Архива за категорију ‘Немањићи’

srpski-vitez-1-204x300Велики војвода Новак звани Гребострек вероватно је једини Србин који је доживео да му 1313. ромејски цар Андроник II Палеолог организује тријумф у Константинопољу.

Овакву почаст добијале су само војсковође Рима у време његове старе славе. Српски војвода дочекан је као ослободилац старих малоазијских градова Никеје, Никомедије и Брусе.

Годину дана раније он је с краљем Милутином већ стекао славу у сламању османске окупације Велике Романије, простора између Црног мора, Дунава и Адријанопоља (данашњег Једрена).

Финална битка овог европског похода одиграла се на Галипољу, стратешкој тачки на којој је султан Осман планирао да концентрише трупе и крену на опсаду Цариграда, који се није опоравио од крсташке окупације.

Српске победе на Галипољу и Малој Азији разлог су зашто је војвода Новак Гребострек једина личност која се именом помиње у средњовековним „Животима краљева и архиепископа српских“, а да није члан владарске породице Немањића, ни архијереј.

Историчари кажу да су српске победе 1313. биле финале вишегодишњег рата с одметницима Каталанске компаније, најопасније плаћеничке војске свог доба, и Османлијама који су као коњаници били у њиховој служби. Прво је племић-монах, а касније архиепископ Данило Други, са својим војницима успео да одбрани Хиландар од трогодишње опсаде, после чега се компанија распала.

Део најамника понудио се да служи српском краљу Милутину, верујући да ће успети да га изненаде као његовог таста цара Андроника и отму му земљу. Међутим, српски владар је био другачијег кова и спремно је дочекао побуну.

„Није пазио ни на своје тело од њихових нападаја, но као небопарни орао посред њих пролазећи јављаше се јасно“, записао је Милутинов биограф.

Одлучни српски владар није се зауставио сламању побуне најамника, већ је поред своје гарде мобилисао државну војску и растурио разбојничку државу коју су Османлије и Каталани направили у Великој Романији. Тај подухват су годинама раније безуспешно покушавале и византијске трупе и латински крсташи.

Избио Турке

Вест о српској победи 1313. је улила очајничку наду умирућем Ромејском царству, а сведочанство о њој краљ Милутин оставио је у Цркви Светог Ђорђа, ратног заштитника Немањића, коју је као задужбину подигао у Старом Нагоричану. „Сазда се дом светог и великославнога мученика Христовог Георгија у дана светородног и превисоког краља Уроша Милутина и Богом самодршца све српске земље и поморске при благочестивој краљици Симониди и при игуману Антонију године 6821. (1313). Те године краљ изби Турке“, урезано је на гранитној плочи изнад западних врата храма Светог Ђорђа.

Српска војска тога доба била је модерна, добро обучена и опремљена. Судећи по средњовековним текстовима, Милутин је у сламању побуне прво ангажовао и личну гарду, коју су чинили професионалци најамници Германи. Затим је мобилисао племиће-пронијаре који су имали обавезу да увежбавају и опреме одређен број бораца. Наравно, и ситну властелу, која је позната под именом војници – каже Бранко Богдановић, војни историчар.

Он сматра да податак византијског летописца Нићифора Григора да је Милутин у европски поход повео 2.000 коњаника није целовит.

– Уз њих је сигурно ишла и пешадија, која је и у средњем веку била основа војске. Српске војсковође су сигурно водиле своје чувене луконоше, који су били добро познати због вештине хитрог испаљивања стрела. У средњем веку они су имали улогу митраљеза. За разлику од већ застареле римске пешадије, српска је била лако заштићена верижном кошуљом, шлемом и малим штитом који је служио и за одбијање напада и као оружје. Користили су српски мач који је био веома цењен, али и сабљу јер су од источњака видели да је много ефикаснија за сечење, што је нарочито важно код коњице.

Он сматра да су Срби ратујући током опсаде Хиландара против Каталанске компаније и Османлија у њеном саставу добро проценили тактику непријатеља и успешно јој се супротставили.

(magacin.org)

Advertisements

Базилика-Светог-НиколеЗаборављени непроцењиви поклони којима су Немањићи даровали италијанску базилику. Краљ Милутин око свечевог гроба направио капелу изливену од мешавине сребра и злата. Чак и после пропасти средњовековне државе Срби и даље даривали храм

Католичка базилика Светог Николе у Барију која чува свечеве мошти и данас има православну капелу, па чак и делимичну аутономију од апсолутне папске власти, захваљујући непроцењиво вредним даровима Немањића, открива Владимир Давидовић, некадашњи секретар САНУ, врсни познавалац српске баштине у иностранству.

Стефан-Дечански-200x300Данашња представа Светог Николе прихваћена у целом свету заснива се на српској икони коју је Барију поклонио Стефан Дечански – истиче Давидовић. – По предању, на ту икону верно је пренет свечев лик нацртан на сабору у Никеји, што указује на то да су Немањићи у ризници имали оригинално драгоцено дело. Зато је и српска икона сматрана чудотворном, па до данас стоји изнад велике часне трапезе која покрива гроб Светог Николе, а начињена је од сребра које је поклонио краљ Милутин.

Краљ-Милутин-300x254О даровима Уроша Другог Милутина, најмоћнијег владара Балканског полуострва, сведочи запис летописца Беатила:

„Лета господњег 1319. јуна месеца, другог индикта, Урош Краљ Рашке, Дукље, Бугарске и јадранског поморја све до реке великог Дунава, ову часну трапезу, велику сребрну икону, лампе и велике сребрне канделабре дао је начинити у Славу Божју и његовог блаженог Николаја. Обрад из Котора, син Силаве и маестро ово дело је начинио по налогу поменутог Краља“.

Данас, нажалост, више нема Милутинове капеле која је од пода до плафона била начињена од плоча гламе, мешавине сребра и злата која се производила само у средњовековној Србији. У њеном средишту налазио се гроб Светог Николе под часном трапезом коју су красили бројни рељефи с библијским представама. Чудесну просторију незамисливе вредности осветљавали су пламенови двадесетак огромних сребрно-златних кандила и свећњака људске висине.

Милутинову капелу почео је да уништава 1481. краљ Феранте Први Арагонски, који је део исекао и претопио да би сребром исплатио своје војнике најамнике. Крађу су наставили великаши и поједини бискупи који су део по део уништили српско ремек-дело. Хроничари базилике забележили су да су починиоце светогрђа и њихове породице после тога пратиле несреће. Барокна реконструкција никад није достигла славу легендарне Милутинове часне трпезе. Крајем 20. века она је склоњена, а уметници су направили приближну реплику српског оригинала. Ипак, један српски поклон остао је, осим зубом времена, недирнут од средњег века: сребром опточена икона, дар Стефана Дечанског. „Чудесни образ оца Николаја“ сачуван је пре свега захваљујући становништву Барија, које је сматрало српску икону заштитницом града. Летописац Беатило оставио је сведочанство да је чувана посебно заштићеном делу сребрне капеле одакле је изношена само у најтежим временима:

Велика Урошева икона чува се с великим обожавањем у тајној капели трезора са светим реликвијама и одатле је никада не износе, осим у ретким приликама када настане велика суша или се десе превелике кише. И право је чудо видети да увек када се велика света икона јавно изложи народу, који плаче и кличе, одједном почну да падају или престану кише, зависно од потребе. Цар Душан је одржао традицију породице и поклонио базилици порез од 200 перпера, који је Србији плаћао Дубровник. Чак и после пропасти српске средњовековне државе Срби су према могућностима још дуго наставили да дарују храм у Барију.

– То је традиција коју је установио Стефан Немања, први дародавац базилике, о чему је сведочанство у житију оставио његов син Стефан Првовенчани – каже Давидовић. – У истом житију наведена је хијарархија која је постала матрица у националном бићу: „Живљаше захваљујући Господу Богу нашем Исусу Христу и пречистој његовој и непорочној деви Богородици и светоме чудотворцу, брзоме у бедама помоћнику и архијереју Николи и светом и великом страстотрпцу и у борбама браниоцу мученику Ђорђу“.

ЗАШТИТНИК БРЗЕ ПОМОЋИ СТЕФАН

Немања је прву монументалну цркву подигао у част Светом Николи у граду Топлици, данашњој Куршумлији.

Потпуно је нормално да Немања, владар Срба, народа сеоба, поштује свеца који је заштитник путника и „брз на помоћи“ у невољи – каже Владимир Давидовић и шеретски додаје. – Немањићи су зато највећи донатори базилике у Барију, а тек после њих су Анжујци, који су нам својта по женској линији, од времена краљице Јелене Анжујске. Она је рођена као католкиња, а умрла као православна монахиња, а даровала је прекрасним православним иконама и базилику у Барију и Цркву Светог Петра у Риму.

Извор: Б. Субашић, Вечерње Новости

Преузето ДРИНА ИНФО

Свети Краљ Милутин, ктиторска фреска, манастир Грачаница, 14. векСвети Kраљ Милутин. Син Уроша Првог и краљице Јелене, и брат Драгутинов. Много ратовао бранећи веру своју и народ свој. Ратовао је против Михаила Палеолога зато што је овај био примио унију и присиљавао све народе Балканске и монахе Атонске да и они признаду папу. Ратовао против Шишмана цара Бугарског и Ногаја цара Татарског, да би земље своје одбранио. Сви ратови његови били су успешни, јер се непрестано Богу молио и у Бога уздао.

Свети Краљ МилутинСазидао преко 40 цркава. Осим оних у својој земљи, као: Трескавац, Грачаница, Светог Ђорђа у Нагоричу, Свете Богородице у Скопљу, Бањска и тако даље, он је зидао цркве и ван своје земље, у Солуну, Софији, Цариграду, Јерусалиму, и Светој Гори. Упокојио се у Господу 29. октобра 1320. године. Тело његово показало се ускоро нетљеним и чудотворним. Као такво оно и данас почива у Софији у цркви „Светог Краља.“

ГрачаницаВелики син Православне Цркве краљ Милутин спасао је Балкан од унијаћења. У тренутку када је византијском цару ослабила савест, овај витешки и богоносни краљ словенски устао је одлучно и с Божјом помоћи спасао Православље не само у својој земљи него у свима земљама Балканским. Ко изближе испита живот светога краља Милутина, разумеће, зашто је Бог њему давао успех за успехом кроз цео живот и у свима пословима.

Богородица ЉевишкаКада је Милутин ступио на престо, одмах се заветовао Богу саградити онолико цркава колико година буде краљевао. 42 године краљевао је и 42 цркве сазидао. При неким црквама, као у Солуну и Цариграду, зидао је и болнице за сиромашне људе, где би сиромаси добијали све бесплатно. Осим тога он је особито волео да своје огромно богатство расточава на сиротињу.

Пирг ХиландарЧесто пута овај моћни и богати краљ ноћу се преоблачио у одело бедника, и са двојицом тројицом слугу својих ходио је по народу, распитивао о недаћама људи, и обилато помагао бедне људе. Усред свога великог богатства он је живео сасвим скромно и патријархално, мада се није такав показивао пред странцима. На скроман живот он је навикао био још у кући оца свога, краља Уроша.

БањскаПрича се, како је цар Михаил Палеолог послао своју ћерку Ану са једним изасланством на двор краља Уроша, нудећи ћерку своју Милутину, само да би тако придобио српског краља за унију с Римом. А краљ Урош видећи безумну раскош византијску на принцези и њеним пратиоцима рече: „Шта је то и нашто то? Ми нисмо навикли на такав живот.“ И показа руком на једну српску принцезу с преслицом у руци: „Ево, рече, у каквом оделу ми узимамо снахе своје!“

Извор: Пролог, Свети Николај Жички

Преузето СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

ВАЗЉУБЉЕНИ љубитељи Христа, ево се сада спрема ум слабога самисла худога и смртнога тела мога, и хоће да принесе достојне похвале онима који Христа заволеше. Али незнам како и где да нађем речи за то. Но најпре споменух Бога, и узвеселих се, и онда припадам овима које хоћу да похвалим, и молим се и говорим: Добри и свемилостиви и најмилосрднији и незлобиви Господе, који не желиш смрти људима, него хоћеш да се сви обрате и упуте на покајање. Који си рекао у Твоме светом Еванђељу: Молите се и даће вам се (Мт. 1, 1); и опет:

Што год узмолите у молитви верујући, све ће вам се то дати (Мт. 21, 22). Зато и ја молим Твоје најмилосрдније човекољубље, да ми се да реч за отварање уста мојих, дарована ми Твојим Светим и Животворним Духом. Јер, утврђиван и уразумљиван Његовом сведаривајућом благодаћу, моћи ћу и ја, грешни и ништавни слуга Твој, да искажем нека дела од мноштва неисказаних чудеса Твојих на нама, а такође и достојним речима да похвалим ове слуге Твоје и господу моју, које Твоја божанска благодат венча и узвеличи и прослави изнад мнотих моћних и славних на земљи.
Овако почиње своје казивање животописац благочестивих и светих краљева и архиепископа Српских, Св. архиепископ Данило,[1] који и описа животе и дела краља Српског Уроша Првог, његове супруге Свете Јелене, и светих синова њихових Милутина и Драгутина.[2]

Свети краљ Милутин беше млађи брат Св. краља Драгутина (1276.—1282. г.), кога и наследи на престолу Српске државе. О начину наслеђа овога говори се опширније у животу Св. краља Драгутина (под данашњим датумом). Драгутин је наиме, збацивши свога оца са престола, после тога пао с коња и сломио ногу, па је онда покајавши се позвао свога брата Милутина и на сабору у Дежеву 1282. године предао му власт и краљевство у Српској земљи. Сам пак он повуче се у северне крајеве своје отаџбине, где владаше са својом супругом и синовима, са престоницом у Дебрцу на реци Сави, добивши притом од своје мађарске тазбине и неке области у Срему, Мачви и Босни.
Милутин беше васпитан од својих честитих родитеља у свакој доброј науци и побожности. Још као млад, вели животописац Данило, ,,овај младић био је Богу мио, и благодаћу Божјом означен“. Беше добар пастир повереног му народа у својој области, „њихов добри учитељ и наставник, ненаситни градитељ божанских цркава и манастира; и не само градитељ, него и обновитељ палих и порушених“. Све ово пак Милутин чињаше у намери „да све приведе ка истинитој вери“. Јер благочестиви Милутин беше ревнитељ у вери Православној. Јер када у његово време византијски цар Михаило VIII Палеолог (1258-1282. год.) склопи и потписа унију са папом, па настојаше да исту насилно спроведе и мећу свима православнима на Балкану и међу Светогорским монасима, краљ Милутин се диже против њега и са успехом ратоваше у одбрану Православља. Од тога доба и касније Бог благослови Милутинову државу и он рашири границе свога отачаства. Српска земља до Милутина беше „обузета великом теснотом и умањена“, јер држава грчка досезаше до места званог Липљани на Косову. Шта више, грчки цар Михаило настојаше да од Српске земље одузме и друге крајеве, па чак и целу земљу себи покори и њену слободу и самосталност уништи. Тада се Милутин помоли Богу и са својом војском крете на Византију. О томе овако говори животописац његов Данило: ,,И после овога (то јест после молитве) заповеди Милутин да се саберу сви његови војници, и када то би учињено, он узе молитву и благослов од свога светог архијереја[3] и од свег освећеног сабора свештеничког лика, и подигавши се са својом силом, пође у државу области царства грчкога. Тамо он заузе околне пределе, а то су ови које ћу набројати: оба Полога са њиховим градовима и околином, главни град Скопље, и затим Овче Поље и Злетово и Пијанац (у подручју Брегалнице). Све ове земље он узе у почетку свога доласка на престо, и приложи их држави свога отачаства“. Од овога времена град Скопље постаде престаница Српске земље.

Чувши за ове успехе Милутинове, цар Михаило крете на њега узевши у своју војску и многе друге иноплемене народе, Татаре и Турке и друге иноверце. Но Бог учини те овај издајнички цар одмах умре на свом походу (11. децембра 1282. године), оповргнут чудно и изненадном смрћу својом, како вели за њега биограф споменути Данило. Исти Данило још додаје: „Овај хулни цар, ђаволом наговорен, сличан је оном лукавом издајнику који одступи од светлости у таму, као што и овај цар Палеолог, одвојивши се од вере хришћанске (то јест Православне), узе веру латинску“. Међутим, по изненадној смрти цара Михаила један део његових савезника Татара продужи напад на Србију, и продре чак до Липљана и Призрена, али чудом Божјим би страховито поражен и уништен. Јер дошавши до реке зване Дрим, која беше веома набујала, они видеше на другој страни велики збег српског народа, па одлучише да пређу реку и народ опљачкају и побију. Но кад они навалише преко набујале реке, сви се скоро у њој потопише, а што их живо пређе на другу обалу они бише поражени од христоимених људи српских. И сам старешина татарски, звани Чрноглав, беше ту ухваћен и погубљен и његова глава би однета пред ноге краља Милутина.

Ускоро затим краљ Милутин са војском својом, и још са војском коју доби од свога брата Драгутина, крете опет на грчку земљу и заузе области њене све тамо до Свете Горе Атонске, земљу Струмичку и Серску, Крстопољ (данашња Кавала) и друге околне крајеве. Отпустивши потом војску брата свога, Милутин крете са својом војском још даље и заузе земљу Дебарску и Кичевску, са градовима и областима њиховима, па земљу Поречку са околином, и чак продре на југ до Тесалије. Потом се врати у своју земљу и пребиваше у миру и благоетању.
У то време на северу од Милутинове државе, а источно од области његовог брата Драгутина, владаху самостално и насилнички кнезови бугарски и татарски Дрман и Куделин. Они живљаху у крајевима око места Ждрела на Млави (данашња Горњачка клисура) и одатле са бугарским, куманским и татарским четама упадаху у Драгутинове крајеве и пљачкаху Српски народ и земљу. Тада се на позив свога брата Драгутина дигне на њих благочестиви краљ Милутин, страховито их порази и њихове крајеве дадне у наслеђе брату своме. Од овога времена Браничевска област постаде и за свагда остаде саставни део Српске земље и државе. Сам тадашњи бугарски дар Ђорђе Тертерије, таст Милутинов, који му беше дао своју кћер Ану за супругу, беше у пријатељским односима са Милутином и његовом мајком Јеленом, али не беше у пријатељству други владар бугарски у Видину, кнез Шишман, који беше у сродству са Куманцима и беше признао врховну власт татарског кана Ногаја. Љут на Милутина због победе над Дрманом и Куделином, Шишман са војском крете из Видина и продре у област Хвосно, све до архиепископије српске у Пећи, са очигледном намером да је опљачка, запали и уништи. Но ту он би побеђен силом Господњом и молитвама Светих: Саве и Симеона, и Св. Арсенија, који ту лежи. Те ноћи видеше Шишманови војници велики огњени стуб где силази с неба, из кога избијаху огњене луче и опаљиваху их, те се они сви у страху и паници разбегоше. Тако не могући ништа зло учинити, Шишман би принуђен да се новуче без успеха, једино што његови дивљи Куманци том приликом спалише манастир Жичу, коју затим обновише Свети краљ Милутин и архиепископ Евстатије II (1292—1309. године). Гонећи Шишмана и његову војску, краљ Милутин доспе до града Видина на Аунаву и заузе град, а сам Шишман једва се спасе бежећи чамцем преко Дунава. Затим он мољаше мир од краља Милутина, што му овај милостиво и даде, а касније даде и своју кћер Ану за Шишмановог сина Михаила, који потом постаде бугарски цар (1223—30. г.). Ове победе Милутинове изазваше завист и мржњу на њега татарског кана Ногаја, као врховног господара свих бугарских крајева, и он са силном војском, састављеном од Татара, Куманаца, Алана и Кавказаца крете на њега и на Србију.

Нашавши се у великој невољи и опасности, краљ Урош Милутин се топло мољаше Богу, говорећи: „Добри човекољупче Господе, надо ових који Те исповедају. Ти знаш немоћ нашег смртног тела, и Сам си се у њега обукао. Због множине безакоња мојих, којима сам везан од младости моје, нисам достојан да погледам на висину Твоју, или да са смелошћу призивам свето и страшно име Твоје. Но Теби доброме и благоме предлажем душу и мисао моју, Ти ми једини помози, молитвама Пресвете Матере Твоје“. Помоливши се тако усрдно и са сузама Господу, Милутин призва у помоћ и Светог Симеона и Саву, молећи их да не предају отаџбину своју у руке иноплеменика. Затим посла Ногају своје посланике да га доброразумним речима и молбама умоле да одустане од похода, обећавајући му при томе да неће више дирати у Бугарску земљу нити нападати на крајеве које Татари имају под својом влашћу. Силни кнез татарски затражи од Милутина његовог младог сина Стефана као таоца, што отац са жалошћу мораде да учини, да би сачувао душе народа свога и његову слободу.

Млади краљевић Стефан отиде са некима од властеле српске на татарски двор, и остаде тамо неко време док га Бог не избави отуда и врати у дом родитеља свога. Јер Бог учини да овај Ногај погине у борби са Токтајем, законитима каном „Златних Хорди“ татарских (у битци код Одесе 1299. г.), те краљевић Стефан би слободан да се врати родитељу своме у Србију. Том приликом, Стефан се ожени Теодором, ћерком бугарског цара Смилца (1292—1299. г.), са којом доби сина Душана, потоњег цара Српског.[4]
Овога свога сина Стефана краљ Милутин је затим поставио за намесника и владаоца у Зетском приморју, „одликовавши га сваком чашћу царскога достојанства, давши му све што му је потребно, од малога до великога“. У то пак време краљ Милутин се поново ожени, и постаде зет васељенског цара у Византији Андроника II Палеолога (1282—1328. г.). Ово би после нових победа Милутинових над грчким војскама (око 1299. годи-не), те цар Андроник склопи трајно пријатељство и сродство са краљем Српским Милутином. Млада кћи царева, принцеза Симонида (чији се дивни лик сачувао у Милутиновој и њеној задужбини Грачаници), би од самог цара предата Милутину, пошто их претходно у законити брак благослови и веича охридски архиепископ Макарије. Од свога таста Милутин тада доби у мираз све освојене крајеве, те тако завлада трајни мир између Срба и Грка. Но ова женидба Милутинова не би по вољи многима, како ближим тако и даљим суседима, и они почеше радити против Милутина. Уз то, у ово време би покренуто и питање Милутиновог наслеђа на српском престолу, у што би умешан и његов брат Драгутин, и Симонидина мајка царица Ирина, и такође нека српска властела. То све узнемири младога Стефана, те он, наговорен од споменуте српске властеле, устаде на свога оца Милутина желећи да му преузме из руку краљевску власт и престо српски. Услед свега тога у Зети наступи не мали метеж и неред, те краљ Милутин крете тамо са војском, угуши споменути неред и метеж, а син му се Стефан сам предаде у руке са синовском покорношћу. Милутин га испочетка прими лепо, но потом, на интриге многих злурадника и непријатеља људског спасења, помете се толико да сина свога затвори у замак у Скопској области и допусти да га тамо ослепе. Стефан потом би послат у Цариград на заточење, но чудом Божјим и помоћју Светитеља Николаја би исцељен и враћен после своме оцу, са којим се измири и кога после на престолу наследи.[5]

Милутин се ускоро измири и са својим братом Драгутином, са којим имађаше иеке међусобице и сукобе, и свста браћа проведоше остатак земног живота свог у љубави и међусобном поштовању. Њиховом измирењу и љубави много допринесе и њихова света мајка краљица Јелена, као и знаменити и свети муж Данило, који беше најпре игуман Хиландарски, а потом епископ Бањски и Хумски, а касније постаде и архиепископ Српски.[6] Он је лично долазио из Хиландара са својим монасима, и боравио и код краља Милутина на двору му у Скопљу, и код краља Драгутина на његовом двору у Дебрцу, и молитвама, саветима и поукама својим мудро измирио завађену браћу, што су наравно и оии обојица жарко желели и свесрдачно прихватили. Јер ова два света брата, иако беху наследници слабе и грешне природе старога Адама, ипак беху причесници и обновљене људске природе Новога Адама — Христа Богочовека, јер беху верни чланови Његовог богочовечанског Тела — Цркве Православне, у којој живљаху непрекидном вером, молитвама, покајањем и осталим спасоносним светим тајнама и врлинама.

За светог краља Милутина[7] сведочи нам његов животописац Данило, да беше свагда у великим и богоугодним подвизима, које многи други не знађаху, а Данило их тајно знађаше, јер беше веома близак Светом Краљу. „Треба знати и видети, вели Данило, његове трудове и знојења, његово трошење тела свога, ноћна бдења и топле сузе, његове неизрециве милостиње све до саме смрти његове; његову нарав нездобиву, тиху и послушну“. Истина, Милутин је као краљ и господар некада показивао и строгост и оштрину, али никада није био злобан нити без милости и хришћанске љубави. Ако је као човек и имао неких грехова својих, Христос Спаоитељ га не остави у њима, него га од њих покајањем избави. Јер истинита Светлост — Христос, вели животописац Данило, Који просвећује сваког човека који долази на свет (Јн. 1, 9), Он — велики и страшни Творац све видљиве и умне природе, увек очекујући покајање свакога човека, не презре ни овога христољупца, него му просвети разум срда, и он, сетивши се грехова младости своје и дошавши у умиљење срца, поче се молити усрдно Богу, говорећи оне речи пророчке: Господе, упути ме на пут Твој, и поћи ћу по истини Твојој (Пс. 85, 11). Године моје, говораше он, као паучина прођоше, и која добра живота мота да Ти принесем? Са каквом смелошћу да погледам на Тебе, Судију праведнога? Покајање нс стекох, а тако исто ни сузе… Но Господе и Царе векова, не погуби ме са безакоњима мојим, него ли пошљи светлост Твоју и истину Твоју на прооветљење мислених очију мојих. Даруј ми обилну кишу суза, да угасим страсни пламен тела мога, да се непријатељ мој не порадује због мене. Многих и великих добара овог живота насладио си ме, но ја недостојни врло повредих заповести Тебе, Бога мога“.

Овакве и многе друге речи говорећи овај благочестиви краљ, вели даље животописац Данило, предвиде своју природну смрт, и после овога одлучи се па многа богоугодна дела, у којима и сконча живот свој. „Милутинова добра дела и подвизи беху многи и разноврсни, но највише он чињаше милостиње сиротима и убогима и даваше богате дарове црквама и манастирима Божјима. „Он постаде угодан Господу: безбројне свете цркве украшујући, и од праведних трудова својих многе милостиње ништима делећи“. Не штедећи богатства свога, но узимајући као из неког неисцрпног извора, јер беше заиста богат као ретко ко у његову времену, овај блажени и светородни муж одевао је и хранио слабе и немоћне, подизао сироте и убоге, и украшавао и снабдевао свете цркве Божије. Ступајући на владарски краљевски престо, он се беше Богу заветовао да ће за сваку годииу колико буде владао подизати по једну цркву Богу, што се на њему заиста и обистини. Јер владајући са Богом у Српској земљи пуних четрдесет година, он заиста и подиже равно четрдесет цркава Божјих, од којих су тридесет пет или шест до данас сачуване или набројане. Али, ево како о његовом доброчинству и задужбинарству говори његов биограф свети Данило: Овај христољубиви краљ беше „Богу смеран и људима угодан, и пружаше ништима безбројне милостиње. Као што се не може избројати песак мора, тако ни његове милостиње. И он то чињаше не само у Богом му дарованој држави отачаства свога, него и по целој великој Романији (то јест Византији), и у самом великом граду Новом Риму, тј. Цариграду, јер и тамо сазида цркве, а другима даде многе милостиње; свуда снабдевајући и хранећи ниште, слабе и потребите. Он заиста подражаваше праведнога Јова, и Аврама блаженог, и патријарха Јакова, јер делом беше њихов подражатељ, и изгледом њима сличан. Тако је живео и тако чинио у многим годинама, тако да се име његово прочуло и било пројављено у свим околним крајевима, како источним тако и западним: Стефан Урош, превисоки и крепки и самодржавни и милостиви краљ Српски. Због његове чувене милости и милостиња, њему долажаху из ближших и даљних крајева, са морских острва и преко мора, и из самога светог и славног града Јерусалима. Њих са тихошћу примајући и чинећи им милостињу, не малим милостињама испуни и сам свети град Јерусалим. Уместо злата и сребра које даваше, он прими молитве и благослове од тамошњег светог патријарха и свих осталих у том светом граду. А и свету и велику и Богом чувану Гору Атонску он испуни многим милостињама, и сазида тамо овете цркве, украси их и просветли их (то јест живописа их), и тамошње многе монахе снабде свим оним што им требаше …
О сваком добром делу, којим би могао угодити Богу, он се тако стараше, да ваистину сваку врлину мспуни, и сваку злобу и порок од срца замрзе. Богом даровано му добро и земно богатство царства свога оиа мудро и разумно расточи, и то на разновроне начине: прво даде на дар Богу, друго на подизање светих цркава, треће раздаде ништима и страним и потребитима“.

По казивању хиландарског игумана и потоњег архиепископа Данила, свети и христољубиви краљ Милутин најпре подиже велики саборни храм светог и ногосаграђеног манастира Хиландара, на место оног малог који беху подигли први ктитори. Милутин затим украси овај дивни хиландарски храм сваком лепо том, златним украсима и фрескама, па онда око цркве подиже многе царске конаке, трпезарију и келије за пребивање монаха, па утврди унаоколо град са кулама и пирговима, да би манастир био заштићен од нападаја гусара.[8]1 Затим додели манастиру Хиландару многе метохе са селима и другим богатствима, и уопште речено никада не престајаше бринути се о овој највећој српској светињи. Но не само Хиландару, него и другим манастирима и монашким братствима Свете Горе монахољубиви краљ даваше изобилне прилоге и богате дарове. „И где су му год јављали да има неки монах или подвижник, или неки који Христа ради странствује у пустињи или живи у некој рупи земаљској, свима таквима он нештедимице шиљаше све што је потребно, са скрушеним срцем и смерним духом“.

У самом пак царском граду Цариграду Милутин подиже божанску цркву звани Продром (то јест посвећену Светом Претечи), са дивним и прекрасним палатама унаоколо за примање и смештање странаца и болесника. Ова ксенодохија (то јест странопријемница) и болница би снабдевена свим потребним стварима, креветима и меким постељама, и њој беху приложена многа села по грчкој земљи, која свети краљ откупи и приложи, да би се од њих могли издржавати многобројни болесници и сиромаси. Милутин издаде наредбу овој ксенодохији и болници да „ако какав болесник нема никакве наде, онда нека сваки такав иде слободно ка тамо спремљеном одру за њега у тој болници“. Уз то, он постави и достоимените људе своје у ту болницу, који ће похађати и неговати болне, тако да нико од болесника не узнегодује, него ако што затражи да има ко да му то да. Велико мноштво болесника лежало је и лечило се у овој болници човекољубивог краља Српског, а добри нудиоци овога благочестивога дворили су их док се не исцеле. Онда би ови исцељени одлазили радујући се, а други болници долазили би на њихово место. Осим тога, богатодарежљиви краљ је одредио да се и иа капијама светог Продрома обилно раздаје хлеб и друга храна, ради нахрањења гладних, сиротих и странаца, о којима нико друга не имађаше да се брине.

Исто тако, и у граду Солуну Милутин подиже велике палате, и сагради две дивне цркве Божје: једну у име светог архијереја Христовог Николаја, а другу у име светог великомученика Христовог Георгија, и то баш на месту где некада беше обављено прво рукоположење светитеља Српског Саве, па то место беше разрушено и опустело, те га сада свети краљ из темеља обнови и украси.

Затим у својој земљи овај неуморни задужбинар подиже и обнови безбројне цркве и манастире, од којих ћемо споменути само неке. Подиже дом Пресвете Богородице, добре Заштитнице рода хришћанскога, у месту званом Трескавац (код Прилепа) и испуни га богатим принооима својим, свим што је било потребно за службу Богу и Пречистој Матери Његовој. Овде приложи и многе иконе златом и бисером украшене и оковане, па кадионице и свећњаке златне, и све друге потребе црквене. Потом сагради цркву Св. великомученика Христовог Георгија у Кичевској области, коју такође богато обдари и снабде свим црквеним потребама. Многе друге цркве и манастире, које његови претци Немањићи или други ранији православни задужбинари беху подигли, па оне касније беху порушене и запуштене, свети краљ их сада из темеља обнови и сваком лепотом изнутра и споља украси, јер свакако не подношаше да храмови Бога Живога стоје разрушени или напуштени. „Обнављаше стара рукоположења родитеља и прародитеља својих, и из самих основа подизаше и усавршаваше по Божјем благовољењу“. Милутии гако сазида цркву Успења Пресвете Богородице, звану епископија Призренска (то јест чувену цркву Богородицу Љевишку у Призрену),[9] и такође прелепу цркву Благовештења Пресвете Богоматере, која је епископија Грачаничка (то јест данашњи величанствени манастир Грачаницу на Косову); па цркву Богородице Тројеручице у славном граду Скопљу; затим цркву Светог Георгија на реци Серави код Скопља; и цркве Светог Константина и Светог Претече у самом граду Скопљу; и опет цркву Светог Георгија Нагоричанског (у селу Старо Нагоричино код Куманова), коју из темеља обнови и украси. У великој Немаљнној лаври Студеници, у том Дому Пресвете Богородице, овај христољубиви праунук светог богољупца Симеона подиже цркву родитељима Богоматере — Светом Јоакиму и Ани. Затим у Дабарској покрајини на дољем Лиму, у месту званом Ораховица он подиже још Једну цркву Христовом великомученику Георгију и другу опет цркву Христовом великомученику Никити близу града Скопља (у Скопској Црној гори), коју дарива манастиру Хиландару у Светој Гори. Он такође подиже и цркву Светог Николе у Хвосну и приложи је манастиру Милешеви, где почиваше свето тело Светитеља Саве. Монахољубиви и манастирољубиви краљ задужбинар обнови и украси старе манастире древних српских подвижника и светитеља: преподобног Јоакима Осоговског (у Сарандапору), и преподобног Прохора Пчињског (под планином Козјаком), саградивши им нове цркве и богато их украсивши и снабдевши свим потрсбностима. Са својим пак братом Драгутином он подиже манастир Ариље у Моравици, а са својом мајком Јеленом обнови манастир Светог Срђа и Вакха на реци Бојани код Скадра. Његове су задужбине и манастир Косаница код Драме (у Грчкој), и манастир Витовница код Петровца на Млави, и манастир Грнчарица код Крагујевца, и манастир Моштаница код Бања Луке у Босни, и многи, многи други манастири и цркве.

Али не само у својој земљи и свом Српском народу, него и свуда по васељени, он неуморно или подизаше цркве и манастире или их богато обдариваше и помагаше. Тако он сагради манастир Светих Арханђела у самом Светом Граду Јерусалиму, на месту не далеком од Живоносног Гроба Господњег, где раније Свети Сава беше ктитор. Он подиже и цркву Свете Софије у Сердици (данашњој Софији у Бугарској) и обдари друге манастире у Бугарској. Затим и сама света гора Синајска виде његово задужбинарство и доброчинство. Јер и тамо, у древном манастиру Свете великомученице Екатерине, што га подиже велики цар Јустинијан, овај нови Јустинијан постаде ктитор и добротвор: јер подиже тамо цркву Светог Стефана и многе приносе и дарове дарива, И не само овом манастиру, него и блаженим оцима по Синајској пустињи он достављаше не мала приношења и њихове потребе испуњаваше. Богате прилоге посла он и цркви Светитеља Николаја у граду Барију у Италији, и по другим местима где потребоваше. Најзад сагради и своју личну задужбину манастир Светог Стефана у Бањској (код Косовске Митровице), у којем и би по смрти погребен.

Уопште рекавши, вели животописац његов Данило, он свагда имаше у уму своме онај страшни час доласка Онога који је Вечан Данима, када ће бити суд без милости онима који нису чинили милост, и зато свагда чињаше милостињу за коју нико и не знађаше. Не само што су се к њему стицали од свију градова, крајева и села, и из околних земаља, безбројни ништи, страни и потребити, хроми, слепи и губави, него је и он сам ишао ноћу тајно по народу и невидљивом за друге руком чинио издашну милостињу. „Када је ноћ долазила, вели биограф Данило, који беше лични сведок свега тога, овај христољубиви господин мој чињаше ово дивно и богољубиво дело које нико није знао: свлачио је са себе царске хаљине које је дању носио и облачио се у худу и стару одећу, прикривши притом и лице своје да га неко не препозна. Онда је узимао са собом двојицу или тројицу слугу својих, којима беше заповедио да никоме не говоре што виде, па је узимао са собом и носио велико мноштво злата и другах потребних ствари да их раздаде убогима и испуни утробе њихове сваким добрим даром. Јер нелицемерно чињаше милостињу, и истински љубљаше ниште и убоге. Изишавши тако тајно из двора свога, и дошавши неприметно до станова њихових где живљаху, он им раздељиваше злато, храну и одећу, а они не знађаху ко им то даје. Ово је блажени краљ чинио до краја живота свога. Уза све то он је и ноћу кропио постељу своју сузама својим, говорећи: „Устани, кукавче, да будеш спреман пре оног времена; ако си и навикао да чиниш грехе, ипак се прени на покајање, јер те чека суд, вечна мука и огањ неугасиви“.

Свети краљ Милутин био је веома одан светој Православној вери и Цркви. За његово време умножи се Црква Божја у Српској земљи и број епископија порасте на шеснаест. То су биле ове епархије: зетска, рашка, хумска, хвостанска, звечанска, топличка, призренска, будимљанска, липљанска, скопока, дебарска, моравска, браничевска, мачванска, кончулска и градачка. Свете архиепископе Српске, наследнике Светога Саве, он веома цењаше и свако им поштовање указиваше. За његово време беху архиепископи у Српској Цркви: Евстатије I, Јаков, Евстатије II, Сава III и Никодим, са којима заједно свети краљ подизаше и обнављаше свете цркве и манастире. Тако је са Св. архиепископом Евстатијем II (1292—1309. г.)[10] обновио велику архиепископију у Жичи, коју Куманци беху опљачкали и порушили; исту је затим са Св. архиепископом Савом III (1309-1316. г.)[11] украшавао и живописао. Са Савом III Милутин је започео и зидање своје задужбине манастира Бањске, коју је довршио и украсио заједно са епископом Данилом Бањским.[12] На краља Милутина су током његове дуге владавине вршени разни иритисци са стране да прихвати латинску унију и потчини се римскоме папи, но он то викада није учинио нити од своје Православне вере одступио. Он је бивао у војном савезу са западним (римокатоличким) владарима, но то је било да се избави од разних опасности по државу његову, али никада није ишло на штету Православне вере његове и народа његовог. Шта више, сам папа римски и његова курија покретаху западне владаре на рат против Српског краља Милутина (као „шизматика“), но у гоме рату Бог поможе православном слузи Своме те Латини ништа не успеше.[13]
После многих трудова и подврга, дође најзад и кончина живота блаженог и христољубивог краља Милутина. Осетивши да ће брзо отићи на пут, који из овог сујетног света води у вечне обитељи, краљ дозва к себи архиепископа Никодима, и рече му: „Узми моје имање и подај ништима, не бих ли како ја грешни постигао неко опроштење грехова“. После тога, паде овај превисоки краљ у љуту болест, и поче боловати у свом двору Неродимљу на Косову. Разумевши унапред да неће избећи смрти у тој болести, он се брзо опрости са свима присутнима, и од тада престаде говорити, јер му се језик беше свезао. Потом мирно предаде душу своју у руке Господа свога и Спаситеља, иа дан 29. октобра 1321. године. Ускоро затим стиже у Неродимље и епископ Бањски Данило, и над телом Светога Краља би обављено свечано погребно пјеније. Затим му чесно тело би пренето у гроб, који сам беше себи спремио, у храму Светог Архиђакона Христовог Стефана у манастиру Бањској.
Две и по године по престављењу јавише се на гробу Милугинову „чудна знамења и виђења“, те бањски игуман Сава и манастирска братија, одслуживши свеноћно бденије, извадише тело његово из гроба и наћоше га сасвим нетљено, јер ни једна влас главе његове не беше отпала. Свето тело Светога Краља би затим положено у нарочито украшен ковчег и стављено у сам храм Бањски, пред икону Владике свију Христа Бога. Када за ово чудо дознаде његова супруга Симонида, која се по смрти његовој беше вратила оцу своме у Цариград, она начини кандило од скупоценог злата и извезе скупоцено платно као прекривач за кивот тела његовог, и све то посла у манастир Бањску. Потрешена пак тим чудесним догађајем, она се и сама затим одрече света и замонаши у манастиру Светог Андреја у Цариграду.
Мошти Светог краља Милутина почивале су у манастиру Бањској[14] до доласка Турака у Србију 1389. године, а онда су пренете у Трепчу, јер су Турци запалили манастир. Доцније (око 1460. године), због турског зулума и насиља, однео је ове свете мошти у Софију митрополит Силоан и оне и данас тамо почивају у цркви која се зове „Црква Светог Краља“. Његовим светим молитвама нека Господ и нас помилује и спасе. Амин.

Преузето СВЕТОСАВЉЕ

1Karta-Dusanovog-carstva-po-velikom-nemackom-istoricaru-Gustavu-Drojsenu-koja-je-mnogo-tacnija-od-one-koja-nam-se-servira-u-skolama.-Bosna-je-u-Srbiji-Bugarska-je-vazal-670x606О чему би Балканци причали ако не о границама и старој слави?

Чија је била већа, ко је старији… Постоји ипак један народ на Балкану који се не такмичи у величини са другима, већ све ради да унизи своје прошле успехе, чак и по цену прекрајања историје.

Тај народ су Срби, који за карту Душановог царства уместо максималне користи ону минималну.
Једно од најконтраверзнијих питања о Душановом царству је питање – граница. Где их повући, докле се простирала власт нашег најславнијег средњевековног владара?

Да ли је Босна била у саставу Србије, или није? У каквом је положају у односу на Србију била Бугарска?

Последњих неколико деценија популарно је званичну историографију, насталу поткрај XIX столећа, називати “бечко-берлинском школом” и оптуживати их за фалсификовање српске историје са циљем рушења нашег “историјског права” (на које је увек опасно позивати се).

И заиста, званична историографија у супротности је са неким ноторним историјским чињеницама, као што је добро документовано Душаново освајање Босне и дубина продора на исток Балкана а науштрб Бугарске.

Као што можете да видите на слици испод, на добро познатој карти која се налази у нашим школским историјским атласима и уџбеницима, територија Србије не обухвата Босну а Бугарска досеже скоро па до Ниша. Ово последње је мало вероватно имајући у виду потчињени положај који је наш источни сусед имао у односу на Србију, чак и поред чињенице да је бугарска принцеза била српска краљица.

Могло би се рећи да је вероватно само захваљујући томе Душан обуздавао своје великаше и спречавао их да у потпуности интегришу Бугарску у Србију, узимајући у обзир и однос снага и стање у тој земљи након Битке код Велбужба где је бугарски цар Михаило изгубио главу баш од руке Душанове. Улогу је наравно играло и то што је цар Душан хтео византијске крајеве пре него бугарске, јер су ови први били далеко богатији.

Бугарска јесте, руку на срце, формално била царство али је њихова употреба термина цар одговарала термину краљ (тако се и третира у историографији), тако да је српски василевс (грчка верзија Душанове титуле) био изнад бугарског краља. Коначно, Душан се у Скопљу крунисао и за цара Бугара (пуна титула: “Стефан у Христу Богу благоверни цар и самодржац Срба и Грка, Бугара и Арбанаса”), а поред српског крунисао га је и бугарски патријарх.

Исто важи и за Босну, у коју је војска Душанова (Мавро Орбин каже 50.000 коњаника и 30.000 пешака; вероватна надувана бројка) ушла у јесен 1350. године, те је и освојила. Већина босанске властеле је прешла на његову страну, а бан Стефан ИИ је побегао из земље. Босна је у царево крило пала “као зрела крушка”, а његове снаге су стигле до Цетине и Крке. У Клису оставља посаду која чува његову сестру Јелену након смрти мужа јој, Младена III Шубића Брибирског, и њиховог малолетног сина Младена IV.

2Karta-Dusanovog-carstva-kakva-se-moze-videti-u-udzbenicima.-Mnogi-je-smatraju-netacnom-jer-ne-obuhvata-sve-oblasti-pod-carevom-vlascu-670x865Карта Душановог царства каква се може видети у уџбеницима. Многи је сматрају нетачном јер не обухвата све области под царевом влашћу.

Освојивши је, окренуо се Тесалији (иако су му у Шибенику спремали величанствени дочек) где је Јован VI Кантакузин кренуо у офанзиву користећи се и Османлијама (гледајући тренутну корист уместо дугорочног пакла у који нас је све увео). После тога, босански бан постепено враћа делове изгубљене територије, мада не све.

И још нешто. Душан је наводно 1355. године, пре него што ће умрети, освојио Адријанопољ, данашње Једрене, водећи силесију од 80.000 ратника на Цариград, написао је у “Историји балканских народа” француски дипломата и писац Рене Ристелубер. Смрт га је прекинула, а ни ове додатке империји – ако је ово уопште тачно а не историографски оборена легенда – нећете наћи ни на једној мапи.

Ристелубер се такође пита: да није случајно перфидни византијски отров радио јер је Душан умро у походу на Цариград, исто као и Крум Страшни? да су Срби освојили Цариград, не би ли историја кренула потпуно другачијим током? да је један млад и снажан народ заменио остарело и немоћно Византијско царство, не би ли зауставио Турке на њиховом походу?

4Alternativna-karta-Dusanovog-carstva-koja-se-znacajno-razlikuje-od-one-iz-udzbenika

Карта Душановог царства израђена на основу наводног 14-вековног оригинала нађеног у Печују.

Због свега неведеног, на самом врху овог текста приложили смо занимљиву карту Душановог царства која долази баш из пера једног Немца, припаднико те озлоглашене “бечко-берлинске школе” (која очито није баш толико озлоглашена), Јохана Густава Дројсена, једног од највећих немачких историчара XIX века.

Премда се његов најзначнији допринос науци тицао Пруске и класичне антике, посебно његовог дела који се бавио Александром Великим (дуго, дуго година најбоље дело историјске науке о највећем освајачу свих времена уопште) проучавао је и друге периоде па тако и средњевековну Србију. Углавном, један Немац је урадио оно што је сваки српски историчар требало да уради: да окамени тренутак када је држава била највећа, а не када је била најмања.

На Дројсеновој карти у саставу Србије је Босна, а Бугарска је српски вазал и самим тим де јуре део империје што се уклапа не само у горенаведене чињенице (Душан је био и император, прецизније василевс, Бугара, бугарски патријарх га је крунисао за цара) већ и у трећу карту приложену у овом тексту, која представља обраду оне нађене у Печују која (наводно!) датира из 14. века.

5Srpsko-carstvo-1354-58-iz-Atlara-Frimenove-istorijske-geografije-izdate-u-Londonu-1903-670x510

Српско царство 1354-58, из Атлара Фрименове историјске географије издате у Лондону 1903.

Коначно, погледајте карту Европе базирану на франачком летопису из 814. године, коју прилажемо испод… Ако ми сами нећемо истину, онда и други од ње одустану и почну да лажу нас као што и ми лажемо себе.

6Karta-Evrope-iz-814.-godine.-Srbija-je-u-granicama-Dusanovog-carstva-ali-se-nasa-istoriografija-ovime-ne-bavi-670x527

Карта Европе из 814. године. Србија је у границама Душановог царства, али се наша историографија овиме не бави.

(O. Ш.)

ИЗВОР Телеграф

crkva-svetog-pantelejmona-nis-BalkansPress.com_800Пре 826 година, сусрет Стефана Немање и Фридриха Барбаросе у Нишу. Диванили језиком који су обојица разумели.

О историјском сусрету данас на аутентичном месту сведоче само остаци темеља цркве, коју је подигао Стефан Немања (1166-1196).

Припремам свечани дочек у најпознатијем од својих градова који намеравам да учиним престоницом своје државе“ писао је велики жупан Стефан Немања немачком цару Фридриху Барбароси децембра 1188. године, у посланици, коју су српски коњаници трком носили у Нирнберг, као одговор на немачку посланицу прослеђену нешто раније у Србију где се траже преговори о условима пролаза крсташке војске кроз српску земљу.

crkvasvetogpantelejmon-2Око ове историјске чињенице потоњи хроничари се слажу, а да ли су се први српско-немачки преговарачи сладили пилетином утрљаном медом, белим вином или медовачом (Барбароса прстима, а Немања прибором), као и да ли су 27. јула 1189. године „диванили“ јединственим језиком па је славни Барбароса без проблема разумео великог жупана и на крају се потписао отиском крста, а Немања парафом, како доликује, предмет је полемика преко 800 година.

Да ли је немачким хроничарима, који само 17 година пре историјског сусрета описују наше претке као дивљаке, више одговорало да се цар сусретне са писменим великодостојником од реномеа, за овдашњи народ слаб је аргумент, јер је мало ко и чуо да су католици, рецимо, забранили виљушке називајући их „ђавољом алатком“, па их дозволили тек почетком 16. века. Европа је, кажу, прво „почела код нас“, без три тачке.

Тек, зна се позудано да је Фридрих Барбароса кроз Ниш прошао крајем јула 1189. године, а да су преговори почели 27. јула. Први српско-немачки уговор потписан је у духу средњовековне дипломатије.

Немања је уз умешно „ценкање“ дочекао госта са братом Страцимиром и обећао му 20.000 војника, али и вазалну заклетву, уколико му се гарантују до тада освојене територије, али и убудуће. Барбароса није био одушевљен идејом да и он зарати са Византијом – као Немања, јер је његов циљ био да дође до Јерусалима, у који никада није стигао.

О историјском сусрету данас на аутентичном месту сведоче само остаци темеља цркве, коју је подигао Стефан Немања (1166-1196), док је нова почела да се дограђује пре шест година на дан светог Симеона Мироточивог.

Мештани околних насеља и данас неретко свој крај зову „Немањин“. Пантелејска слава се прослављала одувек саборски, а вашар организован баш на тај дан, био је пред комунистима срећан изговор за прослављање свеца – њима испред носа.

(Извор: НишкеВести.инфо)

ПреузетоBalkans Press

ДУБРОВНИК –Krunisanje_Cara_Dusana_-650x424 Полуострво Пељешац припало је Дубровнику 1334. године, када им га је уступио највећи српски владар свих времена, који је у два наврата и сам боравио у Дубровнику.

Цар Душан је 1334. године Дубровчанима дао полуострво Пељешац уз обавезу да они сваке године плаћају одређену новчану надокнаду, али и уз још један услов који они нису дуго поштовали.

Пељешац- Положај у јеку борбе

Пељешац је друго по величини хрватско полуострво које се налази на југу те земље у Дубровачко-неретванској жупанији. Површина Пељешца је 348 километара квадратних, а са копном је спојен Стонском превлаком.

Увертира за уступање Пељешца почиње 1332. године, када је дошло до побуне у Зети под вођством зетског војводе Богоја и арбанаса Димитрија Суме. Буна је убрзо угушена. Са новим бугарским царем Иваном Александром су успостављени савезнички односи, па се тада и даље краљ Душан у пролеће 1332. године оженио Јеленом, сестром бугарског цара.

Босански бан Стефан II Котроманић је желео да освоји цело Захумље, јер је само део Захумља освојио 1326. године после сукоба са Бранивојевићима. У том сукобу су учествовали и Дубровчани, заједно са баном Стефаном II, и пошто је затрта породица Бранивојевић, и пошто су Стефан и Дубровчани поделили међусобно њихове територије, Дубровчани су добили Пељешац са Стоном.

Дубровчани за време краља Стефана Дечанског нису успели да легализују управу над Пељешцем и Стоном, па су то покушали за време краља Душана. 1333 године, Стефан Душан је издао повељу у Пологу, којом је Дубровчанима уступио приморје од Стона до Дубровника, са острвом Посредњицом код ушћа Неретве.

Услов је био да не покрштавају Србе

Обавеза је била да они на рачун “стонског дохотка” исплаћују 500 перпера, плус 8.000 перпера које је требало платити одмах, а Дубровчани су се обавезали да ће дозволити верску слободу православном становништву добијених територија.

Дубровчани су суму од 500 перпера плаћали и босанском бану, који је исте године издао повељу којом је потврдио право Дубровника на Стон, те су на миру могли користити своје нове поседе које су исте године почели да утврђују.

Услов је био и да у Стону остане “Српски поп да поје”, јер је то епископију основао још Свети Сава, али су Дубровчани то поштовали само до 1349. године када су довели католичког свештеника. Одмах је почело покрштавање, те су многи православци насилно прешли у католике, а то никада није санкционисано.

Иначе, Цар Душан је био у Дубровнику у два наврата, 1331. и 1350. године. Своју величину је показао и тиме што је као православац донирао новац за изградњу католичких цркава.

Извор: Телеграф

Преузето ПРАВДА

car-dusan-krunisanje-720x506На данашњи дан, 16. априла о Васкрсу 1346. године, краљ Стефан Душан крунисан је у Скопљу за цара Срба и Грка, и тако постао први српски владар са том титулом. Пре крунисања Душан је морао да уздигне српску цркву на ранг патријаршије, будући да једино патријарх може овенчати владара царском титулом, а Душаново крунисање у Скопљу обавили су српски патријарх Јоаникије и бугарски трновски патријарх Симеон.

Пуна титула цара Стефана Уроша IV Душана Немањића гласила је „Вољом божјом, благоверни и христољубиви цар Србљем и Грком и земље поморске и свему дису (западу)“.

Душан се истакао још у раној младости, када је предводио одред најамника који је у бици на Велбужду 28. јула 1330. године нанео одлучујућ ударац бугарским снагама и допринео српској победи. Већ следеће године збацио је свог оца, краља Стефана Дечанског са власти и крунисао се за краља Србије.

У време владавине цара Душана Србија је достигла врхунац територијалног простирања, будући да је овај владар наставио оно што су започели његови славни преци, српски краљеви, пре свега његов деда краљ Милутин, који је знатније проширио државно подручје на рачун Бугарске и Византије. Србију су тада запљускивале воде Јадранског, Јонског и Егејског мора, као и Коринтског залива, осим изворних територија држава се протегла преко читаве данашње Албаније и северне Грчке, све до Пелопонеза, обухватајући и Свету Гору. Наша земља је тада била најјачи политички и војни фактор на Балкану, што је било праћено и привредним успоном.

Освајањем јужних византијских територија политичке и правне традиције овог великог царства продирале су у Србију, па је између осталог 1349. године у Серу донет чувени Душанов законик, којим је регулисано уређење државе и друштвеног живота и спровођење царске власти, и представља најзначајнији правни акт средњевековне Србије. Овај законик сведочио је о уређености државе, а озваничен правни систем у појединим одредбама ограничавао је власт и самог цара.

Душан је на време препознао опасност од Турака Османлија, и са њима је водио неколико битака са променљивим успехом. Због тога је од римског папе тражио војну помоћ са запада и предложио да буде капетан хришћанске војске, а чак је изразио спремност да призна папско првенство у хришћанском свету. До договора није дошло, а православна црква није благонаклоно гледала на Душанов предлог, што је пема неким тумачењима, уз чињеницу да је наредио да му убију оца, краља Стефана Дечанског, разлог зашто први српски цар није проглашен за светитеља.

Сећање на то славно време дубоко се урезало у колективну свест српског народа, цар Душан прозван је Силним, али се након његове преране смрти царство брзо распало и у наредних 100 година постало најпре плен обласних господара, а затим и иноверних освајача са истока.

Извор: Глас западне Србијe

Преузето Магацин

Српска краљевина се код Велбужда суочила са изазовом: или ће бити поражена и сломљена, или ће постати најјача сила на Балкану.

Након победе у грађанском рату који је потресао Византију, Андроник III је оружје окренуо ка српској држави. Краљ Стефан Дечански је подржавао Андроника II у борби за престо, па је повод непријатељства новог византијског цара био јасан. У Константинопољу су рат са српком краљевином видели као неизбежан јер је Србија сматрана за конкурента за премоћ на Балканском полВелбужд, данашњи Ћустендилуострву. Византија се због последица грађанског рата ослањала на подршку Бугарске, пошто није могла сама да војнички порази Србију.

Бројчано надмоћнија удружена непријатељска војска представљала је велику претњу српској држави. Да би предупредио заједнички напад, Стефан Дечански је прво кренуо у сусрет Бугарском цару Михајлу III Шишману чије снаге су ишле правцем ка Струми и Брегалници, са планом да се ту споје са Андрониковом војском која је споро напредовала.

Позната је сарадња немачких рудара Саса и Немањића, али ретки су они који знају за везе српске краљевине са војницима Немачке и краљевства Арагорна, данашње Каталоније. Захваљујући тим везама, Срби су у својој војсци имали најамнике из Немачке и Каталоније, чувене алмогавере. Ове везе су касније још ојачане, па су личну гарду цара Душана чинити немачки витезови. Бугари су у свом саставу имали унајмљене Влахе и Татаре. Извори говоре о различитим цифрама о бројном стању две војске. Цар Душан је тврдио да су удружене снаге бројале око 80.000 војника, што се сматра претераном цифром. Реалнији извори наводе да је у самом похооду учествовало око 15.000 Бугара уз 14.000 најамника и 17.000 витезова из Византије. На другој страни, Срби су бројали укупно до 18.000 бораца, уз најамнике из Каталоније и Немачке.

Српска војска је кренула ка реци Каменчи, северно од Велбужда, данашњег Ђустендила. Пошто су Бугари били уверени у бројчану надмоћ и своју победу, мање су се бавили припремама за предстојећу битку а далеко више пљачкањем околних села и светиња. Форсираним напредовањем српска војска се сусрела са бугарском, много раније него што је непријатељ очекивао, тако да Византинци уопште нису били у прилици да прискоче у помоћ својим савезницима. Увидевши неспремност у редовима непријатеља, Стефан Дечански је наредио фронтални јуриш. Бугарска војска је била потпуно затечена, па је дошло до убрзаног пробијања њихових линија а недуго затим до општег расула.

Око младог краља Душана било је 1300 немачких најамника које су кренули за њим у потеру за бугарским царем, у нади да ће га убити и тим окончати даљу борбу. Цар Михаило се дао у бег али није успео да избегне смрт. О његовој смрти постоје две верзије. Прва је она у којој се каже да га је лично убио Цар Душан док га је гонио, о чему сведоче речи Григорија Цамблака:

Цар бугарски би ухваћен од српских војника и би приведен к сину цареву, Стефану, који је тада показивао у борби велику храброст, и ту се лиши живота бедно.

Друга верзија говори о паду са коња током бега:

А цар Михаило видевши падање својих војника, поче бежати, и када је бежао, сила Господња сапе ноге његову коњу, и спавши са коња сакруши све тело своје. И тако видевши војници господина краља његово падање, прискочивши убише га својим оружјем, и тако издахну. И положивши тело његово на коња, пренесоше га ка господину своме краљу.

Која год да је верзија истинита, оно што је уследило било је потпуно повлачење Византије из Македоније. Њихове јединице кренуле су у Тракију, да пљачкају дојучерашњег савезника. Са друге стране, бугарске велможе су предале поједина утврђења Стефану Дечанском уз понуду о уједињавању са Србијом, што је српски краљ одбио. Потписан је мир којим је враћена његова сестра Ана и њен син Јован Стефан на престо Бугарске, а град Ниш је припојен Србији. Већих територијалних проширења није било, што је био више него одличан мир за Бугаре обзиром на тешки пораз који су претрпели. Ово је довело до великог незадовољства српских великаша и притисака на краља да се узме још. Властела је на тај нахушкала малдог краља Душана, који је већ тада био изузетно популаран међу великашима, да преотме престо и крене у освајања. Душан је подлегао притиску и у кратком грађанском рату је збацио оца. Пошто је преузео престо, отворио му се пут ка стварању моћне српске краљевине, а касније и царевине.

Победа код Велбужда била је почетак успона будућег цара Стефана Душана

Победа код Велбужда је прекретница у историји српске средњовековне државе. Захваљујући њој Србија је трајно учврстила своје присуство у Македонији. Осигурала је излаз на Егејско море и трасирала пут да постане најјача сила на Балкану, све до доласка Турака. Историчари се споре око тога шта би се дешавало да је заиста дошло до уједињавања Бугара и Срба, како је гласила понуда бугарских великаша након ове битке, у контексту турске инвазије из Мале Азије до које је дошло у годинама које су обележиле следећих неколико векова. Као и за многе друге преломне тренутке у историји, остаје нам само да се питамо…

Аутор: Вукашин Неимаревић
Извор: Српски Академски Клуб

Преузето – Магацин

simonida-nemanjic-naslovnaСимонида (1294-1345) је имала само пет година када је њен отац, византијски цар Андроник Палеолог, послао на српски двор. Мала прицеза била је залог мира и невеста Стефана Уроша Другог Милутина, који је тада имао непуних педесет, неколико бракова иза себе и одраслу децу.

Венчање је обавио охридски архиепископ Макарије у пролеће 1299. Србима је, у име мираза, призната освојена територија изнад фамозне линије Охрид – Прилеп – Штип. Симонида је тако постала Српкиња и четврта жена 40 година старијег краља Милутина, упркос томе што је на двору Немањића био јак отпор према браку са византијском принцезом.

Српски краљ Милутин, деда Душана Силног и отац Стевана Првовенчаног, имао је посебан однос према женама. Обожавао их је, а Симонида је била мало дете. Ипак, тадашњег патријарха Јована је највише бринуло питање њеног правног положаја, пошто је Милутин са Андрониковом ћерком склопио четврти брак, који православна црква није сматрала канонским. Две деценије она је „трпела“ краља, за њу веома старог човека. Ни свекрва, чувена Јелена Анжујска, није је волела, јер није волела Византију. Трпела је и рођену мајку, царицу Ирину, која је покушавала да искористи њен положај на двору моћног краља Милутина.

Монахиња на двору

Симонидина велика жеља да обуче монашку ризу, испунила се одмах након Милутинове смрти, 29. октобра 1321. године. Постала је монахиња у манастиру Светог Андреје у Царигарду, где је сву своју љубав посветила Богу. У монашкој ризи живела је на византијском двору.

О Симонидином брачном животу са Милутином није сачувано много докумената, тек неколико записа. Према споразуму, којим је српско-византијска граница повучена линијом Охрид-Штип-Велес, Симонида је требало да буде васпитана на српском двору све док не буде била довољно зрела да преузме брачне обавезе. У Средњем веку, младе племкиње су постајале пунолетне обично са 12 година и тада су најчешће удаване. По Пахимеровим речима, приликом првог сусрета Милутин је, супротно обичајима, сишао са коња и Симониду дочекао „пре као господарицу, него као супругу“. Тај детаљ открива колико је Милутин, искусни политичар и прекаљени ратник, придавао овом браку. То је био први, а показаће се и једини брак, који је један српски владар склопио са ћерком византијског цара.

Списак знаменитих антипаламита, открива да се Симонида током 14. века живо интересовала за теолошка питања и маштала о томе да се замонаши. Када јој је мајка Ирина напрасно умрла, млада српска краљица је отишла на њену сахрану у Цариград и решила да се не врати мужу. Појавила се у монашкој ризи пред Милутиновим људима. Њихово запрепашћење и збуњеност пресекао је Симонидин полубрат, деспот Константин Палеолог, који јој је стргао одећу и натерао је да обуче световну одежду. Предао је српском посланству и поред Симонидиног опирања и суза.

Краљ Милутин јој је наредио да се сместа врати или ће опет да покрене рат! Одмах је послао и своје изасланике са претњама. Млада и лепа Симонида тада је имала 22 године. Вратила се супругу, а када се Милутин разболео, није се одвајала од њега. Сви су били затечени њеном великом бригом и негом болесног мужа. Милутин је умро 19. октобра 1321. године. Две и по године касније, проглашен је за свеца. Постоје записи да је Симонида, поводом тога, послала прелепо кандило да украси његов гроб. Историчари, попут Станоја Стојановића, сматрају да је то био очиглeдан доказ да у њој није било нимало мржње према много старијем мужу.

Краљ Милутин и Симонида

Прича се да је због прекинутог детињства и несрећне ране удаје остала нероткиња и да је заувек омрзла мушки род. Парадоксалано, једини мушкарац кога је до смрти искрено волела, био је њен отац који jу је продао за мир – пише Исидора Бјелица у књизи о српским краљицама. – O Симонидиним познијим данима зна се мало. Познато је да је наручила посмртну песму за оца и да је на наговор маћехе Марије Палеолог, против заљубљеног цара Душана, роварила код његове љубави, удовице Евдокије. Последњи пут, како записује историчар Ласкер, Симонида се помиње 1336. године као једна од присутних на великом збору државних и црквених достојанственика, који су судили завереницима против владе.

Верује се да је умрла после 1345. године. Њена необична судбина била је инспирација многим уметницима, а лепота опевана у песмама и приказана на многим фрескама и сликама. Фреска у манастиру Грачаница, на којој је лик српске краљице, надалеко је позната и спада у највредније.

Била је инспирација Милану Ракићу за песму „Симонида“ и Милутину Бојићу за драму „Краљева јесен“. Астероид „1675 Симонида“, који је открио астроном Милорад Б. Протић, носи име по најмлађој српској краљици са двора Немањића.

Аутор: Марко Лопушина
Извор: Новости

Магацин

velbuzd-1-460x184Српска краљевина се код Велбужда суочила са изазовом: или ће бити поражена и сломљена, или ће постати најјача сила на Балкану.

Након победе у грађанском рату који је потресао Византију, Андроник III је оружје окренуо ка српској држави. Краљ Стефан Дечански је подржавао Андроника II у борби за престо, па је повод непријатељства новог византијског цара био јасан. У Константинопољу су рат са српком краљевином видели као неизбежан јер је Србија сматрана за конкурента за премоћ на Балканском полуострву. Византија се због последица грађанског рата ослањала на подршку Бугарске, пошто није могла сама да војнички порази Србију.

Бројчано надмоћнија удружена непријатељска војска представљала је велику претњу српској држави. Да би предупредио заједнички напад, Стефан Дечански је прво кренуо у сусрет Бугарском цару Михајлу III Шишману чије снаге су ишле правцем ка Струми и Брегалници, са планом да се ту споје са Андрониковом војском која је споро напредовала.

Позната је сарадња немачких рудара Саса и Немањића, али ретки су они који знају за везе српске краљевине са војницима Немачке и краљевства Арагорна, данашње Каталоније. Захваљујући тим везама, Срби су у својој војсци имали најамнике из Немачке и Каталоније, чувене алмогавере. Ове везе су касније још ојачане, па су личну гарду цара Душана чинити немачки витезови. Бугари су у свом саставу имали унајмљене Влахе и Татаре. Извори говоре о различитим цифрама о бројном стању две војске. Цар Душан је тврдио да су удружене снаге бројале око 80.000 војника, што се сматра претераном цифром. Реалнији извори наводе да је у самом похооду учествовало око 15.000 Бугара уз 14.000 најамника и 17.000 витезова из Византије. На другој страни, Срби су бројали укупно до 18.000 бораца, уз најамнике из Каталоније и Немачке.

stefan-dusan-460x279Српска војска је кренула ка реци Каменчи, северно од Велбужда, данашњег Ђустендила. Пошто су Бугари били уверени у бројчану надмоћ и своју победу, мање су се бавили припремама за предстојећу битку а далеко више пљачкањем околних села и светиња. Форсираним напредовањем српска војска се сусрела са бугарском, много раније него што је непријатељ очекивао, тако да Византинци уопште нису били у прилици да прискоче у помоћ својим савезницима. Увидевши неспремност у редовима непријатеља, Стефан Дечански је наредио фронтални јуриш. Бугарска војска је била потпуно затечена, па је дошло до убрзаног пробијања њихових линија а недуго затим до општег расула.

Око младог краља Душана било је 1300 немачких најамника које су кренули за њим у потеру за бугарским царем, у нади да ће га убити и тим окончати даљу борбу. Цар Михаило се дао у бег али није успео да избегне смрт. О његовој смрти постоје две верзије. Прва је она у којој се каже да га је лично убио Цар Душан док га је гонио, о чему сведоче речи Григорија Цамблака:

Цар бугарски би ухваћен од српских војника и би приведен к сину цареву, Стефану, који је тада показивао у борби велику храброст, и ту се лиши живота бедно.

Друга верзија говори о паду са коња током бега:

А цар Михаило видевши падање својих војника, поче бежати, и када је бежао, сила Господња сапе ноге његову коњу, и спавши са коња сакруши све тело своје. И тако видевши војници господина краља његово падање, прискочивши убише га својим оружјем, и тако издахну. И положивши тело његово на коња, пренесоше га ка господину своме краљу.

Која год да је верзија истинита, оно што је уследило било је потпуно повлачење Византије из Македоније. Њихове јединице кренуле су у Тракију, да пљачкају дојучерашњег савезника. Са друге стране, бугарске велможе су предале поједина утврђења Стефану Дечанском уз понуду о уједињавању са Србијом, што је српски краљ одбио. Потписан је мир којим је враћена његова сестра Ана и њен син Јован Стефан на престо Бугарске, а град Ниш је припојен Србији. Већих територијалних проширења није било, што је био више него одличан мир за Бугаре обзиром на тешки пораз који су претрпели. Ово је довело до великог незадовољства српских великаша и притисака на краља да се узме још. Властела је на тај нахушкала малдог краља Душана, који је већ тада био изузетно популаран међу великашима, да преотме престо и крене у освајања. Душан је подлегао притиску и у кратком грађанском рату је збацио оца. Пошто је преузео престо, отворио му се пут ка стварању моћне српске краљевине, а касније и царевине.

Победа код Велбужда је прекретница у историји српске средњовековне државе. Захваљујући њој Србија је трајно учврстила своје присуство у Македонији. Осигурала је излаз на Егејско море и трасирала пут да постане најјача сила на Балкану, све до доласка Турака. Историчари се споре око тога шта би се дешавало да је заиста дошло до уједињавања Бугара и Срба, како је гласила понуда бугарских великаша након ове битке, у контексту турске инвазије из Мале Азије до које је дошло у годинама које су обележиле следећих неколико векова. Као и за многе друге преломне тренутке у историји, остаје нам само да се питамо…

Аутор: Вукашин Неимаревић
Извор: Српски Академски Клуб

Магацин

IMG_20140727_191353Мало пре сам се вратио из Пантелејске цркве ( Ниш ) поводом обележавања 825 година од сусрета Стефана Немање и Фридриха Барбаросе (који је предводио војску крсташа на путу ка Блиском истоку) и 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог
Према сачуваним историјским изворима, 27. јула 1189. године српски жупан Стефан Немања је у порти Пантелејске цркве ( Ниш ) угостио цара Светог Римског Царства  Барбаросу и том приликом потписан је и први међудржавни уговор између ове две земље. Многи историчари овај уговор сматрају за први српски међународни споразум. Овај први уговор средњовековне Србије и Светог Римског Царства није у потпуности реализован. Споразуму су претходили преговори започети раније од стране српске делегације на двору Светог Римског Царства.
Том приликом Барбароса је Немањи понудио и војни савез против Византије, што је овај одбио.
Према историјским изворима, приликом овог сусрета Стефан Немања и српска делагација јели су користећи виљушке, док су Барбароса и његове војсковође јели рукама.
SONY DSC

И ово треба да се зна … да су се преговарачи сладили пилетином утрљаном медом, белим вином или медовачом (Барбароса прстима, а Немања прибором), те да ли су 27. јула 1189. године разговарали јединственим језиком па је славни Барбароса без проблема разумео великог жупана и на крају се потписао отиском прста, а Немања парафом, како доликује.

Ево и овог занимљивог податка да су католици забранили виљушке називајући их „ђавољом алатком“, па их дозволили тек почетком 16. века. Европа је, кажу, прво „почела код нас“, без три тачке.

Епископ Јован је одржао прелепу беседу, било је и лепих монолога из житија.

Скупу су се обратили и политички званичници општине Пантелеј, Срђан Савић и Братимир Васиљевић. Све у свему било је одлично организовано.

И ово је занимљиво…
У време почетка над градом се надвило невреме, олуја , грмљавина, киша… баш у време почетка академије.

У Храму је два пута нестајала струја од удара грома… претпостављам, да је због лошег времена било мало људи око 150.  ( слободна процена ).
По завршетку академије тек после 20 минута смо изашли из Храма због јаке кише и грмљавине.
Морамо да се запитамо да ли нас то Бог опомиње да нисмо можда скренули са пута који је утабао Свети Симеон Мироточиви и Свети Сава…

Бог Вам помогао!!!

Ђорђе Бојанић