Архива за категорију ‘Карађорђевићи’

f249d2d223759126fd91eac3235976a9_LГодине 1903. Краљ Петар I Карађорђевић је изабрао место 337 метара високо, на врху Опленца као локацију за своју задужбину, цркву Св. Ђорђа. 1. маја 1910. године започета је градња цркве, према плановима Косте Ј. Јовановића. У јесен 1912. године црква је већ била скоро довршена и чекала на освећење. Архиепископ српски Димитрије је освештао цркву.

У затишјима између балканских ратова 1913. године и Првог светског рата 1914. године наступио је застој у довршењу цркве. Када је Аустроугарска окупирала Србију, пред зиму 1915. године, црква је била изложена бруталном пљачкању – скинут је и однет бакарни покривач са кубета и кровова, као и бакарна украсна оплата са портала. Нестали су и громобран, звона. Полупани су многи прозори, мермерни стубићи и орнаменти. Под изговором да ту може бити склоњена важна архива, окупатори су оскрнавили гробове у крипти.

По повратку у ослобођену Отаџбину и стварању Краљевине , Краљ Петар није дочекао да види своју задужбину коначно завршену. Умро је 16. августа 1921. године, а његов наследник, Краљ Александар I Карађорђевић, лично се старао о њеном завршетку. Црква је поново освештана 9. септембра 1930. У њој је обављано богослужење до 1947. Црква је петокуполна грађевина. Унутрашња дужина храма је 30 метара, а висина свода 27 метара. Црква је постављена на високом соклу од масивног белог мермера, са Венчаца.

У храму се налазе два саркофага: у северној певници саркофаг Краља Петра И (1844–1921), ктитора цркве, а у јужној певници саркофаг Вожда Карађорђа (1762–1817), првог владара обновљене Србије и родоначелника династије Карађорђевића.

Цео мозаик састоји се од 725 сликаних композиција (513 у храму и 212 у крипти), на којима се налази 1.500 фигура. Укупна површина мозаика је 3.500 метара квадратних, са 40 милиона разнобојних стаклених коцкица, које имају 15.000 разних нијанси боја.

У овој монументалној петокуполној грађевини доминира импозантан свећњак.Свећњак се спушта из наоса централног кубета. Направљен је од прикупљеног па претопљеног победничког оружја са пробоја Солунског фронта. Када се мало боље погледа види се да има форму круне српских средњевековних владара. Налази се са унутрашње стране и окренута је на доле, што симболично представља тугу за изгубљеним српским царством у бици на пољу Косову 1389. године против Отоманског царства. Свећњак има пречник 9 метара и са носачима и држачима тежи 3 и по тоне, а у себи носи симболе и победе и пораза. Од истог материјала као свећњак на носећим стубовима урађени су држачи за заставе, кандила изнад саркофага и оплата за врата.

Преузето КРУНА дигиталне новине

Advertisements

Avala-3Наш народ добро зна где се налази планина Авала и Споменик незнаном јунаку, али мало је оних који знају да се Авала до турског доба звала Жрнов и да је на истом месту, где се данас налази поменути споменик, налазила истоимена тврђава све док је краљ Александар Карађорђевић на пролеће 1934. године није срушио и на њеном месту дао да се подигне горостасни споменик.

Споменик незнаном јунаку на Авали

Наиме, Жрнов или Жрнован био је средњовековни град, браник Београда, једно од шест највећих утврђења у Србији. Не постоје поуздани подаци када је подигнут, али већина историчара верује да датира из времена деспота Стефана Лазаревића. Претпоставља се да је првобитно постојало утврђење које су изградили Римљани, а да су потом на истом месту Срби подигли утврђење како би се одбранили од Османлија. Током историје, око Жрнова су се водиле битке јер је био важна стратешка позиција с које је Београд, тадашњи Сингидунум, био под контролом.

                                                              „знак“ испред Споменика Незнаном Јунаку

То је све што се о том граду данас зна. Разлог томе је необична и скандалозна одлука краља Александра да све сравни са земљом и на том месту подигне грандиозан споменик с необичном посветом. Деценијама се полемише шта заиста представља „незнани јунак“ с обзиром на то да је у близини раније постојао истоимени споменик подигнут непознатом српском војнику чији су остаци однети у Бели Поток где се и данас у цркви чува крст.

Краљ присуствовао рушењу

Колико је краљу Александру ово био важан пројекат говори чињеница да је лично био присутан када су тврђаву дизали у ваздух, као и када је постављан камен темељац новог споменика.

С једне стране, многи верују да је тај назив употребљен како би се дао званичан смисао тајанственом споменику, накићеном бројним масонским симболима. Многи и данас верују да су краљ Александар и Иван Мештровић били масони.

Потписана повеља смештена је затим у стаклени тубус заједно са сребрним чекићем и положена у темеље споменика.

Потписана повеља смештена је затим у стаклени тубус заједно са сребрним чекићем и положена у темеље споменика.

Шта је нашем краљу било толико важно па је одлучио да уништи један од драгуља српске историје? Да ли је Споменик незнаном јунаку, у ствари, грандиозни масонски симбол изграђен из нама непознатих разлога, или је, како многи други верују, то била потврда привржености идеји уједињења, којом је краљ Александар Карађорђевић покушао да докаже своју оданост југословенству. Шта год да су били прави разлози, једно је неспорно: Срби су остали без Жрнова.

Преузето Вести

gorovicУ селу Горович у општини Топола налази се црква која сведочи о стварању династије Карађорђевић. Иако ју је Завод за заштиту споменика културе прогласио непокретним културним добром, она и даље пропада.

Више извора говори о пореклу горовичанске цркве. Српска православна црква је прихватила онај који каже да је из периода цара Душана.

Откако су цркве грађене ова је једна од највећих и најстаријих у Шумадији. Преживела је и период Отоманског царства.

“Црква је обнављана више пута због подлоге и урушавања, акоје видите сада, а дефинитивно је напуштена 1860”, каже Игор Петровић из Културног центра Тополе.

Црква бележи важне и занимљиве тренутке српске историје. Према причама Карађорђевих савременика, вожд је упознао Јелену у оближњем селу и венчао се с њом баш ту. Тако је започело стварање једне од две највеће српске династије.

“Када је украо девојку Јелену из Маслошева, он се и венчао у овој цркви 1786. године, по тврдњи Гаје Пантелића Воденичаревића, иначе пријатеља Карађорђа још од детињства”, каже Петровић.

Пред први бој с Турцима Карађорђе је овде дошао са војском.

Уместо крова, поглед у небеса

“Поласком из Смедеревске Паланке у први бој против Турске војске,, у бој на Руднику он је са војском уз пратњу добошара прошао овим крајем”, каже Игор Петровић.

Он је истраживање о историји цркве, које је финансирало Министарство културе, забележио у својој неодштампаној књизи. Доказао је да су приче народа села Горович, који вековима памти оно што историја није забележила, тачне.

“Они су насељавали ову територију и пре и после Велике соебе народа. Значи, нису одавде одлазили. Можемо говорити о тим људима као чуварима једног историјског догађаја и колективног памћења”, каже Петровић.

Срби већ век и по не могу да препознају културну и историјску вредност цркве која сведочи о њиховом времену. Како не би даље пропадала, општина Топола планира да је заштити посебном стакленом конструкцијом.

Извор: Б92

Преузето Магацин

Да је испоштован споразум између кнеза Павла Карађорђевића и Адолфа Хитлера, Србија би избегла братоубилачки рат, Јасеновац, комунизам, а данас би била главни стуб ЕУ, сматрају историчари.

БЕОГРАД – Пропуштена историјска шанса.

knez-pavle-karadordevic-1349652139-216709Да је кнез Павле остао на власти, Србима се не би десио Други светски рат, Јасеновац, прогон, комунизам. Србија би данас имала статус Швајцарске – држава би имала развијену индустрију и била поштована у међународним оквирима. Многи историчари тврде да би нас било бар 30 милиона уместо само седам…

Павле као браник

У пролеће 1941. сваљена је кривица на најдемократскијег монарха Балкана. Оцрњени су напори кнеза Павла да сачува земљу, нацију. Марта 1941. Хитлер је усмерио пажњу на последње упориште на Балкану, које је стајало на путу освајања Русије – Краљевину Југославију. Кнез Павле је био браник. У разговорима с Хитлероминсистирао је на неутралности КЈ. То је и добио, Хитлер је чак попустио пред захтевима да не дозволи немачке базе или пролаз трупа преко територије КЈ. Павле је успео да натера Хитлера на попуштање као ниједан лидер пре њега, КЈ је била једина балканска држава без тих обавеза. Уместо захвалности, Павле је проглашен издајником и протеран из земље. Неправда је исправљена рехабилитацијом 2011. и преносом мошти на Опленац.

– Да смо били неутрални до краја рата, неколико милиона Срба не би било убијено, Југославија би постојала и била Швајцарска. Не би имали Броза нити живели 70 година под комунизмом. Били бисмо још моћнији и јачи од Швајцарске јер она нема тако добар и транзитни положај, море, обрадиве површине као ми. Данас бисмо били један од главних стубова ЕУ, сви би се угледали на нас, ми бисмо били ти који постављају услове – наводи за Курир професор Оливер Антић.

Умео с Хитлером

Историчар Коста Николић каже да кнез Павле није био издајник, већ добар владар који је од Хитлера издејствовао добар споразум за државу и народ.

– Хтео је да сачува земљу, поштеди људе рата. Можда бисмо данас били као Шведска и Швајцарска да је постигнути споразум опстао. Данашња реалност може имати корене у 1941. Можда данас не бисмо били пред банкротом нити изгубили Косово – закључује Николић.

Покушај кнеза Павла да направи договор с Хитлером, избегне рат, спасе народ и државу стављен му је на терет и био разлог да га прогласе издајником. Његово издајство односило се на закључење Тројног пакта. То је била лаж. Пакт је закључила Влада КЈ.

Професор Антић објашњава да је кнез Павле у преговорима с Хитлером наступао као да је владар велике светске силе. Хитлеру је чак замерио и немачки начелник Генералштаба: „Мој фиреру, зашто се односиш према Југославији као према некој примадони?“

– Хитлер није хтео да ратује са Србима због лоших искустава из претходних ратова. Дао је најповољнији могући уговор КЈ – статус неутралности. То је отишло у тајне клаузуле да друге државе не би тражиле исто. Павле то износи влади. Нема приговора. Влада потписује Тројни пакт и 27. марта 1941. долази до државног удара услед спољног утицаја, пре свега Енглеске, која према документацији за то улаже 100.000-250.000 фунти. Бива ухапшен и преко Грчке протеран Кенију, где је морао да финансира кућу у којој је био заточен. Плаћао је закупнину. Прешао је после у Француску, где је и умро – закључује Антић.

Помогао и Русима

Професор Оливер Антић наводи да је кнез Павле одуговлачењем преговора с Хитлером помогао Русима и омогућио да Други светски рат траје краће.

– Пошто је кнез Павле куповао време, Хитлер је шест недеља каснио с нападом на Русију. Уместо у марту, напао је Русију 22. јуна и улетео у тешку зиму од минус 40 степени, због чега су Немцима пропали техника и муниција. У међувремену, Руси су ојачали, довели трупе из Сибира и убрзо, после две године (1943), било је јасно да Хитлер губи рат. Дакле, кнез Павле је помогао Русима и омогућио да Други светски рат траје краће.

ИзворКУРИР

Академија у част и славу 100 година од Првог свјетског рата и 80-то годишњице од атентата на краља Александра I Карађорђевића, Спомен Дом – Музеј, Краље, 25. октобар 2014. године у 18 сати

PZ-Holmija2“Поштовани пријатељи, за моју вечерашњу бесједу одабрао сам наслов “КАРАЂОРЂЕВИЋИ И ВАСОЈЕВИЋИ“.
Ове године обиљежавамо велике јубилеје – двеста десет година од Првог српског устанка, којег је подигао Ђорђе Петровић (“црни Ђорђе“ како су га Турци називали Карађорђа), чији су преци одавде из јуначких и слободарских Краља, од братства Ђурковића. Овдје му је захвални народ подигао споменик. Да су Карађорђевићи поријеклом из Васојевића, постоје бројни докази, од којих истичемо сљедеће:
– У родослову Карађорђевића стоји, да је Карађорђев дјед Јован Ђуришић рођен у Васојевићима, који се са још два брата преселио у Србију 1740. године, а два брата су остала у Васојевићима. Кнез Петар I је у Краљима својим рођацима 1883. године саградио кућу која и данас постоји и зове се Кула Ђурковића, који су потомци Ђуришића. Спомен плоча на овој кули подсјећа на боравак Петра I Карађорђевића у завичају својих предака. А у знак поноса и из осјећаја захвалности према вожду Карађорђу, Васојевићи са својом браћом из Шумадије, подигоше му споменик у Краљима, који је на Видовдан 1996. године свечано открио др Милија Зечевић, почасни предсједник Удружења Васојевића.
– Вождов син Александар Карађорђевић (кнез од 1842. до 1858. године) био је веома поносан на своје поријекло из Васојевића, па је зато одржавао присне везе са владиком Његошем и мудрим духовником и главаром Васојевића Мојсијем Зечевићем. Александрова уставобрани-тељска влада је одржавала добре просвјетне везе са Васојевићима и пружала финансијску помоћ ђацима који су се школовали у Србији, а главарима у Васојевићима је слао дукате за набавку оружја и џебане која им је била потребна у борби против Турака. Поред тога, кнез Александар се посредством владике Његоша лично ангажовао на елиминисању племенских свађа између Васојевића и Србљака у Васојевићима.

– Кнез Петар Карађорђевић је више пута радо одлазио са Цетиња у Васојевиће и, према казивању старијих, често је у разговору истицао – да је по свом поријеклу Васојевић. Када је умро знамени васојевићки војвода и сенатор Миљан Вуков (1886.), кнез Петар Карађорђевић је са Цетиња отишао у Лијеву Ријеку и присуствовао сахрани, а прије тога био је присутан и на сахрани Миљановог сина бригадира Тодора Вуковића, који је преминуо у фебруару 1886. године.
– Када се Петар I Карађорђевић женио Зорком, кћерком књаза Николе (1883. године), тим поводом питао га је књаз Никола: “Зашто је баш изабрао војводу Миљана Вукова за старога свата?“. Добио је одговор: “… по јунаштву и рођаштву …“, дакле, изабрао га је као “војводу своје крви и племена“.
– Када се већ крунисао за краља Петар I, лично је дошао у Андријевицу да посјети постојбину свога прадједе, о чему постоји и филмски запис у Југословенској кинотеци у Београду.
– Поводом пуштања у саобраћај колског пута Пећ-Андријевица 1925. године био је организован велики сабор на Књажевцу код Андријевице, на којем су били краљ Александар и краљица Марија. На славолуку, на улазу у Беране, били су исписани стихови пјесника Мила Вуковића, начелника општине Беране:
“Родна груда ове земље,
колијевка Вожда – дједе,
стољећима чекала Те,
Краљу славе и побједе!“
karadjordjeА на том слављу народни гуслар Вуко Аџић пјевао је пјесму о васојевићком поријеклу Карађорђа. Тада неко од присутних упита краља: “Величанство, је ли ово тачно?“, а краљ потврди: “Тачно је!“
– На учестале вијести из Мораве, како су називали шире подручје Шумадије, да Кара-Ђока из Тополе ниже бројне успјехе у борби са Турцима, игуман Нићифор предложи Васојевићима – да (1804. године) пошаљу депутацију Карађорђу. Поред игумана Нићифора у депутацији су били још: Григорије Млађеновић, Радуле Ђиновић, Никола Саичић, Радуле син кнеза Јова Тадића, Вуксан Војводић, Радован Лекин Војводић, Стефан Саковић, Павић Бакић, Божо Вешовић, Величко Томашевић и други.
Са игуманом Нићифором пошао је и ђак Милош Зечевић, који ће постати касније игуман Ђурђевих Ступова – под именом Мојсије. Депутација изађе пред врховног Вожда, изрази му своју приврженост и пренесе му поздрав Васојевића, које је такође већ било устало против Турака. Карађорђе депутацију лијепо прими, и по приповиједању игумана Мојсија, изјави: “Па и ја сам од куће Васојевића“.
Пошто се развијао разговор о поријеклу Вожда, истакнуто је – да је Карађорђе унук Јована Радулова Ђуришића из села Краља крај Андријевице, као и да је извјесни Ђуро Ђуришић имао 9 синова који по њему добише презиме Ђурковић. Када су Турци 1738. године напали и попалили Васојевиће, Ходовер Авди паша Махмутбеговић тада поведе у ропство много васојевићког живља у Пећ, међу њима и четири Ђурковића. Међутим, Ђурковићи убрзо успију да побјегну у Мораву (Шумадију). Један од тих Ђурковића је био и Јован, дјед Карађорђев. По предању, које се преносило са кољена на кољено, Васојевићи су увијек говорили да је Карађорђе поријеколом од Ђуришића, а Карђорђевићи су тврдили да су од Ђурковића. У ствари, ради се о истом поријеклу, јер су се Карађорђеви преци до Ђура презивали Ђуришић, а од Ђура Ђурковићи. Неусаглашени су, међутим, подаци према овом извору о томе, да ли се прадјед Карађорђев звао Радуле, или Ђуро, као и да ли је прадјед Карађорђев имао 5, како је то напријед речено, или 9 синова, како је о томе прибиљежио Томаш Катанић.
Колико је Карађорђе био цијењен најбоље говоре стихови у “Горском вијенцу“ Петра Петровића Његоша o Kaрађорђу.
„Диже народ, крсти земљу,
а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва,
дуну живот српској души“.
Такође ове године обиљежавамо и стогодишњицу од Првог свјетског рата, у којем је побједу однио Карађорђев потомак, Краљ Александар I Карађорђевић, који је рођен у Црној Гори, на Цетињу, 1888. године, као син краља Петра Карађорђевића и Зорке Петровић, кћерке кнеза и краља Николе. Живио је и школовао се у Женеви и Петрограду, а као школовани официр активан је учесник првог и другог Балканског рата и Првог свјетског рата. Управо пред сâм Први свјетски рат постаје регент и тако његово фактичко управљање земљом и вршење власти траје пуних 20 година. Био је краљ Србије, краљ Срба, Хрвата и Словенаца, а 3. октобра 1929. државу је назвао јединственим именом: Краљевина Југославија.
Краљ Александар је био државник, војсковођа, ослободилац, ујединитељ, европејац, миротворац, ријечју велика личност свога времена и као такав засметао је фашистима и Хитлеру, који 9. октобра 1934. извршише на њега атентат у француском граду Марсељу. И њему је народ Полимља подигао давне 1929. године Споменик у част пуштања у саобраћај пута Беране-Бијело Поље, чему је претходила његова посјета Васојевићима и Црној Гори 1925. године.
О његовој посјети Васојевићима подаци говоре да су краља у свим мјестима кроз које је прошао дочекивали угледни прваци и домаћини тога времена. На Чакору га је између осталог поздравио народни посланик и учитељ из Велике Новица Поповић. У Андријевици га је дочекао Ђукан Вулевић, учитељ из Трешњева, са својим ђацима и тражио изградњу нове школе у Трепчи, што је и учињено. Беране је посјетио 17. септембра 1925. у пратњи Марка Цемовића и других великодостојника. Приликом доласка у манастир Ђурђеви Ступови дочекали су га поздравним говорима игуман Јосиф Лекић и професор и књижевник Драгиша Боричић. Приликом те историјске и, испоставиће се, и једине посјете српског краља Црној Гори до данас, истицано је са радошћу и поносом поријекло Карађорђевића из Васојевића. Занимљиво је да је на примједбу једног угледног домаћина “зашто Васојевићи немају посланика у Скупштини Југославије“ краљ одговорио ријечима “шта ће вама посланици, ви имате краља!“. Много година касније Радован Бећировић Требјешки, познати гуслар и пјесник, сликовито је стиховима приказао и доказао поријекло Карађорђевића:

“…Кад погледаш на Васојевиће,
ту је било Карађока биће,
одатле му света лоза ниче,
те се њиме покољења диче“.
Краљ Александар је високо цијенио Васојевиће и њихов допринос у борби за ослобођење и уједињење српског народа, што најбоље говори податак да је са простора Васојевића златну Обилића медаљу за храброст добило 196 учесника, сребрну 765, а медаљу за ревносну службу 96, што чини укупно 1057 одликовања. Колико су Васојевићи цијенили и поштовали Краља говори податак о томе да је, 9. октобра 1934., када је убијен, “плакала цијела Лимска долина“. Било је и црних барјака на појединим кућама, а многи су црногорске капе са четири оцила носили са црним флором. Васојевићи су били дубоко свјесни кога и шта губе… “
Зато и вечерас овдје у Краљима и обиљежавамо овом свечаном академијом 80 година од атентата на Краља Александра и сто година од Првог свјетског рата којега нијесу изазвали Срби него српски непријатељи. Срби су се кроз историју увијек бранили од разних окупатора и никада нијесу освајали туђе, већ бранили своје територије. Зато вечерас са поносом кажемо да смо ми потомци наших славних предака које су водили Карађорђевићи. Поносимо се и јунацима какав је био Гаврило Принцип. Зато слава Принципу, слава и свим нашим славним прецима!

Аутор – Горан Киковић, историчар и предсједник Скупштине Општине Беране

Улога великих сила у убиству последњих Обреновића и пљачка дворских архива сакрива се дуже од века.

rep-spajanje-1_620x0СВЕЧАНА униформа краља Александра Обреновића и венчаница краљице Драге били су у понуди на аукцији 1904. у Лондону само неколико месеци после атентата. Купци су се надметали за дијадему српске краљице са брилијантима и гривну украшену брилијантима и сафирима, поклон руског цара. Лицитирало се и за турски орден Меџедије и персијски орден Сунца, богато украшених брилијантима. У Бечу је истовремено одржана аукција опљачкане имовине Обреновића, на којој је највећа атракција била јахта „Драга“, свадбени дар београдске општине.

Черупање имовине Обреновића почело је одмах после атентата, а прва не мети је била дворска архива, која је била пуна незгодних сведочанстава.

Продаја те имовине на лицитацијама у Европи одвијала се неометано иако је Србија била под санкцијама. После атентата 19. маја 1903. проглашена је „земљом завереника и краљеубица“ с којом су европске земље, на инсистирање Велике Британије, прекинуле дипломатске односе. Али не и мистериозне путеве којима су у „моралне“ државе, згрожене атентатом, стизале покрадене драгоцености из двора Обреновића. То је још једна неразрешена тајна веза великих сила с Мајским превратом, кад су на историјску сцену ступили Апис и „заверитељи“, касније повезивани и са Сарајевским атентатом.

– Никада нећемо поуздано моћи да разрешимо питање ко је све стајао иза атентата на последње Обреновиће. Велике силе су вероватно имале податке о завери која је припремана дуже од две године, у њој је узело учешће више од 100 људи, па су се чак и у јавности појавиле вести о њој. Плаховити, талентовани а у личном животу веома несрећни Обреновић није имао савезника у времену кад је почела велика европска трка у наоружавању – каже историчар др Чедомир Антић.

НЕДОСТОЈНА ЗАВЕРЕНИЦИ су краља Александра сматрали марионетом краљице Драге, који је због тврдоглавог инсистирања на браку с њом прокоцкао углед Обреновића. То што је рођендан „удове инжењера Машина“ прогласио државним празником и њеним именом називао школе и болнице није изазавало такав потмули бес као кад је Осми пешадијски и Четврти гардијски коњички пук назвао Пуковима краљице Драге. Иако је амбициозна владарка креирала одору налик на ону коју су носиле средњовековне племкиње и у њој се сликала за разгледнице за српску јавност она је била и остала „недостојна жена“ за младог српског монарха.

Завереници су у мају 1903. журили да окончају подухват који су називали револуцијом.

– Све је требало спремити тако да убиство Александра и Драге буде не само извршено већ да можемо одмах преузети власт и осигурати у земљи ред и поредак, како не би револуција захватила веће размере и тиме дала повод Европи а нарочито суседној Аустроугарској да се умеша у наше унутрашње ствари. Она је припремила граничне трупе, два корпуса, да упадну у Србију у циљу увођења реда и умирења – забележио је један од водећих официра завереника Антоније Антић, синовац Ђорђа Генчића, утицајног политичара и министра у „револуционарној влади“ формираној после преврата.

Мемоари завереника откривају да је Генчић отворено питао и руског и аустријског посланика шта би њихове државе радиле ако Александар Обреновић неким случајем страда. Међу историчарима је дуже од века актуелна тема руске улога у Мајском преврату.

– Многи познати историчари су подсећали на руског посланика у Београду који је са своје терасе гледао догађаје у двору „као с балкона у позоришту“. Нешто пре атентата руски цар је посетио војну академију у којој је питомац био и принц престолонаследник Ђорђе Карађорђевић. Цар је само њега позвао на разговор. То је сведочанство о ставу руске царевине према још владајућем краљу Александру Обреновићу – каже др Антић.

Атентат је изазавао згражање европске монархистичке јавности, само је у француској штампи називан револуцијом.

– Једино је у седишту Француске Републике убиство монарха лоше репутације примљено са више разумевања. Осуда је била општеевропска, али је у једној од великих сила добила размере осуде целог народа и државе. Била је то Британија, почетком 20. века, најмоћније и највеће светско царство – каже историчар др Слободан Марковић.

Три године пре атентата утицајни британски новинар Вилијам Стид објавио је „дефиницију“ Србије која је од 1903. постала опште место у антисрпској пропаганди.

– Србија кипти од завера. То је њено уобичајно стање. Мала краљевина која лежи између Аустрије и Русије, са ривалским династијама и незадовољеним частољубљима, једно је од политички најгрозничавијих средишта у Европи. У Србији се убиство већ дуго сматра као једно од природних и готово неопходних политичких метода – отровно је писао Стид.

Овај став је од 1903. у безброј варијација понављан у западној штампи, иако су дописници из Београда, одмах после атентата извештавали да у Србији на власти није војна хунта, већ влада у којој су политичари.

– Српски народ је био свестан да је створио и државу и крунисане главе, а не обрнуто. Зато је осећао да има право да арбитрира и да промени династију, ако она не испуњава мисију да брине о напретку државе и нације. Србија је показало да преврат не значи крај државе, већ напротив њен напредак што је била незгодна порука за друге монархије. Иако се у Мајском преврату на сцени појављују личности које се повезују с Великим ратом, он до данас није довољно истражен – каже историчар др Мирослав Свирчевић.

ШАМАРАЛИ МИНИСТРЕ 

МНОГИ завереници који су извели Мајски преврат остали су у политици, не поштујући сопствену заклетву да неће тражити никакву материјалну или другу награду за учешће у „револуцији“.
– Око стотинак завереника који су остали у политици, окупило се 50 пута више људи него што је укључено у заверу. Укупно око 5.000 људи се вртело око тог завереничког круга и постало камен спотицања демократије. Не може се рећи да завереници нису били патриоте или да нису имали добре намере, али међу њима је било неколико официра којима је тадашња милитаристичка Немачака била идол. Добар пример неконтролисаног официра је Војин Танкосић, човек који је шамарао министре и револвером претио председнику владе – каже др Антић.

Он сматра да је Британију нарочито бринуло што су преврат организовали официри, који би могли да поведу рат за ослобођење српских земаља под турском окупацијом.

– Србија је у западној политици сматрана „предстражом Русије на Балкану“ која ће „довести козаке на топла мора“. Зато се нарочито Велика Британија од половине 19. века оштро супротставља српским напорима да створе и прошире државу, сматрајући да ће она срушити Османску империју која штити британске интересе у Средоземљу – каже др Свирчевић.

Показало се да су били у праву, јер су управо „заверитељи“ били најбољи официри балканских ратова. Ипак, историчари наглашавају да је нетачан стереотип да су Србијом после 1903. владали официри завереници.

– После преврата настао је период парламентарне владавине који је по трајности и квалитету без премца. У контексту тог времена Србија је била узорна парламентарна држава. Иако је утицај завереника у јавности био велики, он није био пресудан, а Србију су водиле њене владе – каже др Антић.

ЗАВЕРЕНИЧКА РЕПУБЛИКА

ДЕО завереника, левичарски политичари и високошколска омладина желели су после атентата да промене државно уређење.

– Пред двором музика свира „Хеј трубачу“. Отуд од „Лондона“ гура једна гомила ђака и високо витла шеширима: „Живела слобода! Живела Србија! Живела Република“ – забележио је Драгиша Васић атмосферу у Београду јутро после атентата.

Политичке вође завере нису дозволиле укидање монархизма.

– Међу млађим официрима био је знатан број републиканаца, али су нас старији, а нарочито Генчић, од тога одвратили указујући нам на тешкоће од Европе, а нарочито од Русије и Аустрије које не би дозволиле да се на Балкану заснује републиканско револуционарно гнездо – записао је Антоније Антић.


“ЦРНА РУКА“ НИЈЕ ПУЦАЛА

ИСТОРИЧАРИ сматрају политичком манипулацијом поистовећивање завереника из 1903. с много касније основаном организацијом „Уједињење или смрт“, популарно назване „Црна рука“.

– Завереници из Мајског преврата и „Црна рука“ нису исто. Чувени Апис није био ни једини ни главни завереник. Много се спекулисало с учешћем црнорукаца у Сарајевском атентату, али треба подсетити да Аустроугарска уопште није оптуживала „Црну руку“. Поједини младобосанци су се пре определили за тероризам него за „Црну руку“. Убиство Фердинанда је био повод а не узрок рата. Атентат у Сарајеву био би извршен овако или онако – каже др Чедомир Антић.

Аутор – Б. СУБАШИЋ

Извор – Новости

Споменик је откривен 1939. године али је срушен од стране црвеноармејаца након ослобођења Ниша 1944. године склоњен и уништен. Исечен је у комаде а потом претопљен (био је од бронзе) Првобитни споменик је дело Радета Стенковића, најистакнутијег вајара између два светска рата.Сам споменик представља чудо статике јер је коњ са постаментом повезан само копитом – само још у Барселони постоји овакво решење.

Vidovdan_na_Gazimestanu-333x250Видовдан је избачен из празничног календара државе којој је овај спомен НА САМО СРПСКИ ПРАЗНИК био сувише „националистички“ и (по краљу Александру) супротстављен режимској идеји „интегралног југословенства“.

Све што је било „само српско“ није више имало државну и краљевску подршку иза себе.

Тако да је Александар чак одустао и од изградње деценијама припреманог „Видовданског храма“ (Ивана Мештровића), који је све до 1929. године био сањани идеал Карађорђевог одрођеног потомка.
Испада да је Мештровић имао више интересовања за надљудски подвиг кнеза Лазара и других српских јунака на Косову од доскорашњег команданта српске војске са Солунског фронта.

Овакав став одрицања од српства у корист апстрактног (смути-па-проспи) „југословенства“ у коме се вештачки изједначавају Матија Губец, Милош Обилић и Мартин Крпан био је страшни акт апостазије, чин апсолутне и неопростиве издаје српских националних интереса и светосавске српске идеје.

Тада је уништен и онај романтични дух српства који је својом крвљу и вером изнео наш величанствени подвиг Ослобођења Косова 1912. године, Одбране Отаџбине 1914. године и Ослобођења свих српских земаља 1918. године.

Само десетак година после битака на Куманову, Церу, Колубари и Кајмакчалану, српско-југословенска држава је ДОБРОВОЉНО И САМОУБИЛАЧКИ из сопственог Духовног Устава и срца свог бића избацила Косовски Завет (заједно са припадајућим му светим Видовданским празником). Само зато да би нова југословенска Краљевина задовољила све своје (убрзо ће се показати – неверне и вечно незадовољне) несрпске и неправославне поданике, али и ондашњу међународну заједницу.

vidovdan-kolaz-312x250Сви су били задовољни осим Срба. Изданих и остављених од сопственог краља и врховног команданта. Тада почиње и суноврат наше државе, војске, националне културе… који ће се у пуном светлу показати 1941. године.

Снага СКОЈ-а и популарност КПЈ су директна последица слабљења и урушавања српства. Српски национализам је, наиме, уочи Другог светског рата потпуно изједначаван са усташтвом и комунистичком пропагандом (као „екстремне идеологије“). Како радили, тако им је и „Бог помогао“.

И дан-данас трпимо последице ове махните опседнутости краља Александра идејом да влада над што већом територијом и „троименим народом“ некаквих наводних „Југословена“.

Духови мртвих српских ратника, витезова и јунака свих векова одбране Отаџбине су бесрамно понижени. А српски народ тада остављен на цедилу и припремљен за страшно клање у НДХ и коначно страдање у Титовој варијанти Александрове „Југославије“.

Свака последица има своје (духовне и идејне) узроке. И она срећна и она (као у овом случају) кобна последица.

Аутор: Драгослав Бокан
Извор: СРБски ФБРепортер

Магацин

 Земља ме не разуме и ја је не разумем.“

Grob_kralja_Milana-620x330Овим речима краљ Милан Обреновић (1854-1901) образлаже, у писму немачком цару Вилхелму II, разлоге своје неопозиве одлуке да одступи са српског престола. Међу мотивима личне природе који су га навели на тај последњи корак српски монарх наводи и „умор од владања“, који је трајно пореметио његов нервни и душевни мир. Он се у исповедном тону жали и на своје поданике, на „одсуство сваког државног смисла у Срба“ и на њихову „расну склоност“ ка анархији и револуцији. Само снажни притисак „цивилизоване Европе“ могао је, по краљу Милану, сузбити српску наклоност према бунама и превратима.

Означивши Русију као свог „смртног непријатеља“, која је сваку прилику користила за подстицање „српских националних аспирација“, српски краљ у епистоли немачком цару признаје и дичећи се наводи :

„Јесте, ја сам енергично радио да умирим револуционарне тежње мојих поданика, да верно извршујем вољу великих сила, и ја се тиме поносим… У очима моје земље ја сам крив што сам довео Аустријанце у Босну, у очима Руса што никако не помажем устанке против суседне монархије, и тако се услед сличних оптужби, а не озбиљног и корисног рада, препиру у Србији краљ, влада, парламент, странке и политичари.“[1]

Зато је, како сам појашњава, био принуђен да хапси и стреља непомирљиве противнике своје политике у земљи, те да често у крви гуши буне. Али, на самом крају писма он вели да му се све тозгадило па је, поравнавајући ваљда рачуне са својом владарском прошлошћу, закључио :

Немогуће (је)… владати вечно бруталном силом.“ [2]

Први српски краљ после Косова абдицирао је тачно на петстоту годишњицу од Косовског боја, у подне 6. марта 1889.

Од ступања на престо 1872. до абдикације краљ Милан је – уосталом као и Србија са њим и под њим – прешао дуг и драматичан пут, пун заплета и погибељних искушења. Пре но што се трајно растао са„земљом која га не разуме и коју он не разуме“ Милан је исцрпео скоро све могућности за учвршћивање свог положаја, али и за сигурну владарску будућност свог сина Александра I Обреновића. Његови планови и подухвати, међутим, промашили су свој циљ. Он сам је морао да абдицира и напусти Србију, а његов трагични наследник био је и последњи Обреновић на српском престолу, чијим је убиством 1903. практично угашена владарска лоза ове династије.

Како да влада народом за кога је установио да има „расну склоност“ ка анархији и револуцији, а код кога се, истовремено, запатило „одсуство сваког државног смисла“?

Краљ Милан је веровао да је то могуће уз снажан притисак „цивилизоване Европе“ и уз њену покровитељску улогу према Србији. На економске и политичке притиске и уцене из Беча он је одговорио рушењем владе либерала и легалисте Јована Ристића (1831-1899) и довођењем послушних напредњака, који су имали најплићи корен у народу. Међу члановима те дворске странке најсервилнији према кнезу, а потом  краљу Милану, био је Чедомиљ Мијатовић (1842-1932). Зато је у новој влади једини он добио два министарска портфеља : финансија и иностраних дела. Као својеврсни куриозитет остаје историјски податак да је Мијатовић у својој каријери шест пута био министар финансија и три пута министар спољних послова. Од њега и почиње нагло и прекомерно задуживање Србије на Западу, пројектовање буџета према расходима а не реалним приходима, огроман буџетски дефицит, тајна предаја обвезница српске државе…[3]

Мијатовић није стигао ни да добро загреје своју министарску фотељу, а већ је 29. октобра 1880. потписао спорни трговински уговор са Аустроугарском у коме је наведена и клаузула којом се Бечу гарантује највеће повлашћење без узајамности. Његов партијски колега и пресдедник ондашње владе Милан Пироћанац (1837-1897) оптужио је касније Мијатовића да је иза леђа осталих чланова кабинета чак дописао једну реченицу с удворичком поруком Црно-жутој монархији.[4] Та дописана реченица топло га је препоручила и код кнеза Милана и код бечког двора за потписника свих будућих проблематичних уговора, те непријатних и непопуларних одлука. Временом то је постало Мијатовићево „специјално задужење“, коме је приступао са великим еланом, а без трунке осећања за историјску одговорност. Тако је поступио и јануара 1881, када је напредњачка влада на захтев из Беча, а са Чедомиљевим потисом и мимо скупштинске комисије, склопила споразум са Бонтуовом Генералном унијом о зајму, грађењу железнице и условима њене експлоатације у Србији. Мијатовићево постхумно објављено сведочење у „Политици“ о тзв. Бонтуовој афери представља незаобилазно криминалистичко-корупционашко штиво о ноћним посетама и препадима на кућне адресе министара, о улози страних агената, о подмићивањима и уцењивањима, о понуђеним цифрама од којих се врти у глави…[5]

Било како било, Генерална унија је непуну годину након потписивања концесије пропала, а њена пропаст повукла је за собом и пад француске владе. Бонту је завршио у затвору, а у Србији никоме није фалила ни длака са главе, нити је ко позван на одговорност. На све примедбе ондашње опозиције власт се бранила тврдњом да оне долазе од заклетих противника модернизације и европеизације Србије, од клаустрофобичних заговорника њеног таворења у примтивном, задружно-патријархалном и заосталом друштву.

Негодовање и огорчење у најширој јавности изазивале су и на брзину саграђене палате напредњачких министара. У ондашњем Београду то је представљао очигледан доказ њихове корумпираности у тзв. Бонтуовој афери. А Владимир Јовановић (1833-1922), водећи стручњак за финансијска питања у Либералној странци оставио је иза себе један списак поткупљених. На том списку, осим имена Милановог ујака, пуковника Ђорђа Катарџија (Милана?), нашло се и име Чедомиља Мијатовића, а уз њега износ од 50 000 франака, у виду продаје куће, и 50 000 франака, у виду погодби са Контоар Д`Есконтом.[6]

„Кварење наших политичких нарави почело је одмах под утицајем страног злата“. [7]

Вест о банкротству Генералне уније обелодањена је усред заседања Скупштине и као гром из ведра неба погодила је ионако компромитовану напредњачку владу. Тог 18. јануара 1882. у владиним круговима у Београду настаје права паника. У рукама Бонтуа, смештеног иза решетака, налази се чак 60 милиона франака у српским обвезницама. Мијатовић је тврдио како их је потписао и издао као авансиране државне обвезнице, не би ли Унију спасао од пропасти. То, једноставно, није одговарало истини, јер је Чедомиљ по Милановом наговору, а без знања Скупштине и Владе, те обвезнице предао Бонтуу много раније. Још 1. јула и 1. октобра претходне године.[8]

Ако пажљивије погледамо датуме предаје авансираних обвезница српске државе Генералној унији онда уочавамо да се они поклапају са временом потписивања, са разменом ратификација и са окончањем рашомонијаде везане за склапање озлоглашене Тајне конвенције. Уједно, између та два датума, врши се нечувени притисак на архиепископа београдског и митрополита српског Михаила (Јовановића) (1826-1898), који је у владајућим круговима обележен као непоправљиви русофил. Само осамнаест дана након што је Мијатовић у тајности предао и другу авансирану обвезницу на износ од 30 милиона франака долази до неканонске смене митрополита Михаила. Иза незаконитог смењивања једне од најобразованијих српских глава оног доба уследило је и прогонство Митрополита. У свом обрачунавању са Црквом напредњачка, реформистичка и проевропска влада кнеза Милана није се на томе зауставила. Уследило је привођење, саслушање и смена свих осталих епископа. Овакво „напредњачко безакоње“ имало је за последицу да Србија годину и по дана остане без митрополита. Да је чин хиротоније новог митрополита српске аутокефалне цркве обављен на територији стране државе. Да су, коначно, епископат и свештенство насилно изведени из винограда Господњег и гурнути у арену политичких сукоба и партијских обрачуна.[9]

„Чудан, беспримеран случај у историји српске цркве, чак и за доба турске владавине. [10]

За Тајну конвенцију склопљену са Аустроугарском на Видовдан 1881, знала су само три лица у Србији. Кнез Милан, његов ујак пуковник Катарџи и Чедомиљ Мијатовић. Свој потпис и на овај документ ставио је Чедомиљ Мијатовић, и опет иза леђа осталих чланова владе. Такво преступничко и закулисно  понашање већ је  прерасло у препознатљиви „министарски манир“ Чедомиља Мијатовића. Уосталом, он се одавно и доказао и учврстио на позицији „…главног повереника кнежевог за све ове недопуштене послове његове тога доба“. [11]

С обавезама које је преузела Тајном конвенцијом Србија је до гуше уведена у спољнополитичке воде Хабсбуршке монархије. Тим међудржавним уговором она је практично предала свој државни и национални суверенитет у руке Аустоугарске. Скоро да би се могло оценити да је капитулирала у мирнодопским приликама. Примера ради Србија се у члану IV, став 2 обавезала да, без претходног споразума и одобрења Беча, „…неће преговарати ни закључивати политички уговор с другом којом владом и неће пустити на своје земљиште какву страну војску, редовну или нередовну, па чак ни под именом добровољаца“. [12]

            Тајном конвенцијом Србија се обавезала да ће чак сузбијати „…политичка, верска или друга сплеткарења која би, полазећи са њеног земљишта, ишла против Аустроугарске монархије…“ [13] Па и више од тога, њена обавеза у том погледу  протезала се и преко државних граница Србије, на Босну и Херцеговину и на ондашњи Новопазарски санџак, тј. на Рашку област.

Барон Карл Хајнрих Хајмерле, министар спољних послова Аустроугарске, представио је кнезу Милану почетком јуна 1881. у Бечу нацрт овог споразума. Милан је одмах пристао на споразум, и не треба уопште сумњати да му је „око заиграло“ на трећем члану, којим су Хабзбурзи њему и његовим потомцима гарантовали признавање краљевског наслова. Великодушни гест допуштења Србији да се прогласи за краљевину Беч је условљавао одрицањем од претензија према Босни и Херцеговини. У случају рата између Аустроугарске и Русије од Србије се, даље,  тражило да остане неутрална. Њој је допуштено, и то под магловитом формулацијом територијално проширење на југ. Али ни педаљ према Косовској Митровици и Солуну. Беч је већ унапред опоменуо Београд да му неће дозволити да присваја територије у Албанији, пошто од ње намерава да створи независну државу, што су Западне силе и учиниле 1912.

У усменим преговорима пред потписивање овог међудржавног уговора постигнута је сагласност о спречавању уласка руског капитала у Србију. Тако је чувени руски конструктор железница Пољаков имао да буде избачен из трке за грађење пруге Београд – Ниш, са крацима за Врање и Пирот. Тај посао је морао бити поверен Бонтуу, експоненту Аустроугарског економског продора на југоисток Европе. Са капиталом протераних католичких конгрегација и француских монархистичких кругова он се одвојио од париских Ротшилда и почео да гради своју пословну империју иза које је стала аустроугарска влада. Српски представници у пословној и финансијској сарадњи са Бонтуом нису имали ни представу о томе које последице за собом повлачи одвајање од Ротшилда и „дрскост“ да им се конкурише. То је добро знао Емил Зола када је у роману Сребро дао литерарни портрет барона Алфонса Ротшилда. Но, то је већ једна дужа и комликованија прича од оне у коју стају јунаци локалног и провинцијалног формата.

Председник владе Милан Пироћанац и Милутин Гарашанин (1843-1898) упознати су са текстом Тајне конвенције тек после Мијатовићевог потписивања. Сматрајући овај документ несуњивим чином велеиздаје државе, они 29. јуна 1881. подносе оставке. У покушају да демисионирају они и не слуте да иза њих у влади остаје њихов колега Чедомиљ Мијатовић, који сад већ није само обични министар финансија и иностраних дела – већ прави правцати гроф. Те титуле он се докопао тајно, под окриљем ноћи, када му је на приватну адресу закуцао ондашњи аустроугарски посланик у Београду. Кевенхилер је, у знак захвалности бечког двора за учињене услуге, предао Мијатовићу, у име цара Фрање Јосифа,Орден гвоздене круне првог реда, с правом на наследну грофовску титулу и на пензију. То је Чедомиљу, коначно, дало истинско право да се сматра грофом, али је тајно уручивање највишег одликовања једне империје, за тајне услуге при склапању једног тајног споразума лишило Чедомиља прилике за јавно показивање.[14]

Кнез Милан не прихвата оставке Пироћанца и Гарашанина и посеже за једним лукавим владарским маневром. Он уклања Мијатовића са места министра иностраних дела, али га задржава у фотељи министра финансија. Пироћанцу, као председнику владе, поверава и министарство спољних послова и даје му одрешене руке да ублажи спорни члан IV Тајне конвенције. С нескривеним задовољством Пироћанац са Хербертом потписује 25. септембра 1881. изјаву којом се ублажава најпроблематичнији члан овог споразума. Али ни у најцрњим предвиђањама не може да рачуна са тим да је кнез Милан претходног дана, дакле, 24. септембра послао тајну писмену изјаву Бењамину фон Калају у Беч. У тој изјави он је дао часну реч да неће улазити ни у какве преговоре који би се тицали ма каквог уговора између Србије и неке треће државе, а да то претходно не саопшти Ауструогарској и од ње не добије одобрење.[15]

Тако се десио можда јединствен случај у историји да владалац једну важну одредбу једног тајног уговора коју његова влада службеним путем ублажава, лично и без знања својих одговорних министара одржава у важности.  “  [16]

            То је истовремено значило и да ће аустроугарски доминантни утицај у Србији почивати готово искључиво на личности краља Милана. Те да ће они гледати да га што дуже одржавају на српском престолу, уколко не желе да им нека друга велика сила, а поготово не Русија, преотме тај утицај.

Након пропасти Уније кнез Милан и напредњачка влада нашли су се под ударом јавних прозивки и снажних осуда. Излаз из тог крајње неповољног положаја они су потражили у новом задуживању на страни и у свечаном проглашењу Србије за краљевину. Нови уговор о кредиту постигнут је са Лендербанком из Беча и Народним контоаром за есконт из Париза 14. фебруара 1882. Осам дана по потписивању новог кредита у Београду је проглашена Краљевина Србија, а кнез Милан је проглашен за наследног краља Србије под именом Милан Први Обреновић.

Народ је тог 22. фебруара 1882. славио и на тренутак заборавио на отворени лоповлук власти, а о добро прикривеној издаји земље ионако ништа није знао, јер је Тајна конвенција остала тајном за ширу јавност пуних 21 годину, све до 1902. Њоме је и предвиђена могућност да се кнез Милан прогласи краљем, што је долазило као награда за увођење Србије, потпуно и без остатка, у сферу аустроугарског и Западног утицаја. Од тог момента, међутим, у Србији се патентира нова формула владања по којој је све допуштено на унутрашњем плану уколико се верно служи Западним спољнополитичким интересима.

Догађаји до абдикације краља Милана потврдили су да под фирмом реформских захвата, европеизације и модернизације, власт у Србији може неограничено и некажњено да краде и богати се до миле воље. Да се витални државни и национални интереси могу продавати зарад личне и партијске користи. Да се парламент, као највише законодавно тело, може деградирати до потпуно безначајне институције, коју је могуће једним указом сазвати, а другим распустити у једном дану. Да се владом може управљати и без скупштине. Уколико на изборима победе снаге противне вођењу државне политике беспоговорног потчињавања Западу, тада се може владати чак и – против скупштине. Да се земља може довести на ивицу грађанског рата, као за време Тимочке буне. Да се чак може и без озбиљнијег повода оружано напасти друга, суседна, словенска  и православна држава. И да са Запада не само да не долазе прекори, осуде и санкције против такве државне власти, већ се на њу гледа благонаклоно и наступа у двострукој улози – паликуће и ватрогасца. Несанкционисаним са Запада остаје и брутално гушење слободе мишљења и изражавања, збора и окупљања, цензура и повремено укидање свих, сем службених гласила. Нечувена и неканонска смена митрополита и свих епископа тражи се управо са те стране, а Милану и његовим министрима само се додељује улога најамних извођача.[17]

Хапшења. премлаћивања и прогон политичких неистомишљеника нимало не узбуђује Западну страну. Грубе полицијске интервенције у изборним процесима не сметају им, уколико утерују гласове њиховим марионетама и миљеницима у Србији. Поништавање избора у случајевима „непожељног исхода“, такође. Запад признаје у Србији чак и оне изборе на којима су посланици изабрани са само два гласа. То су они чувени двогласци. У свему томе било је најважније да се Србија ревносно потчињава економским и политичким инетерсима Запада, а да се према Русији односи с уздржаношћу и неповерењем, па чак и изазивачки.

Доследном вођењу репресивне унутрашње и неуравнотежене спољне политике морао је кад-тад доћи крај. Краљ Милан и напредњаци суочавали су се скоро свакодневно са нараслим народним незадовољством. Но, оно их није толико ни погађало ни узнемиравало колико отопљавање у односима између Петрограда и Беча и њихово приближавање. Наиме, краљ Милан је сматрао да  гаранција његове успешне политике почива на  одржавању и продубљивању антагонизма између Аустросугарске и Русије. Он је чак био убеђен да ће кад-тад доћи до војничког сукоба између те две велике силе. Зато је сматрао да ратни судар и обрачун те две монархије треба  што пре да се догоди, како би Аустроугарска коначно потиснула Русију са ових простора.[18]

Забринут због споразума између Русије и Аустроугарске, постигнутог у Скијерневицу 1884, краљ Милан је још у априлу 1885. намеравао да са аустроугарском владом закључи један нови писмени споразум. Предложени уговор предвиђао је да би краљ Милан, у случају да буде принуђен, потражио преибежиште у Аустроугарској, па је за себе и свог сина хтео да осигура материјалну помоћ са те стране. Аустроугарском министру иностраних послова, грофу Зигмунду Густаву Калнокију, ову краљеву жељу  пренео је посланик у Београду Кевенхилер. Одговор из Беча додатно је онеспокојио краља Милана. У њему се Милан хладно опомиње да њега аустроугарска влада „… у свом политичком рачуну мора држати строго као краља Србије и да јој свака друга конструкција изгледа неповољна за дебатовање“.[19]

У преводу са дипломатског на једноставни и свима разумљив речник званични Беч је краљу Милану послао недвосмислену поруку да му је он потребан само као владалац, и то док обезбеђује њихов доминантан утицај и интерс у Србији. Изван тих оквира, поручио је Калноки, Аустроугарска нема о чему да разговара са Миланом.

Краљ Милан, међутим, није одустајао од намере да у Бечу пошто-пото издејствује гаранције за личну безбедност и материјалну сигурност, као и за династичко наслеђе. Изговарајући се да у суседну монархију мора путовати због „лечења ноге масажом“, он се у Бечу, 8. јуна исте године, састаје са Калнокијем. На том састанку он пред аустроугарског министра спољних послова  износи свој план о допуни Тајне конвенције са пет нових тачака. У основи тај план је предвиђао да Милан остане на престолу до пунолетства свог сина, али и да је спремнан да абдицира у корист неког хабсбуршког принца, уколико би аустријски цар то затражио од њега или његовог наследника. У том случају Милан је тражио да им се обезбеде титуле краљевско височанство и богат мајорат, те да краљевић Александар (1876-1903) буде васпитаван у Терезијануму, наравно о трошку владе домаћина. План је даље предвиђао да се, у случају убиства краља Милана, или његовог збацивања с престола, Аустроугарска обавеже на држање Александра у Бечу до његовог пунолетства, па да му онда помогне, уколико нађе за сходно, да се врати на владарски трон у Србији.У случају да се краљевић нађе у Србији, у тренутку Миланове смрти или збацивања, аустроугарске трупе би ушле у Србију и заштитиле би га. [20]

Калноки је енергично одбио да овај Миланов предлог узме у разматрање и одсечно му је одговрио „..да Аустроугарска нема намеру да запоседа Србију ; кад би је и имала, она би је заузела својом војском, а не би је куповала од њеног краља“.[21]

Руси су знали не само за овај сусрет краља Милана са Калнокијем, за исход и  детаље њиховог разговора, већ су били тачно обавештени да је њихова конверзација трајала „један и по сахат“. Руска штампа је отворено осуђивала Милана да је путовао у Беч „да прода Србију“. [22]

У другим приликама и другачијим поводима Аустроугарска се према краљу Милану односила дарежљиво и издашно га је помагала. Кад се Србија спремала да објави рат Бугарској, онда је влада у Бечу дала краљу Милану прећутну сагласност за мобилизацију и обећала му пуну дипломатску подршку. А септембра 1885. министар Калноки даје сагласност да Лендербанка закључи са Србијом  прелиминарни ратни зајам у износу од 25 милиона франака. [23]

Након пораза на Сливници краљ Милан се са Врховном командом повлачи из Цариброда (Димитровграда) у Пирот, из кога моли аустроугарску владу да се код великих сила одмах заузме за закључење примирја. Међутим, бугарска војска напредује дубље у територију Србије и 28. новембра 1885. заузима и Пирот. Уочи пада Пирота Милан издаје наређење Гарашанину да замоли аустријску владу да код Сила убрза закључење примирја. Цар Фрањо Јосиф (1830-1916) прекида одмор и враћа се у Беч, где председава седницом министарства, на којој се од бугарског кнеза Александра I Батемберга (1857-1893) тражи да најхитније прихвати примирје. Путујући у Пирот на састанак са Батембергом аустругарски посланик у Београду Кевенхилер свраћа претходно у Ниш, у коме обавештава краља Милана да су његове молбе за примирје наишле на позитиван одговор у Бечу. У Пироту Кевенхилер суочава Батенберга са опасношћу од акције аустријске војске на страни Србије. После тог неувијеног упозорења Батемберг коначно пристаје на примирје. А кад га Кевенхилер обавести о тој одлуци бугарског кнеза краљ Милан му признаје да је то једини спас за Србију, и додаје да ће абдицирати у корист свог сина одмах по повратку мира. [24]

Пораз у рату са Бугарском довео је до тешке политичке кризе у земљи, али и до промена у ставу Беча, а нарочито Петрограда, према краљу Милану и његовој напредњачкој влади. Сазнавши да су Гарашанин и министри у Нишу одбили да прихвате Миланову понуђену абдикацију, руско министарство спољних послова даје инструкције свом посланику у Београду и изричито му забрањује да предузима  било какве кораке у циљу помирења краља Милана с народом. Уз оцену да краљ Милан код њих не може пробудити ни најмање поверење Гирс од Персијанија захтева да се уздржи и од најмањег напора у стабилизовању положаја краља Милана. Значио је то, уједно, и преломни тренутак у односу званичне Русије према српском краљу. Петроград је прихватио могућност његовог уклањања са престола, под условом да се то уклањање изврши на легалан начин. На маргини Персијанијевог извештаја од 28. фебруара 1886, у коме се указује на могућност Милановог одласка из Србије и предлаже промена династије, цар Александар III је записао :

 „ Ја мислим, да осим Карађорђевића нема другог кандидата.“ [25]

Овој и оваквој оцени руског цара претходио је Миланов неуспели покушај да се код Персијанија дистанцира од проаустријске политике коју је до тада водио и да се врати под покровитељство Петрограда. У стању које је руски посланик описао као „душевно растројство“ Милан се крајем јануара 1886. састао са Персијанијем и предложио да Русија помогне Србији у њеном настојању да се територијално прошири. У случају његове абдикације краљ Милан је предлагао да Русија буде један од гаранта за очување престола његовом сину, а уколико она не може да  прихвати тај предлог, онда је Миланова жеља да Александар буде прихваћен у Русији, „…да му тамо дају положај и осигурају га материјално“. [26]

Међутим, уместо неиспуњених најава абдикације на српски престо, краљ Милан је у септембру исте године почео да ради још и на својој кандидатури за бугарски трон, који је одласком кнеза Батемберга остао упражњен.[27]

Краљ и влада су одредили Чедомиља Мијатовића да са српске стране учествује у припремама и у потписивању мировног уговора са Бугарском. За ту прилику Мијатовић је допутовао из Лондона, у коме се налазио на месту нашег посланика. Мировни уговор, диктиран од стране великих сила, потписан је 3. марта 1886. у Букурешту и имао је само један члан, у коме пише да се између две државе васпоставља мир даном потписивања уговора. Међутим, после ове неуспеле ратне авантуре, у Србији и око ње, ништа се више није могло вратити у пређашње стање. То се пре свега односило на владавину напредњака у Србији и на Миланов опстанак на престолу. Напредњачка влада је убрзо пала, али се на Миланову абдикацију чекало још пуне три године.

У личном режиму и лични проблем владара, по природи ствари, издиже се на ниво прворазредног државног питања. Тако је било и са перипетијама око одлуке краља Милана да се на пречац и мимо поштовања законске процедуре разведе од краљице Наталије (1859-1941). Чедомиљ, као главни краљев повереник за све његове недопуштене послове, био је на најружнији начин уплетен и у ово Миланово безакоње. Он је прво нудио у изглед проти Алекси Илићу износ од 100 000 динара за ангажман на страни караља Милана. [28] Када у том предузећу није успео Мијатовић је са др Владаном Ђорђевићем, после краће обуставе парнице, извршио невиђени притисак на митрополита Теодосија да 12. октобра 1888. потпише унапред припремљени владин акт о разводу брака.

Претходне године Мијатовић је срочио писмо Кости Протићу (1831-1891) за полицију у Висбадену, у Немачкој, са замолницом да генералу изађу у сусрет, уколико би се краљица Наталија опирала да му преда свог сина и малолетног престолонаследника Александра. Поступајући по налогу канцелара Ото фон Бизмарка (1815-1898) немачка полиција је од мајке отела сина, што је краља Милана учинило још омрзнутијим у Србији и још присутнијим на скандалозним страницама ондашње европске штампе.

За учињене услуге у овим преступништвима краљ Милан се одужио и генералу Протићу и Чедомиљу Мијатовићу. Наиме, после пада Ристићеве владе на самом крају 1887. нову, чисто радикалску владу образовао је пуковник Сава Грујић (1840-1913). Та влада је потрајала до априла следеће године, када је формирана нова нестраначка влада Николе Христића (1818-1911). У њеним редовима Мијатовић је опет заузео место министра иностраних дела, а касније и заступника министра финансија. Христићева влада одржала се до 21. фебруара 1889, до последњег дана пред абдикацију краља Милана. Не желећи да буде упамћен као премијер за чијег је мандата краљ абдицирао, Христић подноси оставку. Али не и Мијатовић. Он остаје једнодневни министар иностраних дела уједнодневној влади генерала Косте Протића.

Пре абдикације краљ Милан је повукао два важна политичка потеза. Он је издао прокламацију о промени Устава и одредио да се избори за Велику народну Скупштину одрже 2. децембра 1888. На изборима за Велику уставотворну Скупштину убедљиву победу однели су радикали освојивши 500 посланичких мандата. Либерали су освојили 100, а напредњаци ниједно посланичко место.

Своју решеност да се „ослободи терета владања Србијом“ краљ Милан је показао и у писму од септембра 1888, које је упутио намачком посланику Бреју. У том писму он вели да нема силе која га може задржати од одлуке да абдицира. Аустроугарски посланик у Београду Хенгелмилер покушао је да одварти Милана од намере да се повуче са српског престола. Али после неуспелог убеђивања у Глајхенбергу он је саопштио да „… Аустроугарска абдикацију која јој се натура сажаљева, али да ће је примити са дужном бригом за своје политичке интересе у Србији“. [29]

То је значило да ће Беч тражити начин како да осигура свој доминантни утицај у Србији и након одласка краља Милана. Као најефикасније средство за остварење тог циља послужило је продужење важности Тајне конвенције. Са српске стране ангажован је Чедомиљ Мијатовић, чији је потпис стајао и на оном првом споразуму, али сада са задатком да од Хабсбуршке монархије затражи неке олакшице и нова јемства. То се у првом реду односило на добијање сагласности за територијално проширење према Македонији, на трговинске уступке, на гаранције против бугарских и грчких претензија, као и на помоћ у одржању династије Обреновић, а нарочито против Црне Горе и Карађорђевића… Аустроугарски министар иностраних дела, гроф Калноки, глатко је одбио све Мијатовићеве предлоге, сем оног о територијалном проширењу према Македонији. А и он је формулисан тако да се суседна монархија практично ничим не обавезује. Протокол о продужењу Тајне конвенције са српске стране опет је потписао Чедомиљ Мијатовић. Са аустријске стране то је учинио Хенгелмилер. Ратификација протокола измењена је 17. фебруара 1889, пет дана пред абдикацију краља Милана. С приложеним протоколом Тајна конвенција је сада важила до 1. јануара 1895.

Пре продужења важности Тајне конвенције Хенгелмилер је хтео да сазна и мишљење председника српске владе о Милановој одлуци да абдицира. Христић је изразио неверицу у погледу краљеве намере да напусти престо. Али, ако би до тога ипак дошло он је сматрао „… да би новчана будућност краљева била осигурана с руске стране“. Видевши да се после те изјаве његов саговорник нашао у чуду Христић је додао „… да уопште нема нискости за коју он не би свога краља сматрао способним“.[30]

И доиста, испоставило се да је Христић био у праву. За суму од два милиона златних рубаља Милан је пристао да абдицира, да се одрекне права члана српске династије, чак и српског држављанства и права на боравак у Србији. [31] Да би касније прекршио и овај договор у покушајима да утиче на политичку ситуацију из Беча, као и приликом својих долазака у Србију.

Занимљив опис церемоније Милановог одрицања од престола у корист свог малолетног сина оставио нам је прослављени српски војсковођа Живојин Мишић. После благодарења у Саборној цркви он је са осталим младим официрима позван у двор.Тамо је официрски кор био постројен по рангу и у неколико редова. Преко пута њих су стајали чланови владе. Видно блед у лицу краљ Милан је, у пратњи 2-3 ађутанта, ушао у мали салон, познат и по називу Салон Луја XVI. Краљ је узбуђено говорио о општим политичким приликама у Србији и задацима који пред њом стоје. Саопштио је да му здравље не допушта да настави даље управљање државним пословима. Зато је решио да управо на тај дан краљевску власт преда свом наследнику, малолетном престолонаследнику Александру.

„ У том тренутку – записао је војвода Живојин Мишић – улази у салон престолонаследник Александар. Кад га краљ узе за руку, он клекну на колена и пољуби оца у руку, а краљ Милан њега у чело и даде му благослов. У сали је владала мукла тишина, само се јасно чуло јецање и плач министра финансија господина Чеде Мијатовића.“ [32]

Пре династичар него државник и политичар, Мијатовић је сматрао да се у Србији још није родио неко достојан да замени Обреновиће на краљевском престолу. Зато се он из Лондона, а после Мајског преврата 1903, конспиративно и из петних жила, упињао да на српски престо доведе једног Енглеза, принца Артура од Конота. Западни листови показали су велико интересовање за Мијатовићеву завереничку улогу у покушају уклањања краља Петра I Карађорђевића (1844-1921), као и за његове напоре да на српски престо доведе трећег сина енглеске краљице Викторије и мужа јој Алберта. У келнском Фозише цајтунгу и лондонском Трибјуну Мијатовић је цео случај невешто пребацивао на тзв. утицајне кругове у Београду. [33]

За време боравка краља Петра I у Паризу 1911, Мијатовић долази из Лондона и успева да измоли великог државника и врсног дипломату Милована Миловановића (1863-1912) да му омогући сусрет са краљем Ослободиоцем. Поздрављајући човека коме је радио и о круни и о глави Чедомиљ се није устезао да га подсети на дане њихове ране младости и на своју лојалност српској круни.

Онај јецај и онај плач из дворског Салона Луја XVI у Београду, Мијатовић је, после три деценије, пренео и на просторије нашег посланства у Лондону. Када би у њих бануо остарео, у изношеној одећи и обући, са дугом и нерашчешљаном косом и запуштеном брадом, некадашњи моћни министар финансија у шест српских влада прво би с врата изврнуо џепове свог похабаног капута. А онда би започео свој потресни монолог речима :

„Немам од чега ни хлеб да купим жени и деци.“ [34]

Чедомиљ Мијатовић је доживео дубоку старост. Умро је 14. маја 1932, у Лондону, у 90-тој години. Није имао ни потомства, ни ближе родбине. Његов последњи испраћај обављен је у највећој тишини, 20. маја у лондонском крематоријуму Голдерс грин.

Краљ Милан је преминуо у Бечу, 29. јануара 1901, у 47-ој години. Испуњавајући последњу жељу свог пријатеља цар Фрањо Јосиф је одбио молбе из Београда да се његови посмртни остаци пренесу у Србију. Милан је сахрањен у манастиру Крушедолу, на територији Хабсбуршке монархије, на којој је званично проглашена четрдесетодневна жалост. Вест о преносу Миланових посмртних остатака објављена је на насловној страни службеног Винер цајтунга. Фрањо Јосиф је, гологлав усред зиме, корачао у дугој посмртној поворци, која се уз Миланов ковчег кретала према јужној железничкој станици у Бечу. Одатле је први краљ поново ослобођене Србије испраћен на своје последње путовљње.

У исцрпнијим биографијама краља Милана помињу су три неуспела атентата везана за његово име. Два су покушана у Србији, а један, наводно, на страни. Тај први и, без икакве сумње, инсценирани покушај Милановог смакнућа збио се у Паризу, октобра 1873. За покушај атентата на кнеза осумњичен је и пред француски суд изведен Мита Ценић, млади студент медицине задојен социјалистичким идејама. Код њега, који није ни видео Милана за време његове посете француској престоници, нађен је перорез. У истражном поступку ово „убојито оружје“ требало је да послужи као материјални доказ за Ценићеву намеру да на територији друге државе убије српског владара. Француски суд је услед недостатка доказа ослободио набеђеног атентатора. Али, одмах по повратку у Шабац Ценића хапсе пандури, затварају га и окивају.

Осумњичен је за тешко дело издаје отаџбине и књаза, уз поновно провлачење оне кобне оптужбе за покушај атентата. Уследио је дефиле лажних сведока и права лиферација лажних писама у којима је Мита Ценић нападао власт, спремао се за рушење поретка и дизање руке на књаза. Пресуда на овом монтитаном суђењу гласила је – осам година робије у тешким оковима. Помилован је тек средином 1880. Мита Ценић је умро је у тридест седмој години, огорчен на постојећи поредак и физички сломљен. „Ушао је у затвор у двадесет трећој години, здрав као кремен, способан за све добро, а изашао је с робије у двадест деветој години, слаб, срушен, без ослонца, раскинутих веза и разорених нада.“[35]

Јелена Илка Марковић пуцала је из револвера на краља Милана, 11. октобра 1882, приликом његовог уласка у Саборну цркву. Први хитац, који је избачен са растојања од дванаест корака, промашио је свој циљ. За други Марковићка није имала времена, јер је брзо савладана и разоружана. Атентаторка је била жена пуковника Јеврема Марковића, који је стрељан због учешћа у Тополској буни на изричити захтев краља Милана. Брат много познатијег Светозара Марковића био је радикал и неко време њихов посланик у скупштини, а Илка је и после Јевремовог погубљења наставила да се дружи с радикалским политичарима. Највише с Пером Тодоровићем и Рашом Милошевићем. У истражном поступку, међутим, није откривена повезаност радикалских првака са атентаторком. Све је указивало да је овај покушај убиства краља Милана представљао чин личне освете, који је, без ичијег наговора и крајње невешто, предузела једна очајна, али и куражна удовица. Након изрицања судске пресуде она је самој себи пресудила у затворској ћелији.

Милан је, пак, поводом Илкиног атентата, који је назвао „срећним случајем“, имао сасвим друге планове. Недоказано учешће радикала у антетату на њега Милан је намеравао да искористи као повод за извођење државног удара и затварање радикалског главног одбора. „Код нас се, у оваквим приликама, истрага никада не води да се дозна права истина, него да се постигне један политички резултат.“ [36] Миланова политичка рачуница сводила се на елиминацију радикала из предстојеће изборне трке, у којој његови послушни напредњаци нису имали ни теоретске шансе за победу.

У тим својим плановима он је, неочекивано, наишао на млаки отпор својих ментора у Бечу, који су му постављали бројна питање у вези са предузимањем даљих корака. Подршку за извођење државног удара није добио ни од својих напредњачких министара. Резолутни Пироћанац је одмах поднео оставку, чим је Милан затражио затварање радикалског главног одбора. Утучени Гарашанин је помињао своје одступање из владе, или замену челне позиције у министарству унутрашњих дела за спокојнији положај у министарству грађевина. А престрашени Чедомиљ Мијатовић изразио је аустроугарском посланику жељу да побегне у Енглеску и кандидовао се за нашег посланика у тој земљи.

С тако уморним и обесхрабреним људима краљ није смео загазити у државни удар.“[37]

Ипак, најоригиналнији али и најбизарнији покушај да дођу главе краљу Милану, осмислили су Смедеревци. Они су на Милана извршили „најгнуснији антетат у историји“, који се у политичкој литературе помиње и као „смедеревски намештај“. Смедеревци, који су већином били антиобреновићевци, пререзали су даске на поду нужника у који се запутио краљ. Али су их уклопили тако вешто да нико, па ни Милан, није могао да уочи постављену замку. „Краљ је пропао кроз под у нужнику и удавио би се у тој одвартној јами да се није досетио да пуца из револвера, те су га извукли и једва повратили у живот.“ [38]

Иза „најгнуснијег атентата у историји“ остале су, ипак, једна мудра поука и једна симболична порука. Оне заједно и подсећају и опомињу да се она одвратна јама из Смедерева не да затрпати и да се лако претвара у општу јаму историје,  која је увек спремна да прими бројне кандидате из редова домаћих туђина.


[1] Гргур Јакшић : Из новије српске историје. Абдикација краља Милана и друге расправе, Просвета, Београд, 1953, стр, 194-195.

[2] Исто

[3] Dragana Gnjatović : Stari državni dugovi. Prilog ekonomskoj i političkoj istoriji Srbije i Jugoslavije 1862-1941“, Ekonomski institut, Jugoslovenski pregled, Beograd, 1991

Војислав Ј. Вукчевић : „Пад Генералне уније и проглас Краљевине (1882)“, Глас САН, бр. CCXVIII, књ. 4 (1956)

[4] Слободан Јовановић : „Влада Милана Обреновића“, књига друга (1878-1889), Сабрана дела Слободана Јовановића, БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ, Београд, 1990, стр53.

[5] „Шта ја знам о едавању железничке концесије Бонтуу“, „Политика, од 18-21. маја 1932.

[6] Владимир Јовановић : „Успомене“, БИГЗ, Београд, 1988.

[7] Као под 4, стр. 119.

[8] Војислав Ј. Вучковић : „Пад Генералне уније и проглас Краљевине (1882)“, Глас САН, бр. CCXVIII, књ. 4, стр 57.

[9] Опширније у др Ђоко Слијепчевић : Историја Српске православне цркве“, друга књига, БИГЗ, Београд, 1991.

[10] Живан Живановић : „Политичка историја Србије“, књига друга, Геца Кон, Београд, 1923, стр. 187.

[11] Исто, стр 138.

[12] Као под 1, стр. 79.

[13] Исто

[14] Радован Калабић : „Грофовска времена“, Eseloge, Београд, 2009, стр. 44.

[15] Као под 1, стр. 105.

[16] Исто

[17] Као под 9, стр. 354.

[18] Опширније у Душко М. Ковачевић : „Србија и Русија 1878-1889“, Историјски институт, Београд, 2003.

[19] Као под 1, стр. 105.

[20] Исто, стр. 105-118.

[21] Исто

[22] Као под 17, стр. 276.

[23] Опширније у Војислав Ј. Вучковић : „Дипломатска историја српско-бугарског рата“, Научно дело, Београд, 1956.

[24] Исто, стр, 50-54.

[25] Исто, стр. 54-57.

[26] С. И. Данченко : „Развитие сербскои государствености и Росиа 1878-1903 гг“, Москва, 1996, стр. 179.

[27] Војислав Ј. Вучковић : „Покушај краља Милана да се кандидује на бугарски престо (1887), Глас САН, CCXXVI, 1957, стр. 123-125

[28] Прота Алекса Илић :  „Моји доживљаји„ , Београд, 1931, стр. 102.

[29] Као под 1, стр. 168-169.

[30] Исто

[31] Др Андреј Јелачић : „Русија и Балкан – преглед политичких и културних веза Русије и балканских земаља 866-1940, Београд, 1940. (htp;// www. scribid.com/doc,/5493093/)

[32] Војвода Живојин Мишић : „Моје успомене“, БИГЗ, Београд, 1990, стр. 153.

[33] Даргољуб Р. Живојиновић : „Краљ Петар I Карађорђевић, у отаџбини 1903-1914“, БИГЗ, Београд, стр. 152.

[34] Milan M. Stojadinović : „Ni rat ni pakt“, Otokar Keršovani, Rijeka, 1970, str. 221.

[35] Милан Јовановић Стојимировић : „Силуете старог Београда“, треће допуњено издање,Просвета, Београд, 2008, стр. 213-214.

[36] Слободан Јовановић : „Уставобранитељи и њихова влада (1838-1858)“, друго допуњено издање,  Издавачка књижарница Напредак, Београд, 1925, стр. 157.

[37] Као под 4, стр.160.

[38] Као под 34, стр. 224.

Извор – vaseljenska.com

СликаКраљ Петар I Карађорђевић није успео да добије зајам од српском министра финансија Лазе Пачуа! Образложење министра било је да “неће имати ко да врати новац у касу ако краљ умре”

Овај случај забележен је само у српским аналима и нигде више у свету јесте да је један српски краљ живео искључиво од плате коју је за свој “посао” добијао од Владе. Звао се краљ Петар I Карађорђевић и владао је почетком 20. века.

Тај период везује се за почетак стварања грађанског друштва у Србији, за настанак демократије, али је из њега остала и прича о министру финансија који је одбио да одобри зајам једном краљу.

За удају своје ћерке, краљу Петру је хитно било потребно 200.000 динара. Решио је да тражи позајмицу од Лазе Пачуа, тадашњег министра финансија, који је одбио предлог да владару исплати ову суму, а да му је касније одбије од плате.

Овакву своју одлуку је, како прича каже, образложио овако:

Не може! Умре краљ, не дај Боже, а смртан је као сви ми. Ко ће онда да врати дуг државној каси? – Зна се, Лаза! Или, политичари натерају краља да абдицира. Ко ће да плати дуг? – Опет Лаза”.

Зато је министар финансија краља саветовао да оде у банку и тамо подигне кредит, али да тако нешто не тражи од Владе јер она није ту да испуњава жеље владара. По причи савременика, краљ Краљ Петар I Карађорђевић се није наљутио, а новац је заиста подигао у банци.

Извор: Србија

СликаНа данашњи дан 1934. године у Марсељу убијен југословенски краљ Александар Први Карађорђевић. Полагањем венаца и одавањем државних и војних почасти на Опленцу обележена годишњица смрти краља Александра.

 У Цркви Светог Ђорђа на Опленцу у Тополи полагањем венаца и одавањем државних и војних почасти обележена је 79. годишњица смрти краља Александра Првог Карађорђевића.

Венце су положили помоћник министра рада и социјалне политике Момо Чолаковић, представници Министарства одбране и Војске Србије, принц Александар Карађорђевић, председник општине Топола Драган Јовановић, а у име Задужбине Карађорђевића управник Драган Рељић.

Ловорове венце на саркофаг краља положили су председник Савеза потомака ратника Србије од 1912. до 1920. године Љубомир Марковић, представници Друштва за неговање традиције ослободилачких ратова од 1912-1918. и традиционално група грађана села Обреж код Варварина.

Приликом државне посете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Немачке, краљ Александар Први убијен је у Марсељу, 9. октобра 1934, заједно са француским министром иностраних послова Лујом Бартуом.

На пут у Француску југословенски владар је кренуо са железничке станице Топчидер возом до Косовске Митровице, а затим аутомобилом преко Цетиња, где је посетио кућу у којој је рођен. Из луке Зеленика разарачем Југословенске краљевске морнарице „Дубровник“ испловио је за Француску.

Француска му је приредила величанствен дочек, о чему сведоче и филмски записи на којима је забележена читава посета, од уласка у марсељску луку југословенског брода, до атентата који се одиграо двадесетак минута касније.

СликаУ уторак, 9. октобра 1934. године, тачно у 16 часова краљ је напустио палубу југословенског разарача и наставио моторним чамцем до Белгијског кеја. Званичан дочек по протоколу био је предвиђен у Паризу, где је требало да га дочека председник Републике, док су га у Марсељу дочекали министар иностраних послова Луј Барту и генерал Жозеф Жорж, члан Високог ратног савета.

Свечана поворка је нешто иза 16 часова кренула из луке и упутила се према центру, а бурно ју је поздравио велики број грађана Марсеља.

Када су краљева кола стигла на трг испред палате Берзе, око 16 часова и 20 минута, један човек искочио је из гомиле, носећи у десној руци букет цвећа и на француском викнуо: „Живео краљ!“

Изненада је скочио с десне стране на папучицу аутомобила, одбацио букет цвећа и из револвера испалио више хитаца у правцу краља.

Француски пуковник Пиоле, који је био најближи догађају, с коња је сабљом убицу оборио на земљу. Атентатор је и у паду, са земље, наставио да пуца на све око себе. Затим су два полицајца испалила неколико хитаца у атентатора, који је већ био оборен.

Краљ је лежао непомичан на задњем седишту аутомобила, министар Барту је био погођен у десну надлактицу, а генерал Жорж погођен је са више зрна у грудни кош, надлактицу и стомак.

Због гужве на улици, аутомобил са рањеним краљем милео је до полицијске станице, где је краљу пружена прва помоћ. Међутим, лекари ништа нису могли да учине, јер су ране биле смртоносне. Неколико минута после 17 часова краљ Александар Први Карађорђевић издахнуо је не долазећи свести.

Министар Барту превезен је у операциону салу болнице „Божји дом“, где је издахнуо. Тешко рањен генерал Жорж успешно је оперисан.

Атентатор, Владимир Георгијев Керин, звани Владо Черноземски, погођен с више метака у тело, исечен ударцима сабље и линчован од гневне масе. Пребачен је у канцеларију марсељске службе безбедности, где је и умро.

Испраћај од Сплита до Опленца

Ковчег са телом убијеног југословенског краља је истим бродом којим је отпутовао Француску, најпре стигао у Сплит, а потом је транспортован специјалним возом, преко Загреба, у Београд.

Краљ Александар је сахрањен 18. октобра на Опленцу у задужбини његовог оца Петра Првог Карађорђевића.

Стотине хиљада људи целим путем одавало је почаст убијеном владару, а у станицама где је воз стајао, интонирана је троделна југословенска химна (Боже правде – Љепа наша – Напреј заставе славе).

Права верзија трагичне судбине краља Александра, који је био стуб јединствене државе Јужних Словена и новог европског поретка на југоистоку Европе, остала је неразјашњена.

Mноги историчари и познаваоци тог времена тврде да су иза атентата стајале тајне службе земаља, које су тежиле ревизији Версајског поретка (Италија, Немачка, Мађарска), док су извршиоци били чланови усташке организације, коју је предводио Анте Павелић и чланови пробугарске струје ВМРО.

извор: РТС

СликаЈедна од најважнијих грађевина која је икада постојала у српском главном граду био је Мост витешког краља Александра, предиван, висећи колос који је истовремено био и први друмски мост који је прешао на леву обалу реке.

Овај висећи мост постојао је на месту данашњег Бранковог моста од 1934. до 1941. године, када га је, на самом почетку Другог светског рата срушила ондашња Војска Краљевине Југославије у нади да ће тако зауставити надирање нациста ка Београду.

Тако је мост завршио у реци у ноћи између 10. и 11. априла 1941. године, заувек прекинувши многе наде и сећања, али и трамвајску линију за Земун.

Трамвај који је саобраћао ка Земуну, носио је ознаку „14“ и од хотела „Москва“ до хотела „Централ“ имао је седам станица.

Претходница

На месту данашњег Бранковог моста Сава је, очигледно, била најпогоднија за прелаз, па су ту, током историје, били најчешће постављани понтонски мостови. Они су били дело Аустријанаца и Турака, у доба када су ова два царства била жестоко супротстављена, а неколико страховито крвавих битака између њих одигравало се управо у Београду.

Током прохујалих векова историчари су избројали по пет аустријских и турских понтонских мостова у Београду, углавном на овом месту, пре него што је први „прави“ мост прешао преко реке. То је био Железнички мост, направљен 1884. године, који и данас постоји и паралелан је са Газелом. Али, он овог пута није део наше приче…

Александров мост, или, како су га још звали Земунски или Висећи, у кооперацији су урадиле француска фирма „Батињол“ и немачко предузеће које је било власник и потоњег, чувеног МАН. Ето типичне београдске ироније, када је 1956. године, на темељима претходног моста подизана нова конструкција, данашњи Бранков мост, конструкцију моста управо је обезбедио – МАН!

Прилази и дефинисање првог градског друмског моста почели су давно пре тога. Још 1921. године први пут су позвани концесионари како би свеже основана Краљевина прегазила ка сремској страни. Па ипак, тек 1930. затворена је „финансијска конструкција“, а радови на мосту коштали су око 190 милиона ондашњих динара. За прилазе из Бранкове улице ондашња општина издвојила је још 30 милиона.

Слика

Спајање последњих делова гвоздене конструкције обављено је у новембру 1933. године, а једну годину касније окончани су и радови на прилазима мосту, како би свечано отварање могло да буде уприличено на крају 1934.

Пре тога, у Марсељу је убијен краљ Александар, па је мост, њему у част и добио име Мост витешког краља Александра.

Тестирање за вечност

Средином децембра 1934. године, када је мост званично и свечано пуштен у промет, у Београду се одвијало најнеобичније тестирање оног доба. Тада је 700 коњаника прејахало преко моста, како би доказали његову стабилност.

То је била јединица комбинована од Артиљерије Краљеве гарде, коњице Подофицирске школе и Земунског ђачког ескадрона. Четири пута су у касу прејахали преко моста, доказујући његов коначни мир, наткриљен над Савом. Цео мали Београд онога доба, једва нешто бројнији од 300.000 становника, сјатио се на обалу Саве, како би били сигурни да ће њихов први друмски мост „преживети“ пробу.

И, наравно, издржао је, јер је један београдски „Швајцарац“, човек елитног инжењерског образовања – Мирко Рош водио цео пројекат. Он је чак прецизним новинарима још прецизније објаснио да се мост увијао око 13 центиметара током тестирања и да је то „сасвим природно, и да Београђани могу мирне душе да шетају мостом“…

И би тако.

Још један куриозитет, од безброј оних везаних за ову грађевину, јесте да има брата близанца у немачком Келну. Још интересантније је да у готово исто време изграђен сличан мост, по готово идентичном пројекту у Бечу, 1937. године. Срушио се сам од себе у Дунав у рану јутро 1. августа 1976. године, уз само једну жртву.

На неки симболичан начин, овај мост и данас постоји. Житељи Краљева и данас имају свој, Савски мост, иако Сава протиче око 200 километара далеко од овог града. Ипак, преко Ибра се протегао мост који житељи овог града ипак зову Савским. Откуда таква нелогичност?

А одговор је једноставан: од делова срушеног Моста краља Александра, после рата, стручњаци су склопили мањи, али ипак функционалан мост којим су у Краљеву прекорачили Ибар. Тако да мост почившег краља, на неки, типично српски начин – ипак постоји.

Мештровић и споменици

После отварања Моста краља Александра у јавности је одржана веома бурна расправа око идеје Ивана Мештровића, аутора најпознатијих споменика у Београду. Мештровић је планирао да, на врло високим стубовима, прикаже четири коњаника, по два са обе обале Саве. На београдској страни требало је да на коњима буду приказани цар Душан и краљ Петар, а на новобеоградској краљеви Твртко и Томислав.

То је унеколико била симболична прича ондашње визије југословенства за коју се Мештровић тобоже залагао.

Ипак, споменици нису били подигнути јер су се ондашње београдске архитекте са Драгишом Брашованом на челу, оштро супротставиле овој Мештровићевој визији.

Осим тога што је вајар веома скупо наплаћивао своје услуге, овог пута му је замерена и мегаломанија, односно чињеница да би огромне скулптуре битно наружиле изглед моста.

Александар без сокачета

Последња грађевина која је названа према имену краља Александра био је управо овај мост. Данас Александар Карађорђевић нема ниједну улицу или обележје у Београду, за разлику од своје супруге, краљице Марије.

Булевар краља Александра који је доминира централним деловима нашег града посвећен је краљу Александру Обреновићу.

Димензије

Према пројекту, Мост витешког краља Александра требало је да служи за трамвајски, колски и пешачки саобраћај. Његова укупна дужина била је 457 метара, а распон 261 метар. Зарад несметане пловидбе, предвиђено је да се река премости отвором ширине најмање 250 метара, док је максимална висина пловила смела да досегне 12 метара.

Зоран Николић (Новости)