Архива за категорију ‘Косово и Метохија’

СликаНа данашњи дан пре 12. година на Косову и Метохији избили су највећи етнички мотивисани сукоби од доласка међународних снага у покрајини, у којима је 19 цивила изгубило живот.

Дводневни сукоби на Косову избили су 17. марта 2004. године након што је УНМИК полиција пронашла тела двојице албанских дечака у реци Ибар, на северу Косова. Масовне демонстрације Албанаца, који су за несрећу оптужили Србе, избиле су најпре у јужном делу Косовске Митровице, а током дана су се прошириле на друге делове Косова.

У два дана насиља убијено је 19 људи (11 Албанаца и осам Срба), а више од 900 особа је повређено, међу којима су били и припадници међународне и косовске полиције. У нередима је уништено или оштећено око 800 кућа, као и 35 православних цркава и манастира, а неколико хиљада Срба напустило је своје домове.

Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на Косову избило насиље.

Срушене и запаљене српске цркве и манастири 17, 18 и 19 марта:

1. Манастир Девич, Србица, 1434. год
2. Манастир Светих Арханђела, Призрен, XIV век
3. Саборна црква Светог Ђорђа, Призрен, 1887.године
4. Црква Ваведења, Бело Поље, Пећ, XVI, XIX век
5. Црква Светог Николе, Приштина, XIX век
6. Црква Успења Богородице, Ђаковица, XVI, XIX век
7. Црква Светог Краља Уроша, Урошевац, 1933. год
8. Црква Богородице Љевишке, Призрен, 1306/1307. год
9. Црква Светог Николе (Тутића), Призрен, 1331/1332. г.
10. Црква Светог Спаса, Призрен, 1330. год.
11. Црква Ваведења – Свете Недеље (Маркова), Призрен, XIV век
12. Црква Светог Ђорђа (Руновића), Призрен, XVI век
13. Црква Светог Саве, Косовска Митровица, 1896. г.
14. Црква Светог Андреја Првозваног, Подујево, 1930.г.
15. Црква Светог Николе, Косово Поље, 1940. год
16. Црква Светог арханђела Михајла, Штимље, 1922. год
17. Црква Светог Пантелејмона, Призрен, XIV, XX век
18. Црква Светих Врача, Призрен, XIV, XIX век
19. Црква Свете Недеље, Живињане, XVI, XIX век
20. Црква Свете Недеље, Брњачa, Ораховац, 1852. год
21. Црква Светог Лазара, Пискоте, Ђаковица, 1991/1994.г.
22. Црква Светог Илије, Бистражин, Ђаковица, XIV век/1930. год
23. Црква Светог Јована Претече, Пећ
24. Црква Светог Јована Претече, Пећка Бања, 1997. год
25. Црква Светог Илије, Некодим, Урошевац, 1975. год
26. Црква Светог Петра и Павла, Талиновац, 1840. год
27. Црква Рођења Богородице, Софтовић, прва половина XX века
28. Црква Светог Пантелејмона, Доња Шипашница, Косовска Каменица
29. Црква Свете Катарине, Бресје, Косово Поље
30. Црква Светог Илије, Вучитрн, 1834. год
31. Црква Рођења Богородице, Обилић, XX век
32. Црква Светог Петра и Павла, Истoк, 1929. год
33. Црква Светe Петкe, Витинa
34. Зграда Богословије, Призрен, 1872. год
35. Зграда Владичанског двора, Призрен, XX век

Колико Шиптара живи на Косову и Метохији и чији су они држављани (Документ Републике Српске Крајине о страдању Срба[1])

Крајем 1992. године, Влада Републике Српске Крајине је више пута обавештавала владе СР Југославије, Републике Српске, Републике Србије и Републике Црне Горе, да се српски интереси мора да бране у свакој од српских држава, заједничким снагама. Упозоравала је, да занемаривање одбране било којег српског краја, или било којег дела народа, доводи у опасност све друге српске земље и цео народ. Једно од тих упозорења је послано у све престонице српских држава крајем 1992. године и односило се на податак, да је на Косову и Метохији извршен фалсификат у попису становништва 1981. године, кад је приказано, да је Шиптара 1.700.000, иако их је било највише око 850.000.

У овом осврту, Влада Републике Српске Крајине је упућивала, да је од пресудног значаја регистрација оних Шиптара и њихових потомака (око 300.000) који су, од 1941. до 1990, прешли из Албаније у Југославију и никад нису подносили молбе за пријем у југословенско држављанство, па су, законски, странци, или азиланти – како се (придошли страни држављани) означавају у свакој земљи. Препоручено је владама СР Југославије и Републике Србије, да се овим албанским држављанима издају личне карте и пасоши за странце, како је то регулисано међународним правом, чиме би им се онемогућило антидржавно деловање у СР Југославији, јер би у случају да то чине, могли бити враћени у земљу порекла (Албанију).

Варијанту документа о етничкој слици становништва на Косову и Метохији, Влада Републике Српске Крајине је превела на енглески језик и доставила Уједињеним нацијама, другим међународним организацијама, амбасадама у Београду, српским удружењима, светским информативним агенцијама и педесеторици новинара акредитованих у Уједињеним нацијама – на конференцији за штампу председника Републике Српске Крајине, Горана Хаџића, у Њујорку, у јануару 1993. године.

Нажалост, ниједна медијска кућа у свету није овом документу придала важност и вероватно да он није публикован. “Књижевне новине” га објављују прве и то са закашњењем од 9 година – у време кад владе Републике Србије и СР Југославије не могу применити оне мере на КиМ које им је саветовала Влада Републике Српске Крајине и које су, тада – 1992, биле могуће.

Овај документ је заведен у  Министарству за иностране послове Републике Српске Крајине под бројем: 845/93. Преведен је и на руски језик и достављен новинарима Русије, али ни руске редакције му нису поклониле никакву пажњу. Његов садржај преносимо дословно:

“Косово и Метохија биле су аутономна покрајина у бившој Југославији. Њено већинско шиптарско становништво уживало је већа национална права него мањине у другим европским државама. Настава на албанском језику обављана је од основних школа до универзитета.

Привреда Покрајине је била независна у односу на државне органе Републике Србије. Банке Покрајине су, такође, биле независне. Покрајинске везе са Албанијом, у области просвете, културе, привреде и трговине, такође, нису контролисане од стране Србије. Сви послови били су у надлежности представника шиптарског народа.

Покрајински органи су имали своје представнике у органима Републике Србије и Југославије, док нико из Републике Србије није могао бити биран за члана органа управе Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Без обзира што је, како смо навели, међу министрима и члановима Председништва СФР Југославије било Шиптара са Косова и Метохије.

Шиптари су имали сва мањинска права, али њима нису били задовољни, јер су припремали одвајање АП КиМ од Републике Србије и припајање Републици Албанији. Такав корак је био и у плану фашистичких земаља, па и у програму комунистичких партија током Другог светског рата. Према њему, окупаторска фашистичка власт је (1941-1945) преселила десетине хиљада Шиптара из Албаније на Косово и Метохију и доделила им земљу и куће прогнаних Срба. (Ти Шиптари, и данас, представљају потенцијалне делове војске евентуалног агресора на Југославију).

После Другог светског рата (1945), комунистичка партија је у овој области наставила политику фашиста. Тито је прогласио закон – по којем је омогућен останак на Косову и Метохију пресељених Шиптара из Албаније. По истом закону, забрањено је прогнаним Србима са Косова и Метохије, да се врате на своја отета имања. Они Срби који су се враћали, убијани су или затварани. Но, тиме није било завршено пресељавање Шиптара (страних држављана) у ову област Србије. Масовно пресељење Шиптара из Албаније је уследило и између 1945. и 1948. Касније, када је била затворена граница између Албаније и Југославије, Тито је, тајно, на Косово и Метохију наставио насељавање шиптарских породица из Албаније. У исто време, спровођен је интензиван програм прогона Срба из Аутономне Покрајине Косова и Метохије. Овај период можемо назвати временом етничког чишћења Срба у бившој Југославији.

Користећи се самоуправом у Југославији, шиптарско руководство на Косову и Метохији је аутоматски стране држављане (пресељене из Албаније) уписивало у књиге држављана СФР Југославије (без законске процедуре о пријему у држављанство) и додељивало им куће и оранице прогнаних Срба, иако, по југословенским законима, странци нису могли поседовати некретнине.

Нико од Шиптара из Албаније није подносио молбу за пријем у југословенско држављанство. Зато је скоро половина данашњих Шиптара у Југославији са страним држављанством. На основу националних законодавстава, свака земља у свету, у том случају и Југославија, може донети решење о отказивању гостопримства странцима. Посебно у случајевима кад се баве подривањем друштвеног уређења и отцепљењем дела југословенске територије.

ХХХ

У намери да отцепе Косово и Метохију од Југославије (и Србије), Шиптари су се користили самоуправом, па су, између осталог, успели да фалсификују и податке приликом пописа становништва. Тако је послата информација у свет да на Косову и Метохији живи много више Шиптара, него што их је у стварности. Сабирани су и живи и мртви Шиптари. Уписиване су у пописне листе шиптарске породице и по три пута: једном у селу, једном у граду и једном у иностранству.

Тако је исфабрикована цифра од 1.700.000 Шиптара на Косову и Метохији.

Један од научника у Београду је, чије истраживање ћемо ускоро објавити, закључио да на Косову и Метохији нема више од 850.000 Шиптара. До овог броја Шиптара, дошао је на основу израчунавања броја становника на одређеном подручју – на основу пет научних метода:

1)      према броју рођене деце у једној години,
2)      броју умрлих у једној години,
3)      количини потрошеног хлеба у једној години,
4)      количини потрошене соли у једној години и
5)      броју пацијената у медицинским установама у једној години.

ХХХ

Ако, сада, имамо у виду да је скоро половина од 850.000 Шиптара са страним држављанством, у том случају Југославија може да се односи према њима како је то предвиђено документима ОЕБС-а, ОУН и пракси у Међународној заједници. Шиптари – држављани Албаније не могу имати већа права од оних која су предвиђена за стране госте или стране раднике у Југославији. То би Међународна заједница морала да има у виду – кад год се бави питањима општих људских права.

ХХХ

Југославија, како је наведено, пружила је националним мањинама шира права од било које друге државе. Шиптари су, и кад су страни држављани, изједначени у правима с држављанима Југославије. Зато је насхватљиво да Међународна заједница оптужује Југославију да не признаје права националним мањинама. Можемо само да се упитамо, како ће ову нечасну политику савремених државника оценити Историја”.

Београд, 16. 4. 2002.
Слободан Јарчевић

***

[1] Писано за “Књижевне новине“.
У фебруару 1993, делегација РС Крајине је предала овај документ копредседницима Међународне конференције о бившој Југославији и акредитованим новинарима у УН у Њујорку – на енглеском језику. Предат је и министру за иностране послове СР Југославије Владиславу Јовановићу, с препоруком да се изврши попис становништва на Косову и Метохији – да би се утврдио тачан број становника и број оних који су држављани Републике Албаније. Ништа није учињено – ни у Београду, ни у Њујорку.

Извор: СРБски ФБРепортер

Преузето МАГАЦИН

162204205556658d0d0da5d305773017_v4_bigСаша Петровић из Гораждевца и његових петоро чељади, комшинка Милунка Букумирић, Колашинци, Вуксановићи, преживели су јутрос у зору оружани напад Албанаца на њихове куће, на њихову имовину. Рафалима из аутоматских пушака разорен је споменик жртвама НАТО бомбардовања у њиховом селу, шарали су рафали по њиховим домовима, срећом па су Петровићи спавали у собама на другој страни улице.

Сатима већ, од зоре, чекам да се огласи Маја Коцијанчич, Еулекс мисија из Приштине, да се огласе бриселски комесари, да кажу слово макар да то не може тако, да оружани напад „калашњиковима“ на куће мирних грађана није у европској традицији – џаба чекање. Ћуте европски комесари, неће они ни слово рећи, а ако коју и прозборе више ће пазити да случајно не увреде своје мезимце Албанце, да их случајно не обесхрабре у покретању сличних акција којих ће, не сумњам, тек бити.

Ћути данас и Подгорица, барем онај њен део који је пре коју недељу дана у Паризу подигао руку да Косово, да ове који су ноћас пуцали на Србе у Гораждевцу, приме у УНЕСКО, да „калашњиковима“ чувају српске цркве и манастире. А баш сам јутрос рад био чути шта у Подгорици кажу за ноћашњу акцију новопечених савезника. А, како ми се чини, Подгорица има и моралну обавезу да прозбори коју о нападима на Србе, јер, они су међу првима признали Косово као независну државу, дали Приштини и Албанцима крила на путу којим корачају.

Но, није мени данас што ћуте Брисел и Подгорица, што они који су ноћас рафалима пуцали на Србе по Гораждевцу никад неће бити ни тражени ни нађени, данас је мени што ћути Србија, што ћути Београд, што ћути „круг двојке“… Што ћуте академици и научници, српске перјанице и мислиоци, што ћуте друштвени и хуманитарни радници, што ћуте политичари, писци и песници, што јутрос немаде ни једног јединог да каже слово, да подржи оне мученике у Гораждевцу који данас не знају како ће довече заноћити и хоће ли ујутру осванути! Што у Србији нема данас ни трунке оно озлојеђености, оног огорчења, које осетимо после терористичких напада широм света!

Заиста, јесу ли и Срби на Косову људи? Имају ли душу, имају ли децу, брину ли за њих? Имају ли и они право на миран живот, на ноћ без рафалне пуцњаве? И, је ли напад на Србе у Гораждевцу напад на Србију и на све њене грађане, или можда није? Јесмо ли сви ми у Србији данас Гораждевац или можда нисмо? Да ли је требало да они који су ноћас пуцали на куће Срба у Гораждевцу направе масакр, убију некога да се ми сетимо да и Гораждевац постоји, да тамо наши сународници живе, зашто не рећи, у непријатељском окружењу.

Па, шта би било да је ноћас рафалима нападнута нечија кућа у Белгији или Холандији, да је разорен споменик, запаљена кола, киоск, народ испрепадан на смрт… Да ли би то био тероризам у најосновијем облику, или би сви ћутали, прешли преко тога као да су бачене две петарде… Али, била је и 2004. биле су десетине и стотине попаљених српских кућа и цркава, десетине побијених Срба, па – ником ништа. Кога још брига за оружани напад на српско село.

Мени данас једно питање не излази из главе. Како ли је оној шаци Срба у Гораждевцу данас, како ли је њиховим сународницима у другим енклавама широм Косова. Како ли ноћ која долази чекају, боје ли се за децу и за себе?

Јасна је и овде, као и у стотинама сличних напада на Косову, порука и Албанаца и Брисела. Албанци хоће рећи да ће учинити све да Косово једног дана, блиског, буде етнички чисто, да на њему нема места за Србе. Брисел да га Срби на Косову не занимају и да неће ни прстом мрднути да их заштите. Јер, да су хтели да стану иза Срба, до сада би ваљда ухватили и осудили макар једног Албанца од оних који из ноћи у ноћ пале српске куће, пуцају на људе, краду стоку, отимају земљу, руше цркве.

И шта се то са нама, као са народом догодило? Је ли у нама, ако смо већ национални понос одавно изгубили, па један по један, беспоговорно, испуњавамо ултиматуме белосветских хохташлера који нас бескрупулозно уцењују, остао барем трачак самилости?

Можемо ли мирно спавати док на наше сународнике, нашу браћу по крви и вери пуцају из ноћи у ноћ. Можемо, можемо…

И можемо ли остати неми на причу о Наташи Марковић, последњој Српскињи из села Брежник код Пећи, коју Албанци годинама нападају, прете јој да ће бити заклана, силована, а она на све то каже тек – „нека бију, нека прете, нека убију, али ја са моје очевине не идем“… Можемо, можемо…

Заиста, шта би са нама? Јесмо ли данас сви у Србији Гораждевац, или, можда нисмо? Јер, модерније је бити Париз!

Aутор Зоран Шапоњић

Искра

Делите да сви виде !!!
Сваки човек у Србији мора да зна шта се десило и шта се дешава !!!

ribbetblog-cirilica1Поштоване делегације и чланице УНЕСКО, Обраћамо вам се у име групе српских студената, а поводом разматрања о пријему самопроглашеног Косова* у чланство међународне организације за образовање, науку и културу, а чија је примарна улога заштита културног наслијеђа и свјетске историјске баштине.

Ми српски студенти желимо да скренемо пажњу и замолимо све земље чланице ове највеће УН породице да пажљиво размотре свој став по овом питању и да зауставе пријем Косова* у УНЕСКО.

Међу потписницима овог писма се налазе и наше колеге студенти из Косовске Митровице од којих су неки били и живи свједоци рушења, уништавања, девастирања и паљења српских манастира, цркви и споменика, те сакаћења православних светих икона од стране својих комшија Албанаца, током мартовског погрома и етничког чишћења српског становништва са простора Косова и Метохије 2004. године.

Само током 17. и 18. марта те године, дакле за свега два дана, од стране оних који сада траже чланство у УНЕСКО, уништено је или на разне начине оштећено 35 православних објеката и то у званично вријеме мира. Још већи број је уништених светилишта од јуна до октобра 1999. године када је минирано, опљачкано, спаљено и уништено 76 цркви и манастира, о чему могу посвједочити и НАТО војници тадашњих зона одговорности КФОР-а из контигента САД, Италије, Њемачке, Велике Британије и Француске од којих су неки били ангажовани на чувању и заштити ових културно – историјских споменика.

Сав овај културоцид који је до сада учињен није задовољио апетите убица овог хришћанског и цивилизацијског наслијеђа па смо тако и данас свједоци нарушавања духовног живота, руинирања наших гробља, те и исписивања графита по православним хришћанским споменицима широм Косова и Метохије. Тачно пре годину дана 13.10.2014. црним спрејом на капијама манастира Високи Дечани старог VII вијекова који се налази на листи свјетске баштине под заштитом УНЕСКА, исписано је (ИСИС и УЧК), што прави јасну аналогију између оних који данас у Сирији уништавају древне историјске споменике и оних који су то чинили, и још увијек покушавају на простору Косова и Метохије.

Најновији овакав чин датира само прије неколико дана и то за вријеме фудбалске утакмице између репрезентација Албаније и Србије, када је исписан графит на споменику погинулима за вријеме НАТО бомбардовања Србије 1999. године, а који се налази поред главног моста у сјеверном дјелу Косовске Митровице. Назив овог споменика и посљедњег у низу оштећених је „Истина“, баш као што је истина да је наша културна и сакрална баштина на удару оних који вас највише лобирају и моле глас за чланство, док у позадини тог чланства у албанским школама, научним круговима и институцијама већ одавно трају кампање за прекрајање историје и лажно образовање изврћући чињенице и тако спремајућу коначну пљачку богате српске културне баштине, желећи да је кроз чланство у УНЕСКО прикажу и уздигну као своју, јер по оној познатој узречици „100 пута поновљена лаж постаје истина“.

Осим са моралне, тако и са правне стране Косово* као територија и покрајина сходно важећој резолуцији Савјета Безбједности УН 1244 се не сматра државом као субјектом међународног права и према томе се не може квалификовати за пријем у УНЕСКО. Свако дјеловање супротно овоме било би повреда правних правила насталих под окриљем Уједињених нација. Стога вас молимо да поштујете правила УН – а и да зауставите пријем Косова* у УНЕСКО, а умјесто тога да уложите додатне напоре како би се порушени споменици културе на Косову и Метохији обновили и додатно заштитили.

Задужбинари и ктитори свих манастира на Косову и Метохији су били стари српски владари и велможе који су доказано бранили не само своје, већ и европско, те свјетско културно наслијеђе. Неке од ових светиња се налазе и на листи свјетске баштине под заштитом УНЕСКА као културно наслијеђе Србије. На том списку свјетске баштине са територије Косова и Метохије поред горе поменутог манастира Високи Дечани, налазе се манастири Грачаница, Богородица Љевишка и Пећка патријаршија.

У прилог овом писму шаљемо вам слике уништених и оскрнављених светиња, те оштећених објеката нашег богатог културног наслијеђа, које дају одговор свима којима то није јасно, зашто смо ми Срби посвећени и окренути ка нашем Косову и Метохији. Ове слике у исто вријеме представљају и наше сузе, и апел цивилизованом свијету током свих ових година страдања, да пробуде савијест осталих и да не дозволе да се преостало културно благо и наше вјековно наслијеђе преда у руке његових пљачкаша и касапина.

Са поштовањем,

Српски студенти из Бањалуке, Косовске Митровице, Београда, Новог Сада, Беча, Подгорице, Источног Сарајева, Крагујевца, Ниша, Бијељине и др.

Извор СТУДЕНТИ ЗА ИСТИНУ

kosovo_i_metohijaСвакако, можете рећи да није битно оно што се дешавало пре пет стотина година те да је битно само оно што важи данас, и то је тачно. Али је такође тачно и да Албанци фалсификују историју јер схватају да је историјско право једнако важно као и фактично стање. Стога, не можете рећи да је садашњост битнија од прошлости.

Према последњем попису становништа на територији АП Косово и Метохија који је спроведен почетком априла 2011. године, тамо је живело 1,7 милиона људи. Овај број углавном обухвата Албанце, пошто попис није спроведен у четири општине на северу покрајине, а и највећи део Срба јужно од Ибра га је бојкотовао.

Ова огромна албанска већина која је тренутно чињенично стање, заједно са илирском хипотезом о албанском пореклу, представља темељ права које тај народ полаже над тлом о коме се говори.

Прочитајте: Документ о Турском попису на Косову и Метохији из 1455. године

До те већине дошло је, наравно, само и искључиво терором, геноцидом и прогоном који су у последњих пет стотина година систематично спроводили Турци, док су овим пределима владали, и Албанци муслиманске вероисповести.

Зато је необично да српско историјско право на Косово и Метохију брани управо један османлијски документ, који доказује не само да су Албанци релативно речено новопридошлице на ту земљу, већ уједно доводи и у питање илирску хипотезу о којој је више речи било у засебном тексту.
Наиме, отомански дефтер (односно општи катастарски порески попис) из 1455. године који је скупљен у земљи Бранковића (другим речима, отприлике исто што је данас територија Косова и Метохије) забележио је невероватну ствар: ситуација тада је била обрнута у односу на данашњу, и то драстично.

Османлијски пописивач је забележио да на КиМ постоји 480 насеобина у којима живи 13.696 одраслих мушкараца, 12.985 кућа, и још 14.087 носиоца домаћинстава (пошто је постојало и 480 удовица). Неки одрасли мушкарци нису имали своје куће, па су тако забележени као сиромаси. Неке куће су дељене на више домаћинстава.

Пажљивим проучавањем онога што је забележио османлијски пописивач на КиМ установљена је фрапантна етничка структура становништа.

Средином 15. века постојало је скоро 13.000 српских кућа у свих 480 села и вароши на Косову и Метохији. Поред наших, ту је било и 75 влашких домаћинстава у 34 села, 46 албанских у 23 села, 17 бугарских у 10 села, пет грчких у Лауши и Вучитрну, једно јеврејско у Вучитрну и једно хрватско.

Од свих имена и презимена која се помињу у попису, 95,88 одсто су била српског порекла, 1,90 одсто романског, 1,56 неутврђеног, 0,26 албанског, 0,25 грчког, и тако даље.

Дакле, пре 500 година, постојало је на Косову само 46 албанских домаћинстава у 23 села (у просеку две куће по селу, ниједно једино чисто албанско), док је српских било скоро 13.000 у свих 480 насеобина. Словима: тринаест хиљада у четири стотине и осамдесет места наспрам четрдесет и шест у двадесет и три. И не само то него не постоји забележен чак ни један једини топоним албанског порекла (уосталом, и данас Албанци на КиМ углавном користе српске топониме, почев од имена самопрокламоване државе Косово које на албанском језику не значи ништа, односно, имена које је српског порекла, па све до назива престонице – Приштине).

У 14. веку етничка структура је била још драматичнија; наиме, Дечанска хрисовуља из 1330. године садржи детаљан списак домаћинстава која су пописана у Метохији и данашњој северној Албанији, на метоху манастира Високи Дечани, па тако знамо да су од 89 села само три била албанска, те да су од 2.166 земљорадничких газдинстава и 2.666 сточарских само 44 била албанска, другим речима 1,8 одсто.

Не-српско становништо на територији Косова и Метохије до краја тог века није прелазило 2 одсто.

Најпопуларнија мушка имена на КиМ 1455. године су била Радислав, Богдан, Радица, Степан и Никола, док су женска била Оливера, Радислава, Стојислава, Јелена, Станислава, Владислава и Влкосава (односно Вукосава, јер је “л” временом прешло у “у”; исто се десило и са именицом “влк” која је постала “вук”). Век раније, најпопуларнија мушка имена на истом тлу су била Рајко, Милош, Радослав, Богоје, Дорослав, Богдан, Прибоје и Милован.
Иначе, званични назив овог за нас важног османског документа је био “Дефтер за Вукову област”. Величине је 30 џ 12 центиметара, увезан је у кожни повез и представља једну целину без икаквих интерполација. Обухвата 240 фолија, односно 480 страница. Писан је на белом папиру црним мастилом, и то веома лепим рукописом.

Ако можда чекате дете овај попис вам може помоћи да пронађете старо име које вам се свиђа и обновите његову употребу ако је заборављено.

Наш фаворит за ту обнову је српско-словенско име Брајан чије је постојање међу Србима забележено на доста места у нашем средњем веку. Чак се један жупан тако и презивао: у питању је био жупан Петар Брајан који је иза себе оставио и задужбину, Белу цркву у селу Карану у близини Ужица, која постоји и данас (један куриозитет за крај: његова жена се звала Струја).

(Извор: Телеграф.рс)
Преузето BalkansPress

kosovo_i_metohijaКосовци су становници Косова, једне од области Аутономне Покрајине Косово и Метохија, Србија.

Албанци за становнике Косова кажу да су Косовари, док су Косоварје жене становнице Косова. У свом књижевном језику, као и у речницима, они разлучују српски од албанског назива за житеље ове јужне покрајине. То што у српском језику код неких људи има мешања ових термина, свакако су у питању неке друге околности. У стандардном српском, као и књижевном, ситуација око назива житеља Косова је сасвим јасна – они су Косовци, односно Косовке.

Но, кроз историју, кад Косово и Метохија нису били административна целина као данас, ствари су стајале нешто другачије. Под Косовом се, у географском смислу, подразумевала област од Косовске Митровице до Шар-планине, па су се ктетиком Косовац називали само становници ове котлине.

srpski-manastiri-kosovoЗа становнике Метохије постоји назив Метохијац који је, истина, ретко коришћен, тако да изгледа неодомаћен, јер су се онда више користили термини Призренац, Пећанац, Дреничанин итд. – за становнике одређеног краја Метохије.

Отпор према овом називу свакако постоји у албанском народу, па није ни чудо што речи Метохија нема ни у једном од  два речника Албанолошког института у Приштини. Јер назив „метохија < метох“ казује да је реч о црквеном имању, имању које је некад било црквени посед.

Албанци имају свој назив ове области који, истина, обухвата шири појам од српског схватања Метохије, и односи се и на делове Албаније – Дукађин. Интересантно је да ни ове речи нема у „Fjalor serbokroatisht shqip“ из 1974. (па ни у обновљеном издању 1986), као што нема ни речи Метохија. Но, Дукађина има у речнику „Fjalor shqip serbokroatisht/Албанско српскохрватски речник“ из 1981. године.

Везано с овим треба подсетити да је јужна српска покрајина после Другог светског рата имала назив Аутономна косовско-метохијска област (АКМО) (од 10. јула 1945), па потом Аутономна Покрајина Косово и Метохија (од априла 1963), да би, на крају, (од новембра 1968), постала САП Косово. Те промене су се свакако одразиле и на проширење значења речи Косовац, при чему је сада она добила значење становника Косова и Метохије, а не само котлине Косово.

Није на одмет подсетити да је термин Косовар за све становнике Косова и Метохије између два рата користила Комунистичка партије Југославије, а никако реч Косовац.

У српском народу и српском језику од давнина постоји презиме Косовац и женско име Косовка, па и назив места Косовац.

Нема ктетика Косовар нити Косоварка, као што нема ни придева косоварски, ни других изведеница од те речи, већ само косовски. Отуда и Косовски бој или Косовска битка, а не косоварска битка.

И то говори да реч Косовар није настала у духу српског језика, да није одомаћена нити масовно прихваћена од српског живља, као и чињеница да се данас под речју Косовац и Косовка подразумевају становници Косова и Метохије, а не само котлине Косово.

Извор Википедија

Пишу: Ђорђе Опсеница и Горан Игић
Извор: Геополитика 71/2014.

У бугарској научној јавности не стишава се интересовање за један обимни историјски рад под називом „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (1896-1908)„, који је заснован на проученим документима Царског архива у Бечу, а и те како може бити интересантан и српској јавности.

Наиме, 2008. на шпанском језику објављен је докторат недавно преминуле бугарске историчарке Теодоре Толеве (1968-2011) под оригиналним насловом „La influencia del Imperio Austro-Hungaro en la construccion nacional albanesa (1896-1908)“, у коме она у фактографски богатој књизи подељеној у десет поглавља објашњава своје виђење настанка и развоја албанске нације на преласку из 19. у 20. век. Бугарска издавачка кућа Сиела постхумно је објавила њен рад и на бугарском језику, а у децембру 2013. објављен је и немачки превод овог рада под називом „Der Einfluss Osterreich-Ungarns auf die Bildung der albanischen Nation 1896-1908“.

Треба рећи да je своје име у бугарској историографији Теодора Толева изградила тиме што је била вредан истраживач, професионално високих стандарда, вансеријски полиглота (говорила је шпански, португалски, француски, италијански, руски, енглески, немачки). Осим тога, скренула је пажњу joш 2006. капиталним радом „Спољна политика Тјуле Андрашија и македонско питање“, а ускоро се очекује постхумно објављивање њене треће књиге „Геноцид и судбина Јермена 1905“. Све ово наглашавамо да би се схватило да је овај њен рад, који је одбрањен у Шпанији, дело вредно пажње и српских историчара, који неретко зазиру од проучавања бугарских историографских дела.

У модерној историји углавном се подразумева да је албанска нација постојала и пре 19. века, а о томе говоре радови Ставра Скендија, Петера Бартла, Ханса Дитера Шандерла и др. Основна теза Толеве је да је Беч учинио све да хомогенизује различита албанска племена и кланове, која у другој половини 19. века, по Толевој, нису имала развијену националну свест, већ су била аморфна и расцепкана, те да је бечка дипломатија активно помагала стварање унифицираног књижевног албанског језика, издаваштво албанских националистичких публикација и развој новинарства и образовања. Мотиви Аустроугарске за то су спречавање ширења утицаја конкурентске Србије и Италије, а индиректно, преко спречавања Срба, то је било и спречавање ширења Руса ка Медитерану.

Толева 1999. године први пут улази у Бечки империјални архив ради прикупљања података из архивске документације о македонском питању. Трагајући за документима о томе, једнога дана сасвим случајно у једној од фиока архива открива никад објављени меморандум о четири тајне конференције одржане на Бечком двору 1896. године, а поводом планирања за стварање тада непостојеће албанске нације. Иначе, ти састанци се помињу и у документу „Die Albanienpolitik Osterreich-Ungarns un italiens 1877-1908 de Hans Dieter Schanderl“ из 1971, што наводи и Толева у фусноти на 28. страни бугарског издања. Елем, Беч је морао предузети конкретне кораке у креирању албанске националне свести, јер је маса завађених албанских племена била необједињена језички и религијски, није имала нормирано писмо, било је само неколико школа, нису имали никакву књижевност, ни штампу. Једном речју, нису имали никакав лични идентитет, нити су тежили да га створе.Toleva1

Полазна тачка њеног истраживања је 1896. тј. тајне конференције, када се Беч одлучује за активније деловање на простору јужног Јадрана, а завршна тачка 1908, када Младотурски покрет преузима власт, чиме се мења дотадашњи контекст за деловање Аустроугарске према отоманском наслеђу.

Прво поглавље под називом „Организација спољне политике“ односи се на објашњење спољње политике Аустроугарске. Толева објашњава: „Сврха овог поглавља је да покаже ту традицију у спољњој политици Империје, и њене организације рада тајне конференције у смислу реалног управљања“. Објашњава структуру, функције и прерогативе министра спољњих послова. Према аустријским истраживачима, Министарство за спољње послове до сада никад није изучавано. Толева наводи два разлога. Први је да Министарство почиње да представља истраживачки интерес сасвим одскора у потрази одговорности за ултиматум који води до избијања Првог светског рата, а када су схваћени факти да је Министарство радило у корист сопствених циљева и по својим сопственим механизмима. А друти је специфичност самог Министарства. „Према Хелмуту Римплеру, још не постоји ниједна студија која открива суштину Министарства спољњих послова као институције, тј. која је директна веза између његове организације и његових активности“, наглашава Толева.

Друго поглавље је посебно значајно, а зове се „План о Албанији или бечка рационалност или ирационалност“, у коме Толева експлицитно пише да је сузбијање утицаја Србије један од рационалних елемената Меморандума којим су обухваћене четири тајне конференције, али да је било ирационално упустити се у пројекат изградње нације, јер је то тежак задатак, у контрасту са војним начином мишљења.

Треће поглавље „Прихватање плана – дипломатски ризици и дугорочна предвиђања“ говори о неслагању с планом представника аустријског Генералштаба или појединих дипломата, којима је јасно да такав план крши и одређене међународнe норме. Међутим, план је прихваћен и поред гласова који су били против тога.

У четвртом делу под називом „Иницијативе Беча пред Османском империјом или бриге једног народа између две империје“ говори се о конкретном заузимању аустроугарских конзула за завађена албанска племена пред турским властима, јер не треба заборавити, ни Порта није имала високо мишљење о разбојништвима и клановима на простору подно Проклетија.

У петом поглављу, „Путовања аустроугарских конзула кроз албаномуслиманско друштво или почетак једне романтичне конспирације“, Толева објашњава успостављање веза аустроугарских конзула са вођама албанских муслиманских племена.

У шестом поглављу говори о „заштити вероисповедања“. Разрађује се тзв. Kulturprotectorat.

У седмом поглављу тема је албански језик, који се до тада писао на двадесетак различитих начина (грчким, латинским и арапским словима), али се од 1908. стандардизује, у чему главну улогу има генерални конзул Аустроугарске.

Осмо поглавље бави се школством, а девето је насловљено „Штампа или како Беч почиње да пише на албанском“. Толева наглашава да се штампају различити материјали необично високог нивоа израде с циљем да развију национална осећања код Албанаца у складу са закључцима Меморандума тајних конференција из 1896. Углавном је реч о календарима, граматикама, историјским књигама. Врше се многобројне образовне иницијативе.

У последњем, десетом поглављу, Толева расветљава улогу римокатоличког монсињора Прима Дођија, који је имао план стварања северноалбанске кнежевине, где би главну улогу имало племе Мирдита. Такође, Толева је приложила и читав низ досад необјављених докумената, који поткрепљују њену тезу да је албанска национална ренесанса заправо кренула из геополитичких мотива „Ка унд Ка монархије“. Наводи постојање албанских комитета и у Букурешту и у Софији, а посебно се осврће на стварање албанских школа у Италији и италијанских у Албанији. Интересантно је и спомињање Румуна Алберта Ђике, који себе сматра потомком Скендербега, који активно лобира за албанску ствар.

У закључку своје књиге Толева наводи и друге геополитичке околности. На пример, каже да Немачка не узима учешће у овим аустријским акцијама, али је наклоњена Албанцима (из својих геополитичких разлога), док ред Бекташија подржава Младотурску револуцију. Енглези чувају неутралност, али гледају и благонаклоно на развој албанског национализма. Све то, као и јачање суседа, утицало је на конкретне акције и обим помоћи Аустроугара албанским племенима. Менталитет самих племена није ишао на руку аустро-угарским плановима, али је за реализацију ових планова кључна била изолација Русије у том периоду.

Толева закључује: „После детаљног прочавања архива можемо тврдити да на почетку 20. века албанско становништво још не представља оформљену нацију. Етничке групе у Албанији живе изоловано, немају веза међу собом, осим кад ратују. Могућности за њихово зближавање су практично ништавне, а убиства уобичајена, чак и за људе из истог клана. У земљи постоје два основна дијалекта, али они су толико различити, да се људи скоро не разумеју. Не постоји јединствени књижевни језик, већ више од двадесет различитих начина писања на локалним дијалектима. Коефицијент писмености не прелази чак ни 2%. Становништво припада трима вероисповедањима – муслимани, православни и католици. Албанци немају национално сазнање, немају опште интересе, не исказују солидарност и не развијају се у правцу буђења националних осећања. Према томе, почетком XX века не постоји албанска нација“. Толева сматра да њен материјал доказује да је Аустроугарска најзаслужнија за стварање албанске нације, а 1908. је кључна година, после које за формирање албанске нације настају боља времена.

Занимљиво је шта о овом раду мисле угледни интелектуалци Запада.

Каталонски професор др Агусти Коломинес Компанис са Барселонског универзитета каже: „У овом раду Теодора долази до закључка да је аустоугарска дипломатија играла одлучујућу улогу у развоју осећаја националне припадности Албанаца у Османској империји, која се претворила у тамницу народа на исти начин као и сама Аустроугарска. Политичка делатност Беча је одлучујућа у процесу националног изграђивања у светлу Ернеста Гелнера и његове модернистичке теорије, што касније доводи до саздавања албанске државе“.

Професор др Леополд Ауер, бивши директор Бечког царског и краљевског архива, и члан Института за аустријска историјска истраживања, каже у предговору бугарскомиздању: „Теодора Толева је поседовала у већој мери оно што Арлет Фарж – француска специјалисткиња историје културе – назива gout de l’archive (осећај за архив). Толева је очарана мноштвом извора, складиштених у архивама, као и могућностима које они отварају/…/ Тако се стигло и до њене дисертације, написане на шпанском, којом ће одбранити докторат у Барселони 2008. Манифестација њене подмукле болести убрзо након тога, где су се лекари показали немоћним, спречила је даља истраживања те теме.

Ова књига, која представља превод њене шпанске дисертације, претворила се у њено завештање“. Ваљало би ову књигу превести и на српски језик. Можда ће вас ова занимљива књига натерати да мало више размислимо колико у ствари ми познајемо Албанце. Често се у нашим медијима понавља мантра о два милиона Албанаца на Косову, а зна се да их је далеко мање.

Срби су Албанце у прошлости уобичајено називали Арбанаси, док су Турци њих називали Арнаутима. Они су себе најчешће звали Шћиптарима. И нису увек односи између Срба и Албанаца били као данас. Не заборавимо да је цар Душан Силни био „владар Срба, Грка и Арбанаса“.

Кратка биографија Теодоре Толеве

toleva2Теодора Толева је завршила Француску језичку гимназију „Алфонс де Ламартин“ у Софији. Била је полиглота, говорила је француски, енглески, немачки, шпански, португалски, руски и италијански језик. Дипломирала је Балканистику на Америчком универзитету у Благоевграду (Бугарска) (AUBG). Одбранила је дисертацију за заштиту степена Master of Sciences на катедри за савремену историју у Барселони (септембра 2006. године), са темом „Спољња политика грофа Ђуле Андрашија и утицај на македонско питање“.

Европски докторат за савремену историју одбранила је пред комисијом представника Универзитета у Барселони, Лондонског Универзитета и Универзитета из Беча, у септембру 2008. године, на Универзитету у Барселони. Тема је била „Утицај Аустроугарске империје на стварање Албанске нације 1896 – 1908)“.

У чланку на http://facebookreporter.org/, преко њеног пријатеља Србина, сазнао сам да постоји инсинуација да је њена смрт уствари ликвидација због тема њених истраживања. На почетку њених истраживања, пре десет година, у Бугарској је убијен Теодорин отац, колико сам сазнао, ватреним оружјем. Он је био бизнисмен у области телекомуникација и њему је Теодора посветила своју докторску дисертацију: “НА МОЯ БАЩА“, „МОМ ОЦУ“.

У чланку стоји да се она пред саму смрт жалила и тражила неку врсту заштите од свог пријатеља „јер је годинама осећала чудно присуство неких људи и догађаја који је окружују“, али он није човек из света који је стручан за такву врсту помоћи и није био у стању да помогне, и помоћ било које врсте је изостала.

Мени је најискреније жао што нисам имао ту срећу да је упознам, јер бисмо били велики пријатељи. Ја сам јој и овако пријатељ и искрено велики поштовалац.

Преузето СРБском ФБРепортеру

zeteoci-ubistvo-srbiПре 16 година, у Старом Грацком код Липљана, убијено је 14 српских жетелаца. За тај, један од највећих злочина над Србима који се догодио после доласка УНМИК-а и Кфора, још нико није одговарао. Парастос код спомен плоче у центру Старог Грацког служиће епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије.

Четрнаесторица Срба из Старог Грацка убијена су на њиви током жетве 23. јула 1999. године.  Убијена су четири члана породице Јанићијевић – Слободан, Миле, Момир и најмлађи Новица, који је имао само 17 година.

Рафалима су на лицу места покошени и Андрија Одаловић, браћа Јовица и Раде Живић, Станимир и Бошко Ђекић, Саша и Љубиша Цвејић, затим Никола Стојановић, Миодраг Тепшић и Милован Јовановић.

Полиција УНМИК-а је у октобру 2007. године ухапсила Мазљума Битићија, из села Велики Алас код Липљана, због сумње да је учествовао у том убиству.

Битићи је услед недостатка доказа после два месеца пуштен из притвора. Убиство жетелаца је један од највећих злочина који су почињени над Србима на Косову и Метохији након доласка Кфора у Покрајину.

Председник Одбора Скупштине Србије за КиМ Милован Дрецун каже да су бројни људи поменути као могући извршиоци тог ужасног злочина.

„Један од њих је био ухапшен па брзо ослобођен и онда следе неке потпуно необавезујуће изјаве међународних званичника, као да је то жив предмет радиће се на том предмету. Ја не могу да се отмем утиску да се предмет заташкава од стране међународног присуства на КиМ. Што се тиче државе Србије ту је најпозваније Тужилаштво за ратне злочине и не могу да прихватим пасивно понашање Тужиластва за ратне злочине“, напомиње Дрецун.

У Тужилаштву за ратне злочине у Београду кажу да је предмет још отворен а због истраге нису желели у јавност да износе никакве детаље.

Албанци су у више наврата минирали споменике и скрнавили гробље у Старом Грацку на коме су сахрањени убијени српски жетеоци.

Породице убијених и даље чекају да злочинци буду приведени правди. У том селу данас живи упола мање становништва него 1999. године, а ни они нису безбедни.

Извор: РТС

ПреузетоМагацин

gazimestan-vidovdan-2012На овај дан ВИДОВДАН (православни верски празник) су се одиграли велики историјски догађаји. Од боја на Косову и атентата у Сарајеву, 28. јун је дубоко усађен у свест Српског народа.

Од Косовске битке 1389. године, преко Сарајевског атентата 1914, Резолуције Информбироа 1948. Милошевићевог узлета и пада 1989. и 2001. године, предстојећи државни празник, Видовдан, био је и остао посебан датум за Србе.

– Без сумње, Видовдан је најважнији датум у колективној свести српског народа и заједно са светосављем један од темеља колективног идентитета Срба. 

Битка на Косову до данас прати Србе уз приче о херојству, жртвовању, победи ( у Паризу су звонила црквена звона у част победе хришћана над неверницима ) и лажној издаји. На крилима косовског мита је 28. јуна 1914. године (15. јуна по јулијанском календару) Гаврило Принцип убио Франца Фердинанда (Аустроугарског престолонаследника), који је мислио да ће доласком у Сарајево на Видовдан понизити непослушне Србе у Аустроугарској.
И Резолуција Информбироа донесена је баш 28. јуна 1948 године на ВИДОВДАН.

На Газиместану, Видовдана 1989. Слободан Милошевић се устоличио у неприкосновеног вођу нације и повео Србе у догађаје за које нису били спремни. Тачно 12 година после Газиместана Милошевић је изручен такозваном суду у Хагу.

За 28. јун везано је и потписивање Тајне конвенције између Србије и Аустроугарске 1881. године. Истог дана 1919. потписан је мировни уговор којим је окончан Први светски рат, док је 1921 године краљ Александар Први Карађорђевић донео Видовдански устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Југословенска прича је почела и завршила се на Видовдан. Амандманима на Устав Хрватске Срби су 28. јуна 1990. престали да буду конститутивни народ ове републике, док је 2006, Црна Гора, Резолуцијом 60/264 Генералне скупштине УН, постала 192. чланица светске организације.

Критичари косовског култа често говоре да је Видовдан као датум наопак, јер се слави пораз. Ипак, многи народи имају изгубљене битке које обележавају. Американци глорификују битку за Аламо и страдање њиховог Дејвија Крокета.
ВИДОВДАН је за државни празник проглашен 1889. године, на 500. годишњицу Косовског боја, када је уприличена и прослава миропомазања краља Александра Обреновића у манастиру Жичи. Као национални празник опстао је све до доласка комуниста на власт.

Да не заборавимо и ово, само дан после Видовдана 1913. године, неколико часова по окончању српског видовданског празновања, Бугари су извели напад на Брегалници, који је био увод у Други балкански рат.

Ево још неких догађаја који су се одиграли на ВИДОВДАН

• 1915, српски министар унутрашњих послова Љубомир Јовановић са албанским политичарем Есад-пашом потписује у Тирани споразум о стварању реалне уније између Србије и Албаније.
• 1919, потписан Версајски споразум, чиме је завршен Први светски рат,
• 1921, српски краљ Александар I Карађорђевић донео Видовдански устав, Устав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца,
• 1948, на иницијативу Совјетских делегата Андреја Жданова, Маљенкова и Суслова донета Резолуција Информбироа што је означило разлаз између Југославије и источног блока,
• 1989, обележено 600 година Косовске битке, Милошевићевим говором на Газиместану,
• 1990, усвојени амандмани на Устав Хрватске, којим Срби више нису били конститутивни народ у Хрватској,
• 1991, случај наводног убиства тројице војника Југословенске народне армије, познатији као случај Холмец,
• 1992, пробијен коридор код Брчког, спојена два дела Републике Српске,
• 1995, снаге босанских Срба спречиле покушај АБиХ и ХВО Деблокаде Сарајева,
• 2001, – Слободан Милошевић изручен трибуналу у Хагу.

Победничка војска никада није побегла са бојишта, а турска војска је побегла са Косова и ниједан њихов војник није остао у Србији. У Србију су Турци поново дошли за нешто мање од 100 година.

Неколико месеци пре косовског боја султан Мурат шаље писмо великом кнезу Лазару да се преда, положи оружје и буде покоран Мурату.

Кнез Лазар није одговорио писмом већ је послао Милана Топлицу да да одговор Мурату. Топлица код Кратова сусреће турску војску и даје кратак одговор Мурату од Лазара речима: „Само рат“!

Мурат је провео Топлицу кроз многобројну турску војску желивши да уплаши Топлицу Милана који му одговара да је српска војска мање бројна али болја и вратио се Лазару.

Кнез Лазар се први улогорио на Косову Полју а дан касније и Мурат. Постоји неколико верзија о броју ратника.

Највероватнији број је био 180.000 Турака и 60.000 Срба. Једно је сигурно, број је био 1:3 у користТурака.

Турску војску је у првом реду чинила пешадија и лака коњица а у другом реду јањичари, резерву је чинила черкешка коњица. Испред Мурата су биле камиле.

Српску војску је чинила тешка оклоплјена коњица и тешка пешадија. Обе војске су имале резерву.Пре боја србска војска се причестила у цркви Самодрежи.У центру србске војске је био Кнез Лазар, лево крило је водио Влатко Вуковић а десно Вук Бранковић. Турску војску је у центру предводио Мурат, лево крило је водио Јакуб, а десно Бајазит.

Битка је почела око 8 сати ујутро,на Видовдан,15. јуна.1389. године

Срби изводе брз и жесток напад да би избегли стреле одапете од стране турских стрелаца. Српска тешка коњица коју је на десној страни водио Вук Бранковић разбија турско лево крило, мелје га и наставлја далје према Мурату.

Бајазит видевши пропаст турског левог крила врши противудар на српско лево крило које је водио Влатко Вуковић. Противудар не успева.

Милош Обилић видевши пролаз ка султану са 12 својих ратника формира клин и пробија се до султана те га убија коплјем.Да ли је коплје бацио или држао у руци не зна се.Милош је довршио убиство Мурата мачем.Ратници око Мурата убијају Милоша Обилића.

Везири око Мурата покушавају да сакрију да је Мурат убијен, те по гласнику јавлјају Бајазиту да иде по резеврну војску из разлога да га извуку из битке и остане жив, јер је смрт Јакубова била неминовна, те је требало сачувати наследника престола да не дође до грађанског рата око власти.

Српска војска долази до турске коморе и долази до расула у турској војсци која почиње махнито да бежи. Видевши то Бајазит се склања у шуму са одабраним ратницима да би након битке покупио тела оца и брата.

Путници трговци који су ишли каДубровнику су посматрали битку и касније се приклјучили Влатку Вуковићу који се враћао након боја у Босну.Ти трговци су били гласници о великој хришћанској победи којој су у част звонила звона на цркви Нотр Дам у Паризу.

Битка се завршила око поднева, након битке Лазар са малим бројем велможа одмара и одлази у цркву Самодрежу на литургију у част србске победе Бајазит долази на место битке око 6 сати по подне и видевши лјуде у Самодрежи прилази цркви, опколи је и убија кнеза Лазара.

Након тога Бајазит се повлачи у Турску да учврсти своју власт.

Резиме битке

Ако су Турци победили зашто су звонила звона цркве Нотр Дам у част хришћанске победе?

Зашто је „победник“ Бајазит побегао у Турску, од када то победник бежи?

Зашто је на споменику косовским јунацима Кнез Стефан Лазаревић написао да подиже споменик погинулом оцу и србској господи који су погинули (цитат): „негде око 6 или 7 сати, не знам тачно које време“

Што се тиче вазалства Србије ка Бајазиту, Милица је то урадила из разлога да спречи кралја Твртка да загосподари Србијом. Хтела је сину Стефану да стави круну Немањића.

Прича о издаји Вука Бранковића је настала због каснијег скривања истине.

Од 12 пратилаца Милоша Обилића њих неколико је преживело, касније се помињу као дародавци манастира Хиландар.

Зашто турски хроничари Леши, Заједедин и Шукурлах до деталја описују начин погибије Мурата и у записима признају пораз Турака?

Победничка војска не бежи, а турска је побегла из Србије

Академик Јован Деретић изјавио је како победничка војска никада није побегла са бојишта, а турска војска је побегла са Косова и ниједан њихов војник није остао у Србији.

Према савезу који је касније склопљен, Србија је једино била дужна да султану да 10 одсто од прераде сребра и ништа више.

„На Косову имамо податке од турских хроничара, који су били углавном хоџе јер су они једини били писмени. Они су верно представљали битку све до оног момента када треба да се каже да су поражени, јер као верници не смеју да кажу да је Алахова војска поражена“, наводи Деретић и додаје пример када је српско десно крило, које је водио Вук Бранковић са 12.000 оклопних коњаника.

„Он је уништио лево турско крило, а онда је откривен центар где је био султан Мурат. Обилић је искористио ту пукотину у сјурио са 12 витезова према султану и оборио га је копљем са коња и докјрачио мачем“, наводи Деретић и наставља да су Обилића потом убили.

Како даље наводи академик, свако ко се разуме у војне ствари зна да ако је једно крило сломљено, а центар опкољен, то је крај и излаза више нема.

Извор: (Webtribune,Kurir)

Преузето СРПСКА БОСНА

Коефицијент писмености не прелази ни 2%. Албанци немају национално сазнање и не развијају се у правцу буђења националних осећања. Према томе, почетком XX века не постоји албанска нација, наводи Теодора Толева.

Hašim Tači, izdaja, Albanci, ljuti, samoopredeljenje, protestiАлбанци никада нису постојали као јединствени народ, већ их је народом и нацијом учинио аустроугарски двор, ујединио различита племена, сачинио један језик и све то потпомогао новцем како би, пре свега, смањили српски утицај и тежњу ка ослобађању свих српских земаља од којих се добар део тада налазио под влашћу Аустроугара. На дуже стазе, циљ овог „пројекта“ је био да се у овом делу Европе који излази на Медитеран смањи и утицај Русије.

Ова тврдња изазвала је велике полемике и интересовање научних кругова у Европи, а изнесена је у докторату недавно пеминуле бугарске историчарке Теодоре Толеве (1968-2011). Рад  под називом „Утицај Аустроугарске империје на стварање албанске нације (1896-1908)“ заснован је на проученим документима Царског архива у Бечу од којх су многи у то време били најстроже чувана тајна.

Teodora Toleva u Bečkom arhivu pronašla dokaze za svoju tvrdnjuТолева је током истраживања и потраге за документима о међуетничким односима у Отоманској империји, у царском архиву у Бечу нашла документе у вези тајних састанака на аустроугарском двору одржаних 1896. на којима је договорено стварање компактне албанске нације.

По бугарској историчарки, меморандум о четири састанка која су одржана показује да крајем деветнаестог века албанска нација још није постојала и да ће Беч учинити конкретне напоре да је изгради, хомогенизује становништво, промовише јединство између католичких и муслиманских кланова, помогне новинарство и образовање народа, издаваштво националистичких публикација, стварање једног унифицираног књижевног језика, и тако даље.

Мотиви Аустроугарске империје су врло јасни: да краткорочно ублажи притисак Србије и Црне Горе, а дугорочно Русије.

Докторат Толеве објављен је на шпанском језику по називом „Ла инфлуенциа дел Империо Аустро-Хунгаро ен ла цонструццион национал албанеса (1896-1908)“ и она у фактографски богатом научном делу подељеном у десет поглавља објашњава своје виђење настанка и развоја албанске нације на преласку из 19. у 20. век.

Бугарска издавачка кућа Сиела постхумно је објавила њен рад и на бугарском језику, а у децембру 2013. објављен је и немачки превод овог рада под називом „Дер Еинфлусс Остерреицх-Унгарнс ауф дие Билдунг дер албанисцхен Натион 1896-1908“.

Треба рећи да је своје име у бугарској историографији Теодора Толева изградила тиме што је била вредан истраживач, професионално високих стандарда, вансеријски полиглота (говорила је шпански, португалски, француски, италијански, руски, енглески, немачки).

Tajni protokol sa sastanka na austrougarskom dvoru novembra 1896. Осим тога, скренула је пажњу још 2006. капиталним радом „Спољна политика Тјуле Андрашија и македонско питање“, а ускоро се очекује постхумно објављивање њене треће књиге „Геноцид и судбина Јермена 1905“.

Основна теза Толеве је да је Беч учинио све да уједини различита и завађена албанска племена и кланове, која у другој половини 19. века, по Толевој, нису имала развијену националну свест, већ су била расцепкана, те да је бечка дипломатија активно помагала стварање унифицираног књижевног албанског језика, издаваштво албанских националистичких публикација и развој новинарства и образовања.

Мотиви Аустроугарске за то су спречавање ширења утицаја конкурентске Србије и Италије, а индиректно, преко спречавања Срба, то је било и спречавање ширења Руса ка Медитерану.

Толева 1999. године први пут улази у Бечки империјални архив како би прикупила податке из архивске документације о македонском питању. Трагајући за документима о томе, једнога дана сасвим случајно у једној од фиока архива открива никад објављени меморандум о четири тајне конференције одржане на Бечком двору 1896. године, а поводом планирања за стварање тада непостојеће албанске нације.

Иначе, ти састанци се помињу и у документу „Дие Албаниенполитик Остерреицх-Унгарнс ун италиенс 1877-1908 де Ханс Диетер Сцхандерл“ из 1971, што наводи и Толева у фусноти на 28. страни бугарског издања.

Полазна тачка њеног истраживања је 1896.  када се Беч одлучује за активније деловање на простору јужног Јадрана, а завршна тачка 1908, када Младотурски покрет преузима власт, чиме се мења дотадашњи контекст за деловање Аустроугарске према отоманском наслеђу.

Прво поглавље под називом „Организација спољне политике“ односи се на објашњење спољње политике Аустроугарске. Толева објашњава: „Сврха овог поглавља је да покаже ту традицију у спољњој политици Империје, и њене организације рада тајне конференције у смислу реалног управљања“.

Она објашњава структуру, функције и прерогативе министра спољњих послова. Према аустријским истраживачима, Министарство за спољње послове до сада никад није изучавано. Толева наводи два разлога. Први је да Министарство почиње да представља истраживачки интерес сасвим одскора у потрази одговорности за ултиматум који води до избијања Првог светског рата, а када су схваћени факти да је Министарство радило у корист сопствених циљева и по својим сопственим механизмима. А други је специфичност самог Министарства.

„Према Хелмуту Римплеру, још не постоји ниједна студија која открива суштину Министарства спољњих послова као институције, односно која је директна веза између његове организације и његових активности“, наглашава Толева.

Друго поглавље је посебно значајно, а зове се „План о Албанији или бечка рационалност или ирационалност“, у коме Толева експлицитно пише да је сузбијање утицаја Србије један од рационалних елемената Меморандума којим су обухваћене четири тајне конференције, али да је било ирационално упустити се у пројекат изградње нације, јер је то тежак задатак, у супротности са војним начином мишљења.

Треће поглавље „Прихватање плана – дипломатски ризици и дугорочна предвиђања“ говори о неслагању с планом представника аустријског генералштаба или појединих дипломата, којима је јасно да такав план крши и одређене међународне норме. Међутим, план је прихваћен и поред гласова против.

Четврто поглавље под називом „Иницијативе Беча пред Османском империјом или бриге једног народа између две империје“ говори се о конкретном заузимању аустроугарских конзула за завађена албанска племена пред турским властима, јер ни Порта није имала високо мишљење о разбојништвима и клановима подно Проклетија.

Пето поглавље „Путовања аустроугарских конзула кроз албаномуслиманско друштво или почетак једне романтичне конспирације“, говори о успостављању веза аустроугарских конзула са вођама албанских муслиманских племена.

У шестом поглављу Толева говори о „заштити вероисповедања“. Разрађује се такозвани Културпротецторат.

У седмом поглављу тема је албански језик, који се до тада писао на двадесетак различитих начина (грчким, латинским и арапским словима), али се од 1908. стандардизује, у чему главну улогу има генерални конзул Аустроугарске.

Осмо поглавље бави се школством, а девето је насловљено“Штампа или како Беч почиње да пише на албанском“. Толева наглашава да се штампају различити материјали необично високог нивоа израде с циљем да развију национална осећања код Албанаца у складу са закључцима Меморандума тајних конференција из 1896. Углавном је реч о календарима, граматикама, историјским књигама. Врше се многобројне образовне иницијативе.

У десетом поглављу, Толева расветљава улогу римокатоличког монсињора Прима Дођија, који је имао план стварања северноалбанске кнежевине, где би главну улогу имало племе Мирдита. Такође, Толева је приложила и читав низ досад необјављених докумената, који поткрепљују њену тезу да је албанска национална ренесанса заправо кренула из геополитичких мотива „Ка унд Ка монархије“.

Она наводи постојање албанских комитета и у Букурешту и у Софији, а посебно се осврће на стварање албанских школа у Италији и италијанских у Албанији. Интересантно је и спомињање Румуна Алберта Ђике, који себе сматра потомком Скендербега, који активно лобира за албанску ствар.

У закључку књиге Толева наводи и друге геополитичке околности. На пример, каже да Немачка не узима учешће у овим аустријским акцијама, али је наклоњена Албанцима (из својих геополитичких разлога), док ред Бекташија подржава Младотурску револуцију.

Енглези чувају неутралност, али гледају и благонаклоно на развој албанског национализма. Све то, као и јачање суседа, утицало је на конкретне акције и обим помоћи Аустроугара албанским племенима. Менталитет самих племена није ишао на руку аустроугарским плановима, али је за реализацију ових планова кључна била изолација Русије у том периоду.

Толева закључује: „После детаљног прочавања архива можемо тврдити да на почетку 20. века албанско становништво још не представља оформљену нацију. Етничке групе у Албанији живе изоловано, немају веза међу собом, осим кад ратују. Могућности за њихово зближавање су практично ништавне, а убиства уобичајена, чак и за људе из истог клана. У земљи постоје два основна дијалекта, али они су толико различити, да се људи скоро не разумеју. Не постоји јединствени књижевни језик, већ више од двадесет различитих начина писања на локалним дијалектима.

Коефицијент писмености не прелази чак ни 2%. Становништво припада трима вероисповедањима – муслимани, православни и католици. Албанци немају национално сазнање, немају опште интересе, не исказују солидарност и не развијају се у правцу буђења националних осећања. Према томе, почетком XX века не постоји албанска нација“.

Толева сматра да њен материјал доказује да је Аустроугарска најзаслужнија за стварање албанске нације, а 1908. је кључна година, после које за формирање албанске нације настају боља времена.

(Геополитика)

Преузето – Курир