Архива за категорију ‘Историјске личности’

 

6.jpgУ ОШ „Бубањски хероји“ из Ниша одржано је потресно предавање чика Владе Јовановића (председник Удружења заточеника и њихових потомак), јединог живог логораша из Јужне Србије који је преживео старахоте злогласног логора Матхаузен.

Предавање (несвакидашњи час историје) организовао је професор историје Ђорђе Бојанић, предавању су поред ученика 8. разреда присуствовали и представници УДРУЖЕЊА ЗАТОЧЕНИКА И ЊИХОВИХ ПОТОМАКА, директор, педагог и психолог школе и вероучитељ.

Логор Црвени Крст је јединствен  по покушају масовног бекства 105 затвореника, 12. фебруара 1942. – каже Јовановић, који је, две године касније, и сам доживео логорашку судбину, заробљен је био без икаквог разлога… те из Ниша био депортован на Бањицу па у злогласни Маутхаузен.

Сећам се како су ти мученици, промрзли, рањени, гладни и поцепани, бежали по селима, а једна мања група дошла је и у моје село, Кравље. Нажалост, много је голоруких остало на бодљикавој жици, а због 11 погинулих Немаца за одмазду је стрељано 1.100 људи, каже Влада Јовановић.

На Војном гробљу у Маутхаузену поред жртава из Другог светског рата углавном има жртава из Првог светског рата, од 9.200 сахрањено 8.000 је Срба. Наш народ је положио велике жртве у свим ратовима и то не сме да се заборави, каже проф.историје Ђорђе Бојанић.

Чика Влада је био заробљен 1944.год у селу Кравље и одведен у логору ЦРВЕНИ КРСТ где је провео 22 дана, затим је депортован у логор на Бањици, где је био у заробљеништво  33 дана а одмах затим пребачен је у логор Матхаузен (Аустрија) и на крају у логор Гузен. У логорима је провео око 8 месеци. Био је близу гасне коморе… али је срећом преживео. Чика Влада не мрзи оне који су га мучили, али каже да их не разуме.

У Србију по ослобађању логора вратио се са 40 килограма, нису га могли препознати ни они који су га најбоље познавали.

Основач је Друштва преживелих нишких логораша. Чика Влада данас има 92 године.

На крају предавања које је трајало више од једног школског часа, Чика Влада је добио огроман аплауз присутних.

Приредио Ђорђе Бојанић

СРПСКА ИСТОРИЈА

Advertisements

Рехабилитација Милана Недића, или, претварање слуге окупатора у српску мајку.

Оно што највише недостаје расправама типа „за“ и „против“ је шира слика, односно сагледавање са свих страна и са што више елемената. Изгледа да је синтагма „са свих страна“ код овог питања – кључ решења.

Замислите једну државу у Европи, која није Србија, рецимо Шведску. И сад наставите да замишљате како околни Данци, Финци, Норвежани крећу на Шведе са само једном идејом – да их све побију… Исто то, само много горе и више, догађа се у распалој Југославији 1941. Тешко је и набројати све те „ентитетске хорде“ које су кренуле тада на Србе, али, покушаћу: маџарске, фолксдојчерске, бугарске, шиптарске, муслиманске, хрватске… После овог, непотпуног списка, вермахт изгледа као вишак.

Упоређивање ђенерала Недића са Квислингом је неморално. Јер Данци нису уз помоћ и под патронатом Немаца отварали концентрационе логоре за Норвежане, нити су их бацали у фјордове. И нису од шведског маља и каме бежали Норвежани Квислингу.

А управо то се догађало Србима, у тој преосталој Србији. Размишљајући о том времену, оно што највише збуњује  да је таква никаква Србија уопште и постојала. Односно, зашто је остављена да постоји? Да ли су за тако нешто у питању неки фирерови лични разлози…? Уосталом, многе његове одлуке немају рационално објашњење.

Швабе су узеле од тзв. Недићеве Србије оно што им треба: бакар, олово, транзит и, као у Великом рату, храну.

Имао сам једну колегиницу, она је умрла, давно. Стално је за Милана Недића говорила издајник, све најгоре. После сам сазнао да је као дете донета из Херцеговине у Србију, истом том Недићу, погодићете зашто.

Дух времена даје многе одговоре. Тако се у титовско доба морао блатити ђенерал да би се градило братство и јединство и знак једнакости. „Они“ су имали поглавника а „ми“ ђенерала… Али… С једном „малом“ разликом – „они“ су имали логоре за нас, па су чак превазилазивши себе, направили логоре, једини у свету, за децу. Поглавито српску! „Ми“ нисмо имали логоре за њих. Постоји ли неко ко би питао – а зашто?

Псеудоисторици, квази интелектуалци и даље покушавају да дају трансфузију том знаку једнакости. Један од трагикомичних покушаја је подметање приче о Недићу и Старом сајмишту, заборављајући или незнајући да је данашњи Нови Београд у Срему. А Срем је у подели распале Краљевине додељен усташама.

Ако се осврнемо у блиску прошлост од пре само двеста година, по данашњим „стандардима“ Милош Обреновић био би произведен у већег сарадника окупатора од Милана Недића. Попут ђенералове, и Милошева Србијица беше препуна турске војске по градовима, данас би рекли – војним базама. И таква никаква ипак је била уточиште избеглим Србима углавном са југа.

Пажљиво, врло пажљиво треба користите изразе, поготову оне који доносе лоше значење: издајник, сарадник окупатора… Јер шира слика тражи и шири приступ. Кад се све то стави на вагу обично претегне на једну страну, добру или лошу. Дијана Будисављевић је с немачком дозволом долазила и улазила код усташа у Јасеновац, Јастребарско… да избавља хиљаде деце од сигурне и грозне смрти. Да ли је она сарадник немачких окупатора? Да, то је врло клизав терен. А знамо ли данас уопште колико је деце пребачено преко Саве, Дрине, Дунава… у Недићеву Србију? Сто, двеста… хиљада?!

Радославу Грујићу су после рата одузета грађанска права и једва је претекао. А зашто? Искористио је приватно познанство с немачким официром и уз његову помоћ изнео светиње и мошти наших светаца из фрушкогорских манастира, да их усташе не оскрнаве и униште. Да ли је и он издајник? Сарадник? Један од доказа да се Срби полако дозивају памети је недавно називање београдске улице по професору Грујићу.

Дежурни ловци на нацисте београдске чаршије махнито убацују нове и нове „аргументе“. Један од новијих аргумената је и Недићево велико богатство, које после рехабилитације треба да добију наследници. О том богатству не знам ништа, али знам да су му сестра, као болничарка, и брат официр, погинули у Великом рату. То ипак говори из какве породице долази и шта је заиста могао да мисли о окупаторима које је у претходном рату и сам гледао преко ништана.

Српска мејнстрим историографија још увек живи у ватиканско-коминтерновском розаријуму, она не зна за договор комуниста, усташа и нациста… Па, за почетак нек се обавесте где је особа, позната и као Јосип Броз, била 25. маја  1944. године, јер у Дрвару није!

            Наставиће се… 

Радован ДАМЈАНОВИЋ

Преузето ФОНД СТРАТЕШКЕ КУЛТУРЕ

holandski-lekar-sa-suprugom-foto-printscreen-facebook-1457622296-861099Мало људи у Србији зна за да доктора Аријуса ван Тинховена иако се ради о великом добротвору српског народа, који је из Амстердама дошао како би лечио српске војнике у Првом балканском рату.

Холандски доктор је био запрепашћен одлуком Црвеног крста те земље који је одбио да помогне српској војсци и народу, па је одлучио да сам крене пут Србије и помогне колико може. Након што је скупио нешто средстава од донација упутио се са две медицинске сестре и једним возилом за Београд где је одмах убачен да ради у војну болницу.

„Подстакнут залагањем и упорношћу младог лекара, холандски Црвени крст ипак је одлучио да помогне, и под његовим вођством организује сопствену болницу у згради једне београсдке школе. Ван Тинховен је у болници, у којој је било смештено најмање 200 бораца, сам направио и салу за операције и заједно са помоћницима свакодневно вадио метке из српских рањеника. Срби су желели да угосте великодушног страног лекара, па су му налазили смештај, намештај и помагали колико су умели, па су му у оквиру болнице направили собу у којој је могао да живи и опремили је“, написала је Ксенија Габријел у ауторском тексту за Мондо.

хттп://www.хероесофсербиа.цом/2015/01/др-ариус-ван-тиенховен-дутцх-доцтор-wхо.хтмл

Осим што је лечио рањенике, доктор је бележио и сцене из свакодневног живота у Србији које су објављивале и холандске новине, док су његове фотографије данас изложене у Холандској краљевској библиотеци у Хагу.

Након што је отворио велику болницу за рањене, у просторијама велике шећеране удаљене сат времена од престонице он се 1913. вратио се у Хаг, и то са Орденом светог Саве четвртог реда и орденом Црвеног крста Србије, које му је уручио српски краљ.

Након што је послао телеграм медицинској сестри Јакоби де Хроте они су дошли у Београд где су болницу спремили за рањене, а у згради Ваљевске гимназије су основали ратну болницу.

Његов отац је основао Балкански комитет како би прикупљао новац за Ван Тинховенов рад у Србији а млади доктор је када је одлазио из Ваљева проглашен почасним грађанином.

18Доктор је у Холандији на железничкој станици дочекан свечано јер је „прославио холандско име“ а лекар је на прослави у једном хотелу рекао „Ко се у тешким околностима први нађе, помаже двоструко“.

Мy грандфатхер сеатед центре фронт wитх хис сцруб нурсе (мy грандмотхер) то хис ригхт. Хе тоок 1000’с оф пхотограпхс…

Ван Тинховен се усавршавао у Берлину, где је држао предавање на тему својих искустава а јуну 1914. у Холандији је добио чин официра у Реду Орански Насау.

„На почетку Првог светског рата, постао је шеф хирургије у Војној болници у Ваљеву, а у јесен 1914. постао је, на захтев српске војске, члан комисије која је истраживала аустроугарске ратне злочине на територији западне Србије. У својим дневницима и фото-албумима, који су касније обједињени и објављени у Холандији, оставио је записе о стотинама почињених злочина, силовања, убистава и сакаћења српског народа већ у првим недељама рата. Неутралност, коју је за потребе холандских новина морао да одржи у својим званичним текстовима, могао је да занемари у приватним дневницима“, пише у тексту.

„Сада, када ова сећања нису више намењена неутралним новинама, на више места сам се оштро изразио о окрутностима почињеним од стране аустроугарских трупа. Не једног, или два зликовца, већ и власти, која је своје војнике опремила експлозивним мецима“, написао је доктор.

Ван Тиенховен је морао да се повуче пред Аустроугарима из Ваљева да би се касније вратио, када се војска повукла. У зиму 1915. оболео је од тифуса који је харао Србијом и због лошег здравственог стања морао је да се врати у Холандију.

хттпс://www.кб.нл/тхемас/гесцхиеденис-ен-цултуур/модерне-гесцхиеденис/фотоалбумс-ариус-ван-тиенховен-1912-1915 Уникатне…

Службу је касније наставио у Црвеном крсту Француске, Италије и Албаније, када се у Драчу опет нашао међу Србима.

„Срби су заиста јаки, жилави људи. Звучи сулудо, али Србе је тако лако оперисати, одлично се опорављају и успешно лече. Осим тога, још воде и један чист, не-материјалистички живот“, написао је он и додао да су Албанци злостављали Србе који су бежали на југ, али да су сами били јако плашљиви.

При одласку из Албаније, забележио је још и ово.

„Полако се Драч губи из вида – земља патње, земља зликоваца и бандита“.

Касније је написао серију чланака „Међу Србима у Албанији“, а заједно са М. Ј. Брусеом и књигу „Страхоте рата у Србији: Дневник ратног хирурга др А. Ван Тинховена“, где су се нашле и његове фотографије.

„Својеручне фотографије, поштовани, неутрални читаоче, усликане од стране вашег поузданог и сабраног лекара… Фотографије кукавички убијених стараца, и раскомаданих жена и девојака. Можеш да их видиш“, наводи се у књизи која је 2005. објављена у Србији у преводу Јелице Новаковић.

Доктор се 1916. оженио најближом сарадницом сестром Јакобом де Хроте, и касније са њом добио четворо деце. У Француској је добио Орден легије части због залагања у амбуланти у Булоњској шуми, а даљи живот провели су заједно у Венецуели и САД. Тек су се у старости вратили у Холандију, где су обоје преминули 1965. године.

У Београду је 2006. основан Центар за научну и културну сарадњу Србије и земаља низоземског говорног подручја, названо „АРИУС“ у знак захвалности за Ван Тинховенову пожртвованост и храброст.

(Бојана Зимоњић Јелисавац/Мондо)

Захваљујемо се Ксенији Габријел на тексту и фотографијама.

Наставак на Курир…

Преузето VESTI.RS

vuk.karadzicПише Ранко Гојковић

Да би се сам појам истинског српског просветитељства лакше схватио, најбоље је позвати у помоћ највећег српског просветитеља после Светог Саве – светог владику Николаја, за кога је светитељство једино истинско просветитељство.

Пре него што се донесу неки закључци о просветитељству Вука Караџића и оцене резултати његовог рада, потребно је направити кратак излет до “Књиге над књигама” и подсетити да “Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Господњих” (Матеја, 4: 4). Професор богословља Виктор Михаилович Чернишев је у једном свом предавању у Кијевско-Печерској лаври рекао: “Псовке – нецензурисани изрази – изазивају мутације које доводе до дегенерације човека. Научници тврде да свако изговарање речи није ништа друго него таласни генетички програм који утиче не само на нас, него и на живот наших потомака”. Када би наши благочестиви преци могли да чују лексику српске школске омладине, многи би верујем умрли од стида. И та лексика свакако није могла бити продукт светосавске просвете, та лексика је могла настати само као продукт “просветитељства” аутора “Црвеног бана”. Колико је генетске мутације изазвала та одвратна књига сам Бог зна, али је једно сигурно – такву књигу није могао штампати истински српски просветитељ.

Наша словенска раса чије Библијско порекло потиче од Нојевог сина Јафета (што значи распрострањен, достојно прослављен, да не кажемо славан) у старини је називана Славени, али су светим крштењем и преласком у хришћанство од Славена постали Словени. Дакле, наши преци Славени су оваплоћењемРечи (Слова) посредством Светог Крштења били од Бога удостојени да буду синови Божији и постали су обдарени посебним даром речи (слова). О том посебном дару речи (Слова) словенских народа није потребно овде говорити, словенска књижевност је значајнија и узвишенија од целокупне светске књижевности узете заједно, то није никакво претеривање, то је чињеница. У Књизи Постања је записано пророштво Нојево да ће “Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовијем” (1 Мојсије 9: 27). Дакле, Ноје је предвидео да ће се од његовог сина Сима оваплотити наш Спаситељ Исус Христос (Благословен да је Господ Бог Симов – 1 Мојсије 9: 26) али да ће најбољи део његовог народа изаћи од Јафета, праоца Словенског рода. Овде шатори очигледно означавају Закон вере који је Господ дао Семитима, старозаветним Јеврејима као Симовим (Семовим) потомцима. Међутим, пошто они “Не сачуваше завјета Божијега и по завјету његову не хтјеше ходити” (Псалм 77: 10-11) то род Јафетов, Славени, улажењем у Закон (крстећи се, прихватајући Нови Завет) посташе Словени, преузеше виноград од синова Симових (Господар винограда ће дати виноград другима – Марко 12: 9). Као што знамо из Новог Завета, Нови Израиљ су постали хришћани, а после пада Првог и Другог Рима, то постају управо православни Словени (а пре свега православни Руси, као богоносни народ-творац Москве као Трећег Рима и православни Срби са два златна немањићка века, као својеврсни “Претеча Трећег Рима”). Све до данас када су Бугарска, Румунија и Грчка у злочиначком НАТО пакту и содомској Европској Унији, једини преостали “катехон који задржава” долазак нечастивог јесте православни руски народ и његова православна српска браћа на Балкану као последњи још неосвојени Кремљ према папистичком Западу. Дакле, српски и руски народ су своју народност у последњих хиљаду година стицали на религиозним идејама и та религиозна православна идеја дефинисала је њихову целокупну културу. Од отпадија Рима од једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, латинска јерес не ради ништа друго него ратује или се спрема за рат против светог Православља. У зависности од политичких или геополитичких прилика, тај рат је био више или мање прикривен, али се суштински мењала само форма, а суштина политике Рима после издаје Христа је била – бесомучан рат против Православља. Овај искорак у Библијску и хришћанску историју Срба и Руса био је потребан да би схватили ко је заиста стајао иза “Вукових” реформи.

Папистичка Аустро-Угарска монархија давала је сва верска права православним Србима док јој је била потребна “Војна Крајина” као заштитна тампон-зона од Османлија. Са слабљењем турске моћи, одмах су почели притисци и унијаћење Срба на просторима црно-жуте монархије. Срби су одговорили отпором и позивањем у помоћ Трећег Рима, заштитника Православља. Са учитељем Суворовим стижу и православне богословије међу српско становништво у Аустро-Угарској, па лукави латини брзо схватају на шта треба прво ударити. Убрзо по доласку учитеља Суворова међу Србе, у Бечу се родила идеја о језичкој реформи и једној револуцији по језичком питању међу Србима. Као што знамо из библијске историје – револуција је у ствари ђаволска, а не Божанска тежња за слободом. Прва револуција Денице на небесима, довела је до васељенске катастрофе и свака револуција на земљи је у ствари и била инспирисана том сатанском побуном на Небу и имала је мање или више катастрофалне последице. Језичка револуција Вука Караџића у тој катастрофичности по српски национ, нимало не заостаје за другим револуцијама. Елем, Марија Терезија је кренула ригорозно и практично је укинула ћирилицу у папској империји (1779) али је због жестоког противљења Српске Православне Цркве и Руске Империје, цар Јосиф 1875. године био приморан да повуче ту забрану ћирилице.

Можда Вук није знао, али су Копитар и његови ватиканско-бечки ментори свакако знали да Срби од 863. године имају богослужбени језик у српско-словенској редакцији и да су читав средњевековни период (све до “Вукове” реформе), филозофски или песнички текстови код Срба писани нормираним српским језиком. Дакле, тада Римска Курија посеже за другим методама. Веома ученог и виспреног научника Јернеја Копитара, човека огромног знања, језуитске прилагодљивости и ћуди, поставља за цензора словенских књига у Бечу са захтевом да трага за српским писцем који би могао спровести планирану реформу српског језика. И када је Јернеј наишао на Вуков текст о пропасти Првог српског устанка, лукави паписта је схватио да сељаче из Тршића треба преобути из опанака у ципеле па ће сељаче до миле воље да свира по Бечким нотама.

Треба рећи да је овде Вук заиста био само најобичнија лутка у дубоко осмишљеном антисрпском и антиправославном ватиканско-бечком пројекту. Нити је он спровео било какву реформу (само је ставио тачку изнад слова ј у реформи Саве Мркаља, кога је Господ казнио лудилом), нити је било шта учинио самостално по питању несрећне реформе – све је било дубоко припремљено и сажвакано у поменутој србофобској кухињи. Царска влада у Бечу наложила је Копитару паклен антисрпски план у неколико тачака. Прва тачка је била да се један од бројних српских народних дијалеката узме за књижевни језик Срба. (За књижевну норму српског језика Вук је узео дијалект којим се говорило у малом делу српског народа – део западне Србије и Херцеговина), чиме је практично одбачен добар део српског народа из културно-језичког јединства. Дакле, направљен је књижевни језик који радикално форсира само један дијалект, а остале говоре истог народа дефинише као нешто необично и далеко (да не би било неке забуне, тај дијалект је херцеговачки, дијалект аутора ових редова, али то Херцеговцима свакако не даје за право да ситан регионални интерес ставе изнад свесрпског интереса). То је довело до постепеног одвајања и регионализације доброг дела српског народа. Тако је, на пример, вештачки одвојена Стара Србија (Вардарска Македонија) од своје матице, јер народ на рубним подручјима није желео да се одрекне свог говора. Тамо је Вукова језичка реформа изазвала праву катастрофу по српске националне интересе. Када имамо у виду да и данас, на свега двадесетак километара од Београда, (на пример Гроцка и предео према Смедереву) Вуково правило “читај као што пише” изазива забуну и деца морају да доучавају у школама граматику, онда можемо замислити какве је тешкоће Вукова реформа представљала за Србе из Македоније.

Друга тачка коју је влада у Бечу наложила Копитару (понављамо, Вук се ту није ништа питао, он је био најамник који завршава посао за газде које су га презуле из опанака у ципеле) била је промена ортографије новог српског писма, са циљем што већег удаљавања од црквено-словенске и руске ортографије. Трећа тачка је била, наравно, превод Светог Писма на нови “вуков” језик, како би се што више изгубило исконско значење Слова, то јест Речи (овде само једна кратка илустрација – да ли је заиста неважан овакав распоред места Неба и земље у делу Молитве Господње на црквенословенском језику и у Вуковом преводу – “Јако на Небеси и на земљи” и “И на земљи као што је на Небесима”). Четврта тачка тог програма је била чисто техничка – издавање речника “вуковог језика” како би се пројекту дао “научни” карактер. Пета тачка је била финансирање Вуковог сакупљачког рада како би и њему било “лакше на души” и “да се власи не досете”. Иако је и по том питању Вук знао да одигра улогу великог штеточине. Тако се у српској јавности мало пише о томе да је Вук био развио прави бизнис откупљујући многе вредне књиге по српским манастирима (чак и са Хиландара) под изговором да ће их штампати у Бечу, а онда је те књиге продавао по знатно вишој цени.

Можда Вук није био свестан политичко-религиозне злоупотребе своје реформе, која са чисто лингвистичке тачке гледишта може неупућеном заиста изгледати као духовна надградња, али по својим религиозно-политичким последицама та језичка реформа допринела је више ствари папизма и унијаћењу Срба од свих вишекевовних покушаја Ватикана по том питању. Тога су били свесни многи умни људи тога времена, па је тако Митрополит Стратимировић разложно указивао да наш славеносербски језик у српској словесности (књижевности) мора да остане уздигнут изнад жаргонског језика народног. Но, узалуд је причати “глувом код ушију” или како би рекао Његош – то што блатној земљи принадлежи, то о Небу поњатија нема. Због тога, ако то већ свакако неће учинити настављачи Вуковог дела који са пиједестала САНУ позивају Србе да и повраћајући уђу у “рај” содомске Европе, здравомислећи православни Срби треба коначно да почну да ствари називају правим именом. Дакле, “Вукова језичка реформа” није била никаква његова реформа, него је то био дубоко антисрпски државни пројекат римокатоличке Аустро-Угарске монархије.

Цитирамо став истинског творца српске језичке реформе (Вук се по питању језичке реформе самостално питао исто толико колико се данас самостално пита “другосрбијански” невладин сектор – све је то било испланирано у ватиканско-бечкој кухињи), преданог римокатоличког делатника Јернеја Бартоломеја Копитара (1827): “СПЦ чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке”.

Дакле, Вук се потписује латиницом испод “Бечког књижевног договора” и чини први корак унијаћења српског језика и његовог каснијег вишеструког прекрштавања. “Вукова” демагогија о “Србима сва три веровања” није представљала ништа друго него разбијање српског православља илити светосавља. Када се подробно проучи делатност рада Вука Караџића, остаје више него оправдана сумња да је он (свесно или несвесно) послужио као “десна рука” и невероватно успешан савезник римокатоличком и србофобском Бечу. Његова улога у разарању српског националног ткива је огромна, јер је његов рад на реформи српског језика била само замаскирана форма чисто политичке (дубоко антисрпске) делатности. Било би апсолутно немогуће довести српски национални корпус у овакав стадијум дезинтеграције и дробљења, да претходно није дезинтегрисана и раздробљена његова словесност, његов језик. Ове две речи не подвлачимо случајно, јер знамо да је у Светом Писму реч Слово (у црквенословенском језику то значи Реч) један од назива Бога, а реч језик у Светом Писму има значење народа, језик се поистовећује са народом.

У чему се још огледају политички обриси Вукове реформе? Пре свега – у одвајању српског језика и српске књижевности од руског језика и највеће светске књижевности. После Вукове реформе несумњиво јача утицај западноевропске књижевности код Срба, а слаби утицај велике руске књижевности. Трећа велика штета од Вукове реформе – јесте дробљење српског језика. Франц Миклошич, отац словеначке компаративне граматике, утврдио је да међу јужним Словенима постоје три језика – србски, бугарски и словеначки. Данас их имамо читаво туце и сви они су политички пород “Вукове реформе” – македонски, хрватски, бошњачки, црногорски… Колико политика утиче на све видове духовности папистичке западне цивилизације показује нам и пример народа “тисућљетне културе”, чији најпознатији изум представља србосек и који у свом слугерањском односу према папизму иде толико далеко, да се одриче и свог језика прихватајући српски, како би асимиловао покатоличене Србе и како би се извршило језичко-културно одвајање Срба од Руса. Пошто је “Бечки договор” практично аминовао језичку клептоманију Хрвата, било би много логичније Вука назвати “оцем хрватског језика”, а никако оцем српског језика. Бечки договор Срба и Хрвата није ништа друго него перфидан бечко-ватикански пројекат чији је циљ био (да се изразимо данашњим политичким речником), губљење суверенитета Срба над својим сопственим језиком. Без Бечког договора који у суштини представља издају српске словесности, апсолутно би било немогуће католичење толиког броја православних Срба. Нити би без Бечког договора била могућа хрватска клептоманија и својатање блиставе српске народне поезије као наводног хрватског књижевног наслеђа (пошто је без српског наслеђа хрватска књижевност апсолутно минорна). Оно што је најчудовишније у “Бечком договору” јесте чињеница да је избегнуто називање српског језика српским, а истовремено је српски језик дат Хрватима као њихов стандардни језик једноставним “Гајевим прогласом”. Просто – српска штокавица је службено променила своје име и проглашена је хрватским језиком! Али да би то изгледало веродостојно, то је морао да потпише неки српски језички и књижевни ауторитет, кога ће касније сва најамничко-масонска булумента уздићи на пиједестал српског просветитеља! Дакле, док Хрвати 1847. године у свом сабору српску штокавицу проглашавају службеним хрватским језиком, српски најамници исту годину славе као победу “Вукових књижевних реформи” (није наодмет истаћи чињеницу да велики Његош исте године свој “Горски вијенац” ипак штампа у старој, а не Вуковој ортографији). Све се то дешава у време владавине Карађорђевог сина Александра (владао 1842-1858), који је подржавао Вука и коме је учитељ био други лажни српски просветитељ Доситеј Обрадовић. На жалост и на трагедију свеколиког српства, Александар је спољну политику Србије извукао испод руског утицаја и везао је за Запад и Аустро-Угарску монархију. Ово што пишем можда некоме данас изглед као јерес, па цитирам највећег српског просветитеља после Светог Саве, свесрпског златоустог владику Николаја Велимировића: “Срби су на Бечком договору били преварени и пали су у идејно ропство западних јеретика: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно ропство, али и ропство своје крвне браће из Аустрије потпале под западну хришћанску јерес <…> Била је то кобна претходница западном утицају на Србију. Тако су Вук и Даничић отворили све капије и све канале према Западу учинивши да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулог Запада”.

Нема се шта додати на овако бритку анализу српског златоустог владике. Док ово пишем, чујем да је парламент Грчке усвојио содомски закон о истополним браковима у Грчкој. Испада да су Турци били много толерантнији према Православљу од данашњег Запада.

Вуково венчање са Немицом Аном у римокатоличкој цркви, не може се протумачити другачије него као издаја вере. Да би могао да се венча у римокатоличкој цркви, најмањи уступак који је морао учинити јесте да је примио унију (можете претпоставити ко је био Вуков кум на венчању – наравно, Јернеј Копитар). Вукова деца су крштена у римокатоличкој цркви. Да ли неко ко је тако олако издао свету веру Православну може бити истински српски просветитељ? Да ли неко ко се стиди да српски језик назове српским и испод тог документа се потпише латиницом, може бити истински српски просветитељ? Апсолутно не. У време србофобске титоистичке власти безбожници су по српским школама поскидали слике Светог Саве и заменили их углавном сликама Вука Караџића или Доситеја Обрадовића. Одличан показатељ благотворног деловања њиховог просветитељства у пракси.

Крајње је време да Срби као духовни пород Светог Саве, највеће личности 13 века на кугли земаљској, престану да служе некрофилској култури Запада (термин Предрага Драгића Кијука) и да престану да величају и славе као своје просветитеље доказане издајнике вере и слуге те некрофилске културе. “Вукова” реформа нанела је стравичан удар како српском националном идентитету, тако и српским геополитичким позицијама, јер је разлагање језика неминовно пратило и духовно и територијално разлагање српског националног корпуса. Србистика мора престати са подгрејавањем аустроугарског дубоко анисрпског пројекта који је попут злоћудног тумора нанео непроцењиве штете како у менталном тако и политичком ткиву српског православног народа. Овде је умесно додати да је практично прекопиран Вуков модел језичке реформе пренет и у Белорусији, са истим циљем одрођавања и удаљавања становништва Беле Русије од заједништва са матушком Великом Русијом и великим руским народом. Негативне последице и у Белорусији су данас јасно видљиве.

* * *

На крају још једном да истакнем – свакако нисам присталица поделе значајних историјских личности на “добре” и “лоше”, “наше” и “њихове”. Изучавању историје се мора прилазити без икакве пристрасности и идеолошке обојености, а православни хришћшанин никада не сме заборављати на речи Спаситеља “Не судите, да вам не буде суђено”. Тако да се никада не сме заборавити грандиозна улога и захвалност Вуку на његовом сакупљачком раду. Али истовремено се мора прекинути са слављењем Вука као великог српског просветитеља јер то он није био. У свеспасавајућем просветитељству Светог Саве, Христос и Његове Јеванђелске врлине представљају Алфу и Омегу, почетак и крај – док у Доситеј-Вуковском просветитељству имамо хуманистички постулат западне цивилизације у коме је “човек мера свих ствари”. Разорни утицај непромишљених реформи и некритичног копирања свега што стиже са Запада довело је до парализе благотворног дејства свеспасавајућег светосавског просветитељства.

Ранко ГОЈКОВИЋ

Преузето ЋИРИЛИЦА Београд

31881-velimir-teodorovic-580x0Ако би неко неупућен видео масивну гробницу Велимира Михаила Теодоровића на Новом гробљу у Београду на којој једноставно пише „Народни добротвор“, стекао би само делимично тачну информацију о овом човеку, његовом животу и значају који има за наш народ и историју. Јер, Велимир Михаило Теодоровић јесте био велики српски добротвор и ктитор многобројних удружења који је сав свој иметак завештао отаџбини, али и много више од тога!
Ново гробље у Београду вечно је почивалиште многих знаменитих Срба и представља прави престонички „музеј на отвореном“ са много великих и богато украшених гробница. Ипак, ниједна није тако импозантна, али ни мистериозна као гробница једног човека – Велимира Михаила Теодоровића.

На гробници једноставно пише: „Народни добротвор, Велимир Михаило Теодоровић“ и то јесте истина – реч је о великом помагачу српског народа и човеку који је сав свој иметак завештао Србији. Али, он је био и много више од тога!

Велимир Михаило Теодоровић био је ванбрачни и једини син кнеза Михаила Обреновића!

Човек који је могао да буде владар Србије

Велимир Теодоровић рођен је као Вилхелм Бергхаус, једино дете кнеза Михаила Обреновића из његове везе са Немицом Маријом Бергхаус док се налазио у изгнанству из Србије у Рогашкој Слатини у данашњој Словенији.

Марија је била кћи тамошњег ветеринара и из те везе пару се 1849. године родио син, крштен у римокатоличкој вери, и назван Вилхелм. Иако није имао намеру да се жени са Маријом, Михаило је од почетка признао дете и обоје их материјално обезбедио. Она се потом удала, али Маријин муж није поштовао обавезу да паре које је кнез слао оставља за Вилхелмове потребе. Када је Марија умрла, неколико година касније, Михаило је одлучио да 1857. године сина доведе у Београд – почиње причу о овом необичном човеку за Дневно.рс Неда Ковачевић, добар познавалац историје и престоничких догађања.

Вилхелм у прво време није знао српски, али га је временом научио. Прича каже да је био добро дете и вредан ђак – тих, скроман, добре душе, омиљен и прихваћен од другова. Када је напунио 17 година, кнез Михаило је наложио да Вилхелм пређе у православну веру. Добио је име Велимир Михаило и старо презиме кнеза Милоша – Теодоровић.

Како је време пролазило, Велимир је постајао слика и прилика оца.

– Кнез Михаило се свесрдно старао да обезбеди Велимира, али је сина ретко виђао. Примао га је обично увече у билијарској сали у сутерену старог двора. Волео је сина али се, услед датих околности, устручавао да то отвореније покаже. Велимир је остао жељан очеве љубави, што видимо из једне његовог исповести: „Он ми да руку коју ја пољубим, затим пољуби мене у чело, пита ме о учењу, да ми савет о одевању, поклони ми дукат и неку књигу, а затим је аудијенција готова! Мени дође да га загрлим и изљубим, али не смем!” – прича Неда Ковачевић.

Човек који је живот посветио Србији

31881-velimir-teodorovic-280x425О томе да ли је кнез Михаило Велимира спремао за свог наследника и данас се
расправља. Младић је 1867. послат у Швајцарску на даље школовање и тада се последњи пут видео са оцем јер је следеће године кнез Михаило убијен у атентату у Топчидеру. Није оставио тестамент, а ни експлицитну одредбу о наследнику.

Одлучено је да кнеза Михаила на престолу замени синовац Милан Обреновић, унук Милошевог брата Јеврема, а Велимир је добио имање „Негоја“ у Румунији и 35.000 дуката. По налогу намесника, послат је у Минхен на даље студије.

– Велимир је био у рђавим односима са краљем Миланом који га није трпео, вероватно га увек доживљавајући као претендента на српски престо иако Велимир уопште није показивао такве амбиције. Та нетрпељивост ишла је дотле да Велимиру није било допуштено да дође у Србију чак ни кад се пријавио као добровољац у српско-турском рату 1876. године – објашњава Неда Ковачевић и додаје да је, без обзира на све, Велимир нашао начина да помогне Србији шаљући новчане прилоге.

У Минхену, Велимир је окупљао и свесрдно помагао тамошње српске студенте. Слао је новац и Народном позоришту које је у Београду основао његов отац.

Велимир Михаило Теодоровић изненада је умро 1898. у 48. години живота. Сахранили су га дугогодишњи собар Петковић и српски студенти у Минхену. Од Обреновића сахрани није присуствовао нико.

„Моје цело имање добио сам поклоном, као неограничену својину, и могу њиме неограничено да располажем. Ако бих ја, не оставивши потомка из законитог брака, умро, то ће све моје покретно и непокретно имање, ма где се оно налазило, припасти мојој Отаџбини, то јест Краљевини Србији као мојем једином и искључивом наследнику. Ово ће моје имање бити одвојено од државног имања као задужбина, и ова ће задужбина носити име Велимиријанум…” Извод из тестамента Велимира Михаила Теодоровића

Према тестаменту Велимир Михаило Теодоровић је сву своју имовину завештао Србији и оснивању задужбине ”Велимиријанум” која би помогла развоју образовних институција у земљи и школовању надарених појединаца.

Обреновићима сметао и након смрти

31884-velimir-teodorovic-580x0Званична историја Велимира Теодоровић не помиње много, па већина Срба данас не зна да кнез Михаило Обреновић заправо није умро без наследника.

Обреновићи су настојали да Велимира на сваки начин држе подаље од Србије, а након његове смрти настојали су да затру свако помињање овог човека. ”Велимиријанум” је основан тек у време Карађорђевића, а током владавине ове династије Велимиру је подигнута и гробница на Новом гробљу. Иронично, испало је да му се „супарничка“ династија одужила много више него властита – истиче наша саговорница.

Са друге стране, Велимир Михаило Теодоровић је успео да помогне Србији и након смрти. Његова задужбина неометано је радила све до 1945. године када је национализована. Међутим, чак и после тога средства из ње коришћена су за помагање културе и уметности у Србији и тако је било све до ’70-их година прошлог века.

Због свега што је учинио, као и због нас самих и историје, Неда Ковачевић наглашава да још увек није касно да се одужимо Велимиру Михаилу Теодоровићу.

– Велимир Михаило Теодоровић данас почива управо тамо где заслужује – у Алеји великана на Новом гробљу. Унутар гробнице се налази биста овог српског задужбинара, коју је још за његова живота, 1885. урадио немачки вајар Ј. Х. Кране. Можда би једино ту још требало учинити нешто – поставити бисту на неко јавније место, на пример у просторије Ректората Београдског универзитета, или неке друге од установа које је “Велимиријанум” помагао деценијама помагао – закључује Неда Ковачевић.

31887-novo-groblje-580x0Вечно почивалиште достојно принца

Задужбина ”Велимиријанум” почела је са радом 1905. године и једна од првих њених одлука је била да се земни остаци Велимира Теодоровића из Минхена пренесу на Ново гробље у Београду. Капела-гробница завршена је 1926. по пројекту архитекте Василија Михаиловича Андросова, и у њу су наредне године пренети остаци Велимира Теодоровића где и данас почивају.

Извор DNEVNO.RS

srpski-vitez-1-204x300Велики војвода Новак звани Гребострек вероватно је једини Србин који је доживео да му 1313. ромејски цар Андроник II Палеолог организује тријумф у Константинопољу.

Овакву почаст добијале су само војсковође Рима у време његове старе славе. Српски војвода дочекан је као ослободилац старих малоазијских градова Никеје, Никомедије и Брусе.

Годину дана раније он је с краљем Милутином већ стекао славу у сламању османске окупације Велике Романије, простора између Црног мора, Дунава и Адријанопоља (данашњег Једрена).

Финална битка овог европског похода одиграла се на Галипољу, стратешкој тачки на којој је султан Осман планирао да концентрише трупе и крену на опсаду Цариграда, који се није опоравио од крсташке окупације.

Српске победе на Галипољу и Малој Азији разлог су зашто је војвода Новак Гребострек једина личност која се именом помиње у средњовековним „Животима краљева и архиепископа српских“, а да није члан владарске породице Немањића, ни архијереј.

Историчари кажу да су српске победе 1313. биле финале вишегодишњег рата с одметницима Каталанске компаније, најопасније плаћеничке војске свог доба, и Османлијама који су као коњаници били у њиховој служби. Прво је племић-монах, а касније архиепископ Данило Други, са својим војницима успео да одбрани Хиландар од трогодишње опсаде, после чега се компанија распала.

Део најамника понудио се да служи српском краљу Милутину, верујући да ће успети да га изненаде као његовог таста цара Андроника и отму му земљу. Међутим, српски владар је био другачијег кова и спремно је дочекао побуну.

„Није пазио ни на своје тело од њихових нападаја, но као небопарни орао посред њих пролазећи јављаше се јасно“, записао је Милутинов биограф.

Одлучни српски владар није се зауставио сламању побуне најамника, већ је поред своје гарде мобилисао државну војску и растурио разбојничку државу коју су Османлије и Каталани направили у Великој Романији. Тај подухват су годинама раније безуспешно покушавале и византијске трупе и латински крсташи.

Избио Турке

Вест о српској победи 1313. је улила очајничку наду умирућем Ромејском царству, а сведочанство о њој краљ Милутин оставио је у Цркви Светог Ђорђа, ратног заштитника Немањића, коју је као задужбину подигао у Старом Нагоричану. „Сазда се дом светог и великославнога мученика Христовог Георгија у дана светородног и превисоког краља Уроша Милутина и Богом самодршца све српске земље и поморске при благочестивој краљици Симониди и при игуману Антонију године 6821. (1313). Те године краљ изби Турке“, урезано је на гранитној плочи изнад западних врата храма Светог Ђорђа.

Српска војска тога доба била је модерна, добро обучена и опремљена. Судећи по средњовековним текстовима, Милутин је у сламању побуне прво ангажовао и личну гарду, коју су чинили професионалци најамници Германи. Затим је мобилисао племиће-пронијаре који су имали обавезу да увежбавају и опреме одређен број бораца. Наравно, и ситну властелу, која је позната под именом војници – каже Бранко Богдановић, војни историчар.

Он сматра да податак византијског летописца Нићифора Григора да је Милутин у европски поход повео 2.000 коњаника није целовит.

– Уз њих је сигурно ишла и пешадија, која је и у средњем веку била основа војске. Српске војсковође су сигурно водиле своје чувене луконоше, који су били добро познати због вештине хитрог испаљивања стрела. У средњем веку они су имали улогу митраљеза. За разлику од већ застареле римске пешадије, српска је била лако заштићена верижном кошуљом, шлемом и малим штитом који је служио и за одбијање напада и као оружје. Користили су српски мач који је био веома цењен, али и сабљу јер су од источњака видели да је много ефикаснија за сечење, што је нарочито важно код коњице.

Он сматра да су Срби ратујући током опсаде Хиландара против Каталанске компаније и Османлија у њеном саставу добро проценили тактику непријатеља и успешно јој се супротставили.

(magacin.org)

milan-nedic1Какво место у нашој историји заузима Милан Недић? Зашто га једни толико уздижу, а други, пак, толико руже? Да ли је он био „српска мајка“ или маћеха?

„Злочинац“, „херој“, „фашиста“, „родољуб“, „крвник“, „спасилац“, „џелат“, жртва“. Овакви и слични упрошћени вредносни судови доминирају нашом јавном сценом поводом актуелног процеса евентуалне рехабилицације генерала Милана Недића. Као што се може приметити, они се најчешће доносе острашћено, „вреле главе“, углавном бирајући наведене термине у складу са својим идеолошким опредељењима, притом занемарујући историјски контекст у којем је последње четири године живота провео генерал Недић. Да бисмо покушали дати што објективнију слику о лику и делу овог човека, хајде да говоримо језиком неспорних  чињеница.

Милан Недић потицао је из угледне породице, беспрекорне војничке каријере, овенчан славом из претходних ратова, ађутант краља Петра I Карађорђевића, лични пријатељ његовог сина, краља Александра I Ујединитеља, министар војске и морнарице Краљевине Југославије (1939-1940). Отац четворо деце. Једном речју, успешна и остварена личност. Шта је њега натерало да крајем августа 1941. године пруземе незахвалну улогу председника српске владе под окупацијом? Шта га је натерало да том одлуком практично „баци у воду“ све своје дотадашње заслуге, углед, част, име и образ? Одговор на ова питања лежи у догађајима који су се одиграли на тлу Југославије између 5. априла и 29. августа 1941. године.

Након војног тријумфа Сила Осовине и слома југословенске краљевине у краткотрајном Априлском рату, окупатори су, у складу са Хитлеровом директивом (план „Привремене смернице за поделу Југославије“), у централним деловима земље формирали и подржали квазидржавне творевине Независну Државу Хрватску и Независну Државу Црну Гору, која је била под протекторатом Италије, док су периферни делови Југославије једноставно припојени околним државама, савезницима Трећег Рајха. Бачка, Барања, Међумурје и Прекомурје припали су  Мађарској, највећи део Македоније, Косовско Поморавље и југоисточни делови централне Србије анектирани су и окупирани од стране Бугарске, централни и северни делови Словеније, припали су Немачкој, док је Италија директно анектирала Далмацију, јужне делове Словеније и велики број острва Јадранског приморја, а Косово, Метохију, делове западне Македоније и пограничне крајеве Црне Горе, прикључила свом протекторату – Великој Албанији. Стешњена у преткумановске границе, заправо још уже, с обзиром на инкорпорацију Врањског и Пиротског округа у састав Бугарске, Србија се нашла под режимом војне управе, као једина југословенска територија са таквим статусом, обавезна да плаћа контрибуције немачком окупатору за издржавање окупационе војске, што је такође био случај без преседана на тлу војно поражене Краљевине Југославије. Српски народ се нашао у катастрофалној, апокалиптичној позицији, поцепан у неколико непријатељских сателитских држава, под строгом окупацијом, у многим крајевима окупиране земље чак и животно, егзистенцијално угрожен, суочавајући се са потенцијалним физичким истребљењем. У посебно тешкој позицији нашли су се Срби на територији НДХ, који су од самог стварања ове монструм-државе изложени планском геноциду, масовним покољима, ужасним, бестијалним злочинима, над којима су се чак и сами окупатори згражавали. У сличној ситуацији налазио се српски народ на Косову и Метохији, бугарској и мађарској окупационој зони.

Издаја на фронтовима, брзи војни пораз, одвођење неколико стотина хиљада војника у заробљеништво, окупација и растурање југословенске краљевине били су само део личне трагедије генерала Недића, кога је све то, као војника од каријере и дигнитета сигурно јако погодило. Њен настрашнији чин одиграо се 5. јуна 1941. године након експлозије муниције у Смедеревској тврђави, приликом које је он изгубио сина јединца и трудну снаху. То га је сасвим сломило, натеравши га да се повуче у себе и остатак живота проведе тугујући за ненадокнадивим губицима.

Крајем јуна и почетком јула 1941. године почеле су организоване герилске акције против окупатора, које су прерасле у прави оружани устанак. Ослобођене су и мање територије на тлу окупиране Србије, са језгром у њеном западном делу. Међутим, то  је изазвало велике, кобне последице. Окупационе снаге су примениле страшне репресалије над српским цивилним становништвом. Према поузданим подацима, за свега неколико месеци, од јула до децембра 1941. године, у окупираној Србији је убијено између 45.000 и 50.000 људи. Ако се узме у обзир страдање српског народа на територији НДХ, Косова и Метохије, мађарске и бугарске окупационе зоне, јасно је да су се Срби у тим моментима практично налазили пред биолошким уништењем. У тим чињеницама треба тражити разлоге Милана Недића за прихватање улоге председника српске владе под окупацијом. Три дана након прихватања те незахвалне функције, он је у драматичном говору 1. септембра 1941. године обзнанио разлоге због којих је себе ставио у тај положај: „Дошао сам за владу да спасавам народ, да се међусобно не истреби, да завлада ред и мир, рад и братство, да сачекамо свршетак рата здружени под барјаком Само слога Србина спасава’. Шта ми можемо сад да учинимо? Ништа. Само себи зло. Ми смо зрно песка у узбурканом светском мору. Данас се врше обрачуни највећих сила света. Ту ми нити можемо помоћи, нити одмоћи. Немој да се мешамо у туђе, јер ко се меша у туђе ствари, извуче обично дебљи крај“.

Тако је генерал Недић постао колаборациониста. Невољно и у крајњој нужди. Он је свесно жртвовао свој образ да би спасио свој народ, да би га заштитио, да би примио стотине хиљада српских избеглица, да би их сместио, нахранио, напојио, „да би спасио што се спасти да“. Зато ценимо да се он никако не може изједначити, нити упоредити с Антом Павелићем у НДХ, Видкуном Квислингом у Норвешкој, па ни сасвим са маршалом Филипом Петеном у Француској. Генерал Милан Недић није добровољно, радосно и одушевљено прихватио место председника владе под окупацијом, нити је са цвећем и песмом сачекао Немце као ослободиоце, нити је био „пета колона“ за време рата. Он се тек после војног пораза, разарања земље и велике опште и личне несреће у условима сурових немачких одмазди, прихватио тешког посла, око којег се нико није отимао. Хипотетички, можемо ли замислити шта би се десило да то није урадио?

Иако је историчарима „забрањено“ да дају одговоре на питања „шта би било кад би било“, чини нам се да у овом случају не би било тешко предвидети евентуалне последице такве одлуке. Да генерал Недић није прихватио своју улогу, Немци су били решени да у Србију доведу казнене експедиције које би биле састављене од усташа, Бугара и Арбанаса. И не само то: они би и ту, осакаћену, ојађену, у црно завијену Србију, поделили између НДХ, Велике Албаније, Бугарске и Мађарске. С тиме је генерал Хајнрих Данкелман, немачки војни заповедник у Србији, уцењивао генерала Недића, приморавајући га да се прихвати улоге председника „Владе народног спаса“. Да је упркос свему томе Недиће рекао „не“, можемо ли замислити шта би све усташе радиле по Београду, Ужицу, Крагујевцу, Бугари у Крушевцу, Нишу, Алексинцу, Арбанаси у Рашки, Краљеву, Чачку…? Да ли би нас данас уопште било? Иако на први поглед делује можда претерано и сурово, ово питање би у тим околности било сасвим реално.

Поред колаборације, један од највећих грехова који се стављају на душу генерала Недића је његово (наводно) учешће у „решавању јеврејског питања“. Истине ради, он са тим није имао апсолутно никакве везе! Тиме су се бавили искључиво Немци. Припадници оружаних снага „Владе народног спаса“ нису хапсили Јевреје. Хапсила их је немачка полиција, SS јединице, службе безбедности,  а стрељао их углавном Вермахт. Логор Старо Сајмиште (Judenlager Semlin), у коме је уморен велики број Јевреја, налазио се у НДХ, а не на територији тзв. „Недићеве Србије“! На суђењима немачким војним и полицијским командантима у Београду ти злочини су остали везани искључиво за њих. Нико чак ни од послератних власти генералу Недићу није импутирао одговорност за злочине над Јеврејима, дакле ни у моментима када се квалификовао као поражени непријатељ, заробљеник, издајник и ратни злочинац. А данас се, врло често, неистинито и олако, из појединих кругова злонамерно саопштава да је Београд био „први Judenfrei град у Европи“. Ова информација се у нашој јавности готово сасвим одомаћила, као да се генерал Недић њоме лично „на сва уста хвалио“, а уствари је по среди био извештај надлежног немачког старешине својим заповедницима у Берлину о ситуацији поводом „решавања јеврејског питања“ у окупираној Србији.

Иако се налазио под бројним притисцима окупационог режима, није дозволио ангажовање ниједног Србина на Источном фронту у саставу јединица Сила Осовине. Захваљујући хуманости, бризи и преданом раду његовог комесара за избеглице Томе Максимовића, у окупирану Србију је прихваћено, смештено и збринуто преко 420.000 српских избеглица (од тога више од 80.000 деце) и неколико десетина хиљада Словенаца, прогнаних из својих домова. За њих је генерал Недић заиста био „српска мајка“.

С друге стране, треба рећи да је за емигрантску владу у Лондону био симбол издаје и сарадње са непријатељем који је разбио и окупирао његову земљу, и поред тога што је у неким моментима прикривено помагао Михаиловићеве снаге. За припаднике и симпатирезе КПЈ, као и за њихове породице, био је још гори. У њиховим очима представљао је оличење злотвора, због његових антикомунистичких ставова и доследне борбе против партизана. Било како било, ко год да је на крају победио, његова судбина би била запечаћена. Чини се да је и он тога био свестан.

Након распуштања „Владе народног спаса“, генерал Недић је 6. октобра 1944. године заједно са већином својих министара пребачен из Београда преко Будимпеште у Беч, а касније у Кицбил, место где су биле смештене све владе чије су земље Немци окупирали. Британске снаге су га предале новим југословенским властима за Нову годину, 1. јануара 1946. године. Генерал Недић је смештен у затвор ОЗН-е, где га је саслушавао мајор Мило Милатовић. Нешто више од месец дана након његовог изручења, 5. фебруара 1946. године, београдски медији су објавили вест да је извршио самоубиство скочивши кроз прозор док чувари нису пазили. Ово се данас узима као званична верзија његове смрти, иако није јасно како се најчуванији затвореник ОЗН-е, човек од близу 70 година, могао отети својим чуварима, засигурно људима у пуној снази. Никада званично није саопштено где је сахрањен, иако је један капетан ОЗН-е тврдио да је покопан на Централном гробљу у Београду.

Милан Недић нема свој гроб. Милан Недић нема свој споменик. Његови потомци немају где да му запале свећу. Ипак, уврштен је у књигу „Сто најзнаметнитијих Срба“. Чланак о њему написао је еминетни војни историчар др Миле Бјелајац, а редакцију су чинили: др Драгомир Виторовић, академик, др Сава Вуковић, епископ, др Павле Ивић, академик, др Василије Крестић, академик, др Дејан Медаковић, академик, др Мирослав Пантић, академик, др Даница Петровић, др Драгослав Срејовић, академик. Књига је објављена уз благослов патријарха Павла. На тај начин, још један српски безгробник добио је свој симболични спомен.

Не усуђујемо се одговорити на питање да ли генерала Недића треба судски рехабилитовати или не. Нити смо зато позвани, нити компетентни. Тиме нека се баве правници. Он је свакако био једна трагична и контроверзна историјска личност, чија се лична судбина у многоме поклапала са судбином његовог народа, за чији је биолошки опстанак жртвовао свој образ, име и војничку част. Зато је питање његове правне рехабилитације можда и небитно. Он је, на неки начин, већ рехабилитован. Њега је суштински рехабилитовало оних неколико стотина хиљада наших сународника, који су захваљујући њему, његовој колаборацији, његовој жртви – остали живи.

Аутор: Јован Алексић
Извор: Српски Академски Круг

Преузето МАГАЦИН

ПОЗИВ СЕЉАЦИМА ДРАГА БРАЋО, СРПСКИ СЕЉАЦИ,

milan nedic ljubi krstВама хоћу данас да говорим. Ваши преци су стварали ову државу. Они су ову земљу волели и гинули за њену слободу. И данас не лежи снага и будућност Србије у исквареној чаршији већ у вама, српским сељацима. Са свих страна добијам писма и поруке од мојих ратних другова, сељака, да им кажем шта треба да раде или ме зову у помоћ.

Један ми пише: „Шаљи твоју војску у помоћ јер се више не може живети од разбојничких банди. Гори зулум трпимо од комуниста него што су наши стари подносили од Косова”. Други ме зове да му заштитим дом и село, јер ти тобожњи избавиоци национално-комунистички не само што убијају и пљачкају све што нађу већ и на образ насрћу.

Трећи вапије: »Аман спасавај. Ово нису Срби што овде убијају најбоље српске домаћине. Из целога света се покупила фукара да затре име Србиново. Ево код нас од три некаква политичка комесара који воде банде један се зове Андреј Мазијанин, други Славко Бјондић, а трећи је чивутин«.

Ето, на те безбројне поруке, на вапај нашег несрећног народа који лудо пролива своју драгоцену крв злочиначки заведен, одговорићу данас. Говорићу вам чисто народски, као што сам то радио 43 године свога јавнога рада у народу. Јер ја сам од ваше горе лист. Моје је село Орашац усред Шумадије близу Опленца и Тополе гнезда Карађорђевића.

Када ми је пре месец дана понуђено да образујем Владу народног спаса, да бих покушао да разумом спречим безумље које би српски народ одвело у коначну пропаст, ја сам био савестан какав тешки терет примам на своје плећа. Имао сам да бирам: или да гледам како се наш народ узајамно истребљује у грађанском рату, и да га потом смрви казнена експедиција или да заложим сав свој углед и поверење, којим ме народ одликовао, и да учиним све што је у мојој моћи да га спасем од коначне пропасти.

Као Србину и српском официру, са којим су моји војници у ратовима делили и добро и зло, није ми било тешко да се одлучим за ово друго и да се сав заложим у служби српскоме народу, а против разбојника, одметника, пљачкаша и паликућа. Јер ја не дам да српски народ ишчезне из ове много напаћене српске земље. И зато питам пре свега оне које је безумље захватило: Зашто се борите? За чији рачун?

Ви слушате сиренске гласове Лондона и Москве и некакве тобожње станице Шумадије, која је у ствари у Египту, и из које туђински плаћеници, безбедни и сигурни за рачун својих госа злочиначки шаљу свој народ у смрт. Знате ли ко вас и зашто оданде наговара да голоруки устајете против окупатора, који је био показао необичну широкогрудост према нама?

Мислите ли да можете нешто учинити? Ништа. Изгинућете лудо. Доћи ће једна за другом казнена експедиција. Слистиће ваша села, попалиће шуме, поубијаће у тој борби целе ваше породице. Невини ће страдати исто као и безумници и злочинци. Однеће вам се сва храна. Са чим ћете дочекати зиму? И како ћете је дочекати? Зар нисте могли са милион бајонета, са хиљадама топова да сачувате земљу, а сада мислите са неколико пушака да отерате окупатора, који је победио све војске Европе! Зар верујете да ће шака безумних пљачкаша и паликућа. и голорука раја коју они терају са собом, ма шта моћи да учини против многобројних дивизија које долазе са авионима борним колима, топовима, бацачима пламена и бацачима мина? Да ли те је безумље потпуно залудело и ослепило, несрећни српски роде? Ко вас тера обезоружане у смрт, у пропаст.

Они што свакога дана врече на радиу из Лондона, Москве, Каира и Јерусалима? Зашто врече по васдан? Зато што ће им госа, ако заћуте, да измакне чанак, па нема хлеба. Морају. Да би безбедно у далеком свету живели, они продају крв свога народа. Где је била Енглеска у априлу?

Што не дође вама у помоћ? Ниједан Енглез није хтео да подигне за спасавање Југославије, исто онако као што није хтео да дође ни 1915 у помоћ Србији. А где је била и та силна Совјетска Русија? Што нас она не помаже у априлу месецу, но остадосмо сами самцити пред најјачом војском света, која нас прегази као олуја. А сад? Ако вас ништа друго не би могло да убеди како очајно стоје и Совјетска Русија и Енглеска, то је овај злочиначки позив из Лондона и Москве да их обезоружани, покорени Срби спасавају.

Енглези ниједног јединог војника неће да жртвују да би олакшали Совјетској Русији, а траже да ви устајете на оружје, да би вас одмах окупатор слистио са земље, да у вашој ојађеној отацбини не никне више ни трава, и да не буде више Србина. Шта се њих тичу Срби и српске жене и деца и српска сиротиња. Шта је њих брига што ће се разорити српски градови и села. Шта се све то њих тиче, само нека се њихови интереси задовоље. Већ сам вам једанпут поручио: немој да се мешате у обрачуне силних. Куд сте ви потегли?

Ви само можете да изгубите данас, немате шта да добијете осим коначног истребљења Срба и Српства. Српски народ има рђаву особину: наиван је, лаковеран. Може га лагати свако до миле воље. Зар вас не лажу већ шест месеци они из Лондона и ови из Москве. Свакодневно лажу. Те »спас ће доћи пре него што мислите«, те Руси код Кладова, а Козаци у долини Тимока. Они нама читају неку историју из Карађорђевог устанка, док су уствари Козаци истерани чак из своје постојбине из Запорожја и Дона. Лажу бестидно бесрамно и јуче и данас, и сутра и једнако. Лажу а ви им верујете до изнемоглости. Њиховим лажима има да захвали за своје страдање, за своју пропаст сада већ умирена Мачва. Овај пребогати наш крај завео се за гласовима одрода и безумника, пошао је за позивима Лондона и Москве. Истакли су црвене барјаке по општинама, поставили црвене комесаре, поскидали крстове са цркава и заменили их црвеним звездама.

Оно што сам свима предочавао десило се. Дошла је казнена експедиција немачка. Узалуд сада из Мачве зову у помоћ. Касно је. Али шта се тиче оних из Лондона и Москве што је Мачва у црно завијена, што је у њој више згаришта него домова, што су и криви и невини пропадали под неумитним ударцима. Сав олош са Балкана и море страних агената води те на кланицу, српски народе, а ти као бесловесно стадо идеш за њима. Упитај се које је народности онај потпуковник Мисита који је водио комунистичке банде око Крупња и Лознице? Припитај се за порекло оних Бјондића и Мозијанина којих има на стотине и који се сатански смеју твојој недогледној глупости и наивности са којом те у смрт нагоне?

У последњој секунди последњег часа дођи к себи заведени, заблудели српски роде сељачки. Чујте и почујте, браћо и сестре, Срби сељаци. Ево, ти и такви људи воде пропасти твој дом, твоју земљу, твоје село, твој народ. Знај: Окупатор је довео војску, за коју су ти тврдили да је нема, и казниће те неумитно. Ти ћеш прво страдати, српски сељаче, а сви они бандити, сви они страни плаћеници који су те у крв бацили, разбећи ће се. И зато те у име Српства позивам: устај, брани своје огњиште од комунистичких пљачкаша, разбојника и одметника од Бога и власти, од породице и друштва, од цркве и вере.

Знај да је ово света борба за одбрану Србије и Српства. Са оружјем или без њега удри и уништавај црвене бандите где их стигнеш, јер ћеш само тако наћи спас. Ако и паднеш у тој борби, спашћеш свој дом, спашћеш своју децу, спашћеш српски народ. Бог нека је с тобом јер он чува Србију, и моји одреди, који ти хитају у помоћ. Сврстај се у њихове редове, ради твога спаса и спаса твоје деце, мили мој српски сељачки народе. Ето, браћо, то вам је мој одговор на ваша писма и ваша питања и то вам је мој народни поздрав.

Милан Недић

12. октобра 1941.

majka-knezpoljkaКада је Бранко Тепић, пушкомитраљезац, погинуо на пробоју обруча око Козаре, оставио је крај самог попришта битке, у збегу, двадесетогодишњу жену Милицу пред порођајем и кћеркицу Драгицу у трећој години.

У ухваћеном збегу, пред усташким цевима, на путу за логор, у селу Кајгани крај Гарешнице, Милица је родила здраво мушко дете и дала му очево име — Бранко.

Милица Тепић није једина Козарчанка која је донела на свет један живот у време када је сваки живот на Козари био осуђен на смрт. Ана Зец, носећи двогодишњу Гордану, родила је крај прашњавог друма дете и дала му очево име Вељко; Милка Међед, вукући петоро путем без повратка, морала је да роди и шесто, Љубицу. Анка Мирић родила је Ковиљку у збегу, а онда је са двогодишњим Мићом у наручју потерана у логор; Ката Пејаковић родила је Ружу у колиби од прућа, сећа се добро, био је петак, а већ у понедељак нашла се у колони за логор са још осморо из породице. Са Катом је била и Перса Благојевић са троје деце „једно другоме до ува“, и када је примила кобну вест да је њен Огњен, првоборац из Пуцара, погинуо, дошла је на свет њена најмлађа кћерка Даница. Сутрадан, морала је поћи тамо куда су је непријатељске пушке гониле.

Формирањем Пете козарске бригаде, у рану јесен 1942. године, почео је живот да се враћа у поткозарска села. Са нешто народа који су из Славоније пребацили партизани на Козару, вратила се и Милица Тепић, са двоје деце на опустошено огњиште у Комленцу. И наставила да се бори.

У јануару 1944. године јаке непријатељске снаге упале су на слободну територију Козаре. Та офанзива, шеста по реду, завила је у црно Грбавце и Подградце, Јабланицу и Совјак, Милошево Брдо и Војскову. У збегу који се повлачио преко Врановца и Стригове, под окриље Козаре и заштиту Једанаесте крајишке бригаде, настала је и легендарна фотографија-Милице Тепић са децом.

Преузето СРПСКА БОСНА

dragoljub-zivojinovicПознати српски историчар, академик и научник светског ранга Драгољуб Живојиновић преминуо је данас у 82. години, саопштено је из Српске академије наука и уметности (САНУ).

Живојиновић је рођен у Врању, 17. априла 1934. године, био је врсни српски историчар, а обављао је дужност секретара Одељења историјских наука САНУ.

Завршио је Филозофски факултет у Београду, постдипломске студије на Универзитету Пенсилванија, где је докторирао, а постдокторски рад на Универзитету Харвард.

Током своје богате научне каријере био је редовни професор универзитета, а предавао је на београдском Филозофском факултету.

Био је члан Организације америчких историчара и Европског удружења за америчке студије, уређивао је часопис „Хришћанска мисао“.

Живојиновић је добитник БИГЗ-ове награде за научно дело, Награде „Светозар Милетић“, Награде за животно дело „Владимир Ћоровић“, Ордена заслуге Републике Италије и Ордена заслуге за народ са сребрним зрацима.

Добитник је и Ордена Светог Саве другог степена Српске православне цркве.

(Срна/Факти, 5. 2. 2016)

marica-spasic-600x351Марица Спасић, учитељица, носилац Албанске споменице. Недељко Чабриновић јој је предао пиштољ на чување. За време Великог рата је у Француској школовала српске избеглице и помагала нашем народу

Моје успомене из младалачког живота, оне најпотресније и најузбудљивије, које су цело моје биће испуњавале и поносом и радошћу, болом и патњом, почињу у Сарајеву. Као да и сада чујем оне реске пуцње на обали Миљацке, који ће узнемирити свет и променити ток историје… Овако је у књизи „Жене Солунци говоре“ Антоније Ђурић започео причу о Марици Спасић, која је умрла 8. фебруара 1991. године у Београду.

 Била је угледна учитељица и носилац Албанске споменице. Супруга и мајка три сина. А, њен унук Зоран Павићевић из Краљева, подсећа и да је била другарица, истомишљеница и сарадница оних који су се вреле 1914. године уздигли против окупатора. Саговорник „Живота плус“ каже да је у јеку припрема за атентат на аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда, Марици поверен важан задатак.

– Њен друг Недељко Чабриновић, члан „Младе Босне“, предао јој је пиштољ на чување, што је био знак колико јој је веровао. Баш код ње се налазио, али она ми је то тек у дубокој старости поверила – прича Павићевић, некадашњи падобранац и репрезентативац Југославије у овом спорту.

Марица је рођена у Горажду, у дому оца Михаила Печенице са Гласинца и мајке Савке из Дробњака. Родитељи су је као добру ученицу послали на школовање у Сарајевску препарандију.

„У оним драматичним часовима управо сам била завршила трећи разред учитељске. У мојој дружини је тињао притајени вулкан. Чекало се на ерупцију која ће збиља уследити на Видовдан, 1914. године, а само месец дана касније Беч и Пешта послали су казнену експедицију да уништи српски парод. Тај вулкан се звао „Млада Босна“. Имена људи из дружине, с којима сам била и у школи и на тајним састанцима, сасвим обична: Гаврило, Вељко, Владимир, Трифко, Недељко, Данило, Мишко. Имена која ће и свет упамтити. Драгица Баковић и ја, Марица Печеница, удата Спасић, неко време смо чувале револвер затвореника Цвјетка Поповића“, забележено је у књизи „Жене Солунци говоре“.

Син одликован Легијом части

Марица и Јован су добили три сина, од којих су двојица рано умрла. Трећи потомак, Крунослав, докторирао je на Сорбони и одликован је француским Орденом легије части. Док је он припремао докторат, Марица је у Паризу преводила сведочења Француза о борбама и страдањима српског народа у прошлости.

Баш на Видовдан, пошто су подељена школска сведочанства, Маричин разред је кренуо на екскурзију у Сплит.

„Наш весели воз подуже је стајао на Илиџи. То чекање унесе нервозу: зашто стојимо? Нико не слути оно што ја знам: данас ће прорадити вулкан, свет ће бити запањен, имена мојих другова ући ће у историју, написаће се најпотресније странице.Весели, раздрагани воз пун младости уђе у Коњиц. Песма не престаје, све се ори, али од вагона до вагона трчи шеф железничке станице и виче да престанемо са песмом. Забога, виче, престаните, шта вам је, зар не знате шта се десило у Сарајеву…“

Црни барјак који се вијорио на станици, потврдио јој је да је Фердинанд убијен. Неколико дана по њеном повратку са екскурзије, почео је Први светски рат. Маричин отац је остао у Пљевљима, а она је са мајком и две сестре прешла у Србију. Иако још није завршила учитељску школу, постављена је за привремену учитељицу у Средској код Призрена. У јесен 1915. године Марица и њена колегиница Јелена Савић су одлучиле да крену са српском војском.

„На овим стазама беде, глади, смрти, на којима сам се нашла, била сам и сама жртва арнаутског насиља…

Што смо даље одмицали, призори су бивали све грознији: леш до леша. А људи и коњи. Људи голи, коњи оглодани до костију“, исповедила се Марица.

Из тог пакла је после неколико дана стигла до града Болијеу на југу Француске. Она је желела на фронт, јер ју је било срамота да седи у команди, али су јој објаснили да је потребнија као учитељица, пошто су најбољи и најшколованији људи Србије већ изгинули на бојиштима. Зато је добила задатак да у избеглиштву образује српску децу, а ту је и довршила своје школовање и успешно савладала француски језик. Са госпођом Мери Фуасак је, у њеној кући, организовала посела, на која су долазиле отмене даме које су штрикале џемпере, шалове, чарапе и рукавице за српске војнике. Марица је потом слала пакете на Солунски фронт.

Када је земља ослобођена, добила је писмо од сестре, која ју је обавестила да јој је мајка умрла. Тада је молила да је разреше дужности у Француској и вратила се у Призрен.

„Сазнала сам да су Арнаути у Призрену извршили покољ српског живља, чим се српска војска повукла из града. И мој отац је био њихова жртва“, рекла је Марица.

У Француској је упознала будућег супруга, Јована Спасића, који је, као и његов брат Саво, био носилац Албанске споменице.

– Потицали су из села Чадова код Сјенице и имали сестру Стану, која је била моја мајка. Она је са великим поносом причала о својој породици – каже Зоран Павићевић.

Марица и Јован су живели и радили у Неготину, не хвалећи се својим подвизима. Јово је био директор неготинске Учитељске школе, а она учитељица. Павићевић их описује као изузетно скромне људе, које историја не би смела да заборави.

Аутор: Татјана Лош
Извор: Новости

Преузето Магацин

rizna-radovicЈош једна у низу заборављених српских хероина је и Ризна Радовић, жена борац која је преживела чак 15. убода бугарских бајонета. Ризну Радовић, саборци су назвали Стојан Комита, јер се и она попут Милунке Савић такође борила са оружјем на фронту. Због свог јунаштва одликовао је лично маршал Франше д’Епере Француским ратним крстом са палмама и две армијске похвале због јунаштва у Топличком устанку против бугарских окупатора.

Да није једне народне песме о Стојану Комити, за њу нико више не би ни знао.

Ој, Ризна, младо момче,
зашто нам село остави,
комитско рухо обуче,
реденик тешки навуче,
назва се Стојан Комита,
с гором се чарном састави…

Исповест Ризне Радовић, у дневним новинама „Време“ од 12. до 14. јуна 1927. године, забележио је Станислав Краков, легендарни уредник овог листа. Троделну потресну и искрену причу Стојана Комите Краков је завршио следећим редовима:

Зар нисте никакво наше одликовање добили, питам је.

– Кажу да сам за Карађорђеву звезду био предложен, али је нисам добио – вели сетно ова херојска девојка, чија дрвена нога и безбројни ожиљци видно сведоче о њеном јунаштву и патњама.

Ризна се још пре устанка одметнула у шуму, учествовала са четницима у свим борбама па чак и у осветничком походу на Бугарску, где ја на повратку тешко рањена. Преломљене леве ноге, већ полумртва од изгубљене крви, глади и жеђи, пала је у руке Бугарима и петнаест убода бајонетом које су јој тада онако тешко рањеној, Бугари задали учинили су да је саката у десну руку. Можда само благодарећи што јој је нога била одсечена, рука саката и што је болесна и изнурена давала бедан изглед, успела је да спасе живот и лежећи по бугарским затворима дочекала је ослобођење.

Осакаћена девојка добила је једино малу инвалиднину, какву и војници добијају. Ризна је из доба четовања сачувала своје име Стојан, које и данас носи, исто као и мушко одело и шајкачу, и са ошишаном косом до главе, она сећа пре на слабуњавог дечка него на девојку. Код ње је навика да се сматра као мушко толико јака да о себи говори увек у мушком роду.

Преузето Магацин