Архива за категорију ‘Период од 1389. до 1804. год’

01Прича о српској принцези која је шест деценија седела на константинопољском престолу и била мајка двојице последњих источноримских царева.

Царица Јелена Палеологина (1364-1450), Мајка Константина XI, последњег византијског императора, и његовог старијег брата (и претходника на престолу) Јована VIII, српска принцеза из породице Драгаш-Дејановић, директни изданак светородне лозе Немањића (под старост замонашена с именом Ипомонија), готово шест деценија седела је на цариградском престолу.

Из дуге поворке ликова који су током 1.123 године седели на константинопољском престолу, један бисмо желели посебно да осветлимо: заборављени лик што нас проматра из сумрака Царства чије је сунце већ готово сасвим зашло и зоре светости чији су зраци неугасиви – лик царице Јелене Палеологине.

„Господарка Римљана“ постала је удајом за Манојла II Палеолога, као једна од ретких царица словенског и једина српског порекла. Њен супруг, најплеменитији автократор Манојло II Палеолог, заиста хришћански Цар и философ, био је надалеко познат по својој учености и образовању. Једном је његов заклети непријатељ Бајазит „Муњевити“ рекао је за Манојла: „Чак и онај ко не би знао ко је он, само на основу његовог држања могао би да закључи како би му пристајало да буде цар“. Јелена, директан потомак српских владара Стефана Немање и Стефана Првовенчаног, те краљева Уроша, Милутина и Стефана Дечанског, према сачуваним сведочанствима савременика била je украшена сваком врлином, а понајвише благошћу и смирењем. Међу житељима Константинопоља (Цариграда, данас Истанбула) царица је уживала изузетно и неподељено поштовање: хроничар три генерације династије Палеолога и сведок последњих деценија Византије Георгије Сфранцес назива је „светом госпођом“, а један од отаца ренесансе, философ Георгије Гемист Плитон, за њу вели да је „добротом ограђена душа“. Набрајајући врлине које је Јелена поседовала, оне које се иначе најређе јављају – љубав, радост, мир, дуготрпљење, благост, доброту, веру, кротост и уздржање – будући патријарх Георгије Схоларије за њу каже да их је имала „готово једина међу људима“ и назива је „најсветијом међу царицама“.

Принцеза Јелена рођена је 1364. године. Њен отац био је Константин Драгаш, млађи син севастократора Дејана, господара северо-источне Македоније и једнога од најугледнијих српских великаша из времена Душановог царства, коме је цар осим титуле, дао и руку своје млађе сестре Теодоре.

Када се у фебруару 1391. године  упокојио цар Јован V Палеолог, његов син и савладар Манојло требало је да се ожени и прими круну. Једанаестог фебруара 1392. он се у Светој Софији венчао са српском принцезом Јеленом Драгаш. Сачуван је детаљан опис овог чина који је дао руски путописац Игњатије из Смоленска. У ноћи између 17. и 18. децембра исте године, Јелена и Манојло су добили прво од десеторо деце, а Царство Ромеја – престолонаследника.

У новој домовини царица је, осим подизања деце, имала многе јавне дужности којима се одмах предано посветила, пре свега обилазећи болнице, сиротишта и старачке домове који су се налазили при цариградским манастирима и обезбеђујући средстава за њихов рад. Помагала је такође и светогорским манастирима и слала им вредне поклоне. Тако се у манастиру Дионисијат до данас чува златни крст савршене уметничке израде. Испод распетог Христа ситним грчким словима угравиран је натпис: „Поклон Јелене, владарке Ромеја, Палеологине, жене цара Манојла Палеолога, ћерке Драгаша, кнеза српског“.

Поводом смрти свог оца Јелена је у октобру 1395. године заједно са мужем приложила престоничком манастиру Светог Јована Претече пет стотина златних перпера, за душу, како је остало забележено, „блаженог и великославног господара Србије, господина Константина, оца моћне нам и свете господарке и владарке“.

Да би обезбедио помоћ за царство, које су Турци опасно угрожавали, Манојло је путовао на запад. Јелени је по повратку приповедао о томе како су га дочекали у Кентерберију и Лондону, као и на двору енглеског краља у Елтаму где му је Хенри IV за Божић приредио свечану гозбу са надметањем оклопника. Професор канонског права са Оксфорда, Адам из Уска, поводом Манојловог доласка на двор Хенрија IV забележио је следеће размишљање: „Како је тужно што су овог великог хришћанског владара Сарацени нагнали с крајњег Истока до ових западних острва да потражи помоћ против њих. О Боже! Где си сада стара славо Рима?“

Манојло је такође причао о свом боравку у Шарантону код Шарла VI и о времену које је провео у Паризу (где је за њега преуређено једно крило дворца Лувр). Ту се сусретао са угледним француским теолозима, професорима са Сорбоне, и водио учене расправе које су за главну тему имале разлике између источно-православних и римокатолика по питању исхођења Духа Светога.

Као успомену на своју посету, Манојло ће касније из Константинопоља послати опатији Сен Дени на поклон богато украшени рукопис дела светог Дионисија Ареопагита. У рукопису се налази и слика царске породице на којој су Манојло II, Јелена Драгаш, и њихови синови Јован, Теодор и Андроник. Покрај лика Јелене Драгаш стоји натпис: „Јелена, у Христу Богу верна Августа и Автократориса Ромеја Палеологина“.

Манојло и Јелена су као што смо рекли имали десеторо деце, али две ћерке и два сина умрли су врло млади. Тако су им остала шесторица синова: Јован VIII Палеолог (1392-1448), престолонаследник, који ће 1421. године постати очев савладар, а Император Ромеја биће од 1425. до 1448. Женио се три пута и није имао деце. Затим Теодор (1395-1448), деспот, господар Мистре на Пелопонезу од 1407. до 1443. године, а касније господар Селимврије. Па Андроник (1396-1429), деспот, господар Солуна, касније се повукао у манастир Пантократор као монах Акакије. Ту је и легендарни Константин XI Драгаш Палеолог (1405-1453), последњи ромејски цар (василевс), херојски погинуо у одбрани Цариграда. Онда и Димитрије (1408-1470), деспот у Месемврији, од 1449. на Пелопонезу; умро у Адријанопољу као монах Давид. И на крају Тома (1409-1465), након пада Цариграда под Турке још неко време владао Морејском деспотовином, да би последње године живота провео у Италији.

Године 1425. упокојио се Манојло II Палеолог пошто је на два дана пред смрт замонашен са именом Матеј. Сахрањен је у породичној гробници Палеолога, у прекрасном, свештеном, царском манастиру Пантократор (који је и сам, у више наврата, богато даривао).

За Манојловог живота Јелена је, може се рећи, углавном била у сенци свог царског супруга. Но, још за време његове болести, а нарочито након смрти, царичино присуство у јавности и утицај на решавање важних државних питања значајно су порасли. Током двадесет пет година колико је поживела као удовица и изван граница Царства било је познато како велик углед она ужива у  Константинопољу и колика је њена моћ на двору.

И касније, када је решила да се повуче из света како би се посветила Богу и припремању душе за прелазак у вечност, царица-мајка је силом прилика наставила да игра значајну улогу у свим политичким збивањима. На монашењу добила ново име: Ипомонија. Свакоме ко ју је познавао одмах је било јасно одакле оно: реч „ипомони“ на грчком означава постојаност и трпљење, а код царице Јелене, која је без сумње била пуна врлина, одувек се посебно истицала управо врлина трпљења.

У осамдесетшестој години живота нагло је ослабила и пала у постељу. Дисала је ретко и кратко, говорила са напором, али њен изглед откривао је надземаљско спокојство. „Док сам ја још био у Ивирији – сећао се Георгије Срфанцес – двадесет и трећег марта 1450. године умрла је, оставши незаборавна у блаженим успоменама, света царица“.

Пошто је, дакле, много претрпела у животу, након што је као Царица надживела двојицу царева (не само свог супруга, него и најстаријег сина), пошто је такође сахранила седморо своје деце, монахиња Ипомонија је лако издахнула, угасивши се тихо, попут свеће када догори на свећњаку. Сахрањена уз вољеног супруга, високо над морем, у сени златних купола Пантократора. У Грчкој је канонизована као светитељка, њене мошти се чувају у манастиру Светог Патапија у Лутракију на Пелопонезу, где привлаче многобројне поклонике. А у Србији, земљи њених предака, ретко ко да је и чуо за њу, мада је својим животом и врлинама свакако заслужила да буде и описана и опевана и достојно прослављена.

Аутор – Младен Станковић

Извор – РАДИО СВЕТИГОРА

milosobilicimurat150_120199О Милошу Обилићу

Најмаркантнија личност из наше књижевности, а посебно епске прозе и поезије је Милош Обилић (Димитрије М. Калезић, Етика Горског вијенца, Сремски Карловци 1969, стр. 12). Славећи његово изузетно дело и витешке врлине, народна епска песма је кроз Косовски мит и Култ Обилића уздигла овог јунака у национални узор витешке славе и части. Сваки народ признаје и указује част оним јунацима који се самопрегорно прихватају великих дела зарад општих, заједничких интереса. „Његош ценећи слободу, цени и поштује оне који су готови да падну за част, име и слободу, и тако доводи у везу са слободом част и лично име, и част и име национално“ (Ђорђе Бакић, Његошева филозофија права, Издавачка књижара „Славија“, Београд, 1938, стр. 81). У ствари, наш народни дух, свест и осећање, прихватили су и овековечили изузетне вредности Милоша Обилића, издвајајући га као светињу, која је у нашем народу била, и која би увек морала бити, поштована и уважавана као таква.

Ако народна свест наглашено издваја Обилића по врлинама карактера, части и витештва, она га уједно поставља за звезду водиљу свих славних витезова, јунака, хероја, и осталих знаних и незнаних ратника наше повести. Сви они заједно чине једно велико национално сазвежђе прослављених јунака чија је дела оплемењивао, подстицао и опијао Милошев дух.
То сазвежђе јунака и ратника могли бисмо, стога, назвати „сазвежђем Обилића“.

Но, тежња да се Косовском боју дају хришћански садржаји, са хришћанском етиком и духом, једним делом се негативно одразила на утврђивање истинитости догађања око саме битке, а нарочито око циља и начина убиства султана Мурата. Ова тежња је донекле ишла наруку поједностављеној верзији тумачења тока и коначног резултата Косовске битке. Највећа непознаница ове битке везана је наиме за њен централни догађај – Муратову погибију. С војничког гледишта, то је био њен кључни елемент за који су везани и Милошево дело и име.

Зашто Турци ћуте о Косовском боју

Јер, иако су Турци знали како је њихов цар заиста страдао, учинили су све да се та истина сакрије и успостави нека њима прихватљивија и другачија. Нарочито су раширена турска тумачења догађаја у којима се Муратова погибија објашњава подмуклим убиством, односно, убиством на превару. (На плочи у Муратовом турбету пише да „чувени великан из Лазареве војске неверник Милош Кобилић, налазећи се као рањеник међу изгинулим борцима, у тренутку када је љубио руку султанову извуче из рукава прикривен отровни ханџар те распори султана и учини га шехидом…“ /Јаша Томић, Косово, стр. 120/) Та верзија била је наметана захтевима и претњама по прихватању вазалног односа, а потом и ропским положајемСрба под турском влашћу.

У вези с тим поставља се неколико битних питања:

1. Зашто Турци тај догађај чувају као највећу тајну?
2. Шта се то тако и толико важно десило да га Турци упорно, вековима крију?
3. Да ли су Турци иједан други догађај из своје богате ратне праксе оволико чували од јавности и историјске оцене? (У контексту Косовске битке, познати историчар Марво Орбин о Турцима каже следеће: „Овај народ је веома постојан у ћутању и чувању тајни које су за њих неповољне, те им је немогуће ни застрашивањем ни обећањима извући из уста реч којом би наговестили оно што њихови господари желе да остане у тајности.“ /Хришћанска мисао – Живорад Јанковић, Прилог српском цртослову, 6. година 5/5 – 8/97, стр. 41/.)

Одговори на ова питања наговештавају један особит мотив, који би највероватније гласио:

На Косову пољу десило се за њих нешто поражавајуће, што се није поновило ни у једној другој битци, из мноштва које су водили по Европи, Азији и Африци.

Шта се заправо десило Турцима на Косову пољу

Уколико за претпоставку узмемо тај разлог, онда следи да је истина о страдању султана Мурата са војничке и националне стране за Турке било не само поражавајућа већ и срамотна. Имајући у виду склоп околности и вероватних могућности у вези са овим централним догађајем битке, прелиминаран закључак би могао бити следећи:

Српски витезови су успели да се пробију у центар бројније турске војске. Успели су да заробе Мурата усред његовог бојног распореда. Пат позицијом створеном његовим заробљавањем, они су га присилили да се самоубиством – властитим ханџаром – као насилник жртвује богу Виду, уместо јагњета које су Срби по предачким обредима жртвовали овом божанству. Сваки даљи ток битке за Турке постао је тада нецелисходан и опасан. Одустали су и од планираног годишњег ратног похода. Уместо свечано и победнички, с мртвим Муратом вратили су се морално посрамљени и војнички поражени у Турску.

Српска војска, и поред погибије кнеза Лазара и дела властеле, остала је као победница на бојишту – на пољу части остваривши и постављени тактички циљ битке.

Ако је, стога, постојала оваква или слична могућност догађања, која би с гледишта чувања части и образа обе стране захтевала прикривање, онда би то, макар по захтевима реалполитике, било и учињено, будући да овакав радни закључак одговара духу части. (Сетимо се сличног „дипломатског“ прећуткивања губитака НАТО-а при нападима на Србе у Републици Српској Крајини, Републици Српској и на Космету 1999; прим. Уредништва Српског Листа.)

Одређена резервисаност српске и турске стране према истини о догађањима у централном делу битке указује, наиме, на могућност нагодбе о накнадном тумачењу овога боја (коме се не само у турској већ и западњачкој историографији придаје значај далеко испод његових последица, не само по балканску историју; прим. СЛ). „Славећи цара Мурата турско предање је нужно морало начинити од српског јунака мучког убицу, те је тиме непосредно унизило и остале српске витезове“. (Миодраг Поповић, Видовдан и Часни крст, Библиотека XX век, Београд 1976, стр. 28) Но, турска верзија мучког убиства Мурата никако се не уклапа у српски витешки кодекс. (Мирјана Поповић-Радовић, Српски витешки кодекс, Народна књига, Београд 1989, стр. 182-193)

Такав јунак наметнут је нашој епској поезији.

Народно уздизање Милоша Обилића у највиши етички план, међутим, надвладало је турске намере омаловажавања и потцењивања њега, и свих осталих српских витезова. Тако је и византијски историчар Дука величао његово јуначко дело, описујући га као младог и храброг витеза који се заветовао чашћу и животом да убије тиранина. Штавише, овај историчар диже нашег јунака изнад хеленских. Такво тумачење и признање величине Милошевог дела није случајно и има основа.

Наиме, Муратова смрт – уколико је посматрамо кроз призму витешке части – заслужује додатно објашњење. Смисленим следом могућих начина његове погибије, долазимо до занимљивих и прихватљивих закључака. Мурат је, тако, на дан битке могао или преминути, или насилно изгубити живот. Постоје међутим поуздани докази да није умро, већ страдао. Ако је тако, могао је бити само убијен, или извршити самоубиство.

Узмемо ли у обзир могућност да је убијен, онда је могао или погинути у битци или бити заробљен па погубљен од Срба. Да је убијен у боју, то су у јеку борбе могли учинити Срби, или Турци као крајњу меру, да не би Србима пао жив у руке. Ово друго је мало вероватно, тако да се може занемарити. Могућност, међутим, да су га Срби убили, наводи нас на три познате верзије:

Прву, већ поменуту, да су му Срби дошли главе у јеку борбе;

Другу, да је Милош као пребег отишао у турску војску, и да га је, у погодном тренутку, на превару убио;

и Трећу, да га је убио неки „каурин“, притајен међу мртвима док је он обилазио бојиште.

Временом, прва верзија – да се управо Милош са својих дванаест витезова пробио до Мурата и извршио наведено дело, и друга, да је као пребеглица на турску страну изненадио све и убио га – прихваћене су код Срба, и као такве биле опеване, ушле у предања, слике, уџбенике и слично, док су Турци изабрали трећу варијанту.

Како је погинуо Мурат?

Њом су они чак истицали Муратову човечност и бригу за рањенике, која је неверницима дала прилику да га подмукло смакну.

Настављајући, међутим, сагледавање горе наведених верзија Муратове смрти, долазимо до следећих закључака: уколико пратимо могућност да је извршио самоубиство, могао је то учинити пре или после заробљавања. Могућност да се убио пре падања у руке Србима мање је вероватна, пошто су постојале шансе да се спасе откупом, разменом, наредбом да повуче војску и слично. Овакав избор прилика да не изврши самоубиство Мурату се морао учинити реалним, те је утолико већа могућност да су га Срби заробили – али и да је потом страдао на начин који није могао предвидети.

Ради појашњавања ове варијанте, ваља посматрати циљ и сврху његовог заробљавања. У видовданском духу, циљ заробљавања је жртвовање богу Виду, а у хришћанском кажњавање насилника и поробљивача. У војничком духу, пак, циљ је обезглављивање турске војске да би се она потукла и, коначно – у витешком – потврда националне витешке части као највише етичке вредности.
Видовданска традиција захтевала је жртвовање Мурата богу Виду. У складу са старим култним обичајем Срба „…Милош Обилић принеће жртву херојском богу свога народа на начин својих паганских предака: уместо јагњета на дан врховног Бога заклаће турског цара Мурата…“ (Миодраг Поповић, н.д, стр. 100)

Но, војнички, битне су све погубне последице по Турке које су могле бити, или су биле изазване заробљавањем Мурата. Дошло би, наиме, до моралног и борбеног слабљења турске војске услед шока који би тешко поднела, уз сталну опасност да у њој дође до потпуног расула. То су Срби веома добро знали. Јер, обезглављивање непријатељске војске одувек је сматрано изузетно важним, а често и пресудним предусловом за њен пораз и расуло. (Добар пример тога је српска победа на Велбужду 1330, када је Млади краљ Душан директно напао центар бугарске војске, не би ли заробио или убио бугарског цара Михајла Шишмана, што му је и успело.)

Замисао, стога, да се – по разбијању левог турског крила – делом одабране тешке коњице разбије центар турске војске и убије Мурат, имала је пуно основа. За такав задатак ваљало је одабрати добровољце и најбоље витезове који би то могли и да обаве. Витез који је тај одред одабрао, и њиме у боју командовао, јесте Милош Обилић. Могуће су и друге верзије, али оне не би у потпуности одговарале духу витешке части, кључном при провери уверљивости оваквог објашњења Муратове погибије.

Уживљавање у ситуацију да су српски витезови које је водио Милош Обилић заробили Мурата, да су их подстакле дате заклетве и витешки идеали части, те да је његовим заробљавањем успостављена својеврсна пат позиција, пред нама отвара следеће могућности за тумачење даљег тока догађаја:

Мурату је, изгледа, предочено да мора бити погубљен – било да му се одруби глава, или да се убије. Самоубиство му се, наиме, нуди из поштовања спрам његовог султанског (царског) достојанства и у духу части српских витезова. (Слично је дозвољавано заробљеним самурајима, да би сепукуом /„харакиријем“/ спасли своју част; прим. Р.Р.) Одсецање главе би за Мурата и турску војску било превелика срамота и понижење.

Самоубиство, међутим – забијањем ханџара у стомак – сматрано је достојним њега као ратника и цара.
Иако је све наведено претпоставка у складу с витешким поимањем части, ваља напоменути да се те могућности веома подударају и са познатим чињеницама из самога боја.

Ток Косовске битке

Уз то, неоспорно је и да се оваквим – или сличним – следом догађаја који су довели до Муратове смрти, и утицали на ток саме Косовске битке, може понајбоље објаснити зашто су Турци тежили да се све то прикрије велом тајне.

Истину је требало избрисати из прича и препричавања. Заробљене српске витезове са кнезом Лазаром ваљало је побити, а самим Турцима запретити најсуровијим казнама ако би било шта о томе казали, записали или на било који други начин одали. Водити даље битку са осталим делом српске војске није било потребно нити је имало смисла, пошто је постојала опасност од потпуног расула турске војске. (Поред Мурата, убијен је и његов син Јакуб, по налогу свога брата Бајазита. У боју је усто погинуо Велики везир и доста других бегова и старешина.) Ретке су наиме војске које би по губитку војсковође остајале војнички хомогене и извојевале победу. Ни Турци ту нису били изузетак, посебно на туђој територији где страх од заробљавања може бити пресудан.

Имајући све то у виду, Бајазит је одустао од планирног годишњег ратног похода и повукао војску с Косова ка Једрену.

Косовском битком, а нарочито улогом Милоша Обилића у централним догађањима око Муратове смрти, исказало се српско витештво у његовом најузвишенијем виду. („Милошев одлазак на Косово поље да убије турског цара Мурата и да разбије и победи турску силу те тако да сачува част, образ и достојанство своје нације, (…) идеалан (је) и јединствен пример у историји човечанства.“ /Ђорђе Бакић, Његошева филозофија права, Издавачка књижара „Славија“, Београд, 1936, стр. 79/.)

Милошев подвиг се огледа у следећем:

Прво, замисао да треба убити Мурата вероватно је његова, као и да се за тај најтежи и најважнији задатак у целој битци морају одабрати најбољи витезови који желе – и могу, без обзира на цену – да га изврше. Уједно, он је био њихов војвода и све се одвијало под његовом командом;

Друго, Милош се пред Лазаром заклео да ће убити Мурата, знајући да га чека сурова смрт. Он се унапред жртвовао, иако то није морао. Свесно, зарад општег, вишег циља од којег је зависио исход битке, пошао је у сигурну смрт – али и у вечну славу.

Треће, он својом личношћу уједињује ратнике старе српске вере са витезовима нове, хришћанске, оба се светоназора у њему спајајући и на свој начин настављајући да трају кроз видовдански култ и хришћански војнички дух. Јуначким чином заробљавања Мурата Милош је учинио подвиг, увеличан витешком понудом султану да сам одузме себи живот.

Четврто, понудом Мурату да изврши самоубиство навео га је да се сам жртвује богу Виду као насилник, освајач, тиранин и непријатељ. Тако Милошев мач остаје чист – као мач Божије правде, изнад Муратове главе као претња сваком злу, али и симбол части, истине, вере и правде.

Пето, сам чин оваквог жртвовања Мурата – кога су Турци макар делимично морали били свесни – за све њих био је поражавајући, а за целу војску тешка срамота, тим пре што се све то догађало усред њихове војске а они били немоћни ишта да учине. Јер, Турци са Бајазитом на челу су томе присуствовали као пуки посматрачи, пуни стида што су дозволили да им цар буде заробљен, и да се тако самосатре.

Шесто, што после Муратовог самоубиства више није могло бити говора о било каквој предаји или нагодби, већ је свима остало једино да се боре до смрти; и

Седмо, ваља знати да је такво витешко дело – по садржајности, етичности, јунаштву и пожртвовању – јединствено у светској историји, да му нема равна ни у антици, како је нагласио ромејски историчар Дука.

Но, иако су Срби прихватили наметање османске верзије Милошевог дела, као да су сви осећали да она није истинита. Наш народ као да је знао да турска тајновитост и перфидија прикривају нешто кудикамо важније, часније и витешки достојанственије од ма колико значајног атентата. Отуда општенародно уздизање Милоша Обилића на виши етички план, мада само његово постојање није историографски доказано, као што му се не зна ни право име. Незабележен је као властелин, иако је могао припадати српском племству витешког звања.

Витез Милош Обилић ипак највероватније јесте био, јер неко из другог сталежа то никако не би могао урадити. Али, витез је могао постати сваки јунак који се истакао у борбама, честих не само с Турцима, и то неколико веома значајних и пре Косовске битке.

Тако је витезом могао постати неко из народа, што не умањује значај нити важност порекла. Та двојност Милошевог порекла увек је служила као подстицај народним вођама, његовој аристократији – али и сваком другом обичном човеку, који је могао да се искаже и потврди јунаштвом и пожртвовањем у свакој битци или боју. Милош је тако постао узор и богатијем слоју и обичном народу.

Милош Обилић јунак или…?

Његово име и презиме се временом мењало, да би се у народу коначно усталило као Милош Обилић. (У Хиландару је 1803. насликан његов лик са ореолом и натписом „Свети Милош Обилић“, потом и у неким другим црквама. /Леонтије Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Народни музеј у Смедереву, посебно издање, књига 1, Смедерево 1965, стр. 191-194/.) Турске верзије његовог презимена као „Кобила“, „Кобиловић“ или „Копиловић“ требало је, ваљда, да му се наругају, да потцене и обезвреде и њега и све остале јунаке и витезове са Косова.

Но, уколико су Турци хтели да му презиме вежу за „кобилу“, Срби су га изостављањем „к“ етимолошки спојили с појмом обиља – што је једно од три посвећености или моћи бога Вида (божанства обиља, светлости и јунаштва – то јест рата). Тако је народ Милошем Обилићем повезао култно и јуначко с Видом и Видовданом, па и са телесним и духовним видом као начином спознаје Истине. Тиме је народна свест уобличила идеалну целину спојем старе српске вере видовданског, ратничког култа, хришћанске вере у духу светих ратника, нашег светосавља, и српског витешког кодекса.

Пошто се народ држао искључиво презимена Обилић, турска подругљивост ту више није имала значаја. Милош је пак народно име: „човек од миља“ – односно хришћанске, родовске, свенародне и општечовечанске љубави. Но, пошто је и беспрекорни представник витешке, мушке, војничке и националне части, „Милош“ се може сматрати и нашим најмоћнијим и најлепшим именом, са значењем „част душе Српског народа“.

Кроз народне песме о Милошу Обилићу временом је створен узор мушкарца, витеза и националног јунака. Он оличава отменост, достојанство, озбиљност, карактерност и честитост аристократског духа, његову високу част, снажну вољу и јунаштво. Милош је икона јаког човека мужевне лепоте, пуног родољубља, отачествољубља, и националног поноса. Његова храброст се испољава увек у правом тренутку и на прави начин, оплемењена моралном узвишеношћу. Његош Милоша узима као идеал човека и витеза. „Овај витез је за нашег песника једна врста божанства“ наводи Димитрије Калезић. Владика Раде као да свима, а посебно војсци поручује:

„Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ’ пред Милоша,
И пред друге Српске витезове,
Који живе докле Сунце грије? “

Међутим, Милошево поклоњење части својим основним етичким вредностима као да универзално важи за сва времена и према сваком непријатељу и завојевачу на нашим исконским, предачким земљама. Дух Обилића се јасно испољио у Првом и Другом српском устанку, током дуге, витешке борбе Црногораца и Крајишника противу Турака, у Балканским ратовима, а нарочито у Првом светском рату. (Када су, тако, 1915. артиљерци по наређењу ископали велике јаме недалеко од Пећке патријаршије и у њих слагали делове топова, тужно се растајући са њима и љубећи им и милујући цеви, један од војника је рекао: „Зар да ти ја својом руком ископам раку – Милошу мој!“ Толико је тада јуначки и витешки култ Обилића био усађен у народу и војсци да је пренет и на оружје, на све топове којима су се Срби прославили преходних четири године. /Опширније: Б. Нушић, Деветсто петнаеста, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, 1958, стр. 317-318.)

Такође, на Цетињу је столећима постојала Обилића пољана. На њој су се окупљали ратници, војводе, кнезови и сердари, и заветовали се на витешка дела не би ли имали „су чим изаћ пред Милоша и остале српске витезове“. После бојева је на тој пољани додељивана Обилића медаља – али на јединствен начин. Тада би наиме – окружен народом и главарима, војводама и ратницима – књаз Никола окачио Медаљу на једну грану, уз напомену да изађе и узме је онај који мисли да је заслужио, и да је ње достојан. И увек би излазио само један ратник, онај који се највише истакао јунаштвом у боју, и за кога су и остали прећутно сматрали да му припада тај највиши орден за врлину и храброст.
Ваља при том имати у виду и да је Његош установио Обилића медаљу и због тога што је, по њему, Милош Обилић собом и својим подвигом за навек потврдио непобедив дух Српске нације. Мало је, уз то, познато и да у Београду постоји Обилића капија, посвећена овом поносу Српства и нашим оружаним формацијама.

Нарочито данас ваља памтити и да су официри српске војске васпитавани на високим вредностима витештва. Над улазном, Обилића капијом касарне 7. пешадијског-гардијског пука, окренутој средини раскрснице Немањине и Ресавске улице, гардисти су имали прилику да пролазе испод Милошевог лика који их „стално посматра и прати, храбри и подстиче“.

Та капија и сва остала витешка знамења на тој згради постоје и данас, подсећајући нас на ратничке врлине и обавезе српске војничке, официрске и витешке части.

(Српски лист)

Извор – СРБИН.ИНФО

vidovdan-kosovski-boj-498

Приредио – Ђорђе Бојанић

Турци су прве нападе на Лазареву државу извели 1381. године, тада су дошли до Параћина, али су их ту Срби сузбили и вратили назад. Пошто је султан Мурат I био презаузет у Малој Азији, оставио је на миру Србе на неколико година. Кнез Лазар је добио дојаву да Турци врше велике припреме да у пролеће 1386. године поново  нападну Србију. Али и тај покушај за Турке је био погубан, па су морали поново да беже из Лазареве државе.

Турци су слично прошли и у Босанској држави, где их је 1388. године потукао Твртков војвода Влатко Вуковић и натерао на повлачење. Турци су били изненађени оваквим отпором у Србији и Босни. Схватили су да за ове нападе треба боље да се припреме и прикупе још више војске. Султан Мурат почео је посебне припреме за напад на Србију.

Кнез Лазар припремао је своју војску за одлучујућу борбу против Турака.Позвао је све Србе да иду на Косово да бране своју државу и српско име од Турака.

Народна песма каже да је кнез Лазар сваког ко не дође у бој на Косово проклео овим речима: “Ко је Србин и српскога рода, И од српске крви и колена, А не дође на бој на Косово, Од руке му ништа не родило, Ни у пољу белица пшеница, Ни у брду винова лозица, Не имао од срца порода, Ни мушкога ни девојачкога, Рђом кап’о док му је колена..!”

Српску војску предводио је кнез Лазар, иако није успео да сакупи сву српску властелу, а ни све српске ратнике.Од обласних господара кнезу Лазару се придружио Вук Бранковић (господар Косова), један одред послао је и босански бан Твртко I Котроманић, на челу са војводом Влатком Вуковићем.

Турску војску предводио је султан Мурат I са синовима Бајазитом и Јакубом. Турска војска кретала се територијом Дејановића. Сматра се да их је Дејановић задржао (снабдео их храном) а са циљем да јави кнезу Лазару о величини Муратове војске  (претпоставља се око 50 000 војника), што је за то време био огроман број, док је Лазар имао упола мање војника.

Дејановић је говорио турским старешинама да је преко расквашених поља у Македонији немогуће проћи пре маја. Тако је  зауставио турску војску на његовој територији у намери да кнезу Лазару јави о величини турске војске и да му омогући што више времена да окупи све српске ратнике и спремно сачека турску војску и крене у одлучујућу битку.

Српска војска је, по претежним оценама, била бројно мања од турске, али раније пристигла, била је одморна и спремна за борбу. Ипак, било је двоумљења да ли да се одмах крене на Турке.

По оценама војних стручњака, наша војска је имала више шанси за победу да је одмах кренула на Турке, пошто је била одморнија.

Са друге стране, Турци не би имали времена да им на главном правцу удара, као што су то учинили у току ноћи пред битку, ископају јаме и у њих уграде зашиљено коље и то све прекрију сламом. Међутим, већања команданата обе војске прекинула је велика олуја, а затим и јака киша (права провала облака) која се сручила на обе војске. Тек када се киша смирила, Турци су под заштитом мрака кренули на копање јама. Према турским хроничарима, у напад су први кренули српски стрелци из одреда Вука Бранковића, који је имао и највећег успеха у боју.

До одлучујуће битке дошло је 28. (15) јуна 1389. године северозападно од Приштине (Газиместан), на дан светог Виде (Видовдан). Турског султана Мурата убио је српски ратник Милош Обилић    (Кобилић). Предања говоре да су Милоша пре битке на кнежевој вечери програсили издајником. За време битке, Милош је на превару ушао у турски логор, говорећи да жели да пољуби скуте султану, у знак покорења, и убио га ножем.

Други наш стари запис “Похвала кнезу Лазару“ (из XV века) говори да је Мурат погинуо после борбе. Народно предање још говори и да је Милош извршио ово дело још пре почетка борбе. Једно писмо краља Твртка помиње дванаест племића (завереника) који су заједно са Милошем извршили ово дело. Турски извори говоре да је Мурат погинуо после битке или мало пре њеног завршетка и да је убијен на превару од једног скривеног српског завереника или рањеног борца. О самом Милошу историја не зна никакве појединости.

На Косову су Турци сахранили Муратову утробу (Муратово турбе) а тело је пренето у Једрене ради балсамовања. Старији син Бајазит прикрио је смрт султанову јер би то значило пораз Турака, и наређује јуриш, што је сатрло српску војску (коњицу) јер је била оклопна, за разлику од турске лаке коњице. Брата Јакоба Бајазит је задавио, како би  био једини владар.

 Ускоро је и кнез Лазар био ухваћен и убијен. Наше легенде говоре да је кнез Лазар, када је био ухваћен, узвратио Бајазиту “ Да је раније знао за јуначки подвиг свог витеза, и да је за то знала цела српска војска, учинили би да и Бајазит лежи на трећим носилима “. Бајазит је, затим, наредио да се кнез Лазар и заробљена српска властела посеку. Није познато ко је и како изнео са бојног поља кнежево тело и предао га на балсамовање и чување калуђерима. Његово тело је тада сачувано, балсамовано и предато у цркву Вазнесења у Приштини (по неким непотпуним изворима Бајазит је за ово дао дозволу).

Убрзо после тога Вук Бранковић и Влатко Вуковић су се повукли. Турци су се сутрадан после боја повукли, водећи са собом многе заробљенике и рањенике, али је већина рањеника умрла на путу.

Косовска битка по свим изгледима трајала је само неколико часова а главна борба водила се око Мазгита и Газиместана.

Прве вести о бици записане су дванаест дана после боја од стране руског монаха Игњатија, који је пошао у посету светогорским манастирима. Најчуднији извештај је писмо босанског бана Твртка I који пише фирентијској влади како је он победио Турке на Косову, а о кнезу Лазару нема ни речи. Ово је још чудније јер је Твртко I имао извештај из прве руке, пошто се његов војсковођа Влатко Вуковић са делом војске вратио у Босну. То писмо је сачувано, као и његов одговор, у коме Фирентинци честитају Твртку I на победи и кажу да су срећни што је хришћанска војска победила. Чак се и сазнаје да су у Паризу звонила црквена звона у част победе хришћана над неверницима.

Из свега овога закључујемо да је победа у овом боју припала Србији, пошто су се турци повукли са бојишта. Турци су тек након седмдесет година освојили Србију.

Кнез Лазар је најпре био сахрањен у Приштини. Затим је 1391. године пренет у своју задужбину Раваницу. Сахрана кнеза Лазара није могла бити обављена одмах након његове погибије, јер се његово тело налазило у рукама Турака. Бајазит,наследник султана Мурата, који је посекао кнеза Лазара, држао је кнежево тело као ратни трофеј и средство за преговоре и уцену кнежеве породице.У наметнутим условима породици, да дође до тела, лежи косовски пораз. По завршетку преговора, кнежево тело је предано породици, која га је сахранила у Приштини, а потом пренела у манастир Раваницу, кнежеву задужбину. Сахрана у Приштини је извршена првих дана месеца јула 1389. По завршетку треће године од Лазареве  сахране, приступило се свечаном отварању кнежева гроба. Тада је утврђено да тело није подлегло трулежи и да је свето. Од 1697. године његове мошти су се налазиле у манастиру Врдник на Фрушкој Гори. У току Другог светског рата преносе их у Саборну цркву у Београд. Од 1989. године мошти кнеза Лазара налазе се поново у манастиру Раваница. Црква је Лазара прогласила за светитеља, неговала је култ Косова и подстицала будућа поколења “ да  освете КОСОВО “ – СРПСКУ СВЕТУ ЗЕМЉУ.

Речи Кнеза Лазара пред битку “ Пођимо, браћо и чеда, пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедно за час и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу. “

 Да се не заборави !

 На Косову и Метохији (Старој Србији) било је, пола века после Косовске битке, само 46 новоусељених албанских кућа (Албанци су племе са Кавказа које је населило данашњу Албанију почетком 11. века), како сведочи први турски попис из 1445. године за области Дренице и Подрима.

А српских кућа: 12.844. У жупама: Косово, Сиринићкој, Средачкој, Ибарском Колашину, Биничкој Морави, Призренском Пољу, Лабу Шиптара тада нема.

У Пећи, на пример, тада није било ниједне албанске породице…

Чак, 1838. године скоро 400 година после првог турског пописа – у Пећи (како записује Јозеф Милер): Србичине 92,09 одсто становништва. Данас, после НАТО злочиначке-агресије, под називом „Милосрдни анђео“, у Пећи (седишту српског патријарха) живи само неколико Срба!

Приредио – Ђорђе Бојанић

Ко је био патријарх Макарије? Која је улога Мехмед паше Соколовића у обнови Српске патријаршије? Да ли су њих двојица били браћа?

Слом српске средњовековне државе донео је тешке дане за Српску православну цркву. Недостатак историјских извора замаглио је скоро читав један век. За то време црквена организација се полако урушавала. Многе епископије су замрле, друге су ипак успеле да опстану. Трон патријарха српског у Пећи, духовног пастира српског народа и старешине цркве, био је упражњен. Године 1557. на њега је сео нови архиепископ пећки и патријарх српски, Макарије.

Иако је реч о једној од најзначајнијих личности у историји српског народа, о његовом пореклу и животу је сачувано врло мало поузданих података. Први пут се помиње у поговору „Псалтира“, штампаног у Милешеви, 4. новембра 1557. године. У поговору стоји:

Тада обнови и држаше претстол светог Саве […] преосвештени архиепископ све српске земље и пoморске и северних страна и других кир Макарије.

Ова белешка је прва вест о обновљеној самосталности Српске патријаршије. Извори не бележе годину обнове, али је опште прихваћено, иако не и поуздано доказано, да је то било непосредно пре штампања „Псалтира“.

Пре него што је дошао на чело обновљене Српске патријаршије, Макарије је морао да буде на високом положају у црквеној јерархији, вероватно старешина неке од српских епископија. У два записа, који су настали непосредно пре обнове патријаршије, помиње се „смедеревски митрополит Макарије“. То је навело поједине истраживаче да претпоставе да је можда реч о каснијем патријарху. На основу досад познатих извора ова теорија се не може доказати. Ипак, она се чини много уверљивија од легенде да је на чело Српске патријаршије дошао као „топузли Макрије“, архимандрит манастира Хиландара који јаше „доброг коња и носи топуз преко мантије“. Ова прича је много каснијег порекла, и иако је ухватила корена, за њу нема никавих релевантних доказа.

slika 1

За јавност је посебно било интересантно питање порекла патријарха Макарија. Широко је прихваћено мишљење да је Макарије био брат великог везира Мехмед паше Соколовића. Прича о дечаку кога насилни јаничари као жртву страшног „данка у крви“ одводе у Цариград, где се успиње на хијерархији моћи али не заборавља своје српско порекло и, између осталог, пресудно утиче на обнову Српске патријаршије, нема никакво упориште у изворима. Добро обавештени турски хроничари из XVI века нигде не помињу могућност да је Макарије био брат или синовац великог везира. Једини поуздани извор који упућује на његове родбинске везе са врло бројним Соколовићима, који су у XVI веку држали значајне положаје у турској државној управи и нису увек били блиски рођаци, каже да је био „сродник“ санџакбега босанског, Мустафа паше Соколовића (1564-1566).

Како је прича о патријарху Макарију у јавној свести нераскидиво везана за личност великог везира Мехмеда Соколовића, неопходно је осврнути се на његову улогу, позицију коју је заузимао и повезаност са Српском православновом црквом.

Бајица Бајо Ненадовић је одведен у Једрене у склопу османског система „девширме“, или „данка у крви“. Овај, у народним песмама и колективном српском памћењу по злу запамћен обичај, није свуда доживљаван тако трагично. За разлику од нешто богатијих крајева Шумадије и посебно Срема, где је „данак у крви“ тешко прихватан и где нису били ретки случајеви намерног повређивања деце како би их јаничари заобишли, у сиромашним, забитим деловима Босне и Херцеговине и Албаније, дешавали су се случајеви да породице чак дају мито како би њихови синови били одведени у јаничаре. Ова деца су добијала најбоље могуће образовање и био им је отворен пут за успон на друштвеној лествици Османског царства. Уколико би успели да се издигну, они су касније преводили у ислам читаву породицу и обезбеђивали утицајне позиције за своје сроднике. „Данак у крви“ је био често једини начин да се сиромашне породице издигну из беде. Управо овако је дошло до успона породице Соколовић. У публицистичкој литератури се често може наићи на податак да је Бајов, тј. Мехмедов отац, покушавао да спасе сина, чак да подмити јаничаре да га пусте, али поузданих извора о овом догађају нема. Можемо само да нагађамо шта се десило у селу Соколовићи, у близини данашњег Руда.

У време обнове Српске патријаршије Мехмед Соколовић је био високи чиновник, трећи међу везирима, члан „дивана“, својеврсне „владе“ Османског царства.

Османске власти су хришћанске црквене организације сматрале за државна добра (мукате), која су, уз уважавање њихове посебности у односу на друге мукате, давана у закуп уз фиксирани износ годишње закупнине – одсека. Српски патријарси су на име одсека били дужни да плаћају 100.000 аспри годишње, а исто толико и на име таксе (пешкеш) за издавање указа (берата) приликом свог постављења и код сваке смене султана.

Евиденција уплата на име одсека, као и издавање указа (берата), било је у надлежности Канцеларије црквених муката у Цариграду, која је била подређена великом везиру. У време обнове Српске патријаршије велики везир био је Рустем паша (1555-1561). У једном дефтеру (пореској књизи) Канцеларије црквених муката из средине XVII века стоји:

Споменута патријаршија постала […] од стране његове екселенције великог везира.

Српском патријарху је било загарантовано право да обавља своју верску службу, поставља епископе и, за Османско царство најважније, несметано прикупља дажбине од подређеног свештенства и верника, што је био једини начин да се измире огромне новчане обавезе према држави.

Разлог за обнову Српске патријаршије био је очигледно првенствено економски. Царство је осећало прве знаке економског замора, експанзија је успорена, вођени су бројни ратови, смириване побуне, па је било неопходно изнаћи што више извора прихода.Постављање Макарија за патријарха несумњиво је извршено уз пуну сагласност турских државних власти, између осталих и Мехмед паше Соколовића, али то није учињено као уступак Србима, већ првенствено из економских разлога. Нема никаквих доказа да је Мехмед Соколовић лично утицао на обнову патријаршије.

Велики везир Мехмед паша Соколовић

Међутим, веза између њега и Српске павославне цркве постоји. На самом почетку владавине Селима II (1566-1574), у време највеће моћи великог везира Мехмед паше Соколовића, османске власти су донеле одлуку да конфискују и продају сва црквена и манастирска имања. Ранијим власницима је остављена могућност првооткупа, по веома високим ценама.

Ова одлука, донесена такође из финансијских разлога, нанела је велики ударац СПЦ. Многе парохијске цркве су напуштене, штампарије су стале а манастири запустели. Богатији манастири, попут оних на Светој гори, уз помоћ донација хрушћанских племића, првенствено руских кнезова, успели су да плате тражену суму. Новац су успеле да скупе и богатије парохије, као и манастири чије су се старешине показале веште у скупљању средстава. Иако историографија још увек није у потпуности истражила последице ове мере, јасно је да је црква у целини запала у велику кризу.

Једна од њених последица враћа нас на почетак ове приче. Макарије, патријарх српски, притиснут проблемима у цркви и тешкоћама да скупи новац за одсек, повукао се са патријаршијског трона пре 17. децембра 1571. На његово место је дошао патријарх српски Антоније, али је криза у СПЦ потрајала све до доласка Јована Кантула, 1592. године, на патријаршијски трон.

Патријарх Макарије је преминуо 1574. Сахрањен је у Пећкој патријаршији, у припрати за чију је обнову заслужан. Други јунак ове приче, Мехмед паша Соколовић, убијен је у атентату пет година касније. Сахрањен је иза Ејуп џамије у Цариграду, у турбету које је пројектовао чувени архитекта Синан, исти онај који је пројектовао и најчувенију Мeхмед пашину задужбину, мост на Дрини у Вишеграду.

Аутор: Петар Ристановић
Извор: Српски академски круг

Магацин.орг

СликаМађари већ вековима представљају своју земљу као колевку хусара, елитних јединица лаке коњице из ратова против Турака, што није ништа друго до кићење српским перијем. Многобројни научни радови потврђују да је сама реч „хусар“ српског порекла, и да су први хусарски одреди формирани у Србији. Уз то, Срби су кумовали настанку и угарских, и пољских, и руских хусара.

Прича о овим војницима препознатљивим по доламама, бритким сабљама и маркантној појави, почиње крајем 14. века са српским одметницима, неком врстом хајдука. Наиме, први хусари били су чланови овдашње ниже властеле и отпуштени телохранитељи племића, који су са доласком Турака изгубили све осим коња и сабље, разни најамници и скитнице. Те нерегуларне јединице издржавале су се пљачкањем територије под турском контролом, али се нису задржавали искључиво на томе, тако да и најстарији угарски документи хусаре описују као разбојнике. Према линигвистима, ова реч ушла је у угарски говор из српског језика. Њен корен, српско – хрватско „хуса“, значи разбојништво, пљачку, што упућује на то да је хусар био помешан са латинским корсар (цорсариус), односно пират, одакле се развило јужнословенско гусар.

Оплемењивање

Међутим, већ према документу из 1403, хусарски капетан је постао чин у коњици којој је припадало племство.

То је време када су Турци освојили велики део Србије и угрозили јужну Угарску. Отомански метод борбе био је изненађујући. Уместо да групишу све снаге на бојном пољу, користили су мале, покретљиве групе коњаника који су муњевито нападали небрањена упоришта и по потреби се брзо повлачили. Да би им се супротставили, Угари су за одбрану својих граничних утврђења ангажовали лако наоружане српске коњанике, јер су ови већ преузели тај начин борбе од Турака. Тако су хусари, са добијањем статуса у војсци, легализовали своју егзистенцију, а Угари добили добре, јевтине ратнике, често спремне да се боре само за оно што опљачкају – објашњава Душан Бабац, аутор књиге „Српски хусар“.

Он каже да је први хусарски испит снаге била Зимска кампања или Велика војна, која је започела 1443. под вођством Јанка Хуњадија (Сибињанин Јанка). Војска од 35.000 људи пошла је тада из Београда и освојила Крушевац, Ниш и Софију, при чему је претходница, састављена искључиво од коњице, сасекла на комаде турске снаге које су се прикупљале.

Српски плаћеници били су најбројнији и у првим пољским хусарским јединицама, и одиграли су кључну улогу у бици код Орше (1514), где је пољска војска победила Московите (Руси из Московске Русије). Хусари су тамо развукли центар московитске армије, а потом симулирали повлачење. Када је у потеру јурнула цела московитска коњица, изгубили су се са страна, док је гониоце дочекала јака артиљеријска ватра. Том приликом погинуло је 30.000, а заробљено 3.000 Московита, заједно са заповедником Иваном Чељадином и логором са 300 топова.

Делије, најхрабрији ратници

Слика– У Угарској, Пољској, касније Русији, увек су Срби доносили концепт хусара, да би га домаћини брзо усвојили и прихватили као свој, пошто се број Срба у њиховим редовима временом смањивао. Други народи су их врло ценили као ратнике. И у отоманској војсци, елитни вид коњице чинили су Срби, звани делије (од турског делил – водич). Они се помињу и у нашим народним песмама. Делије је био глас да се никада нису повукли са бојног поља, чак и када су били упадљиво малобројни. Због те ратничке вештине, Срби су, у време Војне крајине, били граничари са обе стране границе, и код муслимана и код хришћана. Уместо да буду у кметском положају, попут многих других народа, прихватали су и да ратују за друге због загарантованих права и слобода – каже Бабац.

Када је почетком 18. века дошло до укидања Војне крајине, Срби су, на позив руског цара Петра Великог, кренули у Русију да се тамо боре против Татара. Они ће 1724. формирати први регуларни хусарски пук у овој земљи, под називом „српски хусарски одред“. У наредном веку, није било рата који је Русија водила, а да Срби нису у њему учествовали, испољавајући велику храброст у борбама. Тако је током Седмогодишњег рата (1756 – 1763), Петар Текелија, потомак Јована Текелије, са својим хусарским пуком заузео и берлинско предрађе Шпандау, заробивши 1.000 Пруса, 15 виших официра и два топа. Годину дана касније, код Колберга, са 700 хусара јуришао је на 2.000 Пруса. Срби су и тада тријумфовали и заробили 60 пешака, једног официра и 10.000 граната.

Официри српских хусара су се посебно истакли у борбама током Наполеонове инвазије, што је један од најбурнијих периода руске историје, а њихова храброст и пожртвовање, били су главни разлози што су многи руски добровољаци 1876. похрлили да помогну Кнежевини Србији у рату за ослобођење и независност. А колико су Руси ценили српску ратничку вештину види се и по томе што су први и последњи командант чувеног Лајб Гвардејског хусарског пука, формираног 1775. на захтев царице Екатарине II, као њена елитна гарда, били Срби – први премијер мајор Штерић, а последњи генерал мајор Георгиј Иванов Штерић. У време владавине Александра III, као млад официр, у том пуку служио је и принц Ђорђе Карађорђевић.

Аутор – Душан Бабац
Извор – srbinside  http://srbinside.blog.rs/blog/srbinside/pioniri/2013/02/25/prvi-husari-bili-srbi

ImageНема историјске личности о коју су се мит и народна предања више огрешили од Вука Бранковића (1345 – 1397), српског великаша који је имао ту „несрећу“ да преживи Косовски бој. И дан-данас је његово име синоним за издају иако је, мимо популарног веровања, целог живота био трн у оку Турцима.

С друге стране, неки његови савременици су били лојални турски вазали, попут краља Марка Мрњавчевића, познатијег као Краљевић Марко, а стекли су вечну славу у народу. Сви знамо како се Краљевић Марко бије с Мусом Кесеџијом и опомиње Турке да не газе орање, а историјска чињеница је да је погинуо као турски војник борећи се управо против хришћана. Очигледно да је ПР био од кључног значаја у Србији и у средњем веку.

„Народно предање осудило је тешко и неправедно Вука Бранковића, као да је он издао на Косову. Он је, зна се, и пре и после Косова био противник Турака … а од Турака нити је што тражио, нити добио. Њему народно предање … није хтело опростити што на Косову није нашао смрт и он, уз толике друге витезове ‘кнеза честитога'“, пише Владимир Ћоровић у својој „Историји Срба“.

У Србији се мало зна и да је Вук Бранковић био ктитор Хиландара, а сахрањен је на Светој гори након што је 1397. године умро као турски сужањ. Судбину му је запечатило одбијање да са другим српским велможама као турски вазал учествује у бици против хришћанске војске код Никопоља 1396. године. Иронично, у тој бици се на отоманској страни истакао управо Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара, који је, што је још већа иронија, као награду добио већи део земаља Вука Бранковића.

Лазаревићи су, иначе, после пораза на Косову пољу били далеко предусретљивији према Турцима од „издајице“ Бранковића, што се Лазаревићима на крају исплатило, а Вуку обило о главу.

Вук је напослетку пао у султанове руке и послат је у изгнанство, где је и умро у оковима. Вероватно није очекивао да ће њега, осведоченог турског непријатеља, Србија данас више памтити као издајицу, превтљивца и турског чанколиза. Тако је и приказан у злогласном филму Здравка Шотре „Бој на Косову“ из 1989. године.

Извор – Blic

Пише: Раде Рајић

СликаУводна напомена: Како је централни догађај Косовске битке страдање султана Мурата и витешко дело Милоша Обилића на неки начин завијено вековним велом тајне, то се овом догађају ваља вратити аналитички кроз ондашње, средњовековне вредности и дух части. Тако ће се потпуније спознати суштина и истинитост тог, по нас и данас одсудног аспекта те битке.Из тог средишта засијаће и значај и обавеза Обилића духа у Српству.

О Милошу Обилићу

Најмаркантнија личност из наше књижевности, а посебно епске прозе и поезије је Милош Обилић (Димитрије М. Калезић, Етика Горског вијенца, Сремски Карловци 1969, стр. 12). Славећи његово изузетно дело и витешке врлине, народна епска песма је кроз Косовски мит и Култ Обилића уздигла овог јунака у национални узор витешке славе и части. Сваки народ признаје и указује част оним јунацима који се самопрегорно прихватају великих дела зарад општих, заједничких интереса. „Његош ценећи слободу, цени и поштује оне који су готови да падну за част, име и слободу, и тако доводи у везу са слободом част и лично име, и част и име национално“ (Ђорђе Бакић, Његошева филозофија права, Издавачка књижара „Славија“, Београд, 1938, стр. 81). У ствари, наш народни дух, свест и осећање, прихватили су и овековечили изузетне вредности Милоша Обилића, издвајајући га као светињу, која је у нашем народу била, и која би увек морала бити, поштована и уважавана као таква.

Ако народна свест наглашено издваја Обилића по врлинама карактера, части и витештва, она га уједно поставља за звезду водиљу свих славних витезова, јунака, хероја, и осталих знаних и незнаних ратника наше повести. Сви они заједно чине једно велико национално сазвежђе прослављених јунака чија је дела оплемењивао, подстицао и опијао Милошев дух.

То сазвежђе јунака и ратника могли бисмо, стога, назвати „сазвежђем Обилића“.

Но, тежња да се Косовском боју дају хришћански садржаји, са хришћанском етиком и духом, једним делом се негативно одразила на утврђивање истинитости догађања око саме битке, а нарочито око циља и начина убиства султана Мурата. Ова тежња је донекле ишла наруку поједностављеној верзији тумачења тока и коначног резултата Косовске битке. Највећа непознаница ове битке везана је наиме за њен централни догађај – Муратову погибију. С војничког гледишта, то је био њен кључни елемент за који су везани и Милошево дело и име.

Зашто Турци ћуте о Косовском боју

Јер, иако су Турци знали како је њихов цар заиста страдао, учинили су све да се та истина сакрије и успостави нека њима прихватљивија и другачија. Нарочито су раширена турска тумачења догађаја у којима се Муратова погибија објашњава подмуклим убиством, односно, убиством на превару. (На плочи у Муратовом турбету пише да „чувени великан из Лазареве војске неверник Милош Кобилић, налазећи се као рањеник међу изгинулим борцима, у тренутку када је љубио руку султанову извуче из рукава прикривен отровни ханџар те распори султана и учини га шехидом…“ /Јаша Томић, Косово, стр. 120/) Та верзија била је наметана захтевима и претњама по прихватању вазалног односа, а потом и ропским положајем Срба под турском влашћу.

У вези с тим поставља се неколико битних питања:

1. Зашто Турци тај догађај чувају као највећу тајну?

2. Шта се то тако и толико важно десило да га Турци упорно, вековима крију?

3. Да ли су Турци иједан други догађај из своје богате ратне праксе оволико чували од јавности и историјске оцене? (У контексту Косовске битке, познати историчар Марво Орбин о Турцима каже следеће: „Овај народ је веома постојан у ћутању и чувању тајни које су за њих неповољне, те им је немогуће ни застрашивањем ни обећањима извући из уста реч којом би наговестили оно што њихови господари желе да остане у тајности.“ /Хришћанска мисао – Живорад Јанковић, Прилог српском цртослову, 6. година 5/5 – 8/97, стр. 41/.)

Одговори на ова питања наговештавају један особит мотив, који би највероватније гласио:

На Косову пољу десило се за њих нешто поражавајуће, што се није поновило ни у једној другој битци, из мноштва које су водили по Европи, Азији и Африци.

Шта се заправо десило Турцима на Косову пољу

Уколико за претпоставку узмемо тај разлог, онда следи да је истина о страдању султана Мурата са војничке и националне стране за Турке било не само поражавајућа већ и срамотна. Имајући у виду склоп околности и вероватних могућности у вези са овим централним догађајем битке, прелиминаран закључак би могао бити следећи:

Српски витезови су успели да се пробију у центар бројније турске војске. Успели су да заробе Мурата усред његовог бојног распореда. Пат позицијом створеном његовим заробљавањем, они су га присилили да се самоубиством – властитим ханџаром – као насилник жртвује богу Виду, уместо јагњета које су Срби по предачким обредима жртвовали овом божанству. Сваки даљи ток битке за Турке постао је тада нецелисходан и опасан. Одустали су и од планираног годишњег ратног похода. Уместо свечано и победнички, с мртвим Муратом вратили су се морално посрамљени и војнички поражени у Турску.

Српска војска, и поред погибије кнеза Лазара и дела властеле, остала је као победница на бојишту – на пољу части остваривши и постављени тактички циљ битке.

Ако је, стога, постојала оваква или слична могућност догађања, која би с гледишта чувања части и образа обе стране захтевала прикривање, онда би то, макар по захтевима реалполитике, било и учињено, будући да овакав радни закључак одговара духу части. (Сетимо се сличног „дипломатског“ прећуткивања губитака НАТО-а при нападима на Србе у Републици Српској Крајини, Републици Српској и на Космету 1999; прим. Уредништва Српског Листа.)

Одређена резервисаност српске и турске стране према истини о догађањима у централном делу битке указује, наиме, на могућност нагодбе о накнадном тумачењу овога боја (коме се не само у турској већ и западњачкој историографији придаје значај далеко испод његових последица, не само по балканску историју; прим. СЛ). „Славећи цара Мурата турско предање је нужно морало начинити од српског јунака мучког убицу, те је тиме непосредно унизило и остале српске витезове“. (Миодраг Поповић, Видовдан и Часни крст, Библиотека XX век, Београд 1976, стр. 28) Но, турска верзија мучког убиства Мурата никако се не уклапа у српски витешки кодекс. (Мирјана Поповић-Радовић, Српски витешки кодекс, Народна књига, Београд 1989, стр. 182-193)

Такав јунак наметнут је нашој епској поезији.

Народно уздизање Милоша Обилића у највиши етички план, међутим, надвладало је турске намере омаловажавања и потцењивања њега, и свих осталих српских витезова. Тако је и византијски историчар Дука величао његово јуначко дело, описујући га као младог и храброг витеза који се заветовао чашћу и животом да убије тиранина. Штавише, овај историчар диже нашег јунака изнад хеленских. Такво тумачење и признање величине Милошевог дела није случајно и има основа.

Наиме, Муратова смрт – уколико је посматрамо кроз призму витешке части – заслужује додатно објашњење. Смисленим следом могућих начина његове погибије, долазимо до занимљивих и прихватљивих закључака. Мурат је, тако, на дан битке могао или преминути, или насилно изгубити живот. Постоје међутим поуздани докази да није умро, већ страдао. Ако је тако, могао је бити само убијен, или извршити самоубиство.

Узмемо ли у обзир могућност да је убијен, онда је могао или погинути у битци или бити заробљен па погубљен од Срба. Да је убијен у боју, то су у јеку борбе могли учинити Срби, или Турци као крајњу меру, да не би Србима пао жив у руке. Ово друго је мало вероватно, тако да се може занемарити. Могућност, међутим, да су га Срби убили, наводи нас на три познате верзије:

Прву, већ поменуту, да су му Срби дошли главе у јеку борбе;

Другу, да је Милош као пребег отишао у турску војску, и да га је, у погодном тренутку, на превару убио; и

Трећу, да га је убио неки „каурин“, притајен међу мртвима док је он обилазио бојиште.

Временом, прва верзија – да се управо Милош са својих дванаест витезова пробио до Мурата и извршио наведено дело, и друга, да је као пребеглица на турску страну изненадио све и убио га – прихваћене су код Срба, и као такве биле опеване, ушле у предања, слике, уџбенике и слично, док су Турци изабрали трећу варијанту.

Како је погинуо Мурат?

Њом су они чак истицали Муратову човечност и бригу за рањенике, која је неверницима дала прилику да га подмукло смакну.

Настављајући, међутим, сагледавање горе наведених верзија Муратове смрти, долазимо до следећих закључака: уколико пратимо могућност да је извршио самоубиство, могао је то учинити пре или после заробљавања. Могућност да се убио пре падања у руке Србима мање је вероватна, пошто су постојале шансе да се спасе откупом, разменом, наредбом да повуче војску и слично. Овакав избор прилика да не изврши самоубиство Мурату се морао учинити реалним, те је утолико већа могућност да су га Срби заробили – али и да је потом страдао на начин који није могао предвидети.

Ради појашњавања ове варијанте, ваља посматрати циљ и сврху његовог заробљавања. У видовданском духу, циљ заробљавања је жртвовање богу Виду, а у хришћанском кажњавање насилника и поробљивача. У војничком духу, пак, циљ је обезглављивање турске војске да би се она потукла и, коначно – у витешком – потврда националне витешке части као највише етичке вредности.

Видовданска традиција захтевала је жртвовање Мурата богу Виду. У складу са старим култним обичајем Срба „…Милош Обилић принеће жртву херојском богу свога народа на начин својих паганских предака: уместо јагњета на дан врховног Бога заклаће турског цара Мурата…“ (Миодраг Поповић, н.д, стр. 100)

Но, војнички, битне су све погубне последице по Турке које су могле бити, или су биле изазване заробљавањем Мурата.Дошло би, наиме, до моралног и борбеног слабљења турске војске услед шока који би тешко поднела, уз сталну опасност да у њој дође до потпуног расула. То су Срби веома добро знали. Јер, обезглављивање непријатељске војске одувек је сматрано изузетно важним, а често и пресудним предусловом за њен пораз и расуло. (Добар пример тога је српска победа на Велбужду 1330, када је Млади краљ Душан директно напао центар бугарске војске, не би ли заробио или убио бугарског цара Михајла Шишмана, што му је и успело.)

Замисао, стога, да се – по разбијању левог турског крила – делом одабране тешке коњице разбије центар турске војске и убије Мурат, имала је пуно основа. За такав задатак ваљало је одабрати добровољце и најбоље витезове који би то могли и да обаве. Витез који је тај одред одабрао, и њиме у боју командовао, јесте Милош Обилић. Могуће су и друге верзије, али оне не би у потпуности одговарале духу витешке части, кључном при провери уверљивости оваквог објашњења Муратове погибије.

Уживљавање у ситуацију да су српски витезови које је водио Милош Обилић заробили Мурата, да су их подстакле дате заклетве и витешки идеали части, те да је његовим заробљавањем успостављена својеврсна пат позиција, пред нама отвара следеће могућности за тумачење даљег тока догађаја:

Мурату је, изгледа, предочено да мора бити погубљен – било да му се одруби глава, или да се убије. Самоубиство му се, наиме, нуди из поштовања спрам његовог султанског (царског) достојанства и у духу части српских витезова. (Слично је дозвољавано заробљеним самурајима, да би сепукуом /„харакиријем“/ спасли своју част; прим. Р.Р.) Одсецање главе би за Мурата и турску војску било превелика срамота и понижење.

Самоубиство, међутим – забијањем ханџара у стомак – сматрано је достојним њега као ратника и цара.

Иако је све наведено претпоставка у складу с витешким поимањем части, ваља напоменути да се те могућности веома подударају и са познатим чињеницама из самога боја.

Ток Косовске битке

Уз то, неоспорно је и да се оваквим – или сличним – следом догађаја који су довели до Муратове смрти, и утицали на ток саме Косовске битке, може понајбоље објаснити зашто су Турци тежили да се све то прикрије велом тајне.

Истину је требало избрисати из прича и препричавања. Заробљене српске витезове са кнезом Лазаром ваљало је побити, а самим Турцима запретити најсуровијим казнама ако би било шта о томе казали, записали или на било који други начин одали. Водити даље битку са осталим делом српске војске није било потребно нити је имало смисла, пошто је постојала опасност од потпуног расула турске војске. (Поред Мурата, убијен је и његов син Јакуб, по налогу свога брата Бајазита. У боју је усто погинуо Велики везир и доста других бегова и старешина.) Ретке су наиме војске које би по губитку војсковође остајале војнички хомогене и извојевале победу. Ни Турци ту нису били изузетак, посебно на туђој територији где страх од заробљавања може бити пресудан.

Имајући све то у виду, Бајазит је одустао од планирног годишњег ратног похода и повукао војску с Косова ка Једрену.

Косовском битком, а нарочито улогом Милоша Обилића у централним догађањима око Муратове смрти, исказало се српско витештво у његовом најузвишенијем виду. („Милошев одлазак на Косово поље да убије турског цара Мурата и да разбије и победи турску силу те тако да сачува част, образ и достојанство своје нације, (…) идеалан (је) и јединствен пример у историји човечанства.“ /Ђорђе Бакић, Његошева филозофија права, Издавачка књижара „Славија“, Београд, 1936, стр. 79/.)

Милошев подвиг се огледа у следећем:

Прво, замисао да треба убити Мурата вероватно је његова, као и да се за тај најтежи и најважнији задатак у целој битци морају одабрати најбољи витезови који желе – и могу, без обзира на цену – да га изврше. Уједно, он је био њихов војвода и све се одвијало под његовом командом;

Друго, Милош се пред Лазаром заклео да ће убити Мурата, знајући да га чека сурова смрт. Он се унапред жртвовао, иако то није морао. Свесно, зарад општег, вишег циља од којег је зависио исход битке, пошао је у сигурну смрт – али и у вечну славу.

Треће, он својом личношћу уједињује ратнике старе српске вере са витезовима нове, хришћанске, оба се светоназора у њему спајајући и на свој начин настављајући да трају кроз видовдански култ и хришћански војнички дух. Јуначким чином заробљавања Мурата Милош је учинио подвиг, увеличан витешком понудом султану да сам одузме себи живот.

Четврто, понудом Мурату да изврши самоубиство навео га је да се сам жртвује богу Виду као насилник, освајач, тиранин и непријатељ. Тако Милошев мач остаје чист – као мач Божије правде, изнад Муратове главе као претња сваком злу, али и симбол части, истине, вере и правде.

Пето, сам чин оваквог жртвовања Мурата – кога су Турци макар делимично морали били свесни – за све њих био је поражавајући, а за целу војску тешка срамота, тим пре што се све то догађало усред њихове војске а они били немоћни ишта да учине. Јер, Турци са Бајазитом на челу су томе присуствовали као пуки посматрачи, пуни стида што су дозволили да им цар буде заробљен, и да се тако самосатре.

Шесто, што после Муратовог самоубиства више није могло бити говора о било каквој предаји или нагодби, већ је свима остало једино да се боре до смрти; и

Седмо, ваља знати да је такво витешко дело – по садржајности, етичности, јунаштву и пожртвовању – јединствено у светској историји, да му нема равна ни у антици, како је нагласио ромејски историчар Дука.

Но, иако су Срби прихватили наметање османске верзије Милошевог дела, као да су сви осећали да она није истинита. Наш народ као да је знао да турска тајновитост и перфидија прикривају нешто кудикамо важније, часније и витешки достојанственије од ма колико значајног атентата. Отуда општенародно уздизање Милоша Обилића на виши етички план, мада само његово постојање није историографски доказано, као што му се не зна ни право име. Незабележен је као властелин, иако је могао припадати српском племству витешког звања.

Витез Милош Обилић ипак највероватније јесте био, јер неко из другог сталежа то никако не би могао урадити. Али, витез је могао постати сваки јунак који се истакао у борбама, честих не само с Турцима, и то неколико веома значајних и пре Косовске битке.

Тако је витезом могао постати неко из народа, што не умањује значај нити важност порекла. Та двојност Милошевог порекла увек је служила као подстицај народним вођама, његовој аристократији – али и сваком другом обичном човеку, који је могао да се искаже и потврди јунаштвом и пожртвовањем у свакој битци или боју. Милош је тако постао узор и богатијем слоју и обичном народу.

Милош Обилић јунак или…?

Његово име и презиме се временом мењало, да би се у народу коначно усталило као Милош Обилић. (У Хиландару је 1803. насликан његов лик са ореолом и натписом „Свети Милош Обилић“, потом и у неким другим црквама. /Леонтије Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца, Народни музеј у Смедереву, посебно издање, књига 1, Смедерево 1965, стр. 191-194/.) Турске верзије његовог презимена као „Кобила“, „Кобиловић“ или „Копиловић“ требало је, ваљда, да му се наругају, да потцене и обезвреде и њега и све остале јунаке и витезове са Косова.

Но, уколико су Турци хтели да му презиме вежу за „кобилу“, Срби су га изостављањем „к“ етимолошки спојили с појмом обиља – што је једно од три посвећености или моћи бога Вида (божанства обиља, светлости и јунаштва – то јест рата). Тако је народ Милошем Обилићем повезао култно и јуначко с Видом и Видовданом, па и са телесним и духовним видом као начином спознаје Истине. Тиме је народна свест уобличила идеалну целину спојем старе српске вере видовданског, ратничког култа, хришћанске вере у духу светих ратника, нашег светосавља, и српског витешког кодекса.

Пошто се народ држао искључиво презимена Обилић, турска подругљивост ту више није имала значаја. Милош је пак народно име: „човек од миља“ – односно хришћанске, родовске, свенародне и општечовечанске љубави. Но, пошто је и беспрекорни представник витешке, мушке, војничке и националне части, „Милош“ се може сматрати и нашим најмоћнијим и најлепшим именом, са значењем „част душе Српског народа“.

Кроз народне песме о Милошу Обилићу временом је створен узор мушкарца, витеза и националног јунака. Он оличава отменост, достојанство, озбиљност, карактерност и честитост аристократског духа, његову високу част, снажну вољу и јунаштво. Милош је икона јаког човека мужевне лепоте, пуног родољубља, отачествољубља, и националног поноса. Његова храброст се испољава увек у правом тренутку и на прави начин, оплемењена моралном узвишеношћу. Његош Милоша узима као идеал човека и витеза. „Овај витез је за нашег песника једна врста божанства“ наводи Димитрије Калезић. Владика Раде као да свима, а посебно војсци поручује:

„Куда ћете с клетвом прађедовском?
Су чим ћете изаћ’ пред Милоша,
И пред друге Српске витезове,
Који живе докле Сунце грије? “

Међутим, Милошево поклоњење части својим основним етичким вредностима као да универзално важи за сва времена и према сваком непријатељу и завојевачу на нашим исконским, предачким земљама. Дух Обилића се јасно испољио у Првом и Другом српском устанку, током дуге, витешке борбе Црногораца и Крајишника противу Турака, у Балканским ратовима, а нарочито у Првом светском рату. (Када су, тако, 1915. артиљерци по наређењу ископали велике јаме недалеко од Пећке патријаршије и у њих слагали делове топова, тужно се растајући са њима и љубећи им и милујући цеви, један од војника је рекао: „Зар да ти ја својом руком ископам раку – Милошу мој!“ Толико је тада јуначки и витешки култ Обилића био усађен у народу и војсци да је пренет и на оружје, на све топове којима су се Срби прославили преходних четири године. /Опширније: Б. Нушић, Деветсто петнаеста, Новинско-издавачко предузеће „Јеж“, 1958, стр. 317-318.)

Такође, на Цетињу је столећима постојала Обилића пољана. На њој су се окупљали ратници, војводе, кнезови и сердари, и заветовали се на витешка дела не би ли имали „су чим изаћ пред Милоша и остале српске витезове“. После бојева је на тој пољани додељивана Обилића медаља – али на јединствен начин. Тада би наиме – окружен народом и главарима, војводама и ратницима – књаз Никола окачио Медаљу на једну грану, уз напомену да изађе и узме је онај који мисли да је заслужио, и да је ње достојан. И увек би излазио само један ратник, онај који се највише истакао јунаштвом у боју, и за кога су и остали прећутно сматрали да му припада тај највиши орден за врлину и храброст.

Ваља при том имати у виду и да је Његош установио Обилића медаљу и због тога што је, по њему, Милош Обилић собом и својим подвигом за навек потврдио непобедив дух Српске нације. Мало је, уз то, познато и да у Београду постоји Обилића капија, посвећена овом поносу Српства и нашим оружаним формацијама.

Нарочито данас ваља памтити и да су официри српске војске васпитавани на високим вредностима витештва. Над улазном, Обилића капијом касарне 7. пешадијског-гардијског пука, окренутој средини раскрснице Немањине и Ресавске улице, гардисти су имали прилику да пролазе испод Милошевог лика који их „стално посматра и прати, храбри и подстиче“.

Та капија и сва остала витешка знамења на тој згради постоје и данас, подсећајући нас на ратничке врлине и обавезе српске војничке, официрске и витешке части.

(Српски лист)

http://www.intermagazin.rs

СликаСви извори се слажу да је битка била велика, силна и крвава. Сви се слажу и да је почетна предност била на српској страни. Онда долази до размимоилажења између легенде и историјских извора. Легенда, коју је прихватила готово читава историјска наука, каже да је надомак победе Вук Бранковић повукао војску, претходно се договоривши са Турцима, што је Бајазиту омогућило да удари с бока у главнину српске војске, зароби и убије кнеза Лазара, као и да разбије одред Влатка Вуковића. Пре тога, српски витез Милош Кобиловић или Кобилић, који се од XVIII века назива само Обилић, стигао је до Муратовог шатора оборивши врх копља на доле у знак предаје. Док је Мурату љубио ноге изненада је потегао нож и распорио га „од учкура, па до грла бијела“. Вести о српској победи потичу отуда што је Влатко Вуковић још док битка није била решена у два маха слао гласника краљу Твртку, што је овај проширио на запад. А Турци нису окупирали Србију упркос победи, јер се Бајазит вратио у Једрене да би учврстио престо. Погибија на обе стране била је масовна, али Срби, за разлику од Турака, више нису могли да обнове снаге.

Према ономе што се из познатих историјских извора да закључити, ствари стоје другачије:

Срби не само што су почели да побеђују, него су и наставили борбу истом жестином, све до коначне победе. Турски султан није убијен на превару, него у борби, јуришом једног српског одреда. Бајазит није убио брата Јакуба, него је овај такође погин-уо у борби. Као убица Мурата ннгде се не помиње Милош Кобиловић, нити било који други витез. Кнез Лазар је погинуо на крају битке, када је њен исход већ био решен у српску корист, али не зна се под којим околностима.

Може бити да се са мањом групом војника издвојио на бојишту, што је Бајазит приметио и устремио се на њега. Најзад, о издаји Вука Бранковића нема говора – напротив, сви расположиви подаци о овом велможи упућују на потпуно супротан закључак.

Поређење података из легенде са онима из поузданих историјских извора даје превагу потоњима.

Што се Милоша Кобиловића тиче, зна се да су га измислили већ најранији турски извори, као и ошптеприхваћену верзију о мучком убиству Мурата. Такав начин писања у потпуном је складу са тадашњим турским обичајима. Тур-ци нису могли да признају да им је султан погинуо на бојишту од бољег витеза. За њих је султан најбољи, и може да погине само преваром, која, опет, може да уследи јер је он превише добродушан и широке руке. Зато је поверовао једном „каурину“, који је, као и сви други „каури“, зао и покварен, па је злоупотребио султанову доброту. Да би још више потценили убицу дали су му подругљиво презиме Кобиловић. У том турском извору и дословце пише да је султана убио неки „син кобиле“. Код Срба, међутим, такво презиме никада није постојало, посебно не код једног витеза (у српском предању „к“ је и скинуто зато што је штрчало у лепим причама о Милошу). Истраживачи су дали своју реч о томе: о постојању Милоша Обилића нема ни једног доказа, као и о неким другим јунацима из легенде (Топлице, Косанчића, итд.). У новије време има мишљења да је Мурата убио брат кнегиње Милице, командант једног српског одреда, а да су Срби прихватили турску верзију настојећи да се успоставе добри односи са Бајазитом. Такав став се, илак, за сада не може прихватити са сигурношћу.

Тврдње о Твртковој заблуди у српску победу такође су неуверљиве. Већ знајући да су се у времена вести преносиле само лично, постаје јасно да Влатко Вуковић није могао у току преподнева два пута да обавести свога краља удаљеног 200 километара, и то преко неприступачних планина Црне Горе и Босне, па још да овај, док не стигне трећи гласник, доведе у заблуду све суседне државе. Срећом, оваква размишљања су непотребна јер је писмо краља Твртка Трогиру упућено тек 1. августа, када се засигурно све знало. Уочавајућн несагласје у датумима Ћоровић каже само да је то „врло занимљиво“, али остаје при тези о Твртковој заблуди. Занимљивије је, међутим, видети како се све време понашао краљ Твртко, јер би га свакако губитак главнине војске на Косову и српски пораз довео у једну, а обрнути случај у сасвим другу ситуацију. С пролећа 1389. године краљ Твртко је предузимао акције за освајање далматинских градова, најпре Трогира и Сплита. Велико турско надирање пореметило му је планове, па је зауставио започету акцију и војску са најбољим војсковођом пребацио на сасвим другу страну – на Косово. Такво повлачење Тврткове војске искористили су Мађари и њихове присталице у Далмацији, потиснувши малобројне остављене босанске поседе и освојивши Клис. Али нису стигли даље да напредују, јер је Твртко одмах после Боја на Косову, уверивши се да су Турци разбијени и одбачени, вратио војску на запад да настави у мају започете борбе:

„Та војска пређе одмах у напад и крајем септембра допрла је већ до Задра и ту попалила све куће до под њихове градске капије… Тек у трећој бици, 10. децембра, разбише Босанци своје противнике, који се ‘срамно’ повукоше испод Вране. Пет дана иза тога би повраћен и Клис и тако успостављен и раније стечен посед и углед босанског краља. Млетачка република обавештавала је угарски двор о босанским успесима, јављајући отворено како су далматинска места у великом страху и недоумици да ли ће уопште моћи одолети Твртковој снази“, наводи Ћоровић. С почетка следеће године Твртко је наставио освајања, да би се 10. јула први пут потписао са проширеном титулом: „Краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја“.

Твртково понашање је, дакле, понашање косовског победника, никако губитника. Наведени подаци сведоче да његов део војске на Косову не само да није потпуно страдао, него да је имао тек незнатне губитке, што сем доказа о победи говори и о неоснованости легенде о катастрофалној српској погибији. Штавише, ако Тврткова трећина од укупне војске на Косову није озбиљније страдала, овда нису страдали ни одреди кнеза Лазара и Вука Бранковића, јер је такав био карактер ондашњих битака: победник је просто уништавао све на бојном пољу. Постоје само теоретске могућности да је Лазарева војска потпуно изгинула, а Тврткова остала очувана, али онда следи питање зашто у том случају Твртко није посео Лазареву државу, тим пре пошто је остала без владара? На ово Ћоровић даје следећи одговор:

„Као исправан савезник, Твртко после Лазареве погибије није предузимао ништа у Србији да појача свој утицај или рашири своје међе“.

Чини се, ипак, да је овакво објашњење наивно. Ту више није било речи о „савезништву“ – у случају да је Лазарева војска била потпуно уништена – већ сада о легитимном праву Твртка да поседне Лазареву дрхаву и тиме је узме под своју заштиту. Он је и по титули и по пореклу пре свега био српски краљ, са јасно израженом намером да своје краљевство са дела српских земаља које је држао прошири на све српске области и постане наследник царства. Најзад, освајање је у природи. свих средњевековних владара, и логично је било очекивати да, уколико је Србија заиста после Боја на Косову толико ослабљена, Твртко освоји управо њу, а не да крене на запад и сем Мађарима замери се и моћној Млетачкој републици. Зато понашање краља Твртка може да објасни само једна чињеница: знао је да је Србија на Косову победила, и да је била јака.

Исти разлог важи и за неистицање претензија Вука Бранковића на упражњени кнежевски престо. Ако се он у дослуху са Турцима стварно повукао са косовског бојишта, то би најпре значило да је очувао своју војску, која је морала бити велика, јер је Вук Бранковић држао велике градове (међу њима и Скопље, које је узео од краља Марка) и богате косовске руднике. Даље, то би значило да би он први затражио турско вазалство, а да би за све своје услуге био награђен додељивањем Лазареве територије. Све се, међутим, десило потпуно обрнуто. Поуздани историјски извори казују да је управо Вук Бранковић био најжешћи противник Турака. Словио је као проугарски оријентисан и није се сложио са кнегињом Милицом када је ова ујесен 1389. затражила турско вазалство. То вазалство није прихватио и остао је потпуно слободан, али сам. заблуду све суседне државе. Срећом, оваква размишљања су непотребна јер је писмо краља Твртка Трогиру упућено тек 1. августа, када се засигурно све знало. Уочавајућн несагласје у датумима Ћоровић каже само да је то „врло занимљиво“, али остаје при тези о Твртковој заблуди. Занимљивије је, међутим, видети како се све време понашао краљ Твртко, јер би га свакако губитак главнине војске на Косову и српски пораз довео у једну, а обрнути случај у сасвим другу ситуацију.

С пролећа 1389. године краљ Твртко је предузимао акције за освајање далматинских градова, најпре Трогира и Сплита. Велико турско надирање пореметило му је планове, па је зауставио започету акцију и војску са најбољим војсковођом пребацио на сасвим другу страну – на Косово. Такво повлачење Тврткове војске искористили су Мађари и њихове присталице у Далмацији, потиснувши малобројне остављене босанске поседе и освојивши Клис. Али нису стигли даље да напредују, јер је Твртко одмах после Боја на Косову, уверивши се да су Турци разбијени и одбачени, вратио војску на запад да настави у мају започете борбе: „Та војска пређе одмах у напад и крајем септембра допрла је већ до Задра и ту попалила све куће до под њихове градске капије… Тек у трећој бици, 10. децембра, разбише Босанци своје противнике, који се ‘срамно’ повукоше испод Вране. Пет дана иза тога би повраћен и Клис и тако успостављен и раније стечен посед и углед босанског краља. Млетачка република обавештавала је угарски двор о босанским успесима, јављајући отворено како су далматинска места у великом страху и недоумици да ли ће уопште моћи одолети Твртковој снази“, наводи Ћоровић. С почетка следеће године Твртко је наставио освајања, да би се 10. јула први пут потписао са проширеном титулом: „Краљ Рашке, Босне, Далмације, Хрватске и Приморја“. Твртково понашање је, дакле, понашање косовског победника, никако губитника. Наведени подаци сведоче да његов део војске на Косову не само да није потпуно страдао, него да је имао тек незнатне губитке, што сем доказа о победи говори и о неоснованости легенде о катастрофалној српској погибији. Штавише, ако Тврткова трећина од укупне војске на Косову није озбиљније страдала, овда нису страдали ни одреди кнеза Лазара и Вука Бранковића, јер је такав био карактер ондашњих битака: победник је просто уништавао све на бојном пољу. Постоје само теоретске могућности да је Лазарева војска потпуно изгинула, а Тврткова остала очувана, али онда следи питање зашто у том случају Твртко није посео Лазареву државу, тим пре пошто је остала без владара? На ово Ћоровић даје следећи одговор: „Као исправан савезник, Твртко после Лазареве погибије није предузимао ништа у Србији да појача свој утицај или рашири своје међе“. Чини се, ипак, да је овакво објашњење наивно. Ту више није било речи о „савезништву“ – у случају да је Лазарева војска била потпуно уништена – већ сада о легитимном праву Твртка да поседне Лазареву дрхаву и тиме је узме под своју заштиту. Он је и по титули и по пореклу пре свега био српски краљ, са јасно израженом намером да своје краљевство са дела српских земаља које је држао прошири на све српске области и постане наследник царства. Најзад, освајање је у природи. свих средњевековних владара, и логично је било очекивати да, уколико је Србија заиста после Боја на Косову толико ослабљена, Твртко освоји управо њу, а не да крене на запад и сем Мађарима замери се и моћној Млетачкој републици. Зато понашање краља Твртка може да објасни само једна чињеница: знао је да је Србија на Косову победила, и да је била јака. Исти разлог важи и за неистицање претензија Вука Бранковића на упражњени кнежевски престо. Ако се он у дослуху са Турцима стварно повукао са косовског бојишта, то би најпре значило да је очувао своју војску, која је морала бити велика, јер је Вук Бранковић држао велике градове (међу њима и Скопље, које је узео од краља Марка) и богате косовске руднике. Даље, то би значило да би он први затражио турско вазалство, а да би за све своје услуге био награђен додељивањем Лазареве територије. Све се, међутим, десило потпуно обрнуто. Поуздани историјски извори казују да је управо Вук Бранковић био најжешћи противник Турака. Словио је као проугарски оријентисан и није се сложио са кнегињом Милицом када је ова ујесен 1389. затражила турско вазалство. То вазалство није прихватио и остао је потпуно слободан, али сам. изражаја: Турци су послали део своје војске, која је, заједно са српском војском, протерала Мађаре. Настао је мир, и све је кренуло по старом. У односу на време пре Боја на Косову ситуација се променила утолико што је надкопаоничка Србија, уместо мађарског, постала турски вазал.

 Аутор – МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋТАЈНЕ “ВУКОВЕ РЕФОРМЕ“

СликаПисати о Боју на Косову веома је лако, али под једним условом: да писац није Србин.

Странац, који не познаје наш духовни склоп, наше митове и легенде, просто би применио научни метод истраживања: навео би све познате податке, из најразличитијих извора, и онда извео закључак.

То би изгледало овако.

Временски блиско бици је писмо краља Твртка Трогиру од 1. августа 1389. године, где се без трунке недоумице говори о српској победи. Једно крило српске војске предводио је најбољи Твртков војсковођа, војвода Влатко Вуковић, који се до 1. августа свакако вратио у Босну и свом краљу дао информације из прве руке. Следећи извор је писмо фирентинске општине краљу Твртку, у коме се истиче да су они већ знали за хришћанску победу, „како из приспелих гласова, тако и из писама многих људи“.

Фирентинци су знали и за погибију турског султана Мурата, коју овако описују:

„Срећно и три пута и четири пута срећно дванаест заклете властеле, која је продревши кроз чете непријатеља и кроз ланцима уокруг везане камиле јуначки продрла до Муратовог шатора. Срећан нада све друге онај који је вођу такве силе мачем храбро убио ударивши га у грло и трбух“.

Следи француски извор: „У исто време када је настало писмо фирентинске општине, у Паризу је Филип Мезијер забележио да је Мурат поражен од хришћана и да је погинуо заједно са сином у боју“, наводи Сима Ћирковић у коментару за издање монографије Стојана Новаковића „Срби и Турци XIV и XV века“.

Познат је и један венецијски извор од 28. јула 1389. године. Тог дана су Венецијанци послали посланика Муратовом иаследнику, не знајући још је ли то Бајазит или Јакуб, саветујући га да му опрезно каже како су се о Боју на Косову разне ствари говориле, којима се ипак веровати не може“. Не треба много познавати тадашњу дипломатију, да би се извео поуздан закључак: овако се обраћа пораженом, а не победнику. Победнику би биле упућене честитке, зачињене уобичајеном латинском слаткоречивошћу. Најзад, сачуван је и један документ настао само 12 дана после битке на турској територији, који посредно говори о њеном исходу. Ту се каже да су у Турској избили такви немири, да су руски свештеници морали што пре да је напусте. Опет, познато је да су немири у Турској настајали само после пораза, а никако после победа, тим пре пошто је питање наследства одмах решено, јер је бој преживео само један Муратов с“Косовска битка није изазвала ниједну промену која би несумњиво сведочила о српском поразу. Турци су се, иако је ратна година почињала, а Бајазит је решио питање наслеђа престола у току саме битке, повукли у Једрене; операције су обновили тек у јесен исте године“, пише академик Радован Самарџић у својој књизи „Косовско опредељењеИ тако, наш странац из овог примера не би се много мучио: сви познати савремени извори говоре о српској победи у Боју на Косову, а како још потичу са различитих страна, сумњи заиста нема места. Али, како ћемо по том питању да се поставимо ми? Јер, после извесног протока времена – о коме ћемо касније – настала је легенда о српском поразу, важећа све до данашњих дана.У међувремену, од настанка првих историјских извора који говоре о српској победи до њиховог претварања у легенде о поразу, говорило се о нерешеном исходу „Неки савремени и неки млађи извори, један дубровачки и један италијански летопис и једна похвала кнезу Лазару настала пре 1402. године, говоре о неодлучној бици“, пише Сима Ћирковић. Он каже да су такве вести до сада тумачене као приступање истини коју су о Косову рекла каснија времена, и поставља питање да то у ствари није био почетак одступања од истине, али на жалост не даје одговор.

„Истину“ коју ми знамо о Боју на Косову чине народно предање и легенда, које озбиљни историчари не сматрају поузданим сведоком историје. О томе Радован Самарџић пише:

„Преузимајући вести један од другог, они (хроничари од XV до XVIII века) су преносили и предање од оног тренутка када је оно нагризло историјско језгро вести: више „од тога, предање је, витално у народу, стално зрачило и утицало, непрестано притицало у списе, односило, све даље, изгубљени трун истине од обале времена и стварне историје. А како се цела ствар налазила у рукама људи, и страних и наших, чије критичке способности нису превазилазиле снагу овог несвесног процеса и који, што је још теже, нису ни имали могућности, у изворима, да комплексније решавају проблеме, него су се произвољно хватали најближих обавештења и преносили их, исто тако произвољно, у своје списе, историографија ХV-ХVIII вeка одступила је, чини се, од историјске истине још више него усмена традиција“.

После тог времена, са Иларионом Руварцем јавила се критичка историографија, али је његова борба против предања значајна пре свега као доказ о снази тог предања: на крају је изјавио да је на прве вести о Боју на Косову најбоље не освртати се. И као што је победило Руварца, предање је однело победу и над готово свим потоњим историчарима. Посебно је ојачало са Вуком Караџићем, када се читаво „народно стваралаштво“ уздигло до нивоа недодирљивог култа и неспорног ауторитета. Десило се да народно предање, „као усмена историја неуког пука“ (Р. Самарџић), надјача праву историју, баш као што су десетерци скромних домета проглашени већом уметношћу од оне истинских уметника. Најзад, и вековима усавршавани српски књижевни језик постао је „гори“ од простонародног.

Аутор – МИЛОСЛАВ САМАРЏИЋТАЈНЕ „ВУКОВЕ РЕФОРМЕ“

СликаПрема природи давања у освојеним хришћанским земљама под Турцима постојале су четири врсте пореза: порез у живој деци или данак у крви, порез у народној снази, порез у земаљским производима, и порез у новцу. Порез у живој деци или данак у крви плаћали су хришћани четири провинције, дајући султану 10.000 најљепше, најкршније и најздравије деце од 10 до 12 година.

Девширма, „одабир” (данак у крви), османски систем за регрутовање деце у султанову службу, с почетка XIV века: из сеоских крајева насељених немуслиманским становништвом редовно су одвођени дечаци, који би потом били „преваспитавани”, превођени у ислам, учили турски и обучавали се за разне државне службе. Већина их је додељена капи куларима, нарочито јаничарима, али неки су могли бити одабрани за службу на Унутрашњем или Спољном двору. Током XV и XVIвека велик, а често и најважнији део османске политичке и војне елите састојао се од људи скупљених преко девширме, што значи да је она била и систем који је омогућавао друштвени успон. Због све већег притиска који су поданици муслиманске вере вршили на султана у жељи да остваре војну и политичку каријеру, али и због све веће корупције мешу османлијама, девширма је током XVII века полако изашла из праксе.

Одузета деца турчена у Цариграду и врло брижљиво спремана за војнички живот. Од њих су послије постајали они силни и чувени јаничари који су као пешаци ратовали. Узимање овог пореза стављало је родитеље на неисказане муке и патње. Они су у свом очајном положају долазили на врло тешке мисли: често су сами сакатили своју кршну и здраву децу, и најпосле почели су нејаку децу после десете, а прие дванаесте године женити, да би их на овај начин задржали и сачували, знајући да Турци нису хтели нипошто да раскидају брачне везе. И ово је било једино спасоносно средство против узимања деце и тешког мучења родитеља. Давање данка у крви трајало је скоро непуна два виека у српским земљама.

Десетине хиљада деце Османлије су отеле, одгајиле их као муслимане у јединице Јањичара и спремали их да убијају хришћане.

Бивши јаничар описује девширму

Кад год упадну у коју земљу и народ покоре, тада царски писар одмах за њима иде и што год је дечака све у јаничаре узима, а за свакога даје пет златника и шаље преко мора у Анадолију, где их чувају. Таквих дечака бива око две хиљаде. А ако од непријатељских људи не би добио довољно, онда од свих хришћана у његовој земљи који имају дечаке ове одузимају у свакоме селу, одредивши колико које село може дати највише да би ипак број био увек потпун. A ове дечаке које из своје земље узима назива чилик, а после своје смрти сваки од њих сав свој иметак може остављати коме хоће. Али оне које узима од непријатеља називају пвнџик. Ови после своје смрти не могу ништа оставити, већ све прелази цару, осим ако се неко тако понесе и заслужи да буде ослобођен, тај може дати после своје смрти коме шта хоће.

Хришћанска критика девширме у Житију Георгија Новог из Софије (1539)

Ово се догодило за време владавине безбожног, неправедног и злог турског султана Селима. У потаји, лукаво, он је у трећој години своје владавине разаслао гласнике и службенике у све крајеве својих многих краљевстава и наложио им да с војницима оду тамо где има хришћанских кућа.

И ако у кући неког хришћанина нађу три сина, два нека узму за цара, а трећега нека оставе родитељима. Али ако хришћанин има само једног сина, њега нека му узму силом, за цара. Ови учинише како им је цар наложио, обрезаше их према безбожничкој сараценској [муслиманској] вери и научише их лажљивој књизи имамовој. Потом тај цар даде наредбу да се деца обучавају у војним вештинама: да се боре и да јашу коње. Кад би достигли зрелост, цар би их обасипао великим почастима и звао их јаничарима. А они су били тако заслепљени да су се почели понашати беспризорно, чак и према сопственим родитељима, сопственим мајкама и очевима, да су стали убијати хришћане на најсрамнији начин, па су тако били и гори од Сарацена.

Извор: Магацин

СликаКада султан Сулејман I 1521. године осваја Београд, он уз остале драгоцености преноси у Цариград и мошти св. Петке. На молбу молдавског господара Василија 1641. године мошти су пренете у град Јаши, где се и данас налазе, осим два прста шаке, који су у капели свете Петке на Калемегдану.

У турској серији Сулејман Величанствени, која  прати буран живот, успехе, походе, интриге на двору и у харему за време његове владавине, није приказано да је управо он  украо мошти Свете Петке или Параскеве (грч. Παρασκευή – петак) која је била хришћанска подвижница из 11. века и однео их у Цариград.

Наиме, родила се у граду Епивату (Пиват – на турском Бојадис), који се налазише на обали Мраморног мора између Силимврије и Цариграда уТракији половином 10. века. Из имућне и веома побожне породице. Имала је брата, који се звао Јевтимије, и који се замонашио веома млад, а касније би изабран за епископа Мадитског (989″996)

Још као девојчица, док је са мајком одлазила у цркву и чула речи Божанског Јеванђеља: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном да иде“ (Мк. 8, 34), она свим срцем припаде Господу и када одрасте придружи се плејади благочестивих угодника Божијих.

Након смрти својих родитеља, жељна подвижничког живота она напусти родитељски дом и оде у Цариград, а затим се запути у пустињу Јорданску, живећи строгим отшеличким животом, где се Христа ради подвизавала све до старости своје. У доба позне старости послуша глас Анђела Божијег, остави пустињу и врати се у свој родни град, Епиват. Ту она поживе још две године у непрестаном посту и молитви, па се представи Богу у 11. веку.

Њено тело би од стране верних сахрањено по хришћанским обичајима, али не на градском гробљу већ издвојено од других.

СликаБогоугодни хришћани из тог места после јављања светитељке у сну неком Георгију и Јефимији пронашли су место где су биле закопане њене мошти, извадили су их из земље и положили у храм светог Петра и Павла у Епивату. Њене чудотворне мошти преношене су у току времена много пута. Најпре у Цариград, па одатле их бугарски цар Јован Асен 1238. године пренесе у Трново, да би биле пренете у Влашку након пада Бугарске под Турке. Када је и Влашка постала угрожена турским упадима, а на молбу српске кнегиње Милице мошти су пренете у Београд. Када султан Сулејман I 1521. године осваја Београд, он уз остале драгоцености преноси у Цариград и мошти св. Петке. На молбу молдавског господара Василија 1641. године мошти су пренете у град Јаши, где се и данас налазе (осим два прста шаке, који су у капели свете Петке на Калемегдану).

Широм наше земље налази се и велики број лековитих извора, који су посвећени св. Петки. Један од њих је извор св. Петке у калемегданској тврђави у Београду где су њене мошти дуго времена почивале. Та чудотворна и лековита вода (агијазма, грч. αγίασμα) ове светитељке, лечи све болеснике, који са вером у Бога и љубављу према овој светитељки прилазе к њој.

Црква је слави 14. октобра по старом, односно 27. октобра по новом календару. Ову Параскеву наш народ обично зове св. Петка а у српским приморским крајевима „Петка Биоградска“, јер су јој мошти почивале такође и у Београду. Такође је позната и као Петка Трновска, јер су јој мошти биле у Трнову.

(slavicnet.com)

ТАКО СЕ НЕКАД БРАНИЛО СРБСТВО: ДЕСПОТ ЂУРАЂ ЗАПРЕТИО ЈЕ ПОГУБЉЕЊЕМ АКО СЕ ПОТПИШЕ УНИЈУ СА ВАТИКАНОМ…

Приредио – Ђорђе Бојанић

Слика

Када је у 15. веку Турска освојила Балкан, Византија и остале православне земље нису биле у могућност да се Турцима одупру. Тражили су помоћ од западних хришћана! Ватикан их је дочекао уценом. Обећана им је помоћ од земаља Западне католичке Европе под условом да потпишу унију са католичком црквом, тј. да православна црква призна врховну власт Ватикана. Васељенски представници из Цариграда су подлегли том притиску. Заказан је сабор у Фиренци 1439. године. На сабор су дошли сви православни патријарси и представници, чак и Руски. Сви, осим Српског. Владар Србије, деспот Ђурађ Бранковић, рекао је српском црквеном поглавару да ће га обесити уколико оде у Фиренцу.

Те, 1439, године у Фиренци унију са Ватиканом су потписали сви православни верски поглавари. Сви, осим српског. Сазнавши да се Србија супроставила моћном Ватикану, руски Велики Кнез је погубио свог патријарха, због срамоте коју је нанео Русији. Када се и у Цариграду сазнало да Срби нису потписали унију, настали су нереди. На захтев народа, Васељенски патријарх морао је да се повуче. Ватикан то Србима никад није опростио. Вековима је католицима у срце усађивао мржњу према Србима.

Препричан детаљ из књиге  ЈЕЛЕНА 93, аутор-Миле Кордић

Разјашњење… као игуман  манастира Студенице Никодим је изабран за митрополита рашког пре 1439. године. Он је хиротонисао молдавског митрополита Теоктиста, уместо старог Јоакима који је био присталица уније. Иначе сам деспот Ђурађ, унук св. Кнеза Лазара, нипошто није хтео пристати на унију нити слати своје изасланике у Фиренцу 1439. године, када је склопљена унија византијског цара са римским папом. Године 1439. први пут је пала и Српска деспотовина под Турке, али јој је после неколико година враћена слобода. Патриарх Никодим II  је био патријарх српске цркве у периоду од 1446 — 1453. године.

Опаска

Да напоменем, пошто горе није напоменут св. Марко Ефески који је исто имао огромних заслуга да се ова унија не призна, као и велика заслуга нашег Светог Ђурађа који једини није дозволио свом патријарху приступ на том скупу (па, само тај чин је сигурно изиритирао папу) сви шаљу своје претставнике, само Срби не (шта вам то говори…) једини ко није потписао од присутних био је Марко Ефески.

Велики је био одјек у православном свету и народу то што је једино Србски православни представник одбио да дође на тај скуп – сав православни свет га је славио као свог патријарха а великих заслуга за то је имао и Ђурађ Бранковић.

Коришћена литература – ЖИТИЈЕ СВЕТОГ ОЦА НАШЕГ МАРКА ЕФЕСКОГ

ЈЕЛЕНА 93, аутор-Миле Кордић

Приредио – Ђорђе Бојанић

——–