Архива за категорију ‘Занимљивости’

Почев од 19. века, приоритетни задатак свих западњака је у нападу на Србију био да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига, због чега се они сада налазе широм света. За сада нема изгледа да се врате тамо где припадају – у Србију. Истражујемо зашто…

Да теорије о украденој и кривотвореној српској историји нису само пуке јадиковке српских националиста, говори и податак да је незнани број древних рукописа и књига украден и однет из Србије, те се сада чува по белосветским библиотекама и сефовима, без икакве намере да буду враћени тамо где и припадају – Србији.

Да би уопште могли да се баве српском историјом и да је мењају према својим плановима, западни моћници морали су да је познају. Због тога је, почев од XIX века, приоритетни задатак свих завојевача који су нападали Србију био увек исти, да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига.

Сви они су добро обавили свој задатак – небројени српски рукописи и књиге украдени су, првенствено из српских манастира и однети из Србије, без икакве намере да икада буду враћени.

Материјално највредније дело које је украдено из Србије је Српски псалтир, који на свакој страници има икону од чистог злата и налази се у Немачкој. Због његове лепоте, уметничког и историјског значаја, Немци су урадили копије, а да би ми урадили те исте копије, траже да платимо “њихова” ауторска права.

Да би “запушили уста” све гласнијим захтевима да се ова српска реликвија врати Србији, Баварска државна библиотека, где се чува ово украдено дело, је прошле године “даровала” факсимил Српског псалтира Музеју у Смедереву. То је у нашој јавности дочекано са великом помпом и уз неизмерну захвалност немачкој амбасади и Баварској библиотеци, што су нам послали слике нашег украденог дела.

Да зло буде веће, Немци ово дело зову онако како и треба – Српски псалтир, а наши историчари и званичници га зову Минхенски (српски) псалтир.

Никољско јеванђеље (XIV век) налази се у Даблину у Ирској. Пролог стиховни за летњу половину године из 1566. године (древни Српски календар годину дели на зимску и летњу половину), налази се у Лајбаху. Пролог стихови за сепмтебар-децембар 15945. године такође је у Лајбаху.

Збирка српских рукописа из манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукопис “Поклоник смерног Гаврила Тадића” из 1662. године.

Повеља краља Милутина из 1302. године налази се у Филаделфији. Лукино јеванђеље из времена цара Душана, налази се у Британској библиотеци. Псалтир “принтед ин Венице ин 1638 сецонд едитион оф тхе Изобразхение орузхии иллирицхеских”, такође у Британској библиотеци.
Савина књига, рукопис монаха Саве с почетка XI века налази се у Русији. Радослављево јеванђеље из треће деценије XВ века, похрањено је у рукописној збирци Руске народне библиотеке Санкт-Петербургу.

Веома је значајан Студенички типик који је Свети Сава написао на молбу свог брата Стефана. Ово је буквално црквени устав тј. правнилник о богослужењу и животу монаха у манастирима, ово дело је главна основа за устав Српске православне цркве, а чува се у Националном музеју у Прагу под ширфом IX Х 8 – Ш 10.

За време евакуације Народне библиотеке у Првом светском рату, нестало је преко 50 српских средњевековних књига, које су 1966. године пронађене у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину.

Стари српски рукописи и књиге нису само покрадене и расуте по свету, многе су и заувек уништене. У пожару који је избио након бомбардовања Народне библиотеке на Косанчићевом венцу 6. априла 1941. године, ватра је прогутала више од 1.400 српских ћириличних рукописа и повеља.

Извор: Београд.ин

Преузето СРБИ НА ОКУП

 

Advertisements

moskva-fotoprofimedia-1456673829-853379Кремаљски сат је први јавни сат на свету и направљен је у Русији. Мајстор који га је поставио упамћен је као Лазар Србин Хиландарац.

Историја српско-руских односа изгледа као клатно на сату, које иде и враћа се. Ти односи имају многовековну традицију и почињу негде од XIII до XV века, када се Русија налазила под татарско-монголском влашћу. Српски владари су подржавали руски манастир Пантелејмон на Светој Гори и православну веру и културу византијских корена у Русији.

Српски религиозни просветитељи, као што је био Пахомин (Србин), су обновили руски летописни жанр, исправљали богослужбене књиге и црквене обреде, а Чамблак је постао родоначелник стила руске духовне и житејне литературе.

До почетка прошлог века честа су била масовна пресељења Срба у Русију. Срби су служили у Руској армији, утицали на руску културу и имали свој утицај на изградњу руске државности (посебно за време Петра Великог).
И Русија је у то време била присутна на нашим просторима, помажући борбу против Турака, финансијским улагањима у манастире и образовне центре, издавањем духовне литературе.

Тако је и први јавни сат на свету постављен на Кремљу. Кремаљски сат је један од најпрепознатљивијих симбола у Москви и откуцавао је најважније тренутке у историји Кремља. Зна се да га је монтирао српски монах са Свете Горе по имену Лазар Србин Хиландарац.
Историја постављања познатог сата на Спаским вратима Кремља је тесно повезана са историјом Кремља и историјом Русије. Са овим сатом је повезана најславнија традиција руског народа.

Уз њихове откуцаје је марширала славна руска армија, одвијале су се познате војне параде.

Уз откуцаје овог сата је Стаљин провео своју незаборавну војну параду 1941 године, а звук звона су могли чути и Немци који су готово стигли до Москве.

Под овим сатом се чека Нова Година и прослављају сви велики празници у Русији.

Када је постављен, сматрао се чудом тога времена, а сведоче и московски летописи, а и минијатура из XVI века, на којој монах Лазар показује тек постављен сат кнезу Василију Дмитриевичу.

Наиме, српски монах Лазар је 1404. године, на позив Великог кнеза Василија Дмитриевича (сина познатог кнеза Дмитрија Донског), у близини храма Благовештенског сабора (храм Василија Блаженог), уградио први московски сат на вратима Кремља. Механизам тог сата је чинило три тега који су покретали чекиће за откуцавање на сваких петнаест минута, што је у то време била реткост. Један од чекића је био у рукама човекове фигуре чији су замаси откуцавали пуне сате.
Сам „циферблат“ је имао црквенословенска слова која су означавала бројеве: А-1, Б-2, Г-3..

Сат је оставио такав утисак на московског кнеза, да није пожалио да плати огромну своту новца мајстору из Србије.

Тако нешто још нико и нигде пре тога није видео.

Сат је радио без прекида и поправке пуних 217 година.

Претпоставља се да је Лазара Србина Хиландарца препоручио московском кнезу сам Деспот Стефан Лазаревић, те није немогуће да је таквих направа било и у Деспотовој Србији.

Тако је један Србин чак 200 година пре Швајцараца направио први јавни механички часовник — и то у Русији.

(bastabalkana.com)

Преузето КУРИР

f249d2d223759126fd91eac3235976a9_LГодине 1903. Краљ Петар I Карађорђевић је изабрао место 337 метара високо, на врху Опленца као локацију за своју задужбину, цркву Св. Ђорђа. 1. маја 1910. године започета је градња цркве, према плановима Косте Ј. Јовановића. У јесен 1912. године црква је већ била скоро довршена и чекала на освећење. Архиепископ српски Димитрије је освештао цркву.

У затишјима између балканских ратова 1913. године и Првог светског рата 1914. године наступио је застој у довршењу цркве. Када је Аустроугарска окупирала Србију, пред зиму 1915. године, црква је била изложена бруталном пљачкању – скинут је и однет бакарни покривач са кубета и кровова, као и бакарна украсна оплата са портала. Нестали су и громобран, звона. Полупани су многи прозори, мермерни стубићи и орнаменти. Под изговором да ту може бити склоњена важна архива, окупатори су оскрнавили гробове у крипти.

По повратку у ослобођену Отаџбину и стварању Краљевине , Краљ Петар није дочекао да види своју задужбину коначно завршену. Умро је 16. августа 1921. године, а његов наследник, Краљ Александар I Карађорђевић, лично се старао о њеном завршетку. Црква је поново освештана 9. септембра 1930. У њој је обављано богослужење до 1947. Црква је петокуполна грађевина. Унутрашња дужина храма је 30 метара, а висина свода 27 метара. Црква је постављена на високом соклу од масивног белог мермера, са Венчаца.

У храму се налазе два саркофага: у северној певници саркофаг Краља Петра И (1844–1921), ктитора цркве, а у јужној певници саркофаг Вожда Карађорђа (1762–1817), првог владара обновљене Србије и родоначелника династије Карађорђевића.

Цео мозаик састоји се од 725 сликаних композиција (513 у храму и 212 у крипти), на којима се налази 1.500 фигура. Укупна површина мозаика је 3.500 метара квадратних, са 40 милиона разнобојних стаклених коцкица, које имају 15.000 разних нијанси боја.

У овој монументалној петокуполној грађевини доминира импозантан свећњак.Свећњак се спушта из наоса централног кубета. Направљен је од прикупљеног па претопљеног победничког оружја са пробоја Солунског фронта. Када се мало боље погледа види се да има форму круне српских средњевековних владара. Налази се са унутрашње стране и окренута је на доле, што симболично представља тугу за изгубљеним српским царством у бици на пољу Косову 1389. године против Отоманског царства. Свећњак има пречник 9 метара и са носачима и држачима тежи 3 и по тоне, а у себи носи симболе и победе и пораза. Од истог материјала као свећњак на носећим стубовима урађени су држачи за заставе, кандила изнад саркофага и оплата за врата.

Преузето КРУНА дигиталне новине

zbirke-fotografija-muzeja-grada-beograda-3_14595313754Преузето – Newsweek Srbija

Болна прича о рушењу Народне библиотеке Србије, једном од најперфиднијих културних злочина, неспособностима југословенских власти и кратеру који на Косанчићевом венцу стоји и 75 година касније и подсећа на културолошки и етички понор у којем живимо.

Читавих седамдесет пет година након уништења Народне библиотеке Србије локалитет на београдском Косанчићевом венцу и даље има облик великог удубљења које је настало као последица вишедневне ватрене стихије у којој је у потпуности нестало здање те институције.

Кратер који је остао да сведочи о месту на коме се до 6. априла 1941. године налазила национална библиотека болно је сведочанство наше вишедеценијске небриге о културном наслеђу. Он представља не само природни већ, рекао бих, културолошки и етички понор у којем годинама обитавамо.

Зато ће обнова Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу бити снажан знак нашег свеукупног друштвеног и моралног опоравка.

Народна библиотека Србије настала је у Крагујевцу 12. јула 1838, у оквирима Министарства просвете, да би почетком наредне године била пресељена у Београд.

У другој половини 19. и почетком 20. века на њеном челу налазиле су се неке од најзначајнијих личности из културе и науке попут Ðуре Даничића, Јанка Шафарика, Стојана Новаковића, Јована Бошковића, Нићифора (Дучића), Милана Ð. Милићевића, Стојана Протића и Љубомира Јовановића.

Године 1903. за управника је именован историчар и академик Јован Н. Томић, који се на том месту задржао дуже од било кога пре и после њега – укупно 24 године.

ИСТОРИЈА У ДРВЕНИМ САНДУЦИМА

Након што је аустроугарски посланик барон Фон Гизл предао ултиматум аустроугарске владе, министар просвете Љубомир Јовановић већ сутрадан је наложио Јовану Н. Томићу да највредније рукописе и старе штампане књиге издвоји и на престоничкој железничкој станици преда представницима Министарства иностраних дела.

Најдрагоценија грађа упакована је у два дрвена сандука и истог дана утоварена у вагон бр. 6639, у оквиру посебне железничке композиције. Верује се да је крајња дестинација био Крушевац.

Током лета исте године дошло је до делимичног страдања фондова Народне библиотеке Србије јер је непријатељска артиљерија више пута погодила Капетан Мишино здање, у којем се она налазила. Министарство је наредило хитну евакуацију збирки на више локација. Крајем 1914. и почетком 1915. делови збирки пренети су у Ниш, Скопље, Косовску Митровицу и Пећ.

Прве поратне године затекле су националну библиотеку у тешком стању. Примарни задатак односио се на повраћај опљачканих збирки. У Народној библиотеци Бугарске у Софији нађен је део књига и часописа опљачканих из српске Народне библиотеке.

Управник Томић улагао је напор да обезбеди одговарајући простор будући да су предратне просторије Народне библиотеке Србије у Капетан Мишином здању биле тако оштећене да се нису могле користити. Национална библиотека је тек 1921. добила свој први дом на београдском Косанчићевом венцу.

Шести април од судбоносног је значаја за српску националну библиотеку и културу у целини.
Тог 6. априла 1921. управник Народне библиотеке Србије упутио је иницијативу министру просвете Светозару Прибићевићу да се за потребе њеног смештаја откупи здање у Косанчићевом венцу број 12, што је и учињено.

Након што су окончани вишегодишњи послови прилагођавања објекта специфичним библиотечким потребама, преноса и сређивања збирки, Народна библиотека Србије отворена је за јавност 1925.

Проблем чувања најдрагоценијих збирки добијао је на важности. Тек 1938. обезбеђено је 120 лимених сандука како би се, у изостанку одговарајућег трезора, највреднија грађа макар делимично осигурала од могућих оштећења. Последице недовољних активности у смислу успостављања трезора са сигурносним елементима или дислоцираног депоа на (тајној) локацији у пуној мери показале су се кад је 6. и 7. априла 1941. године дошло до потпуног уништења здања Народне библиотеке.

Упркос свим тешкоћама установа је вршила пријем добара. Народна библиотека Србије истовремено је другим установама уступала делове или читаве збирке. Ова пракса показала се драгоценом имајући у виду њено страдање, до кога је дошло 6. априла 1941.
Већ деценијама влада мишљење како је читав национални фонд, изузев једног средњовековног рукописа, у потпуности уништен током трагичних априлских дана 1941. Мањи део националног фонда остао је сачуван.

Године 1939. руководство Музичке академије у Београду упутило је молбу Народној библиотеци Србије у вези са уступањем музикалија. Управник Драгослав Илић обавестио је руководство Музичке академије да је одлучено да се тој високообразовној установи предају „сва музичка дела којима библиотека располаже на сталан реверс с молбом на употребу“.

Овим чином спасена је од потоњег уништења целокупна Збирка музикалија Народне библиотеке Србије.

НАША КОБНА ГРЕШКА

Почетак агоније наступио је 1939, кад је било сасвим извесно да је Југославија следећа на мети напада нацистичке Немачке и њених савезница.

Након серије састанака одржаних у ресорном министарству одлучено је да се приоритетно евакуишу драгоцености Народне библиотеке Србије. За тајну локацију одређен је манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури.

Али касније се одустало од евакуације, па је донета одлука да се у Београду обезбеди склониште за културно благо похрањено у централним установама културе. У фебруару 1941. одлучено је да се склониште обезбеди у лагумима испод Ташмајдана. Оно је требало да буде у виду тунела с огранцима како би свака установа имала засебан део.

Нажалост, било је прекасно.

После пуча изведеног између 26. и 27. марта 1941. године управник Илић обавештен је да до евакуације установе треба да дође чим буду примљене инструкције од Министарског савета.

Истог дана Адолф Хитлер одржао је низ састанака с најближим политичким сарадницима и војним заповедницима. Вест о пучу саопштена му је рано тог јутра. Побеснео је. Говорио је како је био издан од Срба на најперфиднији начин. Одлучио је да „смрви Југославију“. Брзина је била од суштинске важности. Напад је било важно извршити „немилосрдном оштрином у муњевитој операцији“.

Предвиђено је да операција почне у раним јутарњим сатима у недељу 6. априла. На војним мапама као један од циљева које је требало уништити била је и зграда Народне библиотеке Србије.
Највеће драгоцености биле су запаковане у 60 лимених сандука. Коначно, у вечерњим сатима 31. марта стигао је акт с инструкцијама за евакуацију с роком за 10. април.

Управник Илић обавестио је 1. априла министарство да су драгоцености спремне за евакуацију.

Током истог дана јављено је да је евакуација драгоцености у манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури планирана за касне вечерње сате 3. априла или јутро наредног дана.

Рано ујутро 3. априла дошло је до изненадног преокрета. Управници најзначајнијих установа културе позвани су на хитан састанак код министра Милоша Трифуновића, који је кратко саопштио да се одустало од евакуације драгоцености, те да све треба да остане на свом месту. „Министар војске не може да да ниједна кола, ниједан вагон. Све мора да остане овде. То ће бити као 1915. Покорена Србија, а војска ће отићи ван граница. Како хоћете да се све то сели кад ће влада можда имати свега два авиона на располагању да оде?

Управник Илић забележио је да су се присутни бунили, протестовали, објашњавали да није реч о некој сеоби ван земље, него о најобичнијем збрињавању. „Ја сам објашњавао прилике у згради, немање трезора, значај старина које могу неповратно пропасти. Остали су протестовали за своја надлештва. Ништа није помогло. Министар Трифуновић је рекао: ‘Метите у подруме! Збрините како знате!’ С тим нас је отпустио.“

Управник је без одлагања отишао до националне књижнице како би током читаве ноћи било вршено преношење сандука с највећим драгоценостима у сутерен здања.

Пошто је била прекинута свака веза с министарством, управник Илић је решио да предузме нешто не би ли спасао оно најдрагоценије. У суботу 5. априла око 21 сат обавештен је да су војне власти одобриле ангажовање два камиона и десет војника како би у недељу 6. априла у 10 сати пре подне драгоцености биле пренете до железничке станице и укрцане у посебну војну железничку композицију која је требало да напусти престоницу сутрадан ујутро. Било је наређено да се тим вагонима драгоцености пренесу до железничке станице Јелен До код Ужичке Пожеге, након чега би Народна библиотека Србије преузела одговорност за њихов транспорт до манастира Благовештење у Овчарско-кабларској клисури.

Једино што је преостало било је да се чека.

НАПАД УЗ МУЗИКУ

Недеља 6. април…

Владала је потпуна неизвесност. Присутне је обузимао осећај беспомоћности.

Непријатељска војна операција требало је да почне у недељу 6. априла, у пет сати и двадесет минута ујутро. Било је предвиђено да у њој учествују укупно 2.144 непријатељска ратна авиона.

Напетост у нацистичком Министарству пропаганде и владиним службама била је грозничава. Гебелс је, уз Хитлерово одобрење, осмислио звучни запис који би путем радио-таласа означио почетак здруженог напада на Југославију. Музички запис био је узет из увода ,“Марша принца Еугена“ аустријског композитора Андреаса Леонарда.

Било је пет сати и двадесет минута.

Напад на Краљевину Југославију је почео.

Дан трагедије освануо је ведар и прохладан.

Већ око шест сати и 20 минута ујутро управник и део запослених били су у Народној библиотеци Србије. Требало је да два камиона и војници пристигну око 10 сати како би драгоцености превезли до железничке станице.

Уместо војника и камиона над главним градом зачули су се звуци више стотина непријатељских ловачких авиона и бомбардера.

Почело је вишедневно бомбардовање Београда.

Био је то почетак немилосрдног уништавања старе европске престонице и читавог југословенског краљевства.

Почео је рат.

Први ваздушни напад на Београд трајао је од око шест сати и 50 минута до око девет сати.
Тек у трећем ваздушном налету, до кога је дошло између 15 сати и 30 минута и 18 сати истог дана, бомбардован је Косанчићев венац. Непријатељски авиони долетали су из правца Великог ратног острва и том приликом запаљивим пројектилима засули читав кварт.

У том налету, око 15 сати и 30 минута, запаљивом гранатом погођено је здање Народне библиотеке Србије.

Пројектил којим је погођена зграда дејствовао је тако што кад зрно удари у какав предмет или земљу, у његовој унутрашњости запали се смеса стварајући температуру од 1.300 степени Целзијуса и палећи сваки материјал на удаљености од једног до два метра. Парчићи пројектила распрскавају се на удаљености између 10 и 15 метара и настављају да пале све око себе. Тиме се постиже много већи простор обухваћен разорним пожаром. Гасило се искључиво песком, а не водом.

Сава Величковић, који је живео на адреси Косанчићев венац број 26, оставио је драгоцено сведочанство о уништењу Народне библиотеке Србије.

„На дан 6. априла тек. године, око три и по часа по подне, прелетели су више Косанчићевог венца немачки авиони, који су бацали запаљиве бомбе. За време прелетања ових авиона налазио сам се у подруму своје зграде на Косанчићевом венцу број 26, која се налази у близини Народне библиотеке. Чим су се авиони, који су бацали запаљиве бомбе, удаљили, изишао сам из склоништа на улицу. На улици пред мојом зградом нашао сам на растојању од два до три метра на три запаљиве гранате, које сам с мојим сином засуо с неколико лопата песка и оне су се у кратко време угасиле. Изашао сам на улицу да видим како је са суседним зградама. Дошавши пред зграду Народне библиотеке видео сам да се на мансардном крову зграде нешто пуши и то визави зграде Косанчићев венац број 17. Дим који се појавио био је слаб, али пламена још није било. Сусед и ја покушали смо да уђемо у зграду, да обавестимо да се кров пуши, па да се ватра коју смо очекивали за времена спречи. Зграда је била закључана, нисмо могли ући у зграду и нисмо могли ту у згради никога обавестити.

Пред само вече, око шест и по часова по подне, приметио сам да је већи део крова Народне библиотеке био у пламену и ватра се сада почела ширити великом брзином. Испочетка лак, а доцније све јачи ветар покривао је ватру, она се ширила невероватно брзо и око девет часова био је цео кров и цео горњи део зграде у пламену. Око пола ноћи изишао сам на улицу и од пожара Народне библиотеке било је пред мојом кућом светло као у подне. Ускоро је цела зграда била већ у мору од пламена. Видео сам да Народној библиотеки нема спаса, али сам се надао да су ствари од вредности однете на сигурно место. Сутрадан, 7. априла, горела је Народна библиотека целог дана и пожар се даље ширио. Гар од хартије, као и поједине полусагореле листове носио је ветар далеко и цела околина била је преплављена пепелом. У понедељак по подне ветар се полако стишавао. У Народној библиотеки још увек је беснео јак пожар и огромна ватра, која се сва сручила у подрум пошто су међусобне конструкције прегореле. Народна библиотека је горела још у уторак и среду. Ветар је потпуно престао и ватра се није даље ширила, али Народне библиотеке није више било.“

ЈОШ ЈЕДНО СВЕДОЧЕЊЕ

Важно сведочанство оставио је и Радослав Грујић, управник Музеја Српске цркве, смештеног у Конаку кнегиње Љубице. Описујући како је сам успео да угаси запаљиву бомбу коју је пронашао у дворишту музеја, споменуо је велики пожар који се у току ноћи распламсавао из правца Народне библиотеке.

„У рано јутро 7. априла нашао се пред самом библиотеком. И готово као окамењен стао сам кад сам угледао да не гори Графичко одељење Државне штампарије него баш Народна библиотека. То су ми били најтежи тренуци које сам преживео за време целог бомбардовања Београда. У моменту кад сам ја дошао пред библиотеку, огањ је већ уништио био цео задњи део библиотеке према Задарској улици, па се спустио и у подруме под тим делом, али још није био продро у сутерен предњег дела. Како сам знао да се рукописи, инкунабуле и стара архива, дакле све оно наше народно благо које се не може надокнадити, налазе на спрату предњег дела, то сам готово избезумљен од бола потрчао према Варош капији не бих ли кога нашао да ми помогне наћи ватрогасце да би се спасло што се још спасти могло. Доцније сам, између таласа бомбардовања, поново пошао по пустим улицама да сам потражим ватрогасце. И ја сам изнемогао, с тешким болом, морао да се вратим у своје склониште у Црквени музеј пошто сам умом и срцем и душом у себи фотографисао сав ужас првих дана наше нове страшне трагедије. Те ноћи нови огањ распламсао се у остацима библиотеке, подишао је и у сутерен предњег дела и горео је целу ноћ, а сутрадан (трећи дан), кад сам дошао на згариште, већ је све изгорело било и видела се само велика наслага од жара народног духовног блага, скупљаног и чуваног у Народној библиотеци више од једног века.“

ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ

Библиотека је погођена једном запаљивом бомбом, највише двема које су прошле кроз кров у задњем делу зграде. Ватра је дуго тињала под кровом. Пројектиле је било могуће неутралисати ако се затрпају песком који је благовремено допремљен у Народну библиотеку Србије, али, нажалост, у тим драматичним тренуцима није било никога ко би то учинио.

Разарајући пожар распламсао се 6. априла око 18 сати. Будући да током тог, као и свих наредних дана, нико није приступио његовом гашењу, он је у потпуности утихнуо тек 9. априла.

Мотиви за уништење Народне библиотеке Србије могу се, пре свега, тражити у самој идеологији нацистичке Немачке. У складу с тим, културна баштина бивала је пљачкана и највећим делом свесно и плански уништавана.

Након слома нацистичке Немачке, генерал-пуковник Александер Лер предао се британским трупама које су га изручиле властима државе на чијој је територији починио највеће ратне злочине. Током сведочења које је дао официрима Народно-ослободилачке војске Југославије почетком маја 1945. године у месту Купинецу код Загреба Лер је нагласио да му је лично Хитлер издао наређење да се Београд разруши. „У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку, па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно“, казао је том приликом Лер. На питање југословенских официра зашто баш Народну библиотеку, он је одговорио: „Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.“

Том изјавом отклоњена је сумња у мотиве врха нацистичке Немачке за уништење српске националне библиотеке.

Одговорност политичког и војног врха Немачке за уништење националног фонда примарна је и несумњива.

Услед пропуста југословенских војно-судских власти Александер Лер није био оптужен, нити осуђен због уништавања Народне библиотеке. Иако до данас нико није одговарао за овај несумњиви ратни злочин историјски извори јасно указују на одговорне. Александер Лер је због учињених других ратних злочина осуђен на смртну казну, која је извршена 27. фебруара 1947. у Београду.

Одговорност југословенских власти налази се у континуираном игнорисању неопходности да се Народној библиотеци Србије обезбеди наменски грађен објекат, односно да се предузму одговарајуће мере за физичку заштиту фонда од опасности изазваних природним катастрофама или оружаним сукобима.

Одговорност управника и особља Народне библиотеке терцијална је по значају и последицама (не)чињења. Треба указати и на то да су овлашћења и могућности за деловање управника Народне библиотеке, као и његових малобројних сарадника били веома ограничени у датим околностима.

Након седамдесет пет година од уништења националне библиотеке недвосмислено се поставља питање одговорности и наших генерација, које током тог вишедеценијског периода нису учиниле ништа како би ревитализовале локалитет и тако реализовале акцију „Повратак књига на Косанчић“, коју је 2012. покренула Народна библиотека Србије.

Без јасне културне политике и визије развоја културе савремена Србија својим игнорисањем стања локалитета на Косанчићу, нажалост, наставља да шаље недвосмислену симболичку поруку да култура ни данас није један од приоритета.

Да ли упорним очувањем тог понора и несвесно амнестирамо нацисте за почињено злодело?

Одговор на то, као и на многа друга питања, мора да дâ свако од нас појединачно. Треба имати у виду да времена нема напретек.

autor-fotografije-marko-krstic_14595310795

ПИШЕ: Дејан Ристић, историчар, бивши управник Народне библиотеке Србије и аутор књиге „Кућа несагоривих речи“, која ускоро излази из штампе.

Преузето – Извор Newsweek Srbija

ОШ „Бубањски хероји“ Ниш
Амбијентални час из историје
Тема: ЋЕЛЕ КУЛА
Приредили: проф историје Ђорђе Бојанић и ученици 7-1
март, 2016.

holandski-lekar-sa-suprugom-foto-printscreen-facebook-1457622296-861099Мало људи у Србији зна за да доктора Аријуса ван Тинховена иако се ради о великом добротвору српског народа, који је из Амстердама дошао како би лечио српске војнике у Првом балканском рату.

Холандски доктор је био запрепашћен одлуком Црвеног крста те земље који је одбио да помогне српској војсци и народу, па је одлучио да сам крене пут Србије и помогне колико може. Након што је скупио нешто средстава од донација упутио се са две медицинске сестре и једним возилом за Београд где је одмах убачен да ради у војну болницу.

„Подстакнут залагањем и упорношћу младог лекара, холандски Црвени крст ипак је одлучио да помогне, и под његовим вођством организује сопствену болницу у згради једне београсдке школе. Ван Тинховен је у болници, у којој је било смештено најмање 200 бораца, сам направио и салу за операције и заједно са помоћницима свакодневно вадио метке из српских рањеника. Срби су желели да угосте великодушног страног лекара, па су му налазили смештај, намештај и помагали колико су умели, па су му у оквиру болнице направили собу у којој је могао да живи и опремили је“, написала је Ксенија Габријел у ауторском тексту за Мондо.

хттп://www.хероесофсербиа.цом/2015/01/др-ариус-ван-тиенховен-дутцх-доцтор-wхо.хтмл

Осим што је лечио рањенике, доктор је бележио и сцене из свакодневног живота у Србији које су објављивале и холандске новине, док су његове фотографије данас изложене у Холандској краљевској библиотеци у Хагу.

Након што је отворио велику болницу за рањене, у просторијама велике шећеране удаљене сат времена од престонице он се 1913. вратио се у Хаг, и то са Орденом светог Саве четвртог реда и орденом Црвеног крста Србије, које му је уручио српски краљ.

Након што је послао телеграм медицинској сестри Јакоби де Хроте они су дошли у Београд где су болницу спремили за рањене, а у згради Ваљевске гимназије су основали ратну болницу.

Његов отац је основао Балкански комитет како би прикупљао новац за Ван Тинховенов рад у Србији а млади доктор је када је одлазио из Ваљева проглашен почасним грађанином.

18Доктор је у Холандији на железничкој станици дочекан свечано јер је „прославио холандско име“ а лекар је на прослави у једном хотелу рекао „Ко се у тешким околностима први нађе, помаже двоструко“.

Мy грандфатхер сеатед центре фронт wитх хис сцруб нурсе (мy грандмотхер) то хис ригхт. Хе тоок 1000’с оф пхотограпхс…

Ван Тинховен се усавршавао у Берлину, где је држао предавање на тему својих искустава а јуну 1914. у Холандији је добио чин официра у Реду Орански Насау.

„На почетку Првог светског рата, постао је шеф хирургије у Војној болници у Ваљеву, а у јесен 1914. постао је, на захтев српске војске, члан комисије која је истраживала аустроугарске ратне злочине на територији западне Србије. У својим дневницима и фото-албумима, који су касније обједињени и објављени у Холандији, оставио је записе о стотинама почињених злочина, силовања, убистава и сакаћења српског народа већ у првим недељама рата. Неутралност, коју је за потребе холандских новина морао да одржи у својим званичним текстовима, могао је да занемари у приватним дневницима“, пише у тексту.

„Сада, када ова сећања нису више намењена неутралним новинама, на више места сам се оштро изразио о окрутностима почињеним од стране аустроугарских трупа. Не једног, или два зликовца, већ и власти, која је своје војнике опремила експлозивним мецима“, написао је доктор.

Ван Тиенховен је морао да се повуче пред Аустроугарима из Ваљева да би се касније вратио, када се војска повукла. У зиму 1915. оболео је од тифуса који је харао Србијом и због лошег здравственог стања морао је да се врати у Холандију.

хттпс://www.кб.нл/тхемас/гесцхиеденис-ен-цултуур/модерне-гесцхиеденис/фотоалбумс-ариус-ван-тиенховен-1912-1915 Уникатне…

Службу је касније наставио у Црвеном крсту Француске, Италије и Албаније, када се у Драчу опет нашао међу Србима.

„Срби су заиста јаки, жилави људи. Звучи сулудо, али Србе је тако лако оперисати, одлично се опорављају и успешно лече. Осим тога, још воде и један чист, не-материјалистички живот“, написао је он и додао да су Албанци злостављали Србе који су бежали на југ, али да су сами били јако плашљиви.

При одласку из Албаније, забележио је још и ово.

„Полако се Драч губи из вида – земља патње, земља зликоваца и бандита“.

Касније је написао серију чланака „Међу Србима у Албанији“, а заједно са М. Ј. Брусеом и књигу „Страхоте рата у Србији: Дневник ратног хирурга др А. Ван Тинховена“, где су се нашле и његове фотографије.

„Својеручне фотографије, поштовани, неутрални читаоче, усликане од стране вашег поузданог и сабраног лекара… Фотографије кукавички убијених стараца, и раскомаданих жена и девојака. Можеш да их видиш“, наводи се у књизи која је 2005. објављена у Србији у преводу Јелице Новаковић.

Доктор се 1916. оженио најближом сарадницом сестром Јакобом де Хроте, и касније са њом добио четворо деце. У Француској је добио Орден легије части због залагања у амбуланти у Булоњској шуми, а даљи живот провели су заједно у Венецуели и САД. Тек су се у старости вратили у Холандију, где су обоје преминули 1965. године.

У Београду је 2006. основан Центар за научну и културну сарадњу Србије и земаља низоземског говорног подручја, названо „АРИУС“ у знак захвалности за Ван Тинховенову пожртвованост и храброст.

(Бојана Зимоњић Јелисавац/Мондо)

Захваљујемо се Ксенији Габријел на тексту и фотографијама.

Наставак на Курир…

Преузето VESTI.RS

ilija-stanić-ubica-maksa-danas-živi-u-sarajevuИлија Станић: Замахнем чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу!“

Илија Станић, сарајевски криминалац и сарадник УДБЕ као син усташе и због тога под сталним надзором југословенске тајне полиције, био је идеалан кандидат за удбашког егзекутора. Човек који је део своје младости провео у Коњицу код брата Луке и у Зрењанину, код тетке, где је учио керамичарски занат. Где год би се појављивао, Илија Станић би крао и радио себи и рођацима невоље.

После једне рације у Сарајеву побегао је из СФРЈ у Аустрију. Одатле бежи у Француску, где је ухапшен због крађе. Југословенски конзул Миле Нешић га је тада спасио затвора. Брбљив и слаткоречив, Илија Станић се тада овом конзулу и обавештајцу СИД-а први пут понудио да изда свог кума Вјекослава Макса Лубурића.

Чак је Нешићу нудио и писане документе о Лубурићу и усташама у Шпанији. Једног дана је донео и Лубурићев план о минирању Амбасаде Југославије у Паризу. После тога СДБ БиХ је ухапсила Илију Станића, натоварила му на врат и крађе, а и терористичке акције против домовине. Да би се заштитила од Станићеве издаје, СДБ БиХ га је заплашила да ће му браћа и мајка отићи у затвор, и тако га «уверила«да крене на свог кума Макса Лубурића.

Отац Лубурићевог убице, Винко Станић, пореклом из Херцеговине, био је у II светском рату члан Максове чете. Када се 1942. у околини Коњица, Винку Станићу родио син, Вјекослав Лубурић га је крстио и дао му име Илија. Винко Станић је погинуо 1949. године, након усташке издаје фра Бекавца, који је пред бег у САД, пријавио крижаре припадницима Удбе БиХ. Ту издају и страдање свог оца, Илија Станић никада није заборавио хрватским , емигрантима и одбеглим усташама. Тако барем иде прича од њега према јавности. На наговор СДБ ССУП-а, Илија Станић, који је добио кодирано име „Мунгос“, пребегао је у Италију, а преко Француске у Шпанију и успео 1966. године да се запосли код кума Макса Лубурића као кувар и возач, са задатком и личном намером да „генерала Дрињанина“ у погодном тренутку убије и тако освети свог оца Винка Станића.

Maks-Luburic53-205x300Пуне две године Илија Станић је провео у дому свог кума Вјекослава Лубурића у месту Каркахенте код Валенсије, а онда се изненада уплашио и 1968. године из Шпаније побегао у Немачку. Његови познаници тврде да се Станић зближио са Лубурићевом кћерком, што је наљутило генерала Дрињанина, па га је истерао из свог дома.
Када се, међутим, вратио у Сарајево необављена посла, начелник СДБ Фехим Халиловић га је послао натраг у Шпанију. Плаћени убица је одвезен југословенским колима у Италију, до француске границе, где је пуштен да иде на задатак, али му је шофер из СДБ СФРЈ пре тога узео црвени пасош. У досијеима босанске и хрватске тајне полиције Илија Станић је био регистрован и као Станко Илић, односно „Мунгос“, док је Макс Лубурић био само „М“. Читава акција ликвидације ратног злочинца Вјекослава Лубурица вођена је под шифром „Кобра“.

Операција ” Кобра “

Сам Илија Станић, удбашки убица, испричао је своју причу:
„Била је зима 1969. године, када сам се преко Италије, илегално убацио у Француску. Дошао сам возом до Нице, ту преноћио, а онда возом до Париза. Свратио сам код Миљенка Дабе Перанића, са којим сам прошле године боравио код Макса Лубурића. Дабо ме је одмах питао: „.. Где си ти нестао?..“

Објаснио сам му да сам илегално ишао за Немачку, па ме је полиција ухватила у крађи и протерала за Југу. Он је поверовао, али ми је рекао да ми генерал не верује и да је љут на мене. Од Дабе сам узео моју шпанску личну карту и отпутовао возом за Барселону, а не директно за Валенсију, да бих видео да ли ме неко прати. У Барселони узмем карту за Валенсију. Први разред. Легнем и пробудим се у Валенсији. Право са станице отишао сам код мог пријатеља Жељка Бебека. Четири-пет дана избегавао сам да одем до Макса, који је већ чуо да сам ја дошао. Једно јутро стави ме Жељко у ауто и одвезе до генерала у Кахакенте. Дочекао ме је усиљеним речима: „Гдје си куме мој!“

Како су дани пролазили, тако се Максово поверење у мене враћало. Жељко и ја били смо већ три месеца у његовој кући. Дао нам је собу у приземљу, јер је ону на спрату претворио у магацин књига. У фебруару 1969. године Максова кућа је била пуна људи. Ту му жена, син, ја, Жељко, а појавио се и пуковник Штеф Црнићки, који је дошао из Кливиленда. У то су стигле вести да је Удба убила Мила Рукавину, Тоља и Маричића, а мени Макс у поверењу каже: “ Чувај се куме, видиш што Удба ради! Отвори и очи и уши!“ – Видим, видим мој генерале! Мајку им комунистичку. Пазићу се не брините! И не бојте се ви, пазићу и вас !

– Генерал је тих дана лично био јако нервозан. Посвађао се са женом, па га је она напустила. Кажем ја себи: Одлично! Посвађао се он и са Жељком Бебеком, а на Бранка Марича, који је пристигао из Франкфурта потегнуо је и пиштољ. Видим и ја да му Бранко досађује, па викнем на њега: “ Што ћеш ти, остави ми генерала на миру!“

Ante-Pavelic3149571

Чекао сам свој тренутак. Ишао сам на сигурно. Знао сам да нико не може бити тако присан са Максом, нити му ико може прићи тако близу као ја. Кувао сам му, сређивао кућу, возио га напоље, примао и пазио на госте. Зато сам чекао. Боље је ићи на сигурно, полако, него наврат нанос. И сачекао сам. Одредио сам да то буде крајем фебруара. Међутим, опет су нам дошли Дабо Перанић, па неки Драгутин Језина из Лиона и Анте Ножина из Франкфурта. Седимо ми тако и причамо. А ја питам Макса Лубурића: „Генерале, када ћемо у Хрватску?“ „Куме, сигурно, за три године“ каже он, а ја мислим: „Нећеш никад мој куме!“

У то време Макс Лубурић је покушавао да дође у контакт са Русима. Писао је писма у Москву и тражио да га Руси пусте у Мађарску. Добијао је од КГБ нека кодирана писма. Генерал је тада имао обичај да каже: „Боље Хрватска са руским базама, него са југословенском војском!“ Макс је шуровао са старим и са младим усташама. Први су му били потребни због новца, а други због акције, дрскости и безобзирности. Успео је у Шведској да створи јак одбор борбених усташа. Био је добар и са једнима и са другима. Сви су се у хрватској емиграцији те 1969. године пробудили. Загреб им је дао знак да опет долази 1941. година, а Макс Лубурић је сањао да буде нови Павелић.

Дана шеснаестог април 1969. године, у Валенсији ми је поштар донео једно писмо на име Станко Илић. Удба ми пише да ми шаље курира у Шпанију специјално за мене. Он ми је донео прах за Макса. Дао ми је и две новчанице од по сто долара. Поручио ми је да чекам да ми неко дође из БиХ или Хрватске у помоћ. Рекао сам му да ми нико не треба. Нећу да чекам. Знао сам ја свој тренутак. У календару сам већ заокружио двадесети април. Рекао сам куриру да висе нећу да се јављам. Сви су гости из Максове куће отишли, ја сам био спреман. Донео сам у собу чекић и штанглу. Припремио сам документе за излазак из Шпаније. Ја сам код Макса био пријављен као лектор у листу „Дрина“, а у Шпанској личној карти ми је писало да сам професор хрватске књижевности.
У Удби, међутим, нико ми није веровао да ћу средити Макса. Размишљао сам, ако то учиним у суботу, нећу имати довољно времена да побегнем. Недеља је била боља. Мали иде у цркву, Макс спава, а ја имам слободан дан, па ме нико неће одмах тражити. Двадесети април, дан после мог рођендана. Целе ноћи, у суботу на недељу нисам могао да заспим. Лежим у кревету и гледам на сат. Знојим се. Звоно на цркви звони сваких петнаест минута. Два, три, четири, пет. Устао сам, нисам више могао да лежим. Прегледао сам све ствари да нешто не заборавим. Опет се знојим. Живци ми раде. Сиђем доље, покуцам. Макс ми отвори: „Добро јутро генерале, како сте спавали?“ „Добро, добро“ каже он.

Десет и двадесет и пет. Син му Тончи Лубурић донео новине и оде у цркву. Макс ми тражи да му скувам кафу. Кафа готова за три минуте. Прах који сам добио био је лош. Растопио се у кесици коју сам држао за појасом. Морао сам прстом да га мажем на шољу. Руке сам прао пет пута. Узмем чекић, који сам донео из собе, ставим га за појас и однесем генералу кафу. Двадесет и пет до једанаест. Макс пије кафу. Ја држим чекић у панталонама. Пије. Ништа. Попи све и ништа. Однесем шољу у кухињу. Извадим чекић и ставим га на судоперу. Хтео сам да одем у собу по штанглу. Јебем ти прашак! Штангла је најбољи лек, као за Хрвоја Урсу у Франкфурту. У десет до једанаест Макс ме зове: „Илија, мени је зло!“

Видим поцрнео као земља. Диже се и повраћа. Поведем га у кухињу на чесму. Он повраћа у судоперу, а ја му руком пљускам воду по лицу. У трен узмем чекић и лупим га по челу: „Туп!“ Макс паде као свећа. Мислио сам више се дићи неће. Кад ме он погледа као звер. Замахнем опет чекићем, а он диже руке да се заштити. Ја викнем: „Мајку ти јебем усташку. Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу! Видиш што те чека!“

Погоди га чекић кроз прсте у чело. Пуче лубања. Извучем чекић из главе и окренем се. Одем до врата да проверим да ли сам их добро закључао. Кад се вратим у кухињу, Макс устао и дахће као животиња. Сто кила у њему. Узмем ону штанглу, па га распалим по челу. Пуче глава као лубеница. Крв се расу по кухињи. Макс тресну доле као да је пао са сто метара висине. Пукнем га још једном. Он се умири. Умотам га у деку. Макс отежао, једва га довучем под отоман. Фино сам га спаковао да га брзо не нађу. Да Шпанска полиција помисли да је отетет. Чекић и штанглу бацим у магацин. Пресвучем се брзо, изађем на улицу и узмем такси за Валенсију: Колико кошта до града питам “ Тристо педесет песета“ каже таксиста. „Ево ти пет стотина, ја частим!“ У осам сати и пет минута навече са железничке станице послао сам телеграм „брату“ у Коњиц: „М. никад више!“

Од славе до немилости
Након повратка у тадашњу Југославију, удбашки егзекутор, постао је славна звезда, новине су писале о њему, а постојала је реална могућност да га прими и одликује лично, Јосип Броз Тито.  Међутим, до тога никада није дошло, наиме популарност Илије Станића у партијским круговима била је превелика и угрожавала је директно оне изнад њега у хијерархији, што је резултирало директним планом за ликвидацијом убице усташког генерала, од стране властитих људи.

Иако се не може рећи како није добро финансијски ситуиран након овога, наиме, купљен му је ауто БМW, стан у Београду и стан у Сарајеву, плаћено му је школовање и нађен му је посао у Заводу за запошљавање тадашње Социјалистичке Републике БиХ, те је наравно и у готовини нешто зарадио, убиства су се увек добро плаћала. Осамдесетих се Станић повукао у миран живот, али распадом Југославије, Илија Станић постаје високопозиционирани функционер ХДЗ-а Босне и Херцеговине, све док га у првој половини деведесетих није као УДБИНОГ убицу разоткрио контроверзни, „Слободни тједник“.

Магацин.орг

Преузето Србин инфо

grljan-1У време великог незадовољства народа владајућим режимом, Грљанска буна наговештавалa je да предстоји озбиљнији сукоб народа са режимом, Тимочка буна у јесен 1883. године.

Село Грљан смештено је пет километара јужно од Зајечара, на самом истоку Србије. Некада, као и сада представља највеће село на територији општине Зајечар. У првом Српско-турском рату 1876. цело село комплетно је спаљено. Тада је изгорело преко три стотине кућа и школска зграда, у којој је изгорело тридесетак мештана који су ту били затворени. Поред тога, изгорела је зграда општинске суднице (Грљан је у то време био општина), општински кош и затвор. Грљан се налазио у врло тешком положају. Примера ради, сељани књажевачких села који су пролазили друмом ка Зајечару дуго су село називали „упушена Грљана“, а због те беде Грљанаца мајке годинама нису допуштале својим кћерима да се удају у овом селу. Иако у другом Српско-турском рату 1878. године Тимочка крајина није била на удару непријатеља, овај рат економски је тешко погодио становништво целе Србије. Упропашћено, а наредним узастопним неродним годинама презадужено и економски потпуно исцрпљено, становништво источне Србије све је отвореније изражавало своје незадовољство владајућим режимом. Већ почетком 1882. године то незадовољство почело се јавно исказивати спорадичним немирима сељака у Поречу, Кључу и Крајини, па су се потом пренела на села црноречког округа.

Први немири изазвани су због неприхватљивих поступака власти у вези са поновљеним изборима за допуну посланичких места у Народној скупштини, после оставке радикалских посланика. То је буна мештана Салаша коју је угушио тзв. одред чувара јавне безбедности, од народа прозван „сејмени“, јер су их по злу подсећали на истоимене одреде турских плаћеника.

Већ почетком 1883. у Салашу, Копривници и другим крајинским селима дошло је до новог бунта против власти. Повод ових немира била је наредба Владе да се, на основу Закона о заштити стоке од заразне болести говеђе куге, у свим пограничним окрузима заведе сточни катастар и изврши жигосање говеда. То је узнемирило сељаке, јер су радикали пронели глас да се ради о попису стоке како би се на основу тога за свако грло плаћао посебан прирез. Салашани су одбили да изведу стоку пред за то одређену комисију, па су „сејмени“ поново интервенисали и акција била силом спроведена.Слично се догодило и у поречко-речком срезу крајинског округа, где су „сејмени“ интервенисали.

Убрзо је следио и у бунт у Грљану, где су немири били још масовнији и по власт опаснији. Сматра се да је власт намерно изазвала револт Грљанаца, да би тако као подстрекаче буне разоткрила радикале. Повод за немире у селу био је покушај власти да начини нови „порески списак“, са потуним подацима о имовном стању пореских обвезника ради разреза висине пореза. Са тим циљем је у Грљан тринаестог марта 1883. дошла среска комисија, предвођена среским начелником Миланом Стевановићем. Он је сазвао сеоске кметове и одборнике да учествују у раду комисије у згради општине. Како је још раније пронет глас да се то чини ради повећања пореза, убрзо се пред општинском судницом окупио већи број људи, који су почели да протестују против рада комисије. Начелник је тада наредио да се народ разиђе, док су окупљени узвратили захтевом да комисија моментално напусти село. Пошто је комисија наставила рад, разјарена маса је провалила у зграду и растерала чланове комисије, па и своје одборнике. Среска комисија морала је да напусти Грљан.

Дан касније је у Грљан дошао и сам окружни начелник Алекса Јоцић, праћен писарима и пандурима. Управо тада су мештани Грљана држали збор пред зградом Општине, на којем су желело да изаберу новог кмета, „на место дотадашњег полтрона који се, судећи по оном како се понашао претходног дана, морао уклонити са положаја представника села“. Начелник их је упозорио да се избор кмета не може вршити напречац и без знања власти, већ „по начину одређеном законом“. Затим је са свог списка прозвао девет мештана Грљана, који су се претходног дана највише истицали у подбуњивању народа. Требало је да се одмах пријаве властима у Зајечару ради ислеђивања због сумње да су били главни виновници немира. По неким сећањима старијих мештана, међу њима су били Петар Петровић Апостол, Стан Удовичић, Јолка Дикић, Стојан Ниновић, Коста Ванкић, Јанко Радуловић. Чим је начелник завршио са прозивањем осумњичених, Грљанци су одлучно и солидарно устали у њихову одбрану. Пошто је видео решеност Грљанаца да ће се супротставити одвођењу својих земљака, начелник је одредио рок неколико сати да се окривљени сами пријаве иследним органима у Зајечару, па се са својом пратњом вратио у град.

Пошто се нико од прозваних није одазвао начелниковој наредби, следећег дана, петнаестог марта у село су дошли „сејмени“ да ухапсе и спроведу окривљене у Зајечар. Стражари су ишли од куће до куће и хапсили осумњичене бунтовнике, једног по једног доводили пред зграду општине и везивали. Народ се поново окупио и грдио сејмене, а тадашњи председник општине Јон Јоновић дао је знак једном од присутних младића, Нини Стојковићу, да ослободи ухапшене. Искористивши метеж, они су побегли кућама, али су поново ухапшени и одведени у Зајечар.

Приликом ислеђивања ухапшени су се бранили да су само заједно са осталим мештанима учествовали у протесту против рада комисије и да нису водили, нити подстрекивали масу на бунт. Но, власт је желела да пошто-пото радикале разоткрије као изазиваче побуне, па је настављено са провокацијама и оптужбама. Тако су поменути притвореници двадесетог марта доведени у Грљан да би се, наводно, извршила реконструкција догађаја од тринаестог марта. Према ондашњој штампи, у Грљан је тада кренула читава поворка упарађених чиновника, пандура и чувара јавне безбедности, водећи испред себе оптужене. Поворку је предводио фијакер помоћника окружног начелника, а за њим је ишло осам везаних Грљанаца. Иза њих је на свом „бесном белцу“ јахао срески начелник окружен својим пандурима, а на крају поворке налазио се ескадрон „сејмена“.

Међутим, убрзо се овај тријумфални улазак у село претворио у крах. Пред општинском зграду поворку је дочекала маса мештана, која је осула погрде на чиновнике и стражаре. Како захтеву да се оптужени пусте није удовољено, не презајући од пандура и стражара, Грљанци су навалили на њих и сатерали их до зидова општинске зграде. Пошто су им зидови штитили леђа, успели су некако да се одбране, али су у метежу мештани ослободили тројицу притвореника.

Да би избегао крвопролиће које је било на помолу, начелник је издао наредбу својим људима да се повуку из села. Тако су заплашени чиновници и њихова пратња кренули у Зајечар необављена посла. Међутим, пошто нису успели да ослободе све становнике, маса Грљанаца пошла је за њима да својим протестима издејствују њихово пуштање на слободу. Овој маси озлојеђених мештана на самом улазу у град испречио се кордон „сејмена“ са исуканим сабљама, који су имали наредбу да свакако онемогуће њихов упад у Зајечар. Када је народ стигао до кордона, старешина чувара јавне безбедности повикао је да не иду даље, већ да се мирно врате у село. Грљанци су им одговорили погрдним речима и почели да бацају каменице на стражаре. Они су одговорили пуцањем у ваздух, а када ни то није помогло, учинили су јуриш на народ и почели сељаке тући кундацима и сабљама. Тада се маса разбежала, јер је више њих било рањено и окрвављено сабљама и повређено од копита стражарских коња. После ових догађаја у селу се вратила стара власт. Неколико притвореника  осуђено је на две године затвора, а казну су издржавали у пожаревачком затвору. Само је малолетни Нина Стојковић осуђен на месец дана затвора.

Догађаје у Грљану и пред Зајечаром радикални листови и друга опозициона штампа обилну су искористили у пропагадне сврхе. У штампи је увелико препричаван и, наравно, преувеличаван поступак власти и њихових „сејмена“ у сукобу са Грљанцима. Слично догађаји десили су се и у селу Гамзиград, где је приликом жигосања стоке пружен жесток отпор уз употребу оружја. Обе ове буне у селима зајечарског среза – „Грљанска“ и „Гамзиградска“ буна наговештавале су да предстоји још масовнији и озбиљнији сукоб народа са режимом, па и самим краљем Миланом Обреновићем. То се остварило већ у јесен 1883. године избијањем Тимочке буне, на територији која је у ратовима са Турцима највише страдала и економски највише посрнула. Након гушења побуне, пред Преки суд није изведен ниједан мештанин овог села, иначе би ситуација била још тежа за ово село и његове мештане, надалеко познате по кириџилуку.

Аутор: Јован Дуцић
Извор: Српски Академски Круг

Преузето Магацин

dragoljub.zivojinovicДр Драгољуб Живојиновић

Велике силе се од протеклих ратова озбиљно баве нашим менталним и психолошким склопом и, наравно, све наше слабости користе против нас. Зато смо ми потпуно располућено и дезоријентисано друштво, које не зна где удара главом ни коме „царству“ да се приволи.

Др Драгољуб Живојиновић, дописни члан САНУ, историограф, познат је по капиталним открићима и књигама које би српском народу, а посебно политичкој класи која о судбини Србије одлучује у његово име, требало да буду путоказ за будућност. У својим, деценијама дугим, научним истраживањима др Живојиновић је у иностраним архивама дошао до докумената који доказују не само велике подвале бивших савезника, већ и на отворену антисрпску политику, нарочито Енглеза, од Првог светског рата до данас.

Последице те политике Србија данас трпи можда више него икада. Има ли, уопште, могућности да се избавимо из канџи великих сила и њихових интереса?

– Упркос мојима, и открићима других научника од националног значаја, која креаторима политике у Србији указују на тешке заблуде из прошлости, наша отаџбина је под таквим општим атаком са свих страна да ми, практично, не можемо сами да одлучујемо ни о чему. Али, није Србија усамљена у тој тешкој неизвесности коју живимо, јер на удару моћних су и друге земље, и мале и велике. Ствари се једнако компликујуу Македонији као, на пример, и у Француској. Напросто, цео свет је уједном великом превирању, да не кажем прекомпоновању. Лично мислим да је то превирање започело у Европи, и да јој се сада враћа као бумеранг.

Многи мисле да све, па и наше невоље, долазе са стварањем новог светског поретка на челу са Америком!?

– Мислим да су проблеми много комплекснији него што се то нама чини. Глобализам у основи јесте америчка идеја, али о „слободној пијаци“, односно отварању тржишта за америчку робу. Међутим, њу сада подржавају и Јапан, и Кина, тако да више ни нема искључиво америчког монопола. Али, мени се чини да је озбиљан проблем настао када су Немци и Французи, па чак и Скандинавци, у своје државе пустили „страно тело“, које нема никакве везе са њиховим културама, што је изазвало озбиљан сукоб западне цивилизације са остатком света. Из тога се над Европом надвила велика претња, у облику исламизације са једне стране, и успона деснице са друге.

Извесно је да цео свет има проблеме, али нас притискају наши, а све показује да немамо политичку елиту која је дорасла тако тешкој ситуацији.

– Наша је специфичност што смо ми мали народ и што нам интереси великих сила никада нису дозвољавали да самостално одлучујемо у одсудним тренуцима. С друге стране, на овом немирном балканском простору окружени смо земљама и народима који су кроз историју такође показали да нам нису пријатељи. А највећи од свих непријатеља је наша унутрашња неслога, због које никако да утврдимо шта сунаши национални интереси и приоритети, и да се понашамо државотворно. Зато нам је више него икада потребна трезвеност, јер Војводином данас харају Мађари, Румуни узбуњују Влахе, Рашкој прети исламизација, а Хрватска уцењује Србију због уласка у ЕУ, исто као и Бугарска, Румунија, Мађарска. А ми, у суштини, на политичкој сцени немамо избора, јер ако нови председник буде Тома Николић, он ће наставити са политиком Бориса Тадића.

Шта, конкретно, подразумева политичка линија коју помињете?

– Пре свега да ми физички припадамо европској заједници народа, и да са економским и привредним проблемима које имамо тешко да можемо да рачунамо на неке друге, на пример евроазијске интеграције, или на такозване земље БРИК-а, јер су оне јако далеко од нас и окупиране су својим проблемима. С друге стране, велико је питање да ли нас и Руси после свега хоће за блиске савезнике, а Америка би нас најрадије предала Турској да као империјална сила поново завлада Балканом.

По свему судећи, „мала Србија“, почев од Првог светског рата, у ствари није имала истинске савезнике. Ви сте документовано доказали да је то једна од великих српских заблуда!

– У политици нема пријатељства, већ искључиво интереса, а то сам закључио на основу неколико деценија истраживаних, досад необјављених, америчких, британских, француских, италијанских и руских докумената, грађе из архива Лојда Џорџа у Дому лордова у Лондону, као и тајних материјала Британског ратног комитета, Империјалног комитета, тајних записника савезника, записника са тајне седнице Француске скупштине, и бројних других докумената из иностраних извора. Сви они потврђују да је „мала Србија“, захваћена вихором Првог светског рата, постала поприште за поткусуривање разних интереса великих сила, које су се само силом прилика звале српским савезницима.

Сви подаци до којих сте дошли потврђују да су највеће подвале Србима долазиле од Енглеза. Јесте ли утврдили шта је разлог томе?

– Подаци до којих сам дошао најозбиљније демантују савремену српску, али и светску историографију, јер сведоче о уцењивачком односу савезника, посебно Енглеза, који су у једном од најважнијих периода наше историје здушно радили на нашем уништењу. Уместо да буду благонаклоне према српским савезницима, велике силе су у Првом светском рату допустиле да српска војска и народ страдају скоро до биолошке утрожености. У свему томе посебну улогу имала је Енглеска, која није доследно подржавала Србију у њеној борби за опстанак.

Који су Ваши докази у прилог тој тези?

– Има их много, али овом приликом бих издвојио неколико. Срби су се надали помоћи савезника у оружју, муницији и кредитима. Уместо свега тога стизале су им само уцене, у којима је предњачила Велика Британија, сходно својим интересима. У најтежем тренутку од Енглеза смо тражили кредит од 800 000 фунти за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала, а они су одговорили да ћемо добити зајам под условом да се одрекнемо своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету. Поред тога, Енглези и савезници су у разбијање аустријских или бугарских бастиона отпора увек слали српске дивизије, које су им служиле као топовско месо, да би после свега и ратну славу приписали себи. Необорива је истина да Британија, за разлику од Француске, на пример, уопште није била спремна да учествује у рату на Балкану, јер су њена влада и краљ Џорџ били спремни да Србију оставе на цедилу. Међутим, после бриљантних победа српске војске на Церу и Колубари, Србија није покорена, и војнички је опстала, па је самим тим постала значајан фактор, потребан савезницима.

По свему судећи, Срби су сами, скоро цео један век, потхрањивали илузију коју Ви разобличујете захваљујући досад вешто скриваним иностраним изворима…

– Нема сумње да смо ми сами заговорници ових, и заблуда са којима ћемо се тек сретати, а које су нас скупо коштале, и тек ће да нас коштају. Једна од њих је и да нам Руси нису пријатељи, а они су то кроз историју стварно били кад год су им то дозвољавале објективне околности, и све док и сама Русија није доживела слом. А ми не само да се нисмо ослањали на Русију, него смо, напротив, најчешће били барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. И поред тога, Русија је већ од јулске кризе 1914. заузела јасан став и нашим савезницима саопштила да ће Србији пружити сваку врсту помоћи како не би била поражена и покорена. Истина је да је она желела статус значајног фактора на Балкану, али да је због властитих невоља њена улога била углавном дипломатска. О томе сведочи оштра претња руског цара Николаја да ће склопити сепаратни мир са Немцима уколико грчки краљ Константин, антисрбин под притиском Енглеза, не пристане на искрцавање Срба на Крф. Николајева претња сломила је енглески отпор, а Французе охрабрила да од Грка више ни не траже дозволу. Али Енглези ни тада нису послали своје бродове у помоћ Србима.

У албанској голготи страдало је најмање 160 000 ратника. Да ли је могуће да српски политичари нису могли да предвиде и спрече ову трагедију?

– Српска влада, а пре свих Никола Пашић, престолонаследник Александар и Врховна команда, пристали су на британски захтев, и тако су „сакати“ ратници кренули преко Албаније, а Бугари су у међувремену заузели вардарску пругу. Зрелим и озбиљним државницима такав самоубиствен корак никако није смео да се догоди. Колективно избеглиштво у албанске гудуре могло је и морало да о избегне, нападом на Бугарску пре него што је она обавила мобилизацију својих дивизија на српској граници. У том случају жртве би биле много мање.

Ви сте утврдили да су српски политичари и интелектуалци тога времена донели и многе друге одлуке погубне по Србију.

– Нажалост, многи од њих били су праве „замлате“. Неки су били истински умни људи, као на пример Слободан Јовановић и Јован Цвијић, али нису препознавали политичку реалност, или су, можда, погрешне идеје ширили под утицајем интереса супротних српским. Тако су тврдили да су Срби, Хрвати и Словенци исти народ са различитим именима, а заборављали су на њихове различите културе историјске традиције и религије, чиме су обманули народ и државнике који су их следили. Зато српске интелектуалце сматрам једнако одговорним колико и Пашића и престолонаследника. Нико од њих с уједињењу није питао народ, који је добро осећао да срља у творевину супротност српским интересима. А ни генерала Живојина Мишића, који је регенту Александру предлагао: „Ми на једну, а Хрвати на другу страну“ нису послушали.

Да ли то значи да је и Југославија настала на трагу интереса великих сила, поново као скуп и промашен пројекат?

– Интерес Срба је досезао до граница територија на којима је живео њихов народ – Војводине, Источне Славоније, Босне и Херцеговине, и јужно од Сплита, због изласка на море. Даље Срби нису имали разлога да гину. Али, када су се Енглези договорили са САД да Аустроугарску треба растурити због неких њихових интереса, закључили су да на Балкану може да се направи друга држава као бастион немачком продору на Исток. Тако је настала Југославија, која је уједно требало да буде и брана против ширења социјализма на Запад. Све до 1918. године савезници су били против растурања Хабсбуршке монархије и стварања југословенске државе.

Мислите ли да су Срби научили нешто од учитељице историје, или и најновија трагична догађања показују да су наша политичка мисао и делање везани искључиво за менторе споља?

– Одговор на то питање лежи у чињеници да је уједињење Срба, Хрвата и Словенаца најкатастрофалнија одлука у 20. веку, и да је Југославија гробница у којој још увек сахрањују Србе, а многи од нас жале за овом творевином. Исто је са уласком Србије у Европску унију која, како кажу, нема алтернативе, а њена судбина је под теретом проблема сваким даном све проблематичнија. Таквој Европи можемо да будемо само послушници, и извор ресурса. Европи која је пожурила да призна независност делу српске државне територије на Косову, са циљем да на Балкану направи још једну албанску државу, односно Велику Албанију. А и прву су створиле велике силе – Аустроугарска, Италија и Немачка – само да би Србији и Црној Гори спречиле излазак на море. Значи, наш трагични пут се наставља, као да немамо довољно памети и као да ништа нисмо научили од лукавих влада западних земаља, које не дозвољавају да емоције у политици надвладају разум.

Цените ли да је Енглеска и даље предводник Запада у разарању српског националног бића?

– Мора се најпре рећи да су Енглези у новијим збивањима током 20. века изгубили примат, а прва политичка и војна сила постала је Америка.

Њихови се интереси разликују, јер Енглези се задовољавају поседом колонија, а Американци инсистирају на новом глобалном светском поретку, у коме ће да диктирају и привредом, и финансијама, и свим другим сегментима живота на планети Земљи. У том циљу су у многим земљама света већ инсталирали марионетске владе, које уз помоћ такозваног невладиног сектора спроводе њихову политику. Оне су, у суштини, ненародне, јер раде за интересе светског диктатора, а они су садржани у разбијању свега што је национално и државотворно, и стварању регија у којима ће се изгубити национални идентитети. Захваљујући тим инсталираним властима, млади људи, утлавном недовољно образовани и необавештени, некритички и олако прихватају све што долази са демократског Запада, почев од понашања и одевања, до потпуно новог система вредности, који то и није јер представља супротност нашем традиционалном, моралном и етичком вредносном систему.

Значи ли то да ће Србија под притиском великих сила бити ишчупана из својихкорена и, уместо традиционалних, бити приморана да следи глобалне принципе?

– Плашим се да смо ми већ одавно загазили тим путем, јер у Србији је још са Брозом, који је такође био енглески извршилац радова, почело систематско уништавање села. А са нестанком српског села нестаје и традиција патријархалног друштва. Сеоска домаћинства изумиру, школе остају без ђака јер сви хрле у градове, трагајући за бољим животом. У срцу Шумадије, па и у мом родном селу, не може да се скупи ни десет ђака за први разред. Велике силе то добро знају, јер се од протеклих ратова озбиљно баве нашим менталним и психолошким склопом, и наравно, све наше слабости користе против нас. Зато смо ми потпуно располућено и дезоријентисано друштво, које не зна где удара главом ни коме „царству“ да се приволи. А „велики“ то посматрају и виде да наш државни брод нема заповедника. Зато, и поред значајних снага које сматрају да је најприродније и најкорисније савезништво Србије са Русијом као словенском земљом, Руси не узвраћају поузданим сигналима јер нису сигурни у нашу искрену оданост. Од Русије као светске силе добрим делом зависи и Европа, којој су потребни њени још увек неисцрпни енергенти, али ми као слепци упорно срљамо у осињак звани Европска унија, и у НАТО, који нас је колико јуче најбруталније бомбардовао.

Хоћете ли да кажете како сасвим свесно, не народном вољом већ одлуком власти окренутих Западу, и даље срљамо у сигурну неизвесност?!

– То је неминовност, јер ми у ЕУ не можемо да уђемо под условима које ми хоћемо, већ онима које нам намећу земље ове заједнице европских народа. То буквално значи да ћемо бити само послушници главног газде у Бриселу, робови у сопственој земљи, без идентитета и могућности да било чему сами одлучујемо. Зато се ужурбано ради да Европсла регија, коју код нас већ одавно и отворено заступају неке политичке партије, а неук народ, као што видимо у педизборној кампањи, прихвата са одушевљењем. Јер тај народ не зна да ће регионализацијом за рачун глобализације постати само безлична маса без корена и идентитета, у којој се Срби, највероватније, више неће сећати своје крсне славе, и питаће се ко је Свети Никола. Наиме, регијама се лако управља, јер су мале и безначајне, и као такве олакшавају доминацију глобалиста.

Постоје ли сила и начин који могу да одбране од очигледног губитништва?

– Излаз увек постоји, али да бисмо га нашли, ми то морамо хтети. Нисам сигуран да у овом тренутку политички, привредни, па чак и интелектуални естаблишмент Србије уопште жели да се одбрани од пута који нас води у губитништво. Та „непринципијелна коалиција“ у коју нас увлаче користиће само јаким европским државама, а ми немамо начина се одбранимо јер немамо војну силу, и притом све иде у правцу да постане савезници НАТО-а. Значи, играћемо како нам буду свирали.

Другим речима, од почетка Првог светског рата до данас политичари у Србији доносили су погрешне одлуке, и неизвесност која нам због тога тек предстоји основна је наша константа…

– Највероватније. Ако нисмо на ме великих сила, онда нас сустижу невоље од Хрвата, католичке цркве и Ватикана, онда на нас атакују комшије Бугари, Арбанаси, Мађари, Аустријанци… У последње време, као што видимо, главу дижу исламски фундаменталисти, којима лике силе држе страну, и показују отворене аспирације да узму српску Рашку следећи, наравно, пример Војводине која је увелико на путу да постане европска регија; и тако се, мало по мало, отцепљује део по део српске државне територије. Све води томе да Србија буде враћена у границе пре Балканских ратова, а Срби су већ мали народ, попут комарца, а када комарцу ишчупате ногицу, онда излазе и црева…

Ултиматум Француза

– Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе, реаговала је и влада француске. Упутила је Енглеској ултиматум да ће се Француска, уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта.

Отерали руску бригаду

– Шта су све Енглези чинили да поткопају и ослабе Србију, говори и чињеница да су са Солунског фронта отерали руску бригаду коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглески генерали сматрали су руску војску претњом својим интересима и према њој су се односили непријатељски, толико да су издејствовали њено уклањање са Солунског фронта и послали је чак на исток Грчке, како не би имала било какав контакт са српском војском.

И Мишић жртвован

– Највећи борац против сопствених заблуда Срба био Је војводз живојин Мишић, који се отворено супротстављао заговорницима уједињења Јужних Словена, Николи Пашићу и регенту Александру Карађорђевићу. Мишић Је го-ворио да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да они до слободе морају да дођу сами, али Је зато убрзо отеран у пензију.

Играма нема краја

Има историчара који тврде да Устав из 1974. није створила Комунистичка партија Југославије, него британска спољна политика. Тек је после откривања документа у Лондону постало јасно зашто је Запад најодлучнији и најфанатичнији бранилац тековина Устава из 1974, после распада Југославији 1991. Тај Устав је заправо чедо западне дипломатије, и због тога је НАТО био одлучан да га и оружјем брани од његових рушилаца, углавном Срба, који су Једини на својој кожи осетили британске и америчке отрове и ватре.

Енглези у умешани у многе недаће

У посебном одељењу Архива Службе за специјалне операције (СОЕ) који је посвећен Балкану и операцијама на његовом тлу, налазе се документи који доказују да је британска влада потплаћивала вођство Југословенске земљорадничке странке како би радило у корист британских политичких интереса, као и документе о директној умешаности британске тајне службе у организацију војног пуча у ноћи између 26. и 27. марта 1941, којим је збачено Намесништво на челу са кнезом Павлом и влада Цветковић-Мачек, па успостављен режим на челу са генералом Аушаном Симовићем.

Из штампаног издања „Геополитике“ бр.52 приредила редакција „Светиње Браничева

Извор: Светиње Браничева

Преузето ЋИРИЛИЦА Београд

vuk.karadzicПише Ранко Гојковић

Да би се сам појам истинског српског просветитељства лакше схватио, најбоље је позвати у помоћ највећег српског просветитеља после Светог Саве – светог владику Николаја, за кога је светитељство једино истинско просветитељство.

Пре него што се донесу неки закључци о просветитељству Вука Караџића и оцене резултати његовог рада, потребно је направити кратак излет до “Књиге над књигама” и подсетити да “Не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Господњих” (Матеја, 4: 4). Професор богословља Виктор Михаилович Чернишев је у једном свом предавању у Кијевско-Печерској лаври рекао: “Псовке – нецензурисани изрази – изазивају мутације које доводе до дегенерације човека. Научници тврде да свако изговарање речи није ништа друго него таласни генетички програм који утиче не само на нас, него и на живот наших потомака”. Када би наши благочестиви преци могли да чују лексику српске школске омладине, многи би верујем умрли од стида. И та лексика свакако није могла бити продукт светосавске просвете, та лексика је могла настати само као продукт “просветитељства” аутора “Црвеног бана”. Колико је генетске мутације изазвала та одвратна књига сам Бог зна, али је једно сигурно – такву књигу није могао штампати истински српски просветитељ.

Наша словенска раса чије Библијско порекло потиче од Нојевог сина Јафета (што значи распрострањен, достојно прослављен, да не кажемо славан) у старини је називана Славени, али су светим крштењем и преласком у хришћанство од Славена постали Словени. Дакле, наши преци Славени су оваплоћењемРечи (Слова) посредством Светог Крштења били од Бога удостојени да буду синови Божији и постали су обдарени посебним даром речи (слова). О том посебном дару речи (Слова) словенских народа није потребно овде говорити, словенска књижевност је значајнија и узвишенија од целокупне светске књижевности узете заједно, то није никакво претеривање, то је чињеница. У Књизи Постања је записано пророштво Нојево да ће “Бог да рашири Јафета да живи у шаторима Симовијем” (1 Мојсије 9: 27). Дакле, Ноје је предвидео да ће се од његовог сина Сима оваплотити наш Спаситељ Исус Христос (Благословен да је Господ Бог Симов – 1 Мојсије 9: 26) али да ће најбољи део његовог народа изаћи од Јафета, праоца Словенског рода. Овде шатори очигледно означавају Закон вере који је Господ дао Семитима, старозаветним Јеврејима као Симовим (Семовим) потомцима. Међутим, пошто они “Не сачуваше завјета Божијега и по завјету његову не хтјеше ходити” (Псалм 77: 10-11) то род Јафетов, Славени, улажењем у Закон (крстећи се, прихватајући Нови Завет) посташе Словени, преузеше виноград од синова Симових (Господар винограда ће дати виноград другима – Марко 12: 9). Као што знамо из Новог Завета, Нови Израиљ су постали хришћани, а после пада Првог и Другог Рима, то постају управо православни Словени (а пре свега православни Руси, као богоносни народ-творац Москве као Трећег Рима и православни Срби са два златна немањићка века, као својеврсни “Претеча Трећег Рима”). Све до данас када су Бугарска, Румунија и Грчка у злочиначком НАТО пакту и содомској Европској Унији, једини преостали “катехон који задржава” долазак нечастивог јесте православни руски народ и његова православна српска браћа на Балкану као последњи још неосвојени Кремљ према папистичком Западу. Дакле, српски и руски народ су своју народност у последњих хиљаду година стицали на религиозним идејама и та религиозна православна идеја дефинисала је њихову целокупну културу. Од отпадија Рима од једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, латинска јерес не ради ништа друго него ратује или се спрема за рат против светог Православља. У зависности од политичких или геополитичких прилика, тај рат је био више или мање прикривен, али се суштински мењала само форма, а суштина политике Рима после издаје Христа је била – бесомучан рат против Православља. Овај искорак у Библијску и хришћанску историју Срба и Руса био је потребан да би схватили ко је заиста стајао иза “Вукових” реформи.

Папистичка Аустро-Угарска монархија давала је сва верска права православним Србима док јој је била потребна “Војна Крајина” као заштитна тампон-зона од Османлија. Са слабљењем турске моћи, одмах су почели притисци и унијаћење Срба на просторима црно-жуте монархије. Срби су одговорили отпором и позивањем у помоћ Трећег Рима, заштитника Православља. Са учитељем Суворовим стижу и православне богословије међу српско становништво у Аустро-Угарској, па лукави латини брзо схватају на шта треба прво ударити. Убрзо по доласку учитеља Суворова међу Србе, у Бечу се родила идеја о језичкој реформи и једној револуцији по језичком питању међу Србима. Као што знамо из библијске историје – револуција је у ствари ђаволска, а не Божанска тежња за слободом. Прва револуција Денице на небесима, довела је до васељенске катастрофе и свака револуција на земљи је у ствари и била инспирисана том сатанском побуном на Небу и имала је мање или више катастрофалне последице. Језичка револуција Вука Караџића у тој катастрофичности по српски национ, нимало не заостаје за другим револуцијама. Елем, Марија Терезија је кренула ригорозно и практично је укинула ћирилицу у папској империји (1779) али је због жестоког противљења Српске Православне Цркве и Руске Империје, цар Јосиф 1875. године био приморан да повуче ту забрану ћирилице.

Можда Вук није знао, али су Копитар и његови ватиканско-бечки ментори свакако знали да Срби од 863. године имају богослужбени језик у српско-словенској редакцији и да су читав средњевековни период (све до “Вукове” реформе), филозофски или песнички текстови код Срба писани нормираним српским језиком. Дакле, тада Римска Курија посеже за другим методама. Веома ученог и виспреног научника Јернеја Копитара, човека огромног знања, језуитске прилагодљивости и ћуди, поставља за цензора словенских књига у Бечу са захтевом да трага за српским писцем који би могао спровести планирану реформу српског језика. И када је Јернеј наишао на Вуков текст о пропасти Првог српског устанка, лукави паписта је схватио да сељаче из Тршића треба преобути из опанака у ципеле па ће сељаче до миле воље да свира по Бечким нотама.

Треба рећи да је овде Вук заиста био само најобичнија лутка у дубоко осмишљеном антисрпском и антиправославном ватиканско-бечком пројекту. Нити је он спровео било какву реформу (само је ставио тачку изнад слова ј у реформи Саве Мркаља, кога је Господ казнио лудилом), нити је било шта учинио самостално по питању несрећне реформе – све је било дубоко припремљено и сажвакано у поменутој србофобској кухињи. Царска влада у Бечу наложила је Копитару паклен антисрпски план у неколико тачака. Прва тачка је била да се један од бројних српских народних дијалеката узме за књижевни језик Срба. (За књижевну норму српског језика Вук је узео дијалект којим се говорило у малом делу српског народа – део западне Србије и Херцеговина), чиме је практично одбачен добар део српског народа из културно-језичког јединства. Дакле, направљен је књижевни језик који радикално форсира само један дијалект, а остале говоре истог народа дефинише као нешто необично и далеко (да не би било неке забуне, тај дијалект је херцеговачки, дијалект аутора ових редова, али то Херцеговцима свакако не даје за право да ситан регионални интерес ставе изнад свесрпског интереса). То је довело до постепеног одвајања и регионализације доброг дела српског народа. Тако је, на пример, вештачки одвојена Стара Србија (Вардарска Македонија) од своје матице, јер народ на рубним подручјима није желео да се одрекне свог говора. Тамо је Вукова језичка реформа изазвала праву катастрофу по српске националне интересе. Када имамо у виду да и данас, на свега двадесетак километара од Београда, (на пример Гроцка и предео према Смедереву) Вуково правило “читај као што пише” изазива забуну и деца морају да доучавају у школама граматику, онда можемо замислити какве је тешкоће Вукова реформа представљала за Србе из Македоније.

Друга тачка коју је влада у Бечу наложила Копитару (понављамо, Вук се ту није ништа питао, он је био најамник који завршава посао за газде које су га презуле из опанака у ципеле) била је промена ортографије новог српског писма, са циљем што већег удаљавања од црквено-словенске и руске ортографије. Трећа тачка је била, наравно, превод Светог Писма на нови “вуков” језик, како би се што више изгубило исконско значење Слова, то јест Речи (овде само једна кратка илустрација – да ли је заиста неважан овакав распоред места Неба и земље у делу Молитве Господње на црквенословенском језику и у Вуковом преводу – “Јако на Небеси и на земљи” и “И на земљи као што је на Небесима”). Четврта тачка тог програма је била чисто техничка – издавање речника “вуковог језика” како би се пројекту дао “научни” карактер. Пета тачка је била финансирање Вуковог сакупљачког рада како би и њему било “лакше на души” и “да се власи не досете”. Иако је и по том питању Вук знао да одигра улогу великог штеточине. Тако се у српској јавности мало пише о томе да је Вук био развио прави бизнис откупљујући многе вредне књиге по српским манастирима (чак и са Хиландара) под изговором да ће их штампати у Бечу, а онда је те књиге продавао по знатно вишој цени.

Можда Вук није био свестан политичко-религиозне злоупотребе своје реформе, која са чисто лингвистичке тачке гледишта може неупућеном заиста изгледати као духовна надградња, али по својим религиозно-политичким последицама та језичка реформа допринела је више ствари папизма и унијаћењу Срба од свих вишекевовних покушаја Ватикана по том питању. Тога су били свесни многи умни људи тога времена, па је тако Митрополит Стратимировић разложно указивао да наш славеносербски језик у српској словесности (књижевности) мора да остане уздигнут изнад жаргонског језика народног. Но, узалуд је причати “глувом код ушију” или како би рекао Његош – то што блатној земљи принадлежи, то о Небу поњатија нема. Због тога, ако то већ свакако неће учинити настављачи Вуковог дела који са пиједестала САНУ позивају Србе да и повраћајући уђу у “рај” содомске Европе, здравомислећи православни Срби треба коначно да почну да ствари називају правим именом. Дакле, “Вукова језичка реформа” није била никаква његова реформа, него је то био дубоко антисрпски државни пројекат римокатоличке Аустро-Угарске монархије.

Цитирамо став истинског творца српске језичке реформе (Вук се по питању језичке реформе самостално питао исто толико колико се данас самостално пита “другосрбијански” невладин сектор – све је то било испланирано у ватиканско-бечкој кухињи), преданог римокатоличког делатника Јернеја Бартоломеја Копитара (1827): “СПЦ чувањем старог језика Светог Саве, жели сачувати и језичку разлику између римокатоличких и православних Јужних Словена, те би стога, више него икад, Беч морао подржати реформу Вука Караџића, јер се њоме та разлика поништава, а главна препрека за превођење Срба у римокатоличанство биће заувек уклоњена. Овим ће нам Београд, временом, сам од себе пасти у руке”.

Дакле, Вук се потписује латиницом испод “Бечког књижевног договора” и чини први корак унијаћења српског језика и његовог каснијег вишеструког прекрштавања. “Вукова” демагогија о “Србима сва три веровања” није представљала ништа друго него разбијање српског православља илити светосавља. Када се подробно проучи делатност рада Вука Караџића, остаје више него оправдана сумња да је он (свесно или несвесно) послужио као “десна рука” и невероватно успешан савезник римокатоличком и србофобском Бечу. Његова улога у разарању српског националног ткива је огромна, јер је његов рад на реформи српског језика била само замаскирана форма чисто политичке (дубоко антисрпске) делатности. Било би апсолутно немогуће довести српски национални корпус у овакав стадијум дезинтеграције и дробљења, да претходно није дезинтегрисана и раздробљена његова словесност, његов језик. Ове две речи не подвлачимо случајно, јер знамо да је у Светом Писму реч Слово (у црквенословенском језику то значи Реч) један од назива Бога, а реч језик у Светом Писму има значење народа, језик се поистовећује са народом.

У чему се још огледају политички обриси Вукове реформе? Пре свега – у одвајању српског језика и српске књижевности од руског језика и највеће светске књижевности. После Вукове реформе несумњиво јача утицај западноевропске књижевности код Срба, а слаби утицај велике руске књижевности. Трећа велика штета од Вукове реформе – јесте дробљење српског језика. Франц Миклошич, отац словеначке компаративне граматике, утврдио је да међу јужним Словенима постоје три језика – србски, бугарски и словеначки. Данас их имамо читаво туце и сви они су политички пород “Вукове реформе” – македонски, хрватски, бошњачки, црногорски… Колико политика утиче на све видове духовности папистичке западне цивилизације показује нам и пример народа “тисућљетне културе”, чији најпознатији изум представља србосек и који у свом слугерањском односу према папизму иде толико далеко, да се одриче и свог језика прихватајући српски, како би асимиловао покатоличене Србе и како би се извршило језичко-културно одвајање Срба од Руса. Пошто је “Бечки договор” практично аминовао језичку клептоманију Хрвата, било би много логичније Вука назвати “оцем хрватског језика”, а никако оцем српског језика. Бечки договор Срба и Хрвата није ништа друго него перфидан бечко-ватикански пројекат чији је циљ био (да се изразимо данашњим политичким речником), губљење суверенитета Срба над својим сопственим језиком. Без Бечког договора који у суштини представља издају српске словесности, апсолутно би било немогуће католичење толиког броја православних Срба. Нити би без Бечког договора била могућа хрватска клептоманија и својатање блиставе српске народне поезије као наводног хрватског књижевног наслеђа (пошто је без српског наслеђа хрватска књижевност апсолутно минорна). Оно што је најчудовишније у “Бечком договору” јесте чињеница да је избегнуто називање српског језика српским, а истовремено је српски језик дат Хрватима као њихов стандардни језик једноставним “Гајевим прогласом”. Просто – српска штокавица је службено променила своје име и проглашена је хрватским језиком! Али да би то изгледало веродостојно, то је морао да потпише неки српски језички и књижевни ауторитет, кога ће касније сва најамничко-масонска булумента уздићи на пиједестал српског просветитеља! Дакле, док Хрвати 1847. године у свом сабору српску штокавицу проглашавају службеним хрватским језиком, српски најамници исту годину славе као победу “Вукових књижевних реформи” (није наодмет истаћи чињеницу да велики Његош исте године свој “Горски вијенац” ипак штампа у старој, а не Вуковој ортографији). Све се то дешава у време владавине Карађорђевог сина Александра (владао 1842-1858), који је подржавао Вука и коме је учитељ био други лажни српски просветитељ Доситеј Обрадовић. На жалост и на трагедију свеколиког српства, Александар је спољну политику Србије извукао испод руског утицаја и везао је за Запад и Аустро-Угарску монархију. Ово што пишем можда некоме данас изглед као јерес, па цитирам највећег српског просветитеља после Светог Саве, свесрпског златоустог владику Николаја Велимировића: “Срби су на Бечком договору били преварени и пали су у идејно ропство западних јеретика: духовно, интелектуално, морално, политичко и културно ропство, али и ропство своје крвне браће из Аустрије потпале под западну хришћанску јерес <…> Била је то кобна претходница западном утицају на Србију. Тако су Вук и Даничић отворили све капије и све канале према Западу учинивши да се тек ослобођена турска раја претвори у рају трулог Запада”.

Нема се шта додати на овако бритку анализу српског златоустог владике. Док ово пишем, чујем да је парламент Грчке усвојио содомски закон о истополним браковима у Грчкој. Испада да су Турци били много толерантнији према Православљу од данашњег Запада.

Вуково венчање са Немицом Аном у римокатоличкој цркви, не може се протумачити другачије него као издаја вере. Да би могао да се венча у римокатоличкој цркви, најмањи уступак који је морао учинити јесте да је примио унију (можете претпоставити ко је био Вуков кум на венчању – наравно, Јернеј Копитар). Вукова деца су крштена у римокатоличкој цркви. Да ли неко ко је тако олако издао свету веру Православну може бити истински српски просветитељ? Да ли неко ко се стиди да српски језик назове српским и испод тог документа се потпише латиницом, може бити истински српски просветитељ? Апсолутно не. У време србофобске титоистичке власти безбожници су по српским школама поскидали слике Светог Саве и заменили их углавном сликама Вука Караџића или Доситеја Обрадовића. Одличан показатељ благотворног деловања њиховог просветитељства у пракси.

Крајње је време да Срби као духовни пород Светог Саве, највеће личности 13 века на кугли земаљској, престану да служе некрофилској култури Запада (термин Предрага Драгића Кијука) и да престану да величају и славе као своје просветитеље доказане издајнике вере и слуге те некрофилске културе. “Вукова” реформа нанела је стравичан удар како српском националном идентитету, тако и српским геополитичким позицијама, јер је разлагање језика неминовно пратило и духовно и територијално разлагање српског националног корпуса. Србистика мора престати са подгрејавањем аустроугарског дубоко анисрпског пројекта који је попут злоћудног тумора нанео непроцењиве штете како у менталном тако и политичком ткиву српског православног народа. Овде је умесно додати да је практично прекопиран Вуков модел језичке реформе пренет и у Белорусији, са истим циљем одрођавања и удаљавања становништва Беле Русије од заједништва са матушком Великом Русијом и великим руским народом. Негативне последице и у Белорусији су данас јасно видљиве.

* * *

На крају још једном да истакнем – свакако нисам присталица поделе значајних историјских личности на “добре” и “лоше”, “наше” и “њихове”. Изучавању историје се мора прилазити без икакве пристрасности и идеолошке обојености, а православни хришћшанин никада не сме заборављати на речи Спаситеља “Не судите, да вам не буде суђено”. Тако да се никада не сме заборавити грандиозна улога и захвалност Вуку на његовом сакупљачком раду. Али истовремено се мора прекинути са слављењем Вука као великог српског просветитеља јер то он није био. У свеспасавајућем просветитељству Светог Саве, Христос и Његове Јеванђелске врлине представљају Алфу и Омегу, почетак и крај – док у Доситеј-Вуковском просветитељству имамо хуманистички постулат западне цивилизације у коме је “човек мера свих ствари”. Разорни утицај непромишљених реформи и некритичног копирања свега што стиже са Запада довело је до парализе благотворног дејства свеспасавајућег светосавског просветитељства.

Ранко ГОЈКОВИЋ

Преузето ЋИРИЛИЦА Београд

СликаПриредио – Ђорђе Бојанић

14. фебруар, је дан у који Црква врши успомену светог мученика Трифуна (†250. год.). Трипоњ-дан, како наш народ назива овај празник је крсна слава многих српских православних породица и као такав слави сe у нашем роду већ вековима. Прослављање овог угодника Христовог последњих година, поготово међу омладином, претвара се у други и другачији празник у светог Валентина или „Дан заљубљених“. Тога ради потребно је скренути пажњу да тај празник славе (14. фебруара) католички верници а да не заборавимо да смо ми СРБИ већински православци.

На дан 14.фебруара ПРАВОСЛАВНА цркава слави Светог мученика Трифуна а не Светог Валентина (дан заљубљених).

На Тривуњдан виноградари одлазе у винограде, орезују по коју лозу и заливају вином по неки чокот. Верује се да ће се тако винограду повратити снага после дугог зимског мртвила, па ће лоза моћи да буја у пролеће.

Због обичаја орезивања винове лозе, у источној Србији светог Трифуна зову и Орезач или Заризој.

На Дан заљубљених, или Валентиново, обичаји су различити и све више се везују за потросачко друштво, док се у православним храмовима и у православним домовима на Трифундан поштује претежно вековна традиција цркве.
Светог Трифуна славе многобројни еснафи, виноградари, а на литургијама се помињу страдање светитеља Трифуна.

На Трифундан, 1835. године, на иницијативу драмског писца Јоакима Вујића и новчану помоћ кнеза Милоша Обреновића, у Крагујевцу је основан Књажевско-српски театар, прво позориште у Србији. Тако се некада поштовао СВЕТИ ТРИФУН, а данас…?

А данас, нажалост врло мали број омладине зна за СВЕТОГ ТРИФУНА… али зато зна за Дан заљубљених…а и школе у ту част организују својим ученицима журке и маскенбале (ове године не пошто су ђаци на распусту). А кафићи и кафане организују прославе у част заљубљених. А да не пишем о куповини поклона за ту намену.

Да ли је у питању незнање, помодарство, бизнис…или тежња за неким новин европским нормама ???

Или је можда Дан заљубљених код нас СРБА ипак само бизнис!?…

КАТОЛИЧКИМ ВЕРНИЦИМА ЧЕСТИТАМ СВЕТОГ ВАЛЕНТИНА ( дан заљубљених )!

Приредио – Ђорђе Бојанић

Слика

Приредио – Ђорђе Бојанић

Према члану 1. Закона о државним и другим празницима у Републици, државни празник Републике Србије јесте Сретење – Дан државности Србије, спомен на дан када је на збору у Орашцу 1804. године дигнут Први српски устанак и дан када је у Крагујевцу 1835. године издан и заклетвом потврђен први Устав Књажевства Србије. 

Сретење – Дан државности Србије, празнује се 15.и 16. фебруара.

На Сретење, донет је први српски устав, један од најлибералнијихи, најмодернијих у Европи тог времена.
Србија данас прославља Дан државности, који се на Сретење слави у знак сећања на 15. фебруар 1804. године, кад је у малом шумадијском месту Орашцу почела борба за коначно ослобођење од петовековног робовања под Турцима.

Истог датума, на Сретење, али 1835. године, кнез Милош Обреновић прогласио је први српски устав, који је сматран за један од најлибералнијих и најмодернијих у Европи тог времена, када већина европских земаља није ни знала за устав. Овај датум је узет као почетак стварања модерне српске државе и као национални празник се слави од 2001. године.

РЕЧ О ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ

СликаПрви српски устанак је, у својој основи, био побуна против тираније, али је прерастао у револуцију с националним, верским и социјалним захтевима – ослобађање народа од турске окупационе власти и феудалних обавеза, ослобађање цркве од притисака исламизације и формирање независне државе окренуте повратку у круг европских народа.

Устанку је претходио сукоб власти и турског двора, Порте и јањичара који је тињао током целог 18. века. У жељи да придобије бунтовне становнике пограничне провинције, познате као Београдски пашалук, Порта је, на челу са султаном Селимом Трећим, низом аката (1793–1797) гарантовала извесне олакшице.

Већ 1798. године српска народна војска и малобројне трупе Порте сузбиле су упад јањичара у Србију. Београдски паша хаџи Мустафа гарантовао је поштовање српских права до 1801. године, када су га јањичари свргли и преузели власт.

Уследио је период незапамћених свирепих злочина јањичарских власти према локалном становништву, а упоредо су почеле припреме за устанак против јањичара у два центра – у Ваљевској нахији с кнезом Алексом Ненадовићем и Шумадији с Карађорђем, на челу.

Јањичари су, сазнавши за припреме, у догађајима познатом као сеча кнезова, брутално побили многе виђене Србе, међу њима и Алексу Ненадовића, Илију Бирчанина и хаџи Рувима.

Карађорђе је успео да измакне турској потери и да окупи своје присталице, тако да је, на Сретење, паљењем турских ханова код Орашца симболично започео устанак, а следеће године је спречавањем царских трупа да уђу у Србију и званично прекинута веза са Портом и проглашена независност.

Процес ослобађања и обнављања државности био је сложен и дуготрајан, а окончан је 1878. године када је на Берлинском конгресу Кнежевина Србија призната за независну самосталну државу.

 РЕЧ О ПРВОМ СРПСКОМ УСТАВУ

Први српски устав, познатији као Сретењски, донет је у Крагујевцу 1835. године, а подељен је на 11 глава и 142 члана и њиме је Србија дефинисана као независна кнежевина, подељена у округе, срезове  и општине.

Сретењски устав је разрадио Државни секретар Димитрије Давидовић (лекар,политичар и новинар – у почетку је радио као лични лекар кнеза Милоша) који се посебно истакао у раду на доношењу Хатишерифа у Цариграду.

Овим уставом су кнежева (Милошева) права ограничена и делимично пренета на државни савет. Сретењски устав био је, за оно време и тадашње прилике, веома напредан, са наговештајем демократске владавине. Под притиском Турске, Аустрије и Русије које нису имале устав, и које су биле против сретењског устава , кнез Милош  је радо ставио ван снаге Сретењски устав, после непуна два месеца његове примене.

Три године после тога уведен је Турски устав (1838).

Тим највишим правним актом земље, првим у историји Србије, било је све регулисано, од државних симбола, преко места и улоге Државног савета до значаја Скупштине и самог кнеза у новом устројству земље.

Због историјског значаја за српски народ и државу, 15. фебруар је 10. јула 2001. године изабран за Дан државности Србије.

ДАН ВОЈСКЕ СРБИЈЕ

Такође, 15. фебруара обележава се и Дан Војске Србије, зато што су војни успеси у Првом српском устанку водили ка стварању српске војске и државе у 19 веку и због тога што се тада јављају први организовани облици оружане силе будуће српске државе. Обележавање Сретења и Дана Војске обједињује идентитете војске и државе, чиме се обнавља њихова најдубља повезаност у српској државотворној традицији.

Као верски празник, Сретење се слави од првих векова хришћанства, а посебно свечано од 544. године, у време цара Јустинијана, па му и Српска православна црква и верници поклањају дужну пажњу. Сретење је у Србији велики верски празник, који се обележава у православним храмовима широм земље и у расејању.

imagesДРЖАВНИ СИМБОЛИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ СУ ГРБ, ЗАСТАВА И ХИМНА

Уставом Републике Србије утврђено је: Република Србија има свој грб, заставу и химну; грб Републике Србије користи се као Велики грб и као Мали грб; застава Републике Србије постоји и користи се као Народна застава и као Државна застава; химна Републике Србије јесте свечана песма „Боже правде”; Народна скупштина донела је 2009. године Закон о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије. Према том закону, грб Републике Србије јесте грб утврђен Законом о грбу Краљевине Србије од 16. јуна 1882. године и користи се као Велики грб и као Мали грб; застава Републике Србије постоји и користи се као Државна застава и као Народна застава.

Приредио – Ђорђе Бојанић