Архива за категорију ‘Балкански ратови’

kumanovska-bitka-foto-vest1Мајор Војислав Николајевић у најкритичнијем моменту јуришао је као један човек, једна нација, једна застава – док није пао тешко рањен на пет места. Била је то „битка у сусрету“. Директан судар српске и турске војске у октобру 1912. године код Куманова. Први балкански рат. Срби предвођени Војводом Вуком, Радомиром Путником и Живојином Мишићем до ногу су потукли Турке и натерали их на повлачње. Био је то почетак краја турског царства на Балкану. И крај владавине дуге готово 500 година. Наша војска ушла је у Скопље, српску престоницу из 14. века. Србија је потом повратила Косово… Са 402.000 мобилисаних војника од укупно два милиона становника почело је писање нове историје нашег народа.

Добили смо и Други балкански рат годину дана касније, уз огромне жртве били смо на победничкој страни у оба светска рата. Србија се ослободила вековног турског јарма и била надомак остварења сна да сви Срби буду слободни и у једној држави… И за то је плаћена велика цена.

Makedonija-protesti-u-Skoplju-AA-17052015-2-658x439

Али, 103 године касније, ситуација је сасвим другачија. Свашта се током протеклог века издешавало на овим просторима. Албанци су у великој, крвавој офанзиви, и после отимања Косова на реду је Македонија, република, држава формирана у време бивше СФРЈ и распада ове земље.
Нова битка за Куманово одиграла се протеклих дана. Али, нема овде више Турака ни Срба. Сада ратују Албанци и Македонци. Група албанских терориста упала је у Куманово и дошло је до жестоког окршаја. Уместо да се овај злочин у срцу Европе одмах осуди, а нападачи назову терористима, савезници Албанаца мудро ћуте…
Као и вековима уназад и данас се на овом месту преплићу интереси великих сила. Иако су Албанци у Македонији добили све што су тражили, очигледно је да им то није доста и да је пројекат Велике Албаније крајњи циљ. Свесни да још увек имају подршку САД и западних земаља тај пројекат увелико остварују. А тиме и интересе великих сила. Напад у Куманову догодио се баш на дан велике војне параде у Москви којој је присуствовао и председник Македоније. Такође, Македонија подржава изградњу новог гасовода Турски ток који Руси почињу да граде. А Руси данас због кризе у Украјини више нису у добрим односима са Западом… Јасно је зашто се иако без икаквог повода, пали балканско буре барута…
Србија је у великој дефанзиви, кризи, сиромаштву, разореним друштвом и државом… Суочава се са новим изазовима. Запаљени фитиљ балканског бурета барута близу је наших граница. Југ Србије мета је Албанаца и то и не крију, а ту су и Рашка (Санxак) и Војводина. По потреби белосветских моћника увек се могу претворити у нека нова жаришта. А нисмо баш у пријатељском окружењу околних држава и народа…
Србија 1912. године и Србија данас. И тада смо били мали и сиромашни. На ветрометини великих сила. На месту судара Запада и Истока. Али имали смо онда стратегију, циљ, вољу, храброст и жељу за слободом и уједињењем. Имали смо државнике и војсковође спремне да поведу народ у бој за слободу. Данас имамо само једну жељу. Да не крену са југом Србије…
Један човек, једна нација, једна застава… Беше то 1912. мајор Војислав Николајевић.

rep-bitka-mala

Аутор: Рајко Недић

Извор: Српски глас – једине новине на ћириличном писму у Аустралији

Преузето Магацин

Advertisements

Уједињење свих Срба у једну државу дуго је био само сан српског народа са обе стране Дрине. Догађаји који су уследили убрзо након Другог балканског рата убрзали су овај процес. Нишка декларација, на самом почетку рата, јасно је одсликавала жеље и аспирације Краљевине Србије. Тежило се уједињењу свих словенских народа на балканском простору, Срба, Хрвата  и Словенаца, у једну заједничку државу. Са друге стране, као и небројано пута у нашој историји, о послератним територијама и границама питале су се пре свега  велике силе тог доба.

Ентузијазам који је на почетку Првог светског рата владао међу народима у Немачкој и Уједињеном краљевству, слике великог броја добровољаца, довољно говоре о размишљањима тих људи да је рат привремен и да ће се завршити величанственом победом управо њихове отаџбине. Након пропалог фон Шлифеновог плана који је подразумевао окупацију Париза и брзу победу Немачке, на Западу се прешло на исцрпљујући рововски рат. Сходно томе, све зараћене стране су тежиле да на своју страну привуку оне земље које нису увучене у сукоб, попут Италије, Румуније и Бугарске, како би олакшале своју позицију у даљем војевању.

Зараћене стране су се трудиле да њихове понуде, поготово територијалне, буду што примамљивије. Пре рата, Италија је била савезник са Аустро-угарском и Немачком у савезу Централних сила. Недуго пошто је Италија објавила своју неутралну позицију, силе Антанте су започелe тајне преговоре са њом. Преко својих канала, Србија је врло брзо сазнала шта се заправо збива у табору савезника, тежећи да заштити своје интересе из споменуте Нишке декларације. Поред својих представника у Лондону, Србија је лобирала и у Паризу и у Петрограду.

Италији су чланом пет уговора из Лондона понућене следеће територије: Делови провинције Далмације у њеним тадашњим границама, до рта Плоча, као и Истра. Такође, уговором је предвиђено и да Италија добија албанску луку Валону, где би имала и неку врсту протектората над Албанијом, тиме што би је представљала у међународним односима. Међутим, силе Антанте су се противиле да Италија добије целокупну Далмацију, јер је на том подручју живело свега 3 посто Италијана. Сматрано је да би се на тај начин створила клица за будући сукоб Србије и других словенских народа  са Италијом. На исту тачку уговора стављена је и примедба којом се Србији Црној Гори и Хрватској додељују територије јужно од Истре, са лукама Ријека, Сплит,  Дубровник и Котор.

Територије обећане Србији након Лондонског уговора

Истовремено Атанта је водила преговоре и са Румунијом и Бугарском. Сматрало се да би улазак Румуније у рат значајно растеретио Србију и Русију од Аустро-угарског притиска. За узврат, Банат би припао Румунији. Бугарској су нуђени делови Македоније, одузети након рата са Србијом и другим балканским земљама 1913. као и поједини делови данашње Грчке и Турске. Задатак Бугарске био је да удари на Отоманску империју и на тај начин растерети савезнике Антанте у будућој операцији према Цариграду. Српска страна је уверавала савезнике да Бугари имају другачије планове, што се на крају испоставило као тачно. Бугарска је седела на две столице, па пошто су јој Централне силе понудиле далеко веће територије Србије, прешла је на њихову страну.

Пашић и српска влада су се у почетку противили споразуму. Након потписивања Лондонског уговора закљученог 26. априла 1915. Никола Пашић је изашао пред скупштином 5. маја са поруком да се не сме напустити Нишка декларација јер је услов свих услова било препуштање делова Македоније Бугарској, на шта Пашић није био спреман да пристане. Одрицање од дела Баната такође је био камен спотицања. Поред тога и неизвесна судбина Хрватске „уверила“ је Пашића да је овај споразум неприхватљив.

Велике победе српске војске на Церу и Колубари, биле су тас на ваги који је резултирао понудом сила Антанте Србији за дoдатна територијална проширења. Након неколико преписки, 15. августа у Нишу Србији и Црној Гори обећане су следеће територије: Босна и Херцеговина, Срем до линије Драве и Дунава са Земуном и Бачком, обала Јадранског мора од рта Плоче до једне тачке десет километара на југ Цавтата са острвима  Велики Дрвеник, Мали Дрвеник, Чиово, Шолта, Брач, Јакљан и Колочеп. Сплит и Дубровик би такође припали Србији која би се одрекла делова Македоније и повукла на границу после Првог балканског рата из 1912. године уз поделу територије са Бугарском. Судбина Славоније би се одлучивала на следећи начин – ако би она била у рукама савезника на крају рата, придружила би се Србији. Оваква понуда је начелно ипак прихваћена од стране српске владе, без обзира на почетно противљење њеног премијера.

Силе Антанте су све до 1918. године биле неодлучне шта тачно радити са Аустро-угарском. Тако се 1915. године Србији нудила нејугословенска држава, уз замисао да и Аустро-угарска опстане. О Хрватској, која би такође добила територијално проширење, одлучивало би се након рата тако што би јој се припојило приморје са градом Ријеком, Крком и Рабом. Сам њен статус био је у незавидном положају јер је постајала чак и могућност да Аустро-угарска опстане, али у далеко мањем обиму. Ову тезу су заступали пре свега британски политичари, а такво је било и француско виђење послератне Европе током 1916. Такође је непозната била и судбина Словеније.

Једна од могућих француских гледишта послератне Европе

Лондонски уговор био је тајна и био би објављен тек по завршетку рата. Ратна срећа је мењала свој правац, Румунија је капитулирала, Италија је доживела катастрофалне поразе од Аустро-угара, српски народ са владом и краљем отишао је у изгнанство. Не треба пуно полемисати колико нас је коштала југословенска идеја. Људи попут Живојина Мишића од самог старта су увиђали да та идеја неће добро да се заврши. Чувене су његове речи упућене регенту Александру да „границе треба повући тамо где нам то кажу језик обичаји и традиција, јер се овако нећемо усрећити“. Могли би само да нагађамо куда би ишао српски брод да се више инсистирало на одредбама након Лондонског уговора у преговорима који су 1919. вођени у Версају.

Аутор: Вукашин Неимаревић
Извор: Српски Академски Клуб

djakovica

Аутор – Горан Киковић

ПРИПРЕМЕ ЗА РАТ

Пут до остварења националних интереса баланских држава (Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке) подразумијевао је њихово међусобно зближавање, с обзиром на међународну ситуацију почетком XX вијека. Велике силе су подијељене у два табора (Антанту и блок централних сила), а на самом Балкану дешавали су се важни догађаји. Појачан је револуционарни покрет балканских народа – Илинденски устанак, а Турска је била неспособна да реформом побољша положај хришћанских поданика. Младотурска влада, послије изведене револуције, наставља политику денационализације и угњетавања хришћанског становништва, а Балкан је подручје гдје се сукобљавају интереси Аустро-Угарске и Русије. Анексијом Босне и Херцеговине Аустрија је показала своје експанзионистичке тежње на Балкану и према Блиском Истоку тежећи да се супротстави надирању Аустро-Угарске, Русија ради на међусобном зближавању балканских народа, а балканске монахрије увиђају да само заједничким споразумом могу остварити своје претензије у односу на Турску. Те су околности убрзале преговоре између балканских држава. Основна препрека савезу балканских држава биле су српско-бугарске супротности, јер су обје земље претендовале на Јужну Србију (Македонију), у којој су водиле националистичку пропаганду и убацивале оружане комитске чете. Идеал Бугарске је тзв. санстефанска Бугарска. Србија и Грчка желе подјелу Македоније. За рат против Турске био је неопходан споразум о подјели интересних сфера, на основу кога је, послије дужих преговора, закључен Српско-бугарски савез 13. марта 1912. године. У тајном дијелу споразума предвиђена је подјела интересних сфера у Јужној Србији (Македониј) тако што је Србија признала Бугарској будуће ослобођене територије источно од ријеке Струме и планине Родопа као неспорно бугарске, а Бугарска је као неспорно српске територије признала области сјеверно и западно од Шар-планине. Област између Родопа, Шар-планине и Егејског архипелага проглашена је за спорну зону која је, у случају да због било ког разлога не може да буде аутономна, требало да се подијели линијом Крива Паланка – Охридско језеро. Пошто је уговор о подјели био непрецизан, остављена је могућност да евентуално будуће спорове арбитражом ријеши руски цар, чијој ће се одлуци обје државе покорити. Послије закључења савеза, у мају 1912. године закључена је и Бугарско-српска војна конвенција, којом се предвиђала војна сарадња у будућем рату и којом се Србија обавезала да мобилише најмање 150 хиљада, а Бугарска најмање 200 хиљада војника. Бугарско-грчки уговор о савезу закључен је 29. маја 1912. а војна конвенција 5. октобра исте године. И Црна Гора је са Бугарском закључила усмени споразум, при чему се Бугарска обавезала на финансијске субвенције Црној Гори у току трајања ратних операција. Црна Гора и Србија су закључиле политичко-војну конвенцију 27. септембра 1912. године, којом је предвиђена војна сарадња у старој Србији и на Косову и Метохији. Тиме је коначно формиран Балкански савез чији је покровитељ била Русија и који је давао реалне изгледе за ослобађање православних хришћанских народа (Срба, Бугара, Грка), али и територијално проширење балканских држава (Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке). Почетком XX вијека Турска се налазила у веома тешком положају (Илинденски устанак, Албански устанак, Младотурска револуција, Италијанско-турски рат), који су балканске државе ријешиле да искористе за остварење својих националних циљева. Зато су почетком XX вијека све балканске државе наоружавале своје армије, убрзано се припремајући за рат који је почео послије формирања Балканског савеза у јесен 1912. године. Црна Гора је у рат ступила 18. октобра са намјером да привуче што више турских снага на своје ратиште, а када је пропао последњи покушај великих сила да спријече сукоб, оне су формално заузеле став неутралности. Фактички су биле веома ангажоване, на тај начин што су силе Атантне подржавале балканске савезнике, а централне силе Турску, због чега ће Први балкански рат добити карактер међународне кризе која ће још више заоштрити односе великих сила у предвечерје Првог свјетског рата.

У рат 17. октобра 1912. године, ступиле су Србија и Бугарска, а 18. октобра и Грчка. Савезничке земље су биле добро припремљене, а у народу и војсци владао је високи морал, јер је рат схваћен као завршетак борбе за национално ослобођење балканских народа. Војске балканских савезника брзо су напредовале. Српска војска потукла је Турску на Куманову, у познатој Кумановској бици, гдје је прва српска армија у току 23. и 24. октобра 1912. године, одлучно поразила турску Вардарску армију. Кумановска битка била је одлучујућа српска побједа, послије које је била ослобођења јужна Србија (Вардарска Македонија), док се турска војска повлачила у расулу са великим губицима у људству и ратном материјалу. Сљедећу велику побједу прва српска армија остварила је у Битољској бици, гдје је Вардарска турска армија покушала да поправи тежак положај послије изгубљене Кумановске битке. Тиме су српске трупе ослободиле вардарску Македонију и преко Албаније изашле на Јадранско море. Црногорска и српска војска ослободиле су стару Србију, Косово и Метохију, а највећи дио црногорске војске био је ангажован у опсади Скадра, главног турског упориша у Албанији. Успјешно су ратовале војске Бугарске и Грчке, тако да је на захтјев Турске, уз посредовање великих сила, закључено примирје 3. новембра 1912. године. Мировни преговори су вођени у Лондону, уз намјерно турско одуговлачење.

Доласком на власт у Турској ратоборног младотурског кабинета прекинути су преговори и 23. јануара 1913. обновљена су непријатељства, послије чега су борбе вођене око опсједнутих градова Скадра и Једрена. Србија је упутила помоћ Бугарској под Једреном и Црној Гори под Скадром. Операције су престале предајом посаде Скадра 22. априла 1913. године, који је, послије одлуке конференције амбасадора великих сила у Лондону да се створи албанска држава, припао Албанији. Мир је закључен 30. маја 1913. године. Завршени Први балкански рат био је за балканске државе и народе ослободилачки и праведан.

Иако је Црна Гора прва објавила рат Турској она није имала стајаћу војску, сем неколико батаљона за обуку младића стасалих за регрутацију. Није имала ни Генералштаб, нити разрађен план за случај каквог ратног сукоба. Такав план је прихваћен тек 3. октобра 1912. године, на сједници ратног савјета. Сердар Јанко је тада предложио а ратни савјет прихватио, да главне црногорске снаге нападају Скадар и даље кроз Албанију, а помоћне да штите границу у Васојевићима и старој Рашкој. Уколико, пак, прилике дозволе, требало је и помоћне снаге да пређу у напад.

Због тога што је Скадарско језеро дијелило оперативну зону према Скадру, главне црногорске снаге су подијељене на два одреда. Први је Зетски одред, у чијем су саставу Зетска, Мјешовита, Бјелопавлићка, Никшићка и Вучедолска бригада са укупно 15.000 војника и 40 артиљеријских оруђа. Одредом је командовао пријестолонасљедник књаз Данило Петровић, а начелник штаба био је командир Јово Бећир. Други је био Примоски одред, у чијем су саставу Катунска, Ријечко-љешанска и Црмничко-приморска бригада са укупно 8 000 војника и 34 топа. Комадант одреда био је бригадир Митар Мартиновић, иначе предсједник Владе, а начелник штаба командир Лука Гојнић. Источни одред (помоћне снаге) образовале су Васојевићка, Колашинска и Дурмиторска бригада, без Језеро-шаранског батаљона. Тај батаљон и један добровољачки, формиран од устаника са десне обале Таре, сачињавали су Прекотарски одред, који је био у саставу источног одреда. Њиме је командовао командир Машан Божовић. Поред тога у састав овога одреда ушло је и шест устаничких батаљона из околине Берана под командом бригадира војводе Лакића Војводића. Тако је Источни одред имао 12 600 војника и 32 топа. Одредом је командовао Јанко Вукотић, а начелник штаба био је командант Мило Матановић.

Турци нијесу имали офанзивних намјера према Црној Гори, за њих је посебно била важна одбрана Скадра. У жељи да заплаши балканске земље, Турска је још у септембру 1912. године објавила дјелимичну мобилизацију, а општу тек 2. октобра. Турци су имали око 13 600 војника и 96 топова и око 2 000 албанских добровољаца башибозлука. Корпусом турских трупа командовао је Хасан Риза-бег, врло способан официр, који је током кратке владавине Младотурака био генерал. У Метохији и Васојевићима и дијелу старе Рашке Турци су имали: 21. дивизију, по један пук из 11. и 20. дивизије и још неке мање јединице са око 14 000 војника, 17 митраљеза и 54 топа. У градовима било је: у Пећи 2 000 војника, Плаву 2 400 војника, Гусињу 2 400 војника, у Беранама 2 900, Бијелом Пољу 2 450 турских војника док у је Ругови било 1 200 припадника албанских добровољаца. Уз турске снаге дјеловале су и добровољачке шиптарске-башибозлучке јединице које су имале око 10 000 војника. У Пљевљима је било стационирано око 1 500 турских војника и нешто башибозлука. Свим снагама, оријентисаним према Црној Гори, командовао је генерал- потпуковник Махмут Хајрет-паша са сједиштем у Пећи.

РАТ ПРИЈЕ РАТА

Горњовасојевићка бригада односноњен Шекуларско-трепачки (неки га називају и Трепачко-шекуларски) батаљон налазио се стално на граници према Турској, до Балканских ратова, и како рече Марко Обрадовић на одру Милу Кењићу, „а као сусед крволочним Руговцима и Рожајцима, може се рећи да никада није био на миру, већ стално на опрезу и у приправности“. Често су Шекуларци имали размирице и крваве обрачуне са Руговцима, који су имали подршку пограничних турских јединица, око богатих пашњака и ливадâ на Мокри и Шекуларској ријеци. Поготово су они често и жестоко упадали на шекуларску територију, палили имовину, пљачкали, убијали немоћне, плијенили оно што је било највредније за опстанак народа, стоку. Сукоби су бивали жешћи и крвавији после доласка на власт Младо-Турака 1908. године.

За вријеме Беранско-мојковачке буне отпочеле су борбе око Пољâ Колашинских, Мојковца и у Беранској нахији и када су муслиманске нерегуларне јединице, подржане мјесним турским гарнизонима, удариле прије почетка Првог балканског рата и огњем и мачем попалиле сва српска села у турској граници око Пољâ, Мојковца и у Беранској нахији и немилосрдно убијале, клале онамошњу српску нејач, имовину уништавале и пљачкале, и уз муслимане из Берана и Рожаја, потпомогнуте злим Руговцима, подржани редовном турском војском ударили десном обалом Лима на села Доњу Ржаницу, Загорје, Дапсиће и Полицу, Мило Кењић није могао као Србин да остане равнодушан, већ је на своју руку са својим батаљоном прискочио у помоћ својој браћи у невољи.

Шекуларско-трепачки батаљон, предвођен Милом Кењићем, зауставио је и чак с тог подручја протјерао пљачкаше и убице дубоко иза турске границе. Искористивши такво стање, дефанзиву и конфузију, предузео је још један веома храбар потез: ударио је на турске карауле према Беранама, попалио их и порушио, заплијенивши при том и значајну количину оружја и опреме, која ће у наредним операцијама итекако бити од велике користи. Замало да није дошло до потпуног преласка границе и ступања у борбу обје бригаде Колашинске и Горњовасојевићке. „Срећом, дође министар војни Јанко Вукотић, те нареди да се војска одмакне од границе. Потом се Вукотић чуо са Џавид-пашом, турским изаслаником, те се успостави ред, а Турци свим устаницима плате одштету. И то богато“. Интересантно је да неки писци, пишући о овим догађајима, овај потез Мила Кењића и његовог батаљона помињу као да је ово само неважна епизода, што је још један игнорантски однос према племену Шекуларском, које има стару, славну и часну историју и која је за свако поштовање и уважавање.

Прије ових догађаја Црногорска Влада била је завела веома строг режим одржавања реда и мира на граници према од Турака окупираним територијама, плашећи се да је још и не окриве за нарушавање ионако крхког мира и изврше одмазду. Преко свог пограничног комесара затражи прецизан одговор о збивањима на граници. У писму, које је упутио Милу Кењићу, погранични комесар каже: “Аферим ти, јуначе, када си без одобрења краља Господара објавио рат Турској.“ У писму наређује да му се достави извештај са тачним назначењем, гдје се налази батаљон? По куриру је одговорио да комесара усмено извијести о сљедећем: “Пера, мастила и хартије немам, а када се куће пале и српска дјеца убијају, војници не траже дозволу да ли ће им поћи у помоћ?“

Знао је Мило Кењић да овакав одговор неће бити по комесаревој вољи и да може да буде позван на одговорност, али знао је и то да ће га његови наставници Јанко Вукотић, који је тада био министар војни, и особито Радомир Вешовић узети у заштиту. Како пише Милутин Ј. Фолић: “Вешовић је веома строго поступао према свима који су кршили државне законе и изрицао је строге казне из своје надлежности.“ Вешовић је по наређењу министра војног Јанка Вукотића почео неупадљиве припреме за будући рат. Грађени су путеви и мостови. У Штаб Горњовасојевићке бригаде тајно су допремљена два далекометна топа са комплетним ратним прибором. То су биле правцате грдосије, до тада невиђене на овим просторима.

Шекуларско-трепачки батаљон је узео огромни удио у изградњи путева и мостова за допрему ратног материјала. Познати су тзв. “Вешовићев пут“ према Рмушима и даље према Мокрој – пут преко Приједола до Сјекирице. Топови су 15. септембра допремљени на ту планину. За њих је грађен пут преко Сеоца, Бâља и Пишева, што се тада сматрало правим грађевинским подвигом, јер је изграђен за врло кратко вријеме и по веома неприступачном терену. Пут су градили они људи који су знали шта значи тај пут за будуће ратне операције за слободу, која треба да дође – не сâма, него борбом, радом, трпљењем, мучењем и уз много жртава. Војска је те топове допремила врлетним стазама тако трасираним правцем до врха Сјекирице.

 Почетком августа 1912. године дошло је до побуне у Доњој Ржаници и оружаних сукоба са турским јединицама. Народ и добровољци су тих дана извршили напад на турске карауле изнад Југовина, у Виницкој, на Навотини, Ржаној и другим мјестима, и том приликом ликвидирали низамске посаде, чиме је граница према Црној Гори била отворена. Ову акцију помагала је Црна Гора, послије чега су ради договора о даљим акцијама са првацима Доњих Васојевића, у Трепчу дошли Јанко Вукотић, војвода Лакић Војводић и ђенерал Радомир Вешовић. Доњовасојевичке прваке предводио је бригадир Авро Цемовић.

Турске власти одмах су предузеле акције како би угушили побуне. Нихове јединице су упале у оближња села (Доњу Ржаницу, Пешца, Буче), чинећи страховити терор над православним српским становништвом, вршећи пљачку имовине и паљевину кућа. Истовремено су и Муслимани из Бихора и Рожаја и Шиптари из Метохије и Ругове напали катуне од Мокре до Турјака и на Полици. Уништавали су све што се могло уништити. Борбе су вођене два дана на подручју од Полице до Калудре. Непријатељске снаге су биле далеко надмоћније, те су устаници морали да се повуку на црногорску територију и планине са лијеве стране Лима. Том приликом Турци су попалили многа села (Бабино, Драгосаву, Горажде, Маште, Тмушиће, Будимљу, Пешца), па школу и манастирске конаке, а сам манастир Ђурђеве Ступове су опљачали. Турци су појачали своје снаге јединицама 21 низамске дивизије, којом је командовао Џавид-паша. Ове јединице наставиле су угушивање побуне. Овај догађај у народу је познат као Беранска буна. Стање није дуго остало мирно, јер ће исте године доћи до војне интервенције Балканских држава против Турске у Балканском рату. Као што је већ казано Балканске државе су склопиле савез за рат против Турске а тај савез је за православно хришћанско становништво у неослобођеним крајевима значио позив у борбу за коначан обрачун са турском тиранијом. Многи народни прваци који су због своје активности били присиљени да живе на територији Црне Горе, враћали су се у своја мјеста и предузимали иницијативу у организовању добровољачких чета за борбу против Турака. Црна Гора је почела отвореније да помаже народни покрет за ослобођење у Доњим Васојевићима дајући оружје и муницију устаницима. Из Берана ишле су бројне добровољачке групе и чете у Андријевицу, гдје им је црногорска команда давала пушке “московке“, добијене из Русије, муницију и другу опрему. Тадашња црногорска влада преко Лакића Војводића приступила је у Доњим Васојевићима организовању добровољачких батаљона. Том приликом формирано је шест батаљона, њихови комаданти су били: Поличког – Вукота Пантовић, Будимског – Вуко Дабетић, Доњоржаничког – Симо Чукић, Бучичко-виницког – Мило Саичић, Лужачког – Маријан Вуковић и Горњосељског – Томаш Пешић. Батаљони су носили црногорске ратне заставе и барјаке. На дан објаве рата Турској батаљони су били на окупу и држали турски гарнизон у Беранама у опсади. Батаљони су одмах стављени под команду војводе Лакића Војводића, који је преко Авра Цемовића спроводио сва наређења на територији Беранске нахије и Доњих Васојевића. Још 1910. године на територији Црне Горе биле су формиране четири дивизије: Колашинска и Васојевићка бригада чиниле су Колашинску дивизију на чијем челу је био сердар Јанко Вукотић. Комадант Васојевићке бригаде био је ђенерал Радомир Вешовић. У њеном саставу било је шест батаљона: Љеворечки, Краљски, Андријевички, Велички, Полимски и Шекуларско-требачки, као и једна брдска батерија са четири топа и Коморски батаљон.

УЛОГА ИСТОЧНОГ ОДРЕДА И ДОБРОВОЉАЦА У ОСЛОБОЂЕЊУ СТАРЕ СРБИЈЕ

Источним одредом је командовао Јанко Вукотић, сердар који је важио за једног од најспособнијих црногорских бригадира и официра. Он је имао прецизне податке о јачини турских снага и због тога је закључио да би офанзивним дејством свога одреда не само најбоље обезбиједио позадину главних снага на скадарском правцу него и ослободио неослобођени дио пљеваљског, сјеничког и пећког санџака и остварио спајање са српском војском на тим правцима. Стога је одлучио да са главнином одреда, Колашинском и Дурмиторском бригадом, крене према Мојковцу. Прекотарски одред се оријентисао на рушењу утврђења на Тари и нападу ка Пљевљима, док Васојевићки добровољачки батаљони блокирају Беране, а Горњовасојевићка бригада да посједне гранични фронт од Гребена и Виситора преко Чакора до планине Мокре. Главнина одреда Колашинске и Дурмиторске бригаде стигла је 9. октобра у Штитарицу, а сердар Јанко Вукотић позвао турског команданта Мојковца да се преда, гарантујући му да ће част и живот свих турских официра и војника бити осигурани. Турски командант није прихватио понуду, па је око 10 часова отпочео напад. Борбе су потрајале до предвече, када су се турске снаге повукле ка Бијелом Пољу, Јанко Вукотић је тада извијестио врховног комаданта да му се “официри и трупе инзванредно понашају.“

Сјутрадан 10. октобра јединице су ослободиле Шаховиће и наставиле продор према Бијелом Пољу. На прилазима овом граду грађани су изашли да поздраве црногорске снаге и команданта Вукотића, гдје су му предали писмену понуду о предаји града. Вукотић је понуду прихватио, али је при том био веома обазрив. Био је потпуно у праву, јер када су сјутрадан предњи дјелови његових бригада пришли граду, на њих је отворена снажна ватра. Вукотић је тада наредио да бригаде пређу у напад. Три батаљона (Колашински, Доњоморачки и Дробњачки) прегазила су Лим, иако је вода војницима била до изнад појаса и пожурили уз шумовите обронке Оброва. Изненађени таквом брзином и одлучношћу црногорске војске, Турци су убрзо напустили то узвишење, које потпуно доминира градом.

Тиме је била ријешена судбина турске посаде и око 16 часова Бијело Поље је било ослобођено. Источни одред је потом имао повољне изгледе за шире захвате у пљеваљском и сјеничком Санџаку. Међутим, командант одреда Јанко Вукотић добио је наређење краља Николе: “…мимо Бијелог Поља ни корак даље у Санџак“, макар све вароши слале депутације за предају. Иако је Прекотарски одред био порушио пограничне карауле на Тари и кренуо ка Пљевљима, наређење је било извршено и на заузетим положајима постављена су утврђења. Главнина Источног одреда задржала се у Бијелом Пољу неколико дана ради разоружавања муслимана, организовања власти и прикупљању добровољаца.

На простору Васојевића стање српског православног живља, као што је већ речено, уочи Првог балканског рата било је веома тешко. На свом овом простору долази до појачане активности хајдучких чета, а путеви од Пештера, Рожаја и Пећи ка Беранама постају све несигурнији за турске караване који су преносили робу. Српски народ Доњих Васојевића и цијеле Лимске долине одбијао је послушност и давање разних дажбина. Многи су прелазили црногорску границу и набављали оружје за последњи обрачун са Турцима. У таквој ситуацији Турска је појачавала своје гарнизоне у свим пограничним рејонима, па и у Беранама, као и низамске посаде по селима и граничним караулама. Истовремено, турске власти су упорно припремале муслиманско становништво из Бихора и Рожаја као и Шиптаре из Метохије да на сваки миг изврше напад на српска села у Доњим Васојевићима и свој Беранској нахији.

Сви добровољачки батаљони из Беранске нахије ушли су у састав Источног одреда. Источни одред се у то ријеме налазио у Колашину и имао је задатак да уз помоћ Полимских устаника и добровољаца ослободи Пљевља, Бијело Поље, Беране, Плав и Гусиње. Одред је успјешно оперисао према Мојковцу и Бијелом Пољу. Да би спријечили продор Дурмиторске и Колашинске бригаде у Беране, Турци су појачали истурене положаје на Тифрану и Јејевици. Андријевичка бригада за то вријеме је чувала и затварала пролаз према Чакору, Плаву и Гусињу, док су добровољачки батаљони из Беранске нахије држали у блокади Беране, како Турци не би могли изаћи из града.

Прије него што су ове јединице стигле до Берана, добровољачки батаљони су покушали да освоје утврђена мјеста – Тифран и Јејевицу али безуспјешно, јер је беранским Турцима стигла помоћ из правца Рожаја и Ругове. То појачање од три хиљаде Шиптара било је далеко бројније од снага Поличког и Будимског добровољачког батаљона, који су на овом терену пружали отпор. Турци су успјели да продру у Беране, при чему су успутно спалили Дапсиће. На Вукашиновића локви, гдје су 13. октобра вођене борбе против Турака, погинуло је 10 Дапсићана, добровољаца из састава Будимског добровољачког батаљона.

Тифран и Јејевица су била главна турска утврђења, гдје се налазило пет батаљона турске војске са четири топа, док је на Јасиковцу било 12 топова. Укупне турске снаге у Беранама износиле су, према подацима које је објавио истраживач Митар Ђуришић, око шест хиљада војника.

Дјелови Источног одреда стигли су у непосредну близину Тифрана и Јејевице 15. октобра. Послије једночасовне борбе ова утврђења су освојена и турске снаге су се повукле према Јасиковцу. Истог дана увече грађани Берана су тражили од турске команде да преда град. Комадант је одбио предају. Међутим, видјевши да је свака даља борба узалудна, Турци су ноћу између 15. и 16. октобра почели да бјеже из града, преко Дапсића и Заграђа пут Рожаја. Устанички добровољачки батаљони са десне стране Лима напали су Турке и успјели да један дио њихових снага заробе. Том приликом је заплијењено много ратног материјала. Ипак, већи дио турских снага је успио да се извуче према Рожајама. Артиљеријско утврђење на Јасиковцу је било освојено 16. октобра, чиме је Беране коначно ослобођено од Турака. У ослобођени град дошао је комадант Јанко Вукотић.

Док је Источни одред водио борбе за ослобођење Бијелог Поља и Берана, Андријевичка бригада је запосјела истурене положаје према Пећи, Плаву и Гусињу. Овој бригади је пошло за руком да заузме утврђене висове: Гребен, Виситор и Мокру, чиме су створени врло повољни услови за даље борбе на том сектору. Пораз Турака у Беранама, на Виситору, Гребену и Мокропј указивао је да су снаге Источног одреда и Полимских устаника велике. Турцима су биле јасне намјере црногорске војске па су вршили даље концентрације својих jединица за одбрану Плава и Гусиња и Метохије.
Одмах послије ослобођења Берана, командант Источног одреда Јанко Вукотић упутио је као појачање Васојевићкој бригади Горњосељски и Бучичко-виницки добровољачки батаљон на Мокрој, а након два дана Горњоморачки и Планинско-пивски батаљон према Плаву. Наредбом комаданта Источног одреда од добровољачких батаљона формирана је 18. октобра Беранска бригада која је имала око 3 200 бораца. За комаданта бригаде постављен је бригадир Авро Цемовић.
Источни одред затим наставља здружене операције према Метохији. Јединице су наступиле у три правца. Покрет јединица отпочео је увече 18. октобра. Правцем Беране-Рожаје-Пећ наступала је Беранска бригада, чије су јединице 26. октобра ослободиле Рожаје, а 28. октобра водиле борбу на Штедиму, гдје су имали бројне жртве. Код Штедима је у састав ове бригаде дошао Горњосељски батаљон. Правцем Беране-Морка-Ругова-Пећ наступа главнина Источног одреда. На том су правцу раније 16. октобра, Велички и Шекуларско-требачки батаљон послије жестоких борби освојили утврђене турске карауле. Јединице Васојевићке бригаде наступале су правцем Андријевица-Плав-Богићевица-Дечани. Уз жестоке борбе они су 19. октобра ослободили Плав, а 20. октобра Гусиње.

ГОРЊОВАСОЈЕВИЋКА БРИГАДА У ПРВОМ БАЛКАНСКОМ РАТУ

Горњовасојевичком бригадом командовао је командир Радомир Вешовић. Она је, као што је већ казано, имала шест батаљона и њен задатак је био да запосједне гранични фронт од Гребена и Виситора преко Чакора до планине Мокре и тако затвори правце којима би Турци могли да угрозе Андријевицу и унутрашњост Црне Горе. Деветог октобра отпочело је пушкарање на читавом фронту према Плаву. Виситор је нападнут и Васојевићка бригада је тиме добила сигуран ослонац у обезбјеђењу Андријевице. 12. октобра Турци су направили испад у правцу Мурине, али су противнападом одбијени. Наредног дана, око 11 часова, главнина Васојевићке бригаде је од Мурине прешла у напад. Три и по часа је вођена борба у рејону Пепића, док није заузета и посљедња турска караула. Снаге ове бригаде надирале су према Плаву и ломиле отпор једне по једне турске карауле. Овладавши Гребеном и Виситором Васојевићка бригада је знатно скратила свој фронт и запосјела објекте, који су могли да послуже као ослонац за одбрану Црне Горе на том правцу. 15. октобра црногорске снаге избиле су на Сјекирицу, а турске снаге су тога дана продужиле нападе ка Приједолу и Шекулару. Стога је покрет васојевићких батаљона настављен без задржавања. Рано изјутра 16. октобра предузет је напад на планину Мокру. Турци су ту имали јаке отпорне тачке око граничних караула на Кукаљском врху, Планиници, Ваганици и још неким узвишењима. 16. октобра су црногорске снаге потиснуле Турке ка Брезојевици, коју су претходног дана Турци спалили. Пошто су Беране ослобођене 16. октобра Турци су страховали да ће након пада Берана црногорске снаге угрозити Метохију. 18. октобра Васојевићка бригада је овладала и новим турским положајима натјеравши непријатеља да се повуче у Плав. Пошто су закључили да не могу више бранити ни Плав, Турци су се 18. октобра увече повукли преко Бабиног поља ка планини Богићевици. Васојевићка бригада је тако ушла у варошицу без борбе.

Убрзо затим код команданта бригаде стигла је делегација Гусињана и извијестила га да се Гусиње неће бранити. 20. октобра дјелови Васојевићке бригаде ушли су и у ову варошицу. Тако је бригада коначно овладала и линијом Гусиње-Плав-Чакор-Мокра планина и отворила пут ка Пећи и Метохији. Комадант Источног одреда Јанко Вукотић је честитао команданту бригаде Радомиру Вешовићу на постигнутом успјеху, а краљ Никола извијестио да су се Васојевићка бригада и њен командант Вешовић у дотадашњим борбама држали тако да се “храбрије могло није.“ Радомир Вешовић је, по наређењу министра војног Јанка Вукотића, почео неупадљиве припреме за будући рат. Грађени су путеви и мостови. Да поновимо још једном: у Штаб Горњовасојевићке бригаде потајно су допремљена два далекометна топа са комплетним ратним прибором. То су биле правцате грдосије, до тада невиђене на овим просторима.

Први пут топови са Сјекирице су дејствовали када је турска војска надирала према Шекулару преко Барица. О том догађају у својим биљешкама командант једног од батаљона у саставу Горњовасојевићке бригаде Мило Кењић пише: “Турци су напали Велички батаљон 2. 10. рано ујутру који су посиједали положај: Ваганицу, Планиницу и Нишавин Гроб и одбацили га на Штитску Главу и Приједолску Ћафу. У исто вријеме Турци су са утврђених положаја и караула на Мокри пл. предузели напад и покрет за Шекулар палећи сијена шекуларска низ Барице у правцу с. Рмуша. На излазу шуме у штитске ливаде зора је свићала. Командант бригаде наредио је те батаљон Шекуларско-трепачки топове за вучу уступи Краљском, а овај се прикључио батаљону Величком за напад. Наређено је шестој Радмужичкој чети Шекуларско-трепачког батаљона, под командом по-ручника Вукашина Лекића, те је пошла за Шекулар најпречим беспутним тереном са трком војника прескачући литице и гудуре Приједолске Главе, Приједолом, пространом шумом пл. Брајеницом, прешавши простор обичним ходом више од три часа. Чета се за непуна пола часа нашла пред улазом у с. Рмушима, отворила брзу паљбу на наступајућег непријатеља уз подршку наше далекометне артиљерије са Сјекирице под командом арт. поручника Вукашина Лекића. Непријатељ је сузбијен и повраћен на полазне положаје уз знатне губитке“.

Ови топови су дејствовали у борби против Турака и приликом ослобађања Плава и Гусиња и висова на Чакору. Својим разорним дејством у Првом балканском рату били су ударна снага Горњовасојевићке бригаде.

Горњовасојевићка бригада односно њен Шекуларско-трепачки батаљон, извршавајући наредбу Више команде, отишао је најтежим и најопаснијим правцем низ Ругову, где се сукобљава са добро наоружаним и организованим Арнаутима. Добро је знао све њихове “марифетлуке“, стазе и богазе руговске, па је без имало застоја и без губитака сломио њихов отпор. Руговци су потпуно разбијени, било је доста убијених и заробљених. Шекуларско-трепачки батаљон први улази у Пећ, где су им у Пећкој патријаршији Срби и свештенство приредили величанствен дочек. Не часећи ни часа Кењић иде према Дечанима и ту се спаја са својом бригадом и усиљеним маршем, под непрекидном жестоком борбом, напредује према Ђаковици, гдје се сусреће са српском војском. Уз огромно одушевљење и изливе радости сусреле су се двије братске српске војске, којима је то био први сусрет на ослобођеној територији у петовјековном ропству.

У операцијама црногорске војске током балканског рата одређена улога је припала и становништву новоослобођених територија. Став становништва је био различит. Црногорско и српско становништво, организовано у добровољачке батаљоне и одреде, активно је учествовало, заједно са црногорском војском, у рату за ослобођење својих територија. То је био побједоносни завршетак њихове национално-ослободилачке борбе.
При ослобађању Плава и Гусиња са околином, као и Метохије, дошла је до пуног изражаја особеност у ставу тамошњих Муслимана и Албанаца према ширењу Црне Горе на те територије. Помажући регуларну турску војску, овде је дошло до масовног учешћа башибозлука у одбрани ових територија. Прваци, Риза-бег и по злу чувени Бајрам Цури, окупили су око три хиљаде качака и, ношени вјерским фанатизмом, били спремни да се и даље боре, упркос очигледном поразу. Они су били организатори и носиоци узалудног отпора црногорској војсци, да у свом побједоносном ходу ослободи од Турака територије од Рашке области до Метохије.

“У ставу муслиманског и албанског становништва новоослобођених територија према Црној Гори, у периоду њеног територијалног ширења, а дијелом и касније, важну улогу имала је и мисија црногорске војске, њено понашање, особито став њенога командног кадра, као и мјере које су предузимане да се одмах по посиједању тамо обезбиједе ред, лична и имовинска заштита… Непосредно по ослобођењу у тим крајевима је образована привремена црногорска администрација. Она је, иако са недостацима, доста успјела у одржавању новог стања на запосједнутој територији. Она је, у име краља Николе, становништву саопштила увођење новог стања и указала на обавезу да се поштује.
Запажена је политика придобијања првакâ, нарочито угледних Муслимана и Албанаца, најчешће путем поклона, даривањем титула или звања. Посјетама краљу и удостојавањем краљеве пажње и милости. Овим путем се брже и лакше учвршћивала нова власт, а и обезбјеђивала толерантност и расположење становништва у новим крајевима. Посебне мјере предострожности (против евентуалног отпора) биле су привремено наоружавање тамошњег црногорског и српског живља, разоружавање муслиманског и албанског и слање појединаца у таоце…
Већина црногорске војске придржавала се краљеве прокламације и наредби команданата о дисциплини, хуманости и правичном односу према становништву ослобођених територија. То се испољило и у односу на ратне заробљенике и оне који су се предали или мирно дочекали црногорску војску. Над њима, у принципу, није вршено насиље. Тиме се знатно одступило од уобичајених појава, које су пратиле раније посиједање територија, као и неких навика у претходним биткама и ратовима (сјечење глава и носева, убистава, масовне пљачке и др.)“

Без обзира на сва упозорења и пријетње мање групе и појединци нијесу презали од насиља. То су чинили они из пограничних црногорских области, из сусједних села која су често страдала од Турака и њихових помагача. Нијесу могли да се обуздају, а да се не освете.

Велики проблем је било разоружавање. Првих неколико дана по ослобођењу Пећи, у овој вароши је предато 1 979 пушака, девет разних система, највише “маузер“-а 622. У Ђаковици је у току прве седмице ослобођења прикупљено 490 пушака, од којих 290 система “маузер“. Разоружавање је текло споро и са доста проблема и није прикупљено ни половина од укупног броја наоружања. Јавља се отпор разоружавању. Наставља се ранија појава одметање у качаке. Ови чак нападају војску и жандармерију при уласку у села и при претресу кућâ. Отпочињу гоњења и убијања одметникâ, хватања, предавања војним судовима и прва појединачна стријељања. У села залазе одреди војске и жандармерије, понекад и са топовима.

Упркос бројним тешкоћама и проблемима Горњовасојевићка бригада је на висини задатка, остаје са својим Шекуларско-трепачким батаљоном у Ђаковици, успоставља српску власт и одржава ред и мир. Напомињемо да је командант у Метохији био Радомир Вешовић са Горњовасојевићком бригадом, у чијем саставу је био Шекуларско-трепачки батаљон, који је и овдје, као у многим другим ситуацијама, извршавао најтеже и најкомпликованије задатке.

На фронту према Скадру и његовом спором освајању ишло је доста тешко, па позову Вешовића да им притекне у помоћ. У Метохији је оставио Мила Кењића и два батаљона, а са осталим из Горњовасојевићке бригаде, гдје су били и борци из Шекуларско-трепачког батаљона, оде на скадарску кланицу. “Након извјесних краћих припрема и изучавања прилика, добијем најтврђи и најопаснији положај – Велики Бардањолт, којег, послије тродневне крваве борбе (25. 26. и 27. јануара) заузмемо с губицима 50% – у нижим, и 36% – у официрским чиновима. И сам, предводећи два од седам јуриша, био сам двапут рањен.“

У даљем наступању ове јединице су 30. Oктобра, заједно са српским јединицама, ослободиле Пећ, па је одлучено да се настави покрет према Дечанима. Из дневника бригадира Радомира Вешовића сазнајемо да је он жарко желио да са својом бригадом ослободи то значајно историјско мјесто, јер су се Васојевићи као усијана вулканска лава из своје колијевке ширили ка Лиму и низ Лим, ка Тари и низ Тару, до Кома и преко Кома, не освајајући туђу већ ширећи своју територију, сударајући се са најљућим турским и арнаутским злицама, ишли су у сусрет Старој Србији, Метохији и Косову. То њихово Косовско опредјељење сликовито је нагласио Марко Миљанов када је себе и остале војводе назвао обичним, а Миљана Вукова косовским војводом. Како пише Добрило Аранитовић и војвода Лакић Војводић је послије ослобођења Метохије био заповједник ове области и столовао је граду Пећке Патријаршије, а ђенерал Радомир Вешовић одстојао прву слободну литургију у Високим Дечанима послије кнеза Лазара. Историјска судбина Васојевића да, “Онамо намо“ они први закораче и да остарјели краљ – пјесник (Никола) своју жељу “да виђу Призрен“ и Дечане оствари тако што их је 1912. године, видио најприје васојевићким очима. Бригадир Радомир Вешовић је, на име по ослобођењу Дечана 22. новембра, добио задатак да шаље извиђачке одреде ка Ђаковици. Главнина бригаде са ојачањима напала је Ђаковицу са сјевера и убрзо браниоце натјерала да напусте ивицу насеља и повуку се у варош. Мјештани су се предали, а највећи дио посаде се повукао. Тако су у Ђаковицу истовремено ушле и црногорска (Васојевићка бригада са дјеловима Колашинске), и српска војска (дјелови Дринске дивизије II позива). Бригадир Вешовић, који је у варошицу ушао прије команданта Дринске дивизије, пуковника Пауновића, поставио је обласног управитеља, предсједника обласног суда и шефа полиције, а пуковник Пауновић – кад је пристигао са својим трупама – именовао је и предсједника Општине. Када су у Ђаковицу пристигли бригадир Јанко Вукотић и генерал Михаило Живковић, споразумјели су се да српска војска држи дио варошице на десној, а црногорска на лијевој обали Кремне. Овим операцијама Источни одред је успјешно завршио ослобођење свих неослобођених крајева и Метохија је припала Црној Гори, а Косово Србији. Оствариле су се тежње генерација српског народа да се ослободе од турског ропства. То је пошло за руком оној генерацији официра и војника, која је послије 500 година робовања под Турцима запалила “свијећу слободе“ у Високим Дечанима. Током новембра су Дурмиторска и Колашинска бригада преко Албаније пошле ка Скадру у састав Зетског одреда, а почетком јануара 1913. године и Васојевићка (Андријевичка) бригада. Ова бригада је учествовала у борбама на сектору Бардањолта све до ослобођења Скадра 24. априла 1913. године.
У Првом Балканском рату са подручја Васојевића погинуло је 11 официра и 401 подофицир и војник, док је рањено 1080 бораца. У овом рату коначно је остварена тежња српског православног становништва овога краја за коначним ослобођењем и присједињењем Црној Гори.

ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА

Батрић Маријановић, “Васојевићки главари“, Подгорица, 1929.

Милутин Лазаревић, “Други балкански рат“, Београд, 1955.

Душан Вулетић, “Полица код Берана“, Београд, 1998.

Миодраг С.Јоксимовић, “Село Буче са родословом Јоксимовића (1695-
1998)“, Београд, 1998.

Петар В.Божовић, “Свијетли гранити“, Подгорица, 2001.

Радомир П.Губеринић, “Буне у Васојевићима“, Београд, 1996.

Благоје Шарић-Горан Киковић, “Мило Кењић за слободу и уједињење
српскога народа“, Подгорица, 2010.

Митар Ђуришић, “Ђенерал Радомир Вешовић у ратовима за
слободу“, Андријевица, 2005.

Горан Киковић, “Развој просвјете и школства у Доњим
Васојевићима“, Беране, 2008.

Миодраг С.Јоксимовић, “Народна војска Васојевића
(1858-1918)“, Подгорица, 1997.

Миомир Дашић, “Ровца код Берана“, Подгорица, 2008.

Алија Матовић, “Рожаје и околина – људи и догађаји“, Рожаје, 2009.

Благоје Шарић, “Историјске стазе Шекулара“, Бијело Поље, 2005.

Миомир Дашић, “Шекулар и Шекуларци од помена до 1941.године“,
Подгорица, 2006.

Радомир П.Губеринић, “Младотурски злочини у Полимљу
(1908-1912)“, Београд, 2004.

Радомир П. Губеринић, “Документа о Васојевићкој области (1861-1912.)“
Београд, 2001.

Чедомир Лутовац, “Дапсиће кроз историју“, Дапсиће, 2009.

Аутор – Горан Киковић

Извор – http://www.velika.me/

7434716_origОвих дана обележава се сто година од Првог балканског рата и ослобођења Старе Србије и Вардарске Македоније од турске власти. Под Старом Србијом, према Цвијићу, подразумева се Рашка, Косово и Метохија и Скопско-тетовска област. Стогодишњица ослобођења Старе Србије је велики историјски догађај који заслужује да буде достојно обележен. После више векова ослобођена су од Турака главна средишта старе српске државе а српски народ од вишедеценијског насиља и терора. Ослобођење Старе Србије се доживљавало као тријумф српске ослободилачке идеје, у чијем средишту је била косовска мисао.

Први балкански рат (1912 – 1913) био је ослободилачки рат, који су водиле, уједињене у четворни савез, балканске државе Србија, Бугарска, Црна Гора и Грчка с циљем ослобођења својих националних територија од турске власти. Црна Гора је 9. октобра објавила рат Турској, док су Србија, Бугарска и Грчка то учиниле 17. октобра 1912. године. Рат је трајао до 30. маја 1913, када је у Лондону закључен уговор о миру.

Према Старој Србији и Вардарској Македонији српска и црногорска војска су наступале у шест борбених групација. Ударну снагу чинила је Прва армија под командом регента Александра Карађорђевића, која је однела одлучујућу победу у Кумановској бици 23. и 24. октобра 1912. На левом крилу Прве армије налазила се Друга армија под командом генерала Степе Степановића, а на десном крилу Трећа армија под командом генерала Божидара Јанковића која је ослободила Косово. Ибарска војска под командом генерала Михаила Живковића ослободила је Нови Пазар и Косовску Митровицу и наступала даље према Метохији. Јаворска бригада под командом потпуковника Миливоја Анђелковића Кајафе наступала је према Сјеници, Пријепољу и Пљевљима.

balkanski_ratИсточни одред црногорске војске под командом генерала Јанка Вукотића наступао је, са својом главнином, из Горњег Полимља према Метохији, док су мањи делови наступали у правцу Пљеваља и Бијелог Поља. Овај одред је 30. октобра ослободио Пећ, а у садејству с деловима Дринске дивизије другог позива 4. новембра заузета је и Ђаковица. Источни одред су чиниле колашинска, дурмиторска, доњовасојевићка и горњовасојевићка бригада.

Горњовасојевићком бригадом је командовао потпуковник Радомир Вешовић. Бригада је у свом саставу имала шест пешадијских батаљона: љеворечки, краљски, требачко – шекуларски, полимски, андријевички и велички. Бригада је имала и коморски батаљон и батерију од четири спорометна топа италијанског порекла, калибра 75мм. Бројно стање бригаде било је око 3.000 војника.

Фронт напада Горњовасојевићке бригаде протезао се од планина Гребена и Виситора преко Чакора до Мокре. Бригада је отпочела напад 9. октобра. Вођене су жестоке борбе на целом фронту напада, а нарочито на Мокрој, где су 16. октобра у поподневним часовима освојене све отпорне тачке и турске карауле, да би наредних дана наставила офанзивна дејства према Плаву и Гусињу, који су ослобођени 18., односно 19. октобра. Тако је Горњовасојевићка бригада за само десет дана, од 9. до 19. октобра 1912. ослободила сва места која су Црној Гори припала још на Берлинском конгресу, али су касније отпором Албанске лиге 1879. и поразом црногорске војске на Новшићу остали под турском влашћу све до 1912. године.

Srpska_vojska_u_Albaniji_1912Значајан допринос у оствареним успесима Горњовасојевићке бригаде у првој фази операција дао је и Велички батаљон, којим је командовао мајор Костадин Микић. Овај батаљон је имао укупно 300 бораца, са три чете:

 -чакорска, командир потпоручник Милић Радуловић;

– ваганичка, командир потпоручник Милован Гојковић, а после његове погибије 16. октобра 1912. – поручник Михаило Јанковић; и,

– иванпољска, командир потпоручник Радосав Вучетић.

Батаљонски барјактар је био Радуле Гојковић, а четни барјактари Милован Микић, Филип Кнежевић и Зарија Радевић. У борбама на Мокрој, Ваганици и Богићевици погинуло је или умрло од последица рањавања 20 бораца Величког батаљона, а рањено 27 бораца. Погинули су: ,водник Арсеније Живаљевић,Шпиро Микић,редов Спасоје Живаљевић,редов Мило Стешевић,редов Никола Лакићевић,редов Вучета Вучетић,официр Бацо Јокић,командир ваганичке чете потпоручник Милован Гојковић,редов Милутин Поповић,редов Милован Живаљевић,редов Васо Огњановић,редов Лало Булевић,редов Лука Бошковић,водник Никола Радевић,редов Радосав Вуковић,редов Ратко Јокић, и барјактар ваганичке чете Милован Микић.

Официр Јањо Поповић, батаљонски свештеник Саво Поповић и редов Миливоје Брковић умрли су од последица болести у рату.

Прва фаза операција Источног одреда завршена је ослобађањем Берана, Плава и Гусиња, чиме су створени оперативни услови да Одред настави планиране операције према Метохији. Избијањем Треће српске армије у рејону Приштине и Источног одреда црногорске војске на линији Мокра – Чакор – Богићевица, турске снаге у рејону Пећи су биле непосредно угрожене. У тако неповољној ситуацији, командант турске војске Џевад – паша кренуо је 22. октобра у противнапад према црногорском Источном одреду, на фронту од планине Смиљевице до Бабиног поља. У таквој ситуацији, командант Источног одреда одлучио је да 23. октобра пређе у противнапад, разбије непријатељске снаге и одбаци их низ Ругову. У овом противнападу Источног одреда, Велички батаљон је добио задатак да са Краљским батаљоном држе линију Старац – Бјелуха – Јеленак, ради обезбеђења бока главним снагама Источног одреда које су наступале преко Ругове.

Јединице Источног одреда ослободиле су Пећ 30. октобра, а командант Горњовасојевићке бригаде је 1. новембра организовао даља нападна дејства из три правца према Дечанима, који су ослобоћени 2. новембра у поподневним часовима. Следећег дана, Горњовасојевићка бригада и делови Колашинске бригаде наставили су дејства према Ђаковици. Водиле су се жестоке борбе на брду Чабрат изнад Ђаковице, у којима је у предњим деловима нападао Велички батаљон, чији су борци први изашли на косе Чабрата. Ђаковица је освојена 4. новембра у садејству са деловима јединице Дринске дивизије другог позива. Околност да су српске и црногорске снаге једновремено ушле у Ђаковицу била је повод за размирице, ко је од две војске први ушао у Ђаковицу и коме она треба да припадне, те ко је надлежан да у њој успостави власт.

Ове размирице је прекинуо генерал Јанко Вукотић и наредио команданту Горњовасојевићке бригаде Радомиру Вешовићу и команданту Друге дринске дивизије пуковнику Павлу Пауновићу:

„Ко је шта до овог часа заузео, то и нека задржи, док писмено наређење не изађе“, те да ће их узети на строгу одговорност ако се око тога и даље буду расправљали.

Прекорио их је речима :

„Ово је господо срамота! Док се српски војници из Србије и Црне Горе од радости и плачући грле и вадећи залогаје из уста, те га један другоме дава, њихови се официри препиру о томе ко је Ђаковицу освојио и отимају се о мизерном плијену!“

Истог дана увече, стигао је у Ђаковицу командант Ибарске војске генерал Михајло Живковић, коме је Јанко Вукотић предао команду места.

У новембру и децембру 1912. водила се велика дипломатска активност о томе коме треба да припадне Скадар. Пошто је отпала свака могућност да Црна Гора добије Скадар дипломатским путем, краљ Никола је одлучио да га заузме на силу. За извршење тог задатка ангажована је и Горњовасојевићка бригада, у чијем саставу је био и Велички батаљон.

Горњовасојевићка бригада је кренула из Пећи према Скадру 13. јануара 1913, маршујући у тешким временским и теренским условима. По доласку у месту Груде 23. јануара, бригада је прикључена Зетском одреду, а добила је задатак да овлада брдом Велики Брдањолт на коме се налазило јако турско утврђење. Све јединице бригаде су 7. фебруара биле на полазном положају, а требало је да пређу пут по неприступачном и тешком терену од око 3,5 километара да би изашле на јуришно одстојање. У борбама за Велики Брдањолт, које су се водиле три дана (7. 8. и 9. фебруара), бригада је претрпела огромне губитке. Само првог дана, према казивању команданта Радомира Вешовића, погинуло је 107 бораца, а рањено 39. А из Величког батаљона тога дана је погинуло 16, а рањено 36 бораца.

Јединице Горњовасојевићке бригаде су после три дана жестоке борбе освојиле Велики Брдањолт, али је та победа плаћена огромним жртвама. У седам јуриша на Велики Брдањолт погинуло је „50% нижих чинова и редова и 36% официра“.

NBS---fotodokumenta---razglednice---prvibalkanskirat---RG-1158-079Према подацима команданта Величког батаљона мајора Костадина Микића, у борбама на Великом Брдањолту из овог батаљона погинуло је 20 бораца, а рањен 61 борац. Погинули су:редов Миливоје Брковић,редов Милош Лакићевић,редов Милан Јокић,редов Обрад Раденовић,Јевто Радевић,Богдан Радевић,Дико Радевић,редов Аксо Радевић,редов Ратко Радевић,редов Иван Радевић, редов Јован Пауновић,редов Лека Вучетић,редов Миљан Вучетић,редов Симо Гојковић,редов Жујо Гојковић,редов Перо Брковић,редов Милић Живаљевић,редов Новица Пауновић,водник Милош Кнежевић,редов Андро Јокић, и Редов Мијајло Јокић.

У Првом балканском рату из Горњовасојевићке бригаде погинуло је 11 официра и 276 подофицира и војника, умрло од задобијених рана 37 подофицира и војника, а рањено 25 официра и 764 подофицира и војника. Укупно је избачено из борбеног строја 1.113 бораца.

У току овог рата, из Величког батаљона су погинула два официра, пет подофицира и 32 редова, а један официр је умро од последица рањавања, што је укупно 40 погинулих. Рањена су три официра, четири подофицира и 81 редов, што је укупно 88 бораца. Укупно је избачено из строја (погинулих, рањених и умрлих од последица рањавања) 128 бораца, што је чинило 42% од бројног стања батаљона.

Положене жртве црногорске и српске војске у борбама за Скадар биле су узалудне, јер велике силе, нарочито Аустро – Угарска, нису дозвољавале да Скадар припадне Црној Гори. Аустро – Угарска је била енергично против такве идеје и радила је на конституисању аутономне Албаније. Црногорске трупе су освојиле Скадар 25. априла 1913, али је под притиском великих сила и демарша Аустро – Угарске главнина црногорских снага 14. маја евакуисана из Скадра. На конференцији амбасадора у Лондону прихваћена је резолуција којом је Скадар додељен Албанији. Тиме је завршена скадарска драма, у којој је на бедемима овог древног града пало око 5.000 црногорских и српских војника.

Победе у Првом Балканском рату за Србију и Црну Гору и српски народ у целини, биле су вишеструко значајне. Ослобођен је српски народ у Старој Србији, и тиме омогућен његов напредак у наредним деценијама. Области Старе Србије које су поново ушле у састав Србије и једним делом у састав Црне Горе, биле су области за које су најјаче везани српска национална свест и национално осећање. Било је то време непомућеног родољубља, великих нада и снажне вере у себе и своје националне циљеве. Црна Гора је после Првог балканског рата увећала своју територију за 14.443 км2 и значајно повећала број становника.

Из ослободилачких операција које су у Првом балканском рату водиле мале, али морално – политички снажне армије, могу се наћи ванредни примери херојства, пожртвовања, самопрегора и упорности војника и старешина, на којима се данашњи нараштаји могу васпитавати у духу патриотизма и јунаштва.

Према догађајима и биткама у том рату садашње и будуће генерације треба да се односе са дужним поштовањем, да правилно вреднују велике историјске подухвате својих предака и духовне темеље своје прошлости. И овај чланак је мали допринос обележавању догађаја који је био сан многих генерација Срба пре 1912. године.

Аутор – Милош Гојковић

Извор – http://www.velika.me/

СликаКосово би ослобођено, а српски војници не оскрнавише ниједну богомољу, ни један споменик, не преораше ни једно гробље…

У минулих сто година Србија је имала пет ратова на отаџбинском тлу – четири су јој била наметнута, а онај први, Балкански, за ослобођење Косова и Метохије…

ушла је с невиђеним жаром и одушевљењем јер није могла мирно да слуша вапаје српске нејачи под турским јармом.

Све кликће: У бој! У бој!

Београд се претворио у вулкан који хода и нестрпљиво чека заповест да избаци ужарену лаву на турску окупаторску силу, која на југу отаџбине вековима држи српски народ у тамничком ропству.

Цетиње вади сабље из корица и проверава оштрину сечива. Острошка звона позивају на молитву.
Шумадија, она молитвена и увек будна, клечи пред иконом Господа Бога и благодари што ће она, прва, разарати топовима турска утврђења и тако испунити један од Карађорђевих снова…

Истовремено брује звона са острошких висина и из Саборне цркве у српској престоници – митрополити и владике, међу њима и Владика Николај Велимировић, благосиљају оне који су спремни да се боре и гину за ближње и отачаство…

Сви знају да су давно умукла звона Самодреже, Богородице Љевишке и Високих Дечана, али ће, ако Бог да, ускоро и она загрмети…

Србија је на ногама. И Црна Гора је на ногама. Талас одушевљења из часа у час расте. А како и не би кад Београд, на дан мобилизације, шаље Цетињу телеграм:  „Краљ данас позвао под оружје целокупну убојну силу Србије. Очекујемо глас да је братска Црна Гора солидарна у овим судбоносним тренуцима. Бићемо дубоко захвални ако нас Цетиње једино тим гласом обрадује.“

А Цетиње већ спремно да се лати оружја и похита својој поробљеној браћи у помоћ, жури да одговори братском Београду:  „Од јуче сва је Црна Гора на ногама! Своју руку ставила је у руке братске Србије да удружене полете браћи у помоћ. Онамо, намо, за брда она…“

Брдима Црне Горе и њеним светињама, равницама, шумама и пропланцима Србије одјекивала је песма краља Николе Петровића:
„Онам, онамо да виђу Призрен,
та то је моје, дома ћу поћ,
старина мила тамо ме зове,
ту једном морам оружан поћ.“

И пођоше оружана браћа својој поробљеној браћи у помоћ. Косовски гнев, који притајен тињаше пет векова, у души српског ратника плану и разбукта се у огроман пожар у коме сагоре највећи део турске балканске армије. Пред налетом Душанових, Лазаревих и Милошевих потомака падоше Куманово, Скопље, Велес, Прилеп, Битољ, Нови Пазар, Призрен… И српска војска изби на Косово после петстотинадвадесеттри године.
И паде војска ничице и стаде љубити земљу праотаца својих.

Гласови о ослобођењу Косова и Метохије стизали су у Београд и на Цетиње у таласима, стизали су и у свет. Записано је да је тада немачки цар Вилхелм Други рекао;  „Штета што тај мали српски народ није мој савезник!“
Србија и Црна Гора клицале су команданту Прве армије принцу Александру Карађорђевићу, који је војне вештине изучавао у Петрограду и Москви, клицало се и пуковнику, мало касније војводи, Петру Бојовићу и црногорским батаљонима који својим грудима отворише утамничене капије некдашњег царског Призрена и сложно, као у један глас, запеваше нову песму:  „У царски Призрен уђосмо, у наш стари дом, благодарни смо Господу, на часном походу овом…“

А у српску престоницу стигла је и ова подругљива песмица:  „Што би дике оде у војнике, што би шкарта оста да се карта!“
Нису само мушке главе јуришале на турска утврђења – било је и жена које су се лаћале пушке или торбице са санитетским материјалом.

Од којих ружа и којих речи исплести венац славе и захвалности племенитој и одважној жени српској, која свог оца, свог мужа, брата, јединца сина испрати на бојно поље цвећем и одушевљењем?

Говорила је да је отаџбина преча од живота! Љубав своју материнску потчинила је љубави према отаџбини. Знала је да само срећна Српкиња у слободној земљи може да буде срећна мајка.

Она је приносила на олтар отаџбине и себе и пород свој. Одазивала се без позива да брани родну груду. Учила како се бомба баца и пушком обара непријатељ рода свог. Ишла на бајонет. Прса у прса! Њена молитва и њена храброст, њена тужбалица и њена песма, њена туга и њена радост допуна су нашим гуслама…

Дошао час да на крваво разбојиште мајка Злата Гредељевић из села Биоска, под планином Таром, испрати четири сина. Бодри их и саветује:  „Моји синови, моји соколови, ви идете у бој! Слушајте своје старешине, али послушајте и мој савет: туђе не дирајте! С мртвога ништа не узимајте. Рањенику, ма чије војске, помозите да преболи ране – сви су они нечији синови. Кући се не враћајте покуњена чела…“

Застанимо пред овим саветима. Ослушнимо их поново. Многобројне су њихове поруке и многострука њихова значења. Шта нам то открива ова неписмена сељанка? Открива нам своју јеванђељску душу, а тиме и праисконску етику српског народа – да се не посегне за туђим и да се помогне сваком у невољи. Епска је величина њене душе, врхунац свих људских вредности, скуп свих моралних врлина…

Прослављени кучки јунак, медунски Обилић, војвода Марко Миљанов није имао мушког порода, али његова крв није усахнула у жилама његове женске деце. У Милици, кћери његовој, на дан објаве рата Турцима узврела је очева крв и она у поодмаклим годинама похита да се придружи ослободиоцима Косова…

Протерујући Турке са прадедовске земље стигли војници и у Косовску Митровицу. Имају и топле шињеле и јаке цокуле, имају и мањерке и храну, али немају дувана. У једном дворишту приметили лиске дувана – сушио их и повијао поветарац. Замолише домаћина да им прода коју лиску. Домаћин бритвом одсече подужу ниску и не хтеде да чује за понуђену накнаду. Наиђе у том часу друга јединица, па војник, мислећи да им је дозвољено, сам одсече три – четири лиске… Њихов командант пуковник Миливоје Николајевић грмну:  „Назад! Зар вам је мало што добисте на поклон, сад хоћете и сами да узимате!“ На то домаћица завапи:  „Немој, господине, слава ти, да грдиш ове твоје јунаке! Зар они дају живот за нас, за нашу слободу, а ми да им не дамо оно што је нама Бог дао!“

Затим се окрену војницима:  „Узимајте, децо моја, све, за вас је и чувано, за наше браниоце и ослободиооце!“
У штаб пуковника Степе Степановића у Крагујевцу готово силом упаде Милунка Савић и, рапортирајући као добровољац Милун, кратко рече:  „Молим за мој ратни распоред!“

Примили су је и нашли распоред. Кући се вратила после шест година са две Карађорђеве звезде с мачевима и орденима француске Легије части…

Понављам: и српска војска изби на Косово. После петстотинадвадесеттри године. И паде војска ничице и стаде љубити земљу својих праотаца.

Косово је ослобођено! Косово! Један сан, петовековни сан увек будног народа остварен је. И сузе радоснице испунише очи стараце и деце, мајки и сестара, пастира и војсковођа, свештеника и монаха… Косово је ослобођено! Само Србин може да оцени значај овог узвика, јер само Срби имају своје Косово. Само су Срби петстотинадвадесеттри године из дана у дан у школи, у цркви, у дому и пољу, у радости и жалости, о слави и свадби говорили једни другима о Косову и Метохији. Косово би ослобођено, али српски војници не оскрнавише ниједну богомољу, не порушише ни један споменик, не преораше ни једно гробље, не запалише ни једну кућу, не разорише ниједно огњиште, не уцвелише ниједну мајку, не силоваше ничију сестру… Они само завојевача са прадедовског огњишта протераше…

Памти ово, Србине, и усправи се!

Ко се данас велича слободама и слободарима, а узмиче пред неслободама и тиранима не чује онај разговетни шапат будућности да ће се данашњи грехови сутра спирати покајничким сузама. Поносити се својим прецима, а не бити их достојан чин је вредан само презрења!

Не каже се узалуд: СВЕТА СЛОБОДА! И Косово на сабљи изгубљено. И Косово на сабљи враћено. Пре сто година!
И данас, ево, на стоту годишњицу извлачења Срба из турског јарма, они би да нам поново отму Косово и Метохију, да нас претворе у робље, да уз помоћ појединих светских моћника, који су умислили да су већи од Господа Бога, да на наше духовне светиње дозидају минарете, да униште тапије и сва друга сведочења да је та земља српска. И неки други би који измишљају своје порекло и свој језик да штрпну комад Србинове отаџбине и да створе неку своју покрајину, неку своју државицу, неки свој ћепенак… Помажу им у томе и неки са српским именом и презименом који са српством немају ништа заједничко – они се залажу да се отимачима поклони  „парче“ Косова и Метохије. Мора им се увек изнова говорити:  „Косово није ‘парче’, није ни равница, ни долина, ни брежуљак на Газиместану, нису ни житна поља крај Лаба и Стнице, није ни костурница, ни јама непрегледна, нису ни богати рудници… Косово је душа Србинова, крв његова, рана незацељена, његова клетва и молитва, његово памћење и његова колевка у којој је свако дете са сваком капи млека из мајчиних груди примало и свету причест и завет: мржња за ропство и спремност умирања у борби за слободу. Косово је небески врх одакле мотре бистре очи честитог кнеза Лазара који нас пита: ‘Чиме то тргујете, о моји Срби! ‘“

Извесно је: неће бити спокоја на Косову и Метохији. Неће га бити за Србе, али неће га бити ни за Шиптаре. Срби знају да им је земља отета, Шиптари знају да су на отетој српској земљи. Знају да долази време у ком ће свако узети оно што је његово.

Из крила мајке Србије већ су полетели млади заветници Косова и Метохије и заклињу се готово на исти начин на који су се вековима заклињали Јевреји:  „Ако те заборавим, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Заклетва  „косовских заветника“ се мало разликује  „Ако те заборавим, Косово, нека ме Господ Бог заборави!“

Том заклетвом и том поруком хране се и бране  „Заветници Косова и Метохије“, којих има готово у свим градовима. За вођу имају студенткињу Милицу Ђурђевић, коју називају новом Косовком Девојком.

ИМАЈУ САМО ЈЕДНУ МАЈКУ

Француски новинари који су пре сто година пратили српску војску у бојевима за ослобођење из турског ропства били су веома изненађени када су сазнали да у тим борбама гину у бивају рањени и синови генерала и виших официра. Војник из Шумадије, који је помало натуцао француски језик, узе да им то овако објасни:  „Видите, господо, ми Срби имамо различите очеве, али имамо само једну мајку отаџбину. Е, за ту мајку гинемо сви без разлике!“

У СЛАВУ ПЕСНИКА РАКИЋА

У оним таласима одушевљања који су захватили Србију пред бој са Турцима само је један песник био тужан – Милан Ракић. Војска га није хтела јер је имао неку физичку фалинку. Зар он да пропусти бојеве на Косову? Никада! Нашао је Војина Поповића – Војводу Вука и дословно рекао:  „Ако ме не примиш у твој комитски одред, мени живот више не треба!“

Када је војска била на Газиместану, један млади официр говорио је стихове Милана Ракића:  „Силни оклопници, без мане и страха…“ Официр из комитског одреда трчи према команданту и рапортира:  „Господине пуковниче, песник Милан Ракић, чије стихове говори овај млади официр налази се у одреду.“ Пуковник заповеда:  „Милан Ракић три корака напред!“ Милан Ракић од силног узбуђења не може ни да коракне. Зато се чује нова команда:  „Одред три корака назад, осим војника Милана Ракића.“ Затим још једна команда:  „Три пут ура за песника Милана Ракића!“ Док се орио Газиместан, Ракићу су текле сузе…

(Ово су, Србине, били твоји преци. А где си ти?)

Пише:  АНТОНИЈЕ ЂУРИЋ

Извор http://srboslov.info

СликаПре тачно сто година, септембра 1913. на тадашњој српско-албанској граници избио је велики оружани сукоб, о којем је „Политика” детаљно извештавала.

„Организоване арнаутске чете настављају свој рад на ремећењу државног живота у српским новим крајевима и уништавању хришћанског становништва. Главни напад разбојника управљен је на Дебар и јужни део западне српске границе, на места која су од главних војничких центара одвојена тешко проходним планинама исто колико и километарском раздаљином.”

Из овог чланка објављеног у „Политици” пре тачно једног века, 22. септембра (9. по јулијанском календару) 1913. године, лако се може закључити да се у новоприпојеним крајевима Краљевине Србије нешто крупно дешавало.

И, заиста, само две недеље од прогласа краља Петра о присаједињењу нових крајева Србији, у њеним југозападним областима почели су немири, који су за српску државу представљали ново, озбиљно искушење. Они су били последица замршених српско-албанских односа, које су и тада оптерећивали многобројни проблеми, али и интереса великих сила, пре свих Аустроугарске да дестабилизује ово подручје. О чему је у ствари била реч?

– Још пре краја балканских ратова, на конференцији у Лондону била је установљена североисточна граница Албаније. Али, она није била обележена на терену, због чега је Србија дуго оклевала да пре доласка контролне комисије с ње повуче трупе.

Када је под међународним притиском то ипак учинила, албанска влада је под снажним аустроугарским утицајем то искористила да из три правца упадне на српску територију. Тим одредима командовали су страни официри, што указује на то да је иза свега стајала Аустроугарска.

Циљ акције био је да се изазову нереди, да се упад представи као побуна домаћег, албанског становништва, а дрски режим окарактерише као тирански, те да се гранични спор реши на штету Србије – објашњава Милош Јагодић, професор историје српског народа у новом веку на Катедри за историју Филозофског факултета у Београду.

Одреди из Албаније упали су у Дебарски и Призренски округ у области у којима су после повлачења остале само мање јединице српске војске. Зато им је пошло за руком да освоје Дебар, Стругу и Охрид и стигну до улаза у Призрен, где су заустављени.

О томе је „Политика” од 10. септембра овако известила:

„Ситуација на српско-албанској граници много је критичнија него што се у први мах мислило. Арнаути су у великим масама сунули на нашу територију и наше трупе, малобројне и изненађене морале су се повући. Ми смо већ јуче саопштили да су Арнаути заузели Дебар. Има их преко шест хиљада, а предводили су их страни официри, чија народност још није утврђена.”

После првог изненађења уследио је одлучан одговор државе. Мобилисане су трупе, јачине две дивизије, у „новим крајевима” проглашено је ратно стање, донета је Уредба о јавној безбедности. До друге половине октобра српска војска ослободила је цео Призренски и Дебарски округ, а потом је, како би се до доласка међународне контролне комисије спречили нови упади, ушла на територију Албаније. То је крајем октобра замало довело до рата са Аустроугарском.

– Желећи да спрече нове упаде, Пашић и цео државни врх одолевали су притисцима и одбијали да пре доласка комисије повуку трупе из Албаније. Али, Аустроугарска је убрзо Србији упутила ултиматум да у року од осам дана повуче трупе, претећи да ће нам у супротном објавити рат. Настојећи да избегне нових конфликт, тим пре што су то тражиле и остале силе, српска војска се потом повукла из Албаније – објашњава Милош Јагодић.

Ситуација „на терену” се ускоро ипак примирила, али су последице упада биле вишеструке. Страдало је много људи – и хришћана и муслимана, дошло је до дестабилизације овог подручја, аустрофилска влада у Валони могла се пред сународницима представити као „патриотска”, али је одређену корист, према речима нашег саговорника, имала и Краљевина Србија.

Наиме, становништво ових области, под снажним утиском свега што се догодило, није се више бунило, а њихове вође су настојале да имају што боље односе са властима. То је, између осталог, помогло и српској војци да се током Првог светског рата преко тих крајева безбедније повуче према савезницима.

Ваља напоменути да, иако дотад највећи, ово није био и први српско-албански сукоб. Током читавог 19. века у Кнежевину (потоњу) Краљевину Србију било је упада наоружаних трупа из делова Османског царства насељеног Албанцима, а нарочито јак упад догодио се 1879, само годину дана пошто је Србија на Берлинском конгресу призната као самостална држава.

Само до границе….

Јавност у Србији тих дана пажљиво је пратила вести из иностранства, знајући да ће решавање и овог питања умногоме зависити од интереса великих сила. Тако је „Политика”, која је служила као један од главних извора информација, у броју од 28. септембра између осталог објавила:

„У једном извештају из Рима ’Нова слободна преса’ јавља да су Талијанска и Аустријска влада одговориле на ноту српске владе. „У одговору су”, вели се даље, „обе владе саветовале Србији да се задржи на одбрани границе, јер би прелазак исте могао да доведе до озбиљних сукоба.”

Желели договор са Албанцима

Са простора Косовског вилајета, од Берлинског конгреса (1878) до балканских ратова (1912) иселило се, према процени Милоша Јагодића, око сто хиљада Срба. То је био резултат сталних пљачки, убистава и других врста притисака и насиља.

Он је у књизи „Нови крајеви Србије 1912–1915” (издање Филозофског факултета) изнео и податке о броју становника, на основу пописа који је, по наредби Врховне команда српске војске, у „новим крајевима” обављен фебруара и марта 1913. године.

Тако су, на основу пописа рађеног „од куће до куће”, у Приштинском округу Срби чинили 20,6, Албанци 64,1, а Турци 9,5 одсто становника. У Призренском округу (који је обухватао и неке делове данашње Албаније) Срби су чинили 14,7, Албанци 51,3, Турци 10,4, а „муслимани српског језика” 21,6 одсто становника.

У Митровачком срезу, делу Новопазарског округа, Срби су чинили 45,2, Албанци 20,9, а „муслимани српског језика” 33 одсто становника. У Приштинском округу укупно је било 240.209, а у Призренском 227.425 становника.

– Овај попис показује да је становништво Косовског вилајета било веома хетерогено, с тим да су Срби, услед притисака који су над њима у претходним деценијама спровођени, били у мањини. Чињеница да је попис обављен почетком 1913, док је Други балкански рат још трајао, показује, међутим, још нешто – да српска влада није имала намеру да протера Албанце и остало становништво исламске вероисповести, то јест да етнички очисти ово подручје. Јер, да је имала такве планове Србија је 1912. могла да их спроведе, током или непосредно после ратних операција. Србија је, напротив, свима који су тамо живели гарантовала сва грађанска права и слободе, а Пашић је на све начине настојао и да различитим мерама Албанце придобије као савезнике – указује Јагодић.

Јован Гајић / Политика

СликаЗа историју кажу да је учитељица живота. Међутим, за историју кажу и да је скуп професор, па сваки следећи пад и грешка све скупље коштају. У том контексту веома је важно сагледавати историјске догађаје – како су се тачно они десили, шта им је све претходило и какво наравоученије се може из њих извући.

Један од највећих догађаја у историји рода србског је Први балкански рат (1912–1913) и ослобођење Старе Србије – Косова и Метохије, Старе Рашке, Скопско-тетовске области. Много сличности, мада и разлика постоји између те јуначке 1912. и ове наше 2012. године, стога тај догађај за нас данашње Србе није важан само због ослобођења вековних србских крајева, већ још више због свега онога што је претходило том великом историјском догађају.

Има неколико веома битних чињеница из тога доба које ми данашњи Срби треба да имамо у виду. Пре рата 1912. г. Срби су сагледавали све могуће погубне последице због евентуалног пораза. Стога Србија није јурнула у сукоб, већ, пратећи геополитичку ситауцију и правећи реалну слику о снази противника,Србија се стрпљиво припремала за ослободилачки рат, тражећи неопходне савезнике. Тежње Србије поклопиле су се са тежњама Грчке и Бугарске. Сачекавши погодан историјски и геополитички моменат, кризу и слабљење Османског царства, Србија у савезу са другим балканским православним народима, а све под покровитељством Царске Русије креће у ослобођење. Западне силе нису ни подржавале, нити помагале ослобођење Балкана. Стрпљење и чекање праве прилике се показало оправданим. Ризик пораза је смањен на минимум и у релативно кратком периоду, од октобра 1912. до маја 1913. године, Косово и Метохија, Стара Рашка и Скопско-тетовска област су ослобођени и враћени под окриље мајке Србије. Само шест година касније на крилима ове ослободилачке победе и друге вековне србске територије – Црна Гора, Босна и Херцеговина и србска Војна крајина – су дошле под једну, србску круну. Само осам година касније поново је успостављена србска  патријаршија и све србске митрополије и епархије су дошле под омофор србског патријарха. Вишевековна косовска тежња да се сав србски народ и сви србски крајеви, слободни, нађу под једном, србском круном је остварена.

Међутим, да ли се ослобођење Старе Србије 1912. г. и касније обједињење свих србских земаља десило случајно и/или услед случајних историјских околности?

Нити су ослобођење и обједињење стигли случајно, нити су се могли десити случајно. Ослобођењу 1912. г.претходила је велика пре свега духовна, морална и културна припрема. Од половине деветнаестог века почело је ново снажно уздизање свете косовске идеје и велике мисли о слободи и јединству србског народа сатканој на поруци Светог Кнеза Лазара: Земаљско је за малена царство, а небеско увијек и довијека. Није било ни једног значајнијег србског писца, песника, научника и политичара који није писао, који се није хранио и уздизао идејом ослобођења и слободе србског народа, сазданој управо на завету и самој сржи косовске идеје. У то време ниједна политичка партија није могла опстати уколико као основну водиљу свога програма није наглашавала слободу Косова и Метохије. Тада је настала једна хришћанска високоморална србска елита, веома свесна свог порекла, свог постојања и неопходне жртве за вишње циљеве. Та и таква елита сопствену снагу и свест није црпила из филозофских учења која би долазила из западних престоница, већ из славне и мученичке историје својих предака. Србска елита тога доба је била спремна на сопствену жртву и на голготу ради виших циљева и као таква била је одлучна и неодступна у борби за високе хришћанске, општенародне иделе. Она је целом народу била пример, не само речју, већ и делом и као таква имала је веома снажан и одлучујући утицај и на Србску Цркву и на саму власт. Ту сјајну елиту су чинили одиста високосвесни Срби тога доба: Јован Дучић, Јован Скерлић, Алекса Шантић, Милан Ракић, Јован Жујовић, Надежда Петровић, Николај Велимировић и многи, многи други који су истинску љубав према Отаџбини показали полажући своје животе на самом фронту. На самом врху такве елите налазили су се високочасни и високоморални краљ Петар I Карађорђевић и митрополит Димитрије.

О томе колико је била висока свест о насушној потреби за слободом и ослобођењем своје браће на Косову и Метохији, Старој Рашкој и Скопско-тетовској области најбоље говори беседа србског митрополита, потоњег патријарха Димитрија казана 18. октобра 1912. године у Саборној цркви у Београду: „Не идемо туђинима, него својој браћи. Идемо тамо где нам је колевка, где је непријатељ запретао огњиште наше пресвете славе. Идемо да на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе и да око њега окупимо све србске душе, жедне среће и мирног напредовања. Идемо у свој дом у коме се љути безбожник настанио, прегазивши реке мученичке крви и суза жалосних предака. Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо ропске вериге са робља које за нама чезне. Идемо да од црног робља направимо витезове, да им вратимо понос Душанових јунака, идемо да животворном водом са светога извора слободе сперемо с друмова и пространих поља мученичку крв наших предака. Идемо да понижене људе из праха подигнемо и да им вратимо човечанско достојанство. Још идемо славном Косову да се поклонимо јуначким сенима честитога кнеза Лазара, Милоша Обилића и других храбрих витезова који с њима изгинуше да вечито живе.“

Следујући митрополиту Димитрију, истог дана и сам краљ Петар I Карађорђевић је Прокламацијом србском народу обзнанио да Србија креће у рат за ослобођење својих вековних територија и своје поробљене браће. Пастири и вође србске тога доба – и црквене и државне – су непоколебиво следовали светосавском путу да као први за Истину и Правду положе своје животе на олтару Отаџбине. Верни и добри србски народ их је на том путу беспоговорно следио. Какво величанствено Немањићко једнодушије, једномислије и сагласје је бивало између Србске Цркве и Србске државе те 1912. године. Духовна снага укрштена са високом свешћу о слободи и прожета државничком одговорношћу, војничком чашћу и моралом повела је Србију у ослободилачку победу. Цео народ, предвођен својим вођама, дисао је једним духом и био прожет истом мишљу о слободи светог Косова и Метохије и целе Старе Србије. Стога је то цело поколење златним словима уписано у историју рода нашег.

То је била часна, блага, хришћанска и непобедива Србија, која је дисала духом светосавским и духом косовским. И то пре само сто година.

Од тада до данас шта се десило са децом србском, децом Светог Саве и Светог Кнеза Лазара?

Током двадесетог века Срби скренуше са светосавског и косовског пута на пут сатанског комунизма, одрекоше се вере и своје свете славе. Почетком двадесет првог века наставише Срби путем западног модернизма, глобализма и антихришћанске демократије и не вратише се истинској вери отаца својих. Резултат тога је губљење свих вековних територија ослобођених 1912. и обједињених 1918. године. Србијом је завладао кукавичлук, лицемерје, мито и богохулство сваке врсте. Уместо пастира и вођа по примеру из 1912. г., Срби данас имају пастире и вође однарођене и изнарођење, који су себе душом одвојили од народа и народног живота, који не разумеју ни народну муку, ни народну жељу за својом славном прошлошћу и за својим светим царевима, краљевима и кнежевима. Уместо србске светосавске елите по примеру 1912. г., имамо кукавичку квазиинтелектуалну елиту која ни речју, још мање делом сведочи своју везу са светом србском историјом.

Да, данашњи пастири, вође и учитељи се стиде славне и свете прошлости народа свог. Стиде се поштења предака својих, па би радије да прошлост прећуте, да о прецима не говоре, да окрену главу од истине како се не би морали суочити са собом и својом савешћу. Бришу и прећуткују историју како би скратили памћење код деце србске, мислећи да ће тако бити прећутано њихово антинародно понашање. Уместо величанствене прославе ослобођења Старе Србије и светог Косова и Метохије, данашња власт у Богородичном Београду народу Светог Саве нуди скарадну и богохулну изложбу содомиста из Западне Европе којом се исмевају сами Господ Исус Христос и Пресвета Богородица. Квазиелита ћути, пастири се немушто оглашавају, партијаши (позиција и опозиција) меркају свој интерес. А где је против овог богохулства Света светосавка литија предвођена пастирима црквеним?! Ој кукавно србство угашено!

Само сто година после златног поколења из 1912. г. чему се нада данашње србско поколење?!

На почетку смо казали да је историја учитељица живота, али и да је скуп професор, па сваки будући пад и грешка све скупље коштају. Да бисмо избегли понављање грешака које нас као народ све више коштају и како бисмо сазнали чему би могли да се надамо у будућности ми не требамо обећања и прорачуне који нам стижу из антихришћанских Европске уније, САД или ММФ-а. Нама је довољно да погледамо у своју прошлост, која нам јасно каже – кад год су Срби поштовали и славили Бога, победе су односили, државу су имали, слободно су живели. Кад год је Србин од Бога одступао, губио је и слободу и државу. Прво Бог и вера православна, па онда остало. Да ли то могу да схвате данашњи србски пастири, народне вође, партијаши (позиција и опозиција) и квазиелита? Изгледа тешко, јер уместо да се труде како да угоде Богу, светим прецима и народу своме, данашњи пастири, вође, партијаши (позиција и опозиција) и квазиелита, свако на свој начин, се труде како да угоде антихришћанској белосветској фукари, вођама  и слугама антихристова Новог светског поретка.

Не треба много мудар бити и приметити да су само два пута пред данашњим србским поколењем.

Први пут којим данашње поколење може да иде јесте пут богохулних комунизма, социјализма, глобализма и антихришћанске демократије. Уколико крене овим путем, богопротивно и однарођено поколење Срба одиста се нема чему надати. Таквог поколења ће се одрећи и Свети Сава, сви свети преци и сам Бог, а кад га искористи за своје приземне циљеве, одрећи ће га се и згазиће га и овај свет, што сав у злу лежи.

Други пут којим данашње србско поколење може да крене јесте светосавски пут, јединства, Истине и Правде, којим су ходили свети преци наши. То је пре свега пут личног и свенародног покајања којем је круна света косовска жртва одакле се рађа непоколебљива нада на вечну победу, вечну слободу и вечни живот. Пример за овај пут дало нам је оно славно бесмртно поколење Срба из 1912. године.

Управо по примеру светих предака из 1912. г. и ми данашњи Срби треба да поступамо мудро у овом времену како бисмо избегли замке лукавога и извојевали победе. По њиховом примеру, пре свега треба да уложимо све напоре како бисмо корз покајање ми сами духовно и морално ојачали и како бисмо ту духовну снагу пренели на што већи део народа нашег. Тако духовно и морално ојачани морамо да дамо све од себе како би се стабилизовала унутрашња друштвено-политичка ситуација у Отаџбини. Уз све то, треба да будемо стрпљиви, да ослушкујемо геополитичка дешавања на Балкану и шире у свету и да чекамо слабљење окупатора и његових савезника да бисмо искористили најпогоднији моменат за ослобођење. Као и Србија 1912. г., тако и ми данас требамо савезнике. И онда и сада то су најпре православни народи на Балкану и велика православна Русија, стога сви ми треба да уложимо максимум труда ка православном балканском зближавању са чврстим наслоном на Русију. Будемо ли мудро пуступали, са љубављу и трпљењем, такве ће напоре и сам Бог наградити.

Дакле, онима који се питају има ли наде да Србија и србски народ опет пођу светосавским и косовским путем Истине и Правде одговарамо: „Светла прошлост је путоказ и нада за будућност.“

Онима који се питају има ли наде да Срби поврате свето Косово и Метохију и да све србске земље опет дођу под једну, србску царску круну одговара сам Господ Бог преко Светог владике Николаја Србског:

Буди храбар и слободан,

Бог ти збори, Србине,

Ја ћу за те војевати,

Само држ’ се Истине.

Драги Брате и Сестро, будемо ли се покајнички држали Истине и Правде, светосавља и косовског завета побеђујемо. Будемо ли се држали лицемерја и лажи овога света, нема нам спаса. На нама је!

Земаљско је за малена царство, а Небеско увијек и довијека!

Мирослав Вујанић

ПРАВОСЛАВНИ ГЛАС

ЗЕБРЊАК

Posted: 8. октобра 2013. in Балкански ратови, Uncategorized

Слика

Усред Кумановске равнице, на надморској висини од 511 метара уздиже се брдо Зебрњак, и на њему спомен костурница подигнута у част и славу погинулим ратницима ( српским јунацима ) у Кумановској бици 1912. године у којој је погинуло 1.207, и рањено 5.212. војника, док се 603 ратника замео сваки траг. Споменик на зебрњаку монументално је дело београдског архитекте Миомира Коруновића. Освећен је 30. октобра 1937. године на дан 25-то годишњице битке, када су и сахрањене кости погинулих бораца (јунака) .

Споменик је био висок скоро 49 метара.

Маја 1942. године бугарска војска је срушила више од половине грандиозне светиње, тврдећи да ју је уништио гром. Нове власти ( комунистичке ) после 1945. године  дозволиле су да се кости српских јунака разнесу, па су чак коришћене и за вежбе студената Медицинског факултета у Скопљу.