Архива за категорију ‘Први светски рат’

11995965_789758817835830_6867973113420356393_nОткако сте Ви Срби отишли са Крфа, ја се још нисам развеселила.

То веле све жене које живе на овом малом острву. За нас би било боље да нисте дошли на Крф, јер нам је сада горе.

За последње три године толико сам се била навикла на та питома лица војника, на њихове доброћудне питоме очи.

Чудна сте ви раса!

Један руски пуковник ми рече да је то особина свих Словена. Ове последње три године док сте били овде, проживеле смо лепо и пријатно. Сваког дана трчала сам на прозор да видим каквог познатог Српског официра, само да ми се јави и да се пријатно на мене осмехне. Било ми је доста за тај дан до спавања.

Крф је онемео, не пева се више. Ваш народ стално пева и на то певање и тај жагор била сам се толико навикла.Можете да ме сматрате за великог непријатеља вашег народа, јер сам увек желела да се што доцније вратите у своју отаџбину.

Дошли сте, показали шта је живот и отишли, а нас сте оставили несрећне.

Шта нам вреди и лепота и све друге лепе особине, које су Срби код нас нашли, кад нико у томе не уме да ужива. Благо оним девојкама које су Срби одвели одавде и спасли на овом љубавном острву, пуном сунца и чемпреса, али без љубави.

Из архива САНУ

Advertisements

kaplari-front-srbija-vojska-mars-frontЈедан од 1.300 каплара остала је одредница коју су до краја живота истицали и којом су се поносили. Све остало у њиховим испуњеним биографијама, за њих је било мање вредно.

Крајем августа 1914. шест годишта српске омладине, средњошколаца и студената, позвано је у Скопље на одслужење војног рока. Било их је око 1.300, а како су са Дрине стизале неповољне вести, обука им је потрајала свега два месеца.

Командант батаљона, пуковник Душан Глишић 15. новембра 1914. потресним гласом саопштио је наређење Врховне команде: произвео их је у чин каплара и хитно упутио на фронт.

Шест чета Скопског ђачког батаљона, касније познатог као батаљон 1.300 каплара, испраћено је са цвећем и сузама. Девојке се нису либиле и делиле су праве топле пољупце, којима ће многима бити последњи.

Али млади каплари одлучно су певали “Што би дике оде у војнике, што би шкарта, оста да се карта“.

“Наше униформе су биле старе турске блузе и чакшире, испробијане куршумима са траговима опорне крви, које смо сами крпили.

Цокуле нисмо имали, већ смо били у сопственим ципелама, какве је ко имао, једино смо имали нове војничке шињеле и шајкаче“, сведочио је Миладин Пећинар, један од 1.300 каплара, касније академик, угледни професор и велики градитељ хидроцентрала и водовода.

У рат је кренуо са 20, као студент друге године Грађевинског факултета у Београду, на своју крсну славу Ђурђиц. Са саборцима је стигао у Горњи Милановц где их је дочекао престолонаследник Александар и након говора поделио им доста цигарета.

– „Увек сам се поносио нашим батаљоном“, дедине су речи. Доживео је дубоку старост, умро је у 81. години, и до краја је остао скроман.

Учествовао је у борбама и када је био оболео од жутице, три пута је могао да изгуби живот, био је тешко рањен 1916, прошао је албанску голготу, а од пролећа 1917. одређен је да ради на организацији инвалидског логора у Микри код Солуна.

Касније је по наредби отишао у Рим да настави студије – каже Зорана Пећинар Ћирјанић, једна од пет унука које чувају успомену на славног ратника, доживотног председника Друштва српских ратника и иницијатора да се на Рајцу капларима подигне споменик.

Да би се подигао морал напаћеном народу и војсци, ђачки батаљон је и послат на фронт. Равнодушно су их старији војници прихватили, понављали “Што су вас послали да узалуд изгинете“, али су ђаци врло брзо показали шта могу.

– Ушли су у историју као легенда. Стали су под заставу отаџбине када је она то од њих тражила.

Одазвали су се позиву и раме уз раме стали и синови сељака, занатлија, као и деца министара, официра, професора, свештеника… – каже пуковник у пензији Љубомир Марковић, председник Савеза потомака ратника Србије од 1912. до 1920.

А у луци Гувија на Крфу, Миладин Пећинар се обавезао да прикупи и попише све саборце батаљона 1.300 каплара.

“Није му било лако“, забележио је Станислав Винавер, један од каплара из славног батаљона.

“Трећина их је пала на Колубари, многи заувек остали у албанским беспућима, многи испод потопљених лађа на путу према острву спаса.“

ПРЕУЗЕТО СРПСКА БОСНА

28. 01.2016.-18.02.2016.

20160205_120559У току ослободилачких ратова 1912-1918. године, Србија је мобилисала око 100 пешадијских, коњичких и артиљеријских пукова. Све ове ратне јединице су храбро и пожртвовано, уз велике губитке, извршиле своју патриотску дужност према отаџбини.

Међутим, само је један пук, због своје легендарне храбрости, као најбољи пук српске војске добио почасни назив ГВОЗДЕНИ ПУК, био је то Други пешадијски пук ,,Књаз Михаило’’ првог позива, који је мобилисан у Прокупљу почетком октобра 1912. године од људства са подручја прокупачке окружне пуковске команде. Сачињавали су га војни обвезници од 21. до 31. године живота.

Ратна застава Другог пешадијског пука првог позива ,,Књаз Михаило’’, који је носио почасни назив ,,Гвоздени пук’’, била је најодликованија застава у српској војсци. Пуковској застави припала су следећа одликовања:

  • Карађорђева звезда са мачевима II реда,
  • Карађорђева звезда са мачевима III реда,
  • Карађорђева звезда са мачевима IV реда,
  • Орден Белог орла III реда,
  • Златна медаља за храброст и
  • Француски ратни крст са палмом.

Други пешадијски пук је најодликованија јединица у српској војсци. Из Другог пешадијског пука 208 носилаца Карађорђеве звезда са мачевима и 36 двоструких носилаца. И друга ратна одликовања китила су груди јунака ,,Гвозденог пука”, бораца за ослобођење Србије из Топлице, Јабланице и Заплања.

Народни музеј Ниш

marica-spasic-600x351Марица Спасић, учитељица, носилац Албанске споменице. Недељко Чабриновић јој је предао пиштољ на чување. За време Великог рата је у Француској школовала српске избеглице и помагала нашем народу

Моје успомене из младалачког живота, оне најпотресније и најузбудљивије, које су цело моје биће испуњавале и поносом и радошћу, болом и патњом, почињу у Сарајеву. Као да и сада чујем оне реске пуцње на обали Миљацке, који ће узнемирити свет и променити ток историје… Овако је у књизи „Жене Солунци говоре“ Антоније Ђурић започео причу о Марици Спасић, која је умрла 8. фебруара 1991. године у Београду.

 Била је угледна учитељица и носилац Албанске споменице. Супруга и мајка три сина. А, њен унук Зоран Павићевић из Краљева, подсећа и да је била другарица, истомишљеница и сарадница оних који су се вреле 1914. године уздигли против окупатора. Саговорник „Живота плус“ каже да је у јеку припрема за атентат на аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда, Марици поверен важан задатак.

– Њен друг Недељко Чабриновић, члан „Младе Босне“, предао јој је пиштољ на чување, што је био знак колико јој је веровао. Баш код ње се налазио, али она ми је то тек у дубокој старости поверила – прича Павићевић, некадашњи падобранац и репрезентативац Југославије у овом спорту.

Марица је рођена у Горажду, у дому оца Михаила Печенице са Гласинца и мајке Савке из Дробњака. Родитељи су је као добру ученицу послали на школовање у Сарајевску препарандију.

„У оним драматичним часовима управо сам била завршила трећи разред учитељске. У мојој дружини је тињао притајени вулкан. Чекало се на ерупцију која ће збиља уследити на Видовдан, 1914. године, а само месец дана касније Беч и Пешта послали су казнену експедицију да уништи српски парод. Тај вулкан се звао „Млада Босна“. Имена људи из дружине, с којима сам била и у школи и на тајним састанцима, сасвим обична: Гаврило, Вељко, Владимир, Трифко, Недељко, Данило, Мишко. Имена која ће и свет упамтити. Драгица Баковић и ја, Марица Печеница, удата Спасић, неко време смо чувале револвер затвореника Цвјетка Поповића“, забележено је у књизи „Жене Солунци говоре“.

Син одликован Легијом части

Марица и Јован су добили три сина, од којих су двојица рано умрла. Трећи потомак, Крунослав, докторирао je на Сорбони и одликован је француским Орденом легије части. Док је он припремао докторат, Марица је у Паризу преводила сведочења Француза о борбама и страдањима српског народа у прошлости.

Баш на Видовдан, пошто су подељена школска сведочанства, Маричин разред је кренуо на екскурзију у Сплит.

„Наш весели воз подуже је стајао на Илиџи. То чекање унесе нервозу: зашто стојимо? Нико не слути оно што ја знам: данас ће прорадити вулкан, свет ће бити запањен, имена мојих другова ући ће у историју, написаће се најпотресније странице.Весели, раздрагани воз пун младости уђе у Коњиц. Песма не престаје, све се ори, али од вагона до вагона трчи шеф железничке станице и виче да престанемо са песмом. Забога, виче, престаните, шта вам је, зар не знате шта се десило у Сарајеву…“

Црни барјак који се вијорио на станици, потврдио јој је да је Фердинанд убијен. Неколико дана по њеном повратку са екскурзије, почео је Први светски рат. Маричин отац је остао у Пљевљима, а она је са мајком и две сестре прешла у Србију. Иако још није завршила учитељску школу, постављена је за привремену учитељицу у Средској код Призрена. У јесен 1915. године Марица и њена колегиница Јелена Савић су одлучиле да крену са српском војском.

„На овим стазама беде, глади, смрти, на којима сам се нашла, била сам и сама жртва арнаутског насиља…

Што смо даље одмицали, призори су бивали све грознији: леш до леша. А људи и коњи. Људи голи, коњи оглодани до костију“, исповедила се Марица.

Из тог пакла је после неколико дана стигла до града Болијеу на југу Француске. Она је желела на фронт, јер ју је било срамота да седи у команди, али су јој објаснили да је потребнија као учитељица, пошто су најбољи и најшколованији људи Србије већ изгинули на бојиштима. Зато је добила задатак да у избеглиштву образује српску децу, а ту је и довршила своје школовање и успешно савладала француски језик. Са госпођом Мери Фуасак је, у њеној кући, организовала посела, на која су долазиле отмене даме које су штрикале џемпере, шалове, чарапе и рукавице за српске војнике. Марица је потом слала пакете на Солунски фронт.

Када је земља ослобођена, добила је писмо од сестре, која ју је обавестила да јој је мајка умрла. Тада је молила да је разреше дужности у Француској и вратила се у Призрен.

„Сазнала сам да су Арнаути у Призрену извршили покољ српског живља, чим се српска војска повукла из града. И мој отац је био њихова жртва“, рекла је Марица.

У Француској је упознала будућег супруга, Јована Спасића, који је, као и његов брат Саво, био носилац Албанске споменице.

– Потицали су из села Чадова код Сјенице и имали сестру Стану, која је била моја мајка. Она је са великим поносом причала о својој породици – каже Зоран Павићевић.

Марица и Јован су живели и радили у Неготину, не хвалећи се својим подвизима. Јово је био директор неготинске Учитељске школе, а она учитељица. Павићевић их описује као изузетно скромне људе, које историја не би смела да заборави.

Аутор: Татјана Лош
Извор: Новости

Преузето Магацин

mihajlo-senicic-373x550Мој отац ратовао је седам година, а ја четири. Мобилисан сам, као последња одбрана регрута 1915. године. Шеснаесте отац ми давао задушнице: мислио да сам умро у Албанији – тако му рекли. А ја сам за то сазнао у Солуну у једној француској болници, где сам носио млеко и лекове: нису мене тако младог хтели одмах да пусте на фронт. Ту сретнем неке моје сељаке из Печенога и кажу ми да ми је отац пустио браду и да ми је давао све редом за душу.

Отац ми је био још пре рата у 11. пуку, па сам мислио да је још тамо. Пишем му једном, други пут, трећи пут – одговора нема. Ја, још са једним кренем у допунску команду. Трупни наредник пита:

„Јесте ли ви били војници до сада?“

Кажемо да нисмо. Пита опет. Ми потврдимо да нисмо.

Каже: „Да ви идете у болничаре или телефонисте, млади сте ви за положаје“.

Али ја нећу. Хоћу к оцу, хоћу да се борим. Цео дан путујем, пењем се уз неко брдо. На једном месту видим човека у мантилу, избушио неку канту, запалио угаљ и греје се – не сме дим да се види. Приђемо.

„Ко сте ви?“ – пита. Кажемо. Одведе нас код командира. Он – капетан прве класе. Гледа ме. Каже:

„Одакле си?“

„Ја сам из села Печенога, срез гружански“.

„Познајеш ли ти мене?“

„Не могу да се сетим.“

„Па ја сам био твој учитељ у Витковцу!“

Препознам га. После ме одведу код неког наредника из Баточине. Ту ровови у честару, никад секира ушла није. Копај по једну букву, копај, копај – месец дана тако. Једном ја копам под једном буквом, а Бугари бију. Ја – дечко, не знам одакле бију. Кад удари бомба у моју букву, баци ме, земља преко мене. Наредник закука:

„Овај дечко ту тек месец дана а погибе!“

Али – ја нисам. Само крв лије низ уво. Дођоше болничари, однеше ме у Вертекоп, у 37. енглеску болницу. Ту будем два и по месеца због ува. Све очистише и уредише, али слуха нема. Једна мајорица, лекар, каже да нисам за фронт, него да идем у Париз или Енглеску. Ја не хтедох. Опет одох на положај.

Једног дана зове ме један војник. Каже:

„Сеничић, поднаредник, да се јави командиру!“

Мени не би згодно, иако знам да сам исправан. Одем у његов ров. Погледам: мој отац! Брада до појаса. Бела. Гледа ме и плаче. Реч не проговара. А мој командир ће оцу:

„Чедо, то је твој син, што плачеш?“

Тек отац проговори:

„Јој синко, ти си… А мени казао Велислав Николић да си умро у Албанији и ја сам ти редовно давао за душу.“

Донео ми пакло цигара, а и ја примао на положају а како никад нисам пушио, дадох њему. Два дана смо седели код командира, а онда се поздрависмо. Више се нисмо видели док није прошао рат.

А овако је то било у Албанији. У Косовској Митровици официри нас скупили и кажу:

„Ко може да издржи – нека иде даље, ко не може – нека се врати.“

Снег велики, пешке идемо, голи, боси, нападају Арнаути. Неки су се и вратили, али ја идем даље: и отац ми ратује. Призрен. Пођемо ка Битољу. Бугари нам пресекли одступницу ка Грчкој, иако смо имали још само 16-17 километара. Назад, око Охридског језера, па кроз Албанију. Око два месеца смо били у Албанији. Све бедно, голо, нигде хлеба, нигде ништа. Ноћас идемо једним правцем, кад се сване, погледамо: погрешили смо. ‘Ајде опет! Све крш. А Арнаути све крили од нас. Знају да тражимо хлеба, па разнелил по шумама. Само вичу „Ска бук.“ За пушку или цокуле добије се хлеб, ко је имао да да. Ја нисам имао ништа. Али Арнаути су и завели неке: узме пушку, да му нешто, а чим се измакне – он убије. После више нисмо смели ни да тражимо хлеб. Дођемо до Валоне. Ту, по шаторима, пола полипсало. Један мој брат појео слану конзерву, напио се воде и умро. А ту била нека велика река. Ујутру Французи дођу са моторним шлеповима. Покупе нас у шлепове, па низ реку. Дали нам по мало чаја и једну кифлу. Возимо се. Одједном, видимо: вода не отиче даље. Не знамо шта је то. Ту један мањи брод све нас покупи. Ишли смо до пола ноћи, а онда видимо светли велики крст. Ми мислимо варош, а то био велики брод. Извуку нас лифтовима на спратове. Унутра бело, чисто. Прихвате неас часне сестре, Францускиње. Ко не може да скине прње, маказама секу. Носе нас сестре ко малу децу, а ми и немамо више од тридесет кила. Лепо су нас окупале, обукле, ставиле на кревете, дале по чашицу – ко напрстак коњака и по једну кифлу. Кревети на спрат. Мењају ‘аљине. Ако горњи добије дизентерију, оног здравијег горе, а овог доле. Боља створења нисам срео од тих сестара.

Три дана смо ишли до Туниса. Ту смо били мало више од три месеца на опоравку. Одатле кренемо преко неког песка, па на морску обалу, у Бизерту. Ту смо били два месеца на обуци. После одемо на фронт.

На фронту смо били близу ми и Бугари. Често магла. Једном, наш кувар носи кафу, није видео од магле, и однео Бугарима уместо нама. А они изнели ракију, па се смеју:

„Ајде, братко, ‘ајде на кафу!“

Почнемо да се састајемо. Бугарин је српски издајица, ал’ не важи то за сваког, има и међу њима… Што да се мрзимо, нисмо ми криви за рат… То сазнао наш пуковник, из 11. пука, Војислав Томић. И наредио да се мора донети од Бугарина било рука, нога, глава, било шта. Шта ћемо, пуковник строг. Морали смо. Папрат два-три метра висока. Не видимо ко иде, само знамо да су Бугари. Убијемо тројицу. Бугари засуше митраљезима, али доцкан, ми одосмо. Престадосмо да се састајемо.

Долазили су добровољци из Америке, Русије… Причају: „Мој деда је био Србин, отишао у Америку…“ Цео свет се чудио и дивио како шака Срба да победи и Турску и Аустрију.

А ни Французи нам нису баш веровали. Питали нашу владу колико нас има, можемо ли да одржимо фронт. А ми поносни, хоћемо сами да ослободимо земљу, па требујемо на сваког војника по две пушке да помисле да нас више има. Али држали смо цео бугарски фронт. Мој 11. пук био је од Кајмакчалана до Ветерника.

Кад би пробој, видимо, из авиона се вије бело барјаче. Дотле ниси смео да изађеш из рова. Онда дођемо до Демир Капије, па у Куманово. Ту нас дочека енглеска добровољка, капетан српске војске, витез Карађорђеве звезде са мачевима, Флора Сандес. Дала нам санитетског материјала и чаја. Била је и нека сестра Меланша.

Наставили смо у брзом маршу за Митровицу, Краљево (ту обиђем своје), Пријепоље, Милешево, Босну. После сам био у краљевој гарди. Шест месеци смо учили регруте. Могло је да се остане на дуги рок, али ја сам желео што пре кући.

(Група аутора, „Бранили су заставу отаџбине“, Краљево, 1982.)
*** Причу послао Никола Сеничић ***
Извор:  Приче из Великог рата

Преузето Магацин

Јанкина падина код Беле Паланке место страшног злочина који су починили Бугари 1915. Тела свештеномученика поливена су гасом и спаљена.

bela-palanka-i-oni-su-bili-_620x0БЕЛА ПАЛАНКА – Јанкина падина, место лепог назива и језивих успомена на Први светски рат, на свега неколико километара старим путем од Беле Паланке ка Пироту, готово је пало у заборав. Да није понеке годишњице и људи, попут Душана Ж. Јовановића, паланачког хроничара, можда се страдања 20 свештеника из овог дела Србије, пре сто година, нико више не би ни сећао. Јовановић је страдалом свештенству посветио књигу.

– На кањону код села Кременице, крајем новембра 1915. године, бугарске окупационе власти стрељале су свештенике из нишког и пиротског краја. Тела свештеномученика поливена су гасом и спаљена, а остатке су разнели пси или су трунули по околини. О страдању тих људи сведочи споменик који су мештани, црквена општина и потомци страдалих подигли 1993. године. Да није тада подигнут споменик, ни место не би било обележено – каже Јовановић.

Злочин се догодио 25. новембра (по новом календару) 1915. године, а преживела су га само два свештеника и један официр, који су касније и сведочили о том страшном дану и чину. Један од њих је Милија Јончић из Пирота.

– Јончић је испричао како су на основу наредбе бугарских окупатора, који су овај крај сматрали својим, у Нишу крајем октобра прикупљени свештеници, учитељи и чиновници, ради интернације у Бугарску. Говорили су им како иду у своју земљу и да не треба да се боје. Група од 22 свештеника и два официра је, под стражом, дан пре погубљења стигла из нишке тврђаве у кафану паланачког угоститеља Петра Стефановића. Вечерао је ко је шта имао у торби, а на починак их је упутио официр Зарије Стојанов, који их је обавестио да је полазак за Пирот и Софију ујутро у шест сати.

„ОВ“ УМЕСТО „ИЋ“УЗ класично покрштавање новорођенчади, бугарске окупационе власти, које су овај део Србије сматрале својим „западним покрајинама“, имале су и друге методе, којима су желеле да ставе тачку на постојање Срба. Тако су, на пример, каменоресцима наређивале да уместо презимена која се завршавају на „ић“, на крстовима клешу презимена која се завршавају са „ов“.

На примедбе да су промрзли и да им је потребан одмор, бугарски војници су одговорили батинама, а затим је успедило постројавање и полазак за Пирот. Црна поворка је, уз батине, стигла до Јанкине падине, где су одјекнули куршуми. Рањени Јончић је почео да бежи заједно са свештеницима Тихомиром Поповићем и Јованом З. Поповићем. Успео је да се сакрије иза једног жбуна, одакле је гледао како бугарски солдати, уз псовке, гасом поливају стрељане и пале их – прености Душан Ж. Јовановић причу свештеника Јончића, који је касније стигао до Паланке, пресвукао свештеничку одору и као опанчар се вратио у Пирот.

Јончићеве сапатнике који нису успели да утекну, Бугари су стрељали. Он се у Пироту све до 1917. године крио испод патоса у соби, јер су га бугарске власти даноноћно тражиле како не би испричао овај језиви догађај.

ЋУТАЛИ ЗБОГ – ДОБРОСУСЕДСТВА

О ДОГАЂАЈУ какав се не памти у историји ратовања, прича даље Јовановић, ћутало се свих потоњих година, како се не би кварили односи са суседном државом. После Другог светског рата, ово је такође била готово забрањена тема, па отуда и чињеница да је споменик подигнут тек 1993. године и да је овај злочин многима непознат, нарочито млађим генерацијама.

bela-palanka-spomenik-pobi

Споменик свештеницима подигнут тек 1993. године

В. ЋИРИЋ

Преузето Новости

Пре тачно једног века у периоду од трећег до 21. децембра 1915. године славна Српска војска је прошла кроз један од најтежих периода у својој историји, Албанску голготу.

Током повлачења, по званичном извештају министра војске Краљевине Србије генерала Божидара Терзића, до доласка на Крф настрадало је више од 243 000 војника.

Након тачно једног века Србија се није прославила у обележавању овог јубилеја.

Помен страдалима за слободу Србије биће дат тек 18 априла 2016. године када је последњи српски војник успео да се докопа острва Крф.

Три експедиције планинара и новинара одале су почаст страдалим јунацима и ослободиоцима Србије.

Они су пешице, после тачно 100 година, прошли стазама славних предака.

Ишли су разлиочитим правцима, баш онако како су се и пре 100 година повлачиле 3 српске армије.

Деветочлана екипа вратила се у Ниш после успешно завршеног марша „Стазама славних предака“.

Они су се кретали пешице од Пећке патријаршије преко Црне Горе до Скадра, истом стазом којом се српска војска повлачила преко Албаније пре тачно 100 година.

Њих повезује љубав према планинарењу, природи и заједничка авантура дуга седам дана и 240 препешачених километара.

А пешачили су и до 48 километара на дан.

У 7 дана пређен је пут од Пећке патријаршије преко Чакора, Андријевице и Подгорице до Скадра.

Експедија је посетила Мојковац да обележи годишњицу Мојковачке битке и поклони се сенима предака на гробљу у Подгорици.

Круна марша била је на гробљу у Скадру где су положили цвеће, поклонили се сенима страдалих у голготи и отпевали са сузама у очима „Тамо далеко“.

Ходочашће је завршено  у недељу 13. децембра, на празник Св. Андреја првозваног, на Крфу, где су, случајно се сретнувши са екипом из Београда и једним храбрим човеком из Крушевца који је сам кренуо на ходочашће, заједно отишли на Видо, посетили маузолеј, одслушали беседу Љубе Сарамандића, кустоса Српске куће на Крфу, прочитали „Плаву гробницу“, бацили букет цвећа у море и братски и сложно отпевали и отплакали химну нашег страдања и васкрса „Тамо далеко“.

“Било је доста тешких тренутака, било је и хладно и напорно. Највише је проблема било са ногама, са жуљевима, ранама, чак отвореним. Била је и мања хируршка интервенција. Али све је то безначајно у односу на циљ који смо имали“, каже Милан Лапчевић, вођа експедиције.

20151211_145414

“Прошли смо истим оним путем којим се наша војска повлачила у Првом светском рату и испунили наш циљ. Међутим, највећим успехом експедиције сматрали би то уколико би она за следећи јубилеј била поново организована, али са много више учесника”, додаје Лапчевић.

Он је истакао да су чланови експедиције током пута положили венце и запалили свеће на споменик жртвама Мојковачке битке, а потом на споменик српским војницима у Подгорици и Скадру.

“Круна нашег ходочашћа била је јуче на Крфу и острву Виду, где смо заједно са експедицијом која је кренула два дана раније из Београда и са храбрим Крушевљанином који је сам пешачио до Драча, положили цвеће, испевали и исплакали заједно песму ‘Тамо далеко’”, рекао је Лапчевић.

Управо намера да се ода почаст српској војсци која се пре тачно 100 година повлачила преко Албаније давала је овој одважној дружини снаге да истраје у свом походу.

У мислима су им, кажу, читавим путем били преци који су страдали у албанској Голготи крећући се по снегу и без хране.

012

„Сто година је прошло од највећег српског страдања после косовске битке – зар има већег мотива од тога, проћи истом стазом. Посетили смо српски Јерусалим, то је најмање што смо могли да учинимо“, каже Владислав Ценић.

Ова експедиција је пешачила уз благослов Његове Светости Патријарха Иринеја и Владике Теодосија.

Уз њих је била реплика за01ставе српске војске из 1915. године коју им је пред пут предао командант Копнене војске Србије генерал потпуковник Милосав Симовић и благослов свештенства Пећке патријаршије, затим унутрашњи понос и подршка буквално на сваком кораку.

„Људи су нас током пута подржавали, нудили смештај, храну, одушевљавали се. Неки су плакали, љубили заставу. Било је јако потресно“, каже Наташа Јањић.

20151212_10224320151212_101126

Марина Станковић из Сурдулице је имала кратак коментар на питање како се одлучила за овакву авантуру: “Ко хоће, тај и може.“

На путу кроз Црну Гору као најдраже госте дочекала их је делегација Српског националног савета коју је предводио председник др Момчило Вуксановић.

Експедицију су најпре дочекали у Андријевици, где су боравили у објекту Милића Радојевића, а потом и у Мојковцу, где су заједно посетили спомен-обележје славним мојковачким јунацима на Бојној њиви, које је Српски национални савет обновио пре неколико мјесеци.

У име чланова експедиције Милан Лапчевић је истакао да им посебну част чини што се налазе на месту славне мојковачке битке где је војска сердара Јанка Вукотића бранила одступницу српским војницима, што је касније омогућило уједињење Црне Горе и Србије.

“У ту част предајем вам заставу славног Гвозденог топличког пука, коју су они са поносом носили читаво трајање рата, а коју и ми, њихови поносни потомци, носимо на овом нашем путу. У Црној Гори, најприличније је да ви носите ову заставу која ће симболизовати јединство нашег народа”, рекао је Лапчевић.

“Ово је велика част и лично за мене и за нашу организацију. Ви сте, као наша браћа и сестре, увек добродошли код правих Срба у Црној Гори и у вољи и у невољи”, казао је Вуксановић. “То су наши преци показали и Мојковачком битком.

Успели су да помогну српској војсци да одступање наших славних предака омогући победнички повратак и коначно уједињење Црне Горе и Србије.

Ми се надамо да ће доћи боља времена и боље генерације које ће опет остварити тај сан како би поново били оно што јесмо – браћа у свакој прилици, да не признамо вештачки постављене границе и будемо једно и заједно”.

Две делегације су потом обишле споменик на Бојној њиви, гдје су се поклонили сенима палих црногорских војника који су бранили одступницу јуначкој српској војсци на њиховом путу од домовине до Јадрана.

Много је прича и утисака, а можда најјачи је сам долазак на Крф, где су се без договора срели са још две сличне експедиције из Србије и заједно отишли на острво Видо, одали почаст прецима и по ко зна који пут отпевали и, кажу, отплакали „Тамо далеко“.

Сјајан пријем експедицији су приредили и Срби који живе у Албанији.

Челник Удружења српске и црногорске мањине у Албанији “Морача – Розафа“ Павло Брајовић и његови сарадници били су стално на услузи члановима експедиције.

Упознали су их са статусом српске мањине и плановима Срба у Албанији.

Такође, Брајовић је чланове експедиције упознао и са многим детаљима о повлачењу српске војске преко Албаније.

Сви учесници експедиције, међу којима и две даме, Марина Станковић из Сурдулице и Наташа Јањић из Трстеника, истакли су да је путовање било напорно пошто су дневно прелазили између 35 и 49 километара, али да је прошло без икаквих инцидената и уз велику подршку локалног становништва у Црној Гори и Албанији.

Истичу да је неописив осећај поноса, испуњености и среће што су имали ту част и привилегију да се на овај скроман начин захвале славним прецима који су носили отаџбину у срцу, борили се, страдали, далеко од родне груде певали, плакали и умирали са само једном жељом да поново виде своју земљу, своју кућу, породицу, ближње.

За све оно што су српски војници учинили пре 100 година за своју отаџбину, за своја поколења, посебно за тај најсветлији морални пример – жртвовање за другог, жртвовање за идеале, за будућност, пример који мора да буде свима нама а посебно младим нараштајима, идеја водиља, прва лекција у васпитању и путоказ за будућност, поручују чланови ове експедиције!

Експедицију, која се кретала путевима повлачења српске војске из домовине у Првом светском рату, пре тачно једног века организовали су Удружење „Српска стаза“, коло „Српских сестара“, Друштво за његовање традиција ослободилачких ратова и Команда копнене Војске Србије.

Извор НОВОСТИ ДАНА

Основна школа „Бубањски хероји“- Ниш
Час припремио и реализовао проф. историје Ђорђе Бојанић са ученицима 8. разреда.У Нишу, децембра 2013. године.

 

ekspedicija.jpgБаш путем којим су пре тачно једног века српски војници и избеглице у Првом светском рату доживеле голготу – од Пећи, кроз Руговску клисуру, преко Андријевице, Везировог моста и Подгорице до Скадра, у децембру ће проћи и нишка експедиција.

Деветочлана екипа, коју већином чине искусни планинари, жели да маршом „Стазама славних предака“ путем од око 240 километара ода почаст, поштовање и дивљење прецима. Међу авантуристима су и две девојке – Марина Станковић из Сурдулице и Наташа Јањић из Трстеника.

Верујем да ћемо успети јер су сви планинари велики ентузијасти. Имам иза себе неколико маратона, али никад нисам покушала нешто овако тешко и захтевно – каже Наташа.

ekspedicijaОстали чланови тима су Нишлије – вођа експедиције Милан Лапчевић, планинари Владислав Ценић, Батица Петровић, Бојан Раденковић и Зоран Поповић, а како све протиче бележиће новинари Драган Жика Стојановић и Милан Петковић.

Како прича Лапчевић, овај подухват се планира већ годину дана и одлучено је да се иде баш у доба године у које су овај пут прелазиле стотине хиљада људи.

Српска војска, исцрпљена после тешких битака на Колубари, морала је да се повлачи ка југу на Косову, а одлука да се војска и народ повуку преко Албаније донета је баш у Нишу – каже Лапчевић.

Albanska golgotaИдеја је да планинари спознају бар део мука са којима су се сусреле хиљаде људи давне 1915. и да се на Скадру, после сусрета са тамошњим Удружењем Срба, положе венци и цвеће на гробове страдалих војника где их је сахрањено око 10.000. Отуда ће се превести до Драча и Валоне.
План је да планинари дневно прелазе од 30 до 35 километара, у зависности од временских прилика. Само пешачење би требало да траје 9 дана. На пут ће кренути почетком децембра, а у Ниш би, уз прегршт снимака и утисака, требало да се врате средином месеца.

Експедицију организује ПАК „Мосор“ уз подршку Спортског савеза Ниша.

Преузето Јужне вести

20151030_210303Час (историјски документарац) су заједнички припремили професори историjе Муравјов Александар Николаевич (Поњкинска основна школа, Руска Федерација) и Ђорђе Бојанић (ОШ Бубањски хероји, Ниш) и њихови ученици (уз сагласност родитеља).

Оваj час ће бити први у Русији и Србији видео час са овом темом… раније тога никада није било.

Циљ овог часа је обострано упознавање ученика са темом – Цар Николај Други и руска политика на Балкану почетком 20. века – као и о руско-српским везама кроз историју.

DSC05118Организатори пројекта се захваљују гостима за помоћ у снимању видео материјала за њихо час:

1) ..у Београду преко камере Наталији Дукић и Мариjи Чекетић (студенткиње универзитета у Београду); место излагања, споменик цару Николаjу у Београду.

2) …у Петрограду преко камере Ивани Стевић (студенткиньа универзитета у Београду); место излагања Дворски трг у Петрограду.

3) …у Москви преко камере Мариjа Козлова (заменик директора васпитног лицеја бр. 5 града Долгопрудни и предавач верске наставе); место излагања црква св. Великомученика Георгија Победоносца у граду Долгопрудни Московске области.

4) … говор Дејана Серафимовића, председника Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша.

 IMG_20151110_201349-1

Приредио Ђорђе Бојанић

srpsko-bure-naslovna-800x306За непуних шест месеци, од децембра 1914. до маја 1915. године, умрло је 150.000 особа. Жариште болести било је у Ваљеву, где је умрло више људи него што је град на Колубари имао становника.

Навршило се сто година од једне од најгорих пошасти у нашој историји. У епидемији пегавог тифуса за непуних шест месеци у Србији је умрло више од 150.000 људи, знатно више него у свим претходним биткама и офанзивама Аустроугарске војске. Жариште болести било је Ваљево, у којем је од краја децембра 1914. до почетка маја 1915. године умрло готово десет хиљада људи, две више него што је та варошица на западу Србије имала уочи почетка рата. Међу жртвама је било 3.500 српских војника, 4.000 цивила и 2.000 аустроугарских заробљеника, а у јеку епидемије дневно је умирало и по стотинак оболелих.

sterilizatorНакон уласка аустроугарских трупа у Србију, нарочито након Церске и Колубарске битке, у Ваљево су се сјатиле десетине хиљада избеглица из Мачве, Подриња и Поцерине. Градске улице биле су претесне за толики број људи. Већина је зиму проводила у разрушеним кућама, под надстрешницама или у шупама, неретко и под ведрим небом. У таквим околностима, потпомогнута благом зимом без снега и без икаквих услова за личну хигијену, епидемија се муњевито ширила. Понајгоре, о природи пегавог тифуса тада се веома мало знало у светској стручној јавности, а међу српским лекарима још мање. Није било вакцина, лекова, а понајмање искуства у превенцији и заустављању болести.

– Након Колубарске битке и повратка српске војске у Ваљево затечена је стравична слика – каже доктор Владимир Кривошејев, директор Народног музеја у Ваљеву. – Аустроугари су разрушили и опљачкали све што су могли, а заузврат су оставили несахрањене лешеве, гомиле цркотина по градским улицама и готово четири хиљаде својих болесника.

Болница на отвореном

А управо тај податак указује на то да је епидемија, можда, и намерно изазвана. Наиме, од 16.000 рањених и болесних аустроугарских војника који су се затекли у Ваљеву уочи уласка српских трупа, по наредби царских власти, евакуисано је 12.000 рањеника, инвалида и тек оперисаних пацијената. Међутим, остављена је већина болесних, заражених трбушним тифусом, шарлахом, дизентеријом, повратном грозницом или неком другом болешћу. Већ тада су уочени и први случајеви пегавца, који је најпре почео да се шири међу аустроугарским војницима.

Многи савремени историчари верују да је непријатељ након неуспеха на фронту намерно оставио својеврсног Тројанског коња, односно да је против Србије почео и неку врсту бактериолошког рата, забрањеног по тадашњим, али и данашњим ратним конвенцијама. О томе су сведочили и бројни очевици, страни лекари, хроничари и новинари, који су крајем прве ратне зиме дошли у Србију с намером да помогну. Између осталих и доктор Арчибалд Рајс, швајцарски криминолог и форензичар, доктор Лудвик Хиршвелд, пољски бактериолог, док је шеф британске војне мисије у Србији, доктор Вилијам Хантер, установио да пегавог тифуса у Србији, пре доласка Аустроугара, готово и није било.

Ваљево је тих дана личило на огромну болницу, јер је свака зграда, хотел, школа, магацин, кафана или касарна у центру града претворена у болничко одељење, а свака улица у болнички ходник. Број оболелих се већ средином децембра 1914. године попео на седам хиљада, да би у јеку епидемије, током јануара и фебруара 1915. године, болест достигла врхунац. О хиљадама заражених бринуло је свега двадесет шесторо лекара, од којих је епидемију преживело свега петоро. Болнице су биле крцате, а пацијенти су смештани где год се могло, по ходницима, таванима, подрумима… Многи од њих остали су у дворишту, испред болница, под шаторима или на отвореном.

Надежда Петровић испред Ваљевске болнице

Надежда Петровић испред Ваљевске болнице

Истовремено, гробари су радили даноноћно. Већ у фебруару на гробљу изнад града, на брду Видрак, није било ни стопе слободне земље где би могао да се ископа нов гроб. Због великог броја сахрана власти су забраниле употребу црквених звона, јер би практично звонила без престанка, али су градске улице и даље биле закрчене погребним поворкама и мртвачким сандуцима. Док је посмртне опреме уопште било. У завршној фази болести на тек основаном гробљу у Кузмановачи мртви су сахрањивани у заједничке гробнице, само са оним што су имали на себи, а затим поливани кречним млеком.

Помоћ из света

Епидемију су потпомогле и исхитрене, често и погубне одлуке самих власти. Не познајући праву природу болести, а с циљем да се варошица растерети толиког броја придошлих, лакше оболели су пуштани кућама, а аустроугарски заробљеници разврставани широм земље. То је и допринело да се болест муњевито прошири по целој Србији. Најкритичније је било у Ваљеву, али ништа боље није било ни у другим градским центрима, посебно у Нишу или Крагујевцу. Болнице су свуда биле премале да приме велики број оболелих, лекара је било премало, а општи санитарни услови били су очајни. У крајњој оскудици лекова, стручног особља и искуства смрт је косила без предаха.

Брзо је било јасно да Србија не може сама да се избори с последицама епидемије. Већ почетком 1915. године влада је упутила драматичан позив светској јавности и затражила помоћ. Истовремено, у Паризу, Лондону, Њујорку и другим светским градовима, организоване су добротворне акције, приређиване изложбе, прикупљана новчана и медицинска помоћ, а о свему је ревносно писала и европска штампа. Позив за помоћ наишао је на велики одјек. Убрзо су у Србију стигле бројне медицинске екипе, али и појединци, лекари и добровољни болничари. Међу првима је дошао холандски хирург Аријус ван Тинховен са својом лекарском екипом, дански тим на челу с доктором Вилијамом Теодором Мелгардом, пољски супружници Хана и Лудвик Хиршвелд, француски пуковник инфектолог доктор Колет, добровољне болничарке из Шкотске, Русије, САД, Француске… Многи од њих заувек су остали у Ваљеву и сахрањени су заједно са својим пацијентима.

Смртоносна бела ваш

Пегави тифус је заразна болест коју прате дуготрајна температура, главобоља, осип и поремећај свести. Узрочник обољења је бактерија рикеција, коју преноси бела ваш настањујући се махом у шавовима одеће. Епидемија углавном настаје у претрпаним насеобинама, у ратним условима, избегличким камповима и свуда где је хигијена лоша.

Американац и Надежда

У Ваљеву је тих дана боравило много лекара, хуманитарних радника и добровољних болничарки. Многи од њих остали су светао пример човекољубља и личне жртве. Остао је запамћен доктор Семјуел Кук, Американац који је одбио да прими вакцину говорећи да је она потребнија српским војницима. Његово тело и данас почива на брду Видрак изнад Ваљева. Осим њега, памте се и бројни други лекари и болничарке који су несебично поделили трагичну судбину српског народа. Једна од њих је свакако и академска сликарка Надежда Петровић, која је своју кичицу заменила болничким мантилом и завојима.

Добровољна болничарка из два балканска и светског рата оглушила се на позив Врховне команде и убеђивање породице да оде из Ваљева и земљи помогне на неки други, лакши начин. Њена последња слика, која приказује шаторе пољске болнице у Ваљеву, настала између два дежурства међу онемоћалим ратницима, остала је као тужан сведок једног богатог и нагло прекинутог уметничког узлета, „принетог на олтар отаџбине”, како је вест о Надеждиној смрти објавила Резервна болница у Ваљеву почетком априла 1915. године.

Смрт на Колубари

Скоро четири деценије после Добрице Ћосића и његовог романа „Време смрти” овом темом се позабавио још један писац. Из штампе ускоро излази роман радног наслова „Смрт на Колубари” аутора Владе Арсића, новинара, писца и публицисте.

– Да се ова епидемија догодила у Сједињеним Америчким Државама или у западној Европи, данас бисмо о томе имали на десетине холивудских блок-бастера, на стотине књига и новинских текстова – каже Арсић. – Нажалост, догодила се у Србији, у којој је, у очима светске јавности, све мало, па чак и једна оваква несрећа. Сем тога, догодила се у јеку Великог рата, још већег зла, па није чудно што се данас о њој веома мало зна.


Драма прати судбину доктора Андрије Срећковића, једног од ретких преживелих лекара Ваљевске болнице, чија је породица пострадала у оба светска рата. Иако је сам јунак плод маште, роман нас кроз његова сећања враћа у најтеже раздобље његовог живота, раздобље које је црним словима уписано и у историју српског народа.

Иако је свако пружио допринос на сузбијању болести, победу над епидемијом несумњиво је извојевала британска војна мисија с пуковником доктором Вилијамом Хантером на челу. Група од тридесетак лекара стигла је у Ниш 4. марта и одмах српској влади предочила да се неће бавити лечењем оболелих, већ првенствено превентивним радом. Циљ је био заустављање епидемије, а да би се то остварило, требало је мобилисати цео народ, сваког мушкарца или жену, од државног врха до домаћина у најзабитијем селу. Истог тренутка прекинут је сваки саобраћај у земљи, забрањена су одсуства и дате главне препоруке на који начин се треба борити против опаке заразе.

И лекари на удару

Утврђено је да је главни преносилац болести бела ваш и да акцију првенствено треба усмерити ка њеном уништавању. Српској влади предочена је потреба да се измени дотадашњи начин борбе против тифуса, односно да се уместо лечења даље ширење болести спречи превентивним мерама, које морају да буду једноставне и згодне, односно брзо и лако применљиве. Мере су одмах усвојене и већ средином марта читава Србија била је облепљена плакатима са основним подацима о природи болести, упутствима и наредбом шта сваки појединац мора да уради. Чистоћа тела била је основни предуслов, али још важније било је да се бела ваш уништи у одећи, постељини, јорганима, у сваком делу куће.

У општем рату против вашака најделотворније се показала забрана посета цивила болесној родбини, мешање здравих и болесних, а понајвише изум доктора Хантера и његових лекара. Било је то такозвано српско буре, необично средство за дезинфекцију које се показало као изузетно једноставно, јефтино, успешно и, најважније, могло је да се направи у сваком селу. Радило је на принципу Коховог лонца, где се вода загревала на 100 степени, а затим је кроз веш и одећу, сложену у бурету, испуштана врела пара која је уништавала ваш и њихова јајашца.

srpsko bure2

Проверено

Најзначајнији алат у борби против пегавца било је „српско буре”. По наређењу шефа мисије пуковника Вилијама Хантера, направио га је санитетски мајор Елиот Френк Страмерс, члан енглеске мисије. Импровизовано је на лицу места, од расположивог материјала. Парни апарат чинила су два дела – и то казан у коме се стварала пара и буре за одећу и друге предмете. На огњишту испод казана заложила би се ватра, вода у казану би кључала, а пара ишла нагоре, кроз рупе у бурету изнад казана. У бурету је била окачена одећа из које је ваљало истребити вашке. Буре би се одозго добро затворило, притиснуло неким каменом, а цео поступак трајао је око 40 минута.

Неки облици ове направе користили су се још за време бурских ратова, крајем 19. века, као и у руско-јапанском рату, 1904/5. Ипак, изум је масовно употребљен тек у Ваљеву. Касније, под именом „партизанско буре”, коришћен је током Другог светског рата.

Председник владе Никола Пашић толико је био задивљен овим изумом да је одмах наредио да се направи сто комада и као модел пошаље у свако градско насеље. У војсци је уведено по једно буре на сваких 250 војника уз импровизовано покретно купатило, а резултати су били преко очекивања. Број оболелих, који је до тада износио од 1.000 до 2.500 дневно, већ после две недеље коришћења „српског бурета” знатно је смањен. Доследном применом ових мера епидемија, која је током марта достигла врхунац, већ почетком маја почела је да јењава.

По речима доктора Хантера, шефа британске војне мисије, епидемија пегавог тифуса у Србији била је најнаглија епидемија у настанку, најбржа у ширењу, највећа у јачини, а најбрже заустављена од свих епидемија у историји.

Нажалост, иако брзо заустављена, епидемија је оставила страховите последице. Број жртава званично никад није утврђен, али процене говоре да је оболело више од милион људи, од чега је умрло око 150.000. Међутим, многи извори помињу да је тај број можда био и знатно већи. У сваком случају, сам податак да је од 450 лекара, колико их је било у Србији уочи почетка рата, болести подлегао сваки трећи довољно говори о једном од највећих помора у историји наше земље.

(Осим фотографије с Надеждом Петровић, све остале је снимио холандски хирург Аријус ван Тихновен)

Извор: Политикин забавник

Преузето Магацин

Приредио Ђорђе Бојанић

У Војној болници у Нишу 1914/1915… болеснике су довлачени транспортним средствима на најпримитивнији начин. Из заробљеничког логора у Граду, из свију нишких болница, чим би се утврдио нов случај пегавца, није се чекало ни тренутак, нити се претходно питало да ли има постеља или места, сместа су трпани оболели, најчешће најтежи са великом ватром, на волујска кола .

Преко нишке разривене калдрме, раздрузгани на голим даскама, без сламе и простирке, болесни су транспортовани кроз целу варош, управо по њеној дужини, преко Стамбол капије право у „Ћеле-кулу“.

Vojna_bolnica_Niš_008На прелазу из 1914. и у 1915. години стање у Моравској сталној војној болници, резервним боницам и граду Нишу било је у потпуности хаотично.

Од 14. јула 1914. до 1. априла 1915. променила су се петорица управника болнице. Двојица су била заражена пегавцем, а један је умро. Зараза је покосила особље болнице: од 35 болесних лекара, њих 13 је заражено пегавим тифусом, а тројица су умрла.

Тројица лекарских помоћника су оболела, један је умро. Од 11 медицинара, њих десеторица су оболела.

Од 18 апотекара и апотекарских помоћника, смрт је однела једног. Болничари су десетковани. У једном тренутку половина их је била болесна (382 од 625), а 41 је умрло.

О тешком кадровском стању у болници, приликом посете Нишу, почетком марта 1915, пуковник Хантер је забележио; о 956 оболелих брину свега двојица лекара! У војној болници је на 200 кревета лежало чак 700 пацијената.

Коришћена литература: 

Др Сретен Миленковић, др Милорад Димић, 125 година Војне болнице у Нишу, Ниш:Војна болница;Зрењанин Југоремедија; Бечеј:Пролетер, 2004 (Бечеј Пролетер). 

Павловић Б. Стална војна болница у Нишу (1878-1918),: 110 годишњица Војне болнице у Нишу (1878-1988). Војна болница. Ниш, 2960, 1988.

Приредио Ђорђе Бојанић