Архива за категорију ‘Комунизам’

14018Приредио Ђорђе Бојанић

Данас је обележавање 71 године од пробоја Сремског фронта (страдања Српске омладине).

На југословенском подручју и даље се налазило око 400.000 Немаца и њихових сарадника. Задатак Југословенске армије је био да пресече оступницу немачким снагама на подручју Југославије, како би помогли Русима (Црвена армија), која је тада водила борбе у Аустрији.

На Сремском фронту, који се простирао од Дунава до Босута, вођене су жестоке борбе. Марта 1945. године у Србији је мобилисано преко 250 000 младића и девојака, који ће своје прве ратне окршаје доживети на Сремском фронту.

Српска војска није имала искуства у вођењу фронталне борбе, па су зато страдали бројни српски младићи (преко 13 000), тек мобилисани борци Србије (деца која нису ни знала шта је пушка). Снаге за пробој Сремског фронта су највећим делом прикупљане у Србији и то насилном мобилизацијом. Углавном су присилно послати на фронт малолетни дечаци из Шумадије и Београда. Ова деца су морала да се сукобе са немачким ветеранима са светских фронтова. Сремски фронт пробијен је 12. априла 1945. године.

250px-Sremski_front_MemorialПосле пробоја Сремског фронта јединице Југословенске армије су се упутиле ка западним деловима Југославије. Ослобођени су Загреб и Љубљана. Тако је цела Југославија била ослобођена од окупатора.

ОВО ЈЕ БИЛА СРПСКА КЛАНИЦА У КОЈУ ЈЕ ТИТО ПОСЛАО ГОЛОБРАДУ МОБИЛИСАНУ СРПСКУ ДЕЦУ КОЈА НИСУ ЗНАЛА НИ ДА ПУЦАЈУ А КАМО ЛИ ДА ПЛИВАЈУ. СВЕ СА ЈЕДНИМ ЦИЉЕМ… УНИШТИТИ СРПСКУ ОМЛАДИНУ.

Приредио Ђорђе Бојанић

Advertisements

Убиjено више од две хиљаде српских цивила. Београд брутално рушили три дана узастопно тако да ни жртве нису могле да буду сахрањене. Партизанско вођство подстицало овакве акциjе

https://i0.wp.com/jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/bomb-beograd-1944-noseca.jpg

КРВАВИ Васкрс, како jе названо савезничко бомбардовање Београда 16. и 17. априла 1944. у коме jе погинуло више од 2.000 људи, дуго jе био табу тема, а ни данас са њега ниjе потпуно скинут вео таjне. Досиjеи Балкан ер-форса, коjи jе 1944. под британском командом 11 пута бомбардовао Београд и друге српске градове, и даље су запечаћени. Британски обавештаjац Маjкл Лиз био jе члан воjне мисиjе у Јабланичком округу 1944. и горко jе закључио да се Стаљин сигурно грохотом смеjао док су савезнички бомбардери убиjали Србе за рачун његовог пулена Тита.

– Интензитет бомбардовања превазишао jе чак и нападе немачког Луфтвафеа из 1941. За партизанско вођство сврха тих и осталих бомбардовања ниjе била воjничко већ политичко деjство. Циљ jе био да се становништву покаже ко су сада газде – констатовао jе Лиз.

Историчари кажу да свако бомбардовање има четири аспекта: воjни, економски, морални и политички.

– Нећете погрешити ако политички разлог ставите на прво место. Забележено jе да су приликом бомбардовања Приjепоља партизани играли коло и викали: „Нека виде четници на чиjоj су страни савезници“. То све говори – каже проф. др Павловић.

Савезници су бомбардовали и друге окупиране jужноевропске градове, али никада са тако мало штете по Немце и са страшним цивилним жртвама као у Србиjи. То потврђуjу и радиограми Главног штаба ЈВУО упућени влади у Лондону.

– Кад jе на небу престонице препознало савезничке авионе, становништво jе било обузето одушевљењем. Свет jе веровао да се авиони враћаjу после бомбардовања неприjатељских циљева у Мађарскоj. Тек кад су затрештале прве експлозиjе савезничких бомби, становништво jе потрчало у склоништа. Савезничко бомбардовање изазвало jе страшно разарање. На улицама су лешеви жртава свуда – гласио jе 20. априла извештаj из Михаиловићевог штаба.

“ПРИЈАТЕЉСКО“ РАЗАРАЊЕ СРБИЈЕ

САВЕЗНИЦИ су бомбе 1944. наjчешће бацали на Ниш, 15 пута. На Краљево шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, а Нови Сад три пута. Смедерево, Никшић, Ћуприjу и Поповац код Параћина бомбардовали су по два пута. Разарали су и цивилне циљеве Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагуjевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Биjелог Поља, Приjепоља, Куршумлиjе, Прокупља, Вучjа, Лебана, Грделице, Подуjева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине..

 

Страдале су Баjлониjева и Каленићева пиjаца, препуне света, као и Црква Александра Невског. Уништена jе болница са болесним српским заробљеницима из Немачке коjи су доведени на рехабилитациjу. Разорено jе прво београдско породилиште. У прах су претворени Централни хигиjенски завод, Дечjа болница, Дечjи диспанзер, Болница за заразне болести, Дом слепих, Ортопедски завод, Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из НДХ. Сравњене су Теразиjе.

– Према поузданим обавештењима Врховне команде Југословенске воjске, на Београд jе пало 1.457 бомби првог и другог дана православног Ускрса. Порушено jе укупно 687 зграда, а 20. априла jе у рушевинама пронађен 1.161 леш. Броj тешко повређених био jе 1.468 – пише у радиограму упућеном 21. априла у Лондон.

Колоне са ковчезима протезале су се километрима београдским гробљима, као неколико дана раниjе у Нишу коjи jе, такође, разорен „приjатељским бомбама“.

– Ја бих разумео бомбардовање да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас примораjу да клекнемо на колена и да положимо оружjе. Да нас примораjу на капитулациjу. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружjе jош онда када смо се везали за оне коjи су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, jедино ако они хоће да капитулирамо пред Титом – рекао jе тада нишки окружни начелник Јован Барjактаревић.

Несрећни човек ниjе ни слутио колико jе близу истине.

– Би-Би-Си jе на Васкрс 1944. обjавио вест да су савезници на захтев маршала Тита бомбардовали Београд. На то jе сместа реаговао Богољуб Јефтић, посланик jугословенске владе у Форин офису, и уручио демарш због директног стављања савезника на jедну страну у грађанском рату. Јефтићу jе усмено образложено да савезници бомбардуjу читаву Европу, па ни Београд ниjе изузетак. Међутим у белешци Форин офиса о том догађаjу пише: „Нама би било драже да Би-Би-Си ниjе обjавио ту вест jер овако имамо неприjатну дужност да обjашњавамо своjу политику“. У британскоj влади jе несумњиво постоjала подршка Титовом покрету – каже проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историjу Србиjе.

https://i1.wp.com/jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/bomb-beograd-1944-1.jpg

Под бомбама су страдале читаве породице

На став западних савезника о догађаjима и добрим и лошим момцима у Југославиjи пресудно jе утицала група совjетских „кртица“ у британскоj таjноj служби СОЕ. Почетком Другог светског рата они су као дипломци Кембриџа, повезани салонским левичарењем и хомосексуалношћу ушли у СОЕ и постали веома утицаjни. С њима jе веома близак био и Фицроj Меклин, Черчилов изасланик у Титовом штабу. Ова група jе била кључна и у ланцу одлучивања у Балкан ер-форсу (балканским ваздушним снагама), коjи jе бомбардовао српске градове.

– Меклеjн jе сматрао да бомбардовање треба да „помогне да се оконча грађански рат у корист партизана и потврди их као jедину снагу отпора у Југославиjи“. Почетком априла 1944. Черчил jе у Лондон позвао свог изасланика код Тита, бригадира Меклеjна и Владимира Велебита, коjи jе био Титов официр за везу прво с Немцима а потом с Британцима. Они стижу у штаб генерала Вилсона, команданта Средоземља 15. априла, а већ сутрадан jе први пут бомбардован Београд – каже Милослав Смарџић, аутор књиге „Крвави Васкрс 1944“.

УБИЈАЛИ САМО ЗА ЦИВИЛЕ

ПРИЛИКОМ савезничких бомбардовања Београда ниjе погођен ниjедан немачки циљ од стратешког значаjа, забележио jе Миодраг Миjа Јакшић. – Уместо тога, погођена су углавном цивилна насеља. Наjгоре jе тих дана прошло Пашино брдо. Из „летећих тврђава“ падали су „теписи“ бомби на ово београдско насеље. Ту jе погинуло наjвише Београђана, а и порушено наjвише кућа – записао jе Јакшић, коjи jе преживео сва савезничка бомбардовања Београда.

Енглеске ваздухопловне снаге су углавном бомбардовале преко дана, а стратешка бомбардовања с безбедне висине и ноћна бомбардовања обављали су Американци.

– Успостављена jе координациjа између Балкан ер-форса, односно команде у Бариjу и мисиjа коjе су се налазиле при врховном штабу НОВЈ и главним штабовима република коjи су слали своjе предлоге за бомбардовање о коjима су одлучивали Меклеjн и Тито – каже проф. др Павловић.

За разлику од Едварда Кардеља, коjи jе одлучно одбио предлог да се бомбардуjе Љубљана, и Тита, коjи упркос захтевима савезника ниjе допуштао да се руши Загреб, командант Главног штаба НОВЈ за Србиjу Коча Поповић и британски обавештаjац Џон Хеникер Меjџор сипали су предлоге као из рукава.

-Поповић jе одређивао циљеве, а да уопште ниjе био у Србиjи. У сериjи радиограма Врховном штабу он не само да тражи да се бомбардуjе неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице. Меjџор то шаље Меклеjну, коjи предлог анализира са Титом и информациjу коjа иде у Бари у команду Балкан ер-форса. Та линиjа одлучивања иде преко Меклеjна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардуjе по воjничким проценама само када у прелетима уочи неприjатељске циљеве – каже проф. др Павловић.

https://i2.wp.com/jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/bomb-beograd-1944-2.jpg

Бомбе намењене Хитлеру погађале српски народ

“НЕДЕЉА ПАЦОВА“

СПРЕГА у бомбардовању српских градова 1944. између партизанског вођства и Балкан ер-форса нарочито jе функционисала током операциjе „Ретвик“ („Недеља пацова“).

– „Недеља пацова“, коjу jе измислила Меклеjнова мисиjа, заиста jе била jако несрећан назив. Била jе то вежба намењена хватању Немаца приликом њиховог повлачења из Грчке преко Србиjе. Оваj циљ ниjе испунила тако да jе армиjа од 100.000 људи обавила уредно повлачење. „Недеља пацова“ jе за Тита jе била офанзива за ослобађање Србиjе од Михаиловића и лоjалиста и успут од свих противника комуниста, стварних или потенциjалних – каже Лиз.

Пише: Борис Субашић

Извор: Вечерње Новости

Преузето ЈАДОВНО

15-kapela-na-mestu-_620x0-620x330Београд – Слика дугих девојачких белих кошуља које се расцветавају у мутнозеленој набујалој Дрини као цвеће на воденом гробу непрестано се враћа у сећање Милорада Ћебића (83), једног од ретких преживелих сведока усташког злочина у Старом Броду у априлу 1942. године. Он и даље чује крике српског збега у замци између планине и реке које је слушао као десетогодишњак.

„Црна легија Јуре Францетића је, према немачким подацима, поклала 6.000 Срба, искључиво цивила, а о том злочину се после рата није смело говорити „, каже Ћебић.

„Гледао сам групе девојака које у самртном загрљају скачу са стене у Дрину покривену њиховим дугим косама и белим кошуљама. И родитеље који држећи децу за руке идући у смрт у подивљалој реци да би избегли усташко иживљавање. Ко није скончао у Дрини, масакриран је.“

Срби у источној Босни су до почетка 1942. одолевали усташким нападима. Одбрану су организовали и предводили предратни официри.

„Наредника Радомира Нешковића народ је изабрао да буде командант српске одбране, јер су муслимани већ били у усташким униформама. Српска територијална одбрана, која нас је сачувала у почетку рата, постала је део Југословенске војске у отаџбини. Партизана није било. Само ми, Срби. Отац ми је погинуо у јесен 1941, бранећи село од усташа.“

Власти НДХ су у пролеће 1942. покренуле офанзиву за истребљење Срба, од Сарајева до Дрине. Десетине хиљада избеглица из Фоче, Зворника, Рогатице, Вишеграда, Хан Пијеска, Кладња, Сокоца, Олова и Пала сливале су се у колону која је покушавала да дође до Србије.

„Путеви су били закрчени стоком и запрегама које су носиле сав иметак и нејач. Италијани, који су чували вишградски мост, тражили су да се људи одвоје од кола, да се наводно не би загушио пролаз. Они који су их послушали одведени су у немачки логор на Старом сајмишту који се налазио у НДХ, а не, како појединци данас причају, у Недићевој Србији.“

Српски збег је очајнички почео да тражи други излаз. Прочуло се да из Старог Брода, уског простора између Дрине и планина, чамци превозе људе на другу обалу реке.

„До Брода је водила уска стаза по планинској литици клизавој од кише којом ни овце нису хтеле да иду“, сећа се Ћебић.

„Ми смо некако прошли са оним што смо имали на себи и стигли на плато прекривен хиљадама бедних и промрзлих људи који су се од јаке кише скривали испод шатора од грања и ћебади. Маса се тискала у блату крај Дрине покушавајући да уђе у чамце. Србе који су имали злато да плате превозили су и немачки војници у својим гуменим сплавовима.“

Они који га нису имали скакали су у Дрину и покушавали да је пређу држећи се за конопац који је опасивао сплав. Немачки војници су их ударали веслима по главама док се не би удавили. Када су се усташе приближиле, Немци су забранили прелазак Дрине.

„Део збега упутио се ка селу Милошевићи, одакле нико није живу главу изнео. Стриц који је некако прешао на другу страну Дрине успео је да нас спасе у задњи час. Давао је немачким војницима по дукат из невестинске ниске своје жене за сваку главу коју пребаце чамцем.“

На десној обали Дрине, Ћебићева породица се придружила невољницима око ломача који су покушавали да се загреју и осуше. Немци су држали збег на обали, да гледа како усташе и муслиманска милиција изводе крвави пир.

„Заклано је тада и 25 Ћебића. Клање је потрајало до мрака, а онда се све утишало. У зору се појавио усташки командант Јуре Францетић на белом коњу, и покољ је почео изнова. Касније су се појавили немачки војни моторни чамци из Вишеграда. Пуцали су у ваздух и викали: „Усташе цурик“. После смо сазнали да је Недић умолио Немце да зауставе покољ. Масакр у Старом Броду је прекинут, а Францетић је рекао преживелима да се слободно врате у своја села. То је била лаж, сви су побијени на путу. Тада је заклано и 72 мојих рођака. Најмлађи је имао само седам дана.“

Српским избеглицама на десној обали које су узбегле усташку каму запретила је глад.

„Спровели су нас до напуштених кућа у околним селима. Мајка је дала велики златни ланац за џачић кукуруза који је самлела, а нас децу послала да беремо јагорчевину. Данима смо јели проју од кукурузног брашна помешаног с том биљком. Убрзо је и тога нестало, мислили смо да ћемо помрети од глади. А онда је стигла храна из Србије. Били смо спасени. Недић је успео да од Немаца добије одобрење да нас прими у Србију.“

Родитељи, суочени с крајњом бедом, давали су децу Комесаријату за избеглице који их је одвео у Матарушку Бању, први сабирни центар за српске малишане из НДХ.

„У Бањи смо добили чисту одећу, јели и спавали у топлом и били сигури. А онда је почело да стиже још српских сирочића, на стотине сваког дана. Бања је ускоро била препуна деце, требало је нахранити хиљаде уста, и храна је постајала све скромнија. Српски домаћини узимали су децу у своје куће, али и они су живели у беди. Онда су избиле епидемије. Мој млађи брат и његова васпитачица умрли су истог дана од заушака.“

Ћебићева мајка је дошла да сахрани сина и повела са собом осталу децу. Милорад је као најстарији, са 12 година, одређен да са стричевима иде у печалбу, на бербу кукуруза у Банату.

„Домаћин из Лајковца кога смо упознали у возу убедио је стричеве да ме оставе код њега. Добри човек је желео да ме усвоји. Код њега сам дочекао и ослобођење 1944, а мајка није долазила, иако је обећала“, прича сузних очију Ћебић.

„Мој домаћин крио је од мене да су ми мајку комунисти усмртили кундацима јер јој је брат био у Дражиној војсци. Срби у Подрињу, који су бранили свој народ, прогањани су и убијани без суда. Нико од муслимана који су листом били у усташама није одговарао за злочине.“

Ћебића су из хранитељске породице одвели у дом из кога је отишао на занат. После војске остао је у Србији, запослио се у Трстенику. У родно село Бранковиће одлазио је само по неколико дана годишње, док му је деда био жив.

„Село је опустело, готово сви су били побијени или расељени. О злочину у Старом Броду се ћутало. Тек 2007. нас неколицина преживелих из Србије и Аустралије подигли смо спомен-капелу жртвама из Бранетића. После освештања обратио сам се званицама: „Срам нас било Срби, срам вас било председници општина од Сокоца до Дрине, стидите се владике и Цркво кад сте заборавили 6.000 покланих Срба на Старом Броду који ни крст немају.“ Већина тих младих људи је била запањена, јер није ни чула за страшни злочин. Годину касније, у Старом Броду подигнут је споменик, а затим и капела. Надам се да ће неко такву капелу подићи и на Старом сајмишту, где су страдале десетине хиљада Срба из НДХ.“

Партизански кундаци по удовици

Кад су се у Бранковићима 1941. појавили наоружани људи с петокракама на капама, нико није знао каква је то војска, каже Милорад Ћебић.

„Партизани су били из неких других крајева, међу њима није било наших људи. Са оружјем су по кућама тражили храну. Викали су на мајку која је кроз плач говорила: „Људи, ја сам удовица, мужа ми убише усташе, имам петоро деце, не остављајте их гладне.“ Претукли су је кундацима.“

Црнокошуљаши отимали српску децу

Срби из Бранковића први окршај са усташама имали су на Малу госпојину 1941. године.

„Црнокошуљаши су изненадили скоро сву децу из села окупљену на ливади око стоке и убацили их у два камиона. Стајао сам на оближњем брегу укочен од страха. Гледао сам усташу како наслања пушку на ограду и нишани у мене. Два метка су ме промашила, трећи ме је окрзнуо, и пао сам у несвест. Људи из села су чули пуцњаву и, предвођени наредником Нешковићем, направили заседу и ослободили децу.“

Тајна гробница

Шума у Борикама била је склониште за 65 српска официра и подофицира који су одбили да се предају после Априлског рата. Ту су чекали да им Дража Михаиловић одреди распоред, да се боре против окупатора, открива Ћебић. -Партизани су дошли из правца Жепе, из муслиманских села, и похватали те људе на спавању, без метка. Одвели су их до оближње јаме и живе у њу побацали. Нисам сигуран да је икада очитано опело над том гробницом.

Борис Субашић / Новости

Преузето Васељенска

„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних…“

radacki brijeg3

О трагичном 27. фебруару 1942. године, који памти Радачки Бријег на Љубомиру, дуго се и упорно ћутало. Недужне жртве задесио је удес многих које су остављене у дубокој анонимности „погрешне стране историје“ – усљед сложених а промјенљивих политичких и ратних околности, а захваљујући пракси: да их по правилу тумаче само побједници. Тим прије ако је виновнике тих злочина посљератна партијска митологија овјенчала ореолима народних хероја, као што је и био случај са љубомирским.

У одмазди за раније убиство команданта Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину Ђорђа Ђока Путице, у фебруару 1942. године партизани под командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина на Љубомиру су убили 21 мјештанина, а касније, у наставку обрачуна са љубомирском „четничком бандом“ још шест сељана.

Повод за нашу причу су тек откривене и до сада непубликоване фотографије са сахране жртава љубомирског маскра, до којих је дошла наша редакција. Достојан опроштај од жртава организовала је нова политичка и војна власт неколико мјесеци касније, по протјеривању и посљедње партизанске јединице са југа Херцеговине. Тада подигнуто скромно спомен-обиљежје на Радачком Бријегу побједници рата порушили су 1945. године.

За причу о Радачком Бријегу послужићемо се истраживањима историчара Сава Скокакоји је у својој студији „Крваво коло херцеговачко“ (СПКД „Просвјета“ РС Пале и „Планета“ Београд, 2000.) дао најсадржајнији приказ овог трагичног догађаја. (Сви наводи у тексту су из Скокове студије.)

За Скока нема дилеме: да је одмазда за „прву партизанску жртву палу од четничке руке“ (иако су партизани већ до тада убили 35 четника и њихових сарадника) била стравичан злочин „над недужним мјештанима“, да на Радачком Бријегу нису побијени никакви „бандити, већ у огромној већини мирни и вредни љубомирски сељаци“, те да је проливена крв само подстакла нове таласе братоубилачке мржње и насиља.

Одмазда по напријед смишљеном сценарију?

Опскурне околности у вези са погибијом тек изабраног команданта Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину Ђока Путице на Љубомиру дају повода сумњи – да је и овдје добрано по сриједи смрт у режији, у којем конце радње повлаче суревњивост, неповјерење и супротстављени ставови међу челним кадром штаба.

Тим прије што га је погибија затекла у мисији да са локалним четнички орјентисаним мјештанима на Љубомиру „нађе заједничку платформу и спречи оружану конфронтацију између љубомирских четника и партизана“, што радикалнији елементи и на партизанској, страни коју је представљао, нису прихватали са посебним одушевљењем.

radacki brijeg1

За Скока је врло индикативна чињеница то што смијењени Сава Ковачевић и Петар Драпшин нису предали дужност Путици и Миру Попари одмах пошто је наређење о постављењу новог командног кадра Оперативног штаба стигло у Ластву, 12. фебруара, те што седам дана касније новог команданта без пратње шаљу да „сам самцијат“ иде у опасну мисију политичке агитације на Љубомир, међу четнике Саве Ковача.

И сама погибија више је налик на несрећан случај, неголи на мучко убиство. Након што је код Ждријеловића неком срећом успио да измакне четничкој засједи, Ђоко Путица је страдао „обасут кишом каменица од групе сељака скривених иза камене ограде у Рошевој гомили“, од којих је једна била кобна, погодивши га у сљепочницу.

За Скока нема сумње да су смијењени челници Оперативног штаба Сава Ковачевић и Петар Драпшин погибију Ђока Путице искористили „као повод за крвави обрачун са недужним Љубомирцима“, при чему се „не сме искључити претпоставка да је Ђоко Путица смишљено упућен међу љубомирске четнике да би тамо био убијен.“

Метак и колац за „пету колону“

Акција блокаде и „чишћења“ љубомирског краја, којом су командовали Ковачевић и Драпшин, отпочела је одмах по пристизању вијести о погибији Ђока Путице у Оперативни штаб у Ластву. На састанку команданата и политичких комесара свих ангажованих јединица одлучено је да се „једном за свагда прекине са болесним мекуштвом и опортунизмом у борби против пете колоне“. Међутим, најодговорнији дио те љубомирске „пете колона“ успио је да се провуче кроз партизански обруч – до пећинских скровишта и снијега Видуше, па је гњев одмазде пао за недужне мјештане.

radacki brijeg5

Од укупно 30 похватаних љубомирских сељака, 21 је осуђен на смрт, „без консултовања месног политичког и војног руководства“. Смртна пресуда је за већину извршена 27. фебруара на Радачком Бријегу пред великим скупом војске и народа, док је троје Љубомираца раније убијено – у блокади и „чешљању“ терена.

Према Скоковим наводима, двојици од њих, које су срели још на путу за Љубомир, лично су пресудили Ковачевић и Драпшин на крајње бруталан начин: „извукли су из оближње врљике два коца и, не сјахујући с коња, смлатили несрећне људе као бесне псе“.

Око побијених заиграло коло…

Након што није било добровољаца на позив Саве Ковачевића – да Љубомирце стријељају њихове комшије из Љубомирског батаљона, пресуду су на Радачком Бријегу „извршили највиши руководиоци и егзекутори из казнене експедиције Димитрија Булајића“. Очевици, чија казивања биљежи Скоко, памте да је понашање партизанских челника било „ужасно сурово“.

radacki brijeg2

„Када је након првог плотуна један од стрељаних, док му је крв шикљала из груди, узвикнуо ‘Живјела Русија!’ – пришао му је Сава Ковачевић с пиштољом у руци и, уз ружну псовку, испалио му неколико хитаца у главу. Драгица Правица је, на запрепашћење присутних, проверила да ли је смртна казна ваљано извршена, пуцајући из пиштоља у мртве људе. Најтужније и најружније било је коло које се ухватило око побијених људи, ни кривих ни дужних“.

Љубомирци „усташки плаћеници“

Из извјештаја Оперативног штаба очигледно је да су кривице које су партизани „пришили“ погубљеним Љубомирцима биле сведене на произвољне и уопштене квалификације, без доказа и образложења („члан четничке банде Саве Ковача“, „разбијач народног јединства“, „присталица свих ненародних режима бивше Југославије“, „слуга окупатора“), до оних крајње бесмислених, које би, да није ријеч о трагедији, за Скока биле чак и духовите („десна рука окупатора и поверљива личност усташа“, „усташки плаћеник“, „усташки шпијун“).

„Просто је невероватно да се овако баналним образложењима покушава оправдати тај грозни злочин… Мада су те оптужбе биле паушалне, до краја огољене и клиширане, из њих се види да ниједан од стрељаних није учествовао у убиству Ђока Путице и да је то убиство, у ствари, искоришћено за одраније припремани покољ Љубомираца, припадника четничког Љубомирског батаљона“.

Убијати „без иједног питања и икаквог суђења“!

На митингу за жене и омладину у згради основне школе, који је одржан по сахрани Ђока Путице и сутрадан након стрељења на Радачком Бријегу, изређало се девет говорника са намјером да се Љубомирцима „морбидни злочин почињен претходног дана прикаж12285957_10206137956781172_1654180604_nе као патриотско дело“.

 

Истицале су се сјајне побједе Црвене армије на Источном фронту и неминован слом Њемачке и њених савезника, указивало да се „с тим у вези у целој земљи врши оштра класна диференцијација, која је, ето, захватила и Љубомир“, те позивало на „немилосрдни обрачун са преосталим ‘петоколонашима’ у властитим редовима“.

Исту бескрупулозну праксу против политичких неистомишљеника препоручује и саопштење Оперативног штаба НОП одреда за Херцеговину и јужну Далмацију, издато поводом љубомирске акције, а у коме се наређује „свим партизанским командирима и политичким комесарима батаљона, свим родољубима и свим поштеним људима, женама, дјевојкама, момцима и дјеци – да гдје год сретну те бандите убијају их без иједног питања и икаквог суђења“.

Најављено је и испуњено у времену које је услиједило: партизани су, наводи Скоко, осудили на смрт и стријељали још шест мјештана љубомирског краја, чиме се број жртава обрачуна са „разбијачима народног јединства, лижисанима ненародних режима и слугама окупатора“ у овом крају попео на двадесет седам.

radacki brijeg4

Из истог саопштења су и наводи о митингу у школи – виновници злочина свој крвави поход завршили су морбидним перформансом, у којем су морали да учествују и несрећни, на смрт престрашени мјештани:

„Народно весеље, које је настало после збора, играње и пјевање сто метара од гробова петоколонашких четничких изрода, најдубље показује да су Љубомирци схватили и одобрили казне изречене против бандита који убијају најбоље синове херцеговачког народа.“

Посљедице Радачког Бријега

Скоко се пита „докле би досегло херцеговачко братоубилачко сатирање“ да су четници, којим случајем, прибјегли сличним одмаздама за убиство „више десетина својих угледних људи“ (капетана Шошкића, мајора Тодоровића, поручника Мишељића, професора Јокановића, команданта Граничног батаљона Милорада Бјелетића…)

Крв проливена на Радачком Бријегу неће „користити народоослободилачкој борби“, како су вјеровали њени џелати – она је само утврдила црту између два политички непомирљива дијела народа и подстакла ескалацију братоубилачке мржње и насиља.

radacki brijeg spomenik

Страдали Љубомирци

„Колико је нетачна тврдња Оперативног штаба да су Љубомирци ‘схватили и одобрили’ масакр на Радачком Бријегу, показала је италијанско-четничка мајска офанзива, када је група од тридесет четника Саве Ковача, за свега три-четири дана, прерасла у батаљон од преко 500 људи, дотадашњих партизана, па чак и чланова Комунистичке партије…“

На Радачком Бријегу стријељано је осам Ковача: Јово, Бранко, Јанко, Раде, Вељко, Видак, Гојко и Душан, Лечићи: Тривко и Милован, Никола Кашиковић, Перо Сорајић, Пајо Атељевић, Тривко Буднић, Крсто Мијановић, Пајо Милић, Раде Поповац и Перо Сушић. Крста Кашиковића и Обрада Томашевића лично су до смрти моткама претукли партизански команданти (а касније знаменити народни хероји) још на почетку акције, док је Тривко Сорајић убијен за вријеме блокаде Љубомира.

Након Радачког Бријега стријељани су Перо Лечић, Јула и Никола Мијановић, Мато Крунић, Новица Ковач и свештеник Дамјан Зотовић.

Приредио: Раде Савић

Извор: Радио Требиње

Преузето СРБИ НА ОКУП

KRCUN-SA-TITOMО злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале.

Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године.

Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред.

Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. А, такав случај постоји још само у Русији, где милиони невино побијених људи после рушења друштвеног поретка још нису избројани, иако су недвосмислено показали две ствари: прво, једном покренути талас масовних злочина не зауставља се чином освајања власти, и друго, пре или касније комунисти почињу да се убијају и међусобно.

Тако је Стаљин поубијао готово целу гарнитуру Лењинових револуционара, да би се потом окренуо и против својих сарадника.У злогласним стаљинистичким чисткама убијено је и више од 100 југословенских комуниста – много више него што их је у Краљевини Југославији убила Жандармерија. Нестајали су Срби да би на њихово место били постављани Хрвати и Словенци.

Од 20 чланова последњег предратног Централног комитета Комунистичке партије Југославије у Москви је 1937. године ликвидирано њих 19. Саучесник у овим убиствима био је последњи, двадесети члан Централног комитета – Јосип Броз Тито. Он је тада постављен на чело КПЈ, где је наставио да примењује опробани стаљинистички метод: ликвидирати све стварне и потенцијалне непријатеље, почев од оних у својој близини.

У израз „класни непријатељ“, по директиви Коминтерне, од 9. маја 1941. потпале су две групе људи: чланови идеолошког покрета националистичког или верског карактера, свештеници, чланови полиције, официри, дипломатски и грађански службеници уколико одбију да се сврстају на страну револуционарних снага, као и сви чланови владајуће династије и свако лице за које се зна да се активно противило припремама или извршењу револуције…

Директива је, дакле, захтевала убиства широког круга људи, што је ускоро почело да се спроводи у дело. Најпре у Србији. И најпре по српским варошима и селима. И опет је употребљен познати рецепт са слањем Лењина да диже револуцију и разбија систем „изнутра“.

Очекујући отпор Срба, 1941. године у Србију стиже 400 професионалних револуционара, пронађених у окупираним европским земљама, где су се склонили после пораза у Шпанском грађанском рату. На челу је Јосип Броз Тито. Пошто се показало да 400 револуционара није довољна бројка, они су потражили савезнике у робијашима одбеглим из затвора током априлском слома. Тако се у партизанима нашао и најпознатији криминалац у земљи Дража Глигоријевић, који је априла 1941. чекао извршење смртне казне, затим злогласни разбојник са Космаја Милосав Живановић Чаруга, Александар Живаљевић Цоја, звани Цоја првоборац, из Крагујевца и многи други.

Теорија и пракса долазе први пут масовно до изражаја у Ужицу, једином већем месту из ког су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Немци су предали Ужице Жандармерији и Пећанчевим четницима који, видевши да долазе комунисти, позивају највиђеније грађане да прогласе мобилизацију. Ови, пак, намећу одлуку да се град преда без борбе, с образложењем: „Да видимо шта и ова наша деца хоће“. Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаје проглас: „Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља„. Ускоро у град долазе све комунистичке структуре. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је после да су убили преко 400 особа. „Неке сам убио и маљевима„ – рекао је. Последња група од 50 ухапшеника, а међу њима и академски сликар Михаило Миловановић, убијена је у ноћи између 27. и 28. новембра, уочи повлачења из Ужица.

Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак.Немачки извештаји јављали су о клању жртава, а недићевски о убијању секирама. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Комунисти су педесетих година сакупљали потписе да се Јанковић прогласи за народног хероја, али су одустали јер би то ипак било превише. Али, поставили су му бисту, коју су Чачани првом приликом склонили. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића, док је други рођени брат, Душан, током рата био коректор у једном листу у Београду. То је био разлог да га после рата стрељају. Када су му други ухапшеници у ћелији рекли да ће сигурно преживети, због сестре и шурака, он је одговорио: ‘‘Напротив, ја ћу први бити стрељан!

Масовна убиства грађана у Ужицу, Чачку и другим местима где су 1941. успоставили власт, комунисти су називали „другом фазом револуције“, у којој, према теорији, „треба да се изврши дефинитивни обрачун са класним непријатељем“. Под „првом фазом револуције“ они подразумевају освајање власти свим средствима, а под „другом фазом“ учвршћивање власти, пре свега ликвидацијом стварних и потенцијалних непријатеља њихове странке. Ту „другу фазу“ почели су да спроводе у новим областима које су освојили: у источној Херцеговини и Црној Гори.

На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе“, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу осморо је осуђено на смрт, уз уобичајену конфискацију имовине. Од ових осморо петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица, Блажо, Марко, Мирко и Петар Ковачевић. Првооптужени Новица Ковачевић пре рата је био судија, док је његов рођак Сава Ковачевић био кријумчар дувана.

По злу најчувенији злочин у Црној Гори комунисти су починили на Бадњи дан 1942. године (а и иначе су волели да убијају на велике српске и православне празнике). У колашинском Лугу, на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су на једној дасци написали: „Ово је пасје гробље“. Сведок, који је после неколико месеци посматрао откопавање жртава „пасјег гробља“, пише:

Пред језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића…

Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942„, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. Он пише да су Ј. Б. Тита и његов Централни комитет на нови талас злочина нарочито инспирисали успеси Црвене армије под Москвом и Стаљинов говор на прослави годишњице Октобарске револуције. У првој половини децембра 1941. године они су проценили да је дошло време за успостављање “диктатуре пролетаријата“, као “законом неограничене и на насиљу основане владавине пролетаријата над буржоазијом“.

У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Злочини се умножавају после 4. јануара 1942, када је у Херцеговину упућен Саво Ковачевић са делом Никшићког партизанског одреда. Било је притужби да су херцеговачки комунисти „меки“ у обрачуну са класним непријатељем, па је врх партије сматрао да ће им користити особа која је управо осудила на смрт петоро својих рођака. Ковачевићева десна рука био је још један „народни херој“ Петар Драпшин.

grobnice-srbija

У злочинима је предњачио 1. ударни батаљон, специјално основан за ову намену. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Саво Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, секретар Окружног комитета КПЈ за северну Херцеговину, Миро Попара, доноси закључке са саветовања Врховног штаба и Централног комитета у Иванчићима, о “бескомпромисној борби против ‘петоколонаша’српске националности“. Већ 30/31. јануара Преки војни суд 1. батаљона осуђује на смрт 16 „најистакнутијих разбијача народноослободилачке борбе“ у Дабарској вили. Четворица су стрељана, а осталима је казна изречена условно на годину дана. Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, партизани су27. фебруара под уобичајеним лажним оптужбама на Радачком бријегу стрељали 21 сељака. После „ужасно суровог“ наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Скоко, око убијених заиграли коло.

Један од најмонструознијих злочина одиграо се током 3. и 4. марта у Голобрђу, на Дивљакуши и у Мекој Груди, када партизани стрељају 41 особу. У Ластви су стрељали браћу Петра и Ивана Саичића, којима су као отежавајућу околност узели што су били добровољци на Солунском фронту.У селу Брајићевићи стрељали су 12 старијих људи. После обилног ручка, пред масом света, Драпшин је уперио пиштољ у Милана Зиројевића, рекавши: „Овога гађам у око“. Ипак је промашио, па је несрећника, који је говорио да ништа није крив, дотукао партизан Славко Коцка. Утом је родбина осуђених, до тада у неверици, стала да лелече, док су партизани започели песму и шенлучење, терајући родбину да им се придружи. „Та стравична мешавина песме и лелека остављала је поражавајући утисак на све присутне, изузимајући организаторе и извршиоце тог грозног чина“, пише у својим сећањима Саво Скоко.

Партизанско коло, над још топлим лешевима (буквално), вило се и у Јасенку. Драпшин је ту изјавио: „Морамо убијати и невине заједно са квислинзима да не би нас они убијали“. На игранкама око убијених у селима Мала и Велика Гарева и Добреље партизани су певали своју нову песму: “Што не ваља убићемо, комунизам ширићемо“. У Добрељима су стрељали два старца и једног 13-годишњег дечака, Обрена Николића.

Драпшина, потоњег команданта једне од комунистичких армија, Саво Скоко описује као „психички нестабилну личност“, уз напомену да се ова нестабилност „граничила са лудилом“. Непосредно после рата, у тренуцима психичког растројства, Драпшин је извршио самоубиство, што су комунисти, као и његове злочине, деценијама скривали.

За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да је био још гори и да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености“. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас“.

Само у зборнику докумената Недићеве управе, која су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (цивила) у „Недићевој Србији“, пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртава комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадника, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија. Недићеве власти наставиле су да бележе убиства и наредних година. Августа 1942. године недићевци су евидентирали 18 случајева убистава цивила. На пример: „Трећег августа у селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима“. Или: „Тридесетог августа од стране комуниста убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит“.

Нови велики талас злочина покреће се крајем 1943, када су партизани отпочели са покушајима повратка у Србију. Међу најзверскијим била је ликвидација породице Радић у селу Мали Пожаревац, коју су извршили партизани из Космајског одреда, под командом Марка Никезића. Страдали су глава породице Никола, његова жена Новка, синови Живорад и Милорад и снаја Милева (Живорадова жена). У овом селу убили су укупно 34 особе, у оближњем Малом Поповићу 22, итд. Лакоћу с којом су убијали видимо и у дневнику 1. чете Космајског одреда: „Рад у чети: Читање ‘Пролетера’ са дискусијом. Бријање. Увече је чета извршила ликвидацију једне издајнице из Кусатка“, записано је за 20. јул 1943. А ово је запис за 21. јул: „…Индивидуално читање. Увече чета је извршила ликвидацију једног народног издајника у Кусатку„.

А, онда је стигло „ослобођење…“ Права прилика за извођење „друге фазе револуције“ указала се, иза тенкова Црвене армије, октобра 1944. године. У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали у јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви„, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног“ Београда.„Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости„, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге „На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, гласила је:„Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо„.

partizani-i-ustase-zajedno-april-42-crna-legija-1-proleterska

Овакав наступ комуниста у Србији потврђују и хрватски извори. Према изјави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда Ј. Б. Тито је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали„. (Биланџић је забележио и Титову изјаву из 1974, поводом оптужби да новим уставом Србију жели да сведе на Београдски пашалук. „Па то и хоћу“, рекао је.)

Стојан Прибићевеић известио је један амерички лист 27. јануара 1945. године да се „после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу„. Била је то последица страховитог терора. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи“.

Много година касније, мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила. А Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у целој хрватској престоници.

Припадник КНОЈ-а, Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца, стражарио је шест месеци испод Авале, гледајући како ОЗНА сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. Довозили су их око 9-10 часова увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање. „Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи„, сведочио је Петровић. Он је такође показао масовну гробницу, односно некадашњи немачки ров за стојећи став дуг око километар и по, од скретања за Раљу према Београду, тик изнад друма. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа.„За оних шест месеци док сам ја био по стражама, верујем да је побијено најмање 10.000. А колико је у новембру и децембру, па и у октобру 1944. пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовније“, каже Мија Петровић.

Друга масовна гробница налази се у негдашњим Белимарковићевим воћњацима на Бањици. Овде је током рата било највеће немачко подземно складиште бензина на БалкануКомунисти су цело складиште напунили лешевима, па су поред копали нове масовне гробнице, као и у Лисичјем потоку, у Железничкој колонији и на многим другим местима. Истовремено, концентрациони логор на Бањици није престао да ради, само је променио чуваре.

Судбину престонице, у одговарајућој сразмери, доживели су и сви други градови у Србији. У Нишу, злогласни концентрациони логор на Бубњу наставио је да ради. Нишлије и мештани околних села и варошица убијани су на брду Бубањ, иза зидина Казненог завода, као и на местима где су данас тениски терени и ров иза тврђаве. Једно од највећих стратишта било је у селу Крупац код Алексинца, где су сељаци, много година касније, приликом орања откопавали људске кости. Према минималној процени историчара Александра Динчића, у Алексинцу и околини комунисти су убили преко 600 особа. Засад најдетаљнији попис жртава комуниста сачинили су историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић за чачански крај. Сакупили су имена 1.341 жртве, с тим што за 735 особа није било могуће утврдити од кога су страдале, али поуздано се зна да је реч о противницима комунизма. Овде треба додати још преко 1.000 младића које су комунисти насилно мобилисали и смишљено одводили пред немачке цеви на Сремском и другим фронтовима тога доба. Иницијатива да се откопа једна од масовних гробница, на помоћном игралишту ФК “Борац“, увек је пропадала.

У Крагујевцу, комунисти су највише убијали у Капислани, у кругу војне фабрике, а имали су и логор на Метином брду, такође преузет од нациста. У Крушевцупостоји чак и топоним Маџино гробље, према имену једног комунисте.

У Ужицу, крајем 1944. и почетком 1945, убијали су у Скојевском парку на брду Пора, у Крчагову, где је данас градска болница, у Старом граду (данас: Теразије), као и у траншејама изнад Царине. У Ваљеву су убијали на брду Крушик, испод касарне Петог пука.

Lesevi iz jame Veleta

Жртве лесковачког краја убијане су у околним селима, највише у Славнику, где је постојао и логор. У Горњем Милановцу, многи „народни непријатељи“ издахнули су под мукама у згради старог суда, где је била главна тамница. У самом граду егзекуције су биле на месту званом Гробље. У Ресави сваке ноћи су била стрељања крај друма Свилајнац – Црквенац, а масовна гробница постоји и у Расаднику. Масовне гробнице у Јагодини налазе се у багремару крај пута за Ракитово, у багремару Мике Младеновића и на Коњском гробљу, које се и данас зове Стрелиште, а у Зајечару на брду Краљевица, крај пута за село Вражогрнац, у потоку Змијанац, у јаругама према Бољевцу, на обалама Тимока, у шуми поред Тупижнице…

Као стрелиште у Шапцу послужила је стара тврђава, док је у Пожаревцу највише невиних грађана пало крај старог петровачког пута.
Једна од данашњих општина са највећим бројем жртава комунизма је Аранђеловац. Истраживач Раде Главаш сакупио је више од 500 имена убијених, која ће ускоро бити објављена у његовој књизи. Комплетан попис постоји и за општину Сопот, који садржи 202 имена убијених од комуниста.

У Новом Саду комунисти су убијали „народне непријатеље“ у Рајиној шуми, а у Банату највише у Делиблатској пешчари. На Космету, највише у Косовској Митровици, а постојао је и логор крај манастира Високи Дечани, у коме су кости остављали „кулаци“ из целе Србије.


Извор: Пресс

Преузето srbijadanas.net

patrijarh-varnavaПре тачно 80 година, 1936, Патријарх Варнава је у божићној посланици упозорио српски народ шта ће се десити ако одлучно не одбаци надирући комунизам.
Божићну посланицу из 1936. преносимо у целости:

КОМУНИСТИЧКИ ОТРОВ ЗА ЛАКОВЕРНИ СВЕТ

Браћо и сестре
Децо наша љубазна,

Морамо вас упозорити на противверско и подмукло струјање из иностранства. Ма колико веровали у здрав разум и разборитост нашег света, који још није исцелио љуте ране из минулих ратова, ипак морамо рећи, да се шири комунистички отров, који у нашим данима, изгледа, долази до претећег изражаја.

Прикривен утицај те немани данашњега доба има значај опасности зато, што се она нарочито омладини нашој приказује у једној невиној а примамљивој одећи. Међутим, у самој својој суштини то зло прикрива у себи најстрашнији отров, који непоштедно убија и душевно и физичко здравље. Тај отров разара породицу, грађанско друштво, па и цело народно и државно биће. Он је судбоносан зато, што је заснован на примамљивој и јевтиној лажи: обећава, замислите, свима и сваком рај на земљи!

Лаковеран свет, обузет материјалистичким жудњама а припреман да заборави шта треба да буде напаћени Србин и увек свестан хришћанин, без размишљања прихвата таква вашарска обећања.
Не постоји никаква средина.

Или ћемо бити Срби, свесни своје прошлости и аманета наших отаца и прадедова, или – отпадници нације, интернационалисте, тј. припадници некакве магле, грађани белосветски, рушиоци живота и свега, без националног поноса, без вере, без морала.

Баш због такве опасности наша је дужност на данашњи дан, када се слави и велича МИР ХРИСТОВ, да скренемо пажњу на првом месту родитељима. Омладина је узданица Цркве, народа и Државе. Вечно и свагдашње добро наше омладине има најбоље место у нашем Архипастирском, очинском срцу, као што је децу највише волео и наш Божански Учитељ и Спаситељ (Мт.19,14):

»Ко саблазни (ко наведе на зло) једнога од ових малих, који у Мене верују, боље би му било да себи обеси жрвањ о врат, па да тоне у морску дубину« (Мт.18,7).

Многи и не распитују какви су то извори, одакле извире та отровна сугестија, то разорно семе комунистичке струје! А не питају зато, што се све комунистичке лепе приче заогрћу у невину одећу.

»Као што се сатана претвара у небеског, светлог анђела, тако се исто и сатанине слуге претварају у тобожње слуге правде« (1.Кор.11,14-15).

Главни извор комунистичких превара налази се у безбожништву, у материјалистичком разумевању самога човека, света и живота уопште. Њихова »наука« нема рачуна да појединци, да друштво, народ и човечанство – да сви живе уредним, моралним и богоугодним животом. Неће они то. Њима није потребна Истина. Неће они Бога. Њима је потребна лаж. А у згодном су положају, »јер лаковерни свет гута лепе приче«.

Њима нису потребне никакве везе између земље и Неба, између човека и врховног Творца и Промислитеља. И ако постоји дух, ми сви живимо духовним животом; осећамо да постоји дух, ипак ти нови »вођи« и »усрећитељи« свима стављају брану пред очи и као факири сугерирају свима и свакоме: а, не, духа нема!… Духовни живот не постоји. Постоји само материја. Проповеда се, дакле, једна највећа лаж и лудост, али појединци, нарочито омладина ипак ту лаж прихвата, мири се са њом и обожава те волшебнике!…

Отуда задатак не само Цркве, већ и грађанског друштва, Државе а у првом реду школе, да се спречава ширење безбожности. Без тога све остале противкомунистичке радње остаће без жељеног успеха. Коров се никад не сече, јер после опет израста. Он се из корена чупа.

Ваш свагдашњи
молитвеник у Господу,
патријарх ВАРНАВА

Редакција БКТВНеwс се захваљује господину Радовану Вујошевићу на драгоценим информацијама и архивском садржају.

Преузето bktvnews

titoante__wide-xxlargeЗахваљујући Михаилу Пупину и Јовану Дучићу, подаци о масовним убиствима, прогонима и насилном покатоличавању из Меморадума СПЦ угледали су светло дана у САД, у листу „Американски Србобран“. Међутим, одмах је уследио контранапад од стране бана Шубашића, хрватске емигрантске штампе, али и од српских левичарских листова. Њима је координирао Стеван Дедијер, високи функционер Комунистичке партије Америке, брат Титовог биографа Владимира Дедијера – објашњава др Ђурић

Хрватска појачава свој адвокатски тим који ће покушати да докаже да је Србија над њом извршила геноцид, упркос помирљивим порукама из Београда. Српски историчари кажу да ово није први пут да Загреб дуготрајним парничењем покушава да сакрије одговорност за најсистематичније етничко чишћење у 20. веку, у коме су Срби потпуно избрисани са територија на којима су вековима живели као аутохтоно становништво.

– Срби још нису свесни да су доживели геноцид, јер су скривали злочине над самима собом због Југославије. Морамо већ једном да деиделогизујемо историју и престанемо да представљамо ствари с позиције комунистичке југословенске идеологије, која је била победничка, али после Другог светског рата. Иначе ћемо поновити катастрофалну грешку која је учињена тада прикривањем злочина геноцида у НДХ да би се поново створила „братска заједница“ – упозорава академик проф. др Василије Крестић.

Он подсећа да је први извештај о геноциду над Србима у Независној Држави Хрватској сачинила Српска православна црква, прикупљајући изјаве од избеглица које су се од априла 1941. као река сливале у Србију. Прогнаници су сведочили о најужаснијим убиствима, прекрштавањима у католичанство под претњом смрћу, прогонима и пљачкама.

– Та сведочанства су не само растурана по разним архивима по наређењу комунистичке власти, већ су бацана у смеће. Ја сам за Архив САНУ купио гомилу тих потресних исповести од људи који прекопавају отпаде – открива Крестић.

Синод СПЦ је језиве податке о страдању Срба у НДХ сажео у меморандум који је већ у јулу 1941. предао немачком војном команданту Србије. Упркос очајничким молбама да се српски цивили заштите, одзива није било, иако су немачки обавештајци потврђивали злочине.

– Усташе су приморале десетине хиљада Срба да пређу у католичку веру. Оним православцима који су се томе противили масовно је пререзано грло – ово треба схватити дословно – или им је сва имовина одузета и онда су без ичега протерани из земље – написао је др Еуген Герстенмајер 24. септембра 1941. у извештају немачком министру спољних послова Рибентропу.

Угледни београдски лекар др Милош Секулић је зато 28. септембра 1941, ризикујући живот, у југословенску амбасаду у Цариграду донео сведочанства злочина у НДХ. Меморандум СПЦ је телеграфски прослеђен у Лондон.

– У депешама из Цариграда грозоте погрома у Хрватској и Босни превазилазе све што се може замислити. Рачунају број жртава на 300.000. Симовић уместо ужасавања примећује: „Ко је бројао?“. Али и да је трипут мање, то је страхота. Крњевићу (хрватски министар, први заменик премијера) се у дискусији отела и одбрана хрватских војника – забележио је згрожени министар Милан Грол.

Хрватски министри једногласно су тврдили да су подаци о српским страдањима нетачни и злонамерни, а да буде још горе, придружује им се и део Срба у влади. На пример, др Бранко Чубриловић записује: „Што се више студирао извештај СПЦ о покољима Срба, увиђало се да у њему има поред тачности и извесне злонамерне тенденције“. Они траже да др Секулић дође у Лондон и лично сведочи о стању у земљи.
– Данас је познато да су српски министри који су били против меморандума били на вези са службама Велике Британије и СССР. Њихова идеолошка убеђења била су јача и од здравог разума. Нису их мењали ни када су страдали чланови њихових породица – каже проф. др Вељко Ђурић Мишина.

Он наглашава да је истог тренутка кад је Меморандум СПЦ стигао у Лондон започела перфидна игра заташкавања и дискредитовања података о геноциду над Србима.

– У том шпијунском трилеру учествују и Британци, Совјети и Немци, у потпуно неочекиваним улогама. Постоје индиције да је часни официр Вермахта пуковник Фон Рајсвиц доставио представницима СПЦ фотографије усташких злочина, јер није желео да на Немачку падне љага за такве нечовечности. Истовремено, савезници, Британци и Совјети, саветују краљевској влади да се о злочинима над Србима ћути јер „Југославија мора да опстане по сваку цену“ – каже др Ђурић.

Историчари подсећају да је др Секулић од Цариграда до Лондона, због неуобичајене спорости британске бирократије, путовао скоро месец дана иако је имао статус савезничког дипломатског курира са важним документима.

Док је др Секулић чекао британске визе у Африци, хрватски политичари написали су памфлет као одговор на меморандум СПЦ.

– Рудолф Бићанић, министар у краљевској влади, припремио је контрамеморандум по налогу Ватикана, открио је касније хрватски министар Илија Јукић. Бићанић је послао своје тумачење српских података и Американцима. За зверства је окривљивао Немце, Италијане и усташе и правдао независну Хрватску као израз тежњи хрватског народа потлаченог под „батинашким“ српским режимом. Тврдио је да је меморандум СПЦ изнесен из Србије уз помоћ Немаца, који желе да изазову раздор у избегличкој влади. Ту тезу су прихватили и неки српски политичари, као министар Сава Косановић, који каже: „Овај меморандум је један од најуспелијих аката Гебелсове пропаганде“ – наводи Ђурић.

– Стигао сам у Бристол 1. новембра ујутро. На моје велико изненађење нисам одведен председнику владе већ у неку зграду опкољену жицом и чувану од наоружаних војника. Одвели су ме код једног младог господина који је добро говорио српски. Он ми је изјавио да је Енглез и да је дуго живео у Загребу и радио у енглеском конзулату – забележио је др Секулић.

Београдски лекар узалудно је протестовао зато што га саслушавају и што му је одузета дипломатска пошта коју је носио.

– Пошто сам преноћио у тој згради, којом приликом ми нису дали ни најосновније ствари, онај исти „Загрепчанин“ позвао ме је и рекао да сама слободан и да могу да идем у Кингстон хаус где се налази председник Краљевске владе – пише др Секулић.

Српски министри у влади били су ужаснути Секулићавим сведочењем, али су ћутали јер је генерал Симовић претио да неће дозволити да му „великосрби“ растурају Југославију. Крајем новембра на конференцији за штампу Симовић пред више од 200 новинара забрањује др Секулићу да говори о садржају меморандума тврдећи да „то може да растури Југославију“.

– Ипак, захваљујући Михаилу Пупину и Јовану Дучићу, подаци о масовним убиствима, прогонима и насилном покатоличавању из Меморадума СПЦ угледали су светло дана у САД, у листу „Американски Србобран“. Међутим, одмах је уследио контранапад од стране бана Шубашића, хрватске емигрантске штампе, али и од српских левичарских листова. Њима је координирао Стеван Дедијер, високи функционер Комунистичке партије Америке, брат Титовог биографа Владимира Дедијера – објашњава др Ђурић.

Он наводи да је оригинални меморандум наводно нестао 1944, кад су комунисти узели власт у Београду.

– Документација коју су правили Комесаријат за избеглице Томе Максимовића и Српска православна црква, где је најважнији посао обављао академик Радослав Грујић, после рата је распарчана у архиве Југославије, Србије, Удбе, Маршалата, а нешто је остало и у Синоду, али никада није публиковано. Грујић и Максимовић, најзаслужнији за спасавање избеглица и документовање злочина, проглашни су сараднициима непријатеља и одузета су им сва грађанска права – каже др Ђурић.

За разлику од њих, људи који су се борили против меморандума, Иван Шубашић, Рудолф Бићанић, Бранко Чубриловић, Саво Косановић, Душан Симовић у Брозовој Југославији остају узорни грађани који обављају значајне политичке и академске функције.

Масовне злочине у НДХ, које су демантовали хрватски министри у краљевској влади у егзилу, потврдио је вископозиционирани католички свештеник др Крунослав Драгановић, организатор „пацовских канала“ којима је хиљаде усташких и нацистичких злочинаца побегло у јужну Америку.

– Кад сам дознао за многобројна и тешка дела у више места у земљи, највише против српског елемента, сматрао сам својом људском и кршћанском дужношћу изнети те ствари пред др Павелића као шефа државе и шефа усташа, те одлучно затражити да те страхоте престану… „Част хрватског народа је укаљана, невино проливена крв вапије за осветом. Јадни хрватски народ који ће сутра плаћати оно што се данс чини у његово име“ – забележио је Драгановић у дневнику из 1941. недавно откривеном у Београду.

Преузето KURIR

Фото: ReutersНико Србе није поразио дубље и далекосежније него што су то урадили комунисти, а Латинка Перовић је последње велико име из оперативне групе југословенских комуниста који су проводили дрезденски налог из 1928. по ком се и данас ради.

То може да се назове обилазак градилишта по окончању радова, вожња почасног круга, плес победника на месту злочина… како коме драго, али да се ради о победнику, ликовању, одоцнелом сладострашћу, у то нема сумње. Реч је о Латинки Перовић и једном програму написаном и усвојеном 1928. године, у Дрездену, на Четвртом конгресу КПЈ. Тај програм никада није одбачен, повучен, ревидиран. Он је и данас на столу, по њему се и данас ради (не падајте у заблуду због чињенице да КПЈ формално не постоји, да су комунисти поражени), остало је још понешто за работу на градилишту званом Југославија.

Подсећам, на Четвртом конгресу КПЈ усвојен је програм чија основна поставка гласи: разбити Југославију, формирати самосталне државе Словенију, Хрватску, Црну Гору и Македонију, одвојити Војводину од Србије, подржати Албанце да направе државу у чији би састав ушле све територије на којима они чине већину и константно, каже програм, водити борбу против „српског хегемонизма“.

Beograd, 11. marta 2013 - Istoricarka Latinka Perovic tokom danasnjeg predstavljanja cetvrte knjiga "Izabranih dela Zorana ?undica" pod naslovom "Politika, drustvo, Rasprave,clanci i eseji" u izdanju Fondacije "dr. Zoran ?indic" i Narodne biblioteke u amfiteatru Narodne biblioteke u Beogradu. FOTO TANJUG / ZORAN ZESTIC / bb / dmm

Латинка Перовић, секретар Савеза комуниста Србије 1968-1972. године, а последњих година „другосрбијанцима“ је замена за Тита, Иву Лолу Рибара, Кардеља, Стамболића, Кочу… Фото: Зоран Жестић/Танјуг

Све је урађено, или готово све. Око Војводине постоје одређене потешкоће, али ради се на томе. Посебни притисци нас тек чекају. Нема овде простора да се подсетимо како је, с ким, под којим условима програм из 1928. године реализован, што на крају крајева и није претерано важно: реализован је. Борба против „српске хегемоније“ није прекидана чак ни малим одморима. Сви национализми су опасни (као), али српски је најопаснији.

Латинка Перовић је последње велико име из оперативне групе југословенских комуниста који су проводили дрезденски налог. Била је секретар Савеза комуниста Србије 1968-1972. године, а последњих година „другосрбијанцима“ је замена за Тита, Иву Лолу Рибара, Кардеља, Стамболића, Кочу… за све што смо подводили под појам Југославија, са покрајинама осакаћеном и вишеструко условљеном Србијом.

Латинка је написала књигу „Доминантна и нежељена елита“; тринаест портрета личности по њеном избору, којима је дала префикс елитних. Сви осим једног имају позитивну конотацију а онај један је, погађате, Добрица Ћосић. Књига је до сада промовисана у Београду, Подгорици, Новом Саду, Загребу, Тузли… Остали су Скопље, Љубљана и Приштина па да се затвори тај почасни круг победника.

Kонцепт ликвидације Југославије разрађен у одлукама IV конгреса КПЈ [Дрезден, 1928]. Југославија je имала да сe распадне на посебне независне државе – Хрватску, Црну Гору, Македонију, Словенију; Србија сe и не помиње, док ће сe мађарска и албанска национална мањина отцепити, јер je њихову земљу, наводно, „анектирала“ српска буржоазија; тражила сe сарадња са великоалбанским Косовским комитетом [као што сe на другој страни пружала подршка хрватским усташама у Лици, 1932]. Комбинације о броју „независних“ држава и уопште о начину и резултату распада Југославије стално су сe потом мењале, али сe и 1934. године још гледа на Србе у Југославији ван Србије [а изричито и на Косову] као на „окупаторе“ које треба „прогнати“. Изворsivisoko

На промоцији у Загребу главни је био Будимир Лончар, последњи шеф дипломатије Титове Југославије, а главна теза да је Југославију срушио српски национализам, с Ћосићем на челу. Хрватски национализам, као такав, за Латинку и братију око ње не постоји. На истој промоцији, Мика Трипало и Савка Дабчевић Кучар представљени су као бранитељи Југославије од српске хегемоније.

Нико Србе није поразио дубље и далекосежније него што су то урадили комунисти.

Аутор: Ратко Дмитровић
Извор: Новости

Преузето МАГАЦИН

KRCUN SA TITOMО злочинима комуниста током и после Другог светског рата, у посткомунистичким земљама, почело је да се говори када је пао Берлински зид, 1989. године. Новоформиране демократске владе отварале су тајне досијее, откопавале масовне гробнице, правиле пописе жртава и достојно их сахрањивале.

Од бивших југословенских република најпре се огласила Словенија, откопавајући масовне гробнице жртава комуниста. Онда је тајне архиве отворила и Хрватска, објављујући документа о поратним ликвидацијама у Загребу, да би 31. марта Загреб повукао први корак раписујући међународну потерницу за 86-годишњим Симом Дубајићем, некадашњим Титовим мајором, којег терете за убиство 13.000 ратних заробљеника на Кочевском рогу 1945. године.

Тако је иронијом судбине Хрватска постала прва земља бивше Југославије која је расписала потерницу за једним партизаном. Иронијом судбине јер су комунисти после рата највеће чистке правили у Србији, где то питање никад није дошло на дневни ред.

Све кривичне пријаве поднете против комуниста до сада су одбијене, забрањено је откопавање безбројних масовних гробница, док приступ добро чуваним документима зависи искључиво од сналажљивости појединих ентузијаста. А, такав случај постоји још само у Русији, где милиони невино побијених људи после рушења друштвеног поретка још нису избројани, иако су недвосмислено показали две ствари: прво, једном покренути талас масовних злочина не зауставља се чином освајања власти, и друго, пре или касније комунисти почињу да се убијају и међусобно.

Тако је Стаљин поубијао готово целу гарнитуру Лењинових револуционара, да би се потом окренуо и против својих сарадника.У злогласним стаљинистичким чисткама убијено је и више од 100 југословенских комуниста – много више него што их је у Краљевини Југославији убила Жандармерија. Нестајали су Срби да би на њихово место били постављани Хрвати и Словенци.

Од 20 чланова последњег предратног Централног комитета Комунистичке партије Југославије у Москви је 1937. године ликвидирано њих 19. Саучесник у овим убиствима био је последњи, двадесети члан Централног комитета – Јосип Броз Тито. Он је тада постављен на чело КПЈ, где је наставио да примењује опробани стаљинистички метод: ликвидирати све стварне и потенцијалне непријатеље, почев од оних у својој близини.

У израз „класни непријатељ“, по директиви Коминтерне, од 9. маја 1941. потпале су две групе људи: чланови идеолошког покрета националистичког или верског карактера, свештеници, чланови полиције, официри, дипломатски и грађански службеници уколико одбију да се сврстају на страну револуционарних снага, као и сви чланови владајуће династије и свако лице за које се зна да се активно противило припремама или извршењу револуције…

Директива је, дакле, захтевала убиства широког круга људи, што је ускоро почело да се спроводи у дело. Најпре у Србији. И најпре по српским варошима и селима. И опет је употребљен познати рецепт са слањем Лењина да диже револуцију и разбија систем „изнутра“.

Очекујући отпор Срба, 1941. године у Србију стиже 400 професионалних револуционара, пронађених у окупираним европским земљама, где су се склонили после пораза у Шпанском грађанском рату. На челу је Јосип Броз Тито. Пошто се показало да 400 револуционара није довољна бројка, они су потражили савезнике у робијашима одбеглим из затвора током априлском слома. Тако се у партизанима нашао и најпознатији криминалац у земљи Дража Глигоријевић, који је априла 1941. чекао извршење смртне казне, затим злогласни разбојник са Космаја Милосав Живановић Чаруга, Александар Живаљевић Цоја, звани Цоја првоборац, из Крагујевца и многи други.


Стравичну слику комунисти су оставили и у Чачку. У подрумима катастарске управе и соколског дома пронађени су лешеви без главе, док су у подруму испод среског начелства нађени људске очи и просут мозак.
 Немачки извештаји јављали су о клању жртава, а недићевски о убијању секирама. Главни егзекутор био је Милан Бата Јанковић, који је симболично носио црвену рукавицу без прстију, на левој руци, а убијао је чекићем. Комунисти су педесетих година сакупљали потписе да се Јанковић прогласи за народног хероја, али су одустали јер би то ипак било превише. Али, поставили су му бисту, коју су Чачани првом приликом склонили. Милан је био рођени брат Милке Минић, супруге једног од водећих комуниста Милоша Минића, док је други рођени брат, Душан, током рата био коректор у једном листу у Београду. То је био разлог да га после рата стрељају. Када су му други ухапшеници у ћелији рекли да ће сигурно преживети, због сестре и шурака, он је одговорио: ‘‘Напротив, ја ћу први бити стрељан!“Теорија и пракса долазе први пут масовно до изражаја у Ужицу, једином већем месту из ког су се Немци повукли без борбе, 21. септембра 1941. Немци су предали Ужице Жандармерији и Пећанчевим четницима који, видевши да долазе комунисти, позивају највиђеније грађане да прогласе мобилизацију. Ови, пак, намећу одлуку да се град преда без борбе, с образложењем: „Да видимо шта и ова наша деца хоће“. Већ 1. октобра командант Ужичког партизанског одреда, Душан Јерковић, издаје проглас: „Главни циљ наше борбе јесте уништење наших класних непријатеља„. Ускоро у град долазе све комунистичке структуре. Богате, угледне и непокорне грађане комунисти масовно хапсе и стрељају изнад касарне у Крчагову. Један од главних егзекутора, Владан Мићић из Пожеге, сведочио је после да су убили преко 400 особа. „Неке сам убио и маљевима„ – рекао је. Последња група од 50 ухапшеника, а међу њима и академски сликар Михаило Миловановић, убијена је у ноћи између 27. и 28. новембра, уочи повлачења из Ужица.

Масовна убиства грађана у Ужицу, Чачку и другим местима где су 1941. успоставили власт, комунисти су називали „другом фазом револуције“, у којој, према теорији, „треба да се изврши дефинитивни обрачун са класним непријатељем“. Под „првом фазом револуције“ они подразумевају освајање власти свим средствима, а под „другом фазом“ учвршћивање власти, пре свега ликвидацијом стварних и потенцијалних непријатеља њихове странке. Ту „другу фазу“ почели су да спроводе у новим областима које су освојили: у источној Херцеговини и Црној Гори.

На основу Титових наређења, комунистички преки судови слали су људе у смрт по кратком поступку и без права жалбе. „Ова пресуда је извршна и противу исте нема мјеста жалбе“, писао је Сава Ковачевић, председник Преког војног суда Никшићког партизанског одреда. Од 19 оптужених на овом процесу осморо је осуђено на смрт, уз уобичајену конфискацију имовине. Од ових осморо петоро су били рођаци Саве Ковачевића: Новица, Блажо, Марко, Мирко и Петар Ковачевић. Првооптужени Новица Ковачевић пре рата је био судија, док је његов рођак Сава Ковачевић био кријумчар дувана.

По злу најчувенији злочин у Црној Гори комунисти су починили на Бадњи дан 1942. године (а и иначе су волели да убијају на велике српске и православне празнике). У колашинском Лугу, на десној обали Таре, над телима 240 унакажених грађана разапели су лешину пса на даскама у облику крста. Затим су на једној дасци написали: „Ово је пасје гробље“. Сведок, који је после неколико месеци посматрао откопавање жртава „пасјег гробља“, пише:

Пред језивим призором немо стојимо сви, нарочито родбина. Она не може да препозна лешеве својих милих и драгих, јер су страшно унакажени и без појединих делова тела. Руке и ноге су им поломљене; зуби повађени грубим клештима још док су били живи; лобање су им размрскане дрвеним маљевима, чије су ударце чули становници најближих кућа оне свете ноћи уочи Божића…

Најобимнији рад о комунистичким злочинима у Херцеговини, двотомну књигу „Крваво коло херцеговачко 1941-1942„, објавио је бивши херцеговачки партизан и високи официр Титове армије, др Саво Скоко. Многобројна документа Скоко је употпунио сведочењима партизана очевидаца догађаја. Он пише да су Ј. Б. Тита и његов Централни комитет на нови талас злочина нарочито инспирисали успеси Црвене армије под Москвом и Стаљинов говор на прослави годишњице Октобарске револуције. У првој половини децембра 1941. године они су проценили да је дошло време за успостављање “диктатуре пролетаријата“, као “законом неограничене и на насиљу основане владавине пролетаријата над буржоазијом“.

У прве велике злочине комуниста у Херцеговини спада убиство тројице калуђера у манастиру Дужи, 23. децембра 1941. Били су то стари руски калуђери, избегли после 1917. године од бољшевичког терора. Злочини се умножавају после 4. јануара 1942, када је у Херцеговину упућен Саво Ковачевић са делом Никшићког партизанског одреда. Било је притужби да су херцеговачки комунисти „меки“ у обрачуну са класним непријатељем, па је врх партије сматрао да ће им користити особа која је управо осудила на смрт петоро својих рођака. Ковачевићева десна рука био је још један „народни херој“ Петар Драпшин.

grobnice-srbija

У злочинима је предњачио 1. ударни батаљон, специјално основан за ову намену. За команданта је постављен Владо Шегрт, а у штабу су били Саво Ковачевић, Љубо Ковачевић и Милија Станишић. Дан по оснивању ове јединице, секретар Окружног комитета КПЈ за северну Херцеговину, Миро Попара, доноси закључке са саветовања Врховног штаба и Централног комитета у Иванчићима, о “бескомпромисној борби против ‘петоколонаша’српске националности“. Већ 30/31. јануара Преки војни суд 1. батаљона осуђује на смрт 16 „најистакнутијих разбијача народноослободилачке борбе“ у Дабарској вили. Четворица су стрељана, а осталима је казна изречена условно на годину дана. Под непосредном командом Саве Ковачевића и Петра Драпшина, партизани су27. фебруара под уобичајеним лажним оптужбама на Радачком бријегу стрељали 21 сељака. После „ужасно суровог“ наступа и стрељања пред великим народним збором, партизани су, пише Скоко, око убијених заиграли коло.

Један од најмонструознијих злочина одиграо се током 3. и 4. марта у Голобрђу, на Дивљакуши и у Мекој Груди, када партизани стрељају 41 особу. У Ластви су стрељали браћу Петра и Ивана Саичића, којима су као отежавајућу околност узели што су били добровољци на Солунском фронту. У селу Брајићевићи стрељали су 12 старијих људи. После обилног ручка, пред масом света, Драпшин је уперио пиштољ у Милана Зиројевића, рекавши: „Овога гађам у око“. Ипак је промашио, па је несрећника, који је говорио да ништа није крив, дотукао партизан Славко Коцка. Утом је родбина осуђених, до тада у неверици, стала да лелече, док су партизани започели песму и шенлучење, терајући родбину да им се придружи. „Та стравична мешавина песме и лелека остављала је поражавајући утисак на све присутне, изузимајући организаторе и извршиоце тог грозног чина“, пише у својим сећањима Саво Скоко.

Партизанско коло, над још топлим лешевима (буквално), вило се и у Јасенку. Драпшин је ту изјавио: „Морамо убијати и невине заједно са квислинзима да не би нас они убијали“. На игранкама око убијених у селима Мала и Велика Гарева и Добреље партизани су певали своју нову песму: “Што не ваља убићемо, комунизам ширићемо“. У Добрељима су стрељали два старца и једног 13-годишњег дечака, Обрена Николића.

Драпшина, потоњег команданта једне од комунистичких армија, Саво Скоко описује као „психички нестабилну личност“, уз напомену да се ова нестабилност „граничила са лудилом“. Непосредно после рата, у тренуцима психичког растројства, Драпшин је извршио самоубиство, што су комунисти, као и његове злочине, деценијама скривали.

За Павла Ковачевића, партијског руководиоца Оперативног штаба за Херцеговину, Скоко каже да је био још гори и да се његов екстремизам граничио „са неком врстом менталне поремећености“. Ковачевић је лично учествовао у суђењу и убиству свог оца Петра, 8. марта 1942. у Грахову. Када му је сутрадан у канцеларију дошла мајка и питала да ли може видети мужа, син јој је хладнокрвно одговорио: „Не можеш, убили смо га ноћас“.

Само у зборнику докумената Недићеве управе, која су сами комунисти одабрали и објавили 1965. године, наведено је око 1.000 имена њихових жртава (цивила) у „Недићевој Србији“, пре јесени 1944. године. Само једна допуна списка жртава комунизма из 1941. године садржи 76 имена земљорадника, чиновника, домаћица, свештеника, занатлија. Недићеве власти наставиле су да бележе убиства и наредних година. Августа 1942. године недићевци су евидентирали 18 случајева убистава цивила. На пример: „Трећег августа у селу Негришори (Гуча) убијен је од стране партизана Миломир Давидовић, који је раније био у партизанским редовима, па је одрекао сарадњу комунистима“. Или: „Тридесетог августа од стране комуниста убијен је у Страгарима (срез Орашачки) Мирон Ђурић, архимандрит“.

Нови велики талас злочина покреће се крајем 1943, када су партизани отпочели са покушајима повратка у Србију. Међу најзверскијим била је ликвидација породице Радић у селу Мали Пожаревац, коју су извршили партизани из Космајског одреда, под командом Марка Никезића.Страдали су глава породице Никола, његова жена Новка, синови Живорад и Милорад и снаја Милева (Живорадова жена). У овом селу убили су укупно 34 особе, у оближњем Малом Поповићу 22, итд. Лакоћу с којом су убијали видимо и у дневнику 1. чете Космајског одреда: „Рад у чети: Читање ‘Пролетера’ са дискусијом. Бријање. Увече је чета извршила ликвидацију једне издајнице из Кусатка“, записано је за 20. јул 1943. А ово је запис за 21. јул: „…Индивидуално читање. Увече чета је извршила ликвидацију једног народног издајника у Кусатку„.

А, онда је стигло „ослобођење…“ Права прилика за извођење „друге фазе револуције“ указала се, иза тенкова Црвене армије, октобра 1944. године. У одушевљењу што су се дочепали главног града, комунисти су се тешко обуздавали у јавним иступима. „Србији није довољно пуштено крви„, рекао је Милован Ђилас у првој изјави из „ослобођеног“ Београда. „Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости„, рекао је Ј. Б. Тито у говору на Бањици новембра месеца. Прва изјава „полудивљег“ Слободана Пенезића Крцуна, како га назива писац књиге „На страшном суду“ др Радоје Вукчевић, гласила је: „Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо„.

partizani-i-ustase-zajedno-april-42-crna-legija-1-proleterska

Овакав наступ комуниста у Србији потврђују и хрватски извори. Према изјави Душана Биланџића, на седници Политбироа Комунистичке партије десет дана по заузимању Београда Ј. Б. Тито је рекао: „Ми се у Србији морамо понашати као у земљи коју смо окупирали„. (Биланџић је забележио и Титову изјаву из 1974, поводом оптужби да новим уставом Србију жели да сведе на Београдски пашалук. „Па то и хоћу“, рекао је.)

Стојан Прибићевеић известио је један амерички лист 27. јануара 1945. године да се „после ослобођења Београда… читаву недељу дана цивили нису усуђивали да изађу на улицу„. Била је то последица страховитог терора. Према подацима америчког министарства војске, комунисти су у Београду стрељали „између 13.000 и 30.000 људи“.

Много година касније, мајор ОЗНА Милан Трешњић сведочио је да је у кварту којим је он командовао убијено 800 цивила. А Београд је имао 16 квартова. Када су откривена документа ОЗНА у Загребу, испоставило се да су комунисти више људи убили у једном београдском кварту него у целој хрватској престоници.

Припадник КНОЈ-а, Мија Петровић из села Бадњевац код Крагујевца, стражарио је шест месеци испод Авале, гледајући како ОЗНА сваке ноћи стреља цивиле довезене камионима из Београда. Довозили су их око 9-10 часова увече, сакупљали их у подрумима кућа београдских трговаца са леве стране крагујевачког друма, а онда свлачили и изводили на стрељање. „Слушао сам и плач и јаук тих жртава док су их ти београдски ознаши тукли, рукама, ногама и кундацима, јер су се они једва кретали, а јака зима, они јадници голи„, сведочио је Петровић. Он је такође показао масовну гробницу, односно некадашњи немачки ров за стојећи став дуг око километар и по, од скретања за Раљу према Београду, тик изнад друма. Како је која група стрељана, ров је затрпаван, а и данас се виде касније настала улегнућа.„За оних шест месеци док сам ја био по стражама, верујем да је побијено најмање 10.000. А колико је у новембру и децембру, па и у октобру 1944. пострељано, не знам, али сам слушао од других да су за та два-три месеца стрељали масовније“, каже Мија Петровић.

Друга масовна гробница налази се у негдашњим Белимарковићевим воћњацима на Бањици. Овде је током рата било највеће немачко подземно складиште бензина на БалкануКомунисти су цело складиште напунили лешевима, па су поред копали нове масовне гробнице, као и у Лисичјем потоку, у Железничкој колонији и на многим другим местима. Истовремено, концентрациони логор на Бањици није престао да ради, само је променио чуваре.

Судбину престонице, у одговарајућој сразмери, доживели су и сви други градови у Србији. У Нишу, злогласни концентрациони логор на Бубњу наставио је да ради. Нишлије и мештани околних села и варошица убијани су на брду Бубањ, иза зидина Казненог завода, као и на местима где су данас тениски терени и ров иза тврђаве. Једно од највећих стратишта било је у селу Крупац код Алексинца, где су сељаци, много година касније, приликом орања откопавали људске кости. Према минималној процени историчара Александра Динчића, у Алексинцу и околини комунисти су убили преко 600 особа. Засад најдетаљнији попис жртава комуниста сачинили су историчари Горан Давидовић и Милош Тимотијевић за чачански крај. Сакупили су имена 1.341 жртве, с тим што за 735 особа није било могуће утврдити од кога су страдале, али поуздано се зна да је реч о противницима комунизма. Овде треба додати још преко 1.000 младића које су комунисти насилно мобилисали и смишљено одводили пред немачке цеви на Сремском и другим фронтовима тога доба. Иницијатива да се откопа једна од масовних гробница, на помоћном игралишту ФК “Борац“, увек је пропадала.

У Крагујевцу, комунисти су највише убијали у Капислани, у кругу војне фабрике, а имали су и логор на Метином брду, такође преузет од нациста. У Крушевцупостоји чак и топоним Маџино гробље, према имену једног комунисте.

У Ужицу, крајем 1944. и почетком 1945, убијали су у Скојевском парку на брду Пора, у Крчагову, где је данас градска болница, у Старом граду (данас: Теразије), као и у траншејама изнад Царине. У Ваљеву су убијали на брду Крушик, испод касарне Петог пука.

Lesevi iz jame Veleta

Жртве лесковачког краја убијане су у околним селима, највише у Славнику, где је постојао и логор. У Горњем Милановцу, многи „народни непријатељи“ издахнули су под мукама у згради старог суда, где је била главна тамница. У самом граду егзекуције су биле на месту званом Гробље. У Ресави сваке ноћи су била стрељања крај друма Свилајнац – Црквенац, а масовна гробница постоји и у Расаднику. Масовне гробнице у Јагодини налазе се у багремару крај пута за Ракитово, у багремару Мике Младеновића и на Коњском гробљу, које се и данас зове Стрелиште, а у Зајечару на брду Краљевица, крај пута за село Вражогрнац, у потоку Змијанац, у јаругама према Бољевцу, на обалама Тимока, у шуми поред Тупижнице…

Као стрелиште у Шапцу послужила је стара тврђава, док је у Пожаревцу највише невиних грађана пало крај старог петровачког пута.
Једна од данашњих општина са највећим бројем жртава комунизма је Аранђеловац. Истраживач Раде Главаш сакупио је више од 500 имена убијених, која ће ускоро бити објављена у његовој књизи. Комплетан попис постоји и за општину Сопот, који садржи 202 имена убијених од комуниста.

У Новом Саду комунисти су убијали „народне непријатеље“ у Рајиној шуми, а у Банату највише у Делиблатској пешчари. На Космету, највише у Косовској Митровици, а постојао је и логор крај манастира Високи Дечани, у коме су кости остављали „кулаци“ из целе Србије.

Аутор Милослав Самарџић

Извор ЦЕОПОМ ИСТИНА

Како је почела сарадња бољшевика и Павелићевих следбеника. Југословенски комунисти у усташком покрету препознали “револуционарни карактер” који се бори против Београдa.

 Међу првим земљама с којима је Совјетски Савез успоставио дипломатске односе била је фашистичка Италија. Рим и Москва, иако су им идеологије биле супротне, једно време имале су истоветан циљ: уништење европског поретка утврђеног међународним мировним уговорима. У оквиру тог циља поклопио се заједнички интерес да је неопходно растурити Југославију као “вештачку версајску творевину”. Спроводећи своју политику и преко Коминтерне, Стаљин је лоше процењивао да му од фашизма не прети никаква опасност, јер је окренут против земаља западне демократије. Био је убеђен да ће се та два буржоаска блока међусобно уништавати и да би такав њихов однос помогао у “извођењу” светске револуције. Зато је са Италијом најпре дошло до сарадње на организованом тероризму.

Бољшевици су оправдавали терористичке акције појединаца, тврдећи да би убиства појединих представника режима могла да заплаше и дезорганизују државну власт. У својој политици разбијања Југославије, Коминтерна је подржавала и подстицала националне организације и групе на Балкану које су се служиле терором и таквом активношћу могле да изазову шире сукобе међу државама на европском простору. Двадесетих година прошлог века, у Бечу је организована и група југословенских комуниста, као “војна ћелија за специјалне задатке”. Групом је руководио Мустафа Голубић, некада припадник “Црне руке”, за кога се у то време сумњало да се бави конспиративним радом, између осталог и планирањем атентата на краља Александра.

Усташки покрет у Хрватској је настао из Хрватске странке права, чији је оснивач био Јосип Франк, због тога су припаднике ове странке називали франковци. Иако су били безначајна политичка организација, издвајали су се радикалним циљевима. Најзначајни је био издвајање Хрватске из Југославије. Франковци су се од определили да им главно дејство буде из иностранства. У Бечу је био огранак, на чијем се челу налазио барон Стјепан Саркотић, бивиши генерал аустроугарске војске, а у Будимпешти Иво Франк, син оснивача странке. У Загребу је странком руководио адвокат Анте Павелић. Он је формирао терористичку организацију “Хрватски домобран”, која је заправо зачетак усташке организације.

Павелић 19. јануара 1929. године напушта земљу. У Бечу и Будимпешти повезује се са хрватском емиграцијом, а затим у Софији с вођстном ВМРО. Заједничи циљ је – рушити Југославију.

Јуна те године Павелић се састаје са важним људима из италијанског министарства. Он тражи да се што пре Хрвати наоружају и добро организују. Други његов захтев је – убити краља Александра – јер би се после тога Југославија распала. Представници Рима прихватају ове захтеве, па је италијанска влада већ од јесени 1929. финансира усташку организацију са 200.000 лира месечно. Тада је то значајна сума новца.Истовремено Министарство иностраних послова у Риму формира специјално одељење које има задатак да пружа новчану помоћ и обезбеђује оружје. Колики је значај овој сарадњи давала италијанска страна говори податак да је ускоро по Павелићевом доласку у Италију дошло и до његовог сусрета са с Мусолинијем.

Југословенски комунисти с будном пажњом прате Павелићеве активности у иностранству. Разлог је једноставан, заједничка сарадња јер они у усташком покрету препознају “револуционарним карактер” пошто се одлучно бори против режима у Београду. Тадашњи односи Југославије и Италије наговештавали су ћи могућност избијања рата који је требало искористити “у борби против српског империјализма”. Секретар КПЈ Милан Горкић залагао се за “стратешки споразум” са Италијом и Мађарском, и то по цену уступања неких области тим државама. Директиве из Москве тражиле су стварање “борбеног споразума” с националним организацијама, и да комунисти шаљу своје људе у Павелићеве војне одреде, да тамо изнутра раде. Захтев да се комунисти упуте у Јанка Пусту, где су се обучавали хрватски терористи, стигао је после сазнања да Павелић планира да у Југославију убаци усташке групе, обучене за “герилску борбу”. Ни усташки логори у Италији нису прошли без присуства кумунистичких емисара. Њихов задатак је био да се обавесте о усташкој спремности за заједничке акције.

– Метод рада комуниста био је и успостављање директног контакта с појединим усташким првацима, у првом реду с Бранком Јелићем и Младеном Лорковићем у Берлину. Комунисти су настојали да у усташким организацијама и ВМРО задобију утицај и спроводе своју политику, али уместо да стекну водећи положај и управљају њиховим радом, догађало се да су потпадали под утицај ових терористичких група, сводећи своју улогу на подршку и учешће у њиховим акцијама – писао је поводом ових догађаја др Бранислав Глигоријевић.

Припреме за устанак у Хрватској почеле су средином 1931. године. План је био да почне у Лици, јер је преко Велебита најлакше било допремити оружје и муницију. Човек за везу у замљи био је Андрија Артуковић, адвокат из Госпића, челник терористичке организације “Хрватска национална омладина”. Почетком 1932. у Бечу Павелић даје Артуковићу десет милона лира помоћи за организацију побуне. Нешто доцније, на новом састанку, на италијанско-аустријској граници, Артуковић подноси извештај: “Припреме се успешно одвијају, ситуација је повољна, организовано је усташко језгро, на чијем је челу Јуца Рукавина, бивши аустроугарски официр. Може да се рачуна на 3.000 људи, које само треба наоружати”. У марту, у Трсту се састаје усташки штаб: Павелић, Густав Перчец, Бранимир Јелић, Серваци. Разрађени су детаљи устанка. Циљ је био да се прошири по Хрватској, док би Далмацију требало препустити окупацији фашистичке милиције. Овај податак очито говори да је Павелић још тада прихватио да Далмација у будућности припадне Италији.

“Устанак је започео 7. септембра 1932, када је десетак униформисаних усташа с наоружањем пребачено са италијанске територије, преко Задра. Њихова акција свела се на напад на жандармеријску станицу у Брушанима. Жандарми су, међутим, одбили напад и касније, у потери, убили једног усташу, док су се остали разбежали, остављајући за собом седам сандука експлозива и муниције италијанске производње. Иако је руководство КПЈ упутило проглас “цијелом хрватском народу” да свом снагом подупру усташе, њихова акција није наишла ни на какав одзив. Југословенске власти концентрисале су у Далмацији велике војне снаге и предузеле чишћење терена. У тој акцији ухапшен је један од коловођа, Јуца Рукавина, док је Андрија Артуковић успео да побегне из земље. Читав овај подухват, назван “Лички устанак”, дуго и темељито припреман од стране усташа и италијанских фашиста, претпрео је потпуни неуспех. То је коначно уверило Павелића и његове моћне заштитнике да у Југославији не може да рачуна ни на какву масовнију акцију. Преостало му је оно чему је био вичан, а то је извођење појединачних терористичких акција без борбе, из заседе – пише др Бранислав Глигоријевић.

Оружани упад усташке организације није прошао без потпоре југословенских комуниста. Поред прогласа “цијелом хрватском народу” да се прикључи Павелићевим следбеницима, организовали су и своје акције. У архивском фонду Милана Стојадиноваћа може да се пронађе извештај Евгенија Жукова из тог периода из кога се види да у терористичким активностима у Југославији комунисти нису имали већег успеха. Из овог документа се види и да је у априлу 1932. похапшена група нижих официра, која је по налогу руководства КПЈ припремала пуч у 45. пешадијском пуку у Марибору, с циљем да преузму власт у овом граду. У то време, ухапшена јс и група од четрдесетак комуниста у Бихаћу, међу којима је био и Оскар Давичо, која је припремала напад на тамошњи гарнизон, како би дошла до оружја. Исте године припреман је и “оружани устанак” комуниста и федералиста у Црној Гори, и у ту сврху набављано је оружје из Италије. Према замисли главног стратега Адолфа Мука, једног од југословенских коминистичких првака, циљ устанка је био директно припајање Црне Горе Совјетској унији.

ПРВИ КОМУНИСТИЧКИ УСТАНАК

Након увођења шестојануарске диктатуре у Југославији, КПЈ је позвала на оружани отпор. Та 1929. година је обележена серијом оружаних окршаја комуниста и полиције. На челу Партије налазио се Јован Малишић, који се по земљи кретао под именом Милан Мартиновић. Он и његови следбеници су узалуд покушавали да покрену масе на “оружани устанак” путем изолованих уличних борби. Скојевци су били углавном истурени у овим уличним побунама. Улазили су у оружане окршаје с полицијом, убијали жандарме, али и сами гинули. Ова тактика КПЈ је изазвала оштре одмазде полиције. Последице су биле да је убијено више десетина комуниста, међу којима су биле и вође, укључујући Малишићевог заменика Ђуру Ђаковића. Неколико стотина чланова КПЈ је ухапшено.

Основни циљ ове акције није више био свргавање буржоазије класном борбом, већ рушење југословенске државе. Упућивани су позиви народу у Хрватској, Словенији, Црној Гори и Македонији да с оружјем изборе националну самосталност. У прогласима Хрватима, комунисти су их позивали “да је куцнуо час да у отвореној борби против београдских властодржаца извојује своју слободу и државну самосталност”. Осниване су посебне организације за остваривање сарадње с франковцима, односно, усташким покретом. Скојевци били су углавном истурени у овим уличним побунама. Улазили су у оружане окршаје с полицијом, убијали жандарме, али и сами гинули.

Иван Миладиновић

Извор НОВОСТИ

Аутор – Зорица Пелеш

Поп Владимир – Влада Зечевић ( 1903-1970), православни свештеник, студент проте Стеве Димитријевића, који је изневерио Дражу Михаиловића и своје четничке саборце, заменивши током Другог светског рата свештеничку мантију партизанском униформом, био је већник Другог засеадња АВНОЈ-а и први министар полиције у „Демократској држави Југославији“ Јосипа Броза.

На промоцији моје књиге о проти Стеви у Алексинцу 5.јула 2001.г. био је један Алексинчанин, емигрант из Аустралије, пријатељ брата по оцу др Босе Милошевић, Веселина – Вићи Прљинчевића. Њих двојица су заједно били у четницима. Био је то његов први долазак у отаџбину након Другог светског рата и он је , по повратку за Аустралију, написао за „Искру“ утиске са моје промоције.

Био је одушевљен што се коначно у Србију вратила слобода и што су се почеле појављивати књиге попут моје о проти Стеви („Искру“ иначе уређује Владимир Љотић, син Димитирја Љотића, који живи у Енглеској).


Он је чика Вићи донео из Аустралије копију „Службеног гласника “ од  6.ожујка ( марта) 1945.г. у коме је на наславној страни био указ о „ПРИВРЕМЕНОЈ ЗАБРАНИ ВРАЋАЊА КОЛОНИСТА У ЊИХОВА ПРЕЂАШЊА МЕСТА ЖИВЉЕЊА.“
Нисам могла да се повратим од чуда и покварености попа Зечевића и србских комуниста, који су на перфидан начин забранили повратак Србима и Црногорцима на њихова вековна огњишта – на КОСМЕТ. Да се Власи не досете, они нису навели да забрана важи за прогнане Србе и Црногорце са Космета, већ су их прекрстоли у „КОЛОНИСТЕ“. Како неко може бити колониста на земљи на којој је рођен и он и његови преци?!.

Чика Вића, чији је отац проф, Призренске богословије Александар – Алекса Прњинчевић, рођен у селу Бабљак код Урошевца и потомак је лозе Немањица, рођен је у Призрену 1924, као и његове сетре и браћа и сви они су са осталим Србима били протерани са својих косметских вековних огњишта.


У тој „ЗАБРАНИ“ поп Владa изражава „збринутост“ за те тзв.колонисте, јер није као време за њихиов коначни повратак на Космет, а и било би им наводно да се излажу трошковима путовања на Космет који нису били мали.
„Службени гласник“ је штампан ЛАТИНИЦОМ у сред Београда и то на хрватском, јер за назив месеца марта Хрвати користе „ожујак“. А и Други светски рат није још званично био завршен .


По повратку из Алексинца однела сам копију тог „Службеног гласника“ у Архив САНУ и сви запослени су се запњили када су је видели, јер у Архиву САНУ нису имали ни један примерак тог злосрећног „Службеног гласника“ од 6.ожујка 1945.г., па су ме замолили да им га ископирам.


Милсим да је све ово УЖАС!

Аутор – Зорица Пелеш

Miljuša JovanovićМиљуша Јовановић

Ја сам рођена у Пипере 1917. године. Отишла сам у парти­зане ја, управо брат мој, ја и моја снаха Сенка, Арсова жена. Мајка нас је испратила ријечима: (она је, иначе, била много хра­бра и врло честита жена, не зато што ми је мајка, и много је била ли­јепа жена) и овако, не каже, ни склоните се, ни сачувајте се, ни немојте истрчават, него се овако измакла, исправила се и рекла – „С образом, ђецо. Па ако живис – с образом, ако погинеш – с образом“. Дакле, да се не осрамотимо. То значи у Црној Гори с образом ђецо. Тако смо отишли. Прво смо ишли на Пљевља, ту је била грдна погибија. Не знам, али о томе ћу касније.

Имали смо ми од прилике од самог почетка туђмана у војсци више, ја ћу то испричати све што ми се десило у војсци. Ту је била грдна издаја и ту је њих доста погинуло. Неки су се вратили за Црну Гору, а ми смо отишли даље. И Арсо је био тада позват, није био са мном и са Сенком, био је Бора Божовић доктор, касније је постао и професор, он је био у Ужице, у Врховни штаб код Тита. Кад је видео мене и Сенку тамо, он се згрануо. Рекао је: ви то не можете изржати. Каже, боље је да останете на терену. Ја нисам хтела, а није ни Сенка хтела и отишле смо са војском, иако ме је све бољело, крила сам и говорила да ми ништа није. Дошли смо у Рудо. Ту се организовала Прва пролетерска бригада, на чијем челу је био Коча Поповић, комесар Фића Кљајић. Одатле смо кренули даље преко Романије.

Дошли смо у многе градове, водили смо грдне борбе, ја и не памтим сва та мјеста, тек морали смо преко Игмана. То ви је прича дуга и страшна, требало је преко планине проћи. Питам се увек зашто смо бас морали преко Игмана, зашто нисмо ишли са Врховним Штабом, са Титом, тако да се на то питање увек враћам кад о томе размишљам. Сећам се упала сам у воду. Ту су пролазили коњи, заправо то је био лед и тај лед су коњи провалили, и ми смо се смрзли. У мене се, како сам руком држала пушку, рука се заледила и залепила за пушку. Били смо гладни јер ништа пре тога нисмо јели. Додуше пре тога су нам говорили да ћемо имати један велики марш и припремали су нас за тај марш. Али хране није­смо имали и није нам се могло дати, морали смо трпјети.

Кад смо били преко Игмана, ја сам имала руксак на леђима и ја сам једноставно некако пала, наслонила се на онај руксак и тако сам почела да спавам. Ја сам тада виђела и шпорет и пије­тла, онај сељачки шпорет, такав смо имали на селу, па се види оно како тутњи ватра, а нигде ватре. Сећам се неки Спадијер, Црно­горац наишао је пита – Миљуша што си ту? Ја сам му онако дрско рекла – шта се тебе тиче што сам ја ту, прођи се. Он није хтио да ме прође, него ми каже – Ево иде Рајо. Рајо је био командант батаљона и мене је било срамота да ме Рајо нађе ту, то је био Раја Недељковић, наш чувени војсковођа. Почела сам да се дижем, али нисам могла, но сам почела падати. Онда је Рајо наишао и кад је то видео пришао ми је па су њих двојица, један с једне, други с друге стране, покушали су да ме дигну и тако су ме повели.

Код нас у Пипере, боље рећи ми смо Приморци, код нас је одмах ту море. Ово ти говорим како бих ти објаснила да ми није­смо навикли на такав снијег. Е Црногорци горе у планине, они су ти на то навикли. Код нас у Пипере кад падне снијег то ти је слав­ље. Ја кад сам била мала и ми као ђеца смо се веселили кад пад­ не снијег, тако да ја нисам научила на ту велику зиму. Ја сам имала и некакве ципеле, али све је то било слабо и ја сам се смрзла. Они су мене тако повукли до некакве школе. Ту је било нас доста смрзнутих. Ми смо били у пратећој чети, заправо у Крагује­вачком батаљону. И тако колона иде полако, па људи не могу, па падају, па га дижете, то су биле муке Исусове, али има и виших мука од тих, Голи оток, на пример, био нам је много виша мука од тога.

Тако смо дошли до те школе. После су нам притрчали лекари Бора Божовић, Гојко Николић, Краус и други и хтели су да ме изу­ју, али нису ме могли изути, па су ми поцијепали на тој лијевој нози ципелу и тако су ме изули.

После тога смо пребачени у Фочу. Тамо смо билл, богами, дуже времена. Мене су одрезали на лијевој нози тачно пола сто­пала, а на десној испод прстију. Руке ми нијесу одрезане, али ја немам снаге у рукама, мени испадају ствари из руку. Ту сам добила и бронхитис, јетра ми је обољела и због неправилног хода кичма ми је страдала. Учили су ме да ходам. Рекли су – неће моћи ходати, а ја сам се бојала штапа и штака, па нисам хтијела ни штаке ни штап прихватити, но сам уза зид ишла док сам научила хо­дати.

У рату сам била, у несрећи због тих мојих ногу, комесар болница и послије сам хила комесар војно-санитетске школе, која је била у Јајцу, политички комесар. Нама су држали и те политичке и партијске школе. Послије сам пребачена у Гравину са рањеницима да будем политички комесар војне болнице у Гравину у Италију. У Гравино сам отишла онда када је отишао и Врховни штаб на Вис. То је било 1944. године. Иначе, свуд сам, цео рат сам прошла. На­ређење је било од Врховног штаба, наводно да смо ми били велики борци, звали су нас херојима и по том наређењу Врховног штаба требало је да имамо коње. Али не можете ви имати коња кад ви­дите да је гори неко од вас. Ја сам се милион пута скинула с ко­ња да се други попне. Тако сам на петама ишла, научила сам тако да ходам. Пошто су ми одрезали ноге, ја сам бројила после тога око 27 костију су ми извадили из мојих ногу. То су кидали коњским клијештима. Прво та клијешта скувају у воду и онда кидај. Још ако доктор не може сам, онда му неко ко има јаке руке помаже и прихвати с њим. Није било ни реци о некој наркози. Боже сачувај, него онако мораш трпити, друге нема, трпети или умрети, избора нема.

Мене су оперисали на живо, морали су, избора другог није би­ло. Ми смо се драли од болова, али се морало.

Морам признати да ми је било жао ногу, жао ми је било да останем без ногу. Али шта, тако ми се десило. Понеки пут сам знала да заплачем и кад ме питају, јел ти жао ногу, кажем – је­сте. Сећам се тада ме је страшно увредио један друг, звали су га Феђа, иначе Крагујевчанин је био. Био је политички комесар, па је рекао – Нећеш моћи да носиш ципелу оволику, нећеш моћи да плешеш. Ја му кажем – Феђа, то није то, радије бих да сам изгуби­ла руку иии око. Ноге су крила човекова, поготово су у рату ноге крила. Јер у рату остати без ногу, то је пропаст. Вас остављају, морају вас оставити, ко ће вас носити. Ми смо носили и спасавали колико смо могли, али колико их је остало, ја сам била очевидац.

Сада, на пример, Сутјеску славе! На Сутјеску не бих отишла по цијену живота. Јер на Сутјеску треба ићи и наглас кукати. Питам се и дан данас ко је довео толике људе, толике рањенике, толика носила на Сутјеску!? Ко је то учинио, тога би требало стрељати? За­ то ја увијек кажем, ко је наредио да се толики рањеници, толика војска, толика носила, све болнице у тој котлини нађу. Ја не знам како они славе Сутјеску. То је водио нико други до Тито, мога брата ту није било. Мој брат је био у Словенији послат, а војску је тада водио лично Тито. Отуда нас је он водио. Ко му је помогао и то се зна. Али Арсо тада као начелник генералштаба, који је био војни стручњак и стратег, не измишљени, но прави војни стручњак, био је војсковођа за примјер, он је био у то време послат у Сло­венију. Код мене су другови свраћали и све шапатом питали – а де је Арсо, де је Арсо?, ја им не смијем казати да је он у Словенију отишао са 15 пуковника да диже устанак.

На Сутјеску су довели све могуће рањенике и покретне и непокретне и носила. То је била велика жалост, вриска, кад каже: другарице, ја бих тада заплакала наглас, другарице, не остављај ме! То је жалост била. А они иду да славе Сутјеску а ја кажем на Сутјеску треба кукати из свег гласа, а не славити. То је била издаја. Нико ми не може казати да издаје није било. Ја нијесам војни стручњак иако сам кроз рат прошла, али тврдим да је то била издаја. Ја сам била на Сутјесци и све сам видела. Ја сам дала мога коња Тоши Срдановићу, он је био рањеник и тифусар, био је тежи случај од мене у то време и дала сам му свога коња. Ја сам загазила у Сутјеску да би охрабрила људе. Говорила сам – немој­те се плашити, прођите, а Сутјеска је носила 1јуде, не зато што је ве­лика била, но више од страха људи су падали, од глади су падали, али тако је било. То је био ужас. Кад сам прешла на другу страну, пи­тала сам једног, по дијалекту сам га препознала да је Црного­рац и питала сам га – Друже, куда ћемо? Каже – четири ти стране свијета другарице! Овако ми је рекао. Ни дан данас не знам ко је то био, али ми је тако рекао. Био је изван себе, као лудак се по­нашао, јер је видео шта се чини од људи. А носила до носила и вичу: другарице не остављај ме!, друже убиј ме! – ми сви наоружани, пушке имамо, пиштоље имамо. Ја сам тако ишла и како сам гази­ла у воду, оне ципеле су ми се рашљопале и све су отишле. Ја сам нашла неке крпе и замотала око ногу и тако сам ишла. Стално сам плакала, па пошто су ми руке биле прљаве, готово сам лице инфици­рала. После ме је та снаха, Арсова жена и Зина Пенезић, оне су радиле у Врховни штаб, она је дошла и све је пљувала у неку крпу и брисала ми је лице. Питала ме је: што си прљава и што плачеш? Ја кажем – Сенка, па знаш ли ти колико је људи остало на Сутјесци?! Ја бих данас плакала кад се тога сјетим. То што је остало све је то побијено. Видела је онда оне крпе замотане око мојих ногу и хтјела је да ми ципеле своје да, али ја нисам пристала. Мене је но­га већ била натечена и рекли су да зову доктора Данија. Била нас је једна групица која се издвојила. На нас је плотун осуо, ми смо се бацили на земљу, трчали смо једно преко другог. Негђе кад сам се извукла из Сутјеске и прошла, неки Вита, унук, то ти је вели­ка паган била, Вита Цветковић се звао, политички комесар и каже – види наше Миљуше! Био је политички комесар санитета. Каже – знали смо ми она је лафица она це изаћи и почели су да ме дижу увис и та­ко. А ја од жалости не могу да живим, колико је народа на Сутје­сци остало, да ви не причам.

Нисам Тита виђела. Он је глумио рањеника. Сликао се за историју. Он се није дао виђети, ми обични борци га нисмо могли виђети. Можда су га виђали ови у Врховни штаб, али ја га виђела нисам. Знам да су ме многи борци питали – а гђе је Арсо? Ја сам тада многе ствари чула и виђела. Грозне ствари су се дешавале. Кад ово кажем мислим на те погибије, на командовање од стране појединих командира који појма немају о ратним вештинама и ратној стратегији, па онда људи гину, а нијесу морали погинути, итд.

Ја сам ишла са исеченим ногама. Мене су оперисали 1942. и даље сам без стопала ходала, тако сам навикла а навик­нут сам се морала, друге није било. Ја и сада идем ко војник, још не носим штап. Ја немам никакве протезе, то је обична ципела у коју ја ставим вату у овај празни део ципеле. Ја ту вату често мењам, чим почне да ме жуља, ја стављам другу. Наша ти је ортопедија на нивоу нуле, а ја нисам могла у иностранство поћи, јер ја немам пасоша!

Та Сутјеска ме страшно боли и то никад нећу заборавити док живим. Страшно ме вријеђају они који иду да је славе. Ми ту нисмо победили. Интересантно, тада, у то вријеме ја то нисам знала, ишао је Коча Поповић, Кочић, Милован Ђилас и Велебит на преговоре са Нијемцима.

Требало је да се договоре да се ми удружимо са Нијемци­ма, ми партизани, и да заједно се боримо против четника, и тако. Јер то је био прави братоубилачки рат. То су они ишли да се споразу­меју. Али ја сам сигурна да мој брат Арсо за те преговоре није знао.

Знала сам да је Совјетски Савез рекао: удружите се са сва­ким ко је за народноослободилачку војску, ко је против окупато­ра па макар то био и црни ђаво, био то не знам ко, а послије рата ћемо изабирати владу…

Извор АУДИО И ФОТО АРХИВ