Архива за категорију ‘Обреновићи’

31881-velimir-teodorovic-580x0Ако би неко неупућен видео масивну гробницу Велимира Михаила Теодоровића на Новом гробљу у Београду на којој једноставно пише „Народни добротвор“, стекао би само делимично тачну информацију о овом човеку, његовом животу и значају који има за наш народ и историју. Јер, Велимир Михаило Теодоровић јесте био велики српски добротвор и ктитор многобројних удружења који је сав свој иметак завештао отаџбини, али и много више од тога!
Ново гробље у Београду вечно је почивалиште многих знаменитих Срба и представља прави престонички „музеј на отвореном“ са много великих и богато украшених гробница. Ипак, ниједна није тако импозантна, али ни мистериозна као гробница једног човека – Велимира Михаила Теодоровића.

На гробници једноставно пише: „Народни добротвор, Велимир Михаило Теодоровић“ и то јесте истина – реч је о великом помагачу српског народа и човеку који је сав свој иметак завештао Србији. Али, он је био и много више од тога!

Велимир Михаило Теодоровић био је ванбрачни и једини син кнеза Михаила Обреновића!

Човек који је могао да буде владар Србије

Велимир Теодоровић рођен је као Вилхелм Бергхаус, једино дете кнеза Михаила Обреновића из његове везе са Немицом Маријом Бергхаус док се налазио у изгнанству из Србије у Рогашкој Слатини у данашњој Словенији.

Марија је била кћи тамошњег ветеринара и из те везе пару се 1849. године родио син, крштен у римокатоличкој вери, и назван Вилхелм. Иако није имао намеру да се жени са Маријом, Михаило је од почетка признао дете и обоје их материјално обезбедио. Она се потом удала, али Маријин муж није поштовао обавезу да паре које је кнез слао оставља за Вилхелмове потребе. Када је Марија умрла, неколико година касније, Михаило је одлучио да 1857. године сина доведе у Београд – почиње причу о овом необичном човеку за Дневно.рс Неда Ковачевић, добар познавалац историје и престоничких догађања.

Вилхелм у прво време није знао српски, али га је временом научио. Прича каже да је био добро дете и вредан ђак – тих, скроман, добре душе, омиљен и прихваћен од другова. Када је напунио 17 година, кнез Михаило је наложио да Вилхелм пређе у православну веру. Добио је име Велимир Михаило и старо презиме кнеза Милоша – Теодоровић.

Како је време пролазило, Велимир је постајао слика и прилика оца.

– Кнез Михаило се свесрдно старао да обезбеди Велимира, али је сина ретко виђао. Примао га је обично увече у билијарској сали у сутерену старог двора. Волео је сина али се, услед датих околности, устручавао да то отвореније покаже. Велимир је остао жељан очеве љубави, што видимо из једне његовог исповести: „Он ми да руку коју ја пољубим, затим пољуби мене у чело, пита ме о учењу, да ми савет о одевању, поклони ми дукат и неку књигу, а затим је аудијенција готова! Мени дође да га загрлим и изљубим, али не смем!” – прича Неда Ковачевић.

Човек који је живот посветио Србији

31881-velimir-teodorovic-280x425О томе да ли је кнез Михаило Велимира спремао за свог наследника и данас се
расправља. Младић је 1867. послат у Швајцарску на даље школовање и тада се последњи пут видео са оцем јер је следеће године кнез Михаило убијен у атентату у Топчидеру. Није оставио тестамент, а ни експлицитну одредбу о наследнику.

Одлучено је да кнеза Михаила на престолу замени синовац Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема, а Велимир је добио имање „Негоја“ у Румунији и 35.000 дуката. По налогу намесника, послат је у Минхен на даље студије.

– Велимир је био у рђавим односима са краљем Миланом који га није трпео, вероватно га увек доживљавајући као претендента на српски престо иако Велимир уопште није показивао такве амбиције. Та нетрпељивост ишла је дотле да Велимиру није било допуштено да дође у Србију чак ни кад се пријавио као добровољац у српско-турском рату 1876. године – објашњава Неда Ковачевић и додаје да је, без обзира на све, Велимир нашао начина да помогне Србији шаљући новчане прилоге.

У Минхену, Велимир је окупљао и свесрдно помагао тамошње српске студенте. Слао је новац и Народном позоришту које је у Београду основао његов отац.

Велимир Михаило Теодоровић изненада је умро 1898. у 48. години живота. Сахранили су га дугогодишњи собар Петковић и српски студенти у Минхену. Од Обреновића сахрани није присуствовао нико.

„Моје цело имање добио сам поклоном, као неограничену својину, и могу њиме неограничено да располажем. Ако бих ја, не оставивши потомка из законитог брака, умро, то ће све моје покретно и непокретно имање, ма где се оно налазило, припасти мојој Отаџбини, то јест Краљевини Србији као мојем једином и искључивом наследнику. Ово ће моје имање бити одвојено од државног имања као задужбина, и ова ће задужбина носити име Велимиријанум…” Извод из тестамента Велимира Михаила Теодоровића

Према тестаменту Велимир Михаило Теодоровић је сву своју имовину завештао Србији и оснивању задужбине ”Велимиријанум” која би помогла развоју образовних институција у земљи и школовању надарених појединаца.

Обреновићима сметао и након смрти

31884-velimir-teodorovic-580x0Званична историја Велимира Теодоровић не помиње много, па већина Срба данас не зна да кнез Михаило Обреновић заправо није умро без наследника.

Обреновићи су настојали да Велимира на сваки начин држе подаље од Србије, а након његове смрти настојали су да затру свако помињање овог човека. ”Велимиријанум” је основан тек у време Карађорђевића, а током владавине ове династије Велимиру је подигнута и гробница на Новом гробљу. Иронично, испало је да му се „супарничка“ династија одужила много више него властита – истиче наша саговорница.

Са друге стране, Велимир Михаило Теодоровић је успео да помогне Србији и након смрти. Његова задужбина неометано је радила све до 1945. године када је национализована. Међутим, чак и после тога средства из ње коришћена су за помагање културе и уметности у Србији и тако је било све до ’70-их година прошлог века.

Због свега што је учинио, као и због нас самих и историје, Неда Ковачевић наглашава да још увек није касно да се одужимо Велимиру Михаилу Теодоровићу.

– Велимир Михаило Теодоровић данас почива управо тамо где заслужује – у Алеји великана на Новом гробљу. Унутар гробнице се налази биста овог српског задужбинара, коју је још за његова живота, 1885. урадио немачки вајар Ј. Х. Кране. Можда би једино ту још требало учинити нешто – поставити бисту на неко јавније место, на пример у просторије Ректората Београдског универзитета, или неке друге од установа које је “Велимиријанум” помагао деценијама помагао – закључује Неда Ковачевић.

31887-novo-groblje-580x0Вечно почивалиште достојно принца

Задужбина ”Велимиријанум” почела је са радом 1905. године и једна од првих њених одлука је била да се земни остаци Велимира Теодоровића из Минхена пренесу на Ново гробље у Београду. Капела-гробница завршена је 1926. по пројекту архитекте Василија Михаиловича Андросова, и у њу су наредне године пренети остаци Велимира Теодоровића где и данас почивају.

Извор DNEVNO.RS

1_130004Деветнаестог априла 1867. године, ферман турског султана о предаји тврђава у пашалуку, јавно је објављен на пољани код данашњег главног улаза на Калемегдан. У Београд су се слили Срби из свих крајева земље, али и из Земуна, Панчева, Црне Горе, Босне и Херцеговине, Војводине, Лике и свих крајева у којима живи српски народ. Никада до тада град није више блистао од среће и осмеха, у свечано народно рухо одевених жена, девојака, младића и људи. На савском пристаништу пристигле бродом, чекали су хлеб и со у рукама младих Београђана. На прилазу Цариградским друмом, слика је била истоветна. Све београдске куће биле су отворене за госте, чак и ако се гости и домаћин до тада никада нису видели. Београд је отворио врата свом народу на дан најзначајнији у протеклих неколико векова. Од раног јутра реке људи сливале су се ка свечаној трибини, прекривеној српским ћилимима и простиркама, украшеној цвећем и црвено-плаво-белим тробојкама са оцилима. Дан је био леп, прави пролећни. Српски војни оркестар постројио се са леве стране трибина, а са друге низами и њихова музика.

Mehmed_Riza_PashaКада је Али Риза паша кренуо из тврђаве, кнез Михаило је на белом коњу појахао из двора, одевен попут старог српског витеза из Душанових времена. За Кнезом, у неколико кочија пристигла је породица Обреновић: стрина Томанија супруга Јеврема Обреновића, сестра Ана Константиновић и кћи Катарина, сестра Перка, стрина Ана Јована Обреновића, сестре Ермила Ћупићка и Савка Рајић.

Тачно у 11 часова, кнез Михаило је извршио смотру чете народне војске: „Здраво јунаци“!, „Од бога ти здравље господару!“. Кнез је салутирао и турском батаљону постројеном насупрот српским војницима: „Падишах јок чаша“ — „Живео султан!“, био је војнички отпоздрав Турака.

Дубоким наклоном, мухафиз београдске тврђаве Али Риза паша, поздравио је српског кнеза. Потом су Али Риза паша и Ашир паша, засели на централном делу трибина, окружени представницима сила гараната — Русом Шишкином, Италијаном Сковасом, Енглезом Лонгсвортом, Прусом Меронијем, Французом Ботмилом, Румуном Кантакузеном и Аустријанцем Ленком од Волсберга. На српској страни трибине, седели су Кнез, митрополит Михаило, председници Владе Илија Гарашанин, Државног савета Јован Мариновић, Народне скупштине Живко Карабиберовић, министри Рајко Лијешанин, Коста Цукић, Миливоје Блазнавац и Никола Христић, затим посланик у Цариграду Јован Ристић, док је посебно место имао остарели и оболели устаник Јеврем Ненадовић, којег су Михаилови коњаници на раменима пренели до трибина.

Српски оркестар интонирао је химну „Дрино, водо хладна“. Настала је апсолутна тишина. Потом се зачуо на турском језику текст султанове наредбе о поверавању на управу кнезу Михаилу тврђава у Београду, Смедереву, Шапцу и Кладову. Ферман је прочитан и на српском језику, а потом је одјекнуо 21 плотун топова са београдских бедема. Али Риза паша, са црвеним кадифеним јастучетом на којем су бљештали симболични градски кључеви тврђаве Београд, приступио је и пружио их кнезу Михаилу. Михаилове речи заглушила је топовска канонада са бедема, на којем се, на јарболу пред везировим конаком, полако уздизала српска застава. Радосни усклик народа заглушио је и топове, док су звона са Саборне цркве брујала лепше него икада.

На заповест команданта Светозара Гарашанина, први српски војник успео се на бедем према вароши, прекрстио се и поносито, у ставу мирно почео да стражари. Људи су заплакали, падали једни другима око врата, настало је неописиво радовање и весељење. Дубоко потресени Кнез је подигао градске кључеве да их сви виде. Оркестар је засвирао „Праг је ово милог срца“, а Кнез узјахао коња и кренуо у обилазак тврђаве. Али Риза паша, који је донекле био пријатељ Срба, испред свог конака је предао Кнезу златан кључ у знак господарства српског. Михаило је знао да је испунио Карађорђеве, Милошеве и све петовековне српске снове о слободној Србији.

Специјално наручен оркестар, тактовима песме „Вечерњи низамски растанак“ испратио је Турке два дана касније. Седмог маја, са савског пристаништа запловио је „Делиград“, са чије палубе је сетни Али Риза паша посматрао град у који турска нога више никада неће да закорачи.

У ТО ВРЕМЕ (1867)

1867. У Глазгову прва хируршка интервенција под антисептичким условима. Хирург Џозеф Листер оперисао сестру Изабелу.
1867. Нобел пронашао динамит.
1867. Јохан Штраус компоновао „На лепом плавом Дунаву“.
1867. Светска изложба у Паризу.

пише: Јован Никочић
Преузето – http://arhiva.glas-javnosti.rs/arhiva/2007/04/19/srpski/bg07041805.shtml

Улога великих сила у убиству последњих Обреновића и пљачка дворских архива сакрива се дуже од века.

rep-spajanje-1_620x0СВЕЧАНА униформа краља Александра Обреновића и венчаница краљице Драге били су у понуди на аукцији 1904. у Лондону само неколико месеци после атентата. Купци су се надметали за дијадему српске краљице са брилијантима и гривну украшену брилијантима и сафирима, поклон руског цара. Лицитирало се и за турски орден Меџедије и персијски орден Сунца, богато украшених брилијантима. У Бечу је истовремено одржана аукција опљачкане имовине Обреновића, на којој је највећа атракција била јахта „Драга“, свадбени дар београдске општине.

Черупање имовине Обреновића почело је одмах после атентата, а прва не мети је била дворска архива, која је била пуна незгодних сведочанстава.

Продаја те имовине на лицитацијама у Европи одвијала се неометано иако је Србија била под санкцијама. После атентата 19. маја 1903. проглашена је „земљом завереника и краљеубица“ с којом су европске земље, на инсистирање Велике Британије, прекинуле дипломатске односе. Али не и мистериозне путеве којима су у „моралне“ државе, згрожене атентатом, стизале покрадене драгоцености из двора Обреновића. То је још једна неразрешена тајна веза великих сила с Мајским превратом, кад су на историјску сцену ступили Апис и „заверитељи“, касније повезивани и са Сарајевским атентатом.

– Никада нећемо поуздано моћи да разрешимо питање ко је све стајао иза атентата на последње Обреновиће. Велике силе су вероватно имале податке о завери која је припремана дуже од две године, у њој је узело учешће више од 100 људи, па су се чак и у јавности појавиле вести о њој. Плаховити, талентовани а у личном животу веома несрећни Обреновић није имао савезника у времену кад је почела велика европска трка у наоружавању – каже историчар др Чедомир Антић.

НЕДОСТОЈНА ЗАВЕРЕНИЦИ су краља Александра сматрали марионетом краљице Драге, који је због тврдоглавог инсистирања на браку с њом прокоцкао углед Обреновића. То што је рођендан „удове инжењера Машина“ прогласио државним празником и њеним именом називао школе и болнице није изазавало такав потмули бес као кад је Осми пешадијски и Четврти гардијски коњички пук назвао Пуковима краљице Драге. Иако је амбициозна владарка креирала одору налик на ону коју су носиле средњовековне племкиње и у њој се сликала за разгледнице за српску јавност она је била и остала „недостојна жена“ за младог српског монарха.

Завереници су у мају 1903. журили да окончају подухват који су називали револуцијом.

– Све је требало спремити тако да убиство Александра и Драге буде не само извршено већ да можемо одмах преузети власт и осигурати у земљи ред и поредак, како не би револуција захватила веће размере и тиме дала повод Европи а нарочито суседној Аустроугарској да се умеша у наше унутрашње ствари. Она је припремила граничне трупе, два корпуса, да упадну у Србију у циљу увођења реда и умирења – забележио је један од водећих официра завереника Антоније Антић, синовац Ђорђа Генчића, утицајног политичара и министра у „револуционарној влади“ формираној после преврата.

Мемоари завереника откривају да је Генчић отворено питао и руског и аустријског посланика шта би њихове државе радиле ако Александар Обреновић неким случајем страда. Међу историчарима је дуже од века актуелна тема руске улога у Мајском преврату.

– Многи познати историчари су подсећали на руског посланика у Београду који је са своје терасе гледао догађаје у двору „као с балкона у позоришту“. Нешто пре атентата руски цар је посетио војну академију у којој је питомац био и принц престолонаследник Ђорђе Карађорђевић. Цар је само њега позвао на разговор. То је сведочанство о ставу руске царевине према још владајућем краљу Александру Обреновићу – каже др Антић.

Атентат је изазавао згражање европске монархистичке јавности, само је у француској штампи називан револуцијом.

– Једино је у седишту Француске Републике убиство монарха лоше репутације примљено са више разумевања. Осуда је била општеевропска, али је у једној од великих сила добила размере осуде целог народа и државе. Била је то Британија, почетком 20. века, најмоћније и највеће светско царство – каже историчар др Слободан Марковић.

Три године пре атентата утицајни британски новинар Вилијам Стид објавио је „дефиницију“ Србије која је од 1903. постала опште место у антисрпској пропаганди.

– Србија кипти од завера. То је њено уобичајно стање. Мала краљевина која лежи између Аустрије и Русије, са ривалским династијама и незадовољеним частољубљима, једно је од политички најгрозничавијих средишта у Европи. У Србији се убиство већ дуго сматра као једно од природних и готово неопходних политичких метода – отровно је писао Стид.

Овај став је од 1903. у безброј варијација понављан у западној штампи, иако су дописници из Београда, одмах после атентата извештавали да у Србији на власти није војна хунта, већ влада у којој су политичари.

– Српски народ је био свестан да је створио и државу и крунисане главе, а не обрнуто. Зато је осећао да има право да арбитрира и да промени династију, ако она не испуњава мисију да брине о напретку државе и нације. Србија је показало да преврат не значи крај државе, већ напротив њен напредак што је била незгодна порука за друге монархије. Иако се у Мајском преврату на сцени појављују личности које се повезују с Великим ратом, он до данас није довољно истражен – каже историчар др Мирослав Свирчевић.

ШАМАРАЛИ МИНИСТРЕ 

МНОГИ завереници који су извели Мајски преврат остали су у политици, не поштујући сопствену заклетву да неће тражити никакву материјалну или другу награду за учешће у „револуцији“.
– Око стотинак завереника који су остали у политици, окупило се 50 пута више људи него што је укључено у заверу. Укупно око 5.000 људи се вртело око тог завереничког круга и постало камен спотицања демократије. Не може се рећи да завереници нису били патриоте или да нису имали добре намере, али међу њима је било неколико официра којима је тадашња милитаристичка Немачака била идол. Добар пример неконтролисаног официра је Војин Танкосић, човек који је шамарао министре и револвером претио председнику владе – каже др Антић.

Он сматра да је Британију нарочито бринуло што су преврат организовали официри, који би могли да поведу рат за ослобођење српских земаља под турском окупацијом.

– Србија је у западној политици сматрана „предстражом Русије на Балкану“ која ће „довести козаке на топла мора“. Зато се нарочито Велика Британија од половине 19. века оштро супротставља српским напорима да створе и прошире државу, сматрајући да ће она срушити Османску империју која штити британске интересе у Средоземљу – каже др Свирчевић.

Показало се да су били у праву, јер су управо „заверитељи“ били најбољи официри балканских ратова. Ипак, историчари наглашавају да је нетачан стереотип да су Србијом после 1903. владали официри завереници.

– После преврата настао је период парламентарне владавине који је по трајности и квалитету без премца. У контексту тог времена Србија је била узорна парламентарна држава. Иако је утицај завереника у јавности био велики, он није био пресудан, а Србију су водиле њене владе – каже др Антић.

ЗАВЕРЕНИЧКА РЕПУБЛИКА

ДЕО завереника, левичарски политичари и високошколска омладина желели су после атентата да промене државно уређење.

– Пред двором музика свира „Хеј трубачу“. Отуд од „Лондона“ гура једна гомила ђака и високо витла шеширима: „Живела слобода! Живела Србија! Живела Република“ – забележио је Драгиша Васић атмосферу у Београду јутро после атентата.

Политичке вође завере нису дозволиле укидање монархизма.

– Међу млађим официрима био је знатан број републиканаца, али су нас старији, а нарочито Генчић, од тога одвратили указујући нам на тешкоће од Европе, а нарочито од Русије и Аустрије које не би дозволиле да се на Балкану заснује републиканско револуционарно гнездо – записао је Антоније Антић.


“ЦРНА РУКА“ НИЈЕ ПУЦАЛА

ИСТОРИЧАРИ сматрају политичком манипулацијом поистовећивање завереника из 1903. с много касније основаном организацијом „Уједињење или смрт“, популарно назване „Црна рука“.

– Завереници из Мајског преврата и „Црна рука“ нису исто. Чувени Апис није био ни једини ни главни завереник. Много се спекулисало с учешћем црнорукаца у Сарајевском атентату, али треба подсетити да Аустроугарска уопште није оптуживала „Црну руку“. Поједини младобосанци су се пре определили за тероризам него за „Црну руку“. Убиство Фердинанда је био повод а не узрок рата. Атентат у Сарајеву био би извршен овако или онако – каже др Чедомир Антић.

Аутор – Б. СУБАШИЋ

Извор – Новости

2Ђорђе Обреновић-Христић, ванбрачни син Краља Милана и Артемизе Христић. Непознати Обреновић.

Стари Београђани приповедају да су се у данашњој згради Клуба књижевника, некада кући знаменитог Србина и великог државника Милана Пироћанца, упознали краљ Милан и Артемиза Христић.

Убрзо пошто су се упознали између владара и Артемизе Христић родиле су се симпатије, а потом су отпочели и везу.
Краљ Милан је абдицирао 22. фебруара 1889. године, а пре тога се развео од краљице Наталије. Својим пријатељима је поверио тајну: да жели да ожени Артемизу, која се у међувремену развела. До брака, барем званичног, није дошло. Крајем те године рођен је Ђорђе, који је одмах у јавности означен као ванбрачни син краља Милана.
Непознати Обреновић

Све што се тиче Ђорђа до данас је остало у великој мери неразрешено. Његово име се помиње у историографији на ограниченом броју места. Тек кроз периодику и неке друге изворе успева се да се, између редова, сазна нешто ново.
Ђорђе се до пада династије Обреновић 1903. Године помињао у контексту писама, које је имала Артемиза, а у којима га је краљ Милан признавао за свог сина. Краљ Александар је наводно ишао у Цариград, код Султана, да од њега тражи да му да та писма. После Мајског преврата чланци о Ђорђу се појављују у великом броју новина у иностранству.

Неретко у многим натписима се помиње као последњи Обреновић. Оно што се сазнаје јесте да је Ђорђе живео у Цариграду, да су на њега неколико пута покушавали да изврше атентат, да га је усвојио пријатељ краља Милана Еуген Жичи, да је требало да се школује у познатој бечкој терезијанској школи, али да је дошла забрана с врха; да је био познат по својим акробацијама, које је умео да изведе користећи два револвера и да је зато наступао чак у једном циркусу; да је користио два имена: Милан Христић и Ђорђе Обреновић. Могло би се навести још неколико занимљивости из његовог живота. Међутим, оно што је чињеница јесете да се он скоро уопште није помињао у српској јавности.
Пера Тодоровић га је у својим новинама помињао али под именом Обрен.
Оно што се може сазнати на основу неких натписа из тадашњих страних новина, јесте да је Ђорђе учествовао у контраверзи из 1906. Године. Васа Казимировић наводи да су се по Србији растурале разгледнице на којима је био његов лик и натпис вође контразавереника капетана Милана Ј. Новаковића, да је то једини прави наследник српског престола. Треба имати у виду да је капетан Милан Новаковић у свом дневнику, који је објављен неколико недеља по његовој погибији 1907. Године, писао о Ђорђу, али у врло лошем светлу.
Познаваоци стране штампе, на основу фотографија које су излазиле, у страној периодици, потврдили су да је реч о аутентичним фотографијама, као и да је лик Ђорђа Обреновића остао непознат нашој савременој јавности. Упркос свему томе, само на основу фотографије, може се утврдити, да постоји невероватна сличност Ђорђа са његовим оцем краљем Миланом Обреновићем.

Ђорђе Обреновић

ИзворОБРЕНОВИЋИ

И

 Земља ме не разуме и ја је не разумем.“

Grob_kralja_Milana-620x330Овим речима краљ Милан Обреновић (1854-1901) образлаже, у писму немачком цару Вилхелму II, разлоге своје неопозиве одлуке да одступи са српског престола. Међу мотивима личне природе који су га навели на тај последњи корак српски монарх наводи и „умор од владања“, који је трајно пореметио његов нервни и душевни мир. Он се у исповедном тону жали и на своје поданике, на „одсуство сваког државног смисла у Срба“ и на њихову „расну склоност“ ка анархији и револуцији. Само снажни притисак „цивилизоване Европе“ могао је, по краљу Милану, сузбити српску наклоност према бунама и превратима.

Означивши Русију као свог „смртног непријатеља“, која је сваку прилику користила за подстицање „српских националних аспирација“, српски краљ у епистоли немачком цару признаје и дичећи се наводи :

„Јесте, ја сам енергично радио да умирим револуционарне тежње мојих поданика, да верно извршујем вољу великих сила, и ја се тиме поносим… У очима моје земље ја сам крив што сам довео Аустријанце у Босну, у очима Руса што никако не помажем устанке против суседне монархије, и тако се услед сличних оптужби, а не озбиљног и корисног рада, препиру у Србији краљ, влада, парламент, странке и политичари.“[1]

Зато је, како сам појашњава, био принуђен да хапси и стреља непомирљиве противнике своје политике у земљи, те да често у крви гуши буне. Али, на самом крају писма он вели да му се све тозгадило па је, поравнавајући ваљда рачуне са својом владарском прошлошћу, закључио :

Немогуће (је)… владати вечно бруталном силом.“ [2]

Први српски краљ после Косова абдицирао је тачно на петстоту годишњицу од Косовског боја, у подне 6. марта 1889.

Од ступања на престо 1872. до абдикације краљ Милан је – уосталом као и Србија са њим и под њим – прешао дуг и драматичан пут, пун заплета и погибељних искушења. Пре но што се трајно растао са„земљом која га не разуме и коју он не разуме“ Милан је исцрпео скоро све могућности за учвршћивање свог положаја, али и за сигурну владарску будућност свог сина Александра I Обреновића. Његови планови и подухвати, међутим, промашили су свој циљ. Он сам је морао да абдицира и напусти Србију, а његов трагични наследник био је и последњи Обреновић на српском престолу, чијим је убиством 1903. практично угашена владарска лоза ове династије.

Како да влада народом за кога је установио да има „расну склоност“ ка анархији и револуцији, а код кога се, истовремено, запатило „одсуство сваког државног смисла“?

Краљ Милан је веровао да је то могуће уз снажан притисак „цивилизоване Европе“ и уз њену покровитељску улогу према Србији. На економске и политичке притиске и уцене из Беча он је одговорио рушењем владе либерала и легалисте Јована Ристића (1831-1899) и довођењем послушних напредњака, који су имали најплићи корен у народу. Међу члановима те дворске странке најсервилнији према кнезу, а потом  краљу Милану, био је Чедомиљ Мијатовић (1842-1932). Зато је у новој влади једини он добио два министарска портфеља : финансија и иностраних дела. Као својеврсни куриозитет остаје историјски податак да је Мијатовић у својој каријери шест пута био министар финансија и три пута министар спољних послова. Од њега и почиње нагло и прекомерно задуживање Србије на Западу, пројектовање буџета према расходима а не реалним приходима, огроман буџетски дефицит, тајна предаја обвезница српске државе…[3]

Мијатовић није стигао ни да добро загреје своју министарску фотељу, а већ је 29. октобра 1880. потписао спорни трговински уговор са Аустроугарском у коме је наведена и клаузула којом се Бечу гарантује највеће повлашћење без узајамности. Његов партијски колега и пресдедник ондашње владе Милан Пироћанац (1837-1897) оптужио је касније Мијатовића да је иза леђа осталих чланова кабинета чак дописао једну реченицу с удворичком поруком Црно-жутој монархији.[4] Та дописана реченица топло га је препоручила и код кнеза Милана и код бечког двора за потписника свих будућих проблематичних уговора, те непријатних и непопуларних одлука. Временом то је постало Мијатовићево „специјално задужење“, коме је приступао са великим еланом, а без трунке осећања за историјску одговорност. Тако је поступио и јануара 1881, када је напредњачка влада на захтев из Беча, а са Чедомиљевим потисом и мимо скупштинске комисије, склопила споразум са Бонтуовом Генералном унијом о зајму, грађењу железнице и условима њене експлоатације у Србији. Мијатовићево постхумно објављено сведочење у „Политици“ о тзв. Бонтуовој афери представља незаобилазно криминалистичко-корупционашко штиво о ноћним посетама и препадима на кућне адресе министара, о улози страних агената, о подмићивањима и уцењивањима, о понуђеним цифрама од којих се врти у глави…[5]

Било како било, Генерална унија је непуну годину након потписивања концесије пропала, а њена пропаст повукла је за собом и пад француске владе. Бонту је завршио у затвору, а у Србији никоме није фалила ни длака са главе, нити је ко позван на одговорност. На све примедбе ондашње опозиције власт се бранила тврдњом да оне долазе од заклетих противника модернизације и европеизације Србије, од клаустрофобичних заговорника њеног таворења у примтивном, задружно-патријархалном и заосталом друштву.

Негодовање и огорчење у најширој јавности изазивале су и на брзину саграђене палате напредњачких министара. У ондашњем Београду то је представљао очигледан доказ њихове корумпираности у тзв. Бонтуовој афери. А Владимир Јовановић (1833-1922), водећи стручњак за финансијска питања у Либералној странци оставио је иза себе један списак поткупљених. На том списку, осим имена Милановог ујака, пуковника Ђорђа Катарџија (Милана?), нашло се и име Чедомиља Мијатовића, а уз њега износ од 50 000 франака, у виду продаје куће, и 50 000 франака, у виду погодби са Контоар Д`Есконтом.[6]

„Кварење наших политичких нарави почело је одмах под утицајем страног злата“. [7]

Вест о банкротству Генералне уније обелодањена је усред заседања Скупштине и као гром из ведра неба погодила је ионако компромитовану напредњачку владу. Тог 18. јануара 1882. у владиним круговима у Београду настаје права паника. У рукама Бонтуа, смештеног иза решетака, налази се чак 60 милиона франака у српским обвезницама. Мијатовић је тврдио како их је потписао и издао као авансиране државне обвезнице, не би ли Унију спасао од пропасти. То, једноставно, није одговарало истини, јер је Чедомиљ по Милановом наговору, а без знања Скупштине и Владе, те обвезнице предао Бонтуу много раније. Још 1. јула и 1. октобра претходне године.[8]

Ако пажљивије погледамо датуме предаје авансираних обвезница српске државе Генералној унији онда уочавамо да се они поклапају са временом потписивања, са разменом ратификација и са окончањем рашомонијаде везане за склапање озлоглашене Тајне конвенције. Уједно, између та два датума, врши се нечувени притисак на архиепископа београдског и митрополита српског Михаила (Јовановића) (1826-1898), који је у владајућим круговима обележен као непоправљиви русофил. Само осамнаест дана након што је Мијатовић у тајности предао и другу авансирану обвезницу на износ од 30 милиона франака долази до неканонске смене митрополита Михаила. Иза незаконитог смењивања једне од најобразованијих српских глава оног доба уследило је и прогонство Митрополита. У свом обрачунавању са Црквом напредњачка, реформистичка и проевропска влада кнеза Милана није се на томе зауставила. Уследило је привођење, саслушање и смена свих осталих епископа. Овакво „напредњачко безакоње“ имало је за последицу да Србија годину и по дана остане без митрополита. Да је чин хиротоније новог митрополита српске аутокефалне цркве обављен на територији стране државе. Да су, коначно, епископат и свештенство насилно изведени из винограда Господњег и гурнути у арену политичких сукоба и партијских обрачуна.[9]

„Чудан, беспримеран случај у историји српске цркве, чак и за доба турске владавине. [10]

За Тајну конвенцију склопљену са Аустроугарском на Видовдан 1881, знала су само три лица у Србији. Кнез Милан, његов ујак пуковник Катарџи и Чедомиљ Мијатовић. Свој потпис и на овај документ ставио је Чедомиљ Мијатовић, и опет иза леђа осталих чланова владе. Такво преступничко и закулисно  понашање већ је  прерасло у препознатљиви „министарски манир“ Чедомиља Мијатовића. Уосталом, он се одавно и доказао и учврстио на позицији „…главног повереника кнежевог за све ове недопуштене послове његове тога доба“. [11]

С обавезама које је преузела Тајном конвенцијом Србија је до гуше уведена у спољнополитичке воде Хабсбуршке монархије. Тим међудржавним уговором она је практично предала свој државни и национални суверенитет у руке Аустоугарске. Скоро да би се могло оценити да је капитулирала у мирнодопским приликама. Примера ради Србија се у члану IV, став 2 обавезала да, без претходног споразума и одобрења Беча, „…неће преговарати ни закључивати политички уговор с другом којом владом и неће пустити на своје земљиште какву страну војску, редовну или нередовну, па чак ни под именом добровољаца“. [12]

            Тајном конвенцијом Србија се обавезала да ће чак сузбијати „…политичка, верска или друга сплеткарења која би, полазећи са њеног земљишта, ишла против Аустроугарске монархије…“ [13] Па и више од тога, њена обавеза у том погледу  протезала се и преко државних граница Србије, на Босну и Херцеговину и на ондашњи Новопазарски санџак, тј. на Рашку област.

Барон Карл Хајнрих Хајмерле, министар спољних послова Аустроугарске, представио је кнезу Милану почетком јуна 1881. у Бечу нацрт овог споразума. Милан је одмах пристао на споразум, и не треба уопште сумњати да му је „око заиграло“ на трећем члану, којим су Хабзбурзи њему и његовим потомцима гарантовали признавање краљевског наслова. Великодушни гест допуштења Србији да се прогласи за краљевину Беч је условљавао одрицањем од претензија према Босни и Херцеговини. У случају рата између Аустроугарске и Русије од Србије се, даље,  тражило да остане неутрална. Њој је допуштено, и то под магловитом формулацијом територијално проширење на југ. Али ни педаљ према Косовској Митровици и Солуну. Беч је већ унапред опоменуо Београд да му неће дозволити да присваја територије у Албанији, пошто од ње намерава да створи независну државу, што су Западне силе и учиниле 1912.

У усменим преговорима пред потписивање овог међудржавног уговора постигнута је сагласност о спречавању уласка руског капитала у Србију. Тако је чувени руски конструктор железница Пољаков имао да буде избачен из трке за грађење пруге Београд – Ниш, са крацима за Врање и Пирот. Тај посао је морао бити поверен Бонтуу, експоненту Аустроугарског економског продора на југоисток Европе. Са капиталом протераних католичких конгрегација и француских монархистичких кругова он се одвојио од париских Ротшилда и почео да гради своју пословну империју иза које је стала аустроугарска влада. Српски представници у пословној и финансијској сарадњи са Бонтуом нису имали ни представу о томе које последице за собом повлачи одвајање од Ротшилда и „дрскост“ да им се конкурише. То је добро знао Емил Зола када је у роману Сребро дао литерарни портрет барона Алфонса Ротшилда. Но, то је већ једна дужа и комликованија прича од оне у коју стају јунаци локалног и провинцијалног формата.

Председник владе Милан Пироћанац и Милутин Гарашанин (1843-1898) упознати су са текстом Тајне конвенције тек после Мијатовићевог потписивања. Сматрајући овај документ несуњивим чином велеиздаје државе, они 29. јуна 1881. подносе оставке. У покушају да демисионирају они и не слуте да иза њих у влади остаје њихов колега Чедомиљ Мијатовић, који сад већ није само обични министар финансија и иностраних дела – већ прави правцати гроф. Те титуле он се докопао тајно, под окриљем ноћи, када му је на приватну адресу закуцао ондашњи аустроугарски посланик у Београду. Кевенхилер је, у знак захвалности бечког двора за учињене услуге, предао Мијатовићу, у име цара Фрање Јосифа,Орден гвоздене круне првог реда, с правом на наследну грофовску титулу и на пензију. То је Чедомиљу, коначно, дало истинско право да се сматра грофом, али је тајно уручивање највишег одликовања једне империје, за тајне услуге при склапању једног тајног споразума лишило Чедомиља прилике за јавно показивање.[14]

Кнез Милан не прихвата оставке Пироћанца и Гарашанина и посеже за једним лукавим владарским маневром. Он уклања Мијатовића са места министра иностраних дела, али га задржава у фотељи министра финансија. Пироћанцу, као председнику владе, поверава и министарство спољних послова и даје му одрешене руке да ублажи спорни члан IV Тајне конвенције. С нескривеним задовољством Пироћанац са Хербертом потписује 25. септембра 1881. изјаву којом се ублажава најпроблематичнији члан овог споразума. Али ни у најцрњим предвиђањама не може да рачуна са тим да је кнез Милан претходног дана, дакле, 24. септембра послао тајну писмену изјаву Бењамину фон Калају у Беч. У тој изјави он је дао часну реч да неће улазити ни у какве преговоре који би се тицали ма каквог уговора између Србије и неке треће државе, а да то претходно не саопшти Ауструогарској и од ње не добије одобрење.[15]

Тако се десио можда јединствен случај у историји да владалац једну важну одредбу једног тајног уговора коју његова влада службеним путем ублажава, лично и без знања својих одговорних министара одржава у важности.  “  [16]

            То је истовремено значило и да ће аустроугарски доминантни утицај у Србији почивати готово искључиво на личности краља Милана. Те да ће они гледати да га што дуже одржавају на српском престолу, уколко не желе да им нека друга велика сила, а поготово не Русија, преотме тај утицај.

Након пропасти Уније кнез Милан и напредњачка влада нашли су се под ударом јавних прозивки и снажних осуда. Излаз из тог крајње неповољног положаја они су потражили у новом задуживању на страни и у свечаном проглашењу Србије за краљевину. Нови уговор о кредиту постигнут је са Лендербанком из Беча и Народним контоаром за есконт из Париза 14. фебруара 1882. Осам дана по потписивању новог кредита у Београду је проглашена Краљевина Србија, а кнез Милан је проглашен за наследног краља Србије под именом Милан Први Обреновић.

Народ је тог 22. фебруара 1882. славио и на тренутак заборавио на отворени лоповлук власти, а о добро прикривеној издаји земље ионако ништа није знао, јер је Тајна конвенција остала тајном за ширу јавност пуних 21 годину, све до 1902. Њоме је и предвиђена могућност да се кнез Милан прогласи краљем, што је долазило као награда за увођење Србије, потпуно и без остатка, у сферу аустроугарског и Западног утицаја. Од тог момента, међутим, у Србији се патентира нова формула владања по којој је све допуштено на унутрашњем плану уколико се верно служи Западним спољнополитичким интересима.

Догађаји до абдикације краља Милана потврдили су да под фирмом реформских захвата, европеизације и модернизације, власт у Србији може неограничено и некажњено да краде и богати се до миле воље. Да се витални државни и национални интереси могу продавати зарад личне и партијске користи. Да се парламент, као највише законодавно тело, може деградирати до потпуно безначајне институције, коју је могуће једним указом сазвати, а другим распустити у једном дану. Да се владом може управљати и без скупштине. Уколико на изборима победе снаге противне вођењу државне политике беспоговорног потчињавања Западу, тада се може владати чак и – против скупштине. Да се земља може довести на ивицу грађанског рата, као за време Тимочке буне. Да се чак може и без озбиљнијег повода оружано напасти друга, суседна, словенска  и православна држава. И да са Запада не само да не долазе прекори, осуде и санкције против такве државне власти, већ се на њу гледа благонаклоно и наступа у двострукој улози – паликуће и ватрогасца. Несанкционисаним са Запада остаје и брутално гушење слободе мишљења и изражавања, збора и окупљања, цензура и повремено укидање свих, сем службених гласила. Нечувена и неканонска смена митрополита и свих епископа тражи се управо са те стране, а Милану и његовим министрима само се додељује улога најамних извођача.[17]

Хапшења. премлаћивања и прогон политичких неистомишљеника нимало не узбуђује Западну страну. Грубе полицијске интервенције у изборним процесима не сметају им, уколико утерују гласове њиховим марионетама и миљеницима у Србији. Поништавање избора у случајевима „непожељног исхода“, такође. Запад признаје у Србији чак и оне изборе на којима су посланици изабрани са само два гласа. То су они чувени двогласци. У свему томе било је најважније да се Србија ревносно потчињава економским и политичким инетерсима Запада, а да се према Русији односи с уздржаношћу и неповерењем, па чак и изазивачки.

Доследном вођењу репресивне унутрашње и неуравнотежене спољне политике морао је кад-тад доћи крај. Краљ Милан и напредњаци суочавали су се скоро свакодневно са нараслим народним незадовољством. Но, оно их није толико ни погађало ни узнемиравало колико отопљавање у односима између Петрограда и Беча и њихово приближавање. Наиме, краљ Милан је сматрао да  гаранција његове успешне политике почива на  одржавању и продубљивању антагонизма између Аустросугарске и Русије. Он је чак био убеђен да ће кад-тад доћи до војничког сукоба између те две велике силе. Зато је сматрао да ратни судар и обрачун те две монархије треба  што пре да се догоди, како би Аустроугарска коначно потиснула Русију са ових простора.[18]

Забринут због споразума између Русије и Аустроугарске, постигнутог у Скијерневицу 1884, краљ Милан је још у априлу 1885. намеравао да са аустроугарском владом закључи један нови писмени споразум. Предложени уговор предвиђао је да би краљ Милан, у случају да буде принуђен, потражио преибежиште у Аустроугарској, па је за себе и свог сина хтео да осигура материјалну помоћ са те стране. Аустроугарском министру иностраних послова, грофу Зигмунду Густаву Калнокију, ову краљеву жељу  пренео је посланик у Београду Кевенхилер. Одговор из Беча додатно је онеспокојио краља Милана. У њему се Милан хладно опомиње да њега аустроугарска влада „… у свом политичком рачуну мора држати строго као краља Србије и да јој свака друга конструкција изгледа неповољна за дебатовање“.[19]

У преводу са дипломатског на једноставни и свима разумљив речник званични Беч је краљу Милану послао недвосмислену поруку да му је он потребан само као владалац, и то док обезбеђује њихов доминантан утицај и интерс у Србији. Изван тих оквира, поручио је Калноки, Аустроугарска нема о чему да разговара са Миланом.

Краљ Милан, међутим, није одустајао од намере да у Бечу пошто-пото издејствује гаранције за личну безбедност и материјалну сигурност, као и за династичко наслеђе. Изговарајући се да у суседну монархију мора путовати због „лечења ноге масажом“, он се у Бечу, 8. јуна исте године, састаје са Калнокијем. На том састанку он пред аустроугарског министра спољних послова  износи свој план о допуни Тајне конвенције са пет нових тачака. У основи тај план је предвиђао да Милан остане на престолу до пунолетства свог сина, али и да је спремнан да абдицира у корист неког хабсбуршког принца, уколико би аустријски цар то затражио од њега или његовог наследника. У том случају Милан је тражио да им се обезбеде титуле краљевско височанство и богат мајорат, те да краљевић Александар (1876-1903) буде васпитаван у Терезијануму, наравно о трошку владе домаћина. План је даље предвиђао да се, у случају убиства краља Милана, или његовог збацивања с престола, Аустроугарска обавеже на држање Александра у Бечу до његовог пунолетства, па да му онда помогне, уколико нађе за сходно, да се врати на владарски трон у Србији.У случају да се краљевић нађе у Србији, у тренутку Миланове смрти или збацивања, аустроугарске трупе би ушле у Србију и заштитиле би га. [20]

Калноки је енергично одбио да овај Миланов предлог узме у разматрање и одсечно му је одговрио „..да Аустроугарска нема намеру да запоседа Србију ; кад би је и имала, она би је заузела својом војском, а не би је куповала од њеног краља“.[21]

Руси су знали не само за овај сусрет краља Милана са Калнокијем, за исход и  детаље њиховог разговора, већ су били тачно обавештени да је њихова конверзација трајала „један и по сахат“. Руска штампа је отворено осуђивала Милана да је путовао у Беч „да прода Србију“. [22]

У другим приликама и другачијим поводима Аустроугарска се према краљу Милану односила дарежљиво и издашно га је помагала. Кад се Србија спремала да објави рат Бугарској, онда је влада у Бечу дала краљу Милану прећутну сагласност за мобилизацију и обећала му пуну дипломатску подршку. А септембра 1885. министар Калноки даје сагласност да Лендербанка закључи са Србијом  прелиминарни ратни зајам у износу од 25 милиона франака. [23]

Након пораза на Сливници краљ Милан се са Врховном командом повлачи из Цариброда (Димитровграда) у Пирот, из кога моли аустроугарску владу да се код великих сила одмах заузме за закључење примирја. Међутим, бугарска војска напредује дубље у територију Србије и 28. новембра 1885. заузима и Пирот. Уочи пада Пирота Милан издаје наређење Гарашанину да замоли аустријску владу да код Сила убрза закључење примирја. Цар Фрањо Јосиф (1830-1916) прекида одмор и враћа се у Беч, где председава седницом министарства, на којој се од бугарског кнеза Александра I Батемберга (1857-1893) тражи да најхитније прихвати примирје. Путујући у Пирот на састанак са Батембергом аустругарски посланик у Београду Кевенхилер свраћа претходно у Ниш, у коме обавештава краља Милана да су његове молбе за примирје наишле на позитиван одговор у Бечу. У Пироту Кевенхилер суочава Батенберга са опасношћу од акције аустријске војске на страни Србије. После тог неувијеног упозорења Батемберг коначно пристаје на примирје. А кад га Кевенхилер обавести о тој одлуци бугарског кнеза краљ Милан му признаје да је то једини спас за Србију, и додаје да ће абдицирати у корист свог сина одмах по повратку мира. [24]

Пораз у рату са Бугарском довео је до тешке политичке кризе у земљи, али и до промена у ставу Беча, а нарочито Петрограда, према краљу Милану и његовој напредњачкој влади. Сазнавши да су Гарашанин и министри у Нишу одбили да прихвате Миланову понуђену абдикацију, руско министарство спољних послова даје инструкције свом посланику у Београду и изричито му забрањује да предузима  било какве кораке у циљу помирења краља Милана с народом. Уз оцену да краљ Милан код њих не може пробудити ни најмање поверење Гирс од Персијанија захтева да се уздржи и од најмањег напора у стабилизовању положаја краља Милана. Значио је то, уједно, и преломни тренутак у односу званичне Русије према српском краљу. Петроград је прихватио могућност његовог уклањања са престола, под условом да се то уклањање изврши на легалан начин. На маргини Персијанијевог извештаја од 28. фебруара 1886, у коме се указује на могућност Милановог одласка из Србије и предлаже промена династије, цар Александар III је записао :

 „ Ја мислим, да осим Карађорђевића нема другог кандидата.“ [25]

Овој и оваквој оцени руског цара претходио је Миланов неуспели покушај да се код Персијанија дистанцира од проаустријске политике коју је до тада водио и да се врати под покровитељство Петрограда. У стању које је руски посланик описао као „душевно растројство“ Милан се крајем јануара 1886. састао са Персијанијем и предложио да Русија помогне Србији у њеном настојању да се територијално прошири. У случају његове абдикације краљ Милан је предлагао да Русија буде један од гаранта за очување престола његовом сину, а уколико она не може да  прихвати тај предлог, онда је Миланова жеља да Александар буде прихваћен у Русији, „…да му тамо дају положај и осигурају га материјално“. [26]

Међутим, уместо неиспуњених најава абдикације на српски престо, краљ Милан је у септембру исте године почео да ради још и на својој кандидатури за бугарски трон, који је одласком кнеза Батемберга остао упражњен.[27]

Краљ и влада су одредили Чедомиља Мијатовића да са српске стране учествује у припремама и у потписивању мировног уговора са Бугарском. За ту прилику Мијатовић је допутовао из Лондона, у коме се налазио на месту нашег посланика. Мировни уговор, диктиран од стране великих сила, потписан је 3. марта 1886. у Букурешту и имао је само један члан, у коме пише да се између две државе васпоставља мир даном потписивања уговора. Међутим, после ове неуспеле ратне авантуре, у Србији и око ње, ништа се више није могло вратити у пређашње стање. То се пре свега односило на владавину напредњака у Србији и на Миланов опстанак на престолу. Напредњачка влада је убрзо пала, али се на Миланову абдикацију чекало још пуне три године.

У личном режиму и лични проблем владара, по природи ствари, издиже се на ниво прворазредног државног питања. Тако је било и са перипетијама око одлуке краља Милана да се на пречац и мимо поштовања законске процедуре разведе од краљице Наталије (1859-1941). Чедомиљ, као главни краљев повереник за све његове недопуштене послове, био је на најружнији начин уплетен и у ово Миланово безакоње. Он је прво нудио у изглед проти Алекси Илићу износ од 100 000 динара за ангажман на страни караља Милана. [28] Када у том предузећу није успео Мијатовић је са др Владаном Ђорђевићем, после краће обуставе парнице, извршио невиђени притисак на митрополита Теодосија да 12. октобра 1888. потпише унапред припремљени владин акт о разводу брака.

Претходне године Мијатовић је срочио писмо Кости Протићу (1831-1891) за полицију у Висбадену, у Немачкој, са замолницом да генералу изађу у сусрет, уколико би се краљица Наталија опирала да му преда свог сина и малолетног престолонаследника Александра. Поступајући по налогу канцелара Ото фон Бизмарка (1815-1898) немачка полиција је од мајке отела сина, што је краља Милана учинило још омрзнутијим у Србији и још присутнијим на скандалозним страницама ондашње европске штампе.

За учињене услуге у овим преступништвима краљ Милан се одужио и генералу Протићу и Чедомиљу Мијатовићу. Наиме, после пада Ристићеве владе на самом крају 1887. нову, чисто радикалску владу образовао је пуковник Сава Грујић (1840-1913). Та влада је потрајала до априла следеће године, када је формирана нова нестраначка влада Николе Христића (1818-1911). У њеним редовима Мијатовић је опет заузео место министра иностраних дела, а касније и заступника министра финансија. Христићева влада одржала се до 21. фебруара 1889, до последњег дана пред абдикацију краља Милана. Не желећи да буде упамћен као премијер за чијег је мандата краљ абдицирао, Христић подноси оставку. Али не и Мијатовић. Он остаје једнодневни министар иностраних дела уједнодневној влади генерала Косте Протића.

Пре абдикације краљ Милан је повукао два важна политичка потеза. Он је издао прокламацију о промени Устава и одредио да се избори за Велику народну Скупштину одрже 2. децембра 1888. На изборима за Велику уставотворну Скупштину убедљиву победу однели су радикали освојивши 500 посланичких мандата. Либерали су освојили 100, а напредњаци ниједно посланичко место.

Своју решеност да се „ослободи терета владања Србијом“ краљ Милан је показао и у писму од септембра 1888, које је упутио намачком посланику Бреју. У том писму он вели да нема силе која га може задржати од одлуке да абдицира. Аустроугарски посланик у Београду Хенгелмилер покушао је да одварти Милана од намере да се повуче са српског престола. Али после неуспелог убеђивања у Глајхенбергу он је саопштио да „… Аустроугарска абдикацију која јој се натура сажаљева, али да ће је примити са дужном бригом за своје политичке интересе у Србији“. [29]

То је значило да ће Беч тражити начин како да осигура свој доминантни утицај у Србији и након одласка краља Милана. Као најефикасније средство за остварење тог циља послужило је продужење важности Тајне конвенције. Са српске стране ангажован је Чедомиљ Мијатовић, чији је потпис стајао и на оном првом споразуму, али сада са задатком да од Хабсбуршке монархије затражи неке олакшице и нова јемства. То се у првом реду односило на добијање сагласности за територијално проширење према Македонији, на трговинске уступке, на гаранције против бугарских и грчких претензија, као и на помоћ у одржању династије Обреновић, а нарочито против Црне Горе и Карађорђевића… Аустроугарски министар иностраних дела, гроф Калноки, глатко је одбио све Мијатовићеве предлоге, сем оног о територијалном проширењу према Македонији. А и он је формулисан тако да се суседна монархија практично ничим не обавезује. Протокол о продужењу Тајне конвенције са српске стране опет је потписао Чедомиљ Мијатовић. Са аустријске стране то је учинио Хенгелмилер. Ратификација протокола измењена је 17. фебруара 1889, пет дана пред абдикацију краља Милана. С приложеним протоколом Тајна конвенција је сада важила до 1. јануара 1895.

Пре продужења важности Тајне конвенције Хенгелмилер је хтео да сазна и мишљење председника српске владе о Милановој одлуци да абдицира. Христић је изразио неверицу у погледу краљеве намере да напусти престо. Али, ако би до тога ипак дошло он је сматрао „… да би новчана будућност краљева била осигурана с руске стране“. Видевши да се после те изјаве његов саговорник нашао у чуду Христић је додао „… да уопште нема нискости за коју он не би свога краља сматрао способним“.[30]

И доиста, испоставило се да је Христић био у праву. За суму од два милиона златних рубаља Милан је пристао да абдицира, да се одрекне права члана српске династије, чак и српског држављанства и права на боравак у Србији. [31] Да би касније прекршио и овај договор у покушајима да утиче на политичку ситуацију из Беча, као и приликом својих долазака у Србију.

Занимљив опис церемоније Милановог одрицања од престола у корист свог малолетног сина оставио нам је прослављени српски војсковођа Живојин Мишић. После благодарења у Саборној цркви он је са осталим младим официрима позван у двор.Тамо је официрски кор био постројен по рангу и у неколико редова. Преко пута њих су стајали чланови владе. Видно блед у лицу краљ Милан је, у пратњи 2-3 ађутанта, ушао у мали салон, познат и по називу Салон Луја XVI. Краљ је узбуђено говорио о општим политичким приликама у Србији и задацима који пред њом стоје. Саопштио је да му здравље не допушта да настави даље управљање државним пословима. Зато је решио да управо на тај дан краљевску власт преда свом наследнику, малолетном престолонаследнику Александру.

„ У том тренутку – записао је војвода Живојин Мишић – улази у салон престолонаследник Александар. Кад га краљ узе за руку, он клекну на колена и пољуби оца у руку, а краљ Милан њега у чело и даде му благослов. У сали је владала мукла тишина, само се јасно чуло јецање и плач министра финансија господина Чеде Мијатовића.“ [32]

Пре династичар него државник и политичар, Мијатовић је сматрао да се у Србији још није родио неко достојан да замени Обреновиће на краљевском престолу. Зато се он из Лондона, а после Мајског преврата 1903, конспиративно и из петних жила, упињао да на српски престо доведе једног Енглеза, принца Артура од Конота. Западни листови показали су велико интересовање за Мијатовићеву завереничку улогу у покушају уклањања краља Петра I Карађорђевића (1844-1921), као и за његове напоре да на српски престо доведе трећег сина енглеске краљице Викторије и мужа јој Алберта. У келнском Фозише цајтунгу и лондонском Трибјуну Мијатовић је цео случај невешто пребацивао на тзв. утицајне кругове у Београду. [33]

За време боравка краља Петра I у Паризу 1911, Мијатовић долази из Лондона и успева да измоли великог државника и врсног дипломату Милована Миловановића (1863-1912) да му омогући сусрет са краљем Ослободиоцем. Поздрављајући човека коме је радио и о круни и о глави Чедомиљ се није устезао да га подсети на дане њихове ране младости и на своју лојалност српској круни.

Онај јецај и онај плач из дворског Салона Луја XVI у Београду, Мијатовић је, после три деценије, пренео и на просторије нашег посланства у Лондону. Када би у њих бануо остарео, у изношеној одећи и обући, са дугом и нерашчешљаном косом и запуштеном брадом, некадашњи моћни министар финансија у шест српских влада прво би с врата изврнуо џепове свог похабаног капута. А онда би започео свој потресни монолог речима :

„Немам од чега ни хлеб да купим жени и деци.“ [34]

Чедомиљ Мијатовић је доживео дубоку старост. Умро је 14. маја 1932, у Лондону, у 90-тој години. Није имао ни потомства, ни ближе родбине. Његов последњи испраћај обављен је у највећој тишини, 20. маја у лондонском крематоријуму Голдерс грин.

Краљ Милан је преминуо у Бечу, 29. јануара 1901, у 47-ој години. Испуњавајући последњу жељу свог пријатеља цар Фрањо Јосиф је одбио молбе из Београда да се његови посмртни остаци пренесу у Србију. Милан је сахрањен у манастиру Крушедолу, на територији Хабсбуршке монархије, на којој је званично проглашена четрдесетодневна жалост. Вест о преносу Миланових посмртних остатака објављена је на насловној страни службеног Винер цајтунга. Фрањо Јосиф је, гологлав усред зиме, корачао у дугој посмртној поворци, која се уз Миланов ковчег кретала према јужној железничкој станици у Бечу. Одатле је први краљ поново ослобођене Србије испраћен на своје последње путовљње.

У исцрпнијим биографијама краља Милана помињу су три неуспела атентата везана за његово име. Два су покушана у Србији, а један, наводно, на страни. Тај први и, без икакве сумње, инсценирани покушај Милановог смакнућа збио се у Паризу, октобра 1873. За покушај атентата на кнеза осумњичен је и пред француски суд изведен Мита Ценић, млади студент медицине задојен социјалистичким идејама. Код њега, који није ни видео Милана за време његове посете француској престоници, нађен је перорез. У истражном поступку ово „убојито оружје“ требало је да послужи као материјални доказ за Ценићеву намеру да на територији друге државе убије српског владара. Француски суд је услед недостатка доказа ослободио набеђеног атентатора. Али, одмах по повратку у Шабац Ценића хапсе пандури, затварају га и окивају.

Осумњичен је за тешко дело издаје отаџбине и књаза, уз поновно провлачење оне кобне оптужбе за покушај атентата. Уследио је дефиле лажних сведока и права лиферација лажних писама у којима је Мита Ценић нападао власт, спремао се за рушење поретка и дизање руке на књаза. Пресуда на овом монтитаном суђењу гласила је – осам година робије у тешким оковима. Помилован је тек средином 1880. Мита Ценић је умро је у тридест седмој години, огорчен на постојећи поредак и физички сломљен. „Ушао је у затвор у двадесет трећој години, здрав као кремен, способан за све добро, а изашао је с робије у двадест деветој години, слаб, срушен, без ослонца, раскинутих веза и разорених нада.“[35]

Јелена Илка Марковић пуцала је из револвера на краља Милана, 11. октобра 1882, приликом његовог уласка у Саборну цркву. Први хитац, који је избачен са растојања од дванаест корака, промашио је свој циљ. За други Марковићка није имала времена, јер је брзо савладана и разоружана. Атентаторка је била жена пуковника Јеврема Марковића, који је стрељан због учешћа у Тополској буни на изричити захтев краља Милана. Брат много познатијег Светозара Марковића био је радикал и неко време њихов посланик у скупштини, а Илка је и после Јевремовог погубљења наставила да се дружи с радикалским политичарима. Највише с Пером Тодоровићем и Рашом Милошевићем. У истражном поступку, међутим, није откривена повезаност радикалских првака са атентаторком. Све је указивало да је овај покушај убиства краља Милана представљао чин личне освете, који је, без ичијег наговора и крајње невешто, предузела једна очајна, али и куражна удовица. Након изрицања судске пресуде она је самој себи пресудила у затворској ћелији.

Милан је, пак, поводом Илкиног атентата, који је назвао „срећним случајем“, имао сасвим друге планове. Недоказано учешће радикала у антетату на њега Милан је намеравао да искористи као повод за извођење државног удара и затварање радикалског главног одбора. „Код нас се, у оваквим приликама, истрага никада не води да се дозна права истина, него да се постигне један политички резултат.“ [36] Миланова политичка рачуница сводила се на елиминацију радикала из предстојеће изборне трке, у којој његови послушни напредњаци нису имали ни теоретске шансе за победу.

У тим својим плановима он је, неочекивано, наишао на млаки отпор својих ментора у Бечу, који су му постављали бројна питање у вези са предузимањем даљих корака. Подршку за извођење државног удара није добио ни од својих напредњачких министара. Резолутни Пироћанац је одмах поднео оставку, чим је Милан затражио затварање радикалског главног одбора. Утучени Гарашанин је помињао своје одступање из владе, или замену челне позиције у министарству унутрашњих дела за спокојнији положај у министарству грађевина. А престрашени Чедомиљ Мијатовић изразио је аустроугарском посланику жељу да побегне у Енглеску и кандидовао се за нашег посланика у тој земљи.

С тако уморним и обесхрабреним људима краљ није смео загазити у државни удар.“[37]

Ипак, најоригиналнији али и најбизарнији покушај да дођу главе краљу Милану, осмислили су Смедеревци. Они су на Милана извршили „најгнуснији антетат у историји“, који се у политичкој литературе помиње и као „смедеревски намештај“. Смедеревци, који су већином били антиобреновићевци, пререзали су даске на поду нужника у који се запутио краљ. Али су их уклопили тако вешто да нико, па ни Милан, није могао да уочи постављену замку. „Краљ је пропао кроз под у нужнику и удавио би се у тој одвартној јами да се није досетио да пуца из револвера, те су га извукли и једва повратили у живот.“ [38]

Иза „најгнуснијег атентата у историји“ остале су, ипак, једна мудра поука и једна симболична порука. Оне заједно и подсећају и опомињу да се она одвратна јама из Смедерева не да затрпати и да се лако претвара у општу јаму историје,  која је увек спремна да прими бројне кандидате из редова домаћих туђина.


[1] Гргур Јакшић : Из новије српске историје. Абдикација краља Милана и друге расправе, Просвета, Београд, 1953, стр, 194-195.

[2] Исто

[3] Dragana Gnjatović : Stari državni dugovi. Prilog ekonomskoj i političkoj istoriji Srbije i Jugoslavije 1862-1941“, Ekonomski institut, Jugoslovenski pregled, Beograd, 1991

Војислав Ј. Вукчевић : „Пад Генералне уније и проглас Краљевине (1882)“, Глас САН, бр. CCXVIII, књ. 4 (1956)

[4] Слободан Јовановић : „Влада Милана Обреновића“, књига друга (1878-1889), Сабрана дела Слободана Јовановића, БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ, Београд, 1990, стр53.

[5] „Шта ја знам о едавању железничке концесије Бонтуу“, „Политика, од 18-21. маја 1932.

[6] Владимир Јовановић : „Успомене“, БИГЗ, Београд, 1988.

[7] Као под 4, стр. 119.

[8] Војислав Ј. Вучковић : „Пад Генералне уније и проглас Краљевине (1882)“, Глас САН, бр. CCXVIII, књ. 4, стр 57.

[9] Опширније у др Ђоко Слијепчевић : Историја Српске православне цркве“, друга књига, БИГЗ, Београд, 1991.

[10] Живан Живановић : „Политичка историја Србије“, књига друга, Геца Кон, Београд, 1923, стр. 187.

[11] Исто, стр 138.

[12] Као под 1, стр. 79.

[13] Исто

[14] Радован Калабић : „Грофовска времена“, Eseloge, Београд, 2009, стр. 44.

[15] Као под 1, стр. 105.

[16] Исто

[17] Као под 9, стр. 354.

[18] Опширније у Душко М. Ковачевић : „Србија и Русија 1878-1889“, Историјски институт, Београд, 2003.

[19] Као под 1, стр. 105.

[20] Исто, стр. 105-118.

[21] Исто

[22] Као под 17, стр. 276.

[23] Опширније у Војислав Ј. Вучковић : „Дипломатска историја српско-бугарског рата“, Научно дело, Београд, 1956.

[24] Исто, стр, 50-54.

[25] Исто, стр. 54-57.

[26] С. И. Данченко : „Развитие сербскои государствености и Росиа 1878-1903 гг“, Москва, 1996, стр. 179.

[27] Војислав Ј. Вучковић : „Покушај краља Милана да се кандидује на бугарски престо (1887), Глас САН, CCXXVI, 1957, стр. 123-125

[28] Прота Алекса Илић :  „Моји доживљаји„ , Београд, 1931, стр. 102.

[29] Као под 1, стр. 168-169.

[30] Исто

[31] Др Андреј Јелачић : „Русија и Балкан – преглед политичких и културних веза Русије и балканских земаља 866-1940, Београд, 1940. (htp;// www. scribid.com/doc,/5493093/)

[32] Војвода Живојин Мишић : „Моје успомене“, БИГЗ, Београд, 1990, стр. 153.

[33] Даргољуб Р. Живојиновић : „Краљ Петар I Карађорђевић, у отаџбини 1903-1914“, БИГЗ, Београд, стр. 152.

[34] Milan M. Stojadinović : „Ni rat ni pakt“, Otokar Keršovani, Rijeka, 1970, str. 221.

[35] Милан Јовановић Стојимировић : „Силуете старог Београда“, треће допуњено издање,Просвета, Београд, 2008, стр. 213-214.

[36] Слободан Јовановић : „Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858)“, друго допуњено издање,  Издавачка књижарница Напредак, Београд, 1925, стр. 157.

[37] Као под 4, стр.160.

[38] Као под 34, стр. 224.

Извор – vaseljenska.com

Поводом изложбе „Карађорђевићи и Обреновићи у збиркама Историјског музеја Србије“ 

СликаИако су разни атентатори бар два пута покушали да га убију, Кнез Милан Обреновић вероватно никада није био у гаднијој ситуацији од оне у којој се нашао 6. октобра 1871, када се у Смедереву умало удавио у фекалијама пољског нужника који се распао под његовом тежином. Тај догађај је у предању назван „Смедеревски намештај“ и до данас није разјашњено да ли је реч о атентату или пукој случајности.

Будући краљ је, иначе, спасен из смрдљиве јаме захваљујући томе што је на „место где и цар иде пешке“ отишао наоружан – пуцњем из поквашеног пиштоља дозвао је дворјане, који су испрва помислили да је извршио самоубиство.

– Мада је по мишљењу Слободана Јовановића овај догађај највероватније био случајност, Леонтије Павловић у књизи „Смедерево у 19. веку“ наводи да су непознати атентатори дашчани под нужника премазали воденим раствором азотне киселине, а потпорне греде престругали. Даске су изгледале целе, али их је киселина толико нагризла да су попуцале под теретом гојазног кнеза. Проблем је у томе што је Павловић ове податке преузео из једне изгубљене архиве Историјског института, па се њихова истинитост не може проверити. У историјским изворима постоји неслагање чак и у вези тога да ли је Кнез тада одсео у кући извозничког трговца Цветка Видаковића или код власника хотела „Лаф“ Раше Здравковића – каже Снежана Цветковић, кустос Музеја у Смедереву.

Теразијска бомба

А то што је Кнез ишао наоружан у клозет можда је и разумљиво када се зна да је само четири месеца раније, у Београду, избегао експлозију такозване „Теразијске бомбе“. Том приликом, паклена направа, укопана у близини старе теразијске чесме, експлодирала је неколико тренутака по проласку кочије којом се Милан се одвезао у позориште. Извршиоци нису откривени, а пошто се радило о бомби мале разорне моћи, чаршијом су колале приче да је читаву ствар организовао један од намесника, Миливоје Петровић Блазнавац, како би застрашио Кнеза који се ближио пунолетству и показао му да је још рано да се одрекне услуга Намесништва.

Према речима историчара Мирка Марковића, Милан Обреновић је био контраверзна личност; плаховит, сујетан, страствен, апсолутиста неприпремљен за високи положај, кога је приватни живот (коцка, љубавнице) у великој мери ометао у вођењу државних послова.

– Највише му се замерало што се у спољној политици приклонио Аустро – Угарској, али је то имало и добре стране. Рецимо, Србији је, на Берлинском конгресу, формално призната независност и проширена је за четири округа, што је из данашње перспективе успех, док је тада доживљено као издаја, јер је Босна и Херцеговина постала протекторат. Била су то бурна времена када су основане и прве политичке странке, а, уз Карађорђевиће, Миланови највећи противници били су радикали, који ни сами нису били нимало наивни – каже Марковић.

Илкин атентат

Својеврсни доказ за то је и Илкин атентат, који се одиграо 11. октобра 1882, неколико месеци након што је Милан проглашен за краља. Тог дана, на њега је у порти Саборне цркве пуцала Јелена – Илка Марковић, удовица пуковника и бившег радикалског посланика Јеврема Марковића (рођеног брата Светозара Марковића), стрељаног због Тополске буне (без доказа, на лични Миланов захтев). Испаљен са раздаљине од свега 12 стопа, Илкин метак је, ипак, промашио краља, а атентаторка је разоружана пре него што је поново припуцала.

Поред Илке, ускоро је због овог случаја ухапшена и њена рођака, Јелена – Лена Книћанин, која је знала за план своје пријатељице, али власт, након свега, није успела да докаже политичку позадину атентата. Међутим, 40 година касније, Раде Милошевић, један од вођа радикала, открио је у мемоарима да му је Илка више пута говорила о својој непоколебљивој жељи да се освети краљу, те да му је месец дана пре атентата саопштила да ће покушати да убије Милана у Саборној цркви. Отуда је сасвим могуће да су за то знали и други радикалски вођи, иако нису учествовали у организацији.

Сумњиве смрти

– Неколико месеци после атентата, уследиле су три сумњиве смрти. Прво је у фебруару 1883. саопштено да се Лена Книћанин обесила у затвору на Калемегдану. Зна се да је мучена глађу и жеђу, а протокол њене обдукције није објављен у јавности, пошто је радикалски посланик и један од чланова лекарске комисије, Лазар Пачу, сматрао да није извршила самоубиство. Убрзо је погинуо и војник који је стражарио пред њеном ћелијом, наводно тако што га је случајно упуцао друг из чете коме се откочила пушка, а пре тога, у марту, и Илка је пронађена у својој ћелији удављена пешкиром – каже Марковић.

Последњи атентат на Милана Обреновића извршен је на Ивањдан 1899. На Милана, тада команданта Активне војске (који се неколико година раније формално одрекао престола у корист сина Александра), у Кнез Михајловој, док се возио кочијама, пуцао је бивши ватрогасац, Ђуро Кнежевић, из Босне. Милана метак није ни окрзнуо, док је његов ађутант лакше рањен у руку. Као што је познато, Обреновићи су искористили овај догађај за обрачун са радикалима. На суђењу које је уследило, атентатор је осуђен на смрт и стрељан, док су многи радикалски прваци, без ваљаних доказа, осуђени на затворске казне у трајању од пет до 20 година. У тој групи били су Стојан Протић, Никола Таушановић и Никола Пашић, који је помилован на дан изрицања пресуде, због инсистирања Русије.

Извор – srbinside  http://srbinside.blog.rs/blog/srbinside/zanimljivosti/2013/05/28/tri-i-po-atentata-na-milana-obrenovica

ЗАШТО ЈЕ КРАЉ МИЛАН СЕБЕ НАЗВАО “ОЦЕМ СРПСКЕ МАСОНЕРИЈЕ”

ImageНегде пред свој дефинитивни одлазак из Србије, дакле приликом свог последњег боравка у Београду, краљ Милан је на једној цедуљи упућеној министру просвете и великом масону Андри Ђорђевићу написао и ове редове: Као отац слободног зидарства у Србији (чудим се да Вајферт и Марко Стојановић данас, кад је краљ примирио све странке, чине извесне тешкоће итд.), из чега се могло закључити да је краљ Милан себе сматрао оцем слободног зидарства у Србији. С којим правом? Да је он ту мисао рекао за јавност, односно за немасонске кругове, ствар би могла носити овај или онај карактер, па добити и ово или оно тумачење, али пошто се са том мишљу краљ Милан непосредно обраћа једном великом масону, он је свакако имао неки основ да тако нешто напише. Према томе, ови његови редови нису били неки “ћор-фишек”; у њима је морало лежати и неко зрно истине.

По моме уверењу, краљ Милан, ако и није био масон, морао је “кумовати” обнови масонерије на овај или на онај начин, само се питам да ли је то он учинио пре или после своје абдикације. Могуће је једно и друго; овде су хипотезе такве да се могу подржавати. Човек који је написао редове “Ја, као отац слободног зидарства у Србији”, извесно није могао бити далеко од масонерије. Колико јој је онда био близак?

Прва хипотеза: Године 1881. оснива се Радикална странка. Пашић и Пера Тодоровић нису масони. Светомир Николајевић је изгледа због масонства чак морао и да напусти Главни одбор Радикалне странке, јер су радикали свој Главни одбор сматрали за један тајни комитет, и нису хтели да трпе да неко тајне декларације тога комитета доставља својој ложи.

Ја сам некад имао огроман текст Николајевићеве оставке, који ми је поклонила гђа Пере Тодоровића, али сам га, негде око 1937. поклонио Дуји Николајевићу (Душану С. Николајевићу, сину Светомировом, прим. С.Ћ.), једно да бих му учинио задовољство, а друго зато да би он о томе даље писао на основу једног аутентичног документа, што он, међутим, није учинио.

Пашић није био масон, али су масони – радикали били Пачу, Ђаја, Веснић, Милован Миловановић…

Међу старијим радикалима масони су били само Пачу, Ђаја, Веснић и Милован Миловановић, а тек доцније др Вас(а), И. Јовановић и други. Међу либералима 1881. скоро и нема масона, јер Јов(ан) Ристић и Владимир Јовановић нису били масони… Али исте 1881. оснива се и Напредна странка, у њој Милутин Гарашанин и Стојан Новаковић нису били масони, а у којој ипак има мало масона и за коју је сва јеврејска чаршија, те јој Јевреји редовно дају и понеког народног посланика.

Поставља се питање: Да ли је краљ Милан још тада, дакле око 1880. помоћу напредњачке масонерије, хтео да заустави вал радикализма и радикалске русофилије? А пошто је масонерија једна типично европска појава, није ли краљ Милан, преко масонерије, хтео да једну западњачку и русофобску, а уједно дворску странку par excellence – као што су били напредњаци – преко бечко-пештанских ложа чврсто веже за Запад? Ако би то било тако, онда је борба између напредњака и радикала имала сасвим другачије резоне него што су они које су досад износили наши историчари, као што је и радикалско-напредњачки разлаз пре тога имао своје дубље корене и сасвим посебне узроке, а онда би и фузија радикала и либерала имала своје посебно објашњење, није је наравно тешко успоставити, јер су старији масони поумирали, масонске архиве нестале између 1912. и 1950. и ми бисмо сад били упућени само на више-мање оштрицама нагађања, јер смо лишени поузданих података, доказа, исказа итд. При томе свему, ипак ваља знати да би доказивање ове хипотезе било врло тешко чак и да су масонске хартије сачуване, јер би то претпостављало врло пипав рад, тј. морало би се водити рачуна кад је ко од наших државника ступио у масонерију (или кад је почео да јој се “удвара”), па тек онда осветљавати његов политички рад и јавни став и објашњавати га масонском идеологијом. Данас је то апсолутно немогуће предузети: Време је одмакло, људи су поумирали, оскудица писмених података је потпуна, а свако евентуално тврђење би било једна авантура, односно чиста произвољност; али би можда стране масонске архиве имале понеки податак или документ који би дао “полазну тачку” за даља, нова резоновања (иако ја иначе не верујем да је сва историја само у документима и архивама, ипак више волим документовано излагање, него оно које је само чисто логичко).

МАСОНСКА ВЛАДА СВЕТОМИРА НИКОЛАЈЕВИЋА СВОЈИМ НЕПОПУЛАРНИМ ОДЛУКАМА КОМПРОМИТОВАЛА ЈЕ ФРАМАСОНЕРИЈУ У СРБИЈИ

Друга хипотеза: Масонерија је деведесетих година XIX века у Србији ако не искомпромитована, а оно свакако јако уздрмана у својој доброј репутацији, јер је Светомир Николајевић 1894, као министар унутрашњих дела у кабинету Ђорђа Симића, а затим као његов наследник на положају председника владе, учинио ствари које су му замерали и масони и радикали. За време његове владе био је укинут Устав од 1888. и враћен тзв. намеснички Устав из 1869, што му никада није заборављено нити опроштено, и што му је вечито замерано, а тада је он био ванредно угледан масон, његова је политика стављена на рачун масонерије, па је тако и настала она луда повика на “фрамасоне”, која је скоро читаву једну деценију чинила рад масонерије у Србији отежаним… Али кад је дошло до владе др Владана Ђорђевића, краљ Милан се вратио у Србију. Ствари сада добијају други правац – стишавање политичких страсти. Сви се погледом обраћају на југ, тј. на Македонију, где су чак масонске установе “Светосавска школа” и “Приправна учитељска школа” излиферовале велики број агената наше македонске политике, међу којима је било и масона (нпр. прота Серафим Крстић, син славног поп-Стојана… и други). Сад је питање: Није ли краљ Милан можда баш тада допринео да се масонерија у Србији реорганизује за неке нове задатке и није ли он тада учинио нешто за све што би му давало права да ипак себе назове “оцем српске масонерије”?

КРАЉ МИЛАН ЈЕ ПОКУШАВАО ДА ПОСТАНЕ МАСОН ПРЕКО ПАРИСКИХ ЛОЖА, ЈЕР ГА ЈЕ СРПСКА “БРЕМАСОНЕРИЈА” ОДБИЛА

Ми нисмо у стању да одговоримо на то питање, и ми га овде само постављамо, а остављамо другима који то питање могу да реше да га и решавају. Међутим, да би олакшали тај посао, ми смо разговарали са Дамјаном Бранковићем, старцем од 87 година, старим и угледним београдским масоном, који је још бодар духом и који добро памти. (Он је иначе Војвођанин, можда не чисто српског порекла, студирао је трговачке школе у Сегедину, био је трговачки агент и често Пашићев тајни и поуздани саветник у стварима спољнотрговинске политике, па чак његов спољно-политички агент у иностранству и његов добровољни политички информатор; он зна мађарски, немачки, а чита и говори француски; има здрава разума, и није према мени био ни затворен човек, чак је стари пријатељ са мојим ујаком Стоимировићем. Он ми је казао следеће:

“Краљ Милан се пребацио када је себе назвао оцем српског слободног зидарства. Ми га зидари нисмо ценили уопште, и то због његове непостојаности. Он је хтео да уђе у слободне зидаре преко Париза, али му је тамо речено да се париски слободнозидарски другови не желе територијално да мешају у надлежност београдске ложе, те да би требало само преко ње да уђе у зидаре. Он је, међутим, инсистирао и онда је Париз питао нас какав је он човек, а ми смо из Београда потврдили да је он непоуздан.

ОД НАШИХ ВЛАДАРА МАСОНИ СУ БИЛИ АЛЕКСАНДАР КАРАЂОРЂЕВИЋ И МИХАИЛО ОБРЕНОВИЋ

Балкански владаоци уопште не могу да буду постојани, јер је политичко тле веома ровито, социјална средина у сталноме превирању, а Балкан је ветрометина на којој је тешко бити политички следствен и апсолутно консеквентан. Зато међу балканским владаоцима није ни било много “браће”. Од наших владара су масони били кнез Михаило и краљ Александар Карађорђевић – овај последнји преко енглескога двора, с којим је био окумљен. У Енглеској, Данској и северним земљама владаоци су увек и масони, па чак и шефови масонерије.

Тако на Западу, масонство је ствар пристојности, а бити на Западу масон значи имати сведоџбу исправности. Код нас вам је било и овако и онако. Било је и страшних “штребера”, који су се увлачили у наше редове ради каријере и личне користи. Ти људи нису поштовали наше основне принципе – хуманост и толеранцију, али су се правили да су јако привржени тим идеалима и у ствари радили “своја посла”. Не знам да ли је краљ Петар I био масон, свакако да јесте, и то преко Француске или Швајцарске, али не кроз нашу ложу. Стари Гарашанин, Илија, свакако је био масон, али не знам сасвим поуздано. Сад се спремам да на четрдесетодневном помену Славку Дуканцу одржим говор, јер сам био болестан, па му нисам био на погребу. Дуканац је нпр. био масон, и то добар масон. Али краљ Милан нити је био брат масон, нити је могао бити наш отац!”

НА БАЛКАНУ НИКАД НИЈЕ БИЛО ПОШТЕНЕ, ПРОСВЕЋЕНЕ И ЈАКЕ ЕЛИТЕ

… Нисам хтео да замарам старца даљим запиткивањима, али нисмо били ни сами: поред њега су били његова госпођа и свастика, мати Станоја Михаиловића, некадашњег посланика у Тирани, који се 1944/5. изгубио негде у емиграцији. Те две старице су реметиле ионако тежак разговор, јер је Бранковић јако наглув, те се морало лудо викати, а у суседној соби је био и његов син, психопата, који се некад бацао са трећег боја (спрата, прим. С.Ћ.) на улицу да изврши самоубиство, а који је био јако нерасположен и који ме је нервирао. Бранковић је покушавао да ми изложи неку своју нарочиту философију, па ми је саветовао да читам Larousa Rougiera Ia mustique democratique, Gabriela Hanottcana La democratie et le travail и Homoa La societe de jadis et du present, терајући ме да испишем наслове тих књига и да их потражим… Он сматра да све зависи од елита, и да на Балкану никад нису могле да се искристализују и образују поштене, просвећене и јаке елите; међутим, настављао је Бранковић, “народ мора бити вођен и руковођен – у томе је све – а код нас се на то и заборављало, а нарочито се није водило рачуна да је то посао који захтева и много памети, и много храбрости и изванредно много осећања личне одговорности.

Милан Јовановић – Стоимировић

Текст писан 25. септембра 1953.

Визионарски

СликаПише – Проф. др Радош Љушић

Живот краља Милана био је буран, као и кнеза Милоша. Многи политички догађаји и учестале љубавне авантуре смењивали су се невероватно брзо.

Савременици су запазили да је краљ Милан био у љубави сентименталан. Владан Ђорђевић, краљев лични лекар, приметио је: „Милан беше скоро до бојажљивости уздржљив према женама, али где је видео само мало топлије осећање према себи, тамо је онда целом душом остајао ухваћен“.

Жива и бујна темперамента, краљ Милан упуштао се у љубавне везе с пуно страсти. Карактеристично је за овог Обреновића да се свака иоле озбиљнија веза брзо претварала у велику љубав која се могла завршити браком. Тиме је често и себе и друге доводио у не мала искушења.

Милан Обреновић брзо се загревао за жене и тада је био спреман да за њих чини све. У љубави је био кратка даха и брзо би се истутњао и нагло захладнео. Током краткотрајног живота није имао ниједну трајнију љубав. Леп, развијен, сентименталан, насртљив и слаткоречив, уз то још и владар, Милан је имао успеха код жена.

Још онда се говорило да је мало људи који су волели женски род као он. Да је којим случајем живео у средњем веку, пише Владимир Ћоровић с благом дозом подсмеха, био би један од бољих примера за Декамерон.

О љубавном животу краља Милана остале су многе истините и неистините приче. Оне су га пратиле од младости па до гроба. Лукави и препредени Блазнавац, скривени претендент на српски престо, посредством лекара Машина, пустио је лажни глас да је кнез хермафродит. Уз таквог намесника и будућег председника владе, Обреновићу није било лако.

Било је уобичајено у угледнијим београдским породицама, па и код Обреновића, да њихове синове упознају с љубавном вештином искусније госпође које би за труд добиле пристојну накнаду.

Породица и намесници потрудили су се да осамнаестогодишњем кнезу приведу госпођу прикладну том чину. Не зна се име те госпође, али се зна да је до овог чина дошло децембра 1872. године и да је проба била неуспешна. Калај је записао у Дневнику да кнез до тада „није додирнуо још ниједну жену, нема ни воље за то“.

Намесницима није било свеједно с којим ће особама млади кнез ступати у љубавне односе. Оне су морале да буду потпуно безопасне жене које не би користиле свој утицај на кнеза и усмериле га против намесника и министара.

Дакле, кнез Милан није сам пронашао своју прву љубав; намесници и породица су му привели прву жену која га је уводила у царство љубави. Била је то особа која је имала да му послужи само за први тренутак, за прва љубавна искуства. Потом је приведена пуковница Б. да и она „посвети младог кнеза Милана у љубавне функције“. То је већ било довољно за почетак.

Поуздано се зна само за неколико кнежевих љубавних веза пре ступања у брак. Пера Тодоровић наводи да је кнез имао две милоснице, али је оставио податке само о једној. И Слободан Јовановић пише о другој кнежевој љубави пре женидбе, али и он не наводи њено име, већ каже да је то било у време Ристићевог пада (1873). Ни он не наводи њено име, само записује да је реч о жени једног београдског адвоката.

Као и сваки почетник, уместо да скрива, он је ову везу толико разгласио да је данима хранио скандалозну хронику престонице. Кад је у двору организовао једну гарден парти, његова метреса појавила се на балкону с ружом у руци, изигравајући кнегињу.

„Кнез је у њу пиљио блажено; његови гости посматрали су тај призор испод ока и тумачили га на свој начин“. Иако кнежево „шегртовање“ није дуго потрајало и то је било довољно да владар и његова љубавница буду предмет учесталих саблажњивих разговора београдских знатижељника.

Прва изабраница Милова срца била је Лепосава Новаковић, удова Димитрија Новаковића, а кћи Николе Стефановића. Млађани кнез упознао је Лепосаву на једном дворском балу. „Она сама била је лепа, не врло бистра, бескрајно лења“, пише Слободан Јовановић. Млада и кокетна, са заносно црним очима, Лепосава је остала удовица у доба у којем су жене најлепше. Још из времена Вука Караџића остала је прича о младим удовицама као најбољим љубавницама.

Љубавна веза између кнеза и Лепосаве трајала је нешто више од пола године, од јесени 1874. до пролећа 1875. Савременици су записали да су се узајамно и искрено волели. Виђали су се и сусретали у Београду и у Пешти.

Искуснија од кнеза, заносна и чулна, брзо је освојила и сломила једно срце још неотпорно на женске чари. Милан се толико заљубио да је Лепи нудио брак, без договора с министрима који су већ почели да брину о његово женидби. Лепосава је била отресита жена која је знала од почетка да не може да буде српска кнегиња. Она је волела Милана, а не кнеза Милана. Кад је Милан начуо да министри гласно размишљају о његовој женидби, постао је нервозан.

„Млади кнез телесно се покорно подавао искреном миловању младе и нежне жене“ и, на њено не мало изненађење, понудио јој је брак. Био је спреман и престо да напусти због ње.

„Шта се оставиш? Шта да напустиш? Престо и круну? То се никад не оставља, књаже мој!“, искрено га је уверавала љубавница.

Узалудно је било његово правдање: „Ја нисам тражио ни круну, ни престо. Узели су ме из Париза и довели амо!“

Напослетку морали су се растати. Лепосава му је обећала да ће се повући у присенак, у заборав и да ће живети од успомена и радовати се његовим успесима. Међутим, обећање није успела да одржи, а ни кнез није био равнодушан према њој и после женидбе Наталијом.

Кад је сазнао да његов брат од тетке, Александар Константиновић, син Анкин, а брат Катаринин, учестало посећује његову бившу љубавницу, толико се наљутио да га је умало ухапсио. Александар је морао да прекине своје посете Лепосави и тиме одобровољи кнеза.

Женски део београдске чаршије пратио је с посебном пажњом љубавне авантуре последње двојице Обреновића. Распричане, нека више, а нека мање, београдске госпође стварале су јавно мњење и понекад су знатно утицале на неке догађаје.

„Неке госпе торокуше“, како се изразио један савременик тек удатој кнегињи Наталији, испричале су кнежеву љубавну аферу с Лепосавом, казали су јој где станује и уверили је да се кнез и даље с њом састаје. Кнегињи је сметало што су, приликом излазака с мужем из двора и одлазака у Топчидер, пролазили поред Лепосавине куће, док је она увек висила накинђурена на прозору „и гледала их дрским погледима“.

Кнегиња је затражила од кнеза да уклони из Топчидерске улице Лепосаву „јер не може трпети да јој једна неваљалица пркоси“. Бивша кнежева љубавница је морала да потражи нови квартир тамо где дворска кола нису пролазила. Тиме је свака веза с Лепосавом престала.

Лепосаву су због везе с кнезом звали мадам Помпадур. Она је била довољно мудра да сачува читав свежањ кнежевих љубавних писама и да њега и српску владу уцењује продајом тих писама једној заинтересованој држави. Машући кнежевим љубавним писмима, дуго је уживала сталну ренту која јој је редовно исплаћивана.

И док је богати деда Милош сам подмиривао своје одслужене љубавнице, сиромашнијем унуку држава је прискочила у помоћ.

Аустроугарски конзул Бењамин Калај пажљиво је пратио кнеза Милана и све што је било у непосредној или посредној вези с њим. Отуда плени пажњу његово сазнање да је кнез Милан био у великом пријатељству с Александром Константиновићем и Симком Германи, ванбрачном кћери Анке Константиновић, његове тетке.

О Милану и Симки оставио је само два податка из којих се несумњиво види да су били у љубавним односима, али веома кратко. Под 27. октобром 1874. он пише за Симку: „Можда је сад већ и кнежева љубавница“. Непуних месец дана касније записао је: „Кажу још да је кнезу досадила Симка која му је била драгана, и сад хоће да се упусти са Каљевићком, а Симку хоће да уда за Пироћанца“.

О овој кнежевој родоскрвној авантури или се није знало, или се брижљиво прикривала. Симка и Милан били су у четвртом степену сродства, дакле, веома блиски рођаци. Блиски као кнез Михаило и Јекатерина, а ближи но кнез Михаило и Катарина Константиновић. Ево и њиховог родословног стабла.

Јеврем Обреновић – Томанија Обреновић

кћи Анка Константиновић син Милош Обреновић

ванбрачна кћи Симка син Милан Обреновић

Није се тачно знало зашто је Симка напустила Београд и преселила се у Румунију на своје породично добро. Стојимировић је претпостављао да је она утекла из Србије због флерта с Миланом Богићевићем. Био би то један сасвим безазлен разлог у односу на родоскрвну везу са српским кнезом. За сада може се само претпоставити да је под притиском породице, пре свега баба Томаније, дошло до прекида те неразумне кнежеве љубавне авантуре и да је Симка једноставно удаљена из Србије у коју се више никада није враћала.

По свему судећи, баба Томанија, најстарији члан владалачког дома, којој је била позната радоскрвна веза кнеза Михаила с Јекатерином, својом кћери и Катарином, својом унуком, поучена претходним злим искуствима, спречила је ту авантуру. Бог једини зна како се осећала старомодна бака гледајући љубавне одношаје својих најближих, окончаване са трагичним последицама.

Кнегиња Јулија имала је поуздана обавештења о родоскрвним везама свог мужа, па је 1870. године у Букурешту, док је водила оставинску расправу с Бојићима и Николићима, говорила Крстићу да би Симку требало држати што даље од кнеза Милана како се у њу не би заљубио јер би из тога произашле неприлике, будући да не може да је жени.

Злослутно предосећање искусне жене која је на време запазила ту слабост Обреновића.

Аутор –  Проф. др Радош Љушић

СликаУ сенци једног од дванаест платана, којима је своје имање својевремено омеђио књаз Милош Обреновић, и данас се у Топчидеру бели приземна станична зградица. Она крије срце београдског железничког чвора и неке тајне српске дворске историје.

На месту где је, ударцем сребрним будаком, краљ Милан Обреновић 1888. године означио почетак изградње првог српског „гвозденог пута“ – пруге Београд – Ниш, подигнута је железничка станица Топчидер. Од ове „нулте тачке“ кренуле су шине да коначно споје Запад са Истоком. И тада је београдска штампа најављивала неке нама познате правце. Писало се тада „да ће Србија овом пругом ући у Европу“.

– Топчидер је био и остао станица српских и југословенских владара – каже инжењер Славиша Р. Јовановић, шеф топчидерске станице, потомак породице, која је дала четири колена железничара. – У њеној чекаоници специјалне возове чекали су Обреновићи, које су после мајског преврата 1903. заменили Карађорђевићи, а после Другог светског рата црвени тепих на перону простиран је за Јосипа Броза. Салон станице је последњи пут реновиран 1998, када је државна делегације требало да крене возом на преговоре у Рамбује, али се од тога у последњи час одустало.

 

Фокус

Слика

Осим ХИМНЕ БОЖЕ ПРАВДЕ која је настала за време владавине династије Обреновића, ова династија је  још много тога даривала своме Отечеству и своме Роду  шта су све урадили и шта је све урађено за време њихове владавине за Србију и у Србији:

1. За владавине Обреновића Србија је постала држава: вазална (1830), независна (1878), Краљевина (1882), уз не мала територијална проширења. Била је правна и уставно уређена држава. Ако изузмемо уставна акта из првог устанка, сви устави нововековне Србије донети су за владавине Обреновића (1835, 1838, 1869, 1888 – 1903. враћен са малим изменама – и 1901)

2. Уставом из 1888, који је био један од најнапреднијих устава у Европи, уведена је парламентарна владавина у Србији. Овим уставом је гарантована заштита слободе од самовоље државне власти, забрањен прогон српских грађана, зајамчена права и личне слободе грађана и слобода говора, мисли, штампе и удруживања, извршена децентрализација државе ( уведена окружна, среска и општинска самоуправа ), обезбеђена судска независност и непокретност итд.

3. Књаз Милош је такође увео једну од капиталних обележја државности у Србију, а то је такозвана „стајаћа војска“ или државне оружане снаге

4. Краљица Наталија је основала фонд “Наталијанум” и поклонила је Универзитету у Београду Краљевски домен у Мајданпеку од око 8.000 хектара, а рудник злата, који се на њему налази, српској сирочади. Тим гестом Краљица Наталија је убедљиво највећи добротвор Београдског Универзитета.

5. Краљ Милан је поклонио имање Јевремовац за Ботаничку башту.

6. Кнез Михаило је дао плац за Српску Академију.

7. Књаз Милош је 1859. увео општинске кошеве у које су сељаци били обавезни да дају одређене количине жита, које се потом делило народу у случају глади или неких других неприлика, као сто су сушне године, поплаве или касније, после Милошеве смрти у ратним условима. Ово је трајало до 1815.

8. Обреновићи су посебно водили рачуна о заштити права мањинских заједница у Србији. Врхунац те бриге је доношење устава из 1888. у коме се гарантују сва права свим грађанима Србије

9. Књаз Милош је основао тајну српску службу и то за време Другог српског устанка, а први велики тајни агент је био народни кнез Василије Васа Поповић из Берсића код Горњег Милановца.

10. Књаз Милош је за време посете султану Махмуту у Цариграду отплатио дугове Васељенске Патријаршије. Из захвалности према овом лепом и племенитом гесту српског владара, Патријарх и Свети Синод споразумеју се, да се на литургијама Светог Андреје, првог архиепископа Византије, спомиње увек владарски српски дом и српски народ.

11. Те, за Србију, а посебно за Србе, важне 1896 године, Краљ Александар је присуствовао Првим обновљеним олимпијским играма у Атини и то као једини страни државник. О томе сведочи филмски запис.

12. Личним новцем Обреновића или њиховим залагањима је саграђено или, у најмању руку обновљено, преко 400 цркава и манастира.

13. Главни ктитори манастира Вујан, где је као искушеник боравио и благо почивши Патријарх Павле и где се на чудесан начин излечио од туберколозе, су били Кнез Никола Милићевић Луњевића, деда Краљице Драге, Војвода Милан Обреновић и Господар Јаков Обреновић.

14. 7.јуна 1840. у Србији је почела са радом Прва Пошта на Калемегдану у Србији.

15. 1866 је донет први Закон о поштама и издате прве поштанске марке које су биле са ликом Кнеза Михаила. ( у свету је прва марка издата у Енглеској 1840. )

16. 1874. Србија је са још 21-ом земљом из света постала оснивач Светског поштанског савеза.

17. 15 септембра 1884. је пуштена у саобраћај прва пруга изграђена у Србији између Београда и Ниша.

18. Први градски превоз у Београду је кренуо 1892. Када су трамваји са коњском запрегом превозили путнике по Београду. Годину дана касније је прорадио трамвај на електрични погон.

19. Први Лицеј-Велика школа отворена је 1838. У Београду.

20. Прва књижара отворена је 1827. ( Глигорије Вазаревић код Саборне цркве)

28. Прва штампарија је почела са радом 21.маја 1831. ( донели је из Сант Петербурга Цветко Рајовић и Аврам Петронијевић).

29. Са радом је почело 1859. Народно Позориште које је изграђено пре свега личним средствима Кнеза Михаила уз учешће Краља Милана и Капетана Мише Анастасијевића.

30. Прва библиотека основана је 1815. при Књажевској канцеларији, а библиотека у Београду је основана 1838. као зачетак Народне библиотеке. За народну библиотеку на Косанчићевом венцу Кнез Михаило је дао на располагање свој плац.

31. Прво учено друштво- Друштво српске славености, основано је 1841.

32. Први бал у Србији је приређен 1827.

33. Прву апотеку и болницу је 1826. отворио Господар Јеврем Обреновић у Шапцу.

34. Прва апотека у Београду је отворена 1830. Код Саборне цркве. (власник Матеја Ивановић).

35. Прва болница у Београду основана је 1832.

36. Први пут жене су селе за трпезу заједно са мужевима и осталом господом 27. јануара 1838. На свечаној вечери на Милошевом двору.

37. Први билијар је стигао у Србију 1822.

38. Први клавир 1824. Добила је Савка, млађа кћи Књаза Милоша.

39. Први српски и београдски сајџија је био г. Пилер од 1835.

40. Прва полиса осигурања издата је 1839. ( осигурана кућа Лазара Зубана).

41. Први телефон, само седам година касније од првог Беловог телефона, уведен је у Београду 14. Марта 1883.

42. Први међумесни разговор обавили су Краљ Милан и Милутин Гарашанин, напредњачки првак, између Београда и Ниша 1886.

43. Јавни телефонски саобраћај у Београду почео је 1898. када је у Коларчевој задужбини постављена телефонска централа са 50 бројева.

44. Први путујући биоскоп се појавио 1900.

45. 1895. је основано : Друштво за подизање Храма Св. Саве “.

46. Српска Краљевска Академија је установљена законом 1. Новембра 1886.

47. 1823. Књаз Милош је наредио да се Дан Св. Саве обележава као школска слава у Србији.

48. Српска цртачка и сликарска школа основана је 1895.

49. Мокрањчева Српска музичка школа је основана 1899.

50. 6. Маја 1830. је у Пожаревцу постројена прва чета Књажевске гарде- Гвардије која је претеча елитне јединице војске Србије, Гарде.

51. Кнез Михаило 1868. доноси решење о ковању српског новца- паре, а динар је искован први пут 1875. одлуком Кнеза Милана.

52. 23. Септембра 1893. У Београду је упаљена прва сијалица ( угао Коларчеве и Македонске улице).

53. На Дорћолу је 1893. израђена је прва електро централа која је снадбевала трамвај и јавно осветљење у Београду који је тада имао 55.000 становника. Електрика је у Београд уведена 8 година после Париза и 5 после Берлина, а пре многих Европских метропола.

54. Прва индустријска хидроцентрала у Србији је пуштена у погон на Илиндан 1900. на Ђетињи код Ужица. То је прва хидроцентрала на Балкану и прва у Европи по Теслином принципу.

Тако да са слободом можемо рећи да је СРБИЈА тог времена ишла у корак са Европом .

СликаКнез Милан је у мају 1881. преко свог министра иностраних дела Чедомиља Мијатовића послао на разговоре са аустроугарским министром спољних послова Хајмерлеом и начелником његовог министарства Бењамином Калајем како би испитао могућност за закључивање политичког уговора између Србије и Аустро-угарске. У бечу је наишао на широм отворена врата. Да се та замисао оствари без одалагања омогућио је уговор о обнављању Тројецарског савеза закључен између владара Русије, Аустро-Угарске и Немачке 18.јуна 1881. чији је тајни протокол остао потпуно непознат кнезу Милану.Тај протокол је Аустро-Угарској признавао право да у тренутку која сама буде изабрала анектира Босну и Херцеговину, док је Русији остављао слободу да изврши уједињење Кнежевине Бугарске са Источном Румелијом.

СликаПошто је дуго био у коми, 29. јануара 1901. године краљ Милан је издахнуо у Бечу.

И тад почињу политичке интриге око мртвог краља. Фрања Јосиф са аверзијом према Србији коју ће тринест година касније војнички напасти, желео је да понизи српски двор тиме што неће дозволити да се краљ Милан сахрани у својој земљи.

Краљ Александар (његов син) је навео у писменом обраћању да би била највећа увреда за Србију да се краљ Милан сахрани на територији која је тада припадала Аустроугарској у манастиру Крушедол.

Политичка интрига се наставила и приликом преноса краљевих посмртних остатака у Сремске Карловце, на путу за манастир Крушедол. Специјални дворски воз у коме је био смештен ковчег, према сведочењу савременика, био је задржан у Новом Саду да би пропустио воз у коме се тада налазио свемоћни хрватски бан Куен Хедервари, одређен за царевог изасланика на сахрани. Овим је требало показати да један аустроугарски чиновник има предност над српским краљем. У Крушедолу је мртвог краља чекало још једно изненађење- по наредби аустроугарских власти, никоме из Србије није било дозвољено да присуствује сахрани.

 Препричано из књиге КОЕКУДЕ СРБИЈО- српске историјске теме 1804-1918. аутор- Небојша Богуновић