Архива за категорију ‘Манастири’

Mitropolit-Leontije-Mitrović-Како су сачуване реликвије у Другом светском рату у манастиру Острог. На Цетињу се налазе икона Богородице Филермосе, рука Светог Јована Крститеља и честица Часног крста. Енигму је решио Марко Калањ, врли игуман и интелектуалац.

Боље обавештени туристи и верници знају да се у Црној Гори већ скоро седам и по деценија налазе три највеће хришћанске светиње: икона Богородице Филермосе, рука Светог Јована Крститеља и честица Часног крста. Али мање се зна о томе како су априлских дана 1941. реликвије непроцењиве вредности, које се данас налазе на Цетињу, стигле у манастир Острог.

НЕПРОЦЕЊИВА ВРЕДНОСТ

Први потпуни опис украса на реликвијама, и процена њихове вредности направљени су у Русији 1859. године, открива Будо Симоновић. Тада су процењени на 24.930 рубаља у злату.
– Ако је вредност реликвија још у 19. веку била толико процењена, јасно је да је то данас баснословна вредност, рекао је Јури Пјатински, кустос чувеног музеја Ермитаж у Санкт Петербургу. – Посебно је тешко оценити вредност иконе. За мене Филермоса вреди на десетине, па и стотине милијарди долара.
И у Црној Гори, у уским круговима, се знало да се ради о баснословном благу. По неким подацима, вели Симоновић, Богородица Филермоса је већ те 1978. процењена на десет једногодишњих буџета Црне Горе.

 

И ко их је и како сачувао од фашиста, и других непозваних “посетилаца” током ратних година у острошкој светињи. Човек који има највеће заслуге за то је дугогодишњи игуман манастира Острог, архимандрит Леонтије Митровић, врли Паштровић коме је после Другог светског рата, да иронија буде велика, и суђено, баш због Острога, а који се упокојио 1955. године.

Десна рука Светог Јована, која је захватила воду из реке Јордан и крстила Исуса Христа, честица Часног крста на којему је разапет син Божији и икона Богородице Филермосе, наводно дело првог хришћанског ликописца јеванђелисте Луке, из прве половине првог века нове ере, однети су из Острога, после рата у Службу државне безбедности, која их је тек јануара 1978. године предала Верској комисији тадашње црногорске владе.

Рука Светог Јована и честица Часног крста предати су Цетињском манастиру, а икона Филермоса Музејима Цетиња. То, међутим, није јавно обелодањено, па ће проћи још 15 година док се то не догоди, и најшира јавност не сазна шта то Цетиње и Црна Гора имају у својим недрима.

На Лучиндан, 1993. године, на отварању заседања Светог архијерејског сабора СПЦ, велику тајну је обзнанио митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

А како су реликвије, које су путовале двадесет векова преко Константинопоља, Родоса и Малте, преко руског, а потом и српског двора и коначно стигле у Црну Гору? Поуздано се, наиме, зна да су се светиње у данима Октобарске револуције и трагичног краја руске династије Романов затекле 16. јула 1918. у цркви у Гатчину.

У Русији су чуване све до 13. октобра 1920. године, када их је тадашњи настојатељ Саборног храма Светог апостола Павла, протојереј Јован Богојављенски, уз помоћ грофа Игњатева и неколико официра белогардејаца, пренео у Талин (Естонија), где су предате законитом наследнику, старој царици Марији Фјодоровној, супрузи претпоследњег руског суверена Александра Трећег и мајци Николаја Другог Романова, последњег носиоца руске царске круне. Времешна царица је у то време живела у Копенхагену, где је била ван домашаја бољшевика.

ruka-jovana-krstitelja-Светиње је похранила у тамошњој цркви Александра Невског и оне су се ту налазиле све до њене смрти, 13. октобра 1928. године. Накратко су реликвије касније пренете у Руски саборни храм у Берлину, да би 1932, под околностима које ни до данас нису разјашњене, доспеле на двор Александра Карађорђевића у Београду.

Наводно, то је био резултат последње воље царице Марије Фјодоровне, у знак захвалности краљу Александру за његов однос према невољницима из Русије, који су бежали од бољшевизма и којима је он пружио уточиште.

Игуман Леонтије Митровић

Публициста и познати новинар Будо Симоновић, који се дуго и успешно бавио тајном острошког блага и који је имао прилике да завири у полицијски досије игумана Леонтија Митровића, наводи да је управо овај човек, још у јесен 1952. године открио пред иследницима како је благо стигло у Острог.

IKONU Bogorodice Pustinoljubive (Filermose
ВРАТИТИ ИКОНУ

– Икону Богородице Пустинољубиве (Филермосе) треба вратити Митрополији црногорско-приморској, јер јој је место у Острогу – сматра митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
– Икона је сада “ухапшена” први пут у својој историји која је врло стара и везана за апостола Луку, ученика Христовог, који је написао јеванђеље по Луки. Чак је и турски султан уступио Часни крст, руку Светог Јована Крститеља и икону Филермосу 1523. године јовановцима. Он је имао поштовања и дао им је да је чувају у цркви.
Митрополит подсећа да су краљ Петар Карађорђевић и патријарх Дожић икону сачували, поверили Митрополији црногорско-приморској и манастиру Острогу, односно Цетињском манастиру.
– Надам се да ће наше власти што скорије да је одхапсе – поручује цетињски архиепископ.

У манастир Светог Василија прво је 12. априла 1941.стигао патријарх Српски Гаврило Дожић, казао је пред иследницима Леонтије Митровић, а дан касније и млади краљ Петар Други Карађорђевић, с пратњом и девојком Доли Најдановић.

Патријарх му је замерио што је довео Доли, захтевајући да се она одмах врати у Београд.

У Острог, који ће кратко време бити и престоница и уточиште владе и младог краља, пред њихово бекство из окупиране земље је стигло и велико злато из главног државног трезора из Београда, чија је судбина дуга и посебна прича.

Како је казао Митровић, краљ је патријарху рекао да жели да му преда свете реликвије на чување.

– То су две кутије изнутра обложене кадифом, стоји у изјави игумана Леонтија.

У једној се налази икона мајке Божије, сва у злату, окована скупоценим камењем, у другој мали четвртасти крст од часног дрва распећа Христова…

У једној кутији је и рука Светога Луке…

Занимљиво је да ни патријарх ни игуман, а после тога ни многи други, па и они који су чували реликвије, нису тачно знали о којим светињама се ради.

Енигму је решио Марко Калањ, врли игуман и интелектуалац који је једно време службовао у Острогу.

Оно што је у целој причи и најважније јесте чињеница да је игуман Леонтије сакрио реликвије испод пода конака спаваће собе у Доњем манастиру, како не би дошле у руке фашистима, али и другима који су долазили у манастир.

А били су међу њима и четници и партизани, жбири и шпијуни, скитнице и лопови…

На суђењу старом игуману раних педесетих, због антикомунизма, делимично и злата, није било речи о реликвијама.

Он је сам испричао о благу под патосом у спаваћој соби, које је преживело пакао рата.

Леонтије Митровић из села Подличак у Паштровићима, учесник у балканским ратовима, као и пробоја Солунског фронта, носилац три Ордена Светога Саве, златне Обилића медаље, сребрне медаље за храброст, албанске и кумановске споменице, тридесет година је верно служио уз ћивот Светог Василија.

Извесно, патриота и одан својој вери, племену, свом народу и светињама које му је на чување поверио српски патријарх Гаврило Дожић, тог раног априла 1941.

Извор: Вечерње новости – Велиша Кадић

Преузето СРБИН.ИНФО

МАНАСТИР ЛЕШЈЕ

Posted: 11. октобар 2015. in Манастири

Званична историја наводи податак да се манастир Лешје, код Параћина помиње у попису који су турски освајачи начинили 1536. године. Међутим, већ у следећем попису који је начињен око 1570. године овај манастир се не помиње, па се претпоставља да је тада већ опустео.

Па, ипак не постоји званичан податак када је тачно подигнут првобитни манастир Лешје, код Параћина, као ни ко га је подигао. Постоје само назнаке да је српски кнез Лазар, можда подигао невелику цркву на том месту током 14. века. такође се сматра да је пре њега велики жупан Стефан Немања, у другој половини 12. века на том месту подигао мању цркву и то на темељима цркве која је ту постојала раније. Па, ипак, све су то недоказане тврдње за сада.

Оно што наводи званична историја као податак, узевши у обзир да о томе постоји писани траг, јесте да је властелин на двору Немањића, по имену Вукослав заједно са синовима, Држманом и Црепом подигао комплекс манастира Лешје, код Параћина и то на темељима некадашње богомоље, која је извесно овде постојала.

Овај манастир је потом жупан Вукослав поклонио српском манастиру Хиландар, који се налази на Светој Гори, са наменом да буде његов метох, то јест посед на територији Србије. Каснија историја бележи податак да су његови синови, незадовољни одржавањем манастирског комплекса тражили да се манастир Лешје, код Параћина врати поново њима. Колико је познато, спор је убрзо решен и манастир Лешје прелази поново у руке синова жупана Вукослава, а сва папирологија је окончана много година касније, 1411. године.

Такође, историја бележи и податак да је манастир Лешје, код Параћина био врло важан духовни центар у другој половини 14. и првој половини 15. века, без обзира што су овим просторима у то доба владали турски освајачи.

Потоња историја ове светиње није нарочито позната, све до 1923. године када се збио један занимљив догађај. Мештанин Живан Марковић и његови помоћници су те године откопали темеље првобитне Богородичине цркве. Догодило се да се Живану у сну указала Пресвета Богородица и рекла му где се налазе темељи цркве која је одавно у рушевинама.К ако бележи даља историја, овај човек је на откривеним темељима некадашње богомоље, тачније на њеном олтарском делу подигао малу цркву од камена, коју је покрио лимом.

Од тренутка када је Отац Јован постављен за настојатеља овог манастира почиње његов прави препород. Те 2004. године је мала црква коју је подигао Живан Марковић, из Лешја потпуно уклоњена, да би на њеним, односно темељима првобитног храма била изграђена данашња црква Покрова Пресвете Богородице. Потом следи обнова целокупног манастирског комплекса. Па се обнавља и кула која се налази јужно од цркве Покрова Пресвете Богородице. Ову кулу иначе мештани називају Кулом Орловића Павла, који је био барјактар српског кнеза Лазара. У приземљу куле је простор за паљење свећа, а у оквиру ње се налазе манастирска звона и то њих девет укупно, а сва су донета из Русије.
Иако ризница манастира Лешје, код Параћина није нарочито велика по обиму, занимљивости које се у њој могу видети су бројне : честица са Часног Крста Господњег, део моштију једног од 40 Светих севастијских мученика и многе друге реликвије. А као посебно важан податак се наводи да су мошти великомученика Светог кнеза Лазара приликом освећења цркве Покрова Пресвете Богородице уграђене у Часну трпезу.

Уз цркву Покрова Пресвете Богородице, поменути звоник и спомен костурницу, у оквиру манастирског комплекса се налази и конак и гостопријемница, а у његовој непосредној близини су и два извора лековите воде у оквиру којих се налази чесма израђена од камена и каскадни базени. Верује се да је вода са ових извора лековита.

Архитектура манастира Лешје, код Параћина

Архитектура манастира Лешје, код Параћина је врло специфична, јер представља спој неколико различитих стилова : од моравског, преко византијског, до грчког стила архитектуре.
Основа главне манастирске цркве Покрова Пресвете Богородице је триконхосна, односно тролисна. У току последње обнове додата је припрата, за коју се поуздано зна да је првобитна црква није имала.

Црква на чијим је темељима сазидана данашња црква Покрова Пресвете Богородице је грађена од посебног материјала, такозване сиге или бигара, а познато је и да су зидови првобитне грађевине били дебели 80 центиметара, узевши у обзир да је откривено око пола метра висине ових зидова, приликом недавне обнове манастира Лешје.

lesje ikoneФреске и иконе

Узевши у обзир да се манастир Лешје, код Параћина још увек гради, у њему још увек није урађен живопис.

Тренутно се у унутрашњости главне манастирске цркве Покрова Пресвете Богородице налази целивајућа икона Покрова Пресвете Богородице.
Занимљивости о манастиру Лешје
Када је у питању манастир Лешје, код Параћина пуно је занимљивости везано за њега. Зато је најбоље почети од новијих времена. Од тренутка када је Отац Јован дошао на чело овог манастира, много шта се променило на боље. На првом месту је увео врло строга правила понашања у манастиру и то према најстаријем, такозваном Јерусалимском типику који је начинио Свети Сава Освећени. На првом месту то значи да се службе у манастиру обављају без скраћивања, а постоји и строги кодекс облачења и понашања у манастиру.

Уз то, архитектура новог манастирског комплекса је пуна занимљивости. Познато је да је Отац Јован, у многоме заслужан за обнову манастира, а уз то се зна и да је Отац Јован опчињен Русијом, па не чуди податак да локација на којој се налази манастир Лешје, као и сам манастир подсећају на предео из руских бајки.

Често се може чути и прочитати да је Отац Јован урадио ово или оно лоше. Али, разлог за то је, како се претпоставља првобитна огорченост неких мештана села Лешје. Реч је, заправо о томе да је у овом крају дуго била жива легенда да је у близини места на коме се налази манастир Лешје, код Параћина закопано скривено благо. Зато су многи мештани прекопавали терен и прилично оштетили материјалне остатке. Када је Отац Јован постављен на чело ове светиње забранио је и мештанима и свима осталима да копају локацију на којој је данас смештен манастир Лешје, код Параћина што је изазвало огорчење код народа, па су почели да шире разне не тако лепе приче о овом човеку. Ипак, чињеница је да његова дела говоре много о њему самом, па је довољан само један поглед на ову Светињу како би се схватило шта је све Отац Јован учинио у последњих десетак година, колико се налази на челу манастира Лешје.

Изнад манастира Лешје, на стени коју називају Хајдучка се налази посебно осветљен крст, који се види из далека.

У занимљивости везане за манастир Лешје, код Параћина се убраја свакако и такозвано погруживање деце приликом крштења и то у изворској води, чија је температура 12 степени Целзијусових. А како је сам Отац Јован навео у једном интервјуу који је дао новинама : ” Ја јако волим децу и волим да одрастају под плаштом своје хришћанске православне вере. Нема ништа лепше од погружавања. Хиљаде деце сам тако крстио и никада ниједном ништа није зафалило. ”

У оквиру манастирског комплекса се налази и својеврсно спомен обележје , а за настанак овог обележја су везане занимљивости које се односе на откриће моштију и некрополе, за коју археолози сматрају да потиче из 12. века. У народу овог краја постоји предање да су турски освајачи једном приликом баш на том месту убили све свештенике и вернике који су се сакупили овде за неки црквени празник, а како се верује то се збило током 16. века. Дајући интервју за један часопис, сестра Инокиња Серафима из манастира Лешје, код Параћина је рекла : ” Верујемо да су то преподобни и да су сви ти људи мученички страдали. При откопавању и сахрањивању кости су им биле миомирисне. Сахранили смо их у заједничку гробницу. То је Крст који зовемо Голгота. “

Контакт

Званична адреса на којој се налази манастир Лешје гласи : Манастир Лешје, Лешје бб, 35 255 Доња Мутница, Србија.

Уколико желите да ступите у контакт са сестринством манастира, то можете учинити на број телефона 035 540 363.

Локација манастира Лешје и Гоогле мапа
Када кренете из Параћина према југоистоку, на свега око 2 километара удаљености од регионалног пута који води од Параћина према оближњем Зајечару наилазите на село Лешје. Готово је сигурно да вам мапа пута неће бити потребна, узевши у обзир да било кога кога будете питали где се налази манастир Лешје сигурно ће вас упутити на прави пут, а уз то постоје врло јасни путокази у овом подручју.

Манастир Лешје се налази непосредно изнад истоименог села, у такозваној Петрушкој области, која представља јединствену целину у оквиру које се налазе бројни средњевековни споменици, а уз манастир Лешје ту су и : остаци средњевековне тврђаве Петрус, обновљена црква Сисојеваци, манастир Света Петка, у оближњем селу Извор као и црква у Давидовцу, али и Намасија, Свети Јован Главосек и Блага Марија Петрушка, које су нажалост још увек у рушевинама.

Извор МАНАСТИРИ У СРБИЈИ

gorovicУ селу Горович у општини Топола налази се црква која сведочи о стварању династије Карађорђевић. Иако ју је Завод за заштиту споменика културе прогласио непокретним културним добром, она и даље пропада.

Више извора говори о пореклу горовичанске цркве. Српска православна црква је прихватила онај који каже да је из периода цара Душана.

Откако су цркве грађене ова је једна од највећих и најстаријих у Шумадији. Преживела је и период Отоманског царства.

“Црква је обнављана више пута због подлоге и урушавања, акоје видите сада, а дефинитивно је напуштена 1860”, каже Игор Петровић из Културног центра Тополе.

Црква бележи важне и занимљиве тренутке српске историје. Према причама Карађорђевих савременика, вожд је упознао Јелену у оближњем селу и венчао се с њом баш ту. Тако је започело стварање једне од две највеће српске династије.

“Када је украо девојку Јелену из Маслошева, он се и венчао у овој цркви 1786. године, по тврдњи Гаје Пантелића Воденичаревића, иначе пријатеља Карађорђа још од детињства”, каже Петровић.

Пред први бој с Турцима Карађорђе је овде дошао са војском.

Уместо крова, поглед у небеса

“Поласком из Смедеревске Паланке у први бој против Турске војске,, у бој на Руднику он је са војском уз пратњу добошара прошао овим крајем”, каже Игор Петровић.

Он је истраживање о историји цркве, које је финансирало Министарство културе, забележио у својој неодштампаној књизи. Доказао је да су приче народа села Горович, који вековима памти оно што историја није забележила, тачне.

“Они су насељавали ову територију и пре и после Велике соебе народа. Значи, нису одавде одлазили. Можемо говорити о тим људима као чуварима једног историјског догађаја и колективног памћења”, каже Петровић.

Срби већ век и по не могу да препознају културну и историјску вредност цркве која сведочи о њиховом времену. Како не би даље пропадала, општина Топола планира да је заштити посебном стакленом конструкцијом.

Извор: Б92

Преузето Магацин

hramЗахваљујући огромној помоћи Русије, наша земља ће до 2022. године завршити своју највећу богомољу. Вишедеценијски сан ће у наредном периоду коначно постати стварност, с обзиром на то да је Руска федерација, чији ће председник Владимир Путин 16. децембра посетити Београд, издвојила чак 30 милиона евра за унутрашње осликавање храма Светог Саве на Врачару.

За овај грандиозни пројекат биће ангажовано 300 највећих уметника, а цео посао би требало да траје пуних седам година. Идеја је да највећи православни храм на свету добије и грандиозни иконостас, који ће бити понос, не само целокупног српског народа, него и свих православних верника.

Овим потезом, Русија је још једном у року од неколико месеци потврдила ко је прави пријатељ Србије, с обзиром на то да су руски хероји током мајских поплава спасили неколико хиљада људи из највеће природне катастрофе Балкана у овом веку.

Радови на унутрашњој декорацији Храма Светог Саве на Врачару биће завршени 2022. године. Најфинијим мозаиком у српско-византијском стилу биће прекривено готово 17.000 квадратних метара површине купола и зидова највеће православне цркве на Балкану. Радове ће изводити више од 300 најбољих мајстора из Русије и Белорусије, којима ће руководити чувени руски академик Николај Мухин.

Детаљи последњег и најсложенијег чина изградње заветног храма српског народа договорени су у понедељак у Москви, на завршном заседању конкурсне комисије. На овом скупу српску државу је заступао шеф дипломатије Ивица Дачић, а цркву митрополит црногорско-приморски Амфилохије.

На седници одржаној у московском здању Руске академије уметности дата је коначна реч о уметничко-занатском уређењу Храма. Одлучено је да посао уређења преузму руски мозаичари, овенчани бриљантним успехом обнове Храма Христа Спаситеља у Москви, који ће бити својеврстан узор у декорацији врачарске светиње.

Руским уметницима који ће радити по упутима академика Мухина, који је и члан Савета за културу Руске Федерације, помагаће колеге из Белорусије. Мухин је, иначе, стари знанац српског народа – фрескописао је православни Саборни храм у Загребу и парохијску цркву на Убу.

Да је реч о историјском чину, који ће коначно заокружити вишедеценијске напоре за изградњу цркве посвећене Светом Сави потврдио је у понедељак и Ивица Дачић, копредседник српске делегације у конкурсној комисији.

hram-(1)

– Једногласно је одлучено који ће пројекат за израду мозаика бити искоришћен за унутрашње украшавање Храма – рекао је Дачић.

– Више од 15.000 квадратних метара биће у мозаику, на чијем ће постављању свакодневно радити око 300 уметника. Вредност тих радова биће већа од 30 милиона евра, што ће бити обезбеђено донацијом руске владе по налогу председника Путина, како је пре неколико година и договорено.

Дачић је рекао да ће то бити највећи мозаик такве природе у овом делу Европе. Радови под сводовима трајаће, према његовим речима, осам година, са „резервом“ од највише годину-две. Он се захвалио Руској православној цркви и држави на помоћи у организацији конкурса и почетку завршне фазе радова.

– Захвални смо пријатељској Русији која ће обезбедити новац за завршетак Храма. За нас је то историјски догађај. Посебно нам је драго што ће на уређењу ентеријера радити уметници два наша пријатељска народа из Русије и Белорусије – рекао је Дачић.

БРОЈКЕ* 300 мајстора из Русије и Белорусије радиће на Врачару
* 17.000 квадрата зидова биће покривено мозаицима
* 572 светитеља наћи ће се под сводовима
* 2003. започето унутрашње декорисање стубова и орнамената
* 2012. потписан протокол о унутрашњој декорацији Храма
* 2022. рок је за завршетак унутрашњости Храма

Српско-руска комисија одлучила је да унутрашња декорација прати традиционалну школу српско-византијског стила, без уплива модернизма. Овај рецепт близак је и руским уметницима који га годинама примењују обнављајући храмове по Русији.

– Пре него што почну радови на Врачару, руски и белоруски уметници обићи ће цркве и манастире широм Србије и Црне Горе, како би добро упознали стил којим су осликани наши храмови. То ће им бити драгоцено у избору стила којим ће бити уређена унутрашњост Светосавске цркве у Београду – рекао је митрополит Амфилохије.

На московском састанку је, имајући у виду обим посла, договорено и да се, зависно од динамике, број радника на декорацији повећава, како би у што већој мери била испоштована динамика посла.

Неимари који се прихвате уградње мозаика врачарске богомоље имаће изузетно тежак и деликатан задатак – да на готово 17.000 квадратних метара, камен по камен, представе историју српске цркве, али и хришћанства у целини. Идеја је да се на сводовима Храма нађу све најважније сцене из Старог и Новог завета. Вернике ће са зидова посматрати више од 500 светитеља, међу којима ће се наћи и најважнији духовници руског, грузијског, бугарског, грчког и румунског народа.

hram-(2)

Унутрашњост главне куполе, која је од свог подизања 1989. године постала један од симбола Београда, биће подлога за грандиозну сцену Васкрсења Христовог. Због огромне површине, у првобитном плану одустало се од уобичајеног приказа Христа Пантократора. Унутрашњости црквеног брода доминираће и сцена силаска Светог Духа на апостоле, која ће бити приказана изнад олтарске апсиде. Купола која прекрива овај део Храма површине је од чак 1.500 квадратних метара.

Као модел за заврштак Храма Светог Саве узета је обнова чувене цариградске цркве Аја Софија тридесетих година прошлог века, као и реконструкције московског Саборног храма Христа Спаситеља, на основу чега је постављен низ стандарда. Биће круто поштовано правило византијске перспективе, а светитељи ће бити приказани сходно времену у коме су живели.

Велика пажња биће посвећена материјалима – у мозаик ће бити уграђивани природни материјали и стаклене пасте. Унутрашњошћу Храма доминираће ефекат „меке“ жуте боје, која ће да преовлађује позадином. То ће бити постигнуто уградњом златних листића између коцкица мозаика.

МУХИН НАСЛЕДНИК РУБЉОВА

Радује ме што ћу поновио да радим у Србији – каже руски сликар и иконописац академик Николај Мухин, који ће руководити радовима на уређењу ентеријера Храма Светог Саве на Врачару.

– У Србији имам доста пријатеља и биће ми задовољство да их поново видим. За мене је изазов и част да радим на уређењу највеће српске православне цркве.

Мухин припада најужем кругу руских мајстора иконописа, а често је називан и „најбољим наследником великог Андреја Рубљова“. У Русији и целом православном свету ужива изузетно велики углед. У домовини, између осталог, члан је и Националног савета за културу, које је главно саветничко тело из ове области руског председника.

Оснивач је и вођа иконописачке академије из Јарослава.

Извор – (Вечерње новости, Србин.инфо – А. Димитријевић)

Преузето – Србин.инфо

gracanica_mЦрква Успења Богородице је једини сачувани објекат средњовековног манастира Грачаница. И поред тога што су остале манастирске зграде комплекса Грачанице нестале, сама црква представља један од најбоље очуваних црквених споменика средњовековне Србије.

Што се тиче докумената, они који су сачувани не пружају потпуне и довољно сигурне податке; ипак су понеки аспекти историје цркве манастира Грачанице добро документовани, док други до сада потпуно нерасветљени. Но и поред тога, комбинацијом чињеница из писаних извора, графичких докумената и досадашњих археолошких налаза, могуће је реконструисати скоро комплетну слику историје Грачанице. О првом, а уз то и најдужем поглављу живота Грачанице има најмање података.

То је најстарији период који претходи градњи садашње грађевине и односи се на две раније цркве које су постојале на овом месту, а чији су темељи откривени приликом археолошких ископавања 1963. године. Старија од ове две грађевине Грачанице је окарактерисана као „рановизантијска тробродна базилика“. За каснију грађевину, малу, једнобродну цркву се верује да потиче из 8. века и да је служила као седиште липљанских епископа. Овим би биле побијене раније теорије о локацији седишта липљанских епископа, а истовремено је објашњено и помињање неке старије катедрале на овом месту у оснивачкој повељи Грачанице. Међутим, када је реч о византијској улпијанског епископији и липљанској епископији, тачан однос између њих јос увек није потпуно разјашњен. Близина Улпијане и остаци темеља раније базилике испод темеља цркве из 8. века у Грачаници, навели су Мијовица на закључак да је епископска традиција на овом месту трајала непрекидно можда и од 9. века, а свакако од 12. века до времена владавине Краља Милутина. На основу поузданијих историјских и археолошких извора можемо закључити да је мала једнобродна црква, коју је Краљ Милутин заменио новом велелепном грађевином, заиста била седиште липљанских епископа. У јужном делу олтара је изгледа средином 14. века био сахрањен липљански епископ Теодор, те је у спомен на тај догадај, насликана и сцена његове сахране.

Манастир Грачаница је претрпео тешка разарања крајем 17. века, током рата између Аустрије и Венеције против Турака, после друге опсаде Беча, у којој су Срби били на страни хришћана. Срби су подигли устанак против терора, угњетавања и пљачке Јеген Паше, који је скинуо оловни кров са цркве и подне облоге Грачанице, заједно са скривеним богатством ризнице патријарха Арсенија III.

Градња и осликавање данашњег манастира Грачаница је завршено 1321. године. Грачаница је последња задужбина Краља Милутина и током средњег века је била посвећена Благовештењу, док данас прославља Успење Богородице. Манастир Грачаница има облик развијеног и уписаног крста, једног у другом, са пет купола, укључујуци отворену спољну припрату, накнадно додату, вероватно током градње звоника у западном делу. Грачаница представља врхунско дело касне византијске архитектуре, које привлачи око посматрача јединством структуралних и украсних елемената. Посебно изражајни су бројни украси на фасади цркве манастира Грачанице, који наглашавају издуженост целе цркве. Купола манастира Грачанице лежи на четири слободна стуба. Изнад простора између крстастих отвора, четири мале куполе дају четвороугаони облик читавој крунској целини. Ђаконикон и олтарски простор су подељени целим зидовима. Између централног дела цркве и припрате Грачанице су широки и велики стубови, док је католикон на вишем нивоу. Црква манастира Грачанице је саграђена наизменичним слојевима цигле и камена. Крајем 14. века је додата припрата са двоструким акрадама, али је она затворена у 16. веку.

Историјске околности под којима је текла градња данашње цркве манастира Грачанице су добро документоване : главни извор информација је оснивачка повеља коју је манастиру издао Краљ Милутин и која је у целини сачувана на западном зиду јужне бочне капеле, текстом исписаним у 53 реда, на правоуганом пољу 1,8 м ширине и 1,5 м висине, са завршетком китњастим Краљевим потписом и годином 6830 /1321/. Ктиторство Краља Милутина је, по угледу на византијску архитектуру, засведочено портретом на јужној страни лучног пролаза између унутрашње припрате и наоса, са чије супротне стране је и портрет Краљце Симониде, као и постојањем три сликана круга са краљевим монограмима. Краљевски пар је приказан у тренутку када их крунише Христос. Најзначајније фреске манастира Грачанице обухватају представама Страдања и чуда Христова. У припрати су портрети задузбинара, краља Милутина и краљице Симониде, краљице Јелене Анжујске (краљице мајке). Од посебног знацаја је приказ лозе династије Немањица, први пут насликан на фресци, која почиње њеним оснивацем – Стефаном Немањом и завршава се краљем Милутином. У периоду након завршетка градње, вероватно средином 14. века, црква манастира Грачанице је проширена дограђивањем спољашње припрате. Према основи је вероватно покривала исти простор који заузима и данашња спољашња припрата, али је њен просторни и структурни распоред био другачији. Са становишта просторног обликовања вероватно је била слична хиландарског припрати, са два слободна стуба у центру, који су подупирали сводове. Простране припрате, као оне у Пећи /1330/ и Сопоћанима /1342-1345/, постали су уобичајени у црквеној архитектури Србије крајем прве половине 14. века.

Првобитна крстионица Грачанице је највероватније била смештена са јужне стране унутрашње припрате, наспрам композиције која представља Лозу Немањића. Спољашња припрата је изгледа била тешко оштећена у једном од првих турских напада на ово подручје, негде између 1379. и 1383. године. Садашња сазнања о судбини Грачанице у другој половини 14. века су углавном ограничена на неколико бележака у литургијским књигама које се још данас чувају у манастирској библиотеци. Изгледа да је у манастиру Грацаница била и преписивачка радионица у којој су вероватно настали многи рукописи, нажалост уништени у пожару. Према једном извору, кнез Лазар који је погинуо у косовској битци, првобитно је био сахрањен у Грачаници. Иако по свој прилици нетачно, ово веровање је живело све до почетка 20. века. Недавно откриће портрета сина Ђурђа Бранковића, Тодора, насликаног 1429. године преко првобитног слоја фресака на јужном зиду Грачанице, представља значајан допринос познавању овог периода и олакшава реконструкцију једне историјске личности о којој се дотад скоро ниста није знало, пружајући додатне доказе за претпоставку да је Грачаница била на територији којом је у то време владао Ђурађ Бранковић. О значајном положају који Грачаница заузима средином 15. века се може закључити по летопису који сведочи да су мошти Светог Луке биле привремено смештене овде. Међутим, пад Цариграда 1453. године наговестио је скору пропаст и осталих хришћанских држава у средишту Балкана. Тако су само две године касније, 1455. године, Турци освојили Ново Брдо, главни рударски и трговачки центар Србије. Тада је митрополит био присиљен да напусти Грачаницу и побегне на слободну српску територију на север, где му је деспот Ђурађ Бранковић 1456. године поверио манастир Враћевшницу и његове поседе. 1459. године спрска држава дефинитивно пада под турску власт, када наступа најмрачнији део историје Грачанице. Турско царство доживљава врхунац своје моћи за време владавине султана Сулејмана Величанственог /1520.-1566./, што је период релативног мира и напретка. 1557. године је обновљена Српска Патријаршија са седиштем у Пећи, на челу са Патријархом Макаријем Соколовићем, што обележава почетак новог поглавља у историји Срба под турском окупацијом и процват српске уметности. 1564. године су израђена нова врата за иконостас Грачанице, као и вероватно певница, украшена богатом коштаном интарзијом. Главна промена је било затварање већине отвора који су првобитно били смештени на све три фасаде. Звоник манастира Грачанице је веровано био уништен између 1539. и 1570. године, када је било завршено декорисање спољашње припрате. Није јасно због чега звоник није био обновљен, али разлог треба тражити у турским законима који су забрањивали употребу црквених звона. Моћ османлијског царства нагло опада после владавине Сулејмана Величанственог, те је његов наследник наметнуо велике порезе српској цркви. Само највеци и најбогатији манастири су били у стању да поднесу овај нови притисак, док су многи манастири и цркве опустели, а црквени поседи, укључујуци и зграде, распродати. Манастир Грачаницу није задесио овакав усуд, јер се у неколико записа из седме и осме деценије 16. века помиње као седиште митрополита новобрдских и липљанских. Крај 16. и почетак 17. века представља јос један тежак период у историји Грачанице, као и читаве српске дрзаве. Под вођством патријарха Јована /1592-1614/ српска црква је активно узела учешца у борби против Турске. Аустро-турски рат /1593.-1606./ дао је подстрек за локални устанак у Банату 1594. године. Након угушења устанка, дошло је до оштрих турских репресалија. Спаљивање најдрагоценије српске реликвије, моштију Светог Саве, био је симболичан чин освете за српско савезниство. По избијању новог рата између Турске и Аустрије крајем 17. века и после неуспеле турске опсаде Беча 1683. године, Аустрија је предузела контраофанзиву, потиснувши Турке на југ до Скопља. Патријарх Арсеније III Царнојевић је пружио отворену помоц цркве Аустрији и након повлачења аустријске војске, плашеци се турске одмазде, стао на чело велике сеобе Срба. Након ове сеобе су многи предели Косова и Метохије остали ненастањени. Вероватно је и

Грачаница била напуштена у периоду од 1698. до 1724. године и као већина српских светиња у другој половини 18. века, препуштена пропадању. Терор озлоглашеног Јашар-паше се огледао у уништавању многих цркава, када је у

Грачаници скинут оловни покривач са крова. Након првог српског устанка, део Србије је коначно ослобођен, те је у другој половини 19. века порастао значај Грачанице, не само као религиозног центра, већ и као културног средишта. 1874. године је црква манастира Грачаница добила нови кров од лима, а постављени су и велики гвоздени крстови донети из Београда. Грачаницу је 1878. године привремено ослобио одред српске пешадије, али је по одредбама Берлинског конгреса ова територија била враћена Турској. Почетак 20. века представља и почетак новог поглавља у животу Грачанице, када је 1903. године постављено црквено звоно, које се поново огласило први пут од 16. века. Избијањем балканског рата 1912. године, Грачаница је коначно доспела у српске руке, али је за време Првог светског рата, нажалост, била опљачкана од Бугара.

Лоше старање о манастиру се наставља и након коначног ослобођења и стварања Краљевине Југославије 1918. године. 1923. године, мермерна плоча са натписом „“Франце-Сербие – 1914-1918“, поклон француског маршала Франше Д’Епереа / Францхет д’Еспереy/ је постављена на северну страну главног ступца у наосу, при чему је уништен део фресака. Највећа штета манастиру Грачаници је нанета из незнања, 1924. године, постављањем мермерних подних плоча са уништеног турског амама Јашар-паше. 1927. године је читава спољна фасада Грачанице прекривена цементним малтером, са исцртаним спојницама у циљу имитација камене градње. Други светски рат је Манастир Грачаница преживела без већих оштећења. Од 1957. до 1964. године је Грачаница подвргнута археолошким испитивањима, а од 1963. године је извршена архитектонска конзервација и чишћење и конзервација фресака.

Манастир Грачаница је декларисан као културни споменик I категорије који функционише као црква села Грачаница, али и као истоимени женски манастир. Манастир Грачаница је неколико пута гранатиран од стране Албанских терориста током рата на Косову и Метохији 1998.-1999. године, када је претрпео оштећења предње фасаде. Грачаница припада УНЕСКО светском културном наслеђу у опасности.

Извор – http://www.panacomp.net/

10609466_686246021464074_4565852597033420311_nНеобично је видети хиландарске монахе како прилазе икони твојој као Игуманији и од ње узимају благослов за своја послушања. О, Свеблага, као што њих милостиво примаш и благосиљаш, тако и нас недостојне немој лишити свога материнског милосрђа и старања, примивши милостиво молитве наше које пред Светом иконом твојом узносимо. Осени нас својим благодатним благословом, избави нас од сваког јада и чемера и научи нас да богоугодно певамо Троједином Богу: Алилуја!

Радуј се, помоћнице наша, која нам помажеш иконом својом Тројеручицом.

Икона Пресвете Богородице Тројеручица (грч: Παναγία Τριχερούσα) беше породична драгоценост Светог Јована Дамаскина. Он ју је чувао у личном параклису, у својој кући у Дамаску, почетком VIII века. Тада се целокупна Сирија налазила под влашћу Арапа – муслимана. Тадашњи калиф Дамаска, престонице Сирије, Валид (705-715), као муслиман, није знао да уређује верске послове хришћана Сирије. Стога је у својој палати као првог саветника, за питања потчињеног хришћанског становништва Сирије, запослио, тада још увек, световњака Јована Дамаскина, поштујући га због великог образовања и врлине.

Управо у то време, дакле почетком VIII века, појавила се јерес иконоборства, са средиштем у Константинопољу. Њен покретач је био византијски самодржац Лав III Исавријанац. Још увек световњак, Јован Дамаскин је, покретан божанском ревношћу, из Дамаска прогонио иконоборну јерес, како разним писмима тако и речима. Он се на тај начин показао поборник и ватрени подржавалац поштовања светих икона. Обавестивши се довољно о њему и омрзнувши га, иконоборац Лав Исавријанац измисли једну подлост против њега: побринуо се да дође до једног дела написаног руком Светог Јована; затим је свом поверенику калиграфу издао заповест да до краја научи да опонаша начин писања Светог Јована, те да напише једну лажну посланицу; њу је наводно Светитељ послао самом автократору Лаву, подстичући га да дође и без борбе загосподари градом Дамаском из кога одсуствоваше калиф. Ову клеветничку и измишљену посланицу Лав посла свом пријатељу, калифу Дамаска, Валиду (705-715), додавши и своје писмо у коме га уверава у љубав коју има према њему. Њу је показивао и тиме што му шаље посланицу написану руком Јована, из које се ван сваке сумње види да је Јован завереник против Валидовог калифата. Примивши и прочитавши посланице, калиф поверова у приврженост Лавову и нареди, без даљег испитивања, да се одсече десна рука Јованова, која је написала наводну посланицу и да се, за пример свима, обеси на главном тргу Дамаска. Заповест је извршена одмах.

trojerucica222_0Када се онај дан приклањао вечери, Свети Јован је замолио да му дају одсечену руку, пошто је већ извршена калифова заповест. Држећи левом руком одсечену десницу и спајајући је са телом, он се мољаше клечећи целу ноћ пред иконом Богородице. Он мољаше Пресвету Богородицу да га исцели да би наставио да пише у знак сећања на чудо које се догодило.

После дуже молитве, уморан од бола и муке, заспа на кратко. У сну угледа Пресвету Богородицу живу на икони и чу како му говори да је исцељена рука, те да не треба више да се жалости. Само, треба да испуни оно што је обећао, тј. да настави да пише у заштиту светих икона. Свети Јован се пробуди и виде уистину да је рука његова здрава и да стоји на свом месту. Једино на оном месту где је била посеклина остаде као црвена нит, ради подсећања колико на страдање, толико и на чудо Пресвете Богородице. Због радости и благодарности према Богородици, Свети Јован се потом постарао да на доњој левој страни иконе припоји сребрну руку, сличну одсеченој. Икона је од тада добила име Тројеручица. До данас се истог обичаја држе побожни и чудесно исцељени хришћани који на Свете иконе полажу различите златне или сребрне предмете на којима су представљени неки од исцељених делова људског тела.

После овог чудесног исцелења, Свети Јован одлучује да напусти свет и да се замонаши. Видевши га исцељеног, калиф је разумео дејство Божије силе и затражио опроштај за неправедну казну. Веома ожалошћен због одвајања од Светог Јована, он му најзад даје дозволу да се удаљи из света.
Свети Јован напушта Сирију и одлази да монашки живот проходи у чувеној Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. Поред њега је стално Добротворка његова, Пресвета Тројеручица. Поставши монах, он од других отаца у Лаври сазнаје да је Свети Сава Освећени, пре свог блаженог упокојења (VI век), дао заповест да поред његовог гроба причврсте његову „патерицу”, тј. игумански штап. Он је прорекао да ће у будућности као поклоник у манастир доћи један царски син његовог имена, тј. Сава, и да ће, при његовом поклоњењу гробу, причвршћени штап пасти на земљу. Њему је Свети Сава Освећени заповедио да се као благослов дâ игумански штап заједно са иконом Пресвете Богородице која је чувана у Лаври и која се звала Млекопитатељница. Знајући за наведена пророштва Светог Саве, Свети Јован Дамаскин је пре своје смрти оставио завештење да онај царски син као благослов узме и његову Богородицу Тројеручицу.

После пет векова, 1217. године, у Лавру као прост монах, поклоник, долази царски син, монах Сава, из Манастира Хиландара. Док се он поклањао гробу Светог Саве Освећеног, игумански штап је пао са свог места. Изненађени, манастирски оци затражише да се обавесте о непознатом монаху-поклонику. Тако сазнаше да се зове Сава и да је царски син. Сумњајући, међутим, још увек и двоумећи се да ли да испуне завештење свог ктитора, Светог Саве Освећеног, они вратише игумански штап на његово место и причврстише га. Следећег дана монах Сава се поклони и други пут пред гробом и игумански штап опет паде. Тако се разрешила свака сумња и монаси одмах монаху Сави дадоше игумански штап, иконе Млекопитатељницу и Тројеручицу.

Опремљен овим троструким благословом, Свети Сава се из Палестине враћа на Свету Гору.

Богородичину икону Тројеручицу Свети Сава је донео са собом у Хиландар. То је први долазак Тројеручице у Хиландар. После тога, Свети Сава, као што је већ речено, бива рукоположен за архиепископа Србије (1219.) и одлази са Свете Горе. Тројеручица остаје у Хиландару до 1347. године, дакле 100 и више година после престављања Светог Саве (1235). Тада као посетилац на Свету Гору долази српски цар Душан. Након своје посете Хиландару, приликом одласка за Србију, он као благослов манастира узима икону Тројеручице. На тај начин Богородица Тројеручица долази у Србију.

До краја XIV века Икона из непознатог разлога и на непознат начин прелази са двора цара Душана у власништво Манастира Студенице. Овај манастир, као и друге области Србије, почетком XV века постају мета напада турских освајача. Обавештени да Турци долазе ка манастиру монаси су се на брзину и журно постарали да спасу највредније драгоцености које су имали. Икону Пресвете Богородице Тројеручицу су ставили и учврстили на самар једног магарета, које су пустили да иде куда га води воља Богородице. И уистину, вођено Пресветом Богородицом, магаре је прошло готово целу Србију и Македонију и дошло на Свету Гору. По заповести Богородице, оно се зауставило недалеко од Манастира Хиландара!? Видевши и схвативши шта се догађа, манастирски оци похиташе и скинуше икону са леђа магарета које је одмах потом пало мртво. Ту где је дошло магаре са иконом, сазидано је поклоничко место у спомен на тај догађај. Сваке године се врши литија са иконом Тројеручице од манастира до тог места у знак сећања на долазак иконе.

Тако је Тројеручица торжествено, са псалмопјенијем и кâдом, свечано дошла други пут у Манастир Хиландар. Ради велике почасти, монаси су је поставили на горње место у олтару Саборне цркве Манастира Хиландара. То се догодило почетком XV века.

Много касније – не знамо тачно када – вероватно крајем XV века, у манастиру се десио следећи догађај. Игуман манастира умире. Манастир се нашао у тешкој ситуацији у вези са избором новог игумана. Тадашњи многобројни монаси су припадали различитим националностима. Било је Срба, Грка, Бугара и Руса. Грци су предлагали Грка за игумана зато што се манастир налази у грчкој земљи. Срби су, опет, предлагали Србина игумана зато што су ктитори манастира били Срби и што је манастир био познат као српски. Бугари су били најбројнији у манастиру и захтевали свог игумана. На крају, и Руси су предлагали Руса игумана зато што је манастир тада дариван даровима и великим новчаним средствима из Русије. Пошто нису могли да се сагласе између себе, сама Пресвета Богородица решава проблем. У току једне вечерње службе јасно се чуо глас Богородице са иконе да је она игуманија манастира. Монаси су чули глас, али му нису придали посебан значај.
Када су другог дана дошли у цркву ради јутрења, монаси угледаше икону на игуманском месту. Мислећи да је црквењак грешком изнео икону напоље, они је опет вратише у олтар. Међутим, следећег дана, на јутрењу опет видеше Богородицу на игуманском трону. Претпостављајући да је еклисиарх, из њима непознатих разлога, починитељ тог дела, монаси му одузеше кључеве од цркве, а врата сами лично закључаше после вечерње, уверивши се претходно да нико није остао скривен у цркви. Ујутро, они исти отворише врата ради служења јутрења. Икона Богородице је опет била на игуманском месту! Тада су се коначно уверили да она сама тако хоће.

Док су разговарали о ономе што се десило, у манастир је дошао један пустињак, свима познат по својим врлинама. Он их је обавестио да му се јавила Богородица и рекла да монасима манастира каже да од сада она сама постаје игуманија манастира и да они међусобно треба да се помире. Они више не треба да покушавају са избором игумана, нити да померају икону са њеног игуманског места. Монаси су послушали вољу Пресвете Богородице. Од тада до данас нико је није померио са њеног места. Она се налази стално на игуманском трону, на месту игуманије. Од тада до данас сваки предстојник и духовни отац братства заузима друго место, са стране, поред иконе. Јереји и, уопште, сви монаси манастира праве поклоне пред њом као игуманијом манастира пре него што почну своје служење.

Тако је Пресвета Богородица Тројеручица прихватила „палицу” Манастира Хиландара и постала његова Икона Заштитница. Сви монаси који се налазе под њеним игуманством прихватају је као своју мајку, заштитницу и утешитељку у различитим тешким ситуацијама које доноси монашки живот.

Икона Тројеручице је врло добро очувана стара икона Богородице и има изузетну изражајност. Лице Пресвете Богородице је толико благо и поглед њен толико мио да побуђује на умиљење оне који јој се поклањају. На икону је, ради заштите и благољепија постављен златни оков који има пет хиљада утиснутих скупоцених драгих каменова, као и друге вредне предмете које прилажу побожни поклоници или они који су доживели чудо од Богородице. Размере иконе су: 111цм висина и 91цм ширина. Икона је литијска, тј. одсликана са обе стране. На њеној позадини се налази предивна византијска икона Светог Николаја.

Сваке године 12/25. јула свечано се врши њен празник. Свеноћна торжествена служба прославља част и чуда Пресвете Богородице Тројеручице.

Извор – СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА

ulpijanaКосово би могло бити колевка хришћанства на Балкану, у Европи ако не и шире. Једна екипа турских археолога покушава да пронађе темеље једног храма на подручју места Улпијане  код Приштине.

Улпијана је била римски и рановизантијски град у провинцији Горњој Мезији. Њени остаци се простиру на површини од 70 хектара на простору између Приштине, Грачанице и Липљана, на свега 1km од манастира Грачаница.

У овом истраживању не учествују археолози са Косова. Шеф екипе археолога који су пронашли ово место је турчин Haluk Cetinkaya, он верује да је овде изграђена једна од најстаријих цркви на свету. 

„Један део цркве је откривен 2013. године, ове године смо открили комплетну цркву, једна је од најстаријих пронађених цркава. Уверен сам, јер према научним истраживањима све указује на то“, рекао је Haluk Cetinkaya.

Извор: бошњак.ком, Правда

raska-crkva-375x250Археолози Народног музеја у Краљеву открили су на сеоском гробљу у Паклењу код Баљевца на Ибру остатке необичне цркве, потпуно укопане у земљу за коју верују да је тајно грађена у време турске власти.

Црква је малих димензија (дужине пет, ширине три метра) и завршава се полукружном апсидом у олтарском простору у коме је опеком озидана и часна трпеза. Кров је био од опеке спојене малтером.

Археолози Народног музеја у Краљеву открили су на сеоском гробљу у Паклењу код Баљевца на Ибру (општина Рашка) остатке необичне цркве, потпуно укопане у земљу, чији је кров био у равни са тлом и вероватно камуфлиран земљом и маховином.

Екипа Народног музеја у Краљеву у саставу: Татјана Михајловић, археолог, Срђан Вуловић, фотограф, Раде Пајовић, конзерватор, и Драган Војиновић, техничар, у сарадњи са члановим Црквеног одбора у Баљевцу на Ибру Милорадом Жарковићем и Александром Балићем и уз помоћ мештана Паклења Драгољуба Чорбића и Драгољуба Јефтића очистила је комплетан објекат од вегетације и створила је могућност да се даље ради на проучавању и заштити овог необичног и ретког споменика.

Фото: Екипа Народног музеја из Краљева чисти локалитет
Извор: Новости

Магацин

42На путу Жагубица – Петровац, на 4 км од Жагубице налази се овај средњевековни манастир. Некада се ту налазило средњевековно насеље Трг по коме је црква и добила име. Тршка црква је најстарији црквени споменик у овом делу Србије.

Према предању црква је изграђена још у 9.веку али на основу сачуваних материјалних остатака (грифона, прозора на апсиди и керамичких судова уграђених у западну фасаду храма) може се рећи да је храм изграђен крајем 13.века негде око 1274 год. и првобитно је био посвећен Св.Николи.

Црква је срушена и прва велика обнова била је 1430. год у време владавине деспота Ђурђа Бранковића и тада је црква посвећена Рођењу Богородице што је остало до данашњих дана. О томе сведочи камена плоча са натписом и друга из 1483. год.

Тршка црква је изграђена у стилу рашке школе. Зидана је сигом и темељима од пешчара. На западној фасади се налазе склуптуре уклесане у камен од чега се издвајају крилати грифони. Пажњу привлачи звоник на дрвеним стубовима али и многобројни занимљиви цртежи и натписи уклесани у камење које чини сокл цркве. Уклесани су натписи на неком непознатом језику, цртежи јелена и неких необичних животиња и прикази људи.

У турским пописима из 1572. год манастир се води као активан.Постоји лепо обликован портал између нартекса и средишњег дела цркве. Садашњи изглед цркве потиче из обнове која је извршена 1796 год. После II св. рата манастир је био опљачкан. 1953 год вршена је реконструкција манастира и подигнут је конак. Новији конак подигнут је 1973.год и у њему капела Светог Николе.

Тршка црква је увршћена у значајне историјске споменике. Манастир је активан, женски и о њему брину монахиње.

Извор – Магацин

Приредио – Ђорђе Бојанић

Насупрот утврђеног града Копријана ( КОРВИН ГРАД ), на левој обали реке Јужне Мораве, налази се лепо обликовано купасто брдо Комига (270 м).

Црква Св. Јована Претече у селу Орљану на брду Комнига још једно је сведочанство о јакој византизацији, којој је било подвргнуто становништво ових крајева у време поновног успостављања власти.

Црква је посебно страдала у српско-турским ратовима (1876-1878), а детаљно обновљена 1892. године.

Сматра да Орљанаска црква уз Латинску цркву код Горњег Матејевца, градивом и изгледом “подсећа на византијске цркве по неким грчким острвима” и биће да је старија од 12. века.

20140330_131430

ПРСТЕНАСТИ КАМЕН

20140330_130853На брду Комига у билзини постоји како многи верују чудотворним прстенастим камен. Много људи и данас посећује ту цркву и провлачи се кроз камен… Легенда каже да је у цркви служио неки леп калуђер, у ког се девојка из Копријане заљубила. Пошто су у долини међу брдима били турци, девојка је годинама ткала ћилим, пребацила га преко долине и прешла преко њега, да би дошла до свог вољеног.

20140330_131711

20140330_131346

20140330_131504

Фотографија – Ђорђе Бојанић

Приредио – Ђорђе Бојанић

20140323_123341 - CopyПриредио – Ђорђе Бојанић

Црква Св. Петке смештена је са северне стране живописног подножја легендарног брда Чегар. Притиснута брдом с једне, и омеђена потоком с друге стране, остала је у сенци митске погибије војводе Стевана Синђелића и његових јунака, који су се пре боја причестили у њој, на које Ћеле кула чува вечни спомен. Скромно као монах Мелентије, који је овде, како каже легенда, живео, црква Св. Петке чврсто је истрајала на бранику српског националног бића у време турске окупације.

У складу са храмовном посветом, народ је поштује као лечилиште. Култ св. Петке укоренио се још у првим данима хришћанства, достигавши свој врхунац у византијском свету. У овим областима, које су биле под јаким културним утицајем Византије, култ св. Петке нашао је своје упориште, и она је једна од најчешће слављених светитељки. На овом месту, као што се у нашем сликарству комбинују елементи из житија све три св. Петке, затичемо трагове из времена живљења ове три светитељке.

Садашња грађевина је скромна једнобродна црква са развијеном олтарском апсидом на истоку. Зидана је од грубо ломљеног камена заливаног кречним малтером. Масивни стари зидови неједнаке висине, у једном тренутку порушени, у првим деценијама XX века су консолидовани, а зидна платна надограђена у опеци. Тада је покривена кровом на две воде. На месту амвонске розете је четвртасти камени блок са, у плитком рељефу, зракасто рашчлањеним кругом.

У близини манастира налази се и лековити извор…

20140323_122706 - Copy

20140323_122556 - Copy

20140323_123011 - Copy

Литература-

http://www.ni.rs/byzantium/manastiri_i_crkve_grada_nisa/tekst/crkva%20sv%20Petke%20kod%20D%20Matejevca.html

Фотографије – Ђорђе Бојанић

20140323_130717 - CopyПриредио – Ђорђе Бојанић

Манастир Св. Ђорђа налази се надомак Ниша у живописној долини изнад села Каменица. Саграђен је у другој половини XV века, непосредно испод римског водовода, у овој дужини и данас проточног, који је антички Ниш напајао, а оновремене житеље манастира снабдевао водом. Откривен је археолошким ископавањима 1988. године.

Извори указују на његово постојање, сврставајући га у највеће манастире нишке области. Прве податке срећемо у турским пописима из 1498,1515, 1564. године и крајем XVI века.

 Књиге које су овде писане и осликане 1515. и 1553. године из пера јериђакона Арсенија, стигле су до манастира Шишатовац, по свој прилици заједно с народом који се из ових крајева повлачио пред турским зулумом.

Манастир светог Ђорђа 1564. имао је само два калуђера, а последњи помен за време владавине султана Мурата Другог (1574-1595) спомиње само једног. Извори казују да су Турци после угушења Нишке буне 1841. године и у Каменици спалили цркву, па је највероватније тада порушен манастир светог Ђорђа. Каменичани су обновили цркву од 1988. до 1998. године.

20140323_131446

20140323_131543

20140323_131547

Авадукт још постоји.

Делом коришћен извор – http://www.ni.rs/byzantium/manastiri_i_crkve_grada_nisa/tekst/manastir%20svetog%20Djordja%20iznad%20Kamenice.html

Фотографије – Ђорђе Бојанић