Архива за категорију ‘Други светски рат’

14018Приредио Ђорђе Бојанић

Данас је обележавање 71 године од пробоја Сремског фронта (страдања Српске омладине).

На југословенском подручју и даље се налазило око 400.000 Немаца и њихових сарадника. Задатак Југословенске армије је био да пресече оступницу немачким снагама на подручју Југославије, како би помогли Русима (Црвена армија), која је тада водила борбе у Аустрији.

На Сремском фронту, који се простирао од Дунава до Босута, вођене су жестоке борбе. Марта 1945. године у Србији је мобилисано преко 250 000 младића и девојака, који ће своје прве ратне окршаје доживети на Сремском фронту.

Српска војска није имала искуства у вођењу фронталне борбе, па су зато страдали бројни српски младићи (преко 13 000), тек мобилисани борци Србије (деца која нису ни знала шта је пушка). Снаге за пробој Сремског фронта су највећим делом прикупљане у Србији и то насилном мобилизацијом. Углавном су присилно послати на фронт малолетни дечаци из Шумадије и Београда. Ова деца су морала да се сукобе са немачким ветеранима са светских фронтова. Сремски фронт пробијен је 12. априла 1945. године.

250px-Sremski_front_MemorialПосле пробоја Сремског фронта јединице Југословенске армије су се упутиле ка западним деловима Југославије. Ослобођени су Загреб и Љубљана. Тако је цела Југославија била ослобођена од окупатора.

ОВО ЈЕ БИЛА СРПСКА КЛАНИЦА У КОЈУ ЈЕ ТИТО ПОСЛАО ГОЛОБРАДУ МОБИЛИСАНУ СРПСКУ ДЕЦУ КОЈА НИСУ ЗНАЛА НИ ДА ПУЦАЈУ А КАМО ЛИ ДА ПЛИВАЈУ. СВЕ СА ЈЕДНИМ ЦИЉЕМ… УНИШТИТИ СРПСКУ ОМЛАДИНУ.

Приредио Ђорђе Бојанић

Advertisements

56780_vest_djurdjevak-crveniСедамдесет година од краја Другог свјетског рата међу Србима се славодобитно најављује филм о Јасеновцу.

Замислите да су тако радили Јевреји, код којих је сваки редитељ, шта год му било уже интересовање, снимио један филм о холокаусту?

Док се званичне институције српских државно – правних ентитета натежу око овог питања, пар група људи урадили су оно што су осјећали, не чекајући институције.

Први је кракткометражни филм Ђурђевак црвени, који комбинује причу о настанку пјесме Ђурђевдан и светом Вукашину. Ова прича нам је посебно дирљива, јер је Фронтал дао скромни допринос да се ова прича, за коју је доста људи по мало знало, угнијезди у колективну свијест. Редитељ Хаџи александар Ђуровић је у домену онога што су његова интересовања дао свој допринос. Овај филм био је међу награђеним на фестивалу „Свјетлост свијету“ у руском Јарослављу.

– Снимајући филм „Ђурђевак црвени“, трудио сам се, свим снагама, да створим дело после чијег гледања ће се сви замислити и запитати колико тога не знамо а требало би да знамо, колико тога заборављамо а требало би да памтимо и на крају, колико лако и олако прихватамо ствари које нам се сервирају а не бисмо смели – каже Ђуровић.

У филму је пјесма Ђурђевдан обрађена у новом арнажамну, према претпоставци како је могла да изгледа прије 70 година, у ојкашком стилу. Међутим, она је вјероватно изгледала слично као и данас, као једна од верзија текста на музику која се свирала поводом ромског празника Едерлези (Роми имају своје ријечи, које су потпуно другачијег значења).

Јасеновац и старац мученик Вукашин добијају још једну филмску причу, а аутор Милан Зарић, одрастао је у Швајцарској. Иако се по том податку прије очекује да се бави организацијом турбо фолк концерата, он је одлучио да исфинансира филм, без икаквог учешћа званичних српских културних институција. Није желио да неко на тај начин умијеша, успори или утиче на пројекат.

Преузето ФРОНТАЛ.срб

MRCN produkcija

058202Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, јаме на Велебиту нису дело заведених или изманипулисаних људи, већ производ државне политике Независне Државе Хрватске и напора целе те државе да физички истреби српски народ, рекао је антрополог Србољуб Живановић.

„Геноцид над Србима нису водиле усташе, већ сам врх Католичке цркве на челу са Алојзијем Степинцем“, рекао је Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је истраживала број жртва у Јасеновцу и председник Међународне комисије за истину у овом НДХ логору са седиштем у Лондону.

Истичући да је истина о Јасеновцу и броју страдалих прикривена, Живановић је за „Вечерње новости“ навео да је Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ за само три месеца рада 1964. године дошла до закључка да је на стратиштима дуж реке Саве и у логорима НДХ убијено 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома.

Он каже и да су се стручњаци уплашили бројева до којих су дошли након прве фазе испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини, са друге стране Саве од логора Јасеновац.

„У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. У Доњој Градини наишли смо на жртве које су садистички убијане из мржње и са великом страшћу“, рекао је Живановић.

Он је навео да је око 20 одсто жртава живо закопано у јаме.

„Нисмо смели да сликамо, али смо све бележили у радне свеске. У тим записницима су неке од најстрашнијих ствари које човек може да замисли. На основу рада дошли смо до закључка да је готово 20 одсто жртава живо отишло у гроб“, каже Живановић.

Он подсећа да је, после првих извештаја и само три месеца рада, све стопирано, а његова изјава о налазима стручњака за један београдски лист никада није објављена.

Антрополог је подсетио и да је 1947. године бивши логораш Никола Николић са сином у Доњој Градини идентификовао 258 гробница дужине 60 до 80 метара, дубоких око осам метара.

Живановић, који је након неких сигнала 1965. године емигрирао и наставио да се ван земље бави истраживањем Јасеновца, каже да је ова документација можда нестала са територије бивше СФРЈ, али је убеђен да она постоји у свјетским архивама.

„Године 2.000 у Њујорку, када је наша Међународна комисија за истину о Јасеновцу излагала везе Католичке цркве са геноцидом, устао је професор Мајкл Барнбаум из Музеја Холокауста у овом граду и изгрдио нас што ништа не радимо да се истина сазна. Ми смо тада имали податак да је око 370 католичких свештеника било директно укључено у ликвидације Срба, док је Бернбаум имао списак од 1.400 имена. Кренувши за овим списком, наша комисија је дошла до имена 1.471 католичког свештеника, који је учествовао у ликвидацијама. Ако се зна да је 1941. године у Хрватској било 2.000 католичких свештеника, није тешко израчунати колико их је међу њима било убица“, рекао је Живановић.

Извор: РТРС

Преузето ДРИНА ИНФО

Убиjено више од две хиљаде српских цивила. Београд брутално рушили три дана узастопно тако да ни жртве нису могле да буду сахрањене. Партизанско вођство подстицало овакве акциjе

https://i0.wp.com/jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/bomb-beograd-1944-noseca.jpg

КРВАВИ Васкрс, како jе названо савезничко бомбардовање Београда 16. и 17. априла 1944. у коме jе погинуло више од 2.000 људи, дуго jе био табу тема, а ни данас са њега ниjе потпуно скинут вео таjне. Досиjеи Балкан ер-форса, коjи jе 1944. под британском командом 11 пута бомбардовао Београд и друге српске градове, и даље су запечаћени. Британски обавештаjац Маjкл Лиз био jе члан воjне мисиjе у Јабланичком округу 1944. и горко jе закључио да се Стаљин сигурно грохотом смеjао док су савезнички бомбардери убиjали Србе за рачун његовог пулена Тита.

– Интензитет бомбардовања превазишао jе чак и нападе немачког Луфтвафеа из 1941. За партизанско вођство сврха тих и осталих бомбардовања ниjе била воjничко већ политичко деjство. Циљ jе био да се становништву покаже ко су сада газде – констатовао jе Лиз.

Историчари кажу да свако бомбардовање има четири аспекта: воjни, економски, морални и политички.

– Нећете погрешити ако политички разлог ставите на прво место. Забележено jе да су приликом бомбардовања Приjепоља партизани играли коло и викали: „Нека виде четници на чиjоj су страни савезници“. То све говори – каже проф. др Павловић.

Савезници су бомбардовали и друге окупиране jужноевропске градове, али никада са тако мало штете по Немце и са страшним цивилним жртвама као у Србиjи. То потврђуjу и радиограми Главног штаба ЈВУО упућени влади у Лондону.

– Кад jе на небу престонице препознало савезничке авионе, становништво jе било обузето одушевљењем. Свет jе веровао да се авиони враћаjу после бомбардовања неприjатељских циљева у Мађарскоj. Тек кад су затрештале прве експлозиjе савезничких бомби, становништво jе потрчало у склоништа. Савезничко бомбардовање изазвало jе страшно разарање. На улицама су лешеви жртава свуда – гласио jе 20. априла извештаj из Михаиловићевог штаба.

“ПРИЈАТЕЉСКО“ РАЗАРАЊЕ СРБИЈЕ

САВЕЗНИЦИ су бомбе 1944. наjчешће бацали на Ниш, 15 пута. На Краљево шест пута, Подгорицу, Земун и Алибунар четири пута, а Нови Сад три пута. Смедерево, Никшић, Ћуприjу и Поповац код Параћина бомбардовали су по два пута. Разарали су и цивилне циљеве Сремске Митровице, Руме, Великог Бечкерека, Крушевца, Пећи, Крагуjевца, Ковина, Панчева, Велике Плане, Биjелог Поља, Приjепоља, Куршумлиjе, Прокупља, Вучjа, Лебана, Грделице, Подуjева, Рашке, Сталаћа, Митровице, Приштине..

 

Страдале су Баjлониjева и Каленићева пиjаца, препуне света, као и Црква Александра Невског. Уништена jе болница са болесним српским заробљеницима из Немачке коjи су доведени на рехабилитациjу. Разорено jе прво београдско породилиште. У прах су претворени Централни хигиjенски завод, Дечjа болница, Дечjи диспанзер, Болница за заразне болести, Дом слепих, Ортопедски завод, Државни дом за мушку децу, Државни дом за женску децу, два дома за децу српских избеглица из НДХ. Сравњене су Теразиjе.

– Према поузданим обавештењима Врховне команде Југословенске воjске, на Београд jе пало 1.457 бомби првог и другог дана православног Ускрса. Порушено jе укупно 687 зграда, а 20. априла jе у рушевинама пронађен 1.161 леш. Броj тешко повређених био jе 1.468 – пише у радиограму упућеном 21. априла у Лондон.

Колоне са ковчезима протезале су се километрима београдским гробљима, као неколико дана раниjе у Нишу коjи jе, такође, разорен „приjатељским бомбама“.

– Ја бих разумео бомбардовање да смо ми зараћена сила, па да они хоће да нас примораjу да клекнемо на колена и да положимо оружjе. Да нас примораjу на капитулациjу. Па зар ми нисмо капитулирали и побацали оружjе jош онда када смо се везали за оне коjи су ове жртве и проузроковали. Сада ми немамо пред ким да капитулирамо, jедино ако они хоће да капитулирамо пред Титом – рекао jе тада нишки окружни начелник Јован Барjактаревић.

Несрећни човек ниjе ни слутио колико jе близу истине.

– Би-Би-Си jе на Васкрс 1944. обjавио вест да су савезници на захтев маршала Тита бомбардовали Београд. На то jе сместа реаговао Богољуб Јефтић, посланик jугословенске владе у Форин офису, и уручио демарш због директног стављања савезника на jедну страну у грађанском рату. Јефтићу jе усмено образложено да савезници бомбардуjу читаву Европу, па ни Београд ниjе изузетак. Међутим у белешци Форин офиса о том догађаjу пише: „Нама би било драже да Би-Би-Си ниjе обjавио ту вест jер овако имамо неприjатну дужност да обjашњавамо своjу политику“. У британскоj влади jе несумњиво постоjала подршка Титовом покрету – каже проф. др Момчило Павловић, директор Института за савремену историjу Србиjе.

https://i1.wp.com/jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/bomb-beograd-1944-1.jpg

Под бомбама су страдале читаве породице

На став западних савезника о догађаjима и добрим и лошим момцима у Југославиjи пресудно jе утицала група совjетских „кртица“ у британскоj таjноj служби СОЕ. Почетком Другог светског рата они су као дипломци Кембриџа, повезани салонским левичарењем и хомосексуалношћу ушли у СОЕ и постали веома утицаjни. С њима jе веома близак био и Фицроj Меклин, Черчилов изасланик у Титовом штабу. Ова група jе била кључна и у ланцу одлучивања у Балкан ер-форсу (балканским ваздушним снагама), коjи jе бомбардовао српске градове.

– Меклеjн jе сматрао да бомбардовање треба да „помогне да се оконча грађански рат у корист партизана и потврди их као jедину снагу отпора у Југославиjи“. Почетком априла 1944. Черчил jе у Лондон позвао свог изасланика код Тита, бригадира Меклеjна и Владимира Велебита, коjи jе био Титов официр за везу прво с Немцима а потом с Британцима. Они стижу у штаб генерала Вилсона, команданта Средоземља 15. априла, а већ сутрадан jе први пут бомбардован Београд – каже Милослав Смарџић, аутор књиге „Крвави Васкрс 1944“.

УБИЈАЛИ САМО ЗА ЦИВИЛЕ

ПРИЛИКОМ савезничких бомбардовања Београда ниjе погођен ниjедан немачки циљ од стратешког значаjа, забележио jе Миодраг Миjа Јакшић. – Уместо тога, погођена су углавном цивилна насеља. Наjгоре jе тих дана прошло Пашино брдо. Из „летећих тврђава“ падали су „теписи“ бомби на ово београдско насеље. Ту jе погинуло наjвише Београђана, а и порушено наjвише кућа – записао jе Јакшић, коjи jе преживео сва савезничка бомбардовања Београда.

Енглеске ваздухопловне снаге су углавном бомбардовале преко дана, а стратешка бомбардовања с безбедне висине и ноћна бомбардовања обављали су Американци.

– Успостављена jе координациjа између Балкан ер-форса, односно команде у Бариjу и мисиjа коjе су се налазиле при врховном штабу НОВЈ и главним штабовима република коjи су слали своjе предлоге за бомбардовање о коjима су одлучивали Меклеjн и Тито – каже проф. др Павловић.

За разлику од Едварда Кардеља, коjи jе одлучно одбио предлог да се бомбардуjе Љубљана, и Тита, коjи упркос захтевима савезника ниjе допуштао да се руши Загреб, командант Главног штаба НОВЈ за Србиjу Коча Поповић и британски обавештаjац Џон Хеникер Меjџор сипали су предлоге као из рукава.

-Поповић jе одређивао циљеве, а да уопште ниjе био у Србиjи. У сериjи радиограма Врховном штабу он не само да тражи да се бомбардуjе неки град, Лесковац, Ниш, Београд, чак и одређене улице. Меjџор то шаље Меклеjну, коjи предлог анализира са Титом и информациjу коjа иде у Бари у команду Балкан ер-форса. Та линиjа одлучивања иде преко Меклеjна и Тита, а Балкан ер-форс бомбардуjе по воjничким проценама само када у прелетима уочи неприjатељске циљеве – каже проф. др Павловић.

https://i2.wp.com/jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2014/bomb-beograd-1944-2.jpg

Бомбе намењене Хитлеру погађале српски народ

“НЕДЕЉА ПАЦОВА“

СПРЕГА у бомбардовању српских градова 1944. између партизанског вођства и Балкан ер-форса нарочито jе функционисала током операциjе „Ретвик“ („Недеља пацова“).

– „Недеља пацова“, коjу jе измислила Меклеjнова мисиjа, заиста jе била jако несрећан назив. Била jе то вежба намењена хватању Немаца приликом њиховог повлачења из Грчке преко Србиjе. Оваj циљ ниjе испунила тако да jе армиjа од 100.000 људи обавила уредно повлачење. „Недеља пацова“ jе за Тита jе била офанзива за ослобађање Србиjе од Михаиловића и лоjалиста и успут од свих противника комуниста, стварних или потенциjалних – каже Лиз.

Пише: Борис Субашић

Извор: Вечерње Новости

Преузето ЈАДОВНО

downloadСремски фронт ће у сећању српског народа вероватно остати као велико, сулудо, а можда и смишљено стратиште српске младости. И даље остаје питање да ли је скривена комунистичка намера, уз коначни обрачун са Немцима, била и сатирање српске породице, одане патријархалној, монархистичкој и православној традицији.

„Тек сам завршио седми разред гимназије у Крагујевцу, када су нас мобилисали и спровели у Београд. У дворишту Прве гимназије су нам поделили пушке и пешице упутили на Сремски фронт. Нисмо имали ни секунд војне обуке пре него што су нас гурнули у ватрени окршај. Већина мојих сабораца погинули су већ током првих дана војевања. У Крагујевац сам се вратио са непуних 18 година, као тежак ратни инвалид. На крају крвавог покоља, као врхунац ироније, стигло је и одликовање – Заслуге за народ“.

Ова изјава Љубинка Почековића, ратног војног инвалида, можда и најбоље илуструје шта се заиста дешавало у каљузи Срема при крају рата на једном од највећих стратишта у Другом светском рату. За непуних шест месеци, од краја октобра до средине априла, страдало је више од 30.000 бораца Народно-ослободилачке војске, међу којима је, случајно или не, највише било Срба и највише младих, претежно малолетних људи.

За један део историчара, Сремски фронт је био једно од најтежих, најдуготрајнијих и најславнијих партизанских бојишта у борби против окупатора. Међутим, за већину српских домаћина, чија су деца расула кости у расквашеном блату сремске равнице, овај фронт је био чин нечије освете, обична кланица која се могла и морала избећи. Не улазећи у причу да ли је истина, по обичају, негде на средини, бележимо само историјске факте, али и наводе оних који су фронт преживели или су на њему неког блиског изгубили.

Сремски фронт је формиран непосредно по ослобођењу Београда, крајем октобра 1944. године и трајао је све до његовог пробоја 12. априла 1945. године. Борбу на њима стратешки повољном положају наметнули су Немци са жељом да обезбеде извлачење својих јединица (групе армије Е) из Грчке, Македоније и Албаније. Насупрот њима, поред јединица Народно-ослободилачке војске, учешће у борбама узеле су и снаге Црвене армије и бугарска Прва армија, која је учествовала са две дивизије. Поред њих, на страни савезника борио се и један батаљон Словенаца (формиран у ослобођеном Београду) и батаљон Италијана.

Борбе су биле дуготрајне, веома тешке и напорне. Потпомогнути усташама, Немци су се жилаво бранили. У неколико наврата фронт се померао западно од Сремске Митровице, да би се усталио у близини Шида. Иако су углавном примењивали одбрамбену тактику, Немци су успели да изврше и два снажна контраудара. Најпре, 3. јануара 1945. године, када су успели да потисну 21. српску дивизију на леву обалу Босута, да би две недеље касније, још снажнијим нападом, успели да освоје чак и Шид. Ипак, само два дана касније, Прва армија НОВЈ, којом је командовао генерал Пеко Дапчевић, успела је да поврати овај град. После тога, фронт се стабилизовао и без већих померања одржао се све до коначног пробоја 12. априла.

Све јединице, ангажоване у борбама на Сремском фронту, попуњаване су младим људима из целе Србије. Према тврдњама послератних историчара, током борби у Шумадији и за ослобођење Београда, спровођене су добровољне мобилизације у Горњем Милановцу, Ваљеву, Мачви, Шумадији, Београду и другим крајевима Србије. Са младим борцима, опет по речима историчара, одржавана је војна обука и курсеви, да би тек после тога били упућени на ратиште.

Препорука да не преживе

Међутим, очевици и учесници ових крвавих страдања имају сасвим другачије мишљење. По њиховом мишљењу, мобилизација је често била насилна, а припреме за рат спорадичне, површне и крајње недовољне. Многи су у борбу и смрт послати практично из школских клупа, без иједног дана војне обуке. О томе, уосталом, и данас можете чути сведочења широм Србије. Душан Ковачевић, драмски писац, рекао је једном приликом да је и његов отац са непуних 18 година изведен из шабачке средње школе и послат на фронт, где је убрзо тешко рањен. Испоставило се срећом, јер већина његових вршњака и другова никада се нису вратили из тог рата.

Занимљиво је и сведочење Душана Чавдаревића, који је у ратни окршај гурнут са непуних 17 година. У прво време, причао је Душан, јуришао сам без оружја, као и већина мојих сабораца. Практично, служили смо као месо за одстрел. Осим среће, Чавдаревића је можда спасао и пуки случај. Наиме, на путу до фронта прелазио је из вагона у вагон, да би се на крају затекао са младићима из сасвим других места. Већина његових другара из Ниша и Нишке бање, који су мобилисани за Сремски фронт, никада се нису вратили кућама.

И док се масовна страдања донекле могу правдати ратним приликама и важношћу ратишта, много тога необичног и бизарног вероватно никада неће добити разумно објашњење. Како, на пример, објаснити устаљену праксу да су се момци из Србије слали и на демонтирање мина, иако о томе нису имали ни најмањег искуства. Или, рецимо, да су поједини чланови српских богатих породица, такође „добровољно“ са собом носили и запечаћена пропратна писма уз препоруку да их треба вратити са метком у леђима?!!

Треба, међутим, истаћи да је Сремски фронт за савезнике имао велики, а за партизанске јединице можда и пресудан значај. Пробојом фронта прекинута је широка линија фронта немачке одбране, после чега је југословенска армија за веома кратко време, за непуних месец дана, ослободила територију читаве земље, Истру и словеначко приморје, док су поједине јединице допрле чак и до Трста и Караванки. Пред ударима југословенске армије капитулирала је група армије Е, при чему је заробљен и њен командант, генерал Александар фон Лер, човек који је четири године раније наредио разарање Београда. Сем тога, учешћем на страни савезника и садејством са јединицама Црвене армије, партизани Јосипа Броза Тита дефинитивно су решили и питање победника грађанског рата у Југославији, што је за њих, свакако, било најважније питање.

Број жртава није утврђен

Током шестомесечних борби на Сремском фронту је страдало (утврђено именом и презименом) око 13.000 бораца Народно-ослободилачке војске, 1.100 бораца Црвене армије, 623 бугарских војника и 163 борца италијанске бригаде. Процењује се да је укупан број жртава на немачкој страни износио око 30.000 војника. Реч је о процени послератних историчара, али је пуно и оних који сматрају да су жртве на страни Југословенске армије, пре свега Срба, биле вишеструко веће. С обзиром на важност овог ратишта, многе ће зачудити и да је спомен-обележје погинулима, Меморијални комплекс у близини реке Босут и аутопута Београд – Загреб, подигнут скоро пола века касније, тек 8. маја 1988. године.

Иронично саучешће

Значај Сремског фронта послератни историчари поредили су са пробојом Солунског фронта у Првом светском рату, након чега је српска војска за веома кратко време ослободила Македонију, Србију, Црну Гору и све земље које су касније ушле у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Сличност се, вероватно, огледала и у томе да су Срби, у оба случаја, претрпели највеће жртве за рачун савезника, за разлику, рецимо, од већине „малих“ народа који би чекали исход рата, да би се тек при крају приклонили победничкој страни. Послератна историја је показала да је награда за учешће на савезничкој страни, практично, за све била иста, али, нажалост, не и за жртве. Управо се због тога можемо запитати да ли је Србима, у тренутку када је судбина рата већ била решена, Сремски фронт доиста био потребан.

Занимљив је и пример Прокопија Марковића из села Вујновача крај Ваљева, који је првих пролећних дана кренуо да тражи синове. Нашао их је испред укопаног немачког бункера, на који су борци, гоњени псовкама и претњама голобрадог партизанског поручника, налетали ко муве, без икаквог изгледа на успех. Чуо је да је током протеклих шест дана више од 50 људи убијено освајајући овај бесмислени, и ничим оправдани циљ. Као искусан борац са солунског ратишта, покушао је да уразуми разјареног команданта, да му објасни да се тако не ради, да не шаље младиће залуд у смрт. Отеран је са ратишта уз псовке и претње, уз уобичајени репертоар о српској реакцији и домаћој буржоазији. Уместо да кући донесе вести о срећном виђању са децом, у селу га је дочекало страшно сазнање о погибији оба сина. До смрти је прекоревао себе, верујући да су их у смрт намерно гурнули после његовог покушаја да их на неки начин заштити.

Чињеница је да је највећи део војника и старешинског кадра Народно-ослободилачке војске у ову операцију ушло чврсто верујући да се боре за праву ствар. Да ли је, при том, постојала и нечија скривена жеља да једним ударцем реши више проблема, тешко је рећи. За страдале и чланове њихових породица, погибија у сам освит слободе, у ситуацији када је судбина рата практично већ била решена, Сремски фронт ће остати само једна велика, сулуда кланица, која се могла и морала избећи.

Преузето КРУНА дигиталне новине

 

zbirke-fotografija-muzeja-grada-beograda-3_14595313754Преузето – Newsweek Srbija

Болна прича о рушењу Народне библиотеке Србије, једном од најперфиднијих културних злочина, неспособностима југословенских власти и кратеру који на Косанчићевом венцу стоји и 75 година касније и подсећа на културолошки и етички понор у којем живимо.

Читавих седамдесет пет година након уништења Народне библиотеке Србије локалитет на београдском Косанчићевом венцу и даље има облик великог удубљења које је настало као последица вишедневне ватрене стихије у којој је у потпуности нестало здање те институције.

Кратер који је остао да сведочи о месту на коме се до 6. априла 1941. године налазила национална библиотека болно је сведочанство наше вишедеценијске небриге о културном наслеђу. Он представља не само природни већ, рекао бих, културолошки и етички понор у којем годинама обитавамо.

Зато ће обнова Народне библиотеке Србије на Косанчићевом венцу бити снажан знак нашег свеукупног друштвеног и моралног опоравка.

Народна библиотека Србије настала је у Крагујевцу 12. јула 1838, у оквирима Министарства просвете, да би почетком наредне године била пресељена у Београд.

У другој половини 19. и почетком 20. века на њеном челу налазиле су се неке од најзначајнијих личности из културе и науке попут Ðуре Даничића, Јанка Шафарика, Стојана Новаковића, Јована Бошковића, Нићифора (Дучића), Милана Ð. Милићевића, Стојана Протића и Љубомира Јовановића.

Године 1903. за управника је именован историчар и академик Јован Н. Томић, који се на том месту задржао дуже од било кога пре и после њега – укупно 24 године.

ИСТОРИЈА У ДРВЕНИМ САНДУЦИМА

Након што је аустроугарски посланик барон Фон Гизл предао ултиматум аустроугарске владе, министар просвете Љубомир Јовановић већ сутрадан је наложио Јовану Н. Томићу да највредније рукописе и старе штампане књиге издвоји и на престоничкој железничкој станици преда представницима Министарства иностраних дела.

Најдрагоценија грађа упакована је у два дрвена сандука и истог дана утоварена у вагон бр. 6639, у оквиру посебне железничке композиције. Верује се да је крајња дестинација био Крушевац.

Током лета исте године дошло је до делимичног страдања фондова Народне библиотеке Србије јер је непријатељска артиљерија више пута погодила Капетан Мишино здање, у којем се она налазила. Министарство је наредило хитну евакуацију збирки на више локација. Крајем 1914. и почетком 1915. делови збирки пренети су у Ниш, Скопље, Косовску Митровицу и Пећ.

Прве поратне године затекле су националну библиотеку у тешком стању. Примарни задатак односио се на повраћај опљачканих збирки. У Народној библиотеци Бугарске у Софији нађен је део књига и часописа опљачканих из српске Народне библиотеке.

Управник Томић улагао је напор да обезбеди одговарајући простор будући да су предратне просторије Народне библиотеке Србије у Капетан Мишином здању биле тако оштећене да се нису могле користити. Национална библиотека је тек 1921. добила свој први дом на београдском Косанчићевом венцу.

Шести април од судбоносног је значаја за српску националну библиотеку и културу у целини.
Тог 6. априла 1921. управник Народне библиотеке Србије упутио је иницијативу министру просвете Светозару Прибићевићу да се за потребе њеног смештаја откупи здање у Косанчићевом венцу број 12, што је и учињено.

Након што су окончани вишегодишњи послови прилагођавања објекта специфичним библиотечким потребама, преноса и сређивања збирки, Народна библиотека Србије отворена је за јавност 1925.

Проблем чувања најдрагоценијих збирки добијао је на важности. Тек 1938. обезбеђено је 120 лимених сандука како би се, у изостанку одговарајућег трезора, највреднија грађа макар делимично осигурала од могућих оштећења. Последице недовољних активности у смислу успостављања трезора са сигурносним елементима или дислоцираног депоа на (тајној) локацији у пуној мери показале су се кад је 6. и 7. априла 1941. године дошло до потпуног уништења здања Народне библиотеке.

Упркос свим тешкоћама установа је вршила пријем добара. Народна библиотека Србије истовремено је другим установама уступала делове или читаве збирке. Ова пракса показала се драгоценом имајући у виду њено страдање, до кога је дошло 6. априла 1941.
Већ деценијама влада мишљење како је читав национални фонд, изузев једног средњовековног рукописа, у потпуности уништен током трагичних априлских дана 1941. Мањи део националног фонда остао је сачуван.

Године 1939. руководство Музичке академије у Београду упутило је молбу Народној библиотеци Србије у вези са уступањем музикалија. Управник Драгослав Илић обавестио је руководство Музичке академије да је одлучено да се тој високообразовној установи предају „сва музичка дела којима библиотека располаже на сталан реверс с молбом на употребу“.

Овим чином спасена је од потоњег уништења целокупна Збирка музикалија Народне библиотеке Србије.

НАША КОБНА ГРЕШКА

Почетак агоније наступио је 1939, кад је било сасвим извесно да је Југославија следећа на мети напада нацистичке Немачке и њених савезница.

Након серије састанака одржаних у ресорном министарству одлучено је да се приоритетно евакуишу драгоцености Народне библиотеке Србије. За тајну локацију одређен је манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури.

Али касније се одустало од евакуације, па је донета одлука да се у Београду обезбеди склониште за културно благо похрањено у централним установама културе. У фебруару 1941. одлучено је да се склониште обезбеди у лагумима испод Ташмајдана. Оно је требало да буде у виду тунела с огранцима како би свака установа имала засебан део.

Нажалост, било је прекасно.

После пуча изведеног између 26. и 27. марта 1941. године управник Илић обавештен је да до евакуације установе треба да дође чим буду примљене инструкције од Министарског савета.

Истог дана Адолф Хитлер одржао је низ састанака с најближим политичким сарадницима и војним заповедницима. Вест о пучу саопштена му је рано тог јутра. Побеснео је. Говорио је како је био издан од Срба на најперфиднији начин. Одлучио је да „смрви Југославију“. Брзина је била од суштинске важности. Напад је било важно извршити „немилосрдном оштрином у муњевитој операцији“.

Предвиђено је да операција почне у раним јутарњим сатима у недељу 6. априла. На војним мапама као један од циљева које је требало уништити била је и зграда Народне библиотеке Србије.
Највеће драгоцености биле су запаковане у 60 лимених сандука. Коначно, у вечерњим сатима 31. марта стигао је акт с инструкцијама за евакуацију с роком за 10. април.

Управник Илић обавестио је 1. априла министарство да су драгоцености спремне за евакуацију.

Током истог дана јављено је да је евакуација драгоцености у манастир Благовештење у Овчарско-кабларској клисури планирана за касне вечерње сате 3. априла или јутро наредног дана.

Рано ујутро 3. априла дошло је до изненадног преокрета. Управници најзначајнијих установа културе позвани су на хитан састанак код министра Милоша Трифуновића, који је кратко саопштио да се одустало од евакуације драгоцености, те да све треба да остане на свом месту. „Министар војске не може да да ниједна кола, ниједан вагон. Све мора да остане овде. То ће бити као 1915. Покорена Србија, а војска ће отићи ван граница. Како хоћете да се све то сели кад ће влада можда имати свега два авиона на располагању да оде?

Управник Илић забележио је да су се присутни бунили, протестовали, објашњавали да није реч о некој сеоби ван земље, него о најобичнијем збрињавању. „Ја сам објашњавао прилике у згради, немање трезора, значај старина које могу неповратно пропасти. Остали су протестовали за своја надлештва. Ништа није помогло. Министар Трифуновић је рекао: ‘Метите у подруме! Збрините како знате!’ С тим нас је отпустио.“

Управник је без одлагања отишао до националне књижнице како би током читаве ноћи било вршено преношење сандука с највећим драгоценостима у сутерен здања.

Пошто је била прекинута свака веза с министарством, управник Илић је решио да предузме нешто не би ли спасао оно најдрагоценије. У суботу 5. априла око 21 сат обавештен је да су војне власти одобриле ангажовање два камиона и десет војника како би у недељу 6. априла у 10 сати пре подне драгоцености биле пренете до железничке станице и укрцане у посебну војну железничку композицију која је требало да напусти престоницу сутрадан ујутро. Било је наређено да се тим вагонима драгоцености пренесу до железничке станице Јелен До код Ужичке Пожеге, након чега би Народна библиотека Србије преузела одговорност за њихов транспорт до манастира Благовештење у Овчарско-кабларској клисури.

Једино што је преостало било је да се чека.

НАПАД УЗ МУЗИКУ

Недеља 6. април…

Владала је потпуна неизвесност. Присутне је обузимао осећај беспомоћности.

Непријатељска војна операција требало је да почне у недељу 6. априла, у пет сати и двадесет минута ујутро. Било је предвиђено да у њој учествују укупно 2.144 непријатељска ратна авиона.

Напетост у нацистичком Министарству пропаганде и владиним службама била је грозничава. Гебелс је, уз Хитлерово одобрење, осмислио звучни запис који би путем радио-таласа означио почетак здруженог напада на Југославију. Музички запис био је узет из увода ,“Марша принца Еугена“ аустријског композитора Андреаса Леонарда.

Било је пет сати и двадесет минута.

Напад на Краљевину Југославију је почео.

Дан трагедије освануо је ведар и прохладан.

Већ око шест сати и 20 минута ујутро управник и део запослених били су у Народној библиотеци Србије. Требало је да два камиона и војници пристигну око 10 сати како би драгоцености превезли до железничке станице.

Уместо војника и камиона над главним градом зачули су се звуци више стотина непријатељских ловачких авиона и бомбардера.

Почело је вишедневно бомбардовање Београда.

Био је то почетак немилосрдног уништавања старе европске престонице и читавог југословенског краљевства.

Почео је рат.

Први ваздушни напад на Београд трајао је од око шест сати и 50 минута до око девет сати.
Тек у трећем ваздушном налету, до кога је дошло између 15 сати и 30 минута и 18 сати истог дана, бомбардован је Косанчићев венац. Непријатељски авиони долетали су из правца Великог ратног острва и том приликом запаљивим пројектилима засули читав кварт.

У том налету, око 15 сати и 30 минута, запаљивом гранатом погођено је здање Народне библиотеке Србије.

Пројектил којим је погођена зграда дејствовао је тако што кад зрно удари у какав предмет или земљу, у његовој унутрашњости запали се смеса стварајући температуру од 1.300 степени Целзијуса и палећи сваки материјал на удаљености од једног до два метра. Парчићи пројектила распрскавају се на удаљености између 10 и 15 метара и настављају да пале све око себе. Тиме се постиже много већи простор обухваћен разорним пожаром. Гасило се искључиво песком, а не водом.

Сава Величковић, који је живео на адреси Косанчићев венац број 26, оставио је драгоцено сведочанство о уништењу Народне библиотеке Србије.

„На дан 6. априла тек. године, око три и по часа по подне, прелетели су више Косанчићевог венца немачки авиони, који су бацали запаљиве бомбе. За време прелетања ових авиона налазио сам се у подруму своје зграде на Косанчићевом венцу број 26, која се налази у близини Народне библиотеке. Чим су се авиони, који су бацали запаљиве бомбе, удаљили, изишао сам из склоништа на улицу. На улици пред мојом зградом нашао сам на растојању од два до три метра на три запаљиве гранате, које сам с мојим сином засуо с неколико лопата песка и оне су се у кратко време угасиле. Изашао сам на улицу да видим како је са суседним зградама. Дошавши пред зграду Народне библиотеке видео сам да се на мансардном крову зграде нешто пуши и то визави зграде Косанчићев венац број 17. Дим који се појавио био је слаб, али пламена још није било. Сусед и ја покушали смо да уђемо у зграду, да обавестимо да се кров пуши, па да се ватра коју смо очекивали за времена спречи. Зграда је била закључана, нисмо могли ући у зграду и нисмо могли ту у згради никога обавестити.

Пред само вече, око шест и по часова по подне, приметио сам да је већи део крова Народне библиотеке био у пламену и ватра се сада почела ширити великом брзином. Испочетка лак, а доцније све јачи ветар покривао је ватру, она се ширила невероватно брзо и око девет часова био је цео кров и цео горњи део зграде у пламену. Око пола ноћи изишао сам на улицу и од пожара Народне библиотеке било је пред мојом кућом светло као у подне. Ускоро је цела зграда била већ у мору од пламена. Видео сам да Народној библиотеки нема спаса, али сам се надао да су ствари од вредности однете на сигурно место. Сутрадан, 7. априла, горела је Народна библиотека целог дана и пожар се даље ширио. Гар од хартије, као и поједине полусагореле листове носио је ветар далеко и цела околина била је преплављена пепелом. У понедељак по подне ветар се полако стишавао. У Народној библиотеки још увек је беснео јак пожар и огромна ватра, која се сва сручила у подрум пошто су међусобне конструкције прегореле. Народна библиотека је горела још у уторак и среду. Ветар је потпуно престао и ватра се није даље ширила, али Народне библиотеке није више било.“

ЈОШ ЈЕДНО СВЕДОЧЕЊЕ

Важно сведочанство оставио је и Радослав Грујић, управник Музеја Српске цркве, смештеног у Конаку кнегиње Љубице. Описујући како је сам успео да угаси запаљиву бомбу коју је пронашао у дворишту музеја, споменуо је велики пожар који се у току ноћи распламсавао из правца Народне библиотеке.

„У рано јутро 7. априла нашао се пред самом библиотеком. И готово као окамењен стао сам кад сам угледао да не гори Графичко одељење Државне штампарије него баш Народна библиотека. То су ми били најтежи тренуци које сам преживео за време целог бомбардовања Београда. У моменту кад сам ја дошао пред библиотеку, огањ је већ уништио био цео задњи део библиотеке према Задарској улици, па се спустио и у подруме под тим делом, али још није био продро у сутерен предњег дела. Како сам знао да се рукописи, инкунабуле и стара архива, дакле све оно наше народно благо које се не може надокнадити, налазе на спрату предњег дела, то сам готово избезумљен од бола потрчао према Варош капији не бих ли кога нашао да ми помогне наћи ватрогасце да би се спасло што се још спасти могло. Доцније сам, између таласа бомбардовања, поново пошао по пустим улицама да сам потражим ватрогасце. И ја сам изнемогао, с тешким болом, морао да се вратим у своје склониште у Црквени музеј пошто сам умом и срцем и душом у себи фотографисао сав ужас првих дана наше нове страшне трагедије. Те ноћи нови огањ распламсао се у остацима библиотеке, подишао је и у сутерен предњег дела и горео је целу ноћ, а сутрадан (трећи дан), кад сам дошао на згариште, већ је све изгорело било и видела се само велика наслага од жара народног духовног блага, скупљаног и чуваног у Народној библиотеци више од једног века.“

ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ

Библиотека је погођена једном запаљивом бомбом, највише двема које су прошле кроз кров у задњем делу зграде. Ватра је дуго тињала под кровом. Пројектиле је било могуће неутралисати ако се затрпају песком који је благовремено допремљен у Народну библиотеку Србије, али, нажалост, у тим драматичним тренуцима није било никога ко би то учинио.

Разарајући пожар распламсао се 6. априла око 18 сати. Будући да током тог, као и свих наредних дана, нико није приступио његовом гашењу, он је у потпуности утихнуо тек 9. априла.

Мотиви за уништење Народне библиотеке Србије могу се, пре свега, тражити у самој идеологији нацистичке Немачке. У складу с тим, културна баштина бивала је пљачкана и највећим делом свесно и плански уништавана.

Након слома нацистичке Немачке, генерал-пуковник Александер Лер предао се британским трупама које су га изручиле властима државе на чијој је територији починио највеће ратне злочине. Током сведочења које је дао официрима Народно-ослободилачке војске Југославије почетком маја 1945. године у месту Купинецу код Загреба Лер је нагласио да му је лично Хитлер издао наређење да се Београд разруши. „У првом налету требало је да срушимо Народну библиотеку, па тек онда оно што је за нас војнички било интересантно“, казао је том приликом Лер. На питање југословенских официра зашто баш Народну библиотеку, он је одговорио: „Зато што је у тој установи сачувано оно што је вековима чинило културни идентитет тог народа.“

Том изјавом отклоњена је сумња у мотиве врха нацистичке Немачке за уништење српске националне библиотеке.

Одговорност политичког и војног врха Немачке за уништење националног фонда примарна је и несумњива.

Услед пропуста југословенских војно-судских власти Александер Лер није био оптужен, нити осуђен због уништавања Народне библиотеке. Иако до данас нико није одговарао за овај несумњиви ратни злочин историјски извори јасно указују на одговорне. Александер Лер је због учињених других ратних злочина осуђен на смртну казну, која је извршена 27. фебруара 1947. у Београду.

Одговорност југословенских власти налази се у континуираном игнорисању неопходности да се Народној библиотеци Србије обезбеди наменски грађен објекат, односно да се предузму одговарајуће мере за физичку заштиту фонда од опасности изазваних природним катастрофама или оружаним сукобима.

Одговорност управника и особља Народне библиотеке терцијална је по значају и последицама (не)чињења. Треба указати и на то да су овлашћења и могућности за деловање управника Народне библиотеке, као и његових малобројних сарадника били веома ограничени у датим околностима.

Након седамдесет пет година од уништења националне библиотеке недвосмислено се поставља питање одговорности и наших генерација, које током тог вишедеценијског периода нису учиниле ништа како би ревитализовале локалитет и тако реализовале акцију „Повратак књига на Косанчић“, коју је 2012. покренула Народна библиотека Србије.

Без јасне културне политике и визије развоја културе савремена Србија својим игнорисањем стања локалитета на Косанчићу, нажалост, наставља да шаље недвосмислену симболичку поруку да култура ни данас није један од приоритета.

Да ли упорним очувањем тог понора и несвесно амнестирамо нацисте за почињено злодело?

Одговор на то, као и на многа друга питања, мора да дâ свако од нас појединачно. Треба имати у виду да времена нема напретек.

autor-fotografije-marko-krstic_14595310795

ПИШЕ: Дејан Ристић, историчар, бивши управник Народне библиотеке Србије и аутор књиге „Кућа несагоривих речи“, која ускоро излази из штампе.

Преузето – Извор Newsweek Srbija

Spomenik_streljanim_svestenicima-300x258Сан о Великој Бугарској пробуђен у Сан Стефану 1878. године никада није престао и он је важан узрок бугарских непочинстава у оба светска рата на територији источне и јужне Србије. Добро су знали да та идеја никада није прихваћена у овим областима, али су имали разрађен план шта треба чинити ако се дочепају тих крајева. Тако, чим су уз помоћ Немаца ушли на овај простор почетком новембра 1915. године, почели су насилну бугаризацију поробљеног становништва.

Већ су до 11. новембра покупили све попове у околини Ниша и под изговором да их воде у заточеништво у Бугарској, потерали су прву групу према Белој Паланци. У предвечерје су стигли у ову варошицу, ту су се мало задржали и наставили пут према Пироту, али код Кременице, првог села изнад града, нису наставили друмом кроз село већ су скренули пољским путем према усеку и вододеринама места званог Јанкина падина, одакле почињу шуме.

Груја Тричковић из Кременице који је у време тог догађаја имао деветнаест година, а био је у селу јер је због урођене инвалидности ослобођен приликом мобилизације. Казивао је потом да су сељаци већ били у првом сну када се зачула кратка митраљеска и пушчана паљба, а за њом повремени појединачни пуцњи.

Село се узбунило, али нико није смео да напушта насеље због строге окупаторове наредбе. У близини се нашао стари Јонча Антић, који је видео да се приближава гомила људи, па се из страха прикрио, тако је остао једини сведок стравичног догађаја.

Кад су друмом избили на брдо трап, Бугари су наредили да се скрене десно. Јонча је чуо како неко од наших каже (међу ухапшеницима су били попови из Беле Паланке и суседног села Клисуре):

– Ако идемо за Пирот, онда право!

– Овде попреко (прече)! – одговорио је Бугарин

– Прече, прече за онај свет! – додао је неко од наших.

Наставили су мало даље до Големог камена где су бујице направиле дубоку вододерину и ту су Бугари наредили одмор да би вечерали. И само што су попови поседали и мало се опустили, Бугари су отворили паљбу на њих из митраљеза и пушака, а после неколико појединачних пуцња, све се смирило. Јонча је дотрчао у село, позвао неколико домаћина да виде да ли се поново води рат (овде је била линија фронта приликом борби за Белу Паланку), шта ли је, али се нико није усудио да оде.

Наведени историчари су записали имена, а забележена су и на плочи у нишком Саборном храму, оних несрећника који су се нашли у тој првој ликвидираној групи свештеника: Добросав Марковић, Лука Марјановић, Јован З. Поповић, браћа Јанко и Марко Јанковић, пароси нишки, Илија и Душан Поповић из Беле Паланке, Јордан М. Ненчић, Драгомир Јовановић, Алекса Јовановић, Ђорђе Јовановић и Милан Поповић, пиротски духовници, Сава Петковић, парох ћићевачки, Стојан Стаменковић, парох љубешки, Драгутин Пешић из Јагличја, Ђорђе Пешић из Смрдана, Светозар Илић из Хума, Милан Марковић из Малче, Богосав Станић, парох рогљански, Милутин Миленковић, парох бошњачки, Станко Костић из Јаловик-Извора, Киријак, јеромонах хиландарски, и официр Таса Ђорђевић из Неготина и поручник Крајиновић.

Преживели су само свештеници Милоје Јончић и Тихомир Поповић и један официр чије име нисмо нашли. Историчар Стаменковић наводи да је егзекуцијом командовао официр Зарије Стојанов и да су се сутрадан Бугари вратили и покушали да помоћу бензина сакрију трагове злочина.

Груја Тричковић нам је причао да су окупаторски војници често обилазили стратиште, те се Кременчани нису усуђивали да одмах обиђу то место. Ипак, после неколико дана су се они најхрабрији одважили и на разбојишту су видели пробушене порције, сломљене кашике, а у грмљу су налазили новац и друге драгоцености које су свештеници пре ликвидације побацали. Када су он и његов стриц отишли до Јанкине падине видели су да су у једној рупи у јарузи немарно набацане жртве и овлашно затрпане земљом.

Мало су чачнули штапом и открили официра на чијем је грлу још стајао кајас са знаком пука. Он је био рањен, али је успео да се довуче до села где га је патрола стигла, одвукла до разбојишта и убила. После су сазнали да је један поп из Пирота успео да побегне, а његовог колегу из Сврљига је сакрила испод коша нека баба Миланка. Кад се мало примирило, он је кренуо према Сврљигу, покушао је да пређе Нишаву на месту званом брод, али га вода занесе и он се утопи.

Бугари су строго запретили да се сељаци не врзмају око Големог камена, па се после неколико дана почео да шири смрад из те аљкаво затрпане јаме. То су осетили и пси, па су почели да обилазе то место и да развлаче кости покојника. Касније је снег донео мир, али с пролећа се непријатан мирис осећао по Јанкиној падини, те су сељаци окопавали кукурузе. Тек после пробоја Солунског фронта дошли су свештеници са владиком на челу да опоје гробницу њихових другова, а септембра 1921. године преостале кости су пренете у Ниш и свечано сахрањене.

Извор: ПОЛИТИКА

Преузрто Јадовно

27. март 1941.
Јутро је. У загребачкој војној команди генерал Петар Недељковић добија наређење Душана Симовића да кнеза Павла врати у Загреб. Седа у кола и жури према Брежицама како би пресрео воз којим кнез путује на Брдо код Крања. С генералом је и војни свештеник Милутин Арсић, уколико све не прође како су замислили. Пресрећу воз у Запрешићу. Генерал се извињава кнезу и обавештава га да мора да се врати.

„Зар не могу на Брдо?“, пита кнез намесник, владар Југославије.

„Не.“, добија одговор, и схвата да је ухапшен.

До Загреба није изговорио ни речи. У команди града обавештавају га шта се десило у Београду. Гледа у свештеника који је ту да мотри на њега. И каже му:

„Јадни Срби, шта ће бити с њима?“

Кнез Павле у том тренутку није могао да зна за све страхоте које ће уследити. Није могао да зна за милион и по убијених Срба, што у рату, што после рата, што у концентрационим логорима. Није могао да претпостави, јер то ни најлуђи мозак није могао, страхоте Јасеновца, Јадовна, стрељања ђака у Крагујевцу. Није могао да зна како за мање од месец дана српска монархија више никада неће постојати, да ће, после Хитлера и Павелића, за тај непромишљени чин Србију казнити и комунистички терор, да ће уследити стрељање и протеривање националне елите, рушење музеја, зграда, мостова, његових планова да Београд постане центар источне Европе.

Није то могао да зна кнез Павле, тада гледајући свештеника Милутина Арсића. Или је већ тада могао да зна.

Јер како читамо у касније откривеним архивама, последњи Карађорђев потомак који је владао Србима до танчина је знао шта се спрема у Београду. Знао је за планове Интелиџенс сервиса да Југославију увуку у рат по сваку цену. Знао је за потплаћивања Земљорадничке странке, Српског културног клуба, делова војске. Знао је и да Стаљин жели отварање Балканског фронта, због чега су само комунисти у Југославији прижељкивали рат, и поред пакта Хитлера и Стаљина.

Знао је и да није паметно то што је америчком представнику Артуру Лејну на Белом двору рекао да ће „српски народ ући у рат с Немачком кад и Рузвелт“, што је био аргумент који нико нормалан није могао да погази. Знао је да Мусолини у Риму припрема усташе за комадање Југославије, а карабињере да поново наплаћују казне на Јадрану. Знао је да немачки генерали нападају Хитлера јер се према Југославији понаша као према некој примадони, прижељкујући да са Србима „сторнирају старе рачуне из прошлог светског рата“, како је рекао Геринг.

27. март 1941.Кнез Павле није знао само једну ствар. Није знао да је његов народ толико лакомислен. Толико заводљив. И толико луд. Није знао да ће искривљени косовски мит поново експлодирати на улицама Београда. Није знао да ће се наћи људи који ће бити спремни да поведу Србе у ново страдање. Није знао да је могуће да у његовом Београду настане најмонструознија парола у историји: „Боље гроб него роб“, која ће се само месец дана касније тако брутално обистинити широм разорене земље.

Коме је то требало? Југославија је била на путу да први пут избегне светски сукоб. Кнез је Хитлера замајавао две године. Куповао је време. Био неутралан док је падала Француска, Грчка, док је горело све око нас. Тражио помоћ Енглеске и није је добио. Као енглески ђак, оксфордски цимер министра спољних послова Ентонија Идна и краља Џорџа, није веровао да ће за 500.000 фунти стерлинга у Београду успети оно што није у Темишвару, Истанбулу и Софији, како се Черчилу жалио шеф операција СОЕ на Балкану Џорџ Тејлор. Није схватао колико је совјетска пропаганда јака међу Србима који су 27. марта викали: „Дуни ветре са Карпата, донеси нам Руса брата“. И потценио је, ипак, велико антинемачко расположење међу Србима.

Или га није потценио. Или је знао све то и учинио све што је било до њега.

Кнез Павле је с Мачеком направио споразум како би примирио Хрвате док траје светски сукоб. У Србији је сменио Стојадиновића чим је и помислио да нас превише приближи Трећем рајху. Није крио своје англофилско расположење, а признао је и СССР, последњи у Европи. С Хитлером је преговарао, кажу немачки извори, више него било ко други. И по цену рата није допустио Немачкој прелаз нити превоз трупа у нападу на пријатељску Грчку.

После година дипломатске битке усред највећег рата у историји човечанства, кнез Павле је једини добио могућност да Пакт потпише без војних клаузула. То је било нешто попут Стаљиновог пакта, наша обавеза да не нападнемо Немачку. Тражили смо да то објавимо јавно, како не би било никаквих сумњи. Јер ко би у Србији веровао нашем амбасадору у Берлину, Иви Андрићу, или његовом колеги у Риму, Милошу Црњанском.

Немци су дозволили и тај последњи уступак. У београдској „Политици“ на насловној страни, коју српска историја прећуткује 70 година, изашао је наслов преко целе насловне: „Југославија приступила пакту трију сила под условом да за све време трајања рата Немачка и Италија не траже прелаз нити превоз својих трупа преко југословенске територије.“

У преводу: Југославија је потписала мир у најкрвавијем рату у светској историји. Кнез Павле је то објавио народу. И затим мирно кренуо на одмор на Брдо код Крања, када су га пресрели генерал Недељковић и свештеник Арсић.
И зато је њима првима саопштио шта ће бити последице 27. марта. Загледао се у свештеника и рекао:

„Јадни Срби, шта ће бити с њима?“

PRESS, 7.3.2012.

Пише Вељко Лалић, аутор књиге „Кнез Павле, истина о 27. марту“ и главни уредник Press-a и Недељника

(Текст објављујемо уз дозволу дневног листа Press.)

Преузето –  27. март

Амбијентални час из историје
Тема: ЛОГОР ЦРВЕНИ КРСТ И БУБАЊ
Приредили, проф. историје Ђорђе Бојанић и ученици 8. разреда.
ОШ „Бубањски хероји“ Ниш
март 2016.

 

6.jpgУ ОШ „Бубањски хероји“ из Ниша одржано је потресно предавање чика Владе Јовановића (председник Удружења заточеника и њихових потомак), јединог живог логораша из Јужне Србије који је преживео старахоте злогласног логора Матхаузен.

Предавање (несвакидашњи час историје) организовао је професор историје Ђорђе Бојанић, предавању су поред ученика 8. разреда присуствовали и представници УДРУЖЕЊА ЗАТОЧЕНИКА И ЊИХОВИХ ПОТОМАКА, директор, педагог и психолог школе и вероучитељ.

Логор Црвени Крст је јединствен  по покушају масовног бекства 105 затвореника, 12. фебруара 1942. – каже Јовановић, који је, две године касније, и сам доживео логорашку судбину, заробљен је био без икаквог разлога… те из Ниша био депортован на Бањицу па у злогласни Маутхаузен.

Сећам се како су ти мученици, промрзли, рањени, гладни и поцепани, бежали по селима, а једна мања група дошла је и у моје село, Кравље. Нажалост, много је голоруких остало на бодљикавој жици, а због 11 погинулих Немаца за одмазду је стрељано 1.100 људи, каже Влада Јовановић.

На Војном гробљу у Маутхаузену поред жртава из Другог светског рата углавном има жртава из Првог светског рата, од 9.200 сахрањено 8.000 је Срба. Наш народ је положио велике жртве у свим ратовима и то не сме да се заборави, каже проф.историје Ђорђе Бојанић.

Чика Влада је био заробљен 1944.год у селу Кравље и одведен у логору ЦРВЕНИ КРСТ где је провео 22 дана, затим је депортован у логор на Бањици, где је био у заробљеништво  33 дана а одмах затим пребачен је у логор Матхаузен (Аустрија) и на крају у логор Гузен. У логорима је провео око 8 месеци. Био је близу гасне коморе… али је срећом преживео. Чика Влада не мрзи оне који су га мучили, али каже да их не разуме.

У Србију по ослобађању логора вратио се са 40 килограма, нису га могли препознати ни они који су га најбоље познавали.

Основач је Друштва преживелих нишких логораша. Чика Влада данас има 92 године.

На крају предавања које је трајало више од једног школског часа, Чика Влада је добио огроман аплауз присутних.

Приредио Ђорђе Бојанић

СРПСКА ИСТОРИЈА

Рехабилитација Милана Недића, или, претварање слуге окупатора у српску мајку.

Оно што највише недостаје расправама типа „за“ и „против“ је шира слика, односно сагледавање са свих страна и са што више елемената. Изгледа да је синтагма „са свих страна“ код овог питања – кључ решења.

Замислите једну државу у Европи, која није Србија, рецимо Шведску. И сад наставите да замишљате како околни Данци, Финци, Норвежани крећу на Шведе са само једном идејом – да их све побију… Исто то, само много горе и више, догађа се у распалој Југославији 1941. Тешко је и набројати све те „ентитетске хорде“ које су кренуле тада на Србе, али, покушаћу: маџарске, фолксдојчерске, бугарске, шиптарске, муслиманске, хрватске… После овог, непотпуног списка, вермахт изгледа као вишак.

Упоређивање ђенерала Недића са Квислингом је неморално. Јер Данци нису уз помоћ и под патронатом Немаца отварали концентрационе логоре за Норвежане, нити су их бацали у фјордове. И нису од шведског маља и каме бежали Норвежани Квислингу.

А управо то се догађало Србима, у тој преосталој Србији. Размишљајући о том времену, оно што највише збуњује  да је таква никаква Србија уопште и постојала. Односно, зашто је остављена да постоји? Да ли су за тако нешто у питању неки фирерови лични разлози…? Уосталом, многе његове одлуке немају рационално објашњење.

Швабе су узеле од тзв. Недићеве Србије оно што им треба: бакар, олово, транзит и, као у Великом рату, храну.

Имао сам једну колегиницу, она је умрла, давно. Стално је за Милана Недића говорила издајник, све најгоре. После сам сазнао да је као дете донета из Херцеговине у Србију, истом том Недићу, погодићете зашто.

Дух времена даје многе одговоре. Тако се у титовско доба морао блатити ђенерал да би се градило братство и јединство и знак једнакости. „Они“ су имали поглавника а „ми“ ђенерала… Али… С једном „малом“ разликом – „они“ су имали логоре за нас, па су чак превазилазивши себе, направили логоре, једини у свету, за децу. Поглавито српску! „Ми“ нисмо имали логоре за њих. Постоји ли неко ко би питао – а зашто?

Псеудоисторици, квази интелектуалци и даље покушавају да дају трансфузију том знаку једнакости. Један од трагикомичних покушаја је подметање приче о Недићу и Старом сајмишту, заборављајући или незнајући да је данашњи Нови Београд у Срему. А Срем је у подели распале Краљевине додељен усташама.

Ако се осврнемо у блиску прошлост од пре само двеста година, по данашњим „стандардима“ Милош Обреновић био би произведен у већег сарадника окупатора од Милана Недића. Попут ђенералове, и Милошева Србијица беше препуна турске војске по градовима, данас би рекли – војним базама. И таква никаква ипак је била уточиште избеглим Србима углавном са југа.

Пажљиво, врло пажљиво треба користите изразе, поготову оне који доносе лоше значење: издајник, сарадник окупатора… Јер шира слика тражи и шири приступ. Кад се све то стави на вагу обично претегне на једну страну, добру или лошу. Дијана Будисављевић је с немачком дозволом долазила и улазила код усташа у Јасеновац, Јастребарско… да избавља хиљаде деце од сигурне и грозне смрти. Да ли је она сарадник немачких окупатора? Да, то је врло клизав терен. А знамо ли данас уопште колико је деце пребачено преко Саве, Дрине, Дунава… у Недићеву Србију? Сто, двеста… хиљада?!

Радославу Грујићу су после рата одузета грађанска права и једва је претекао. А зашто? Искористио је приватно познанство с немачким официром и уз његову помоћ изнео светиње и мошти наших светаца из фрушкогорских манастира, да их усташе не оскрнаве и униште. Да ли је и он издајник? Сарадник? Један од доказа да се Срби полако дозивају памети је недавно називање београдске улице по професору Грујићу.

Дежурни ловци на нацисте београдске чаршије махнито убацују нове и нове „аргументе“. Један од новијих аргумената је и Недићево велико богатство, које после рехабилитације треба да добију наследници. О том богатству не знам ништа, али знам да су му сестра, као болничарка, и брат официр, погинули у Великом рату. То ипак говори из какве породице долази и шта је заиста могао да мисли о окупаторима које је у претходном рату и сам гледао преко ништана.

Српска мејнстрим историографија још увек живи у ватиканско-коминтерновском розаријуму, она не зна за договор комуниста, усташа и нациста… Па, за почетак нек се обавесте где је особа, позната и као Јосип Броз, била 25. маја  1944. године, јер у Дрвару није!

            Наставиће се… 

Радован ДАМЈАНОВИЋ

Преузето ФОНД СТРАТЕШКЕ КУЛТУРЕ