Архива за категорију ‘Православље’

cropped-10524858_1518954964990501_1265525209_nМинистарство спољних послова Русије je октобра 2014. године предложило украјинским колегама да поново прочитају дјело Николаја Гогоља „Тарас Буљба‟, да схвате гдје се налази Новорусија. „Историјска неписменост и политичка неодговорност су постале одлике представника садашњих кијевских власти. Трагачима за историјском правдом препоручујемо да поново прочитају Гогољево дjело `Тарас Буљба’ у оригиналу`, саопштило је МСП, и на украјинском језику навело цитат Гогољевог текста у којем је речено да је Новорусија заузимала „цијели југ све до Црног мора‟.

2199Гогољева личност и дјело су персонификација патриотског духа у Украјини и цијелој Русији, књижевни ауторитет, али и ауторитет апологете православља. Гогољево дјело има литерарни историјски значај, али и значај православног штива, корисно је због геополитичких анализа, али битније због познавања религиозних односа, а посебно државне и духовне доктрине руског царства, као јединствене политике православног духа.

У приповијести Тарас Буљба представљена је руска снага и одлучност у одбрани отачаства од освајача, а прије свега смисао борбе у одбрани православне вјере. Као у епу, православни витезови подносе и превазилазе страдања, а у последњем поглављу поразе непријатеља подвигом и снагом праведника. Козаци су савладали унијатску кривовјерну освајачку војску, али, када побједа треба да се крунише, Гогољ уводи некарактеристичан крај за руски еп и бајку. Војна побједа православних Руса се не крунише побједом православља, већ фаталистичким уступцима козачких пукова побијеђеном непријатељу, што Козаке доведи до пропасти, а у чему посредује `православно` свештенство.

Тарас Буљба на украјинској поштанској марки 2008. године

Шта је навело искусне козачке ратнике да потпишу војно-вјерску превару? Можда безусловно повјерење у православно свештенство или непознавање прозелитске политике унијатске мисије? Навешћемо дио текста драматичног разрешења козачке побједе и потписивања погубног `споразума`, у којем многи и пажљиви читаоци превиде `детаљ` да је поражену војску католичке круне `спасило руско свештенство`:

,,У љетописима је записано како су бјежали пољски гарнизони из ослобођених градова; како су били повјешани несавјесни арендатори; како је био слаб крунски хетман Николај Потоцки са многобројном својом армијом против те неодољиве силе; како је, разбијен, гоњен, подавио у малој ријеци најбољи дио своје војске; како су га страшни пукови козачке војске опколили у малој варошици Полономе, и како је пољски хетман под заклетвом обећао у име краља и државних власти потпуно задовољење у свему и повратак свих пређашњих права и повластица. Али, козаци нису били такви да на то пристану: знали су они већ шта је то пољска заклетва. И Потоцки се не би више шепурио на свом коњу што му вреди шест хиљада, и привлачио погледе госпођа и завист дворјана, не би више давао раскошне гозбе сенаторима , да га није спасило руско свештенство које је било у тој варошици.

Кад су изашли у сусрет сви попови у сјајним златним одеждама, носећи иконе и крстове, а пред њима владика са крстом у руци и са пастирском митром, сви су козаци сагли главе и поскидали капе. Они се у то време не би ни на кога обазрели, па ни на самога краља; али против своје хришћанске цркве нису смјели, и поштовали су своје свештенство. Пристаде хетман заједно с пуковницима да пусти Потоцког, пошто им се закуне да ће оставити у слободи све хришћанске цркве, да ће заборавити стару мржњу и да неће чинити никакве неправде козачкој војсци. Само један пуковник не пристаде на такав мир. Тај један бјеше Тарас. Истрже он прамен косе из своје главе и повика: – Еј, хетмане и пуковници! Не поступајте као жене! Не вјерујте Лесима, изневјериће пси!

А када главни козачки писар поднесе уговор и хетман га потписа својом моћном руком, Тарас скиде са себе чисту димискију, скупоцјену турску сабљу од чистог челика, преломи је надвоје као трску, и баци далеко на разне стране оба комада, рекавши: Па збогом! Као што се ова два комаде сабље неће саставити и бити једна сабља, тако се ни ми, другови, нећемо, више видети на овоме свету. Упамтите шта ћу вам рећи на растанку: на смртном часу сјетићете се мене. Мислите да сте купили спокојство и мир; мислите да ћете пановати? Пановаћете другим пановањем: одраће ти хетмане са главе кожу, напунити хељдином плевом и носити по варошима, а ни ви панови нећете сачувати своје главе!

***

Хетман и пуковници стајали су збуњени, сви замишљени и ћутали су дуго, као да их тишти нека тешка слутња. Није Тарас узалуд прорицао: све се догодило како је прорекао. Није много времена прошло после вјероломног поступка под Каневом, а хетманова глава је била набијена на колац заједно са главама многих највиђених заповједника.“

ПАПСКИ ПОМИРИТЕЉИ

Сваки сусрет православих епископа са папским прелатима ме подсјети на чин `мировне мисије` православних пастира у роману Тарас Буљба. Повијест православља свједочи да су после сваког `споразума` са папизмом православни доживљавали државну и духовну пропаст. Пропагандну димну завјесу `хришћанског помирења` пред православним свијетом папизам је увијек тактички правио ради престројавања снага и припрема нових крсташких похода. Стара је стратегија евроатлантске алијансе да у војној немоћи или поразу предлаже православнима `помирење` позивањем на очување `заједничких хришћанских вриједности`.

kirili-papa

Истом `духовном` демагогијом започети су крсташки походи на Исток и окупирање Константинопоља. После освајања Константинопоља прозелитизам папизма је првенствено усмјерен на православну Русију као пријетњу `једнополарном` свијету евроатлантске војно-вјерске алијансе. Данашња пропаганда евроатлантског екуменизма је усмјерена и на скретања пажње са активности унијатске мисије на подручју Русије у Украјини и Балкана, где је вјековима узрочник вјерских ратова, и преусмјеравање позорности на Блиски Исток и `заједничког спољашњег друговјерног` непријатеља.

`Помирење` хришћана и повратак `хришћанском јединству` за папизам програмски значи `повратак` православља римокатолицизму, а сви сусрети и споразуми са православнима корак ка коначном прихватању папског поглаварства и `права свете алијансе` на планетарну премоћ. Стога, недостатак православне преговарачке стране са евроатлантском алијансом може бити непознавање континуитета католичког прозелитизма, као платформе евроатлантске војно-вјерске стратегије и међународне политике.

Међувјерски дијалог је дипломатија по преимућству, али којој вјера није средство, већ сврха и смисао државне политике. Политичка историја човјечанства нас учи да је дипломатија наставак рата политичким средствима, а рат наставак политике оружаном силом, што потврђује хришћанску истину да је живот на Земљи за праведника долина плача, рата и страдања. Дакле, долина дипломатије и рата до дана коначног Суда Господњег, а `прича` о помирењу православља са папизмом ради `јединства` хришћана политичка папистичка пропаганда и атеистичког ванхришћанског вавилонског стапања.

Када сам први пут читао Тарас Буљбу, као дјечак, збуњен сам био наступом православних свештеника, спасавања непријатеља који су чинили злочине и прогањали православну вјеру. Питао сам оца зашто су православни свештеници и владика навели Козаке да потпишу споразум који ће их одвести у смрт, отац ми је одговорио, одговарајуће мојим годинама, да су то били `лажни православни попови’.

Фото: rs.sputniknews.com

Од римокатоличког раскола примарна прозелитска пракса папизма је придобијање православних првосвештеника, које није првенствено унијатско издвајање, већ врбовање епископа унутар православне цркве, а потом преко `православних` поглавара превођење православне пастве у унију. Унијатизам је средство спољашњег притиска које папизам пасивизира када активира придобијене `православне` поглаваре. Такође, познато је да су мондијалисти у мантијама веће присталице једнополарног свијета и од политичара у међународним институцијама, а извјесни клерикални корпоративизам већи заговорник монетарног мондијализам то јест својеврсног економског екуменизма.

Евроатлантска алијанса је у мисијама медијатора увијек користила медијуме који имају архетипскo значeње у памћењу противничког народа. У средњем вијеку према православнима је користила хришћански ритуализам, а данас према народима источног лагера, прекинутог православног континуитета, користи религиозне мантре које изазивају нејасне религиозно-историјске асоцијације, програмски прављене према профилу популације којој су услед ускраћеног традиционалног васпитања религиозне представе учитаване популарном евроамеричком филмском продукцијом.

Зато многи савремени руски и српски политичари православље и римокатолицизам сматрају вјерским формалним разликама и последицама геополитичкиих сукоба Истока и Запада, а сукоб у Украјини или српској Крајини последицом националног, а не вјерског опредијељења. Као у Украјини стварајући украјински унијатски национализам, или на Балкану у односу на православне Србе хрватски, тако је у Пољској папизам подстицао и користио пољски национализам као католичко оруђе против православне Русије, можемо га назвати пољски папизам, о којем пише Гогољ у роману Тарас Буљба.

УСУД УТОПИЗМА

Многе велике државе и народи имају свој својеврсни историјски `усуд`, који и поред историјског искуства и у највећим успонима политичке и војне моћи нису могле да превазиђу. У питању је проблем и опредјељење духовне, а не политичке природе. Руска империја је на врхунцу војне моћи правила погубне `компромисе` по питању православног Предања, као залога јединствене руске политике православног духа. Познати примјер руског политичко-духовног дисконтинуитета је владавина Цара Петра Великог, који је фасциниран технолошким напретком принципе протестантизма, позитивизма и техницизма примијенио на цркву, разграђујући континуитет хиљадугодишњег руско-православног јединства, јединствене духовно-државне политике, што је био замајац духовно-државног урушавања руског царства.

papa-vartolomeo

Који су разлози руског и српског напуштања политике православног духа? Да ли страх од побједе у своје име, недостатак вјере у мисију православног смисла и културног континуитета? Зашто руски и српски човјек у успону војне моћи и праведној побједи посегне за ванправославним, апстрактним и утопистичким идејама? Такве примјере нису могли срести у политици европских народа. Можда је у питању погрешно свођење појма равноправности на раван класног и вриједносног поретка ствари? Можда погрешна представа о јединству и помирењу човјечанства, или као код актуелних српских партија на власти атеизам и прилагођавање политички пожељној евроамеричкој `побожности`?

ПРЕПОЗНАВАЊЕ

Да ли смисао сусрета православног патријарха са папом  може бити само политичке природе, по питању одбране хришћана и хришћанских светиња на Блиском истоку? Да ли мир у свијету одржава `равнотежа страха` и равноправна подјела војне моћи или религиозни релативизам и равнодушност. Руској нуклеарној одбрани није пријетња религиозно рушилаштво исламског фанатизма, већ рушилачка религиозна равнодушност евроамеричког инвазионизма, којој хришћанска и предхришћанска култура Истока не значи ништа, нити у аранжманима евроамеричког атеистичког `религиозног туризма`.

Предсједник Путин је изјавио да се Русија може ослонити само на двије силе – своје нуклеарно оружје и православну вјеру. Нуклеарно наоружање Совјетског Савеза укидањем антизападне идеологије постало је самоубилачко оружје, као после пада Берлинског зида, а Русија распродата, а шта се може догодити `падом` православља, (изједначавањем православља са папизмом), као вјерском и `природном` препреком освајачко-пљачкашкој ватиканско-викиншко-вашингтонској стратегији планетарне политике.

Владимир Путин

Залагањем и предсједника Путина 2005. године земни остаци Ивана Иљина, познатог богослова и правника, идеолога монархистичке емиграције, из Европе пренесени су у Русију, и положени у гробницу Донског манастира. Иљиново дјело говори о помирењу и уједињењу нове Русије у православљу на здравим државним основама, а о папизму као о политичкој и вјерској опасности. Колико је дјело Ивана Иљина показатељ пута повратка Русије православљу и отачаству, толико је сусрет патријарха са папом пут ванправославног вавилонског јединства.

Зато, због успостављања државног и духовног континуитета, искуства и дјела православних предака, као једино сигурног и слободног путу руског и српског политичког постојања, било би потребно да предсједник Путин, православни Руси и Срби, сви православни заједно, поново прочитамо приповијест Тарас Буљба, са великим внимањем на епизоду екуменистичког наступа православних свештеника и владике у погубном `помирењу` православних Козака са побијеђеним заклетим непријатељем свега руског и православног. Наиме, да бисмо схватили поруку какве су последице споразума и `помирења` са папизмом, препознали приближавање папизма као знак пораза и утопистичког усуда, и научили се препознавању православних пастира и евроатлантских екумениста под православним `псеудонимом` и знамењем.

Пише Огњен Војводић

 

Advertisements

vuk.karadzicПише Ранко Гојковић

Да би се сам појам истинског српског просветитељства лакше схватио, најбоље је позвати у помоћ највећег српског просветитеља после Светог Саве – светог владику Николаја, за кога је светитељство једино истинско просветитељство.

Пре него што се донесу неки закључци о просветитељству Вука Караџића и оцене резултати његовог рада, потребно је направити кратак излет до “Књиге над књигама” и подсетити да “Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Господњих” (Матеја, 4: 4). Професор богословља Виктор Михаилович Чернишев је у једном свом предавању у Кијевско-Печерској лаври рекао: “Псовке – нецензурисани изрази – изазивају мутације које доводе до дегенерације човека. Научници тврде да свако изговарање речи није ништа друго него таласни генетички програм који утиче не само на нас, него и на живот наших потомака”. Када би наши благочестиви преци могли да чују лексику српске школске омладине, многи би верујем умрли од стида. И та лексика свакако није могла бити продукт светосавске просвете, та лексика је могла настати само као продукт “просветитељства” аутора “Црвеног бана”. Колико је генетске мутације изазвала та одвратна књига сам Бог зна, али је једно сигурно – такву књигу није могао штампати истински српски просветитељ.

Наша словенска раса чије Библијско порекло потиче од Нојевог сина Јафета (што значи распрострањен, достојно прослављен, да не кажемо славан) у старини је називана Славени, али су светим крштењем и преласком у хришћанство од Славена постали Словени. Дакле, наши преци Славени су оваплоћењемРечи (Слова) посредством Светог Крштења били од Бога удостојени да буду синови Божији и постали су обдарени посебним даром речи (слова). О том посебном дару речи (Слова) словенских народа није потребно овде говорити, словенска књижевност је значајнија и узвишенија од целокупне светске књижевности узете заједно, то није никакво претеривање, то је чињеница. У Књизи Постања је записано пророштво Нојево да ће “Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовијем” (1 Мојсије 9: 27). Дакле, Ноје је предвидео да ће се од његовог сина Сима оваплотити наш Спаситељ Исус Христос (Благословен да је Господ Бог Симов – 1 Мојсије 9: 26) али да ће најбољи део његовог народа изаћи од Јафета, праоца Словенског рода. Овде шатори очигледно означавају Закон вере који је Господ дао Семитима, старозаветним Јеврејима као Симовим (Семовим) потомцима. Међутим, пошто они “Не сачуваше завјета Божијега и по завјету његову не хтјеше ходити” (Псалм 77: 10-11) то род Јафетов, Славени, улажењем у Закон (крстећи се, прихватајући Нови Завет) посташе Словени, преузеше виноград од синова Симових (Господар винограда ће дати виноград другима – Марко 12: 9). Као што знамо из Новог Завета, Нови Израиљ су постали хришћани, а после пада Првог и Другог Рима, то постају управо православни Словени (а пре свега православни Руси, као богоносни народ-творац Москве као Трећег Рима и православни Срби са два златна немањићка века, као својеврсни “Претеча Трећег Рима”). Све до данас када су Бугарска, Румунија и Грчка у злочиначком НАТО пакту и содомској Европској Унији, једини преостали “катехон који задржава” долазак нечастивог јесте православни руски народ и његова православна српска браћа на Балкану као последњи још неосвојени Кремљ према папистичком Западу. Дакле, српски и руски народ су своју народност у последњих хиљаду година стицали на религиозним идејама и та религиозна православна идеја дефинисала је њихову целокупну културу. Од отпадија Рима од једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, латинска јерес не ради ништа друго него ратује или се спрема за рат против светог Православља. У зависности од политичких или геополитичких прилика, тај рат је био више или мање прикривен, али се суштински мењала само форма, а суштина политике Рима после издаје Христа је била – бесомучан рат против Православља. Овај искорак у Библијску и хришћанску историју Срба и Руса био је потребан да би схватили ко је заиста стајао иза “Вукових” реформи.

Папистичка Аустро-Угарска монархија давала је сва верска права православним Србима док јој је била потребна “Војна Крајина” као заштитна тампон-зона од Османлија. Са слабљењем турске моћи, одмах су почели притисци и унијаћење Срба на просторима црно-жуте монархије. Срби су одговорили отпором и позивањем у помоћ Трећег Рима, заштитника Православља. Са учитељем Суворовим стижу и православне богословије међу српско становништво у Аустро-Угарској, па лукави латини брзо схватају на шта треба прво ударити. Убрзо по доласку учитеља Суворова међу Србе, у Бечу се родила идеја о језичкој реформи и једној револуцији по језичком питању међу Србима. Као што знамо из библијске историје – револуција је у ствари ђаволска, а не Божанска тежња за слободом. Прва револуција Денице на небесима, довела је до васељенске катастрофе и свака револуција на земљи је у ствари и била инспирисана том сатанском побуном на Небу и имала је мање или више катастрофалне последице. Језичка револуција Вука Караџића у тој катастрофичности по српски национ, нимало не заостаје за другим револуцијама. Елем, Марија Терезија је кренула ригорозно и практично је укинула ћирилицу у папској империји (1779) али је због жестоког противљења Српске Православне Цркве и Руске Империје, цар Јосиф 1875. године био приморан да повуче ту забрану ћирилице.

Можда Вук није знао, али су Копитар и његови ватиканско-бечки ментори свакако знали да Срби од 863. године имају богослужбени језик у српско-словенској редакцији и да су читав средњевековни период (све до “Вукове” реформе), филозофски или песнички текстови код Срба писани нормираним српским језиком. Дакле, тада Римска Курија посеже за другим методама. Веома ученог и виспреног научника Јернеја Копитара, човека огромног знања, језуитске прилагодљивости и ћуди, поставља за цензора словенских књига у Бечу са захтевом да трага за српским писцем који би могао спровести планирану реформу српског језика. И када је Јернеј наишао на Вуков текст о пропасти Првог српског устанка, лукави паписта је схватио да сељаче из Тршића треба преобути из опанака у ципеле па ће сељаче до миле воље да свира по Бечким нотама.

Треба рећи да је овде Вук заиста био само најобичнија лутка у дубоко осмишљеном антисрпском и антиправославном ватиканско-бечком пројекту. Нити је он спровео било какву реформу (само је ставио тачку изнад слова ј у реформи Саве Мркаља, кога је Господ казнио лудилом), нити је било шта учинио самостално по питању несрећне реформе – све је било дубоко припремљено и сажвакано у поменутој србофобској кухињи. Царска влада у Бечу наложила је Копитару паклен антисрпски план у неколико тачака. Прва тачка је била да се један од бројних српских народних дијалеката узме за књижевни језик Срба. (За књижевну норму српског језика Вук је узео дијалект којим се говорило у малом делу српског народа – део западне Србије и Херцеговина), чиме је практично одбачен добар део српског народа из културно-језичког јединства. Дакле, направљен је књижевни језик који радикално форсира само један дијалект, а остале говоре истог народа дефинише као нешто необично и далеко (да не би било неке забуне, тај дијалект је херцеговачки, дијалект аутора ових редова, али то Херцеговцима свакако не даје за право да ситан регионални интерес ставе изнад свесрпског интереса). То је довело до постепеног одвајања и регионализације доброг дела српског народа. Тако је, на пример, вештачки одвојена Стара Србија (Вардарска Македонија) од своје матице, јер народ на рубним подручјима није желео да се одрекне свог говора. Тамо је Вукова језичка реформа изазвала праву катастрофу по српске националне интересе. Када имамо у виду да и данас, на свега двадесетак километара од Београда, (на пример Гроцка и предео према Смедереву) Вуково правило “читај као што пише” изазива забуну и деца морају да доучавају у школама граматику, онда можемо замислити какве је тешкоће Вукова реформа представљала за Србе из Македоније.

Друга тачка коју је влада у Бечу наложила Копитару (понављамо, Вук се ту није ништа питао, он је био најамник који завршава посао за газде које су га презуле из опанака у ципеле) била је промена ортографије новог српског писма, са циљем што већег удаљавања од црквено-словенске и руске ортографије. Трећа тачка је била, наравно, превод Светог Писма на нови “вуков” језик, како би се што више изгубило исконско значење Слова, то јест Речи (овде само једна кратка илустрација – да ли је заиста неважан овакав распоред места Неба и земље у делу Молитве Господње на црквенословенском језику и у Вуковом преводу – “Јако на Небеси и на земљи” и “И на земљи као што је на Небесима”). Четврта тачка тог програма је била чисто техничка – издавање речника “вуковог језика” како би се пројекту дао “научни” карактер. Пета тачка је била финансирање Вуковог сакупљачког рада како би и њему било “лакше на души” и “да се власи не досете”. Иако је и по том питању Вук знао да одигра улогу великог штеточине. Тако се у српској јавности мало пише о томе да је Вук био развио прави бизнис откупљујући многе вредне књиге по српским манастирима (чак и са Хиландара) под изговором да ће их штампати у Бечу, а онда је те књиге продавао по знатно вишој цени.

Можда Вук није био свестан политичко-религиозне злоупотребе своје реформе, која са чисто лингвистичке тачке гледишта може неупућеном заиста изгледати као духовна надградња, али по својим религиозно-политичким последицама та језичка реформа допринела је више ствари папизма и унијаћењу Срба од свих вишекевовних покушаја Ватикана по том питању. Тога су били свесни многи умни људи тога времена, па је тако Митрополит Стратимировић разложно указивао да наш славеносербски језик у српској словесности (књижевности) мора да остане уздигнут изнад жаргонског језика народног. Но, узалуд је причати “глувом код ушију” или како би рекао Његош – то што блатној земљи принадлежи, то о Небу поњатија нема. Због тога, ако то већ свакако неће учинити настављачи Вуковог дела који са пиједестала САНУ позивају Србе да и повраћајући уђу у “рај” содомске Европе, здравомислећи православни Срби треба коначно да почну да ствари називају правим именом. Дакле, “Вукова језичка реформа” није била никаква његова реформа, него је то био дубоко антисрпски државни пројекат римокатоличке Аустро-Угарске монархије.

Цитирамо став истинског творца српске језичке реформе (Вук се по питању језичке реформе самостално питао исто толико колико се данас самостално пита “другосрбијански” невладин сектор – све је то било испланирано у ватиканско-бечкој кухињи), преданог римокатоличког делатника Јернеја Бартоломеја Копитара (1827): “СПЦ чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке”.

Дакле, Вук се потписује латиницом испод “Бечког књижевног договора” и чини први корак унијаћења српског језика и његовог каснијег вишеструког прекрштавања. “Вукова” демагогија о “Србима сва три веровања” није представљала ништа друго него разбијање српског православља илити светосавља. Када се подробно проучи делатност рада Вука Караџића, остаје више него оправдана сумња да је он (свесно или несвесно) послужио као “десна рука” и невероватно успешан савезник римокатоличком и србофобском Бечу. Његова улога у разарању српског националног ткива је огромна, јер је његов рад на реформи српског језика била само замаскирана форма чисто политичке (дубоко антисрпске) делатности. Било би апсолутно немогуће довести српски национални корпус у овакав стадијум дезинтеграције и дробљења, да претходно није дезинтегрисана и раздробљена његова словесност, његов језик. Ове две речи не подвлачимо случајно, јер знамо да је у Светом Писму реч Слово (у црквенословенском језику то значи Реч) један од назива Бога, а реч језик у Светом Писму има значење народа, језик се поистовећује са народом.

У чему се још огледају политички обриси Вукове реформе? Пре свега – у одвајању српског језика и српске књижевности од руског језика и највеће светске књижевности. После Вукове реформе несумњиво јача утицај западноевропске књижевности код Срба, а слаби утицај велике руске књижевности. Трећа велика штета од Вукове реформе – јесте дробљење српског језика. Франц Миклошич, отац словеначке компаративне граматике, утврдио је да међу јужним Словенима постоје три језика – србски, бугарски и словеначки. Данас их имамо читаво туце и сви они су политички пород “Вукове реформе” – македонски, хрватски, бошњачки, црногорски… Колико политика утиче на све видове духовности папистичке западне цивилизације показује нам и пример народа “тисућљетне културе”, чији најпознатији изум представља србосек и који у свом слугерањском односу према папизму иде толико далеко, да се одриче и свог језика прихватајући српски, како би асимиловао покатоличене Србе и како би се извршило језичко-културно одвајање Срба од Руса. Пошто је “Бечки договор” практично аминовао језичку клептоманију Хрвата, било би много логичније Вука назвати “оцем хрватског језика”, а никако оцем српског језика. Бечки договор Срба и Хрвата није ништа друго него перфидан бечко-ватикански пројекат чији је циљ био (да се изразимо данашњим политичким речником), губљење суверенитета Срба над својим сопственим језиком. Без Бечког договора који у суштини представља издају српске словесности, апсолутно би било немогуће католичење толиког броја православних Срба. Нити би без Бечког договора била могућа хрватска клептоманија и својатање блиставе српске народне поезије као наводног хрватског књижевног наслеђа (пошто је без српског наслеђа хрватска књижевност апсолутно минорна). Оно што је најчудовишније у “Бечком договору” јесте чињеница да је избегнуто називање српског језика српским, а истовремено је српски језик дат Хрватима као њихов стандардни језик једноставним “Гајевим прогласом”. Просто – српска штокавица је службено променила своје име и проглашена је хрватским језиком! Али да би то изгледало веродостојно, то је морао да потпише неки српски језички и књижевни ауторитет, кога ће касније сва најамничко-масонска булумента уздићи на пиједестал српског просветитеља! Дакле, док Хрвати 1847. године у свом сабору српску штокавицу проглашавају службеним хрватским језиком, српски најамници исту годину славе као победу “Вукових књижевних реформи” (није наодмет истаћи чињеницу да велики Његош исте године свој “Горски вијенац” ипак штампа у старој, а не Вуковој ортографији). Све се то дешава у време владавине Карађорђевог сина Александра (владао 1842-1858), који је подржавао Вука и коме је учитељ био други лажни српски просветитељ Доситеј Обрадовић. На жалост и на трагедију свеколиког српства, Александар је спољну политику Србије извукао испод руског утицаја и везао је за Запад и Аустро-Угарску монархију. Ово што пишем можда некоме данас изглед као јерес, па цитирам највећег српског просветитеља после Светог Саве, свесрпског златоустог владику Николаја Велимировића: “Срби су на Бечком договору били преварени и пали су у идејно ропство западних јеретика: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно ропство, али и ропство своје крвне браће из Аустрије потпале под западну хришћанску јерес <…> Била је то кобна претходница западном утицају на Србију. Тако су Вук и Даничић отворили све капије и све канале према Западу учинивши да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулог Запада”.

Нема се шта додати на овако бритку анализу српског златоустог владике. Док ово пишем, чујем да је парламент Грчке усвојио содомски закон о истополним браковима у Грчкој. Испада да су Турци били много толерантнији према Православљу од данашњег Запада.

Вуково венчање са Немицом Аном у римокатоличкој цркви, не може се протумачити другачије него као издаја вере. Да би могао да се венча у римокатоличкој цркви, најмањи уступак који је морао учинити јесте да је примио унију (можете претпоставити ко је био Вуков кум на венчању – наравно, Јернеј Копитар). Вукова деца су крштена у римокатоличкој цркви. Да ли неко ко је тако олако издао свету веру Православну може бити истински српски просветитељ? Да ли неко ко се стиди да српски језик назове српским и испод тог документа се потпише латиницом, може бити истински српски просветитељ? Апсолутно не. У време србофобске титоистичке власти безбожници су по српским школама поскидали слике Светог Саве и заменили их углавном сликама Вука Караџића или Доситеја Обрадовића. Одличан показатељ благотворног деловања њиховог просветитељства у пракси.

Крајње је време да Срби као духовни пород Светог Саве, највеће личности 13 века на кугли земаљској, престану да служе некрофилској култури Запада (термин Предрага Драгића Кијука) и да престану да величају и славе као своје просветитеље доказане издајнике вере и слуге те некрофилске културе. “Вукова” реформа нанела је стравичан удар како српском националном идентитету, тако и српским геополитичким позицијама, јер је разлагање језика неминовно пратило и духовно и територијално разлагање српског националног корпуса. Србистика мора престати са подгрејавањем аустроугарског дубоко анисрпског пројекта који је попут злоћудног тумора нанео непроцењиве штете како у менталном тако и политичком ткиву српског православног народа. Овде је умесно додати да је практично прекопиран Вуков модел језичке реформе пренет и у Белорусији, са истим циљем одрођавања и удаљавања становништва Беле Русије од заједништва са матушком Великом Русијом и великим руским народом. Негативне последице и у Белорусији су данас јасно видљиве.

* * *

На крају још једном да истакнем – свакако нисам присталица поделе значајних историјских личности на “добре” и “лоше”, “наше” и “њихове”. Изучавању историје се мора прилазити без икакве пристрасности и идеолошке обојености, а православни хришћшанин никада не сме заборављати на речи Спаситеља “Не судите, да вам не буде суђено”. Тако да се никада не сме заборавити грандиозна улога и захвалност Вуку на његовом сакупљачком раду. Али истовремено се мора прекинути са слављењем Вука као великог српског просветитеља јер то он није био. У свеспасавајућем просветитељству Светог Саве, Христос и Његове Јеванђелске врлине представљају Алфу и Омегу, почетак и крај – док у Доситеј-Вуковском просветитељству имамо хуманистички постулат западне цивилизације у коме је “човек мера свих ствари”. Разорни утицај непромишљених реформи и некритичног копирања свега што стиже са Запада довело је до парализе благотворног дејства свеспасавајућег светосавског просветитељства.

Ранко ГОЈКОВИЋ

Преузето ЋИРИЛИЦА Београд

Svi-Srpski-patrijarsi-i-arhiepiskopi-Srpske-pravoslavne-crkveЛиста и хронологија ко су били сви Српски патријарси и архиепископи Српске Православне Цркве од Светог Саве до данас.

Реч Архиепископ настала је од грчке речи “архи” (изнад; над; госпоствен) и египатске “мандра” (стадо). У Србији означава духовног вођу – старешину важнијег или већег броја манастира. Највиши је калуђерски (монашки) чин.

1. Свети Сава 1219-1233, 1235.

2. Св. Арсеније I Сремац 1233-1263, 1266.

3. Свети Сава II 1263-1271.

4. Данило  I 1271-1272.

5. Св. Јоаникије  I 1272-1276, 1279.

6. Св. Јевстатије  I 1279-1286.

7. Јаков 1286-1292.

8. Јевстатије II 1292-1309.

9. Свети Сава III 1309-1316.

10. Свети Никодим 1317-1324.

11. Свети Данило II 1324-1337.
СВИ СРПСКИ ПАТРИЈАРСИ

Употреба ове титуле почиње негде од Четвртог Васељенског сабора (451) и настала је од грчке речи “патри“ (отац) и “архи“ (госпоствен; власт). То је титула поглавара помесних аутокефалних цркава.

1. Св. Јоаникије II 1338-1346, 1354.

2. Свети Сава IV 1354-1375.

3. Свети Јефрем 1373-1379 , 1389-1392,1397

4. Свети Спиридон 1379-1389.

5. Данило III 1392-1398.

6. Сава В 1398-1406.

7. Данило IV 1406.

8. Кирило 1407-1419.

9. Никон 1420-1435

10. Теофан 1446.

11. Никодим II 1446-1453.

12. Арсеније II 1453-1463.

После пада Србије под Турску 1459. настало је у цркви нередовно стање и Патријарашки престо – није уредно попуњаван. У списима се 1524 г. спомиње епископ Марко који се ..”приџава престола Светог Саве”. Тек је лета Господњег 1557 године успостављено редовно стање у Патријаршији.

13. Макарије Соколовић 1557-1571, 1574.

14. Антоније Соколовић 1571-1575.

15. Герасим Соколовић 1575-1586

16. Саватије Соколовић 1587.

17. Никанор ?

18. Јеротеј 1589-1591.

19. Филип 1591-1592

20. Јован 1592-1614.

21. Пајсије I Јањевац 1614-1648.

22. Свети Гаврило Рајић 1648-1655,1659.

23. Максим Скопљанац 1655-1674,1680.

24. Арсеније III Црнојевић 1674-1690 , 1706.

25. Калиник  I 1691-1710.

26. Атанасије  I 1711-1712.

27. Мојсије Рајовић 1712-1726.

28. Арсеније ИВ Јовановић-Шакабенда 1725-1737.

29. Јоаникије III Караџа-Грк 1739-1746.

30. Атанасије II Гавриловић 1747-1752.

31. Гаврило II Сарајевац 1752.

32. Гаврило III 1752.

33. Викентије Стефановић –

34. Пајсије II Грк –

35. Гаврило IV Грк –

36. Кирило II 1758-1763.

37. Василије Јовановић-Бркић 1763-1765, 1772.

38. Калиник II Грк 1765-1766.

Ферманом султана Мустафе III укинута је 1766 године србска Пећка патријаршија и потчињена Цариградској. Србска патријаршија је поново успостављена 1920 године са седиштем у Београду.

39. Димитрије Павловић 1920-1930.

40. Варнава Росић 1930-1937.

41. Гаврило Дожић 1938-1950.

42. Викентије Проданов 1950-1958.

43. Герман Ћорић 1958-1990, 1991.

44. Павле Стојчевић 1990-2009.

45. Иринеј Гавриловић 2010-

Извор (Башта Балкана – Хаџи Милан Арсеновић)

Латини држе као посне дане уторак и суботу. Они у ствари немају поста. Али форме ради одредили су та два дана као посна. Зашто уторак и субота ми не разумемо.

vladika-nikolaj-v

  1. Латини држе да је папа (један човек) непогрешив, и да сам у име Христа влада црквом. Ни епископи ни свештеници ни народ немају гласа у цркви. Чак ни у имовинским питањима нико се не пита осим папе.
    Међутим, међу апостолима било је равенство (једнакост). То се види из Дела Апостолских глава 15. Сви апостоли држали су сабор и решавали и сложно решили једно питање. У стиху 28. апостоли кажу: Изволисја Духу Свјатому и нам – то јест Дух Свети је једини непогрешив. Прво Дух Свети решава па онда апостоли сви. А не један човек, као што је сада у римској цркви. И тако установа папства као непогрешивог диктатора противи се Духу Светоме и практици светих апостола. У томе црква римска је у великој заблуди. У Православној Цркви остао је до данас обичај апостолски, да сви архијереји решавају црквено питање призивајући Светог Духа да им он буде вођ. Православни папа није смртан човек него Дух Божји.
  2. Латини причешћују народ само у једном виду, т.ј. дају вино а не и хлеб. Дају крв Христову а не и тело. Код њих само свештеници се причешћују у оба вида. Код православних како свештеници тако и народ. Господ је разломио хлеб и дао апостолима на Тајној Вечери као Тело Своје. Тако и чашу са вином као Крв Своју. Дакле код Латина је велика заблуда. Њихов народ не прима цело причешће но само пола причешћа.
  3. Латини су забранили брак свештеницима. Међутим, ми знамо да је било и апостола жењених. Сам апостол Петар био је жењен човек, што се види из Матеј. 8,14. Господ је исцелио његову ташту. И многи велики светитељи били су жењени људи, као свети Спиридон, св. Григорије Ниски, и др. Код православних је правило. Свештеници се по правилу жене. Но ако би неко хтео да буде свештеник и нежењен, Црква му то дозвољава. Латинска забрана брака свештенству има врло страшне последице: разврат свештеника, који без мало држе невенчане жене под именом слушкиња.
  4. Латини су покварили пост. У посне дане они дозвољавају све да се једе осим млека. А пост је почетно слово у вери православној. Православна Црква држи пост како се држало од почетка у Хришћанству. Ако се неко лично греши о пост, то је његова ствар пред Богом. Али Црква то осуђује и држи правило поста неокрњено.
  5. Латини су потппуно забранили други барак хришћанима. То је велика заблуда. Ми знамо, да је било светих царева и других људи, који су се двапут женили, па су се ипак посветили (свети краљ Милутин, свети Владимир руски и т. д.), тако и жене које су се двапут удавале. Забраном другог брака латинска црква је изазвала ону страхоту што се зове грађански брак у Европи и Америци. Јер католици, кад остану удови, ступају у грађански брак. А то је горе него код Турака.
  6. Код Латина никако не може освештана вода да се држи а да се кроз неколико дана не поквари. Међутим, у православној Цркви вода освештана држи се непокварена и по пет и по десет година. Из овога је јасно, да је Дух Свети у православној Цркви.
  7. Латини држе као посне дане уторак и суботу. Они у ствари немају поста. Али форме ради одредили су та два дана као посна. Зашто уторак и субота ми не разумемо. Православна Црква држи пост у среду и петак. У среду зато што је у тај дан Господ издат од Јуде и што су Јевреји донели смртну пресуду Христу. А у петак зато што је то страшни дан распећа Господа на крсту.
  8. Код Латина иконе не значе ништа. То су обичне слике. И то световњачке телесне слике. Њихова Богородица слика се са расплетеним косама. Они траже да су насликани свеци само телесно лепи људи. А не труде се да на њима покажу светлост и смирење и небески мир. Чак су њихове слике и неучтиве: анђели голи и дебели.
  9. Латинском црквом управљају Талијани. Папа не бива нико ако није Талијан. А себе зову светском интернационалом. Ако би то било, онда би ваљда требало и неки Словен да буде папа (Хрват или Чех). Али Талијани то не допуштају ни за живот. Па ни Французу то не даду. У томе је дакле лаж њиховог интернационализма. А истина је да римском црквом потпуно господаре Талијани.
  10. Латински попови служе се свим средствима у пропаганди, чак отровом и мачем. Они су јавно истакли као правило: циљ оправдава средство. А то је неморално и за турску веру а камо ли за Хришћанску. Православна Црква верује, да је истина јача од свега, и да истина и чистота морају победити. Зато православна Црква не агитује лажима ни бакшишима, а још мање злочинима. Латини хоће брз успех, зато се служе свим средствима. А православни са стрпљењем полако корачају уздајући се у Бога Свевишњега.
  11. Папа се прогласио светским владарем, добио је опет светску државу, држи војску, кује новац, има полицију, тамнице, осуђује на смрт. А кад Христа хтедоше учинити царем – Он побеже и сакри се (Јов. 6, 15). Још када је питао Господ: Чији је лик на новцу, и кад му рекоше: Ћесаров, Он одговори: подајте ћесарево ћесару а Божје Богу! Но папа се није од тога ништа научио. На новац он ставља свој лик. И узима порез од народа. Дакле он је ћесар! Страшно.
  12. На питање: зашто је Господ трипут упитао Петра, да ли га љуби? Одговор од светих отаца: зато што се Петар трипут одрекао Христа па га је Господ хтео добро да искуша док се Петар није заплакао.
  13. Христос је прао ноге ученицима, а папи се љубе ноге, ко пред њега изађе! И то је заиста страшно.
  14. Сви апостоли носили су браде. Тако и сви светитељи. У раније време, док се римска црква није оделила од православне, и папе су носиле браде и свештеници римски. А после папе и попови његови брију се као год пагански стари Римљани.
  15. Словени немају никаквог смисла живота нити какве мисије у свету без Православља. Рим је од увек био и за увек остао крвни душманин словенских народа, узимајући од њих само паре а називајући их варварима.

И тако даље, пуно и пуно, редом.

Благо ономе коме се отворе очи да види и уши да чује где је лаж а где је истина.

Свети Владика Николај, Сабрана дела, Химелстир, 1986. год. књига X, стр. 287 -290. Светосавска лествица, 13.02.2015.

Извор: СРБски ФБРепортер

СликаПриредио – Ђорђе Бојанић

14. фебруар, је дан у који Црква врши успомену светог мученика Трифуна (†250. год.). Трипоњ-дан, како наш народ назива овај празник је крсна слава многих српских православних породица и као такав слави сe у нашем роду већ вековима. Прослављање овог угодника Христовог последњих година, поготово међу омладином, претвара се у други и другачији празник у светог Валентина или „Дан заљубљених“. Тога ради потребно је скренути пажњу да тај празник славе (14. фебруара) католички верници а да не заборавимо да смо ми СРБИ већински православци.

На дан 14.фебруара ПРАВОСЛАВНА цркава слави Светог мученика Трифуна а не Светог Валентина (дан заљубљених).

На Тривуњдан виноградари одлазе у винограде, орезују по коју лозу и заливају вином по неки чокот. Верује се да ће се тако винограду повратити снага после дугог зимског мртвила, па ће лоза моћи да буја у пролеће.

Због обичаја орезивања винове лозе, у источној Србији светог Трифуна зову и Орезач или Заризој.

На Дан заљубљених, или Валентиново, обичаји су различити и све више се везују за потросачко друштво, док се у православним храмовима и у православним домовима на Трифундан поштује претежно вековна традиција цркве.
Светог Трифуна славе многобројни еснафи, виноградари, а на литургијама се помињу страдање светитеља Трифуна.

На Трифундан, 1835. године, на иницијативу драмског писца Јоакима Вујића и новчану помоћ кнеза Милоша Обреновића, у Крагујевцу је основан Књажевско-српски театар, прво позориште у Србији. Тако се некада поштовао СВЕТИ ТРИФУН, а данас…?

А данас, нажалост врло мали број омладине зна за СВЕТОГ ТРИФУНА… али зато зна за Дан заљубљених…а и школе у ту част организују својим ученицима журке и маскенбале (ове године не пошто су ђаци на распусту). А кафићи и кафане организују прославе у част заљубљених. А да не пишем о куповини поклона за ту намену.

Да ли је у питању незнање, помодарство, бизнис…или тежња за неким новин европским нормама ???

Или је можда Дан заљубљених код нас СРБА ипак само бизнис!?…

КАТОЛИЧКИМ ВЕРНИЦИМА ЧЕСТИТАМ СВЕТОГ ВАЛЕНТИНА ( дан заљубљених )!

Приредио – Ђорђе Бојанић

cropped-10524858_1518954964990501_1265525209_nНајновија и најперфиднија римокатоличка мисионарска мантра прозелитског подилажења православним Србима у историји римокатоличке мисије на Балкану је наводно `непризнавање` самопроглашене „државе“ Косово од државе Ватикан. Православним Србима се предочава како држава Ватикан поштује међународни правни поредак, а прије свега политички и духовно-историјски континуитет и цјеловитост Србије, те да им стога Срби морају узвратити благодарношћу. Заправо, у питању је примјена провјерене папске праксе подилажења православним народима, а нарочито војно пораженим или у непосредној опасности оposeta_papiд надмоћнијег непријатеља.

Ватикан је први признао сецесију Словеније и Хрватске из Југославије, и тиме благословио почетак ратног разарања СФРЈ, на шта хрватски предсједници приликом празника хрватске државности и протјеривања православних Срба увијек подсјећају – ,,на несебичну помоћ у међународном признавању Хрватске“. Поред Ватикана то је урадила и Њемачка, али и уз подршку атлантске алијансе њемачко признавање не би имало морално-политичку снагу с обзиром на њемачко наслеђе губитника и изазивача Другог свјетског рата. Наиме, потребна је била подршка Ватикана као вјерског вође `свете алијансе` и атлантистичке антикомунистичке кампање према `источном блоку`.

Vatikan-Srbija-srpska-zastava-620x350Дакле, папизам је предао православне Србе суду евроатлантске инквизиције, а данас их старом језуитском стратегијом сатјеране у ужу Србију и подводи наводним непризнавањем „државе“ Косово ради лакшег превођења у унију. Што је само проширена на ужу Србију позната клероусташка стратегија, јавно прокламована у НДХ од Мила Будака, министра вјера: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо покатоличити и претопити у Хрвате“.

Ватикан као кључни фактор интеграција

Папско наводно непризнавање „државе“ Косово је и подршка проевропским партијама и пропапским црквеним званичницима у Србији, као оправдање за активност на евроатлантским и религиозним интеграцијама. Према најновијим информацијама, такво римокатоличко неизјашњавање о статусу Косова и Метохије је предложено званичницима Ватикана управо од српских пропапских и проевропских црквених и дипломатских званичника после окупације Косова и Метохије, како се не би прекинула сарадња са Ватиканом као кључним фактором у евроатлантским политичким и религиозним интеграцијама, и како се после потискивања папизма не би међу Србима појачао утицај Руске православне цркве, то јест прекинуо процес покатоличења православних Срба.

Познавалац политике папског прозелитизма, стратегије и тактике Ватикана у историји и свијету, посебно према православним народима, академик Драгољуб Живојиновић у разговору за новинску агенцију Срна је о односу Ватикана према Косову рекао да је Ватикан у Хрватској због хрватске политике „чишћења“ православних Срба изгубио 400.000 потенцијалних католика, па је папа Фрањо много опрезнији када је посриједи однос према православљу. „Ватикан је велики губитник последњих ратова на Балкану. Током рата и Туђмановом политиком `чишћења` Срби су отишли из Хрватске. То значи да су они изгубили потенцијалне католике, који би за десет или 20 година били поунијаћени и постепено преведени у католичку веру.“

Академик Живојиновић процјењује да је могуће да је папино интересовање за опстанак малог броја римокатолика на Косову и Метохији и њихову будућност нешто што га спречава да донесе одлуку о признавању Косова. „Признавање би се, вероватно, завршило катастрофом за то мало католика који живе по градовима, а већ их је велики број са Косова отишао у Хрватску.“ Он напомиње да не постоји „папски докуменат који би био јасан и на основу којег би могло да се каже да се папа јасно изјаснио о односу према православљу или Косову“.

Видовдански завет за одбрану од Латина

zavjetКосовски бој није првенствено био одсудна одбрана од османског освајача већ прије свега опредјељење и завјет за очување и одбрану отачаства и вјере предака од латинског кривовјерја. Одбрана од османлија, али истовремено од ултиматума тадашње латинске Европе. Средњовјековна стратегија `свете алијансе` према православним Србима није се разликовала од данашње евроатланског пакта. Доктрина `свете алијансе` и `свете столице` оличена у тадашњем евроцентризму и римском католицизму, према ваневропским `варварским` народима и религијама била је и у државном и духовном смислу колонизаторска, а према православнима је имала додатну прозелитску мисију као према `шизми`, расколницима и јеретицима које је потребно привести `правој вјери` и `покајању`.

Православна `шизма` је била препрека успостављању једнополарног папског патернализма, свједок папског узурпирања првосвештеничких права и самопроглашења `папског примата`. Зато је `спасавање шизматика` подразумијевало сва средства укључујући и насилна, а која су теолошком теоријом римокатолицизма била оправдана, од ватиканских подрумима до јавних ритуалних спаљивања `јеретика`, али и подстицања и помагања номадских исламских племена на освајачке походе на православне `шизматике`. `Исламски притисак` је коришћен да се православно племство и народи присиле на папску унију и европску војну `помоћи` због `османске опасности`, али пошто је прије тога православни Константинопољ освојен и опљачкан од латинске алијансе, ослабљен и остављен османском освајачу. Заправо, као што данас евроатлантска алијанса манипулише исламом у притиску на православне народе и све суверене земље свијета у циљу успостављања глобалне доминације.

„Боље турски турбан него папска тијара“

Када је Цариград 1453. године потпао под османску опсаду, пошто је претходно православна Византија војно ослабљена полувјековном латинском окупацијом, Цар Константин Драгаш, последњи византијиски Василевс, уцјењен је да потпише унију и призна васељенску војну и вјерску власт Ватикана и европске алијансе. Цар је под отоманском опсадом Цариграда, да би сачувао Град, потписао одређене папске услове за унију, надајући се обећаној војној помоћи. У Констатинопољ под опсадом је дошло онолико витезова колико је било потребно да заштите Цара од побуне православног народа, свештенства и властеле противника уније. Латински витезови су послани у Цариград не да би одбранили град, већ да би омогућили да Цар у Цариграду погине као папски поданик. Цариградски патријарх Генадије, свештеници и вјерни народ су у протестним литијама узвикивали: `Боље турски турбан, него папска тијара.`

papa i muslimaniПравославни богослови и свештеници свједоче да је турско османска окупаторска власт била толерантнија према православљу од римокатолицизма, а да под папизмом православље нигдје није преживјело. Патријарх јерусалимске патријаршије је имао одређена права и поштовање под муслиманском окупацијом, али када су Латини освојили Јерусалим и формирали крсташко краљевство у Палестини патријарх је морао да напусти град. Када је патријарх Арсеније Чарнојевић покренуо сеобу Срба, бјежећи од турске освете због војне интервенције европске алијансе на територији османског царства подржаној од једног дијела Срба, по уласку на територију римокатоличке Европе одмах је на Србе вршен прозелитски притисак за превођење у римокатолицизам условљавањем и основних животних потреба.

Данајски дарови из Ватикана

Дакле, како некада тако је и данас, у одређеним политичким околностима потписивање споразума са НАТО-м би се могло оправдати као попуштање пред надмоћнијом војном силом ради физичког опстанка народа, што у Србији и Црној Гори није случај, али потписивање пакта са папством представља одрицање и духовне суверености, добровољно признавањe религиозног и духовног евроатлантског патернализма коју симболизује папство, а што је погубније од признавања и пристајања на војно ропство.

Залог ослобођења од ропства је очување духовне слободе и суверености, духовно-историјске свијести и предања, а тиме и историјског и вјерског права на ослобођење. Признавање ауторитета папства увијек значи пристајање на политичко и религиозно ропско подаништво, а одрицањe ослобођења од ропства. Учлањењењем у унију народа и држава папског пастирског похођења признаје се и прихвата етичко политичко право католичком колонијализму, евроатлантском војно-вјерском интервенционизму у мисији `милосрдног анђела`.

papa-rugovaКако некада тако и данас, када држава Ватикан даје некоме неко право то је увијек колонијално право и данајски дарови, а посебно према православнима римокатолички колонијализам има духовну димензију, одрицања политичког, али и историјског и религиозног права. На политичком нивоу поређење можемо направити са односом државника Србије према званичницима самопроглашене државе Косово када одбијају да присуствују званичним међудржавним скуповима у присуству представника ‘државе’ Косово, или када са ‘косовским’ званичницима праве споразуме и тако им признају државни легитимитет, а одричу српско политичко и историјско право повратка, ослобађања отачаства и успостављања српске суверености на Косову и Метохији.

Извор: Блог Огњена Војводића

cropped-10524858_1518954964990501_1265525209_nУ десетовјековној историји папског прозелитизма најперфиднији мисионарски метод, и мисионарска мантра коју је папска пропаганда најпродуктивније ширила, јесте заговарање заједништва римокатолицизма и православља због угрожених хришћанских вриједности на Земљи, тј. због `заједничке забринутости` и одбране угрожених `заједничких вјерских вриједности’ у савременом секуларистичком свијету. Наиме, `како би се дао ефикаснији одговор на основне проблеме и изазове савремености у секуларном друштву и заштитили хришћани од гоњења, у првом реду на Блиском Истоку.`

Од крсташких похода до данас евроатлантска алијанса у наметању једне свјетске религије није користила такву моралистичку стратегију `меке моћи`. Православнима се предочава ‘неопходност’ приближавања папизму ради спасавања `хришћанства` на Земљи, одбране угрожених основних норми хришћанског живота. Наиме, пошто су у евроамеричком секуларистичком свијету цркве празне, а хришћанска вјера `нестала`, а на православном Истоку побожност у порасту, потребно је притећи у помоћ `посусталом` папизму и протестантизму са свјежим снагама православних вјерника. И у таквој трагикомичној `теолошкој` калкулацији и пропаганди, коју ревносно шире и ‘православне’ присталице папизма и атлантизма, препознаје се злодух самопорицања смисла хришћанске саборности и Предања, а изнад свега панична потреба бјежања у ванправославни западноеропски свијет религиозног релативизма и равнодушности.

Такву пропагандну димну завјесу пред православним свијетом папизам тактички прави због престројавања и припрема крсташког похода на Исток. Пропаганда папизма је првенствено усмјерена према православној Русији као пријетњи једнополарном свијету евроатланске војно-вјерске алијансе. Такође и на скретања пажње са активности унијатске мисије на подручју Русије у Украјини, као и Балкана, гдеј је узрочник вјековних вјерских и националних сукоба и ратова, а усмјеравање пажње на Блиски Исток и `заједничког спољашњег друговјерног` непријатеља.

Које су то ‘заједничке хришћанске’ вриједности православља и римокатолицизма? Ко вјерује да је папизам у Европи залог хришћанских вриједности, a не узрок опште духовне и моралне пропасти? Да ли је то папско погрешно учење о браку односно безбрачности свештенства, проистеклом из примитивног поимања природе жене? Да ли је то папско паганско-примитивно тумачење ријечи Јеванђеља о `огњу очишћења` као тварној ватри која `прочишћује`, а одакле је изведена `теолошка` теорија и примјењивана као ритуално спаљивање `јеретика`, од средњовјековних ломача до Аушвица и Јасеновца? Језиве језуитске схоластичке теорије су многобројне, и вјековима уткане у начела и основе евроамеричког културно-религиозног живота.

papa-vartolomeo

,,Уосталом, нису Христа тамо науке помрачиле, како то тврде либерали, то се десило и пре наука када је западна црква унаказила Христов лик, када се претворила у Римско царство и када се поново оваплотила у облику Папства. Заиста, на Западу нема више хришћанства, нема цркве; мада има још много хришћана и њих никада неће сасвим нестати. Католицизам није више хришћанство, он прелази у идолопоклонство, а протестантизам се гигантским корацима приближава атеизму и колебљивој, несталној (не вjечитој) науци о моралу`.(Ф.М.Достојевски: Дневник писца 1877–1881, стр. 454)

Дакле, пошто је православље очувало хришћанско Предање, првенствено захваљујући раскиду са папизмом као погрешним тумачењем Светог Писма и политичком злоупотребом вјере, данас је потребно да ради `очувања хришћанских вриједности` уђе у заједницу са папизмом, чиме би се православље `затровало` римокатоличким тумачењем хришћанства. Значи, у заједницу са секуларистичким сурогатом хришћанства и празновања хришћанских празника на начин најниже инстант културе пригодних свечаности, за које комунистичка забрана религиозности за хришћанство представља прави божији благослов. Потребно се присајединити папско-протестантској психопатолошкој интепретацији хришћанства која је и произвела европски антихришћански секуларизам, а од које се ужасавају сви слободоумни Европљани.

СРПСКИ СИНДРОМ САМОПОТИРАЊА

У евроатланском вавилонском пројекту значајну улогу на Балкану и словенском православном питању има `српски синдром`. Наиме, Србима својствен својеврсни стечени порив самопорицања своје српске државне и духовне суверености, одсуство смисла и сврхе за постојањем српског друштва и државе као српске у културно-историјском смислу, што је последица стогодишњег спровођења на Србима јединственог југословенског екуменистичког експеримента. Историчарима је познат примјер српске `пирове побједе` у Великом рату,`српске голготе` која се завршила формирањем КСХС, касније Краљевине Југославије; првим примјером добровољног укидања властите државе од стране народа побједника, а у корист побијеђених непријатеља, и свог вјерског идентитета у корист друговјерног и у вјерском рату побијеђеног народа, а у име `универзалног` ванправославног и вансрпског јединства.

srbi-grbКао прије сто година и данашњи србојугословени заговарају ванправославно уједињење али на глобалном плану, изједначавање православља и римокатолицизма, а управо после духовне побједе православља, јер како тврде православље је очувало вјеру и после 70 година комунизма, а Европљани су је напустили. Овога пута због `система одбране` апстрактних вриједности европског ‘хришћанског’ хуманизма, то јест атеистичког, користољубивог, путничко-потрошачког стила друштвеног и `духовног` живота.

Фатализам српског поравнавања православног предања са папизмом, можемо га назвати и `јасеновачки синдром`, се изражава и у појединим поступањима Српске православне цркве, када саопштењима апелује да се не врши прозелитизам према преосталим православним Србима на подручју Хрватске превођењем у римокатолицизам, а истовремено се залаже за остваривање одличних односа са Ватиканом.

Дакле, и у безбједоносном смислу то је за српски интерес и опстанак била и данас је погубна позиција, и у најбољем случају најамничка. Римокатоличка стратегија према православљу од средњег вијека је непромијењена. И данас римокатоличка мисија са стратезима евроатланског војног пакта копа ровове дуж руске границе и поставља базе будуће војно-вјерске инвазије.` Брига` због угрожености ‘хришћанских’ вриједности од исламског терора и данас је повод за покретање крсташких пљачкашко-економских и прозелитских војно-вјерских похода на Исток.

Али, прозелитска политика `свете алијансе` данас, када према прогнозама својих аналитичара `затвара круг`, а пророци прогреса проричу скори крај историје то јест историјских сукоба, и успостављање власти атлантског једнополарног свијета, не тражи формалну промјену вјере друговјерних, већ је главни фронт раширила на релативизовање религиозних разлика, полажући наде у `све људе добре воље`, свих вјера и идеологија, атеисте и теисте, а прије свих у религиозно равнодушне.

ПАПСКО-ПОТРОШАЧКИ ПОРЕДАК

Римокатолицизам данас, поред ширења страхом и силом, води мисију изграђивања лидерске позиције папе и ‘демократским’ средствима. Наиме, изграђује позицију папе као покровитеља свих ‘хришћана’ и нехришћана, чије религиозне разлике толерише уколико поштују папско поглаварство. Од нехришћана и атеиста се не тражи поштовање хришћанских истина вјере већ папског примата, признавање папе као заједничког оца, толерантног тате који прашта и отпушта грехове свим поштоваоцима папског патернализма, као `папе новог свјетског поретка`.

Papa-na-Fejsbuku-foto-1

Религиозни релативизам и равнодушност је идеално стање друштвене свијести за изграђивање поглаварске и покровитељске позиције папства. Папе покровитељ просјека, `безазлене` покорне потрошачке пастве, ватиканско-вавилонски пројекат сверелигиозног мијешања на чијем челу стаји римски понтифекс, безгрешни човјек – папа. Папству је потребна потрошачка паства, а конзументима и потрошачима религија такав ‘духовни` пастир, који не омета њихов либерализам и лицемјерје, који ће их `светом` самовољом ослободити терета одговорности слободног одлучивања по личној савјести. Наиме, ‘намјесник Христов’ који је прихватио прво демонско искушење и претворио камење у хљебове, који ће најести народ и задивити га претварањем камења у храну, а популација потрошача га слиједити из економске зависности и интереса, без труда одрицања и пожртвовања.

Али, најусавршенија демонска демагогија коју је користила папска пропаганда јесте мисионарска мантра`бриге` због угрожености `основних хришћанских` начела и норми друштвеног живота на Земљи. Као и евроамеричко глобално наметање принудног добра демократизма због `угрожености људских права`, папска политика `помирења на заједничким хришћанским основама` дио је истог новог евроатлантског пројекта. Заправо, представља мисију прављења маневарског простора за престројавање евроатлантске војно-вјерске алијансе у походу на православни Исток, Русију и Велико копно православног и осталог `варварског` ваневроатлантског простора.

Глобалне `хришћанске` интеграције представљају у ствари успостављање једнополарног религиозног свијета, еквивалента евроатлантском једнополарном свијету. Заправо, покушај повратка једнополарне доминације евроатлантског пакта, тј. рушење обновљене равнотеже војне и религиозне моћи биполарног свијета. Евроатлантска манипулација исламом у ширењу страха од свеприсутног непријатеља наставак је старе стратегије повода покретања крсташких похода у одбрану `хришћанских светиња` од исламизма, а ради рушења, окупације и пљачке православног византијског Царства, а касније руског, као јединих такмаца успостављању евроатланске једнополарне свјетске доминације.

У средњовјековни пројекат евроцентризма институција папства је постављена као основа будуће религије једнополарног свијета, духовне доктрине европског колонијализма, и први `орвеловски` пројекат глобалне контроле човјечанства. Папизам је и прва религија човјекоцентризма, први протестантизам, први револуционарни раскол са Црквом и царском круном у Константинопољу, а од кога се разврставају сви европски хуманизми, позитивистички и рушилачки реформаторски и револуционарни покрети и идеологије.

papa-obama-3

Принципом папоцентризма атлантска алијанса данас примјењује теорију `америчке изузетности`, изведену из теолошке теорије папског примата, као изузетно право и примат на коришћење и потрошњу планете. Исти пројекат садржи поглавље о придруживању православних унији папско-протестантске `свете` алијансе ради одбране `заједничких хришћанских вриједности` од исламизма и `агресивног атеизма`. Заправо, ради одбране угроженог, `незаштићеног`, антихришћанског `америчког сна`, то јест најбаналнијих путничко-потрошачких прохтјева евроамеричког просјечног потрошача, који очекује коначно успостављање обећаног `раја` на Земљи, тј. хијелистичког религиозног сна просјечног протестанта о хиљадугодишњем царству земаљском, једнополарног система религиозног и економског екуменизма, насушног несметаног и бржег протока малог, великог и крупног капитала.

Аутор Огњен Војводић

Блог Огњена Војводића

 

12573900_558468460982653_2719657156205399306_nМного тога се крије , па и чињеница да је на спашавању Хиландара од непријатеља, које је српска влада плаћала да га чувају, највише допринео прота Стева Димитријевић и Владимир Љотић, који је све Протине сугестије прослеђивао Српској влади у Београду.

Прота и Љотић су били велики пријатељи и њихове кћери Десанка ( Протина) и Љотићева ( Јелица) биле су најбоље другарице у Солуну и ишле заједно у француски лицеј.

Љотић је имао и два сина: Димитрија – Миту и Јакова и дивну супругу Љубицу.
Љотић и прота Стева су заједно радили у Генералном конзулату Краљевине Србије у Солуну. Љотић је био генерални конзул, а прота Стева је био референт манастира Хиландара у који је желео да у потпуности унесе српски дух.Невероватна је била тада његова улога у Хиландару и његова борба за манастир. Он је о свим догађајима у Хиландару извештавао конзула Љотића и ево, пошто се сада приближава велики празник – СВЕТИ САВА , прилике да прочитате део Протиног извештаја конзулу Љотићу са Хиландара од 18/31.I 1906.

ЧЕНГИЈА КОЈА СЕ ОКРЕЋЕ НЕ ПО УВЕРЕЊУ НЕГО
ПО РАЧУНУ

„Литургија на Св,Саву заиста је била свечана. Наредио је епитроп, да се Василију изнесе из ризнице митра, којом је он раније сам себе одликовао и служио се њоме, па му то пре четири године закратили. Овим је хтео , да церемонија буде већа, а пакост код „братје“ да се појача. После службе, на којој су поменути развученије и са јачом интонацијом, него што се посведневно врши, његово Величанство Краљ Петар, престолонаследник Ђорђе и митрополит г.Димитрије, била је заједничка трпеза, на којој је извршен традиционални обичај Хиландарски, који сав дише србизмом и у коме и у свему осталом, што је у манастиру и око манастира, у свима службама и црквеним радњама, налазимо најразложније утехе да Хиландар српски и само српски може и мора бити.

Помислићете, да ће ова почаст, за коју је потпуно свестан, да смо му је ми уделили, обавезати Василија, да нам добрим врати, па престане да буде ченгија, која се окреће и баца у крило но по уверењу, него по рачуну. Не, од њега то не треба очекивати, јер би то било противно природи његовој; требало би неким чудом, натприродним путем променити му душу, па од њега створити благодарног пријатеља и доследног сарадника, а то грешни и ограничени људи нису у стању учинити. Може бити, да ће га Бог преобразити, али да то преображење наступи, мора да се над њим бди у свакој згодној прилици у цели очишћења кроз огањ и воду проводи…“

На фотографији је испраћај конзула Љотића са Хиландара 1909.године, јер му је био мандат истекао. Скроз десно на фотографији је прота Стева, означен стрелицом „Ујка“. Владимир Љотић је на жалост после три године преминуо, 1912.године.

Аутор Зорица Пелеш

prvi-srpski-patrijarh-dimitrije-pavlovic-600x455Како је уједињена Српска православна црква и обновљена Пећка патријаршија. СПЦ, у време настанка заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, доживела свој пуни развој. Уједињење у Саборној цркви Карловачке митрополије.

Стварањем југословенске државе 1918. отворен је процес политичке интеграције Срба, али је истовремено настала потреба за њиховим духовним јединством, што једино могло да буде постигнуто обједињавањем у једној цркви. Све до ратова за национално ослобођење и уједињење (Велики и балкански ратови), православни Срби били су расејани у шест црквених области.

Митрополија Србије, с пет епархија, обухватала је Краљевину Србију и била је аутокефална. Карловачка митрополија, са седам епархија, обухватала је све православне Србе у Војводини, Хрватској и Славонији, као и Црногорско-приморска митрополија, с три епархије, која је обухватала Краљевину Црну Гору, биле су, такође, аутокефалне.

Српска црква у Босни и Херцеговини, с четири епархије (дабробосанска, зворничко-тузланска, бањалучко-бихаћка и захумско-херцеговачка), потпала је 1878. године под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Далматинска црквена област, с две епархије (далматинско-истријска и бококоторска), под Аустријом је била у саставу Буковинско-далматинске митрополије, која је, поред Срба, обухватала и Русине и Румуне, такође је била под Цариградском патријаршијом.

Црквена област у Старој Србији и Македонији, са шест епархија (са статусом митрополије): рашко-призренска, скопска, дебарско-велешка, преспанско-охридска, пелагонијска (битољска) и полеанска (дојранска), припадала је Цариградској патријаршији. Али, после 1912. и 1913, односно 1919. године, када су бугарски и грчки епископи напустили ове епархије, оне су ушле у састав Београдске архиепископије, али је њихов статус у односу на Цариград формално остао нерешен.

Милиони верника

Током 1924. године Српска православна црква, према статистици, имала је под својим окриљем 5.715.178 душа у 29 епархија. Од тог броја, 27 се налазило у Краљевини, а две ван земље (будимска у Мађарској и америчко-канадска у Америци).

У новој заједничкој држави, ослањајући се на строго догматска и канонска начела, те црквене области самостално су се развијале. Први наговештаји за уједињење у једну Српску православну цркву стижу најпре из Црне Горе и Војводине. Епископи из свих ових црквених области окупљају се крајем децембра 1918. у Сремским Карловцима. Крајем маја наредне године идеја о уједињењу је и озваничена изјавом архијереја у којој се „изриче административно, духовно и морално уједињење свих црквених области“.

Значајну улогу у уједињењу српских православних цркава имао је управо регент Александар. Он не само да је давао подршку овом процесу него је био и њен иницијатор. Овакав Александров однос многи су тумачили његовом религиозношћу, међутим, прави мотиви су били из национално-политичких разлога, односно да црква буде снага која ће повезати све Србе без обзира на њихове политичке и страначке разлике и друге поделе.

КОД Александра је био присутан још један значајан мотив. После бољшевичке револуције и страдања руске православне цркве и угрожавања Цариградске патријаршије од стране Турске, сматрао је да српска црква треба да постане основа православља. Због тога је руској црквеној емиграцији омогућио да Сремски Карловци постану духовно средиште свих избеглих Руса у Европи.

Време ће показати да је Александар имао још једну идеју која је била како из династичких разлога, тако и из сујетних, а то је била идеја о обнови Пећке патријаршије и да он, као владар из династије Карађорђевића, буде настављач традиције владара из Немањићке лозе.

Али остварење ове замисли подразумевало је споразум с Васељенском патријаршијом у Цариграду. То је подразумевало озбиљну дипломатску акцију, па и одређену количину новца и то не баш малу. Половином августа 1919. у Цариград је отпутовала дипломатска делегација, на челу с Пантом Гавриловићем, с пуномоћјем регента Александра и писмом митрополита Димитрија.

Регент Александар са Епископатом цркве 1921. годинеПреговори о добијању сагласности Цариградске патријаршије за уједињење српске цркве и успостављање Српске патријаршије нису текли глатко и трајали су више од пола године. Најспорнији је био захтев из Цариграда, да у Старој Србији и Македонији, задрже црквено-школске општине и да се служба врши на грчком језику. Покренута су, наравно, и одређена материјална питања. Компромис је постигнут али када је српска страна пристала да Патријаршији у Цариграду исплати милион и пет стотина хиљада франака.

Архијерејски синод Васељенске патријаршије тек када се уверио да је и последњи франак исплаћен доноси одлуку да се „усваја, одобрава и благосиља уједињење свих српских право- славних цркава у једну православну цркву, под именом Аутокефална уједињена српска православна црква Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“. Васељенска патријаршија, такође с благонаклоношћу, прима и обнављање старе Пећке патријаршије, с њеним правима и повластицама, пошто су се све епархије које су је сачињавале нашле под влашћу уједињене српске цркве.

Одлука у писменој форми уручена је тек после избора новог патријарха у Цариграду, Милетијаса IV, у фебруару 1922. године. Међутим, вођство српских епархија није чекало на тај документ и одмах по договору са Цариградом, средином јуна 1920. године, регент Александар доноси указ којим је озакоњено уједињење Српске православне цркве, а проглашење патријаршије је заказано за 12. септембар. Тих дана у Сремским Карловцима одржана је и конференција свих епископа из целе земље, која је проглашена Ахијерејским сабором, на коме је проглашено васпостављање Патријаршије.

Свечани чин обављен је у Саборној цркви Карловачке митрополије. Церемонија је била пуна симболике везане за Светог Саву и цара Душана. У Карловцима су први пут употребљене ретке црквене и историјске реликвије, застава цара Душана из манастира Хиландар, његов крст из манастира Дечани, крст Светог Саве из Јерусалима, његов епитрахиљ и кадионица, сребрне патријаршијске заставе, епитрахиљ и кадионица из доба пећких патријарха, делови одежде патријарха Чарнојевића Шакабенте…

Избори за првог српског патријарха одржани су 12. новембра 1920. Највише гласова је добио митрополит Србије Димитрије. Сутрадан, 13. новембра, у Саборној цркви, уз присуство свих архијереја, чланова владе и регента Александра, уз звона и топовске плотуне, свечано је устоличен, по прописаном церемонијалу, први патријарх уједињене Српске православне цркве, Димитрије. У избору првог патријарха учествовао је готово сав народ преко својих представника. Гласање је било тајно.

Факсимил одлуке Црногорске митрополије о уједињењуУспостављање Српске патријаршије и избор патријарха требало је да означе вечно трајање СПЦ, њен историјски континуитет. Повезивањем с Пећком патријаршијом, најбоље се могла исказати њена самобитност. Због тога је први српски патријарх требало свечано да буде устоличен и у Пећкој патријаршији. И ова иницијатива потекла је од краља Александра. Тај чин требало је да се обави већ 25. јуна 1921, али је одложен због доношења устава. Устоличење је затим заказано за 24. октобар 1922, у време одржавања прославе десетогодишњице Кумановске битке, па је стога одложено за лето 1923, а онда и за идућу, 1924. годину. Разлози за ова одлагања нису били само техничке већ и политичке природе јер је један део архијереја био против устоличења у Пећи.

Церемонијал устоличења патријарха, 28. августа 1924. био је такође испуњен историјском симболиком и успостављањем директне везе од првог патријарха из времена Немањића, па другим васпостављањем 1557. и трајањем до 1776, са временом Карађорђевића. Свечаност је започела доласком краља Александра у Пећ, где га је старешина манастира поздравио као „осветника Косова, ослободиоца и ујединитеља нашег народа и историјски правог наследника круне Немањића“. У манастиру је обављен и један „историјски чин“: Александар је свечано запалио две велике свеће, које је царица Милица оставила као аманет оном српском краљу који „освети Косово“. Краљ је затим пришао патријарху и својом руком му ставио око врата скупоцену огрлицу-панагију, израђену од злата и драгог камења у Паризу, годину дана раније према нацрту који је послат из Београда. Поред лика Светог Саве, у панагији су уграђени и ликови српских патријарха, светитеља и српских владара.

Свечаност устоличења патријарха у Пећи завршена је литијом и дефилеом војних јединица, уз масовно присуство народа и свештенства.

Султани бирали Патријарха

Васељенска патријаршија, као матица источно-православне цркве, после пада Цариграда под турску власт изгубила је дотадашњи ауторитет. Султани су дали себи за право да се осећају наследницима византијских царева, а то је подразумевало њихово мешање у избор патријарха. Тих година Цариградска патријаршија је прекинула све службене везе с Портом, потом се нашла у вихору турско-грчког рата, под огромним притиском и Турака и Грка. Васељенски престо није имао свог патријарха од 1918. године, а ту дужност је привремено обављао заступник Доротеј.

Аутор: И. Миладиновић
Извор: Новости

Преузето МАГАЦИН

srecna-nova-cestitka-600x510Научници су само делимично у праву кад кажу да је српска Нова година у ствари старокалендарска, по рачунању времена које је установио Јулије Цезар, па се зове и јулијанска. Српска Нова година може се назвати и православном, јер је славе Руси, Грузини монаси на Светој Гори, па чак и православни Јапанци. Ипак, српска Нова година је нешто друго, јер је настала као знак отпора покушајима да се затре српски идентитет.

Зато је јулијанска Нова година за Србе типично српска, јер је настала помало из ината. Она није почела да се слави јавно и пркосно 1919. године, када је Краљевина СХС за ванцрквене сврхе усвојила нови грегоријански календар. Штавише, СПЦ се залагала за усклађивање календара и за то ангажовали великог научника Милутина Миланковића. Срби су постали смуњичави тек 1923, када је из Загреба поручено да православна славља наводно штете привреди и трговини.

– Трговинско-обртничка комора из Загреба поднела је 12. 2. 1923. представку Министарству социјалне политике о потреби изједначења календара с обзиром на штете које по привреду производи слављење верских празника по два календара. Комора је сматрала да би изједначење календара утицало и на смањивање верских разлика у земљи. Противници промена у Православној цркви плашили су се преласка на нови календар због унијаћења – наводи историчар др Радмила Радић.

Зебњу Срба су појачали исти захтеви из хрватских градова где су били јаки центри фрањеваца, носилаца идеје да у Хрвтској и БиХ нема српског становништва, већ само поправослављених Хрвата.

Чашу је прелио захтев новокомпонованих српских богаташа, ратних профитера, који су тражили да се календар додатно подеси да и Божић и Ускрс падају увек у дане викенда, да не би имали губитке због празника. Тај притисак је Србе толико иритирао да су старокалендарску Нову годину од 1923. почели да празнују као „опозициону“ јавно и пркосно, у ресторанима и на улицама, иако није била државни празник.

Прославу нове православне организовала је прва београдска „Касина“, а следећих година су се придружиле све престоничке кафане, биоскопи, домови ратника-инвалида…

Ипак, долазиле су затим нове генерације васпитане под притиском државне пропаганде да треба да буду мање Срби, а више Југословени. Та пропаганда је потискивала православну Нову годину, која је одувек слављена међу Србима кад јој је и време – 1. јануара по јулијанском календару. Њој су претходили Бадњи дан 24. децембра старе године, а породични празник Божић прослављан је следећа три дана.

– С новом годином пробудио се код нас друштвени живот. Весеља започињу, пријатељи се састају у приватним друштвима, веселе се и у пријатној забави проводе. Куд год да се окренеш, од свуда ти свирка уши заглуне – пренео је новогодишњу атмосферу 1. јануара 1847. године репортер „Србских новина“.

У комунизму је славље српске Нове године било забрањено па су и они рођени 13. јануара били сумњиви ако славе рођендан. У Архиву Југославије постоје документи који стриктно наређују да се новогодишњи поклони повлаче из продаје у време верских празника. То није важило за католички Божић, јер је претходио интернационалној прослави Нове године, већ само за православни Божић и Мали Божић – српску Нову годину. Постојала је стриктна наредба да 13. јануара кафане морају да се затворе најкасније до 22 сата. Ипак Срби су наставили да славе, кришом и из ината, ризикујући дочек у притвору.

Државни празник од 1850. године

Указом кнеза Александра Карађорђевића 1850. године Нова година уврштена је у државне празнике, па су новине 1. јануара 1851. извештавале о веселом дочеку у београдском високом друштву.

– Синоћ, уочи Нове године, а по закљученију старе господин руско-императорски конзул у Београду, г. ђенерал Левшин давао је у своме конаку вечерњу забаву на којој је најотменије друштво присуствовало. Како сат избије дванаест, домаћин напи својим гостима здравицу поздрављајући их сретним новим летом – известио је репортер „Србских новина“.

Аутор: Борис Субашић
Извор: Новости

Преузето МАГАЦИН

patrijarh-varnavaПре тачно 80 година, 1936, Патријарх Варнава је у божићној посланици упозорио српски народ шта ће се десити ако одлучно не одбаци надирући комунизам.
Божићну посланицу из 1936. преносимо у целости:

КОМУНИСТИЧКИ ОТРОВ ЗА ЛАКОВЕРНИ СВЕТ

Браћо и сестре
Децо наша љубазна,

Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја.

Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи!

Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.
Не постоји никаква средина.

Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.

Баш због такве опасности наша је дужност на данашњи дан, када се слави и велича МИР ХРИСТОВ, да скренемо пажњу на првом месту родитељима. Омладина је узданица Цркве, народа и Државе. Вечно и свагдашње добро наше омладине има најбоље место у нашем Архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт.19,14):

»Ко саблазни (ко наведе на зло) једнога од ових малих, који у Мене верују, боље би му било да себи обеси жрвањ о врат, па да тоне у морску дубину« (Мт.18,7).

Многи и не распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно семе комунистичке струје! А не питају зато, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одећу.

»Као што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде« (1.Кор.11,14-15).

Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова »наука« нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, »јер лаковерни свет гута лепе приче«.

Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља. И ако постоји дух, ми сви живимо духовним животом; осећамо да постоји дух, ипак ти нови »вођи« и »усрећитељи« свима стављају брану пред очи и као факири сугерирају свима и свакоме: а, не, духа нема!… Духовни живот не постоји. Постоји само материја. Проповеда се, дакле, једна највећа лаж и лудост, али појединци, нарочито омладина ипак ту лаж прихвата, мири се са њом и обожава те волшебнике!…

Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, Државе а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности. Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха. Коров се никад не сече, јер после опет израста. Он се из корена чупа.

Ваш свагдашњи
молитвеник у Господу,
патријарх ВАРНАВА

Редакција БКТВНеwс се захваљује господину Радовану Вујошевићу на драгоценим информацијама и архивском садржају.

Преузето bktvnews

imagesСрпска, Руска, Грузијска православна црква, Света гора и Јерусалимска патријаршија у поноћ ће дочекати Нову годину.

Ове цркве 14. јануара, односно 1. јануара обележавају два велика хришћанска празника – Обрезање Исуса Христа и Светог Василија Великог.

Занимљиво је да традиција обележавања ове, православне Нове године по јулијанском календару постоји и у неким немачким кантонима у Швајцарској /Алтер Силвестер/, као и у неким деловима Галске заједнице у Шкотској. Овај календар је увео римски император Јулије Цезар 45. године пре нове ере и користио се у целој Европи до 16. века, када је почео постепени прелазак појединих држава на грегоријански календар.

На Првом васељенском сабору у Никеји 325. године хришћанска црква је прихватила јулијански календар као званичан. Творац календара је грчки астроном Сосиген, на иницијативу Јулија Цезара, по којем календар и носи име.

ОВО МОРАТЕ ЗНАТИ И ТО ПОТОМЦИМА ЗБОРИТИ!

Кад је папа Григорије XIII 1582 г. наметнуо свој календар, тад се није користио термин „СТАРИ“ и „НОВИ“ календар. Православци свој календар, који је до тад био заједнички,  од тад називају – ПРАВОСЛАВНИ КАЛЕНДАР, а тај папски „нови“ називају – РИМОКАТОЛИЧКИ КАЛЕНДАР.

Дакле, нема ни „стари“ ни „нови“, нити је стари застарио, нити се тај лажљиви и преварно смишљени „нови“ зацарио. Временом су под тим папским утицајем и нарочито запада
неки сумњиви Православци почели да га зову „нови“.

ФБ Репортер, Србин.инфо

Преузето Србин.инфо