Архива за категорију ‘Други српски устанак’

pokolj_u_glinskoj_crkviГЛИНА – Један од најсвирепијих и најјезивијих злочина над Србима у НДХ био је покољ неколико стотина Срба мушкараца у православној цркви у Глини.

Србе затворене у глинској православној цркви усташе су одводиле по групама до стратишта у Глинско Ново Село, Хаџер и Прекопу, где су их зверски мучили, најсвирепије убијали и покопавали у већ ископане јаме.

Франц Жућек, жупник Цркве Светог Ивана у Глини, добро се сећа догађаја: „По црквеним књигама знам да је то било 29. 7. 1941. Србе из околине Вргинмоста довозили су у православну цркву камионима и аутобусима, а одатле их даље водили у Хаџер и Прекопу, гђе су их побили. Мене је тог дана један од затворених звао у цркву и ја сам дошавши тамо видио дупком пуну цркву, у којој је све заударало, јер су људи морали нужду вршити у цркви, па су неки већ били клонули од лошег зрака. Црква је била пуна, те мислим да је могло бити око 700 људи“.

О одвођењу Срба из глинске православне цркве и њиховом убијању у околини Глине сведочи и Антун Грегурић, градитељ из Јукинца: „Видио сам како су камионима возили Србе у цркву, а још прије покоља одвозили су из цркве камионима живе људе, те су их убијали у Глинском Новом Селу. У једном таквом камиону ја сам препознао трговца Малбашу, а мислим да се звао Ђуро из Вргинмоста. Да су их возили у Глинско Ново Село знам по томе што сам исте вечери у гостионици Зибар у Јукинцу чуо разговор Јанка Кихалића, Николе Крешталице и Паје Крешталице – усташа-крвника, који су причали да су их у Глинском Новом Селу убијали.

“ТАТА, СПАСИ МЕ“

Игнац Халуза из Глине овако је доживео страшну ноћ: „Те вечери је јавна расвјета била угашена. У парку ме срео један цивил у кошуљи засуканих рукава и крвавих руку. Тражио је од мене цигарету. Одговорио сам му да немам а он ме тада позвао до православне цркве. Пред њом сам видио десетак-петнаестак усташа како пију ракију. У тај час сам чуо глас ђечака из цркве, како виче: ‘Тата, спаси ме’. На то је у цркву ушао усташа Јосо Зинић и пар часака послије тога није се више ништа чуло“.

Усташе су донијеле један замотуљак у папиру и показивали га присутнима, па је Јанко Кихалић затражио од супруге гостионичара, Љерке Зибар, масти да испеку једно срце. На њезин упит какво је срце, они су се почели смијати и испричали су тада да је то срце једног Србина, кога су у Глинском Новом Селу пригодом извлачења из камиона седам пута уболи, па су га свалили на земљу и извадили срце. Како је гостионичарка узрујана протестовала против таквог њиховог захтјева, они су то срце замотали у папир и не сјећам се шта је даље било“.

Покољ Срба у глинској цркви десио се у ноћи између 29. и 30. јула 1941. „У то вријеме“, вели Анте Шешерин из Глине, „ја сам био намјештеник градске муњаре у Глини. Око 23 сата дошао је к мени у муњару Никола Шафар, бивши сељак-трговац жељезничким праговима из Кихалца, тада већ познат као крвник. Наредио ми је да угасим јавну расвјету и да је не смијем упалити, док ми он не јави. Ја сам одмах свјетло угасио и неко вријеме послије тога изашао пред муњару да видим шта се у граду догађа, па сам тако примијетио да цркву повремено са прочеља освјетљавају рефлектори. Послије три сата дошао је поново Шафар, рекавши ми да могу упалити јавну расвјету“.

Сведок Мато Бакшић, столар из Глине, стравичан призор је гледао такође са прозора своје куће, која је била педесетак метара од цркве: „Видио сам како пред црквом кољу неке људе. Изводили су пред врата и чуо сам како вичу: ’дигни кошуљу, ђе ти је срце’. Потом сам чуо хропац жртве. На камионе су их товарили тако што су их хватали за ноге и главу и уз помоћ једног у средини бацали на камионе, слажући их, док се камион није напунио. Говорило се по граду да су ти људи дошли из Вргинмоста или Топуског на прекрштавање. Око поноћи је из цркве изашао један усташа засуканих крвавих рукава, држећи у десној руци нож. Моја жена га је упитала што се то догађа у цркви, на што је он одговорио: Кољемо Србе! Док их не покољемо до једнога, за нас Хрвате нема спаса“.

Како је било у самој цркви за време клања види се из изјаве Љубана Једнака из Гређана, једнога од Срба који је успео да се спасе покоља:

„Када се већ смрачило, изненада смо чули пред црквом камион. Онда су у цркву ушле усташе вичући: ’Палите одмах свијеће да се боље види’. Када смо запалили свијеће, упитали су нас: ’Да ли ви људи вјерујете у нашег поглавника и у нашу Независну Државу Хрватску?’ Ми смо сви одговорили да вјерујемо. На то су нам командовали: ’Лези, устани, лези, устани’, и док смо ми извршавали ову команду, они су из пушака пуцали у цркви која је била у полумраку. Затим су нам наредили да се сви свучемо, а да останемо само у кошуљама и гаћама. Све своје ствари морали смо бацити у угао цркве. Послије тога смо морали сви лећи на земљу, а усташе су по нама ходале и газиле нас. Потом су нам наредили да устанемо и лицем се окренемо према зиду. И даље су пуцали, али намјерно нису никога погодили, јер су нас тиме плашили.

Мало иза тога питали су Перу Миљевића да ли зна шта о шумњацима. Када је овај одговорио да не зна, један га је усташа ухватио и на очиглед свих забо му нож у врат потегавши према доље тако, да му је распорио цијела прса. Миљевић се срушио мртав. На поновни позив да се јаве они који нешто знају о шумњацима, јер ће бити пуштени кући ако кажу, јавио се један човјек и рекао да ће рећи све. Он је казао да су партизани у близини Топускога дизали у зрак бандере и дочекали један усташки ауто. Послије тога усташе су му наредили да стави главу на један сто, усташа му је зарезао гркљан и наредио да пјева. Међутим, крв је из њега шикнула неколико метара далеко, па, кад није могао пјевати, усташа га је ударио кундаком по глави те му се мозак излио на стол.“

СВЕДОК СТРАШНОГ ПОКОЉА

Клање људи почело је редом, како смо стајали у цркви, наставио је причу о масакру у Глини Љубан Једнак. Хватали су једног по једног, повалили на стол, један усташа клекне човјеку на прса, а други узме нож и пресјеца гркљан. Нису чекали да искрвави или умре, већ су га полумртвог износили из цркве и бацали на камион. Када су поклали три четвртине људи, стали су да се одморе. Чим су наставили, хватали су једног старца питајући га: ’Хоћеш ли нам дати жену, сестру и кћерку?’ Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горећу свијећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У том је прискочио један усташа и заклао га псујући му мајку српску.

„Када нас је остало још пет или шест, поново су усташе износиле мртве. У једном тренутку скочио сам међу оне који су били већ поклани и легао међу њих притајивши се као да сам мртав. Неко вријеме иза тога један је усташа из вана викнуо овима у цркви да добро припазе да неко не остане у животу, јер ће бити зло по све њих ако ико жив изађе. Да буду још сигурнији да су сви мртви, ишли су од леша до леша и још по једном свакоме забадали нож у срце или у леђа.

„Ја сам стрпљиво чекао овај ударац, али када је усташа пришао, стао је на мене и пробо онога са стране. Иза тога почели су износити мртве на камион. Како је жртава било много, то су их бацали на хрпе. Мене су бацили на најгорњи ред, па како је камион био препун, наредили су да се део лешева пребаци на други камион. Када су ме пребацивали ударио сам главом о неки жељезни предмет, а устима дошао до пререзаног гркљана једног мртваца из чијег је врата још текла крв. Нисам смио да се макнем.

„Док су нас возили према Јукинцу, усташе су сједиле на лешевима и то двојица код ногу, а двојица код глава. Близу једне шумице викнули су шоферу: ’вози ближе граби’. Код грабе је било још много људи, који су чекали да буду побијени. Чуо сам када су питали једну жену ко је, а она је одговорила да је учитељица из Бовића, затим су је силовали па заклали, а онда заједно са нама бацили у грабу. Чуо сам како је један усташа рекао да учитељицу треба прегледати да ли има прстења јер би се то добро дало продати. Један је усташа скочио у грабу и скинуо јој прстен са руке.

„У то је дошао један камион, пун људи, које су једнога по једнога убијали чекићима. Како им је изгледало да неће сви лешеви стати у грабу, то су двојица усташа слагала мртве. Након што су све сложили, по лешевима су осули паљбу из пушака да неко случајно не би остао жив. Један метак је и мене закачио у ногу. Послије тога све се примирило. Усташе су отишле у један шумарак. Потајице сам се извукао из грабе, увукао у кукуруз и пузао кроз шикарје. Из ноге ми је цурила крв. У зору сам дошао до мјеста Курете и сакрио се у грм. Ту је наишао један човјек који ме је препознао и одвео својој кући. Није прошло ни два сата а међу женама се проломио лелек да долазе усташе да скупљају народ за клање. Одмах сам се склонио у сушу мога стрица, гђе сам се сакривао шест мјесеци“.

СПАС У ЗБЕГОВИМА

Акцијом протеривања руководио је цео усташки штаб Државног равнатељства за понову на челу са равнатељом Јосипом Рожанковићем. Усташе су прикупљале Србе безобзирно. Злостављале су и жене и децу – батинале их и убијале. У неким крајевима НДХ било је и отпора – становништво је бежало у збегове, па су усташе против тих људи употребиле и оперативне јединице и све их побиле. Међу првима усташе су за депортацију прикупиле готово све православне попове, монахе, калуђере и њихове породице у логор Цапраг.

СВЕДОЧЕЊЕ УСТАШЕ ХИМЛИЈЕ БЕРБЕРОВИЋА ПРЕД ДРЖАВНОМ КОМИСИЈОМ НР ХРВАТСКЕ ЗА ИСПИТИВАЊЕ И И УТВРЂИВАЊЕ ЗЛОЧИНА ПОД БРОЈЕМ 1060/47, 1947 ГОДИНЕ

Архива Државне Комисије НР Хрватске за испитивање и утврђивање ратних злочина под бројем 1060/47 има забележено и сведочење једног од усташа,Химлије Берберовића(из Босанског Новог) учесника у глинском покољу. Из његовог сведочења се види да је убијање вршено и у цркви и ван цркве, и то уз оргијање, малтретирање и клање.

“Негђе крајем 7- ог мјесеца 1941. добила је моја сатнија наредбу да иде у Глину. По доласку у Глину, прво смо претресли град, па смо затим ишли по селима. Ово претресање трајало је око 15 дана. Кад је претресање завршено, дошли су усташе из Загреба и Петриње, па смо тада добили налог да по селима сакупимо све православне мушкарце од 20 до 45 година старости. У прво вријеме вршили смо хапшење мушкарача.Али касније је стигла наредба да прикупимо и групе жена и ђеце Њих смо сакупљали по селима и доводили их у Глину, гђе смо их стављали у судски затвор. Ту су остајали у затвору по неколико дана док се затвори не напуне, а тада су убијани.

Убијање је вршено на више начина. Неке су затварали у православну цркву у Глини. У цркву је могло стати око 1.000 људи. Мада мислим да је у саму цркву тада затворено негђе око 400 људи Тада је командир сатније часник Мартин Шкеро одређивао онако по 15 људи који имају да врше клање, међу којима са био и ја. Са мном, у мојој групи био је и Стјепан Веселица из Петриње. Он је особно познаво неке од доведених Срба. И сјећам се да ми је тад реко:” Химлија, тако ми Исуса данас ћу им јебат материну матер српску! Крви ћу им се напити! Прије него што смо пошли на овај посао, давано нам је за пити, и то некима рум а некима ракија, па кад се напију, онда су их са ножевима пуштали унутра.

Мада за истину многима од нас то, та ракија није ни требала. Многи су су драговољно пошли да кољу, жељни освете према србима. За вријеме клања је пред црквом постављена стража, а ово је чињено ради тога што су се неки православци пењали у звонару, па су затим скакали са ње.

Ја сам био одређен да вршим клање у три маха. Сваком приликом су ишли и неки наши часници као на примјер, Добрић Јосип и Мирко Цветковић, Сергеј Бјеловић. а поред њих је било других наших часника. Као на примјер Звонко Поспишил и Мијо Бабић. Они су вршили надзор, а ми војници из сатнија смо убијали доведене Србе. По уласку у цркву, часници су стајали код вратију и посматрали наш рад, а ми смо вршили клање.
Убијање је вршено на тај начин што смо неке ударали право у срце, неке клали преко врата, а неке ударали гђе стигнемо.Ако неки Србин не би био од првог ударца смртно погођен, тога су усташе приклали ножем. За време клања у цркви је била само свјетлост од свијећа. У више махова десило се да је неки Србин покушао отпор, налетио на нас песницом или пак да је некога ударио ногом, али је тај био одмах искасапљен.

За вријеме овога клања била је у цркви велика галама. Присутни Срби викали су: “Немојте браћо”, Куку мајко”, клели нас, молили, а најпосље су викали “Живио краљ Петар”, “Живјела Југославија”, “Живјела краљица Марија”, “Живјела Србија”, “Доље усташе”, “Доље Павелић”, неки су опет викали Живјели народни партизани итд.

На све то ми смо се само смијали, псовали им мајку српску, циганску и насвљали са клањем. Клање је почињало у 22 сата навечер, а трајало је до 2 сата (по поноћи). За све вријеме док је посљедњи Србин био жив ове су манифестације трајале.
Овако клање у цркви десило се седам до осам ****, а ја сам учествовао три ****. За вријеме клања сви смо били толико упрљани крвљу, да се униформа није могла очиштити, већ смо је замјењивали у магацину, а касније се прала. Црква је послије сваког клања прана. Кад се клање завршавало, долазили су камиони и носили љешеве. Обично су их бацали у ријеку Глину, а неке и закопавали.

Неке су православце изводили на обалу ријеке Глине, гђе су их стријељали из митраљеза. Ово стријељање вршено је ођедном на групе онако100 до 200 људи. Они су сви постављани поред обале у двије врсте, па су повезани конопцима једар за другога и тако гађани из митраљеза који су били постављани у непосредној близини. Љешине ових лица, која су стријељана поред обале, бацане су у ријеку Глину.

Неке групе Срба извођене су из затвора и стрељане у близини мјеста Глине поред шуме, па су послије закопани на мјесту где су стрељани.

Прикупљање Срба вршено је на тај начин што је у одређено село ишло око 70 усташа и 30 наш војника, а сви смо били под командом усташких официра. Село је увијек било опкољено, па је унутра улазила одређена група која сакупља Србе. Кад буде цијело село сакупљено, онда смо их стражарно спроводили у судски затвор. А један дио као што сам већ прије казао, спровели смо у православну цркву, њиха око 400. У прво вријеме доводили смо само мушкарце, а доцније и женска лица од 15 до 50 година старости.

Приликом овог довођења видио сам да су усташе, неки моји другови и војници силовали жене и ђевојке, па су их затим одводили у Глину. Видио сам да су неки усташе као и војници долазили у логор, одакле су одводили жене које су хтјели, па су над њима вршили обљубу негђе на периферији града, па су их поново враћали у затвор. Од стране официра ово није било забрањено, јер су и сами официри ово чинили”.

(исказ сведочења усташе Химлије Берберовића, дат пре државном Комисијом НР Хрватске за утврђивање ратних злочина као и пред Државном Комисијом НР БиХ, као и пред Вијећем Народног Суда НР Хрватске,1947 године)

»29. 7. 1944. године – датум знадем по црквеним књигама, јер је тога дана забиљежена смрт Будака, усташе, а истога дана је био покољ и кроз град су вожени камионима и аутобусима Срби из околице Вргинмоста па су доведени у православну цркву из које су их даље водили у Хајер (умјесто Хађер, ријеч је очито о тискарској погрешци, оп. Т. В.) и Прекопу, гђе су их побили«

Архив Србије, Ф 110, бр. 1268, Записник бр. 1/44 од 10, 11. и 18. листопада 1944, стр. 2

Извор: Антун Милетић; Вечерње Новости

Преузето БАЊА

НАРОДНИ МУЗЕЈ У НИШУ

Место – Галерија Синагога, Ниш

Изложба је отворена од 25. марта до 19. априла 2016.

Улаз  слободан

Аутори изложбе су кустоси историчари нишког Народног музеја Небојша Озимић и Иван Митић.

Приредио – Ђорђе Бојанић

У Такову 23. априла 2015. године , биће обележено 200 година од подизања Другог српског устанка. Поводом те свечаности ево и кратког подсећања на тај историјски догађај.

Турска власт у београдском пашалуку није дуго трајала. Турци су после угушења устанка завели режим сличан дахијском. Та насиља није хтео да подноси српски народ, који је десет година живео у слободи водећи јуначке борбе.

Већ 1814. године избила је Хаџи–Проданова буна у западној Србији, коју су Турци лако угушили. Ова буна је била увод у Други српски устанак. На народном збору у Такову 23. априла 1815. године за вођу устанка изабран је Милош Обреновић   (војвода из Првог српског устанка). Милош на Цвети у Такову објави : “Ето мене,  ето и вас, ето рата Турцима.“

Априла 1815. године почела је Кнез-Милошева буна против београдског Сулејман-паше Скопљака,  устанички покрет убрзо је захватио и већи део београдског пашалука.

Веће борбе вођене су на Љубићу ( код Чачка ), код Пожаревца и на Дубљу (у Мачви). У тим борбама устаници су победили. После првих устаничких успеха, Турска је пристала на преговоре јер се плашила интервенције Русије, заведена је заједничка српско– турска управа.

Српске старешине на челу са кнезом Милошем Обреновићем судиле су Србима и купиле порезе које су предавали Турцима. Споразум између Милоша Обреновића и турског паше Марашлије није могао да задовољи Србе. Они су захтевали да добију пуну аутономију ослањајући се на одредбе Букурешког уговора. У тој борби за аутономију Србима је помогла Русија. Султан је био принуђен да Хатишерифом (1830. год.) призна Србији потпуну унутрашњу аутономију.

ХАТИШЕРИФ  ИЗ  1830.  ГОДИНЕ

Хатишериф из 1830. године свечано је објављен на Ташмајдану, у Београду. Био је то највећи успех кнеза Милоша у борби за српска национална права. Имао је дванаест тачака. Најважније су:

Србија добија потпуну унутрашњу аутономију, а кнез Милош се потврђује за наследног владара Србије.

У управљању кнезу помаже савет од најугледнијих старешина земље. Чланови савета не могу бити смењени, сем у случају тежег преступа према Порти и законима у земљи.

За Србију је утврђен паушални данак и призната границе од пре 1813. године.

Кнез има право да за одржавање унутрашњег реда образује војску. Порта се не сме мешати у унутрашње послове Србије. Обезбеђује се слобода вере и право подизања школа, болница, штампарија и пошта.

Српским трговцима је загарантована слобода трговине по целом Царству.

Спахилуци прелазе под управу Срба, а накнада спахијама даваће се заједно са данком Србије Порти.

ХАТИШЕРИФ  ИЗ  1833.  ГОДИНЕ

Новим султановим Хатишерифом од 1833. године, одредбе о аутономији су прецизиране и допуњене.

Решена су питања између Србије и Турске отворена претходним

хатишерифом :

Порта је вратила Србима отргнуте нахије, додуше после Милошеве акције, пошто је војском запосео шест отргнутих нахија.

Утврђена је висина данка према Порти и Србима уступљена спахијска имања.

Муслиманима, којима је претходним Хатишерифом наређено да у року од годину дана продају земљу и напусте Србију, продужен је боравак на још пет година.

Посебним бератом Милош је добио достојанство српског наследног кнеза.

Србија је постала вазална кнежевина под врховном влашћу султана.

ТУРСКА  ВЛАСТ  ЈЕ  КОНАЧНО  ЗБАЧЕНА

Тако је српски народ јуначком борбом у Првом и Другом устанку збацио турску власт. Ослободио се феудалног система, сељаци су постали слободни власници поседа и створена је национална држава. Србијом је апсолутистички владао Милош Обреновић који је власт користио за богаћење, али ипак је био заслужан за успешан завршетак Другог српског устанка и стварање српске државе.

Против апсолутизма кнеза Милоша били су богати слојеви

(чиновници, трговци). Они су хтели да ограниче самовољу кнеза Милоша путем устава.

Највећу побуну предводио је 1835.године Милета Радојковић, сердар расински, са Стојаном Симићем, Ресавцем, Аврамом Петронијевићем, Ђорђем Протићем и Ранком Мајсторовићем. Они су кренули  у Крагујевац када се кнез Милош налазио у Пожаревцу. Побуњеници су устали са намером да уставом ограниче кнежеву власт.

Командант књажевске гарде, Тома Вучић–Перишић, који је до тада угушио све буне против Милоша, био је и сам у вези са побуњеницима и стао преговарати и пристајати на побуњеничке захтеве. Милош се био уплашио и

хтео пребећи у Аустрију, али га одврати његов попечитељ финансија Коца Марковић. Милош је пристао на преговоре које је водио Тома и пустио је побуњенике у Крагујевац, у авлију Народног суда.

Тома Вучић је однео молбу митрополиту са изјавом да они не мисле зло Милошу, него да су дошли да “ О благу свију нас, а и о благу народа, и о собствени своји личности благу совјетују се у Вашој Свјетлости представе писмено. “ Само је Симић тражио Милошеву главу. Кнез Милош је ове предлоге прихватио и донео је Сретењски устав који је разрадио Државни секретар Димитрије Давидовић (лекар,политичар и новинар – у почетку је радио као лични лекар кнеза Милоша) који се посебно истакао у рату на доношењу Хатишерифа у Цариграду.

Овим уставом су кнежева права ограничена и делимично пренета на државни савет. Сретењски устав био је, за оно време и тадашње прилике, веома напредан, са наговештајем демократске владавине.

Под притиском Турске, Аустрије и Русије које нису имале устав, и које су биле против сретењског устава , кнез Милош  је радо ставио ван снаге Сретењски устав, после непуна два месеца његове примене.

Три године после тога уведен је Турски устав (1838). Пошто кнез Милош по овом уставу није хтео да влада, напустио је Србију (1839). Кнеза Милоша наследио је његов син Милан. Милош је био заслужан за успешно вођење Другог српског устанка, сузбијање турске управе у Србији, стицање аутономије и њеног правног признања хатишерифима, проширење Србије за  шест нахија, признања наследног кнежевског звања и укидања феудализма.

С правом је добио епитет “ оца отечанства “.

Али, не треба да заборавимо и његову велику грешку што је убио  великог вожда Карађорђа.

Обновљена црква-брвнара у Такову

У оквиру комплекса, поред обновљене цркве-брвнаре, налази се и музејска поставка која је смештена у спомен-школи, дар краља Александра Обреновића. У Музеју се чувају бројни музејски експонати посвећени Другом српском устанку. Међу њима најзначајнији су слика „Таковски устанак“ Паје Јовановића, Таковски крст и остаци таковског грма.

У комплексу се налази и монументални споменик који приказује кнеза Милоша у полагању заклетве пред устаничким првацима.

Црква Светог Ђорђа је једна од најстаријих цркви брвнара у Србији. Подигнута је 1795. године на месту старе цркве из 1724. године. У њој је прота Мелентије Павловић пичестио устанике.

Налази се у селу Такову код Горњег Милановца. Историја ове цркве везана је за подизање Другог српског устанка. У овој цркви су се, на Цвети 1815. године, након што је Милош Обреновић подигао устанак, причестили окупљени устаници и заклели на верност Милошу Обреновићу.

Манастир Светог Саве на Савинцу подигао је Милош Обреновић, 1819. године, као своју прву задужбину у знак сећања на супругу књегињу Љубицу. Данас у њој почивају земни остаци Мине Вукомановић Караџић, сликарке и песникиње, ћерке Вука Караџића.

У цркви је сахрањен велики број чланова породица Обреновић и Вукомановић,Обрен Мартиновић – отац војводе Милана, петоро деце Јована Обреновића, браћа кнегиње Љубице.

Приредио – Ђорђе Бојанић