у време турске владавине у трајању од једног и по века. За овај простор који је био од стратешког значаја борили су се Турци, Млечани и Мађари, а чести ратни сукоби доносили су пустошења и пресељавања становништва. У тим пустошењима страдала су и насеља и манастири. Таква пресељавања забележена су 1503. године, када се староседелачко становништво повукло на сигурнија станишта на суседна острва, а највише на Хвар, а на њихова места из макарског залеђа насељавало се ново становништво, међу којима је било доста босанских православаца који су касније превођени у римокатоличку веру. Тада је, како тврди Јакша Равлић, дошло и неколико босанских фрањеваца који су се населили у опустелим манастирима Заострогу и Макарској.Манастир у Макарској прво су запалили Турци, али су га палили и римокатолици – Млечани који су ову богомољу спалили 1537. године под изговором , да се у њој “Турци не би утврдили” .60 Млечане су поново потиснули Турци који су спалили оно што је преостало у Макарском приморју.

Не зна се тачан датум градње садашњег самостана у Макарској. Јакша Равлић износи податак да је црква макарског самостана била изграђена 1620. године.Има и мишљења да је то било у време бискупа Стјепана Блашковића који је умро 1776. године и који је сахрањен у овом манастиру, а узима се да је ове године изграђена црква. Није јаснија судбина преостала два манастира у Макарском приморју – Заострога и Живогошћа. Садашња црква самостана у Заострогу код Макарске сазидана је 1747. године. Црква заострошког самостана сазидана је 1747. године, а како сведочи ћирилички натпис самостан је осветио епископ Босне Пожеге и Београда, Фрањо Баличевић.

Прво монашко прибежиште у Заострогу како каже Љубо Влачић, подигнуто је 872. године, а подигли су га монаси источног обреда. Плоча са ћириличким натписом, која је била у зиду првобитне манастирске цркве, постојала је све до 1747. године, када су фрањевци у непосредној близини ове цркве од зидова старе градили нову, при томе су намерно избрисали првобитни ћирилични натпис. На извору Дрвеника, поред манастира Заострог била је кула, на чијим зидовима је био урезан ћирилични натпис, који су фратри такође избрисали. О том суровом обрачуну са ћириличним натписима који су сведочили о древном православља на Макарском приморју говори и Алберто Фортис који је 1774. године објавио путопис са пута по Далмацији. Он с резигнацијом указује на то да су фрањевци у Заострогу “у градњи своје недавно начињене цркве употребили голему количину древнога камења са кога су помно огулили слова. Скупљали су га по оближњим местима, а напосе по рушевинама уз Неретву; ко зна колики губитак лепих записа дугујемо њиховој ревности “. Ако је веровати фрањевачком извору из 1720. године, најстарији помен о садашњој самостанској цркви у Живогошћу је из 1612. године, а подигнут је на развалинама старије богомоље. Турци су га више пута, пљачкали, али га нису палили.

Остаци средњовековних верских споменика – цркава и гробаља у Макарском приморју, што су уосталом потврдила и истраживања Невенке Божанић-Безић, по положају који заузимају у односу на стране света, указују на то да су их подизали православни верници. Већина цркава подигнутих у средњом веку, што су их после присвојили римокатолици, које су остале на првобитним темељима, окренуте су у правцу исток-запад, са олтаром на истоку, а прочељем на западу, како се уосталом и граде православне цркве. Сличан је случај и са непомераним стећцима и каменим плочама на средњовековним гробљима.Такав пример пружа и црква Светог Миховила у селу Игранима код Макарске за коју се сматра да је зидана крајем једанаестог и почетком дванаестог столећа.Исти је случај и са црквом Светог Јована у селу Подацима за коју се верује да је подигнута у једанаестом или на почетку дванаестог века. Са олтаром окренутим према истоку и прочељем на западу је и црква Светог Николе у Брелима која се први пут помиње у једном документу из шеснаестога века. Исти положај према истоку и западу заузима и црква Светог Петра у Макарској за коју се претпоставља да потиче из петнаестог века, затим црква Светог Стефана у Драшницама коју је 1466. године подигао Херцег Стефан. Очигледно је да су православни саградили у Тучепима у осамнаестом столећу саградили цркву посвећену Богородици, што потврђује положај исток-запад у коме је постављена.

Као у Босни, Источној Херцеговини, Лици, Западној Србији, иу Макарском приморју на гробовима угледних покојника подизани су камени белези – стећци. Гробови над којима су се постављани такви надгробници, ако су у њима почивали православни хришћани, заузимали су правац исток-запад тако да је глава покојника била окретан према западу. У гробљу које се простире на око римокатоличке цркве у Доњим Брелима код Макарске сачувало се неколико стећака који од времена како су постављени нису били померани, а који заузимају правац исток-запад.Непомерани стећци окренути у правцу исток-запад налазе се и код римокатоличке цркве у селу Басту иу Игранима.

На некима од тих гробова, и поред упорних настојања римокатоличких свештеника да затру сваки траг ћирилици, ипак се до средине двадесетог века сачувао понеки ћирилични натпис.

Највеће успехе у католичењу српског живља постигли су фрањевци на далматинској територији која се налазила у саставу Млетачке Републике, а велику помоћ пружила им је млетачка власт. После пораза Турака под Бечом 1683. године босански фрањевци, подстицани од Свете столице, брзо су заборавили на привилегије које су им Турци дали, почели су шуровати са Млечанима и Аустријанцима прикупљајући важне обавештајне податке, а припремали су терен за упаде ускока на турску територију, што је код Турака изазивало подозрење, а онда и одмазде, у којима нису штеђени ни фрањевци ни њихове богомоље. Због тога су фрањевци почели организовано да пресељавају на млетачку територију велики број римокатоличких, али и православних породица.

Прва таква сеоба догодила се 1650. године када су се на млетачку територију доселиле 54 босанске породице. Нова сеоба збила се 1684. године под вођством фрањевца Шимуна Брајиновића, а затим су уследила већ помињана сеоба која се десила 1687. године, неколико месеци после смрти Стојана Јанковића.Фрањевцима самостана у Заострогу приписује се заслуга што су на територији коју је у седамнаестом и осамнаестом веку контролисала Млетачка република из залеђа које је било у саставу Турске царевине превели око 4000 хришћанских породица. Сам фра Андрија Бебић превео је око 500, а Фрањо Радатовићи око 320 породица Млетачка власт у Далмацији, чији су носиоци били ватрени римокатолици, тежећи да све становништво преведе у римокатоличку веру често је примењивала силу како би православне натерала на преверавање, одузимајући им и неке њихове цркве и дајући их фрањевцима.

Крајем седамнаестог века фрањевцима се при руци нашао млетачки провидур Далмације Петар Валијер који је и сам био фанатични римокатолик, он је, излазећи у сусрет далматинским бискупима, примењивао државне мере, присилно покрштавајући православне Србе. Помоћ млетачке државе посебно је искористио сплитски бискуп Стефан Космо који је тврдио да је у то време на римокатоличку веру превео неколико хиљада православних Срба, а сами фратри су се у својим списима тада хвалили да је било око 25.000 превереника.Посебно је успешно римокатоличење било око Врлике, Сиња и дичим. Сплитски бискуп Стефан Космо хвали се у једном извештају Светој столици, писаном 1685. године како сваке седмице из православне у римокатоличку веру преведе по неколико Људи. У једном другом извештају Комисији за пропаганду вере овај бискуп се жали на тешко сиромаштво у коме живе у католичку веру тек преведени верници.

За то време предели у макарском залеђу из којих се иселио народ предвођен босанским фратрима остали су пусти. И пре миграције рамских фрањеваца ови предели били су ретко насељени. Приликом обиласка Дувањског поља 1671. године макарски бискуп фра Маријан Лишњић, који је, што је и разумљиво, само водио рачуна о римокатоличким душама, на Дувањском пољу је нашао свега 300 верника, али они нису имали ни једну богомољу.

Искорењивање православља на Пељешцу

Почетком двадесетог века међу житељима Пељешца (Рата) још је било живо сећање на времена када су житељи овог времена исповедали стару или православну веру, а одржало се предање о црквама које су претходно биле православне или грчке, када су припадале “Рисцани” или “власима” . Сматра се да је добар део популације овог полуострва био пореклом из Босне, Херцеговине, околине Новог Пазара. Помиње се да је код места Куне на Пељешцу био православни манастир у коме су живели калуђери чији зидови су постојали почетком двадесетог века. Приликом изградње пута крајем деветнаестог века нађена је камена плоча на којој је био ћирилични натпис за који се веровало да је припадао манастиру, плоча на жалост није сачувана.Римокатоличка црква Светог Петра и Павла у Трпњу некада је била православна. Православне цркве на Пељешцу постојале су у Пијавчини, Жуљане, Црној Гори и Јањини. Сачувало се сећање да је православни народ овог полуострва присилно покатоличен, да је Дубровачка република то учинила користећи оружану силу, да су снажан отпор пружили житељи села Осбјаве и Потомње, али да је власт применила силу и оружје када је било и мртвих глава.

Почетком двадесетог века становници села Горња Врућица на Пељешцу славили су православни Божић. Сачувао се обичај ложења бадњака уочи Божића и мирбожење онако како то чине православни Срби. Почетком двадесетог века народ Пељешца је певао “о Марку, Милошу, Момчилу, Рељи, Вукашину, Страхињићу Бану, Црнојевић Иву, Дојчин војводи, Вуку Бранковићу, Херцегу Шћепану, Јанковићу, Смиљанићу, о Косову, Шар планини, Прилипу”.Многе породице са Пељешца носиле су и даље своја српска презимена као што су Вулетићи, Радуловићи, Шаиновићи, Лазићи, Лазаревићи, Милановићи, Миловановићи, Радовићи, Радоши, Станишићи, Југовићи, Миличићи, Милићи, Милетићи, Вукићи, Богојевићи, Радулићи, Мирковићи, Томашевићи.

Архиве самостана у Макарском приморју поседују бројне документе у којима се сведочи о превођењу православних у римокатоличку веру. Такав један докуменат, наводно из 1451. године помиње Петар Кадчић Пеко у коме се тврди да је неки фрањевац Фрањо Момовић превео у римокатоличанство 736 православних породица. Тврди се да је фрањевац Бариша Арбицо превео на католичку веру око 30 Турака, а фрањевцу Ловри Љубушанину забележено је у животопису да је превео на католичку веру једну удовицу и њену кћерку.

Сведочанство о масовном превођењу у осамнаестом веку Неретвљани у римокатоличку веру оставио је фратар Лука Владимировић, који се хвалио да је потомак српских краљевске лозе, у свом делу (Цхроницон арцхивиале цонвентус Санцтае Мариае Заострогиенсис, Венетиис, 1770) које је потписао псеудонимом Луциус Нарентинус. Он са посебним уважавањем наводи имена римокатоличких свештеника на простору неретвљанске области који су се истакли у превођењу православних у римокатоличку веру. Са посебним поносом истиче како су римокатоличку веру примиле угледне српске породице: Милетић, Видовић, Вулетић, Мартиновић, Кнежевић, Милошевић, Савић, Поповић, орашњака, Тадић, Рајчевић, Билешанин (Бјелиш). И сам Владимировић у свом делу похвалио се како је превео на римокатоличку веру породице Бркић, Зубичевић, лаурице, Секулић, Павковић, Сандић, Миловац, Мостарац … Као своју животну заслугу он истиче и то што је превео на римокатоличку веру 12 православних девојака .

И Макарски Љетопис кога је писало неколико фратара од 1773. до 1794. године сведочи о мржњи римокатоличких свештеника и њихових верника према православним Србима или ркаћ како су они погрдно називани о односу Римокатоличке цркве и њених верника према православнима који су живели у Макарском приморју у другој половини осамнаестог века. Фрањевачки летописац са симпатијама пише о познатом хајдуку из имотске крајине Ивану Бушићу-Роши харамбаши, римокатолика који је још славио своју крсну славу Светог Јована Крститеља, али по новом грегоријанском календару, када је 1775. године, на дан његове крсне славе Светога Јована Крститеља у Имотском пољу убио три православна Србина – ркаћ јер су орали, а нису поштовали римокатолички одмор. Тај исти Роша пресрео је дувањске трговце, а међу њима и једног ркаћ – православног Србина јер није умео да очита Оченаш Римске цркве. Са насладом фрањевачки летописца бележе како су млетачке власти у Макарској 1778. године заплениле робу 1 мостарског трговца – ркаћ.

Процес присилног превођења православних у римокатоличку веру наставио се иу деветнаестом веку. Током 1817. године римокатолици су спалили архиву српске црквене општине у Метковићу, у којој су постојали подаци о страдањима православних од Римокатоличке цркве и млетачких власти, али и аустријских власти само због тога што су исповедали своју стару веру. Позивајући се на документа која су оставили православни свештеници у Метковићу, Влачић наводи да су им 1837. године власти по налогу римокатоличких црквених достојанственика били забранили да обављају верске обреде. Исте године, на православни Божић, римокатолици су навалили на православну цркву у Опузену са које су скинули звоно.

Православнима је током и средином деветнаестог века било забрањивано да славе своје празнике по старом јулијанском календару. Сердар Иван Качић који је по новом грегоријанском календару славио своју крсну славу Светог Ивана, некадашњег православног Светог Јована, затварао је у тамницу оне хришћане који су своје земљорадничке послове обављали држећи се старог календара.Православни су присиљавани да пуцњима прангија свечано дочекују римокатоличке бискупе који би посећивали места у којима су живели. Сачували су се документи који потврђују како су тешко живели православни свештеници у Опузену на чије су куће ноћу насртали римокатолици, стално их узнемиравајући. Свој долазак у нову парохију морали су да пријављују римокатоличком бискупу.

Са колена на колено, пошто су променили веру, очеви и дедови, чувајући често и стару православну икону свога свеца заштитника, заклињали су синове и унуке да наставе да славе крсну славу, да на дан славе пале свећу и ломе славски колач.

Пошто је увидела да није у стању да искорени те обичаје Римокатоличка црква покушала је да их бар донекле измени или усмери у том правцу да временом нестану. Поједини православни свеци који се славе преименовани су у римокатоличке – Свети Јован у Светог Ивана, Михољдан у Светог Мијовила, Свети Стефан у Светог Стјепана. Временом су неки од тих светаца уместо по старом јулијанском почели да се славе по новом грегоријанском календару. Са овим обичајима суочила се својевремено крајем петнаестог века и Дубровачка република када је под своје скуте ставила полуострво Пељешац, па је покушала да донесе и некакве прописе којима би се умањио значај српске крсне славе коју су славили тек покатоличени Срби. Крсну славу славе и римокатолички родови из Конавла и Боке Которске.

Крсну славу Светог Јована Крститеља славила је, али и данас слави род Качића из Макарског приморја, о чему је оставио сведочење фрањевац Андрија Качић-Миошић (1704 – 1760), познати песник из Макарског приморја и монах заострошког самостана у знаменитој књизи Разговор угодни народа словинскога, објављеној у Млецима 1756. године. Ове наводе упечатљиво је објаснио најбољи Качићев тумач и биограф Дан. А. Живаљевић: “Кад узмемо у обзир да су Качићи из Босне, да само Срби православне вере славе славу и да и данас има у Далмацији и Боци Котарској читавих братстава, која примивши римокатоличку веру, задржаше своју стару славу и славе православне свеце, а некима чак и православни свештеник сече колач, то нећемо погрешити ако из горњих Качићевих речи изведемо: да су Качићи старином били православне вере и да се у Качићевој кући славио зимски Свети Јован, кога слави знатан део српског народа “. Са оваквим мишљењем Дан. А. Живаљевића није се сложио Стјепан Бановић износећи став да Качићи у прошлости нису били православци него некакви босански патарени, који су такође славили славу.

Почетком двадесетог века у Макарском приморју није било ни једног православног Србина, ни једног православног верника, а како сведочи Стјепан Бановић, сви приморци макарске крајине “славе крсно име и данас, управо онако како се оно славило у Босни или Западној Србији. Слави га и сва загорска и вргорска крајина, а славе га и око мутне Неретве – дакле по свем територију некадање Паганије – Крајине , гдјено се толи устрајно држаше патаренство за неколико века “.

Бавећи се питањем крсне славе, Бановић је почетком двадесетог века обавио истраживања у више села макарске крајине где је пописао римокатоличке родове и њихове крсне славе. Обишао је Заострог, Дрвеник, Подацу, Брист, Градац, Баћину, Живогошће, Игране, Драшницама, Подгору, Вргорац, Бању, Котеж, Кокорић, Сридрушу, Кљенак, Рвачу, Вишњицу, Драгљане, Завојане и Козицу.

Родови који живе у Макарском приморју углавном славе крсне славе које се иначе најчешће славе код Срба. У селу Заострогу, поред римокатоличког празника Три краља који се славе на дане православног Божића када је честа слава Свети Стефан, слави се и Свети Мијовил (Михољдан), Свети Лука (Лучињдан), Мартин бискуп (Мратињдан), Никола бискуп (Никољдан) и Свети Иван (Јовањдан).

Крсна слава се одржала у Макарском приморју и почетком 20 првога века, што потврђује и Глас концила (47/1587), представљајући село Видоње, најудаљенију жупу од Сплита, седишта Сплитско-макарске надбискупије. Ово село које римокатолици у Хрватској називају хрватским Назарет за последње 43 године дало 20 свештеника римокатоличке цркве, од тога њих 17 су живи, а међу њима и двојицу надбискупа. У том селу Видоње које је толико задужио Римокатоличку цркву, како саопштава Глас концила, и данас “свака породица има свога свеца заштитника кога штује на посебан начин, те је то истинско породично славље на које долазе пријатељи и родбина.”

Јово Бајић

Текст преузет са адресе: http://www.zapadnisrbi.com/index.php/istorijska-citanka/9-p-lic-n-z-p-dn-h-rc-g-vin

Преузето СРБИ У БОСНИ И ХЕРЦЕГОВИНИ

Филм у коме Александар Дорин сведочи и разобличава лажи о сребреничком злочину, доступан је од данас и са преводом на Руски језик!

Ово ће омогућити да се види и сазна истина о многим стварима које су прећутане а које говоре о томе како је злочин у Сребреници лажиран а број жртава преувеличан.

Иако нема сумње да је овај догађај послужио за наношење зла српском народу и оправдање за америчку и НАТО агресију на Србе у Републици Српској, и те како много значи сведочење швајцарског новинара Александра Дорина који је доказима и чињеницама сликовито разоткрио ове лажи на основу података до којих је дошао из више различитих извора.

Александар Дорин се још увек води као нестао иако је по званичним информацијама „ухапшен од стране швајцарских специјалаца“. Његов нестанак се догодио неколико дана пре обележавања злочина у Сребреници и основано се верује да је то требало да спречи његово сведочење о истини коју Запад жели рапидно да искриви на што већу штету Срба. Баш због тога требамо српско – егнлеску верзију овог филма [ОВДЕ] као и ову са преводом на руски језик, што више да проширимо и помогнемо да истина о лажима Запада стигне до што већег броја људи.

„Александар Дорин, човек који је истраживао мит о Сребреници и писао књиге о томе, одведен је из своје је куће 17. јуна.2015. године од стране Швајцарских специјалних јединица. Позивамо све људе који су спремни да бране истину и правду, да нам се придруже и потпишу петицију за ослобађање писца Александра Дорина“.

Можете се придружити Фејсбук страни: https://www.facebook.com/pages/Podrska-za-Alexandra-Dorina-Untest%C3%BBtzung-f%C3%BBr-Alexander-Dorin/601106283364054

И потписати петицију: https://www.change.org/p/office-of-the-attorney-general-switzerland-info-ba-admin-ch-free-alexander-dorin-boris-krljic?just_created=true 

Преузето – КМ Новине

21После смрти српског краља Бодина (1081-1099), већ 1101. године настали су нереди и династичке борбе у српској држави, па су се од Зете одвојиле и Рашка и Босна. Рашка је водила борбу и са Зетом и са Византијом, а Босна с Мађарима, који су око 1137. године освојили један део Босне око реке Раме, па од тада њихови краљеви носе у својој титули и „реџ Рамае“, иако су тај крај касније изгубили.

Али се Босна од свих својих непријатеља већ тада ослободила и почела живети самосталним животом. Она се у то доба и у црквеном погледу одвојила од Дукљанско-барске архиепископије и основала своју посебну словенску „цркву босанску“, чија се самосталност нарочито испољава за време чувеног и одличног бана Кулина. Већ из натписа с његове цркве, где се спомиње Радохна крстјанин, видимо да је то она самостална црква босанска, у којој кроз цео средњи век крстјани играју врло важну улогу.

Одвајање Босне у посебну самосталну епископију или „цркву босанску“ није никада признато ни од званичне Српске цркве ни од римске курије. Званична Српска црква била је према тој „цркви босанској“ сасвим равнодушна, барем у првом почетку, а касније ју је и помагала против римокатоличке пропаганде. А први владари српски и босански живели су између себе у пријатељству и родбинским везама. Споменуо сам како Јован Рајић пише да је Немањина жена Ана била ћерка босанскога бана Борића. Иако се то не може проверити, ипак је карактеристично, да је то Рајић нашао негде забележено. Али се позитивно зна да је сестра бана Кулина била удата за Немањина брата Мирослава, кнеза хумскога, а Јелисавета ћерка краља Драгутина за босанскога бана Степана Котромана, из кога се брака родио бан Степан Котроманић, стриц гласовитог бана и првога босанског краља Твртка.

Међутим римска курија сматрала је Босну и даље својим црквеним подручјем, па ју је папа Урбан III 1187. године уступио Дубровачкој архиепископији, ради чега је настало трвење између Сплитске и Дубровачке архиепископије, јер је још пре оснивања Барске архиепископије по некоме ранијем папском декрету Босна припадала Сплитској архиепископији. Сад када се Босна издвојила у самосталну државу и основала и своју цркву босанску, узбунила се папска курија, нарочито после денунције кнеза Вукана, када се на папској столици налазио енергични папа Иноћентије III. Од његовог времена започиње инквизиторски рад у свим земљама које нису признавале папске власти. Тако се по његовом наређењу појавише инквизитори и у Босни.

Кад је Немања 1198. године оставио Србију и по позиву сина Саве отишао из Студеницу у Свету гору, Вукан је одмах почео смишљати како би се, као законити престолонаследник, дочепао власти и у Рашкој. Стога му је прва брига била да дође у везу с папом Иноћентијем III, за кога је пронашао да су и у родбинским везама, по својој жени. Већ током 1198. године писао је папи и тражио легате да му уреде неке верске ствари у његовој држави. Из папиног одговора од 8. јанаура 1199. године види се да је он у своме писму изјављивао папи своју оданост, „јер сматра римску цркву за матер, коју после бога изнад свега љуби и поштује“. Папа му је, по жељи, послао легате, али им је наредио да оду и у Стеванову државу и да и Стевану однесу исто такво писмо. Стеван је одговорио папи и обећао, „да ће увек остати веран Римској цркви, и да ће ускоро и он послати своје посланике папској курији“. Папски легати остали су у Зети и Рашкој пуну годину дана.

У септембру 1199. писао је Вукан папи Иноћентију III и известио га о раду папских легата у његовој држави, чијем се доласку много обрадовао. На крају свога писма Вукан додаје нешто, што баца ружну сенку на њега и његов карактер. Он наиме денунцира своју рођену стрину, удовицу кнеза хумског Мирослава, и њенога брата, босанског бана Кулина, па каже:

„Најпосле нећу тајити вашем очинству, што се чини да у земљи краља Угарске, тј. у Босни клија не мала јерес, у толико што је сам бан Кулин, заведен испитивањем погрешака, са женом својом и сестром својом, која је била жена покојног Мирослав хумског, и с многим рођацима својим, увео у исту јерес више од 10.000 хришћана.“

Даље у истом писму говори, да их је угарски краљ натерао да оду папи Иноћентију, да их испита, па да су се отуда вратили с фалсификованим писмоми приповедају около, да им је папа одобрио њихову веру. Стога Вукан моли папу да нареди угарском краљу да их потера из свога краљевства.

Зашто је Вукан написао ову денунцију папи против бана Кулина и зашто Босну назива земљом краља угарског?

Вукан је био владар у зети, па је настојао да помоћу папе и угарскога краља уклони с престола у Рашкој свога млађег брата Стевана, што му је мало доцније и пошло за руком. Затим је као владар Зете замишљао да на тај начин обнови Бодинову краљевину, којој је некада осим Рашке припадала и Босна. А како је он у то доба био искрени присташа Рима и римокатоличке вере, а велики противник Византије, због чије је политике и изгубио престо у Рашкој, желео је да све српске земље уједини и у верском погледу, па да све потпадну под римокатоличку архиепископију у Бару, у чији је састав спадала и Босна за време краља Бодина.

Српске земље биле су у то доба на прекретници између Источне и Западне цркве, и како су раније биле више под утицајем Византије и Источне цркве, нарочито после појаве и процвата словенске црквене литературе, превладао је утицај Источне цркве и оне су се коначно окренуле према Истоку. Ту је нарочиту улогу играо народни словенски језик у цркви, на који су српким оком гледали и Грци и Латини, нарочито ови последњи, који нису трпели у цркви никаквог другог језика осим латинскога. Све је то допринело да се и Босна, када је постала самостална држава, коначно определила за Источну цркву, па је у том смислу процела и своју самосталну верску организацију под именом „цркве босанске“.

Стефан-Твртко-Котроманић-споменикКраља Твртка својатају сва три народа у Босни и Херцеговини, користе га у дневнополитичким препуцавањима, дижу му споменике. Међутим, колико ти народи знају или желе да знају о Твртку?

Сва три народа, по њиховој истој етничкој припадности, имају право да се поносе на краља Стефана Твртка I Котроманића. Међутим, оно што је у Босни било некад, један народ, један језик и једно писмо, данас више не постоји. Три народа се сад позивају на Твртка, на три језика пјевају о Твртку, на два писма пишу о њему, а Он безбрижно спава, не обазирући се на то.

Твртко је своју власт започео као бан средњовијековне Босне. Бановао је од 1353.-1377. године. Преко своје баке Јелисавете, кћерке краља Драгутина, био је у сродству са Немањићима. Послије смрти цара Уроша Нејаког, истакао је своје претензије на владарска права Немањића. Подржан од домаће властеле то је и остварио.

Највећи „бошњачки краљ“ крунисан на гробу Св. Саве

Године 1377. у манастиру Милешева крунисан је за краља. Његова краљевска титула је гласила „краљ Срба, Босне, Приморја и Хумске земље“. Додаје себи и име Стефан. То име носили су сви владари из династије Немањић, а и неки српски владари прије њих.

Његови поданици, као што је знатно прије њега истицао и бан Матија Нинослав, а што потврђују и папске и дубровачке повеље, били су Срби. То видимо, како по његовој титули, тако и по другим повељама насталим у средњовијековној босанској држави. Те повеље су писане на српском језику и на ћирилици, како једном приликом истиче његов претходник бан Стефан II Котроманић.

Међутим, историографије друга два народа у БиХ, не признају ове чињенице, и за узврат нуде своје теорије. Тако Хрвати кажу да је Твртко, Хрват по поријеклу, да је говорио хрватским језиком, и да је писао на „хрватској ћирилици“.

Народ са девет имена, данас познати као Бошњаци, тврде да је Тврко био Бошњак, да је говорио босанским језиком и писао посебним босанским писмом – босанчицом.

Српска нотарска канцеларија у средњовијековном Дубровнику

Без улажења у дубљу анализу, ове би теорије могли оповргнути чињеницом, да у средњовијековном Дубровнику, нису постојале хрватска или босанско-бошњачка нотарска канцеларија, док је српска битисала како у средњем вијеку, тако и у периоду османске окупшације ових крајева. Ово је битно, јер је та нотарска канцеларија на српском језику, вршили преписку, како са државом Немањића, тако и са државом Котроманића.

Један од српских писара из Дубровника, године 1364. потписује се као „Нико Бијељић, дијак српски“. Затим године 1447. кнез и судија дубровачки „рекоше Никши Звездићу дијку српском, да упише све по реду“.

Краљ Твртко, као и краљеви послије њега и њихова властела, са Дубровником је вршила преписку углавном на ћирилици, а за ћириличне исправе била је задужена српска канцеларија у Дубровнику.

Да су се којим случајем језик и писмо у босанској средњовјековној држави, разликовало од писма и језика Срба, Дубровник би морао да уведе и канцеларију за тобожњу босанчицу и босански језик, поготово онда када је босанска држава ојачала за вријеме краља Твртка.

Нека ово имају на уму они, који Твртку подигоше споменик, на којем се налази натпис исписан писмом оних, који су на „босанске патарене“ дизали крсташке ратове!

Што је најзанимљивије, они који су благосиљали крсташке походе по средњовјековној босанској држави, знали су на кога иду. Тако нпр. римски папа 1450. године, пише дубровачком калуђеру Ивану о римокатоличкој цркви у Босни и каже, да је у писму тог дубровачког калуђера писало да „у провинцији Босни т.ј. Србији (in provincia Bosnae sive Serviae)“ има мало људи, који тамошње становнике уче вјери.

Они су прије толико вијекова знали, ови данас не знају, зато смишљају пјесмице, као ону „Ја сам Бошњак, вјера ми је ислам, језик босански…“ Питамо се да ли би Твртко цупкао или шизио уз ову пјесму?

Нека на ово питање одговори ко како хоће, а Твртка, односно његове повеље, питаћемо за Бошњаке?

За Твртка, Босна једнака као и Усора

У повељи упућеној кнезу Павлу Вукославићу, 1367. године, Твртко као свједоке спомиње „од Босне – казнац Санко с браћом, војвода Пурћа с браћом, …- од Усоре – казнац Степоје с браћом, војвода Твртко с браћом, …“

Видимо да се разликују свједоци по територијама, из чега произлази да је Босна само једна од територија којом Твртко влада. На основу тога, спомен Бошњана или добрих Бошњана односио би се на људе из области Босна. Ово потврђује Твртков претходник, бан Стефан II Котроманић. Он у повељи из 1351. године, упућене кнезу Вуку и Павлу Вукославићу, спомиње да су свједоци „добри Бошњани и Усорани“.

Дакле, видимо да је ријеч о регионалним називима, пре свега за властелу, а тиме и становништво тих области. Наравно, властела Босне или добри Бошњани, као и територија Босна, заузимали су централно мјесто средњовјековне босанске државе, па су се више истицали. На крају крајева, сама владарска породица Котроманић поријеклом је из Босне, односно то је њена матична територија.

Зашто нема Хрвата у средњовијековној Босни?

Што се тиче Хрвата, њих не можемо нигдје наћи у средњовјековним босанским повељама. Наилазимо на помен мањих оаза Дубровчана или Саса у средњовјековној босанској држави, али Хрватима ни трага ни гласа.

За нас је ствар логична, јер граница између Срба и Хрвата у средњем вијеку била је на ријеци Цетини. Они су припадали латинској култури и римокатоличкој цркви, ван ћирило-методијеве културе и богослужења.

Чак у првој половини XVI вијека, словеначку путописац Бенедик Курипешић, пролазећи кроз босанско-херцеговачке крајеве, каже да Хрвати упадају и пљачкају ову територију. О Хрватима у Босни и Херцеговини, у Курипешићевом путопису ни трага ни гласа.

Чак ни мајке неких римокатолика у БиХ, нису знали да су родиле Хрвате. Тако имамо примјер писца Анте Алуповића, управника хрватске асоцијације „Напредак“ из Сарајева. Он је причао, да га је његова рођена мајка питала, каква је то нова вјера „Хрвати“. Иначе, Хрватско културно друштво Напредак, основано је 1902. године.

Ипак, ово много не брине хрватске просвјетне и културне раднике. Хрватски научници присвајају све, од латинских споменика у приморју, старих српских православних храмова у Херцеговини, стећака, па до штокавице и ћирилице. Тако су Хрвати једини народ који „има“ три језика: штокавицу, чакавицу и кајкавицу; три писма: латиницу, глагољицу и ћирилицу.

У вези Твртка, све се изокреће и присваја, па тако и сам обред и мјесто његовог крунисања. Хрвати и Бошњаци се слажу око мјеста гдје је крунисан, то су по њима Миле код Високог. Међутим, не слажу се о вјерском обреду Твртковог крунисања. Хрвати тврде, да се Твртко крунисао по римокатоличком обреду, док Бошњаци тврде да је био вјеран цркви босанској и њеном епископу, диду цркве босанске, те да га је он крунисао.

Историјским изворима, против дневнополитичких лажи

Као што смо рекли на почетку текста, против отимачине треба се борити непобитним доказима, односно историјским изворима.

Краљ Стефан Твртко, послије свога крунисања круном Немањића, помиње у повељи Дубровчанима 1377. године, да је отишао у „српску земљу“ и „утврдио престо родитеља својих“ и тамо био „венчан од бога дарованим венцем краљевства прародитеља својих“.

Сам Твртко каже гдје је крунисан!

Неки су спремни да тврде, како Твртко Немањиће назива својим прародитељима и то само фигуративно, а не родитељима, што значи да он не сматра себе Србином. Ову бесмислицу оповргавају многе друге повеље српских владара и великаша, а међу њима су и повеље цара Душана.

Тако Силни, у својим повељама помиње родитеље и прародитеље „царства ми“. На крају, да Твртко себе не сматра Србином, у својој титули на прво мјесто ставио би Босну или Бошњане, а не Србље. То би исто било, као кад би Грци за Душана тврдили да је Грк, јер је на другом мјесту у својој титули стављао Грке, односно крунисан је у Скопљу за цара Срба и Грка.

Православно крунисање и Мавро Орбини

Православни карактер Твртковог крунисања, поред самог мјеста крунисања „српска земља“, или прецизније како доноси Мавро Орбини, манастир Милешева, открива увод Тврткове повеље Дубровчанима. Твртко повељу почиње похвалним словом владици Христу, по угледу на друге српске владаре. Дакле, обред крунисања како говори сама повеља краља Твртка био је православан, и никако другачије.

Што се тиче списа Мавра Орбинија „Краљевство Словена“, у којем он указује на мјесту Твртковог крунисања, има оних који то сматрају нетачним, јер Орбини за Милешеву каже да је митрополија, а она то у вријеме краља Твртка по некима то није била. Међутим, у једној служби Светом Сави она се назива „славном митрополијом“.

Да којим случајем и немамо помен Милешеве као митрополије у вријеме Твртка, то не значи да Орбини лаже. Он једноставно спомиње Милешеву како је зна у вријеме када он живи и пише, а она је тад митрополија. Друго, у Милешеви су се чувале мошти Светога Саве, и тек када је Твртко загосподарио тим подручјима, крунише се за краља. Поставља се питање зашто није раније?

Миле умјесто Милешеве? Пирамида у Високом умјесто повеље?

Неки ипак мисле да се Твртко нешто раније крунисао у Милама само за краља Босне, али онда би требала постојати нека повеља која свједочи о томе, као ова коју ми цитирамо. Иначе, у средњем вијеку када долази нови владар на престо, или када се држава уздиже у владарском рангу, као што се Босна уздигла из ранга бановине у краљевину, владари својим штићеницима и пословним партнерима издају нове повеље, у којима им гарантују њихове повластице.

Такође, знатно послије Твртка, владар Хума, Стефан Вукчић Косача, када је загосподарио облашћу Милешеве крунише се титулом “херцег од Св. Саве“, а његов близак човјек био је милешевски митрополит Давид. Турци, да би умирили Србе и сломили им борбени дух, однијели су мошти Св. Саве 1594. и спалили на Врачару, „ал’ не спали славе, нити помен Саве“.

Немогуће је да гробно мјесто Св. Саве није ништа значио Твртку приликом његовог крунисања, а Херцегу Стефану и Турцима јесте. Такође, Твртко је наследио престо својих прародитеља „господе српске, а Св. Сава је један од њих, и то најуваженији и поштованији.

Камо Тврткова улица у Бањој Луци?

Данас, када се у БиХ сви позивају на Твртка, мало њих се дубље интересује о њему. За једне Твртко је Србин, а то што скоро ништа не знају о њему не представља им проблем.

На Београдском Универзитету, студенти историје знају да не треба превише пажње да обрате на поглавље о средњовјековној босанској држави, професори то ријетко питају на испиту. Нема потребе да уче о тамо неким Босанцима, због којих су им деведесетих уведене санкције.

Студенти у Бањој Луци уче мало више о Твртку, таман толико да могу некога од колега из Сарајева или Мостара, да зезају преко интернет форума. Међутим, нико од њих није се осјетио позваним да покрене акцију изградње споменика краљу Твртку у Бањој Луци, или да бар нека од улица у градовима Републике Српке буде названа „улица краља Стефана Твртка I Котроманића.

Овај приговор аутор упућује поред осталима, и сам себи.

За крај: Твртко својестихно

За друге Твртко је пре свега био римокатолик, па потом краљ Хрвата у Босни, а на крају онај који се служио „хрватском ћирилицом“. Нема везе што данас ту „хрватску ћирилицу“ одваљују са својих јавних установа, анатемишу је на фудбалским стадионима и називају сарадником агресора. Битно је да је прошлост њихова.

Трећи у Твртку виде свог најславнијег краља, доброг Бошњанина, чистокрвног Бошњака, освајача српских територија итд. О њему много пишу, читају, дижу му споменике. Нема везе што су давно престали да се служе писмом, којим је Твртко писао своје повеље.

‘Ајде, опростиће им ваљда њихов краљ што му на споменику исписаше натпис на неком крсташком писму. Само питање је, да ли ће им опростити што заборавише своје поријекло, па га морају рекламирати преко спотова и пјесама популарних музичких жанрова.

Док они смишљају нове пјесмице и компонују нове мелодије, ја остајем вјеран стиховима краља Стефана Твртка I Котроманића:

„пријех благодат од господа бога
и сподобљен бих вјенца и части
и ксифтар царски родитеља својих
господе србске краљева и цара“.

Борис Радаковић

Извор: Фронтал.СРБ  

ПреузетоСРБИ НА ОКУПУ

Знаменита личност потиснута у заборав

01Док неки други народи стално трагају за својим идентитетом, мијењају своје име и назив језика у сваком систему, а притом безочно својатају туђу прошлост, културу и баштину, Срби се на помало неодговоран начин односе према својој дугој историји и лако заборављају своје великане. Можда ће то неки правдати чињеницом да су Срби као један од најстаријих народа на Балкану и Европи током своје бурне и поносне прошлости имали такве историјске величине, које су својим дјеловањем, стваралаштвом и епохалним открићима оставиле снажан печат у српској историји, већ својим генијалним дјелима задужили цијело човјечанство.

vaso_glusacЈедна од тих значајних историјских личности, без сумње, јесте и професор др Васо Глушац (1879-1955), који је нама Србима, западно од Дрине, оставио у насљеђе на десетине историјско-књижевних студија, а посебно научних радова из области историографије, чија капитална дјела о средњовјековној прошлости БиХ још нико до данас није могао довести у сумњу, а камоли научно оспорити.

Нажалост, историјске чињенице и неумитну истина коју је у својим радовима и научним дјелима изнио Глушац многима се није свиђала у прошлом режиму. Чак и српски представници у комунистичкој власти зарад „идиличног братства и јединства“ почели су да скривају истину и да Васу Глушца и његова дјела предају забораву, а да се у истовремено по неком националном кључу предност даје и величају потпунои минорне и контраварзне личности, чије су бисте напуниле многе тргове. У Бањој Луци, пак, само једна споредна улица у Борику носи име овог српског великана.

Глушац се родио у свештеничкој породици у Слатини, недалеко од Оштре Луке. Гимназију је завршио у Сарајеву, а студије славистике у Бечу. Радио је као професор Гимназије у Бањој Луци (1905-1912), а потом је двије наредне школске године радио у Тузланској гимназији. У вријеме аустроугарске окупације, Глушац је, као многи, у то вријеме национално свјесни Срби, био је суђен у познатом Велеиздајничком процесу због испољених активности на национално-патриотском плану. По завршетку Првог свјетског рата обављао је високе дужности у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Остаће упамћен и као веома способан и успјешан директор гимназија у Тузли и Бањој Луци (1928-1932). Наиме, у вријеме док је био директор Бањолучке гимназије и вршилац дужности начелника Просвјетног одјељења Врбаске бановине, Васо Глушац је заједно с протом Павлом Убовићем из Герзова, код Мркоњић Града, и Асимом Алибеговићем из Прњавора у име Врбаске бановине изабран у Сенат Краљевине Југославије. Непосредно послије овог избора на конститутивној сједници Глушац је изабран за секретара Сената Краљевине Југославије и ову дужност је успјешно обављао све до почетка Другог свјетског рата.

Један веома интересантан детаљ из живота Васе Глушца док је био директор Бањолучке гимназије и вршилац дужности Просвјетног одјељења у Врбаској банови објавио је Зоран Пејашиновић у монографији „Бан Милосављевић“, у издању Народне и универзитетске библиотеке Републике Српске (Бања Лука, 2004).

Наиме, у вријеме све учесталијих оптужби и злонамјерних измишљотина католичког свештенства о томе да бан Светислав Милосављевић палатма Банског двора и Банке управе велича православну цркву у Бањој Луци, да гради само српске школе, услиједиле су и тешке оптужбе на рачун Васе Глушца.

Тако су, како у поменутој монографији пише Пејашиновић, „Ловро Кнежевић, Иван Лончаревић, Стјепан Ваљевац и Јозо Батинић – народни посланици из Савске бановине – 12. децембра 1932. године у државном парламенту поднијели интерполацију против рада др Васе Глушца, доскорашњег директора бањолучке Реалке и в.д. начелника Просвјетног одјељења Банске управе Врбаске бановине. У том документу четворица посланика критикују Глушца, а и Банску управу, за дискриминацију латинице, антихрватску кадровску политику у бановини, те потцјењивање и омаловажавање хрватске историје у уџбеницима“.

Бан Милосављевић је стао у одбрану једног од својих најбољих сарадника и аргументованим подацима побио скоро све приговоре хрватских представника. Једино што је бан признао да једна основна школа у Мотикама, код Бање Луке, носи име др Васе Глушца, али и да је то сасвим оправдано и разумљиво с обзиром на огромне заслуге бившег првог човјека бановинске просвјете, који је био суђен у Велеиздајничком процесу у Бањој Луци и коме припада велике заслуга за десетине новоподигнутих просвјетних објеката.

Међутим, како наводи Пејашиновић у поменутој монографији, посланички насртаји на Милосављевићеву управу настављени су и касније. Тако је заступник Хрватске сељачке странке Ловро Кнежевић оптужио власт да је казнила бањолучког жупника и капелана, јер је наводно један аналфабета измијенио смисао његове проповијетке, а бискупа Јозу Гарића, јер 1. децембра није имао заставу, мада је исту истакао, али је достављач сигурно није видио.

Толико што се тиче друштвено-политичког ангажмана Васе Глушца, а што се тиче стваралачког рада написао је, између осталог: „Босна и Херцеговина, српске су земље по крви и језику“ (Мостар, 1908), „Истина“ (Мостар, 1911), „Повеље Матије Нинослава, бана босанскога и народност његових поданика“ (Бања Лука, 1912), „Неколико питања из прошлости Босне и Херцеговине“ (Тузла, 1921), „Средњовековна ‘босанска црква’ била је православна“ (Београд, 1924), „Истина о богомилима“ (Београд 1945).

Треба подсјетити и на велико пријатељство Петра Кочића и Васе Глушца, које је зачето још за вријеме њихових студија у Бечу, настављено у Бањој Луци кроз сарадњу на покретању и издавању листа „Развитак“, а крунисано је кумством. Глушац је, наиме, био крштени кум Кочићевог сина Слободана.

Извор – http://www.srcekrajine

Преварили су се хроничари који су пре 10 година о изузетно вредној документационој грађи, коју је предано сакупљала и на научно објективан начин обрадила историчар уметности Бојана Исаковић из Београда, написали да је заувек од заборава отргнуто више од 1.000 докумената о геноциду над српским народом у периодима од 1941. до 1945. и од 1991. до 1992. године.

kravicaКравица, место где су Орићве банде починиле стравичне злочине над Србима

Оно што нису успели да ураде време и брисачи трагова геноцида над Србима цивилима, учинила је непозната плаћеничка рука. И то усред Србије, у Врању, запаливши конак манастира Свети Никола, у коме су били склоњени сви експонати који су, кроз хиљаде докумената, говорили о геноциду над Србима у поменутим периодима, као и у време Првог светског рата и свим ратовима вођеним у прошлој деценији у Српским крајинама.

Стравичну причу о томе како је у ватреној стихији нестало 1.600 документата из те непроцењиве историјске и документационе грађе, за НТ прича њен аутор, историчар уметности Бојана Исаковић, која је више од 30 година радила на сакупљању, обради и документовању. Госпођа Исаковић први прут прича и невољама које су је пратиле док је радила на прикупљању грађе, а посебно кад се осмелила да је прикаже на изложбама, не само у Србији 1991. и 1992. године, него и у Европи, која је нашу земљу тада држала под санкцијама.

Прича о злочину

Исповест госпође Бојане Исаковић забележили смо у њеном београдском стану, где је била окружена фотографијама онога што је остало после пожара у конаку. Иако је прошло непуних 20-так дана од те кобне ноћи, када је део историје отишао у дим и пепео, госпођа Исаковић је и даље видно потресена, али за НТ прича :

– Злочин над материјалом који показује геноцид над Српским народом, што је најгоре, починио је СРБИН. Налогодавци су увек исти, у то нећу да улазим. Нико не може да ме убеди да је то урадио неки дечак због овога или онога. То је урађено прецизно. Задатак је урађен перфектно. Од тог професионалца, који је тако добро обавио задатак, преко посредника до врховног налогодавца један је пут. Са тим врховним налогодавцем емотивно се борим. Али, зато знам да извршилац сигурно то не би урадио да је знао шта ради. Не би био тако лако купљен да је знао да је Србе убијене у Хрватској и Босни-поново убио.

ko-istrazuje-zlocine-nad-Srbima (1)

Како сам почела

– Одувек сам се бавила историјом цивилизације. Поштовала сам документ сваког народа. Када ми се учинило да могу да послужим и мом народу сакупљају“и документе са одређеном темом, несебично сам се предала том послу. Крајем 80-тих прекодринским Србима пружила се прилика да и они коначно заврше недовршен посао, као што је откопавање јама и сахрањивање својих убијених у Другом светском рату. Знала сам да тај тренутак откопавања јама и идентификација, колико је била могућа, представљају само један секунд у историји и да ће, ако се то не документује и истражи, заувек бити завршена прича, па сам решила да то не дозволим. Поднела сам елаборат Српској академији наука и добила једногласну подршку на Одељењу за изучавање геноцида над Српским и осталим народима. Елаборат сам завршила и отишла на терен. Обишла сам велики број јама, покупила материјал и предложила нашим институцијама-Академији наука, полицији, медијима- да се сви на свој начин укључе у тај посао. Сматрала сам да тако велики и важан подухват превазилази могућности једне личности. Мало ко је помогао. То је почетак мога рада. тада још није било рата…

jadovno_2222Јама Јадовно, стратиште хиљаде Срба

Сусрет са ратом

– Међутим, догађаји су ускоро кренули невероватном брзином и рат је почео да тутњи. Било је природно да у том тренутку екипу коју сам окупила усмерим према новим догађАјима. Тако је дошло до спонтаног окретања камере и фотоапарата према догађАјима који су се тако стравично ваљали према нама. Када се ствар веома заоштрила, када је рат протутњао Словенијом, кренуо Хрватском и претио Босни, било је нормално да све то пратим онолико колике ссу моје физичке и материјалне могућности дозвољавале. Почела сам да бележим, позвала неколико пријатеља фоторепортера. Мало их је било који су одлазили на ратиште. Почетак је био застрашујући за све, па је било устезања. Али, било је пар њих који су од почетка то бележили. Замолила сам их да, када фотографишу, одмах пишу ко је жртва, како бих касније, када одлазим на терен, о свакој личности сазнавала све појединости. Тако је у овом стану настало 800 фотографија и још толико докумената о геноциду над Србима цивилима у уништеним црквама. Документи су, осим жртава, показали њихове убице и тродимензионалне предмете жртава. Све је било ту, али нисам знала ко ће пристати да изложи, да ли ће уопште иког интересовати да гледа те страхоте.

jasenovacЈасеновац, логор смрти, а не радни логор

Коначно изложба

– Признајем, имала сам у то време извесну подршку у Академији наука, али када је све било готово, показало се да изложба тражи простор и време. Не можете људима објаснити зашто ти документи уопште постоје, зашто се то догодило показујући им само фотографије лешева. Било је неопходно да се на известан начин обради Други светски рат. Буквално сам даноноћно припремала те документе и фотографије. Почели смо да радимо и Други светски рат, да обрадимо стварање фашистичке НДХ и логор Јасеновац. У међувремену, рат у Хрватској, већ је тутњао. Онда сам у Музеју примењених уметности у Београду уговорила изложбу. Отварање је било 28. септембра 1991. године. Изложба је трајала девет месеци, иако је било предвиђено да траје само месец дана. Продужавао ју је народ, као и интересовања страних новинара. Они су допринели да се интересовање за изложбу прошири. Добили смо број наслова у страној штампи, који ниједан други посао такве врсте није добио у свету. И то у време оних блокада.

jastrebarskoЈастребарско, усташки логор смрти за српску децу

Продор у Лондон

– Док је изложба трајала, код мене је дошла једна британска новинарка. Нисам знала за који часопис ради, али ме је обрадовало што неко показује интересовање. Молила ме је да јој дам неколико негатива. У претходном покушају са Балканолошким институтом у Лондону, који је био вољан да пренесе моју изложбу, нисмо успели. Чак су га затворили. А Балканолошки институт у Лондону окупљао је и балканологе Србе и Британце. Забранили су један научни институт само да не би објавио документа о геноциду над Србима.

Онда сам британској новинарки дала 24 негатива које је она однела. Направили су изложбу у Лондону. Она и њен главни и одговорни уредник имали су храбрости да цео часопис посвете тој теми, и кажу: слушајте, то је грађански рат у којем ми нисмо ни на чијој страни, али молим вас, гину и Срби. Тај део изложбе, направљен од негатива који су тајно пренесени, изазвао је буру и часопис је забрањен. Он никад није имао већи тираж и продавао се испод тезге. Изложба је прошла целу Британију. Оксфордски студенти су демонстрацијама приморали владу да изложбу дозволи и на Универзитету. Касније је иста изложба пренета у Немачку.

Казна је стигла

– Док је излозба у Београду још трајала, радила сам од јутра до вечери. Једне вечери, излазим из Музеја примењене уметности, уморна. Било је 22,30. Хоћу да пређем онај прелаз између ћошка паркића, где су све-три липе великих стабала, новинарница и “ Пролеће „. Иако нема аутомобила ни људи, дисциплиновано, и вероватно од умора, чекам да се упали зелено светло. Стојим на ивици тротоара. Одједном, неко ме отпозади ударио у потиљак. чиме – не знам. Пала сам и онесвестила се. Пренета сам у болницу са повраћањима, симптомима потреса мозга. То је било време када нисмо имали ни рендгенске филмове, а ако их је и било, били су бајати. Нисмо имали ни магнетну резонанцу. Једноставно – ништа. На своју одговорност и захтев, зато што сам имала обавезе око изложбе, пуштена сам сутрадан.

Радила сам иако сам непрекидно повраћала и имала страховите главобоље. Нисам могла да стојим. Лева рука ми се одузимала. Приликом поставке изложбе у Крагујевцу, срушила сам се. Пренета сам у болницу. Тек они тамо ништа нису имали. Јавила сам се свом лекару у Београду. Рекао је да треба да ме прегледа неуролог. Објаснила сам му да ми је за два дана отварање изложбе, да долазе сви из Републике Српске, Републике Српске Крајине. Дали су ми једног лекара који се вратио са ратишта. Да бих све то издржала, давао ми је ињекције између пршљенова. Рекао ми је да се то даје ратницима када им секу ногу или руку.

Одмах по отварању изложбе пренета сам на неурологију. Тамо су установили да је огроман број нерава у мојој кичменој мождини одумро. Породица је скупила паре и одвели су ме на магнетну резонанцу у иностранство. Тамо је утврђено да ми је сломљен пети пршљен, и дан данас један део стоји у меснатом делу у врату, а дијагонално је прсао и шести пршљен. Кичмена мождина је повређена тако што су одумрли нерви. Дуго сам била непокретна. Нисам могла прсте да померам, нисам могла да ходам, била сам дезоријентисана. Дакле, повређена је кичмена мождина, што доводи до потпуне параплегичности. Само упорношћу и захваљљујући генетици, поново сам стала на ноге.

Ето, то ми се догодило у Београду. Не могу да окривим никог конкретно. Да ли је неко послат да то уради, или је неко био незадовољан што ја то показујем, у то се нисам упуштала.

mudzahedinМуџахедини у Босни муче заробљеног Србина

Напао ме и муџахедин

– То није био једини пут да сам нападнута. Пре тога, негде близу Прозора, сакупљали смо документе о Србима који су настрадали у глини. Стално сам имала чуваре. У једном тренутку, угледала сам једног војника и он је гледао мене. Одједном је извукао пиштољ, уперио га у мене и репетирао. Свако нормалан потрчао би назад или покушао да се склони. Уопште се не хвалим оним шта сам урадила у том тренутку. Уместо да бежим, кренула сам према њему и викнула: “ Шта то радиш ? Шта то радиш? “ Ови који су то гледали звали су полицију, која га је ухапсила. После седам дана јавили су ми да је то био муџахедин.

Да ли су у те нападе на мене, као што сада многи тврде, биле умешане стране обавештајне службе, не знам. Колико сам им била интересантнаа, просудите сами. Ако се министарство једне стране државе дописује око тога хоћу ли моћи да излажем или не, ако се укида Балканолошки институт, ако не добијем визу да присуствујем отварању изложбе у Немачкој, ако ми у разговору са директором Културног центра Немачке тај господин каже : “ Знамо ми ко сте ви “ , онда су било какви коментари излишни. Дакле, праћен је мој рад, али нисам имала времена да се бавим тиме ! Сада нећу тиме да се оптерећујем, иако знам да ово што се догодило у Врању није нимало случајно.
О тим нападима на мене ћутала сам до сада, јер никада нисам желела да личну трагедију стављам испред онога што радим. Али, сада су уништили и мој рад.

Конак – институт за геноцид

– Када ме је болест оборила, покушала сам на разна места да склоним грађу о геноциду над Србима, запаковану у више од 20 сандука. Одлазила сам у разне институције да бих видела где би то могло да се склони. Најлогичније је било да постоји простор, где би било стално изложено. Али, није га било.

Имала сам срећу да сретнем владику Пахомија. Он ми је омогућио место на којем ћу моћи да сместим грађу и наставим да радим. Прво је то било наслагано у епархији, а онда је, морам да кажем, владика Пахомије у конаку манастира Свети Никола на неки начин направио Институт за изучавање геноцида над Србима. И то не само за мене. Ту су долазили људи и на миру радили. Имала сам собу, поређане сандуке, и из сваког сам могла да вадим експонате и проверавам њихову очуваност. То је сад све у праху и пепелу.

Хајка на Владику

– Неко је све то пратио и напослетку запалио конак. Ватра је букнула баш изнад моје собе. Уништено је више од 800 фотографија и исто толико документата. Целокупна документација о геноциду у Госпићу, Глини, Купресу, Вуковару, Сребреници…

Све се то десило у јеку хајке на владику Пахомија, часног и смерног пастира Српске Православне Цркве, који никоме нажао није учинио. Напротив, само је помагао и помаже људима. Мислим да није случајно то што се догодило у Врању. Неко је синхронизовао нападе на владику и паљење конака и документације о геноциду над Србима. Ко је то, надам се, откриће истрага.

Владика Пахомије је желео да моју изложбу поново прикажемо у Србији, а да крене баш из Врања. Имао је ту жељу и ја му не бих одбила, пробала бих то са, на пример, једном уском темом, можда баш Другим светским ратом. Јер, у атмосфери када је крајње непопуларно причати о геноциду над Србима, нисам уверена да би моја изложба била добродошла. Данас је најпопуларније говорити кога су Срби убили.

Извор – (magacin.org)