Архива за категорију ‘Први српски устанак’

 cherepaТе 2009. године се низом свечаности и других манифестација обележила двестота годишњица боја на Чегру, једног од најзначајних догађаја из Првог србског устанка. Уз кратке напомене и дивљења вредна херојска дела тих Синђелића јунака, изнео бих неке нове податке о чему се мало или готово уопште и незна у нашем народу па и у стручним круговима. Наиме, сведоци смо неког чудног тренда где се све чешће измишљају и преувеуичавају насиља и зла које су наводно починили Срби, уз често изношење ноторних лажи и неистина којима се умањују наше жртве побијене и сатиране у систематском геноциду који је вршен над нашим народом. У том контексту је писан овај чланак; конкретно ради сазнања истине о броју узиданих глава Срба у Ћеле кули, који је и данас јединственом споменик зверства, дивљаштва и бестијалности једног народа, његове државе и власти.

Дакле, реч је о броју узиданих лобања у познатој Ћеле кули који је у књизи „Пут на исток“ у одељку „Белешке о Србији“ навео познати француски путописац, песник и академик Алфонс де Ламартин. Кроз тај одељак Европа је први пут била обавештена о овом стравичном споменику након 24 године од његове изградње. Наиме, враћајући се из Цариграда преко Ниша за Србију 1833. године Ламартин је угледао широку белу кулу која се уздизала у сред равнице и те је према којој кренуо. У вези са том кулом записао је следеће:

,,Стаза ме је к њој водила; ја јој приђем ближе и давши једном турском детету што је ишло са мном свога коња да га придржи, седох у хлад од куле да мало отпочинем. Тек што сам сео, кад подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови, за које ми се учинило да су од мрамора или од белог камена, начињени од правилних слојева људских лобања. Те лобање и та човјечија лица, огуљена и побелела од кише и сунца; може бити петнаест до двадесет хиљада; облепљена са мало малтера, образовала су потпуно славолук (болд Р. Р.) који ме је заклањао од сунца; на некима је још заостала коса и лепрша се на ветру као лишај или маховина; јак и свеж поветарац дувао је с планина и продирући у многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао у њима жалостиво и тужно звиждање. Никог није било да ми објасни тај дивљачки споменик …. Више турских коњаника који су дошли из Ниша да ме допрате у варош, рекоше ми да су то главе 15.000 Срба које је поубијао паша у последњем српском устанку. …Ја поздравих оком и срцем остатке тих јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен темељац њихове отаџбине. Србија у коју ћемо да ступимо, сада је слободна и песма слободе и славе одјекивала је у кули Срба који су умирали за своју земљу. Ускоро ће и Ниш бити њихов. Нека сачувају овај споменик: Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по коју су је цену њихови очеви откупили…” (Видети: Р. Дамјановић, Н. Томић, С. Ћопић, Сербија – српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора, Итака, Београд, 1997. с.162.) То је дакле записао у свом дневнику Алфонс де Ламартин, јуна 1833. године.

У нашој литератури и у редовним објашњењима у броју узиданих глава тих чегарских јунака спомиње се број од 952 главе (односно 956 глава), а никако се не говори о них 15-20.000 глава које наводи Ламартин и Турци из његове пратње. Треба напоменути да су Турци на Чегру претрпели необично велике губитке, те да су из освете не само одсекли главе тих наших јуначких Срба, већ да су давали награде за сваку одсечену и донешену србску главу у Ниш где су их откупљивали за ситан турски новац. Посебно су се у том покољу по србским селима истакли шиптари упадајући у куће, хватајући и убијајући наше људе да би њихове одсечене главе трпали у кола и возили у Ниш да их продају Турцима.

Тако је сакупљено оних 15.000 (а можда и више) глава од којих је највероватније направљена нека врста турске „осветничке тријумфалне капије“ сводног типа на шест стубова по њиховој градитељској карактеристици. Како веома јасно наводи Ламартин да је од тих лобања образован, односно направљен потпун славолук испод које се био заклонио од Сунца, то је заиста и био такав објекат који се временом урушио, да би остао само један од тих стубова као симбол стравичног и у свету јединственог израза дивљаштва и бешчашћа турске војске.

Међутим, када се год спомене овај број узиданих лобања по Ламартину, онда уследе „оправдања“ да је он из неког осећања „националног романтизма“ преувеличао тај број. Ово објашњење делује толико неуверљиво тим пре што се овде не ради о увеличавању од рецимо једном до два пута, већ се овде ради о разлици од око 15 – 20 пута. То никако не може бити израз његовор романтичарског преувеличавања, поготово када тај податак о споменутом броју узиданих лобања потврђују и Турци из Ламартинове пратње. С друге стране, треба имати у виду традиционално добре односе Турске и Француске и по том основу могућност накнадног договорног умањивања броја побијених Срба и узиђивања њихових глава у Ћеле кулу кроз неке изразе претераног романтичарског заноса Алфреда де Ламартина. Уједно, мора се имати у виду и постојање не мале заблуде о наводним великим, традиционално добрим и плодним односима Кнежевине односно Краљевине Србије са Француском. Наиме, вредно је истаћи следеће примере који то потврђују. Подсетимо се само оних топовских граната француске израде које је српска војска чекала за почетак против офанзиве у Колубарској бици, а које су не случајно, биле дуже за 2 мм тако да нису могле бити употребљене. Под хитно је та муниција враћена и Ниш на делаборацију и скраћивање чаура па поново довожена на фронт за предстојећу битку. Француска је уједно нудила Бугарској целу источну Србију само да она пређе на страну сила Антанте. Још бољи пример негативног става је била чињеница да Француска уопште није желела да помогне у спасавању изнурене и исцрпљене српске војске након извлачења преко Албаније и њеног изласка на Јадранско море све док руски цар Николај није запретио да ће потписати сепаратни мир са Немачком уколико не прихвати и не превезе нашу војску на територију Грчке, острва Видо и Крф. Приликом пробоја Солунског фронта и ослободилачке офанзиве славне српске војске, Французи су све чинили да та офанзива иде спорије али са основним циљем да би се створило више времена за организованије одбране бугарске и немачке војске које су се повлачиле пред нашом војском. Тако би наша војска имала веће губитке, отупљивала нападну моћ и долазила у теже ситуације извршења својих ратних планова и операција, омогућујући француским трупама веће учешће и вероватне накнадне политичке и друге уцене за ослобође Србије и осталих српских и југословенских територија. Треба подсетити да ни до данас није разјашњено убиство нашег Витешког краља Алаксандра Карађорђевића у Марсељу, и да су сва релевантна документа у вези са овим атентатом трајно стављена ад акта. Поред тога, након завршетка Првог светског рата, Француска је испоставила Српској влади рачун који је био шест пута већи од онога који је по прецизној евиденцији купљеног наоружања, војне опреме и свакојаке друге помоћи, имала наша тадашња влада где је урачунат и последњи завој или метак. На запрепашћење и протесте српске владе да то није у реду, некако је смањен тај износ, али ипак тако да је наша нова држава платила три пута већу цену од оне која је реална била. Из новијег периода, ваља подсетити да је Француска предњачила у сатанизацији српског народа пред агресију НАТО на СРЈ. Дакле, о томе да је постојао неки роматичарски занос и нереална процена код Ламартина, нема ни говора. Све је он тачно описао.

На нама је учинимо све да се о овом, али и бројним другим сумњивим примерима поставимо одговорно и часно, достојно мотива, узрока и броја пострадалих Срба. Јер уколико се не цене своје жртве, страдања, борбе и успеси, онда је не реално очекивати од других да нас поштују. Ово је поготво опасно због тога што се таквим ставом нецењења својих жртава на неки начин солидаришемо са непријатељима, те путем неке невидљиве духовне силе навлачимо клетву над властитим животима, приликама, недаћама и изазовима.

Значајно је напоменути да је Митхад паша који је управљао нишким пашалуком у другој половини 19. века, хтео да поруши Ћеле кулу, али су му се супротставили нишки Турци. Данашњи остаци Ћеле куле са преосталих 58 лобања се брижљиво чувају о чему посебно води рачуна нишки Народни музеј и цео град.

Karadjordje-naslovnaДо краја године биће покренута званична процедура да се на Петроварадинској тврђави постави обележје вожду Карађорђу – потврдио је Новог Сада градоначелник Милош Вучевић.

Вучевић каже да су иницијативу покренули он и његови сарадници руковођени историјским податком да је српски вожд, после слома Првог српског устанка, неколико месеци био интерниран на Петроварадинској тврђави.

О изгледу обележја, као и то да ли ће Карађорђе добити бисту, споменик у природној величини или спомен-плочу, послушаћемо реч стручњака – каже градоначелник.

Кустос Музеја Новог Сада и магистар историјских наука Синиша Јокић сматра да би најпримереније било да Карађорђе добије спомен-плочу на здању Официрски павиљон, у којем је био смештен са сином, док је супруга са осталом децом била склоњена у Сремске Карловце.

Вођа Првог српског устанка је из безбедносних разлога овде провео непуна три месеца – каже Јокић. – Имао је статус специјалног госта, послугу и официра, који је познавао илирски језик.

Ђорђе Петровић Карађорђе (1762-1817) је на Петроварадинску тврђаву у највећој тајности стигао 31. октобра 1813. године, само три недеље после краха Првог српског устанка. Имао је третман племића, али му је било ограничено кретање, јер Аустријанци у намери да преко Срба контролишу догађаје на Балкану, нису желели да дозволе да Турци киднапују српског вођу.

У јануару 1814. године, пребачен је у Грац, а потом је отишао у Русију.

Извор: Новости

Магацин

СликаОткриће прве врсте, вредно велике пажње: прва српска књиге о Првом српском устанку, објављена у Млецима 1815. године која била до скоро забрањена, заплењена и уништена. Књига је првокласни историјски извор и баца неочекивано светло на историјске прилике које су довеле до слома Првог српског устанка! “Службени гласник” је тек 2009. године објавио ову књигу у малом тиражу!

КЊИГА ИСПИТА ИСТОРИЈСКЕ САВEСТИ
(из уводног слова Милована Витезовића, о књизи)

Чинило нам се да је о Првом српском устанку (…) скоро све познато, да се једино још можда може појавити понеки документ, иако релевантан, ипак не од круцијалног значаја да нешто у историјским ставовима мења (…) Веровали смо да су Вук Стефановић Караџић и Леополд фон Ранке поставили и утврдили јасне основе гледања и оцена Првог српског устанка, који је Ранке назвао правим именом Српска револуција (…)
Међутим, ово фототипско и у исти мах и са славеносербског на савремени српски језик преведено издање до сада мало доступне, боље речено недоступне, са свега неколико скривених и тајних уникатних примерака књиге „Сербие плачевно пакипорабошченије љета 1813“ – „Србије жалосно поновно поробљење 1813. године“, прве српске објављене (у Млецима 1815. године) књиге о Првом српском устанку и прве српске у свету забрањене, заплењене и уништене књиге, јесте откриће прве врсте, вредно велике пажње.

Како се појавила ова књига?

Ова књига, чији се један уникатни примерак чудесно појавио после сто деведесет три године (…) отвара многа питања на која има мало одговора, иако је и сама писана у доследној форми питања и одговора. Та питања су: када је писана, где је писана, ко ју је писао и са којим циљем?
Писање ове књиге је можда започето крајем 1813. године по слому Првог српског устанка и под тешким утиском пораза, али je сигурно писана под истим утиском током 1814. године, јер узима у обзир и последичне догађаје који су се у тој години одиграли и завршена је, ако не у њој, оно на самом почетку 1815. године. Ово упућује на то да се њеном аутору веома журило.
Писана је изван Србије, у избеглиштву, на простору тадашње Аустријске царевине… Писана је руком неког знаменитог, без сумње веома значајног, веома писменог и сасвим обавештеног Србина, избеглог из поновно поробљене Србије у Срем, чије нам је име и до данас остало непознато и за претпостављање…
(многи сматрају да је аутор ове књиге Миљко Радоњић, министар иностраних дела устаничке Србије, нап. прир.)

Шта је намера овог списа?

Основна намера на којој је засновано ово дело јесте да истинито посведочи о узроцима српске пропасти и она је исказана у његовом геслу. Мото ове књиге је српска народна пословица: „Заклела се земља рају да се сваке тајне знају”.

Књига је писана по античким и класицистичким узорима – у дијалогу. Како би дијалог имао праве, односно најверодостојније актере, аутор овог историјско књижевног списа послужио се персонификацијом – оличавањем. Тако се и наш непознати аутор определио за Мати Србију и Сина Србина. Мати Србија има историјску свест и из те свести произилазе њена питања за Сина. Син Србин има одговорну свест устаника, из реда просвећених Срба, који зна да промишља токове историје.

Он Мати Србију воли колико и сваки други њен син, али је он онај који више од других зна и oceћa се одговорним за пуну истину и обавезним да је Србији каже. Овај синовљев испит савести је испит свих мислећих а часних Срба. Сигурност синовљевих одговора yпућује на трезвеног учесника догађаја. Дијалог је, иако доста софистициран, уверљив и стално поткрепљиван тачним историјским подацима који спис не затрпавају, али га чине веродостојним.

Зачуђује, или, боље речено, задивљује достојанство дијалога. То је, такорећи, школски пример узвишеног говора из Аристотелове дефиниције трагедије, што наводи на закључак да је све смишљено писано отменим језиком зарад етичког прочишћења – народне катарзе. Мајка Србија и Син Србин једно другом се oбpaћajy са суздржаном топлином, у поштовању и разложности које ни у најболнијим моментима нигде не прелазе у патетику, мада је цео спис расправа о трагичним догађајима, и то непосредна, скоро без икакве временске дистанце од догађаја о којима се расправља и сведочи, који се претресају и којима се суди. Дијалог овде није укрштање књижевности и историје, него је проверени књижевни поступак сасвим у служби историје.

Шта је тема ове књиге?

Пропаст устаничке Србије главна је тема ове књиге, а кључна тајна те пропасти, за чијим се разрешењем у расправи трага, јесте у питању свих питања: зашто је устаничка Србија септембра 1813. била ненадно поробљена без иједне велике битке, иако је за могуће велике бојеве била спремнија и људски и у оружју и у храни него за иједну битку од претходних које је спавно добила? Шта је навело Kapaђорђа, а за њим и војводе, да напусе Србију, да би се за њима војска распустила а народ пошао у бежанију и збегове? Ко је, како и зашто припремао пораз без борби до кога није морало доћи, поготово што је тада Наполеон вeћ био изгнан из Русије и трпео поразе на бојиштима Европе?

У првој дијалошкој реплици, којом почиње расправа о српској судбини, тражећи пуну истину Мати Србија каже Сину: „Нека све знам ја, нека зна свет! Казујте!” Србија, дакле, xoћe све, баш све да зна… Мати Србија xoћe да то буде саопштено свету, посредно, у форми саопштавања њој. Говори мени, да нас свет чује!

По Сину Србину главни разлози пропасти Првог српског устанка никако нису у недостатку воље народа који је после четири века ропства имао деценију слободе, ни у недостатку српске војне снаге, јер је Србија тада имала педесет хиљада, већином ратовању вичних бораца, ни у њиховој и њеној неприпремљености, јер су сви путеви, којима је турска сила у Србију могла ући, са све три стране били затворени великим српским шанчевима, зидовима, топовима и људством утврђени и добро муницијом и храном опремљени. Син тачно наводи свих шеснаест великих шанчева, указујући на то да су и сва погранична градска места исто утврђена и узајамно повезана. И читалац ове књиге сам се ставља у улогу психоисторичара, питајући се шта се то могло десити у тврдом Карађорђевом карактеру кад је могао потпасти под утицај оних који су, према књизи, саучесници и извршиоци планираног пораза устанка, коме ћe претходити Вождово бекство.

Судбина и значај ове књиге…

Само време настанка ове књиге, али и њена судбина, требало је да је уврсте међу прве, ако не и основне изворе за гpaђy о Првом српском устанку. Она је најнепосреднији извор за устаничке године 1811., 1812. и 1813. А те године су најшкртије описане у историјама Пpвor српског устанка.

Што се историчари Првог српског устанка нису на ову књигу (…) више позивали, може бити предмет ширих истраживања. Њена реткост и судбина требало је више да их обавезује. Печат цензуре ваљало је да буде додатни изазов, а не да само за њен садржај један од другог преузимају парафразу поднаслова о разговору поробљене Матере са рођеним јединим Сином својим којем оставља последње своје завештање. Да ли су их сам наслов (…) и поднаслов упућивали на закључак да је у питању патетични поетски спис, који није историјски релевантан? Можда се као један од разлога може узети и сама књижевно-филозофско-историјска структура ове књиге исписане, како је већ у поднаслову назначено, у дијалогу. Мада, не треба ни династичке разлоге губити из вида.

Ова књига чека своје истраживаче, тумаче, докторанте и научнике…

Ова књига, сада доступна и рашчитана, чека своје истраживаче и тумаче, своје докторанте и научнике. Они ћe уз њену помоћ моћи темељније да истраже последње три године Првог српског устанка, које су у главним делима о њему остале и недовољно истражене и недовољно објашњене. Она ћe сигурно, ако не сасвим расветлити, допринети пуном расветљењу историјских истина о Првом српском устанку. Писана је непосредно без историјске дистанце и, без обзира на историјско литерарну форму, може се узети и као изворни документ. Она, као прва српска књига о устанку, баца и први незамућени поглед, без натруна историчара, на међународну судбину Пpвor српског устанка. А као прва српска забрањена књига указује на европски однос (Света алијанса је прва уједињена Европа) према историјској истини о Србима у трену њеног настајања.

Штампано издање књиге у издању “Службеног гласника” из 2009. године
Слајдови – Дигитална библиотека града Лесковац.

Извор – СРБскои ФБРепортер