Архива за категорију ‘Античка историја’

srbija- ratnici- vitezovi kosovo bitkaВише од једног века у српском народу постоји мишљење да су нас кроз историју нападали зато што смо на раскрсници путева. Данас нас осуђују без кривице, чак и када прави кривци исту признају, као што је био случај у недавној изјави Туђмановог министра полиције Бољковца да су Срби у Хрватској нападнути да би се изазвао рат.

Ако смо некада били на раскрсници путева, пошто су путеви били ретки, да ли смо то и данас када путева има свуда? Или разлог за непрестане нападе на Србе треба тражити негде другде?

Воде ли баш сви путеви у Рим? Увек када је српски народ страдао у новијој историји, Рим, односно Ватикан, се назирао негде у позадини тога страдања. Неки путеви свакако воде у Берлин или Беч, Немцима и њиховој вековној тежњи да буду господари Европе. Србија је на тим путевима увек била камен који треба шутнути. Јер су се о тај камен разбијале њихове илузије и ломила борна кола, од двоколица до тешких тенкова, преноси Тв Бест.

У ери глобалног света, када је готово немогуће сакрити и спречити ширење информација и сазнања, истина не може дуго остати сакривена. Из тог разлога су се последње деценије прошлог и почетком овог века нарочито интензивирали напади на Србе.

Зашто им сметамо?

Сметамо им због тога што су Срби једини народ у срцу Европе који се никако не уклапа у њихово виђење и планирање света и његовог поретка. Сметамо им што смо једини представници беле расе који су после II Светског рата пуцали на Американце. У Вијетнаму су то били припадници жуте расе, у Сомалији црне, у Авганистану, Либији, Ираку арапи и муслимани.

Сметамо им због нашег исконског осећања правде, који носимо у генима и због чега смо једини народ на свету који, за разлику од њих који ратују увек за земаљско царство, спреман на жртве за царство небеско.

Српско осећање правде они су се увек трудили да сузбију наметањем свога права. А по том праву Срби немају права на правду.

Зашто су нам фалсификовали историју?

Нама је фалсификована историја нанела више штете и пораза од свих ратова! Поражавајућа је чињеница да народ као Срби који је од вајкада у вртлогу светске историје, народ који је морао кроз векове да води толике одбрамбене ратове, тако мало урадио да своју историју истражи како треба, прикупи све податке и публикује их, направи музеј какав доликује једном тако старом народу богате историје. Уместо тога дозволили смо фалсификаторима “западне школе” да нас лажу и прекрајају као да смо каменчић поред пута којег шутира сваки путник.

Србима су плански уништавали историјске записе како би их држали у незнању и лакше владали њима! За време Првог и Другог светског рата из Србије је однето око 40 железничких вагона архивске грађе. Немачки бомбардери су 6. априла 1941. намерно бомбардовали националну библиотеку у Београду, где је уништен цео фонд од 350.000 књига, укључујући и средњовековне списе непроцењиве вредности! Уништи једном народу историју, уништио си га као народ. Срећом истина се не може сакривати заувек, кад тад исплива на површину у пуном сјају.

Српску историју описују од шестога века, од времена наводног досељавања на Балкан, као да нас пре тога није ни било. А где су нам онда живели прадедови? Не падају народи са неба! Све је више аргумената у прилог тезе о томе да је центар, извор и колевка европске цивилизације Балканско полуострво, у “примитивној Србији”. Балканско полуострво је био први насељени регион из кога су касније насељавани остали делови Европе. Срби се овде нису доселили, већ су ту живели од свога почетка и одатле су се расељавали. Од леденог доба, обале Дунава су биле најбоље место за живот јер је цела Европа била окована ледом.

srbija- karta- seobe 2
Винча је највеће и најзначајније истражено неолитско насеље, односно град у Европи и прво велико насеље које је било седиште прве урбане европске цивилизације пре девет хиљада година. Куће нису имале дворишта, па је и то један од доказа да то насеље није било село, већ град. Археолошко налазиште града Винча простире се на око петнаест хектара, и не само на овој локацији. Тај народ је живео на простору који је много већи од данашње Србије, а то је утврђено на основу 700 пронађених локалитета ван подручја Винче, са археолошким материјалом који је по стилу исти као материјал нађен у Винчи.

Простирао се широм данашње Босне, Србије, Румуније, Бугарске, Црне Горе, Македоније и Грчке. Налази из Винче потпуно су потирали тврдње германске или нордијске школе историје да је европска цивилизација настала на северу континента. Богатство налаза са овог локалитета (од керамичких посуда, фигуралне пластике, алата од животињских костију, глачаног и окресаног камена, остатака куц́а) говори у прилог да је Винчанска култура на овом месту била просперитетна, што потврђује дуготрајност насеља.

Геолози су открили да је материјал од кога су Винчанци правили куће и керамику није била обична глина, него мешавина леса и веома мекане глине каква може да се нађе само на локалитету између Сланаца и Великог села. То доказује да су имали развијене технологије, па не чуди што су и први топили метале и правили боје од минерала извађених у рудницима на Авали. Винчанска култура открила је пре више од 7.000 година тајну проналажења руда и топљења метала и тако извела највећу технолошку револуцију човечанства.

srbija 2
Прва појава коришћења метала у свету регистрована је на подручју Србије, на локалитетима Плочник и Беловоде. На налазишту у Плочнику, пронађен је бакарни прстен, (као и други разни комади метала и камене секире) с почетка петог миленијума пре нове ере, који је један од првих металних предмета произведених на свету. Поред Плочника постоји још неколико локалитета у Србији.

Шта каже наука?

Др Бен Робертс, са универзитета у Енглеској, рекао је да се колевка металургије пре 7.000 година догодила на тлу данашње Србије.

У Винчи је створена прва азбука и то пре око 9.000 година. Азбука старих Етрураца идентична са винчанском, а ово значи не само да Етрурци воде порекло са ових простора, а не из Мале Азије, како се уопштено сматрало, већ и да целокупна писменост Европе и Средоземља почива на винчанском писму.

srbija- karta- seobe
Осим тога, запањујуће је да српска азбука има чак 20 истоветних симбола као и винчанско писмо, те је тако и она настала из ове, а не грчке азбуке, како се и данас учи по школама. Чињеница да писмо није “дошло” на Балкан, него да се одавде ширило по евромедитеранском простору, битно мења слику предантичке историје.

Комплетна германско-нордијска школа, која је сматрала да су Словени дивља племена која су у Европу стигла из руских степа тек пошто су се остали народи цивилизовали, пада овим открићима у воду. А то многи нису смели да дозволе, јер им је од ширења оваквих лажи зависила егзистенција. Данас је већ увелико у целом свету прихваћено да знаци из Винче представљају писмо и то не неко староевропско или подунавско, већ винчанско писмо.

Национални симбол Срба из Дунавске Србије је крст са четири оцила (ћирилична слова с), и налази се у Винчанском писму.

Недавно су угледни немачки Универзитет у Тибингену и Геолошки институт у Хајделбергу потврдили да је археолошки локалитет Белица крај Јагодине најстарије светилиште Европе. У насељу из раног неолита нађена највећа ризница праисторијских уметничких дела на свету, са око 100 човеколиких фигура од камена, кости и глине, старих око 8.000 година. На фигурама из Белице представљене су све фазе настанка и развоја људског плода, од зачећа до порођаја. Овакве представе нису никада до сада забележене у уметничком стваралаштву човечанства. Немачки стручњаци су локалитет крај Јагодине назвали археолошком сензацијом 21. века!
Данас се деци у словенским школама предаје неуверљива, туђа верзија “сеобе народа” и “варварских напада” у време распада западноримске империје као истина о досељавању Словена на Балкан, који су ођедном изронили из неких далеких мочвара, дошли на Балкан и без и једне забележене битке сатрли цивилизоване народе који су овде жиувели! Само здрава и поштена наука би могла да помогне да се изађе из зачараног круга мржње коју је Ватикан донео на Балкан фалсификовањем историје, крсташким ратовима ратовима, покатоличавањем и сакривањем истине!

Шта значи “Аутохтони” на застави “Велике Албаније”?

Не би ли некако изашли на крај са непослушним Србима, они су недавно смислили нову интригу. Албанци, једини народ Европе који није имао своју борбу за национално ослобођење, и који због тога и нема националне хероје, већ је морао да узме Србина Скендер-бега за истог; наједном су постали Илири, народ који је мирно живео на Балкану, док нису дошли зли Срби и протерали га у јалове Албанске гудуре. Без икаквог научног доказа Албанцима се овим жели дати историјско право на балканске територије, наравно на штету Србије.

siptari- albanci
Арнаутска племена, која никада у историји нису испоштовала нити један склопљени договор, промовишу се у староседеоце Балкана са правом да се легитимно боре за своје “вековне територије”. И сами смо сведоци да они то здушно користе, трпајући у “Велику Албанију” не само српске, већ и територије садашњих држава: Грчке, Црне Горе и Македоније. Мислите ли да ће Европски парламент донети резолуцију о томе?

Генетика као необориви доказ

Анатолиј Алексејевић Кљосов, професор на Харварду, један је од оснивача ДНК-генеалогије – науке која разматра брзине мутација у ДНК и на основу тога одређује време древних миграција, време давних историјских догађаја и много тога другог што је у вези са еволуцијом човека, насељавањем наше планете по областима, као и археологијом, језикословљем и родословним линијама садашњих људи.

Др Кљосов је генетским истраживањима на простору Европе дошао до необоривих научних доказа:

“Хаплогрупа Р1а код Срба сеже много миленијума у дубину времена. Винчанска култура је њихова – Српска. Од главних родова код Албанаца “динарске” групе (И2а) има 12%, а код Срба 33%, код Хрвата 37%. И хаплогрупе Р1а код Албанаца има мање – 9%, код Срба 16%, код Хрвата 24%. Тако да одређена количинска разлика постоји. И чиме се она компензује? Трима хаплогрупама, којих је код Словена мало: то су Е1б (28% код Албанаца, 18% код Срба и 10% код Хрвата), Ј2 (20% код Албанаца, 8% код Срба, 6% код Хрвата), Р1б (16% код Албанаца, 8% код Срба, 9% код Хрвата). Другим речима, код Албанаца има више носилаца хаплогрупа које нису “исконски словенске”, и то их не чини староседеоцима.”

(Тв Бест)

Преузето web-tribune.com

Почев од 19. века, приоритетни задатак свих западњака је у нападу на Србију био да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига, због чега се они сада налазе широм света. За сада нема изгледа да се врате тамо где припадају – у Србију. Истражујемо зашто…

Да теорије о украденој и кривотвореној српској историји нису само пуке јадиковке српских националиста, говори и податак да је незнани број древних рукописа и књига украден и однет из Србије, те се сада чува по белосветским библиотекама и сефовима, без икакве намере да буду враћени тамо где и припадају – Србији.

Да би уопште могли да се баве српском историјом и да је мењају према својим плановима, западни моћници морали су да је познају. Због тога је, почев од XIX века, приоритетни задатак свих завојевача који су нападали Србију био увек исти, да се пронађе и однесе што више древних српских рукописа и књига.

Сви они су добро обавили свој задатак – небројени српски рукописи и књиге украдени су, првенствено из српских манастира и однети из Србије, без икакве намере да икада буду враћени.

Материјално највредније дело које је украдено из Србије је Српски псалтир, који на свакој страници има икону од чистог злата и налази се у Немачкој. Због његове лепоте, уметничког и историјског значаја, Немци су урадили копије, а да би ми урадили те исте копије, траже да платимо “њихова” ауторска права.

Да би “запушили уста” све гласнијим захтевима да се ова српска реликвија врати Србији, Баварска државна библиотека, где се чува ово украдено дело, је прошле године “даровала” факсимил Српског псалтира Музеју у Смедереву. То је у нашој јавности дочекано са великом помпом и уз неизмерну захвалност немачкој амбасади и Баварској библиотеци, што су нам послали слике нашег украденог дела.

Да зло буде веће, Немци ово дело зову онако како и треба – Српски псалтир, а наши историчари и званичници га зову Минхенски (српски) псалтир.

Никољско јеванђеље (XIV век) налази се у Даблину у Ирској. Пролог стиховни за летњу половину године из 1566. године (древни Српски календар годину дели на зимску и летњу половину), налази се у Лајбаху. Пролог стихови за сепмтебар-децембар 15945. године такође је у Лајбаху.

Збирка српских рукописа из манастира Свете Катарине и Православне грчке патријаршије у Јерусалиму, где је недавно пронађен илуминирани рукопис “Поклоник смерног Гаврила Тадића” из 1662. године.

Повеља краља Милутина из 1302. године налази се у Филаделфији. Лукино јеванђеље из времена цара Душана, налази се у Британској библиотеци. Псалтир “принтед ин Венице ин 1638 сецонд едитион оф тхе Изобразхение орузхии иллирицхеских”, такође у Британској библиотеци.
Савина књига, рукопис монаха Саве с почетка XI века налази се у Русији. Радослављево јеванђеље из треће деценије XВ века, похрањено је у рукописној збирци Руске народне библиотеке Санкт-Петербургу.

Веома је значајан Студенички типик који је Свети Сава написао на молбу свог брата Стефана. Ово је буквално црквени устав тј. правнилник о богослужењу и животу монаха у манастирима, ово дело је главна основа за устав Српске православне цркве, а чува се у Националном музеју у Прагу под ширфом IX Х 8 – Ш 10.

За време евакуације Народне библиотеке у Првом светском рату, нестало је преко 50 српских средњевековних књига, које су 1966. године пронађене у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину.

Стари српски рукописи и књиге нису само покрадене и расуте по свету, многе су и заувек уништене. У пожару који је избио након бомбардовања Народне библиотеке на Косанчићевом венцу 6. априла 1941. године, ватра је прогутала више од 1.400 српских ћириличних рукописа и повеља.

Извор: Београд.ин

Преузето СРБИ НА ОКУП

 

trojanski-ratНа почетку своје књиге, Милутин М. Јаћимовић, схвативши да ће читалац с неповерењем прихватити – да је античка Троја била уствари град Скадар, те да је Скадар и потоња престоница античке и средњевековне Србије, скреће пажњу на Волтерово упозорење:

„Ако је веома тешко да се открију нове истине, још је теже, да оне буду примљене иприхваћене. Јер, према некој немилој тежњи људског духа и по речима не знам ког мудраца, лакше је веровати у лаж, која се чула хиљаду пута, него у једну потпуно нову истину“.

Јаћимовић нам пружа потпуно нову истину о Антици. Ломи њоме ту окошталу лењост људског духа – о којој изнесе свој уверљиви суд славни песник Волтер. Истина у књизи Јаћимовића није везана за неки (мање или више важан) садржај историје једног народа или једне области на неком од континената, него је везана за целокупни антички садржај Цивилизације. Садржај који краси уџбенике – од основне школе до универзитета. Јаћимовић нам каже, да „Одисеја“ и „Илијада“ нису поеме о грчким државама, грчким краљевима, грчким јунацима… него да су то поеме о српским државама, српским краљевима и српским јунацима… Међу античким ликовима из времена славне Троје је и Ахил, плавокоси Србин, о којем је сачуван податак – да је јахао расног коња „Шарца“, онога којег је српски гуслар новијег доба (у десетерачким епским песмама) даровао Марку Краљевићу. Срби чувају још једну одлику јуначког Ахила, а и она упућује на Ахилову припадност српском народу. Археолози су нашли више керамичких посуда, на којима је угравиран лик Ахила – с мушком античком хаљином. А та Ахилова хаљина је окићена крстом с четири оцила! Само су Срби у Европи сачували четири оцила и уградили га у своје државне и ратничке грбове.

Наравно, Јаћимовић није једини истраживач који доводи у питање историјске чињенице из времена другог и трећег миленијума пре Нове ере. Тројански рат је био око 1200. године пре Христа и та чињеница је подстакла многе писце, да одбаце тумачење о грчком освајању Троје, јер постоје поуздани извори, да су Грци населили јужни део Балканског полуострва у 7. или 8. столећу пре Нове ере – 400, или 500 година после Тројанског рата. Само ова чињеница је била довољна за преиспитивање европске античке историје и била је драгоцен путоказ за извођење нових закључака о Тројанском рату. А та преиспитивања су и на страницама књиге Милутина Јаћимовића.

Треба признати М. Јаћимовићу, да је, с правом, посумњао у извештај приученог немачког археолога, Хајнриха Шлимана. Шлиманово уверавање света, да је открио место античке Троје на територији Турске, Јаћимовић је довео у везу с програмом Бечко-берлинске историјске школе у 19. столећу. А та школа је прилагођена суштини немачких империјалних планова према словенским земљама и словенским народима. Прогласила је Словене недржавотворним племенима, која нису овладала писменошћу и другим цивилизацијским достигнућима до 9. столећа, када ће их, наводно, описменити Грци, Романи и Германи. Овоме је придодата и подвала да су Словени на Балканском полуострву и у Панонији придошлице из Русије и да су узурпирали власништво над земљом других народа. На тај начин, Германима се пружа право на историјску „правду“ – да уклоне Словене са отете земље. Ова империјална најава о Словенима на туђим земљама не би могла опстати, да нису: Германи, Романи и Ватикан обавили две подвале: 1) Ахејци, Дардани, Илири, Трачани, Дачани, Мизи, Далмати, Пеони и они с другим именима – а насељени у Антици на Балкану нису преци Срба (Словена) и 2) Хомерова Троја се није налазила на Балкану.

Географске одлике Троје су око Скадра

Јаћимовић је оповргао оба кривотворења Бечко-берлинске историјске школе. У својој невеликој књизи: „Троја, српска престоница Скадар“, објављена на српском и руском језику, уверљиво доказује да је Тројански рат, опеван у Хомеровој „Илијади“ и „Одисеји“, био обрачун српских државица никлих на морским обалама Средоземља и у дубини Балкана. Он упућује читаоца, да није могуће пронаћи планину у Хисарлику (где је Шлиманова Троја), која би се могла видети – заједно с Тројом и морском обалом, како је то све посматрао, с Трачког врха (на Шар планини), Бог Посејдон:

„Цела се отуда Идска планина могла да види,
Видио се Пријамов град и ахејске лађе“.

Милутин Јаћимовић каже, да се са Шар планине, или с Кораба, могу видети: Проклетије, Троја и морска обала Јадрана – како то описује и овај стих „Илијаде“, а такве слике нема на Хисарлику.

На Хисарлику нема ни реке, која би представљала, водом богату, Скамандар, која, пре него што се улије у море, носи воду и осам својих притока. А на Хисарлику, поред Шлиманове Троје, тече једна мала река, више поток. И кад су летње жеге, она пресуши. Аутор нас упућује још на једну бесмислицу у вези с природном околине наводне Троје на Хисарлику. „Илијада“ спомиње, у близини стварне Троје, поред реке Скамандар, још једну реку – ни налик потоку на Хисарлику. Реч је о реци Симонети, коју је Јаћимовић препознао као реку Дрим, а сигуран је – да је антички Скамандар данашња река Бојана.

Дрим и Бојану спаја и данас један водени рукавац, који се спомиње и у „Илијади“. Ево описа Троје и те две реке с рукавцем у „Илијади“, што ниједан истраживач, осим оних из Бечко-берлинске историјске школе, не би могао везати за географску слику на Хисарлику:

„А кад стигну до Троје и двеју тамошњих река,
Онде где Симонет и Скамандар здружују вале,
Ту заустави коње белорука Богиња Хера,
Од кола испрегне њих и маглом покрије густом,
А Бог Симонет њима амбросије даде да једу“.

Поуздано сведоче стихови „Илијаде“ – да је Јаћимовић у праву, а да то Шлиман није. У једном од њих се каже да Ахил разби Тројанце и једну групу гоњаше низ поље, кад је прешао мост (брод) на једној од 8 река, Ксанту, између града и поља:

„Кад напослетку стигну до брода лепотеком Ксанту,
Реци вировитој, што Див је бесмртни роди,
Онде раздвоји Тројце Ахилеј, те гоњаше једне“.

Још једну одлику реке поред Троје, уочава Милутин Јаћимовић. Налази је у стиху „Илијаде“. Нема речи, да би се она могла налазити на Хелеспонту. Препознатљива је та одлика у реци Бојани.

Река Бојана

Река Бојана

Зна се да морске јегуље, кад полажу икру, то чине у рекама Средоземља, па и у Бојани. То не би могле чинити у потоку на Хелеспонту, у којем вода често пресушује. Погледајмо, јегуље пливају у Бојани, поред Троје (Скадра) – у Антици, као и данас:

„Метиљке почну да горе и брестови, а с њима и врбе,
Лотос горети стане и сита, а с њима и кипир,
Све што уз лепу је реку на брегу у обиљу расло.
Јегуље и друге рибе у води стану да гину,
Што су овуд и онуд у лепој пливале води“.

Стихови „Илијаде“ су с драгоценим садржајем, уверава нас М. Јаћимовић. Они откривају и најприсутнију одлику реке Зете у Црној Гори. Верује да се Зета, у време Тројанског рата, звала Есеп, а долина кроз коју је текла – Зелија. Стих каже, да Есеп протиче поред најниже стране Идске планине, а Јаћимовић види, да је реч о Проклетијама, јер се према Зети надноси најнижа страна ове планине.

Река Зета

Река Зета

Још једна особина Зете се препознаје у стиху „Илијаде“ – вода јој је тамна (црна) због изобиља алги, које су условљене њеним спорим током. Погледајмо:

„Који од Зелије беху, од Идске најниже стране,
Имућни људи што црну Есепову пију воду,
Те Тројанце син Дикаонов вођаше светли,
Пандар, кога је сам Аполон обдарио луком“.

Стране света у „Илијади“ упућују на Скадар

Ако се зна да су Пеони живели око средњег тога Вардара, онда је тачно да им је Скадар био на северозападу, како се у „Илијади“ одређује положај Троје. Пеонски вођа је био Астеропеј и он је своје војнике водио до Троје пешке. Да је Троја била у Турској, како тврди Шлиман, онда би Пеони морали да преплове Егејско море и не би путовали само пешке, како то пише у „Илијади“. Јаћимовић наводи и студију о Троји Аристида Вучетића, у којој је упозорење, да је Дарданија, којом је владао Пријам, имала излаз на источну обалу Јадрана, у данашњој Далмацији. Према томе, тешко је поверовати у Шлиманову тврдњу, да је главни град те Дарданије био на Хисарлику. Била би то огромна држава и онда се на Балкану и Малој Азији не би налазиле толике државице – учеснице у Тројанском рату.

Српски погребни обреди у „Илијади“У „Илијади“ су описани српски погребни обреди – они којих се Срби придржавају и данас и један упражњаван до Средњег века. Препознају се у стиховима о погибији највећег тројанског јунака – Хектора. Као и данас, жене су се, после смрти рођака или супруга, облачиле у црно. Први обред је нарицање, или тужаљка, за покојником. Једна жена гласно нариче, а друге је, плачом и тишом кукњавом, прате. Данас је тај обичај присутан код Срба – највише у Црној Гори, Херцеговини и Босни. У овим покрајинама би и данас жене плакале за Хектором, као што је то чинила његова мајка Хекаба – пре више од три миленијума:

„Тужњаву болну Хекаба међ’ женама тројански поче:
‘Сине, јадне ли мене! А зашто да несрећно живим,
Кад ми погибе ти? У граду, дању и ноћу, ти ми бејаше понос…’
Тако тужећи рече, а за њом су ридале жене,
Тако ридајућ’ рече и тужењу подстакне другу.
Кад већ мрца увезу у дворове славне, на одар,
Метну га пробушени, а поставе уз њ певаче,
Тужњаве зачињаче, и запеваху они
Запевку болну, а жене иза њих стану да плачу.
Од њих белорука Андромаха прву тужаљку почне,
Хектора рушивојске у рукама држећи главу…“

Хекторова супруга Андромаха, што се чини и данас за умрлим супругом, наставља тужаљком:

„Млади ми изгуби живот мој војно! Удовицу мене
У кући остављаш овде! А луђан још нам је синчић,
Којег несретно родисмо ми, а не мислим да ће он
До коња дорасти; с врха пре ће се овај срушити
Град, јер неста бранича му – тебе, а ти га брањаше,
Честите жене му брањаше и луду му децу!…
Хекторе! А највећи бол ће остати мени,
Јер ми ниси руке са самртног пружио одра,
Ни реч ми рекао мудру и утешну, да бих се увек
Сећала ње, обдан и обноћ ронећи сузе!“

Поред тужаљки, при сахрани Хектора се описује још један савремени обред код Срба – даћа. Она је, знамо, незаобилазна. Упражњава се данас, као и у Средњем веку у Србији. А ето, о томе сведочи „Илијада“ – упражњавана је даћа и у античкој Троји.

Даћа

Даће

„Илијада“ нам открива и начин сахрањивања у доба Тројанског рата. И то сведочанство упућује на начин сахрањевања код Срба од 4. до 6. столећа после Христа. У „Илијади“ је описана Хекторова сахрана, после које је споменута и даћа. Био је спаљен, па су остаци његовог тела сахрањени у громилу (гроб):

„А кад се искупе већ и сви се заједно нађу,
Најпре руменим вином угасише ломачу целу,
Свуда куда је снага силовитог допрла огња,
Потом беле, браћа и другови, сакупе кости,
Ридајућ’ и сви грозне низ образе роњаше сузе.
Кости, када их скупе, у златни сместише ковчег,
Гримизним покровима и танким покрију ковчег,
У раку ископану тад спустише њега, а озго
Камења крупног, они навалише – један на други.
Надгробни наспу хум и поставе свугде стражаре,
Да их не нападну пре Ахејци с назувком лепим.
А кад подигну хум, тад враћат’ се стану и потом
Лепо се искупе сви и славном се чашћаху чашћу
Онде у дворима Диву драгога Пријама краља.
Тако су они погрербли коњомору Хектора борца“.

Проф. др Ђорђе Јанковић је овакво сахрањивање препознао испод громила у околини Грахова и Книна. Написао је књигу о томе и тврдио да су то српски гробови, од 4. до 6. столећа после Христа. Али, то се није свидело званичним српским интелектуалцима, па су га удаљили с Филозофског факултета у Београду, с образложењем да Срби нису у 4. и 5. столећу живели на Балкану.

Хомров језик је пун српских речи

Треба одати признање Милутину Аћимовићу што је у старогрчком језику „Илијаде“ препознао српске речи. Тиме је потврдио, да је др Олга Луковић – Пјановић била у праву, кад је у свој докторски рад на Сорбони унела податак, да су многе речи у грчком језику позајмљене из српског језика:

Хомерове речи српске речи

1. видо, виде види
2. воле, волило воља, волети
3. вионо, воино вино
4. веидо, веиден видео, виђен
5. доко мои доказ мој
6. дао, тхао дао, дај
7. доине дојење
8. зала, зазли жалост, жалити
9. котуле котао
10 миликос мио
11. меиес месец
12. мили мили, мио
13. омилиа омиљен, мио
14. плими плима
15. проселео преселио
16. подарки дарови
17. свиниа свиња
18. свекуро свекар
19. свекура свекрва
20. треси трести
21. тета тетка, тета
22. тлао тло
23. хромос гром, громови

Скадар српска средњевековна престоница

Јаћимовић је с правом навео, да званична историографија потпуно занемарује српску историју пре Немање, који се појављује тек у 12. столећу Нове ере. Званично се следи само оно што је о Србији писао Константин Јиречек, један од најамника Бечко-берлинске исотријске школе. Он оспорава српско староседелаштво Срба на Балкану, па зато није спомињао Србију – основану 490. године, с престоницом у Скадру. У овом античком српском граду, који се звао и Троја, и Илиј, столовале су српске династије: Свевладовићи, Светимировићи и Оштривојевићи, од 490. до 1171. године. Занимљиво је, да је о преднемањићком Србијом писао и католички свештеник Андрија Качић-Миошић у 18. столећу, али се југословенска историографија оглушила о ту чињеницу. А он је, у својој књизи: „Присвитлом господину“, навео већину српских владара у Скадру.

skadar3

Скадар – поглед са тврђаве Розафа

Да не бисмо читаоце ставили у недоумицу, обавестићемо их да је на Међународном конгресу историчара: „Доћириловска словенска писменост и дохришћанска словенска култура“, у Санкт Петербургу, од 12. до 14. маја 2008. године, италијански историчар Ђанкарло Томацоли Тицијано прочитао реферат о дешифровању линеарног А и Б писма са Крита – помоћу словенских језика. Закључио је, да је Минојска држава (основана 2000 година пре Нове ере на Криту) српкса, а не грчка – како се то у свету учи на свим нивоима образовања. Ово је било изненађење, али више није. Све више научника се слаже са српским (словенским) староседелаштвом на Средоземљу и у другим деловима Европе.

Милутин Јаћимовић је, на основу свог рада о Троји у Скадру, прочитаном на конгресу историчара у Санкт Петербургу – 2009, проглашен дописним чланом Руске академије наука у Санкт Петербургу.

Срспка дијаспора

Преузето СРБИЈА ДАНАС

dragoljub.zivojinovicДр Драгољуб Живојиновић

Велике силе се од протеклих ратова озбиљно баве нашим менталним и психолошким склопом и, наравно, све наше слабости користе против нас. Зато смо ми потпуно располућено и дезоријентисано друштво, које не зна где удара главом ни коме „царству“ да се приволи.

Др Драгољуб Живојиновић, дописни члан САНУ, историограф, познат је по капиталним открићима и књигама које би српском народу, а посебно политичкој класи која о судбини Србије одлучује у његово име, требало да буду путоказ за будућност. У својим, деценијама дугим, научним истраживањима др Живојиновић је у иностраним архивама дошао до докумената који доказују не само велике подвале бивших савезника, већ и на отворену антисрпску политику, нарочито Енглеза, од Првог светског рата до данас.

Последице те политике Србија данас трпи можда више него икада. Има ли, уопште, могућности да се избавимо из канџи великих сила и њихових интереса?

– Упркос мојима, и открићима других научника од националног значаја, која креаторима политике у Србији указују на тешке заблуде из прошлости, наша отаџбина је под таквим општим атаком са свих страна да ми, практично, не можемо сами да одлучујемо ни о чему. Али, није Србија усамљена у тој тешкој неизвесности коју живимо, јер на удару моћних су и друге земље, и мале и велике. Ствари се једнако компликујуу Македонији као, на пример, и у Француској. Напросто, цео свет је уједном великом превирању, да не кажем прекомпоновању. Лично мислим да је то превирање започело у Европи, и да јој се сада враћа као бумеранг.

Многи мисле да све, па и наше невоље, долазе са стварањем новог светског поретка на челу са Америком!?

– Мислим да су проблеми много комплекснији него што се то нама чини. Глобализам у основи јесте америчка идеја, али о „слободној пијаци“, односно отварању тржишта за америчку робу. Међутим, њу сада подржавају и Јапан, и Кина, тако да више ни нема искључиво америчког монопола. Али, мени се чини да је озбиљан проблем настао када су Немци и Французи, па чак и Скандинавци, у своје државе пустили „страно тело“, које нема никакве везе са њиховим културама, што је изазвало озбиљан сукоб западне цивилизације са остатком света. Из тога се над Европом надвила велика претња, у облику исламизације са једне стране, и успона деснице са друге.

Извесно је да цео свет има проблеме, али нас притискају наши, а све показује да немамо политичку елиту која је дорасла тако тешкој ситуацији.

– Наша је специфичност што смо ми мали народ и што нам интереси великих сила никада нису дозвољавали да самостално одлучујемо у одсудним тренуцима. С друге стране, на овом немирном балканском простору окружени смо земљама и народима који су кроз историју такође показали да нам нису пријатељи. А највећи од свих непријатеља је наша унутрашња неслога, због које никако да утврдимо шта сунаши национални интереси и приоритети, и да се понашамо државотворно. Зато нам је више него икада потребна трезвеност, јер Војводином данас харају Мађари, Румуни узбуњују Влахе, Рашкој прети исламизација, а Хрватска уцењује Србију због уласка у ЕУ, исто као и Бугарска, Румунија, Мађарска. А ми, у суштини, на политичкој сцени немамо избора, јер ако нови председник буде Тома Николић, он ће наставити са политиком Бориса Тадића.

Шта, конкретно, подразумева политичка линија коју помињете?

– Пре свега да ми физички припадамо европској заједници народа, и да са економским и привредним проблемима које имамо тешко да можемо да рачунамо на неке друге, на пример евроазијске интеграције, или на такозване земље БРИК-а, јер су оне јако далеко од нас и окупиране су својим проблемима. С друге стране, велико је питање да ли нас и Руси после свега хоће за блиске савезнике, а Америка би нас најрадије предала Турској да као империјална сила поново завлада Балканом.

По свему судећи, „мала Србија“, почев од Првог светског рата, у ствари није имала истинске савезнике. Ви сте документовано доказали да је то једна од великих српских заблуда!

– У политици нема пријатељства, већ искључиво интереса, а то сам закључио на основу неколико деценија истраживаних, досад необјављених, америчких, британских, француских, италијанских и руских докумената, грађе из архива Лојда Џорџа у Дому лордова у Лондону, као и тајних материјала Британског ратног комитета, Империјалног комитета, тајних записника савезника, записника са тајне седнице Француске скупштине, и бројних других докумената из иностраних извора. Сви они потврђују да је „мала Србија“, захваћена вихором Првог светског рата, постала поприште за поткусуривање разних интереса великих сила, које су се само силом прилика звале српским савезницима.

Сви подаци до којих сте дошли потврђују да су највеће подвале Србима долазиле од Енглеза. Јесте ли утврдили шта је разлог томе?

– Подаци до којих сам дошао најозбиљније демантују савремену српску, али и светску историографију, јер сведоче о уцењивачком односу савезника, посебно Енглеза, који су у једном од најважнијих периода наше историје здушно радили на нашем уништењу. Уместо да буду благонаклоне према српским савезницима, велике силе су у Првом светском рату допустиле да српска војска и народ страдају скоро до биолошке утрожености. У свему томе посебну улогу имала је Енглеска, која није доследно подржавала Србију у њеној борби за опстанак.

Који су Ваши докази у прилог тој тези?

– Има их много, али овом приликом бих издвојио неколико. Срби су се надали помоћи савезника у оружју, муницији и кредитима. Уместо свега тога стизале су им само уцене, у којима је предњачила Велика Британија, сходно својим интересима. У најтежем тренутку од Енглеза смо тражили кредит од 800 000 фунти за обнову наоружања, лекова и санитетског материјала, а они су одговорили да ћемо добити зајам под условом да се одрекнемо своје територије у источној Македонији у корист Бугара. Тај документ први сам открио у свету. Поред тога, Енглези и савезници су у разбијање аустријских или бугарских бастиона отпора увек слали српске дивизије, које су им служиле као топовско месо, да би после свега и ратну славу приписали себи. Необорива је истина да Британија, за разлику од Француске, на пример, уопште није била спремна да учествује у рату на Балкану, јер су њена влада и краљ Џорџ били спремни да Србију оставе на цедилу. Међутим, после бриљантних победа српске војске на Церу и Колубари, Србија није покорена, и војнички је опстала, па је самим тим постала значајан фактор, потребан савезницима.

По свему судећи, Срби су сами, скоро цео један век, потхрањивали илузију коју Ви разобличујете захваљујући досад вешто скриваним иностраним изворима…

– Нема сумње да смо ми сами заговорници ових, и заблуда са којима ћемо се тек сретати, а које су нас скупо коштале, и тек ће да нас коштају. Једна од њих је и да нам Руси нису пријатељи, а они су то кроз историју стварно били кад год су им то дозвољавале објективне околности, и све док и сама Русија није доживела слом. А ми не само да се нисмо ослањали на Русију, него смо, напротив, најчешће били барикада против ширења њеног утицаја на Балкану. И поред тога, Русија је већ од јулске кризе 1914. заузела јасан став и нашим савезницима саопштила да ће Србији пружити сваку врсту помоћи како не би била поражена и покорена. Истина је да је она желела статус значајног фактора на Балкану, али да је због властитих невоља њена улога била углавном дипломатска. О томе сведочи оштра претња руског цара Николаја да ће склопити сепаратни мир са Немцима уколико грчки краљ Константин, антисрбин под притиском Енглеза, не пристане на искрцавање Срба на Крф. Николајева претња сломила је енглески отпор, а Французе охрабрила да од Грка више ни не траже дозволу. Али Енглези ни тада нису послали своје бродове у помоћ Србима.

У албанској голготи страдало је најмање 160 000 ратника. Да ли је могуће да српски политичари нису могли да предвиде и спрече ову трагедију?

– Српска влада, а пре свих Никола Пашић, престолонаследник Александар и Врховна команда, пристали су на британски захтев, и тако су „сакати“ ратници кренули преко Албаније, а Бугари су у међувремену заузели вардарску пругу. Зрелим и озбиљним државницима такав самоубиствен корак никако није смео да се догоди. Колективно избеглиштво у албанске гудуре могло је и морало да о избегне, нападом на Бугарску пре него што је она обавила мобилизацију својих дивизија на српској граници. У том случају жртве би биле много мање.

Ви сте утврдили да су српски политичари и интелектуалци тога времена донели и многе друге одлуке погубне по Србију.

– Нажалост, многи од њих били су праве „замлате“. Неки су били истински умни људи, као на пример Слободан Јовановић и Јован Цвијић, али нису препознавали политичку реалност, или су, можда, погрешне идеје ширили под утицајем интереса супротних српским. Тако су тврдили да су Срби, Хрвати и Словенци исти народ са различитим именима, а заборављали су на њихове различите културе историјске традиције и религије, чиме су обманули народ и државнике који су их следили. Зато српске интелектуалце сматрам једнако одговорним колико и Пашића и престолонаследника. Нико од њих с уједињењу није питао народ, који је добро осећао да срља у творевину супротност српским интересима. А ни генерала Живојина Мишића, који је регенту Александру предлагао: „Ми на једну, а Хрвати на другу страну“ нису послушали.

Да ли то значи да је и Југославија настала на трагу интереса великих сила, поново као скуп и промашен пројекат?

– Интерес Срба је досезао до граница територија на којима је живео њихов народ – Војводине, Источне Славоније, Босне и Херцеговине, и јужно од Сплита, због изласка на море. Даље Срби нису имали разлога да гину. Али, када су се Енглези договорили са САД да Аустроугарску треба растурити због неких њихових интереса, закључили су да на Балкану може да се направи друга држава као бастион немачком продору на Исток. Тако је настала Југославија, која је уједно требало да буде и брана против ширења социјализма на Запад. Све до 1918. године савезници су били против растурања Хабсбуршке монархије и стварања југословенске државе.

Мислите ли да су Срби научили нешто од учитељице историје, или и најновија трагична догађања показују да су наша политичка мисао и делање везани искључиво за менторе споља?

– Одговор на то питање лежи у чињеници да је уједињење Срба, Хрвата и Словенаца најкатастрофалнија одлука у 20. веку, и да је Југославија гробница у којој још увек сахрањују Србе, а многи од нас жале за овом творевином. Исто је са уласком Србије у Европску унију која, како кажу, нема алтернативе, а њена судбина је под теретом проблема сваким даном све проблематичнија. Таквој Европи можемо да будемо само послушници, и извор ресурса. Европи која је пожурила да призна независност делу српске државне територије на Косову, са циљем да на Балкану направи још једну албанску државу, односно Велику Албанију. А и прву су створиле велике силе – Аустроугарска, Италија и Немачка – само да би Србији и Црној Гори спречиле излазак на море. Значи, наш трагични пут се наставља, као да немамо довољно памети и као да ништа нисмо научили од лукавих влада западних земаља, које не дозвољавају да емоције у политици надвладају разум.

Цените ли да је Енглеска и даље предводник Запада у разарању српског националног бића?

– Мора се најпре рећи да су Енглези у новијим збивањима током 20. века изгубили примат, а прва политичка и војна сила постала је Америка.

Њихови се интереси разликују, јер Енглези се задовољавају поседом колонија, а Американци инсистирају на новом глобалном светском поретку, у коме ће да диктирају и привредом, и финансијама, и свим другим сегментима живота на планети Земљи. У том циљу су у многим земљама света већ инсталирали марионетске владе, које уз помоћ такозваног невладиног сектора спроводе њихову политику. Оне су, у суштини, ненародне, јер раде за интересе светског диктатора, а они су садржани у разбијању свега што је национално и државотворно, и стварању регија у којима ће се изгубити национални идентитети. Захваљујући тим инсталираним властима, млади људи, утлавном недовољно образовани и необавештени, некритички и олако прихватају све што долази са демократског Запада, почев од понашања и одевања, до потпуно новог система вредности, који то и није јер представља супротност нашем традиционалном, моралном и етичком вредносном систему.

Значи ли то да ће Србија под притиском великих сила бити ишчупана из својихкорена и, уместо традиционалних, бити приморана да следи глобалне принципе?

– Плашим се да смо ми већ одавно загазили тим путем, јер у Србији је још са Брозом, који је такође био енглески извршилац радова, почело систематско уништавање села. А са нестанком српског села нестаје и традиција патријархалног друштва. Сеоска домаћинства изумиру, школе остају без ђака јер сви хрле у градове, трагајући за бољим животом. У срцу Шумадије, па и у мом родном селу, не може да се скупи ни десет ђака за први разред. Велике силе то добро знају, јер се од протеклих ратова озбиљно баве нашим менталним и психолошким склопом, и наравно, све наше слабости користе против нас. Зато смо ми потпуно располућено и дезоријентисано друштво, које не зна где удара главом ни коме „царству“ да се приволи. А „велики“ то посматрају и виде да наш државни брод нема заповедника. Зато, и поред значајних снага које сматрају да је најприродније и најкорисније савезништво Србије са Русијом као словенском земљом, Руси не узвраћају поузданим сигналима јер нису сигурни у нашу искрену оданост. Од Русије као светске силе добрим делом зависи и Европа, којој су потребни њени још увек неисцрпни енергенти, али ми као слепци упорно срљамо у осињак звани Европска унија, и у НАТО, који нас је колико јуче најбруталније бомбардовао.

Хоћете ли да кажете како сасвим свесно, не народном вољом већ одлуком власти окренутих Западу, и даље срљамо у сигурну неизвесност?!

– То је неминовност, јер ми у ЕУ не можемо да уђемо под условима које ми хоћемо, већ онима које нам намећу земље ове заједнице европских народа. То буквално значи да ћемо бити само послушници главног газде у Бриселу, робови у сопственој земљи, без идентитета и могућности да било чему сами одлучујемо. Зато се ужурбано ради да Европсла регија, коју код нас већ одавно и отворено заступају неке политичке партије, а неук народ, као што видимо у педизборној кампањи, прихвата са одушевљењем. Јер тај народ не зна да ће регионализацијом за рачун глобализације постати само безлична маса без корена и идентитета, у којој се Срби, највероватније, више неће сећати своје крсне славе, и питаће се ко је Свети Никола. Наиме, регијама се лако управља, јер су мале и безначајне, и као такве олакшавају доминацију глобалиста.

Постоје ли сила и начин који могу да одбране од очигледног губитништва?

– Излаз увек постоји, али да бисмо га нашли, ми то морамо хтети. Нисам сигуран да у овом тренутку политички, привредни, па чак и интелектуални естаблишмент Србије уопште жели да се одбрани од пута који нас води у губитништво. Та „непринципијелна коалиција“ у коју нас увлаче користиће само јаким европским државама, а ми немамо начина се одбранимо јер немамо војну силу, и притом све иде у правцу да постане савезници НАТО-а. Значи, играћемо како нам буду свирали.

Другим речима, од почетка Првог светског рата до данас политичари у Србији доносили су погрешне одлуке, и неизвесност која нам због тога тек предстоји основна је наша константа…

– Највероватније. Ако нисмо на ме великих сила, онда нас сустижу невоље од Хрвата, католичке цркве и Ватикана, онда на нас атакују комшије Бугари, Арбанаси, Мађари, Аустријанци… У последње време, као што видимо, главу дижу исламски фундаменталисти, којима лике силе држе страну, и показују отворене аспирације да узму српску Рашку следећи, наравно, пример Војводине која је увелико на путу да постане европска регија; и тако се, мало по мало, отцепљује део по део српске државне територије. Све води томе да Србија буде враћена у границе пре Балканских ратова, а Срби су већ мали народ, попут комарца, а када комарцу ишчупате ногицу, онда излазе и црева…

Ултиматум Француза

– Након отворене енглеске опструкције на Солунском фронту и последње енглеске претње да ће повући своје трупе, реаговала је и влада француске. Упутила је Енглеској ултиматум да ће се Француска, уколико и даље њене трупе буду минирале покретање офанзиве, повући из рата. Енглези су се тада заиста уплашили, попустили су, али су и даље иза леђа радили против тог фронта.

Отерали руску бригаду

– Шта су све Енглези чинили да поткопају и ослабе Србију, говори и чињеница да су са Солунског фронта отерали руску бригаду коју је цар Николај послао у помоћ српској војсци. Енглески генерали сматрали су руску војску претњом својим интересима и према њој су се односили непријатељски, толико да су издејствовали њено уклањање са Солунског фронта и послали је чак на исток Грчке, како не би имала било какав контакт са српском војском.

И Мишић жртвован

– Највећи борац против сопствених заблуда Срба био Је војводз живојин Мишић, који се отворено супротстављао заговорницима уједињења Јужних Словена, Николи Пашићу и регенту Александру Карађорђевићу. Мишић Је го-ворио да нико не може да тера српске војнике да гину за ослобођење Хрвата и Словенаца, већ да они до слободе морају да дођу сами, али Је зато убрзо отеран у пензију.

Играма нема краја

Има историчара који тврде да Устав из 1974. није створила Комунистичка партија Југославије, него британска спољна политика. Тек је после откривања документа у Лондону постало јасно зашто је Запад најодлучнији и најфанатичнији бранилац тековина Устава из 1974, после распада Југославији 1991. Тај Устав је заправо чедо западне дипломатије, и због тога је НАТО био одлучан да га и оружјем брани од његових рушилаца, углавном Срба, који су Једини на својој кожи осетили британске и америчке отрове и ватре.

Енглези у умешани у многе недаће

У посебном одељењу Архива Службе за специјалне операције (СОЕ) који је посвећен Балкану и операцијама на његовом тлу, налазе се документи који доказују да је британска влада потплаћивала вођство Југословенске земљорадничке странке како би радило у корист британских политичких интереса, као и документе о директној умешаности британске тајне службе у организацију војног пуча у ноћи између 26. и 27. марта 1941, којим је збачено Намесништво на челу са кнезом Павлом и влада Цветковић-Мачек, па успостављен режим на челу са генералом Аушаном Симовићем.

Из штампаног издања „Геополитике“ бр.52 приредила редакција „Светиње Браничева

Извор: Светиње Браничева

Преузето ЋИРИЛИЦА Београд

ozimic01Аутор Небојша Озимић, историчар

О проблему најранијих помена Срба на Балканском полуострву као и о њиховом наводном досељавању на просторе око Дунава у 6. столећу, било је много говора и различитих интерпретација које најчешће нису кореспондирале са историјским подацима. Задатак овог рада је да покуша да утврди најраније помене Срба на просторима Балканског полуострва у ужем смислу.
Најпре треба нагласити чињеницу коју наводи Константин Јиречек да се етноним Словен среће на просторима Балкана тек у 6. столећу1. Он чак наглашава за име Словен да “то име, за тај народ, није било у употреби пре 6.века. А до 6.века под тим именом (Словени) код суседа на западу и на југу свуда је познато.“2 Кога онда антички писци, а са њима и картографи, идентификују на простору Балкана? Који су то народи које ће генерално касније прозвати Словенима? Јиречек на ова питања даје делимично одговор тврдећи да су “Словени раније били познати као Венеди, Винди,Анти и Скити“3
Мавро Орбини наводи да се “из Скандинавије, око 1460. пре Христа, Словени исељавају и шире по бескрајној Сарматији, појављујући се под различитим именима – Венеди, Словени, Анти, Верли (Ерули), Алани (Масагети), Хири, Скири, Сирби, Даке…“ док на Балкану међу Словене, које сам у свом делу јасно идентификује искључиво као Србе, убраја и Илире, Трачане, Споре, Росолане, Рашане.4 На истом делу Орбини идентификује као Србе Енете, Трачане, Ските, Дарданце, Венде, Анте и Споре.5
Навешћемо само неке од познатијих картографа из периода 1- 4. столећа који су у својим радовима оставили податке о распростирању Срба широм како Балканског полуострва, тако и тада познатог насељеног света.

ПЛИНИЈЕ СТАРИЈИ

Плиније Старији (1.столеће после Христа ) сачувао је многе топониме везане за Србе и њихова насеља. Тако он на Балканском полуострву проналази место Сербинум6 (Serbbinum) у Панонији, Вендум (Vendum) на горњој Драви као и Серретес (Serretes) и Осерриатес (Oserriates) на Сави. Томо Маретић поводом Плинијевих Венета око Висле каже да је “сасвим сигурно да Плинијеви Венеди значе само један огранак славенског народа“.7 Поред локализације Венета око Лоаре у Галији, јасно је да о Венетима у Горњем Јадрану – укључујући провинцију Венетиа са главним градом Венецијом представља српску насеобину.8 Са своје стране, Тацит бележи у делу “Германија“: “Не знам поуздано да ли да Пеукине, Венеде, и Фине убројим у Германе или Сармате“9 Па ипак, Плиније је, поред места Сербинос у Панонији документовао сличне топониме у Закавказју (Сервии) као и Месопотамији10. Плиније нам је оставио и сазнање о постојању српског града на Криму (Сарбацон) као и о насељу Серберион – у које се налазило на ушћу Дона у Азовско море.11 Сазнања Плинија и Птоломеја коришћена су при изради Ортелијусове карте Паноније и Илирика из 1590. године.

ПОМПОНИЈЕ МЕЛА

Читаво столеће пре Птоломеја драгоцене податке о географском положају Срба у прикавкаском басену оставио је Помпоније Мела, римски географ, који је 43. године после Христа написао дело у три књиге под називом “Опис земље“. Ово дело нам доноси сазнања далеко старија од самог Меле и у њему се, поред осталог, на источном црноморском приморју наводе, поред осталих и племена племе Серри. Овим именом се на много места означавају управо Срби. На овом простору још је Херодот одређену планину назвао Монте Серрорум (или, у слободном преводу, Српска планина) а она би се могла лоцирати као данашња планина Балкан. Нешто јужније Херодот наводи још један топоним (Трибалска равница 12) који упућује на Србе који су дуго времена у различитим изворима називани Трибалима. Многи проучаваоци Херодотовог дела једногласни су у закључку да појам Трибалска равница подразумева Подунавље и Срем13. Помпоније Мела помиње и насеље Сербинос/ Сервинос у Панонији.14
Занимљиво је да племе Серра, Серба многи истраживачи смештају између северозападног Кавказа и источне обале Азовског мора што у потпуности одговара Плинијевом географском смештању Срба које наводи као Серби, Серреи. Дакле, подаци које су навели Помпоније Мела у “Опису земље“ и Плиније Старији у делу “Исторја природе“, а оба аутора су живела и стварала у 1. столећу после Христа, доводе нас до сазнања да су Срби били на просторима Балканског полуострва и шире још пре Христа!

КЛАУДИЈЕ ПТОЛОМЕЈ

Александријски географ Клаудије Птоломеј доноси још богатије картографске приказе српских насеобина. Стварајући своју карту света средином 2. столећа после Христа, Птоломеј се у великој мери ослањао на картографске податке Марина из Тира (100. године после Христа). Птоломеј на својој мапи, на територији Балканског полуострва, наводи топониме несумњиво српског порекла. Тако се недалеко од данашњег Сиска налази Сербинум (Serbinum), на картама Римског царства назван и Сервитиум (Servitium). На овој карти Срби су забележени као Венети. Тако се недалеко од Купе налази насељеВендум а око данашњег Липљана Венденис 15. Шире гледано, Птоломеј именом налази Србе (Сербои) у области Кавказа, а тај податак потврђују и други картографи пре њега (Помпоније Мела и Плиније Старији).

Јужно од простора данашње Србије и Балканског полутотока , Птоломеј бележи у Мауретанији близу маолазијског града Цезареје српски град Сербетос – Сербетис. О овом месту писали су Милош Милојевић, Сима Лукин – Лазић и Олга Пјановић који су дошли до закључка да су Срби са ових простора северне Африке прешли на Иберско, Апенинско и Балканско полуострво16. Недалеко од овог града налази се познато Сербонијско језеро о коме нам податке остављају Херодот17 и Диодор Сицилијски 18. Описи ове двојице писаца су истоветни – језеро је дугуљастог облика с тиме што Диодор наглашава да је дубина језера “чудновата“. О њему Диодор још пише: “Тако се површина језера стапа у једно с тереном који га окружује и како више погледом ока не може да се разликује, целе војске, чије вође ово место нису познавале, нестале су удаљивши се са правог пута“. За ово језеро Птоломеј као да није знао.
Птоломеј бележи на својој карти на обалама југоисточног Црног мора град Србицу (Серрбанисса) с тим што је, у немогућности да напише глас – ц , којег у грчком нема, употребио као еквивалент два – сс.
Да не постоји ни једна друга сачувана мапа осим Птоломејеве опет би се отворила бројна питања у вези са наведеним топонимима. Јер топоними који упућују на Венде налазе се широм данас познатог света и увек су директно повезани са Србима. Клаудије Птоломеј је под Вендима подразумевао Словене које бележи уз западне обале Балтичког мора док је за Германе уобичајено да Србе називају Вендима, Виндима баш као што ће Германи, само за Србе, постати Немци – они које Срби не могу разумети. Те исте Венде Полибије смешта у приобални појас Јадранског мора, записујући следеће:
“Област уз Адрију населило је друго, веома старо племе, зову се Венети и по обичајима и одећи се мало разликују од Келта али говоре, другим језиком.“19

ПОЈТИНГЕРОВА МАПА

Ова мапа света је копија једног римског итинерара из 3. века после Христа. Нама је позната преко копије из 13. века, пронађене у бенедиктанском манастиру Тегернзе у Баварској, а име је добила по немачком хуманисти Конраду Појтингеру који се спремао да је објави и први је изнео у научну јавност. Ова мапа је дужине 7 метара и доноси нам податак да се око данашњег Скадра (Албанија) налазило насеље Понс Сервили. Дуго је покушавано да се ово име објасни грубом етимологијом да је то био пут којим је ишло робље (лат. Сервус, и – роб) као да другим друмовима света није вођено робље па ипак нису добили овакав назив.
На Појтингеровој мапи још је видљиво насеље Венденис на данашњем Косову и Метохији који, заједно са Понс Сервили, данас сведочи о раном постојању Срба тамо где их данас има све мање.

ПРОЧИШЋЕЊЕ

Свакако да је сваки иоле озбиљнији историчар био упознат са овим подацима јер за њих свако зна. Треба нагласити да се, заправо, овде не ради о непознавању података које смо изнели у врло оскудном обиму, већ о игнорантском ставу припадника једне историјске школе који су сва, па и највиша звања – академика, добили на претпоставци да је јужна скупина Словена населила Балкан у 6. и 7. веку. Иако је нових доказа о још старијој историји Срба, сведоци смо, из године у годину све више, још увек се у уџбеницима деца подучавају нетачности о сеоби народа.
Историјска наука на светском нивоу вапи за поновним ишчитавањем и тумачењем историјских извора и у већини случајева то је проблем који се решава у ходу. Наша национална историја има потребу за најхитнијим могућим резовима јер су Срби, по ко зна који пут, у једној пародичној ситуацији: док се скоро сви народи Европе и света труде да на сваки начин себи обезбеде што дубље историјске корене па макар их и немали, Срби се, са друге стране , одричу добрих 1500 – 2000 година сопствене историје.(Са овим податком се неће сложити многи, мишљења да је српска прошлост још дубља) На тај начин, српски народ је себи обезбедио улогу младог народа који куца на врата великих народа очекујући да буде, као такав, од таквих, примљен у Европску заједницу што је само по себи парадокс.
Српској историји и, посебно, српским историчарима, предстоји једно велико прочишћење како би напокон испливала права историја Срба на видело и била стављена под окриље институција. Као што смо у овом раду видели, за тако нешто дефинитивно има материјала и потребе.

Напомене
1 К.Јиречек, Историја Срба, I- II, књ.I, Београд, 1952, 37 ( у даљем тексту Јиречек, I)
2 Јиречек, I, 37
3 Јиречек, I, 37-38
4 M.Orbini, Il reglo dell Sklavi, Pesara, 1609.,139-140
5 Orbini, 140
6 Све корене топонима у овом делу подвукао аутор.
7 T.Maretić, Slaveni u davnini,Zagreb, 1889, 15 ( у даљем тексту Maretić )
8 Maretić, 15
9 Тацит , Германија , 46
10 Клаудије Птоломеј, Космографија, V, 9
11 M. Јовић, Срби пре Срба , Доротеус , Краљево , 2002., 166-167
12 Herodot, Istorija, IV, 49
13 Јовић, 153 – 154
14 Јовић, 166
15 Ptol., 3.9.4.
16 О.Л.Пјановић , Срби…народ најстарији, КИЗ ДОСИЈЕ, Београд, 1991., 82
17 Herodot, Istorija, II, 6 ; III,5
18 Diodor, Istorijska biblioteka, I , 30
19 Полибије, Историје, II , 17

Аутор Небојша Озимић, историчар

ub-75-1280x720САМО поузданим траговима и доказима до истине, ма каква она била и коме год се (не) свиђала – мото је књиге „Крваве сузе Постојбине“, чији аутор је Милорад Бошњак, новинар „Вечерњих новости“. Књига документује постојање великих насеобина Срба на територији данашње Републике Хрватске од четвртог века хришћанске ере па све до антицивилизацијског егзодуса 1995.

Основни мотив настанка књиге је апсолутно нетачна тврдња такозване званичне историје да су „Срби на тај териториј почели досељавати тек уочи успостављања Војне Крајине у 16. веку“. Такав историјски лажан а политички интересан „наук“ ђаци и данас изучавају.

– Срби на територији данашње Хрватске доказано су имали, имају и имаће своју постојбину, утемељену на властитој, према свим европским, историјским, државотворним начелима и заслугама на стеченој и одбрањеној земљи. Недовољно трагање и самих Срба који потичу са некадашње Војне Крајине, затим из вековима међусобно, у државном смислу одвојених области Далмације, Славоније и Хрватске, за својим истинитим историографским, националним и уставотворним идентитетом, чак и за својим давнијим породичним коренима, делом је условило настанак књиге, а онда и њен наслов – објашњава Бошњак. – Верујем, да наслов смислом, нажалост, реалистички, изражава часну и сву злу судбину Срба, као и доказаних часних Хрвата, на том одвајкада и заувек заједничком тлу.

У књизи, чији је издавач ЛИО из Горњег Милановца, међу важнијим поглављима налазе се и крвљу стечена признања да су Срби Крајишници били најјефтинији, најбољи граничари и браниоци модерне Европе од милитантног ислама. Као и признања која су им јавно изрицали вође заједничког Илирског покрета, а гласе: „Хрватство су нам сачували Срби“!

ЋИРИЛИЧНИ ДОКУМЕНТНА предњој корици књиге штампан је део Октоиха из 14. века, једног од најзначајнијих ћириличних докумената Срба у Војној Крајини, у Славонији, Далмацији и Хрватској. У документарном додатку су и други слични сачувани старински рукописи. На задњој корици је знаменити призор са Плитвичких језера, где је 31. марта 1991. на католички Ускрс почео четворогодишњи рат.

Као један од доказа прадавног живљења Срба у својој Постојбини, у књизи су сакупљене хиљаде српских презимена, етимолошки сврстаних према начинима њиховог настанка, чак и породичних надимака. Изумрлих и још постојећих.

Међу потресним одломцима је и молебан Николе Тесле, родом Личанина, светској јавности 1942. који у најкраћем гласи: – Треба учинити све да мој народ не нестане…!

Према ауторовим и истраживањима других публициста, универзитетских професора, објективнијих медија, презентованим у овом раду, јасно је да се грађански рат 1991-95, који се у Хрватској званично зове домовински, могао и морао избећи!

– Жеља ми је да ова књига буде подстицај новим документовањима српских сеоба и трагедија на територији данашње Хрватске, истраживањима заједничке судбине Срба и Хрвата током протеклих столећа и година, нераздвојиве тада, сада и заувек – каже аутор.


ПОСВЕТА

КЊИГА је превасходно, најискреније, посвећена деци свих нација, која су својим очима, у властитом мемофонду, на жалост и срамоту модерне европске и америчке цивилизације, од почетка последње деценије 20. века пропатила, злосрећно и трауматично запамтила све предратне, ратне и послератне ужасне, упропашћене године свог детињства и будућности. Како на територији Републике Хрватске, тако и током бесмисленог, беспотребног рата на територији бивше Републике Српске Крајине.

Преузето Новости

rep-lepenski-vir.jpgБ. СУБАШИЋ | 12. јул 2012

Србија још није кандидовала своја најчувенија археолошка налазишта – Винчу и Лепенски вир – за листу најважнијих добара човечанства

ОВЕ године се навршавају тачно четири деценије од усвајања Конвенције за заштиту светске културне и природне баштине Унеска, а Србија још није кандидовала своја најчувенија археолошка налазишта – Винчу и Лепенски вир – за листу најважнијих добара човечанства, а не зна се ни када ће. Парадокс је утолико већи што цео свет признаје да су ови локалитети изворишта европске цивилизације.

Јер пре око 9.000 година у Лепенском виру настали су прва архитектура, урбанизам и монументална вајарска дела у историји људског рода, а пре око 7.500 година Винча је била метропола цивилизације која се простирала од Шварцвалда до Црног мора.

Стручњаци кажу да је за овакво стање најодговорнија државна администрација, јер Конвенција о заштити светске природне и културне баштине у члану 12 наглашава да владе држава дају предлоге за Унескову листу.

САМО ЧЕТИРИ МАНАСТИРА

САМО четири српска манастира на Космету налазе се на листи угрожене светске културне баштине: Високи Дечани, Пећка патријаршија, Богородица Лјевишка и Грачаница. – Као потпредседник Координционог тела за КиМ и југ Србије успео сам да, упркос противљењу неких наших моћника, иницирам упис на листу Унеско четири српска манастира 2004. године – каже проф. Крстић.

– Опште је познато да је у Ђердапу, на дунавској тераси Лепенски вир, између 1965. до 1969. откривена једна од најблиставијих култура праисторије човека – каже архитекта проф др Бранислав Крстић. Некадашњи представник СФРЈ у Комитету за светску баштину Унеска за „Новости“ каже да га је маћехински однос државе према прослављеном локалитету заинтригирао да испита зашто он 40 година није кандидован за Унескову листу.

– Један чувени директор Завода за заштиту споменика рекао је да је чуо да нема услова за кандидовање Лепенског вира јер је он измештен с оригиналне локације – каже проф. Крстић. – Запрепастио се кад сам му рекао да је то погрешна претпоставка, јер је више културних добара уписано у Светску баштину, иако су измештена, на пример чувени египатски храмови у Абу Симбелу.

Наш саговорник наглашава да се 2010. обратио тадашњем министру културе Небојши Брадићу с иницијативом да се заузме у влади да Лепенски вир и клисура Ђердап што пре буду предложени за упис у листу светске баштине као интегрално културно и природно добро.

– Брадић је био зачуђен да то није учињено и рекао је да ће ствар погурати, али је убрзо смењен, па сам се обратио новом, актуелном министру, Предрагу Марковићу – каже проф Крстић – још у јуну 2011. обећао ми је састанак на ову тему, али до данас није одговарао ни на позиве, ни на писма.

Слична искуства са прећуткивањем и омаловажавањем вредности Лепенског вира имао је и архитекта Христивоје Павловић, пасионирани истраживач Лепенског вира и оснивач друштава ентузијаста који промовишу место где се родила европска цивилизација.

– Лјуди из институција који су морали да предложе локалитет за Унескову листу нису то урадили, јер су наводно мислили да ћемо бити одбијени – каже Павловић. – Нема никаквог реалног ограничења да се Лепенски вир предложи за листу заштићене светске баштине, као и оближњи Власац, али и Рудна глава, где су најстарији рудници бакра на свету. Само незналице и злонамерни то не желе да разумеју.

ОДНОС државних инситуција према Лепенском виру сликовито илуструју документи којима је наша влада представила Србију у Дунавској стратегији ЕУ.

– Лепенски вир се помиње се само у оквиру пројеката развоја марина – каже проф др Бранислав Крстић, некадашњи представник СФРЈ у Комитету за светску баштину Унеско. – Тај пројекат обухвата више општина, па и Мајданпек у коме је „археолошки локалитет Лепенски вир са пристаништем“. У стратегију је унета израда просторног плана за Национални парк Ђердап, унутар кога је Лепенски вир, али се он не помиње. Закључак је да Влада не види Лепенски вир као добро светске баштине.

Б. СУБАШИЋ | 12. јул 2012

Извор Новости

Преузето СРБИЈА ДАНАС

Када као туриста дођете у Гдањск и околину, не треба да знате пољски да би сте се споразумевали са локалним становништвом. Овде већину житеља чине Кашуби, стари словенски народ, који одлично разуме српски. Доктор славистике Душан Пажђерски је човек за ког се данас говори да је први свету открио овај нови народ.

– Дошао сам 1999. године из Новог Сада у Пољску да докторирам и упознао сам људе који одлично разумеју српски језик. То ме је привукло да истражујем и откријем да су Кашуби аутохтони словенски народ, који живи на најлепшим обалама Балтичког мора. У свом речнику имају фонд српске говорне традиције. Уосталом, Кашуби на југу Балтика, имају Српско село и Српско језеро – открио нам је своју тајну везу са овим народом др Душан Пажђерски, који за себе каже да је Новосађанин.

Његова истраживања су показала да су Кашуби остатак средњовековног народа Поморјана, који је на просторе покрајине Помераније дошао пре Пољака.

Кашуби су били поморци, који су пословали са Бокељима. Приликом поделе интересних сфера на Версајској конференцији њихова област Померенија или Кашуба је додељена Пољској. За време Другог светског рата Кашуби су једини имали организовани партизански покрет. Данас их у Пољској има више од 5.000.

– Моје анализе су показале да се око 51.000 људи у Пољској изјаснило да говоре кашупским језиком. Сматра се да особа које су пореклом Кашуби у Пољској има око 300.000. Кашуби немају статус народа, већ регионалне етничке заједнице. Њихов језик као оргинална баштина има статус националног. Они су сачували своје етничке особине, јер вековима живе изоловано. Основали су град Гдањск. Увек су имали везе са српским народом. Једна од престоница кашупских кнезова у средњем веку звала се Београд. Тај град, нажалост, више не постоји – открива нам др Пажђерски.

Кашуби су, кажу сами Пољаци, једини прави западнословенски народ. Религиознији су од Пољака. Наталитет им је прилично висок, иако су подвргнути асимилацији и емиграцији. Баве се пољопривредом и рибарством. Највеће пољске фабрике за прераду рибе и најбољи пољски приморски туристички центри су на Кашубима.

– По менталитету су слични Словенцима. Вредни су, предузетни, али су гостољуби као Срби. Њихова народна ношња личи на нашу. Одликује је народни вез, који имају српске кошуље, кецеље и доламе. Уз то, имају велико разумевање за српску историју. Један од највећих кашупских песника Станислав Пестка је за време кризе око Космета, превео и објавио песму Стефана Лазаревића „Речи на мраморном стубу на Косову“. А, први научно уређени кашупско-пољски речник Стефана Рамулта, који је 1893. године издала Пољска академија наука из Кракова, рецензенти су упоредили са „Српским рјечником“ Вука Караџића – казује Душан Пажђерски, иначе, велики пријатељ Кашуба.

Наш саговорник прећуткује да у тој вези Кашуба и Срба сам највише допринео. Пажђерски живи у градићу Вејхерову са Кашубама. Први је о овом народу написао стручне радове, а у Београду је, у издавачком предузећу „Алма“ отворио Кашупску библиотеку. Уз помоћ Пројекта Растко 2004. године отворио је прву кашупску интернет библиотеку и тиме овај народ представио као своје научно откриће. За тај допринос народ Кашуби је др Душана Пажђерског наградио Медаљом Столема, коју је 2006. године добио и пољски премијер Доналд Туску, који је и сам Кашуб.

– Моји планови су да отворим прву катедру кашубистике на Гдањском универзитету и да припремимо Прву међународну конференцију о Кашуби, како би цео свет упознао овај народ. Како сам на последњем Сајму књига у Београду у госте довео издавача Јарослава Елварта, првог Кашуба који је посетио Србију, палнирам да доведем још неколико важних представника овог народа – поверио нам се др Душан Пажђерски.

Средином мају ове године је са групом студената први пут у посету Србији дошла и мала група Кашуба. Делегацију је водили једини кашупски издавач и угледни пољопривредник, иначе сувласник једине кашупске приватне телевизије. Истовремено је одржана библиотечка конференција у граду Вејхерову, на којој су учествовали представници две српске библиотеке, из Чачка и Новог Сада.

За следећу годину, са културним центром из једне кашупске општине планирају се сусрети на којима би била разматрана мањинска права у Србији и Пољској, што Кашубе то посебно занима.

Пољски Србин

Др Душан Пажђерски је рођен у Зеници 1967. године у породици Леха Пажђерског, професора пољског језика. На рођењу је добио име Владислав.

Студирао је славистику у Београду, радио у новосадском Радију 100 и Матици српској. Отишао је у Пољску да изучава пољско-српски речник биљака. Ради на универзитету Гдањск, предаје граматику српског и пољског језика.

Истражује тајне кашупског језика. Објавио је „Антологија кашупске народне приповетке“, а ради први кашупско-српски речник.

Извор: Вечерње Новости

Преузето Ћирилица

Печат кнеза Стројимира 9.векСрбија је пре неколико година добила „ново“ најстарије обележје своје државности – печат српског кнеза Стројимира из деветог века, који је доказ о постојању српске државе померио за три столећа уназад.

Министарство културе на челу са Драганом Којадиновићем купило је 2006. печат кнеза Стројимира за скоро 20.000 евра, на аукцији у Минхену. За постојање овог вредног предмета, за који нико из Србије није знао ни да постоји и који је био у приватном власништву, наши колекционари сазнали су од својих руских колега.

Иначе, најстарија материјална сведочанства, која Србија поседује и која сведоче о њеној државности, била су документа остала од владара из лозе Немањића, која датирају из дванаестог века.

– Имали смо потешкоћа да дођемо до овог најстаријег сачуваног обележја српске државности. Каталошка цена печата најпре је била 6.500 евра. Међутим, Бугари, којима је из историјских разлога овај печат веома значајан, понудили су 15.000 евра да тај предмет уопште не буде на аукцији тога дана. Срећом, наш конзулат из Минхена издејствовао је да тако не буде и купили смо печат за 16.000 евра. – изјавио је тадашњи министар културе Драган Којадиновић.

Др Ђорђе Јанковић, председник Српског археолошког друштва и шеф Катедре за националну археологију Средњег века Филозофског факултета у Београду, у материјалу који је послат премијеру Србије, објашњава да је кнез Стројимир био син српског кнеза Властимира, који је владао средином деветог века, и један од тројице браће који су поделили Србију и њоме владали. Стројимира и брата Гојника, затим је протерао у Бугарску најстарији брат Мутимир, који је владао Србијом до 892. године. Кнез Стројимир је и директни потомак кнеза који је око 610-640 године предводио Србе у сеоби из такозване беле Србије, односно данашње Пољске, Словачке и Украјине. Такође, он је био и деда кнеза Часлава, који је владао Србијом од 927. до после 950. године.

Дело византијских златара из Атине, Солуна или Цариграда

Професор Јанковић објашњава и да су печат, вероватно, сачинили византијски златари из Атине, Солуна или Цариграда, што сведочи о политичким везама Србије са Царством, које су биле важне због сукоба с Бугарима. Постојање печата доказује да је српски кнез имао придворску канцеларију, архив и администрацију која прати државу. Кнез је, очигледно, био хришћанин, као и његови преци.

Боже, помози Србији

Печат кнеза Стројимира је златан, тежине 15,64 грама, висок је 1, 9 центиметара, купастог облика и са алком на врху. Има кружно натписно поље са крстом, око кога је грчки натпис „Боже, помози Србији“.

Заинтересовани грађани прстен могу видети у Историјском музеју Србије, као и купити реплику истог.

Изворbktvnews

Преузето Магацин

arhivaШиром света расуто на хиљаде српских рукописа, реликвија, уметничких дела и архивских докумената (2). Уочи Макензенове офанзиве 1915. спаковано 56 најдрагоценијих рукописа несталих у Нишу.

НАЈВЕЋА мистерија у вртлогу пљачки српске културне баштине је судбина најдрагоценијих средњовековних рукописа које је до 1915. чувала Народна библиотека у Београду. Уочи Макензенове офанзиве директор Народне библиотеке Јован Томић спаковао је 56 најдрагоценијих и највреднијих рукописних и старих штампаних књига у два сандука које је послао да се евакуишу с архивом Министарства иностраних послова. Међутим, на нишкој железничкој станици драгоценим ковчезима губи се сваки траг и дуго се веровало да су рукописи и књиге уништени.

До преокрета је дошло кад је извесна дама 1933. понудила антикваријату у Франкфурту на Мајни „Призренски препис Душановог законика“ из једног од сандука из Народне библиотеке. Испоставило се да га је украо немачки официр Фом Вилкенс и по цени од неколико хиљада марака враћен је у Београд.

Три деценије касније у Загребу академик Владимир Мошипреузимањен, тада шеф археографског одељења Народне библиотеке Србије открива још два украдена рукописа. Без имена, обележени само бројевима, у депоу Свеучилишне библиотеке били су скривени Добриљско четворојеванђеље и Коришки пролог. Испоставило се да је опљачкане рукописе њих однекуд донео уочи Другог светског рата хрватски бан Иван Шубашић.

Ускоро је Мошину стигло и писмо из Одељења књиге Британског савета у Лондону, ради консултација у вези четири средњовековна рукописа и једне књиге у чувеној библиотеци сер Честера Битија у Даблину. Испоставило се да је Американац Бити, који је уочи Првог светског рата радио на отварању рудника на Косову, у својој задужбини имао пет опљачканих рукописа Народне библиотеке у Београду: Никољско јеванђеље из 14. века, Празнични минеј из 1537. године, Српско четворојеванђеље рашке школе из 13. века, Читање из апостола и јеванђеља из 13. века и фрагмент Влашког јеванђеља из 15. века. Према британским подацима, све књиге припадале су збирци извесног Чарлса Клеја и продате су на аукцији у Сотбију, иако су све у то време биле у депоу Народне библиотеке.

Тек пре неколико година захваљујући Владимиру Давидовићу из библиотеке у Даблину добили смо скенирано Никољско четворојеванђеље које је захваљујући донаторима одштампано у 100 примерака и поклоњено најзначајнијим библиотекама и манастирима.

– Последњи документ из сандука Народне библиотеке који се појавио у јавности био је уводни део, првих 12 страна дечанске Хрисовуље чије је фотокопије у САНУ донео један католички свештеник из Црне Горе – каже Давидовић. – За овај рукопис тражио је 30.000 марака и отварање неког локала, што није била нереална цена, али двојица утицајних академика су лоше проценила да је реч о фалсификату и спречила откуп уз речи „за сваку марку био би купљен један метак којим би пуцали на Србе“. Ипак, били смо срећни јер је постојање овог документа значило да није уништен сандук у коме се налазила Немањина оснивачка повеља Хиландара, која је још негде скривена.

После три године, извесни Британац појавио се у САНУ и замолио да види архиву, укључујући и Дечанску хрисовуљу. Чим се окончала хиперинфлација, телефон у САНУ је зазвонио, исти Британац се јавио са аукције из Швајцарске на којој се продавао први део старог рукописа и понудио да га откупи и прода Академији по цени од 30.000 марака. Нагласио је да не жели да ико зна да он послује са Србима јер смо под санкцијама.

– САНУ је продала клавир, прикупили смо и нека средства која су раније дали донатори, а сам Драгослав Аврамовић нам је дао девизе из Народне банке – сећа се Давидовић. – Британац је тражио да дођем сам у хотел у Будимпешти и донесем новац, а он ће понети рукопис. Претрнуо сам од страха, носећи кофер с 30.000 марака, а плата ми је до јуче била две и по марке.

Ипак, Давидовић је за сваки случај позвао двојицу колега људи из Академије да дођу у будимпештански „Хајат“ у време примопредаје, за сваки случај.

– Све нас је мучило питање да ли је реч о оригиналу – каже Давидовић. – Да ствар буде гора, Британац није желео ни кафу да попијемо, инсистирао је да што брже обавимо размену. Тражио сам да видим рукописе и на први поглед видео сам да је реч о оригиналима, јер су имали трагове мишијих зуба на истом месту где и остатак Хрисовуље. Тако смо захваљујући мишевима комплетирали Дечанску хрисовуљу.

ТАЈНЕ ВАТИКАНА И КАТЕДРАЛА

НАЈВЕЋА ризница српског културног блага изван Србије, нарочито из периода пре Немањића јесу архиви Ватикана, а у трезору Цркве Светог Петра налази се изузетно вредна икона Светих апостола Петра и Павла с ктиторима, краљицом Јеленом и синовима Драгутином и Милутином с краја 13. века – наглашава Давидовић.

Српске баштине има и широм Италије, а наш саговорник подсећа да су Стефан Дечански и цар Душан дали Базилици Светог Петра у Барију првобитни иконостас од „гламског сребра“- легуре сребра и злата.

– Изнад гроба где почивају мошти Светог Николе, најчешће српске славе, налази се икона Стефана Дечанског а већина Срба о томе појма нема – наглашава Давидовић. – Крст Светог Саве налази се у

катедрали у Пјаћенци, десница Јована Крститеља коју је Свети Сава приложио манастиру Жичи, данас је у катедрали у Сијени, као и икона с ликом патријарха Пасјија с почетка 17. века.

У библиотеци Марчана у Венецији налази се житије которског заштитника Светог Трифуна из 15. века, као и српски рукописи и инкунабуле из Далмације, као део рукописне задужбине Задранина Ђузепеа Праде. Наравно, ту је и благо Цркве Светог Спиридона и монументално гробље српских трговаца у Трсту.

БАШТИНА КАО ПОЛИТИЧКО ПИТАНјЕ

НИКОЛА Кусовац упозорава да се на албанским сајтовима већ рекламира туристичка понуда обилазака „Косоварских православних манастира“. – Наша власт стално заборавља да је културна баштина прворазредно политичко питање. На пример, после 2000. године међународни представник на Косову Карл Штајнер дошао је у Београд и тражио да му Народни музеј као знак добре воље преда неолитску фигурину коју су српски археолози ископали на Космету. Упркос мојим упозорењима, наши политичари су извршили притисак и музеј је дао артефакт Штајнеру, који га је славодобитно донео у Приштину, где је направљен политички спектакл поводом „повратка опљачканог албанског културног блага“

ТУРСКА СВЕДОЧАНСТВА

СРБИ на Балкану су живели у два комонвелта, Источном римском царству, које су тек у 17. веку немачки историчари назвали до тад непостојећим именом Византија, и Отоманском царству, а наши историчари информације о животу нашег народа и данас прикупљају из секундарних извора на Западу, разочарано констатује Владимир Давидовић.

– Турски архиви су крцати документима који сведоче о вековима које смо провели као део Османске империје, која је била бирократски врло уређена. Међутим, осим изузетака као што је професор Дарко Танасковић, нашим историчарима не пада на памет да оду тамо и истражују, већ преписују оно шта је Запад мислио о томе шта се овде дешавало. У Царској палати, данас музеј Топкапи је ризница података о нама, а посетиоци ту могу да виде и руку Јована Крститеља у златној рукавици (на слици), коју је у мираз донела принцеза Оливера кад се удала за Бајазита Првог.

Б. СУБАШИЋ

Извор НОВОСТИ

Stara-Evropa-mapa-Marija-Gimbutas-arheolog-Juzni-Sloveni-u-Podunavlju-jos-od-neolitaТеорија Марија Алинеија, повезујући цивилизацијски континуитет од палеолита до данас, отворила је пут за нова истраживања на пољу србистике.

Марио Алинеи, професор емеритус Универзитета у Утрехту (1926, Турин), у својој дугогодишњој каријери објавио је преко 50 значајних радова на тему еволутивне лингвистике. Као дугогодишњи сарадник Српске академије наука био је и лични пријатељ академика Павла Ивића. Његова теорија одавно је прихваћена на универзитетима у Холандији, Италији и Шпанији. Како сам Алинеи каже, „крајем деведесетих година три археолога и три лингвисте, потпуно независно један од другог, поставили су нове теорије порекла индоевропских народа и језика које утврђују аутохтоност и непрекинут континуитет од палеолита“.

На основу компаративних анализа археологије, генетике и језика, Алинеи је дошао до закључка да су неолитске технолошке иновације у Подунављу омогућиле нагли демографски раст становништва, а тако и развој језика и културе.

Те иновације Алинеи сматра за најважнији мотивациони погон ширег развоја језика и поставља своју чувену тезу да се аналогно развоју палеолита, мезолита и неолита може поставити модел хронолошког датовања језика.

Он наглашава да се, за разлику од западне Европе, где неолит почиње у другом миленијуму п. н. е., једино на Балкану може пратити континуитет старе европске цивилизације преко телова већ од 8. миленијума п. н. е. Такође наводи да су археологија и савремена генетика потврдиле да је Балкан једини европски регион где су најстарија археологија и генетика неспорно доказане.

На основу ових сазнања Алинеи поставља тезу о аутохтоности  европске цивилизације у Подунављу, као и о њеном непрекинутом континуитету до данас. Он оштро негира идеју о доласку Јужних Словена у 7. веку н. е. и тврди да за то апсолутно не постоје ни археолошки ни историјски докази. Тезом да се Јужни Словени налазе у Подунављу још од палеолита, Алинеи је практично срушио званичну индоевропску теорију.

Описујући словенски ареал данас, он тврди да Словени још увек географски и етничко-језички заузимају половину западне Европе. Сматра да су Словени одувек били на тим просторима, од дубоког палеолита.

По његовом и мишљењима других лингвиста, где наводи и Јернеја Копитара, Словени су заузимали огроман простор – од Балтика, преко северне Италије све до Мале Азије, а народе као што су Венети, Трибали, Трачани, Пеласти, Фриги, Лики и Лиди сматра прасловенским корпусом.

То је један од разлога зашто Алинеи мисли да је „потребно рашчистити једну од најапсурднијих последица традиционалне историјске хронологије, ону која тврди да су Словени касно стигли на историјску сцену Европе и у исто време успели, сасвим необјашњиво, да заузму огромне просторе на којима и данас живе”. Једини логичан закључак може да буде да су управо Јужни Словени били оригинални покретачи нове земљорадничке револуције, заната, уметности, религије, језика и првих урбаних култура Европе у Подунављу.

Алинеи сматра да је јужнословенска група најстарија, тј. да „не постоји никакав северни словенски језик већ су се западни и источни словенски језици независно развили из јужнословенских. Примогеност јужнословенских језика налази у доказима да они лингвистички обухватају и источне и западне, те тако представљају заједнички именитељ свих словенских језика“.

Насупрот ранијим теоријама о примогености германских народа, Алинеи децидирано каже да су они у ствари прихватили тековине неолитске културе Балкана, па тако и део језичке културе Јужних Словена, што је тврдио и амерички лингвиста Морис Свадеш, рекавши да се грана германских језика издвојила из словенских језика.

Да би илустровао своју тезу о раном палеолитском настанку језика, као и доказао могућност датовања језика синхроно са археологијом, Алинеи је сачинио три листе словенских речи из периода палеолита, мезолита и неолита које практично представљају најстарији супстрат европских језика.

Интересантно је да Алинеи ставља старолатински, старогрчки и старословенски у исту хронолошку раван, наглашавајући да су сви они позајмљивали једни од других.

У свом раду он жустро полемише о претходним теоријама и каже да су јудеохришћанска и пангерманска теорија неопростиво зауставиле развој лингвистике, скративши старост језика на 5.000 година, насупрот антрополошким доказима да је језик вероватно старији од 50.000 година.

За нас најважнији и најинтересантнији део његовог рада јесте чињеница да је неолитске културе Подунавља описао као „првобитну језичку орбиту Европе“.

За српску лингвистику, археологију и историографију ова теорија, као и њени научни заступници, од кључног је значаја јер су Подунавље и Србију вратили у центар интересовања и проучавања научних кругова западне Европе.

Коначно, теорија Марија Алинеија, повезујући цивилизацијски  континуитет од палеолита до данас, отворила је пут за нова истраживања на пољу србистике – како се српски језик више не би посматрао као изгубљен и утопљен у неком имагинарном простору и времену.

Филолог германиста, Оксфорд центар Београд

Јелена Радојковић
објављено: 14.10.2015.
Извор ПОЛИТИКА
Преузето Магацин

Фото: Ивица Тодоровић na представљању књиге Раније је било раширено мишљење да су Срби дошли у Илирик почетком 7. века, за време цара Ираклија. Међутим, као што сам већ нагласио, постоје и врло аргументоване тезе о подунавско-балканској домовини Словена, који су се, по наведеним тумачењима, раније звали Срби.

Рођен 1971. године у Подгорици, основно и средње школовање завршивши у Шапцу и Београду, Ивица Тодоровић је дипломирао, магистрирао и докторирао на Одељењу за етнологију и антропологију Филозофског факултета Универзитета у Београду. Ради као виши научни сарадник Етнографског института САНУ, где је и члан Научног већа. Члан је редакција више научних часописа, био је руководилац међународних и домаћих научних пројеката, сауредник за етнологију у „Енциклопедији српског народа“, уредник више научних зборника, организатор и учесник бројних теренских истраживања и научних скупова.

Спроводио је опсежна етнолошка истраживања у разним областима Србије, Црне Горе и Републике Српске. Основне теме истраживања су му, између осталог: проучавање културних образаца и научних парадигми, митологија и сакрални текстови, традиционална и савремена духовна култура Срба, српски идентитет и представе о пореклу и етногенези, базични структурни модели итд. Аутор је књига „Ритуал ума“, „Митска истина Срба“, „Света структура“, „Етнологија и генетика“, као и више од сто педесет научних радова и чланака. Повод за овај разговор је његова нова књига, у издању Етнографског института САНУ и издавачке куће „Невен“ из Београда, „Српска тајна“.

Етнологија и есхатологија

Господине Тодоровићу, као етнолог и антрополог кренули сте да се бавите, између осталог, осетљивом темом србског порекла и идентитета. У својој капиталној књизи „Митска истина Срба“ покушали сте да се, непристрасно, позабавите причом о „Србима, народу најстаријем“, не прибегавајући мистификацијама каквима су квази-научници склони, али указујући на суштинске поруке ове жилаве, мада маргинализоване, србске архетипске приче. Какви су Ваши основни закључци кад је архетипологија мишљења „Срби, народ најстарији“ у питању?

Као проучавалац српског етноса, поштовалац научног приступа Јована Цвијића и поборник примене прецизне структурне анализе, трудио сам се да свеобухватно и мултидисциплинарно сагледам различите аспекте српског етничког контекста, не бежећи ни од проблематике која је посебно осетљива и подложна различитим тумачењима, али и псеудоелитистичким предрасудама. Књига „Митска истина Срба“ бавила се феноменолошком анализом особених садржаја који су, ради препознатљивости, обухваћени одредницом Идејни систем Срби, народ најстарији. Иако неупућеним посматрачима може изгледати другачије, реч је о врло захтевној проблематици, која изискује вишегодишња истраживања и сложен приступ. У складу с тим, књигу је потребно пажљиво читати како не би дошло до беспотребних неспоразума и погрешног разумевања. За разлику од „Митске истине Срба“, која је превасходно заснована на феноменолошкој анализи идејних образаца, проблематиком порекла Срба на сасвим непосредан начин прелиминарно се позабавила књига „Етнологија и генетика“, која је базирана на најсавременијим могућностима истраживања, тј. на значајном броју нових информација. У сваком случају, да се вратим на суштину Вашег питања, разнолике и специфичне представе о посебном значају Срба, о њиховој старости и племенитом пореклу, као и о особеној улози овог народа у глобалним историјским збивањима – какве срећемо у новијем периоду и којима сам се бавио у књизи „Митска истина Срба“ – у својој основи непосредно су повезане са прототипским обрасцима одређеним пре много векова. О овом је опширније писано у новој књизи „Српска тајна“, која је једна врста наставка „Митске истине Срба“.Наведена колективна матрица, наиме, базирана је на представама о Србима као Новом, другом и коначном Израиљу, изабраном народу Божјем. Већ у средњем веку она је неоповргљиво дефинисана као средишњи српски идејни систем, чији је најиспољенији израз управо косовски мит тј. завет, са тачно одређеним правилима и облицима понашања на колективном нивоу. Наведена матрица усложљена је и током последњих векова и деценија бројним новим мотивима, почев од дела Владике Николаја Велимировића, али и многих других садржаја. Представљено у најкраћим цртама, савршени тј. изабрани народ може се„понашати“ само у складу са врхунским и непревазидљивим узором који представља Исус Христос – Богочовек.

Срби као Божији народ

Шта то, конкретно, значи?

Како бисмо читаоцима у сажетим цртама пренели основно значење наведеног идејног обрасца, могли бисмо рећи да на овај начин Срби као богонарод, односно савршени народ, искупљују читаво човечанство и његове грехе, у циљу његовог прерастања у једну врстубогочовечанства, односно у савршену људску заједницу, као крајњи циљ светске историје. Ова културна, историјско-мисионарска матрица је у склопу елитних идејних образаца српске традиције дефинисана као непрестано потврђивање хришћанских вредности, са нагласком на светосавским начелима. Такође, на овом месту треба приметити и да је тимесрпска идеја, као особени вид универзализма, непосредно супротстављена идеји савременог мондијализма / глобализма са одговарајућим утопистичко-футуристичким сценаријима. У датом контексту, нова света земља, схваћена као продужетак првог Израиља, јесте поприште збивања од суштинског значаја за човечанство, а идеја о самоостварењу српског народа као савршеног, изабраног народа представља предуслов за препород и опстанак човечанства. Оно, дакле, у складу са наведеном матрицом, може опстати једино као преображено човечанство, односно богочовечанство, преосмишљено преко његовог богонарода. Наравно, о свему овом говорим у склопу сажетог изношења закључака одговарајућих научних истраживања примарних архетипова српске културе и традиције, а не у циљу изазивања било какве врсте националне еуфорије.

О Албанцима, Илирима и истини

Недавно се јавност у Србији скандализовала причом из једног основачког уџбеника историје, по којој су Срби дошљаци на Балкан који су аутохтоним Илирима, чији су потомци Арбанаси, „отели“ земљу. Историјске теме су бачене у таблоидно гротло, и опет смо се „пушили“ од врелине политизовања науке. Ако се свему томе придодају нова читања генетике, попут оног угледног руског научника, Анатолија Кљосова, који тврди да Индоевропљани потичу из србских области данашњег Балкана, шта можемо да кажемо о садашњим сазнањима о нашем генетском пореклу? Питање Вам постављам као човеку који је водио велико истраживање србске генетике, чији су резултати, између осталог, објављени у књизи „Етнологија и генетика – Прелиминарна мултидисциплинарна истраживања порекла Срба и становништва Србије“.

Што се тиче Илира, научно је – са аспекта бројних непорецивих чињеница – доказано да Албанци не воде порекло од Илира и, бар  када је реч о овој вези, то питање се са становишта реалне науке може сматрати решеним. Према томе, повезивање Албанаца са Илирима има искључиво употребни, идеолошки и политички карактер, најчешће повезан са покушајима оправдавања насилног заузимања српских етничких територија и геноцида над Србима. Уосталом, Албанци се на Балкану први пут помињу тек у 11. веку. Такође, у науци је јако добро познато, као што, примера ради, пише у узорној „Енциклопедији српског народа“, да су природну „јасну етничку границу између српског и албанског народа до краја 17. века чиниле реке Црни и Велики Дрим“, а ширење Албанаца на српском етничком простору настаје од краја 17. века и одвијало се путем етничког чишћења и насиља. Све ово су општепознате чињенице. С друге стране, јавност би требало да зна како су бројни релевантни аутори у новије време, али и већ током деветнаестог века, пружили обиље доказа у прилог теза о томе да је опште заједничко име за Словене било Срби (Шафарик, Суровјецки, Вук Караџић, Кобичев, Будимир, Рудељев итд.) и да је прадомовина Словена управо подунавско-балкански простор (Трубачов, Пипер, Толстов, Јанковић итд.), као и да је прапостојбина Индоевропљана такође овде (Рибаков, Горнунг, Трбуховић, сада Кљосов итд.). Наведене теоријске поставке представљене су од стране уважених, често водећих научника, на плану различитих научних дисциплина. Међутим, често на „званичном“ нивоу делује, као доминантна, научна парадигма инспирисана идеологијом и инерцијом, која – и поред доказних система изузетно компетентних појединаца, од којих сам навео само неке – системски не допушта да се научне институције (дакле, не само појединци!) равноправно баве и овим закључцима, тј. да наведени докази продру у уџбеничке синтезе.

Дунав и словенско питање

Шта се може рећи о дунавској прапостојбини Словена?

Раније је било раширено мишљење да су Срби дошли у Илирик почетком 7. века, за време цара Ираклија. Међутим, као што сам већ нагласио, постоје и врло аргументоване тезе о подунавско-балканској домовини Словена, који су се, по наведеним тумачењима, раније звали Срби. По овоме, Срби односно Словени се враћају у своју прапостојбину, на чијим су границама (по неким ауторима и унутар њих) трајно обитавали. Томе се могу додати и сведочанства о раном присуству Словена на Дунаву (Приск, Псеудо-Цезарије итд.). Дунавска хипотеза је једна од три главне хипотезе – уз висланско-одранску и средњодњепарску – о пореклу Словена. Штавише, као што наглашава академик П. Пипер, она је данас свакако и најаргументованија. Присуство Дунава, као и других подунавско-балканских географских имена, у народном предању удаљених словенских народа (руском, белоруском) указује, заједно са другим бројним чињеницама, по мишљењу О. Н. Трубачова и других научника (лингвиста, археолога, етнолога итд), на оправданост тврдње Несторовог летописа – да је подунавско-балкански простор прадомовина Словена. Супротно неким страним изворима, главни домаћи документ о пореклу Словена, Несторов летопис (почетак 12. века), сагласно и бројним другим словенским изворима (о којима, примера ради, опширно пише Седов), прадомовину врло одређено смешта у Подунавље, а међу првим словенским групама помињу се и Срби. Говори се, такође, о најезди Влаха (Волохи), који су преотели словенску земљу и покренули их према северу. Трубачов, као и други аутори, између осталог наглашава и изворно присуство низа словенских топонима и хидронима (Vulka, Vrbas, Tsierna, Pathissus итд.) у панонско-балканској области.

Генетика као кључ за нашу браву

А шта каже генетика?

Када је реч о најновијим етнолошко-генетичким истраживањима, на основу досадашњих проучавања и одговарајућих сазнања јасно је да хаплогрупе које су, као примарне, иницијално учествовале у етногенези Словена (I2a, R1a, уз – у нешто мањим процентима – I1) у значајном проценту преовлађују код Срба, што је сасвим у складу и са најутемељенијим сазнањима која смо претходно имали о српском језику, народној традицији, духовној и социјалној култури, као и о етнониму, али, у највећој мери, и о њиховим антрополошким карактеристикама. Поменута предачка групација I2a (тј. њена „динарска“ варијанта, I2a-M423, најчешће уз додатне СНП-спецификације L621 → CTS5966 → CTS10228), која преовлађује код Срба, заједно са – другом по присуству – хаплогрупомR1a, превасходно је формирала словенски етнолингвокултурни комплекс, учествујући на кључни начин у етногенези Словена. Распрострањеност тзв. „динарске варијанте“хаплогрупе I2a у савременим околностима се у потпуности подудара са одређењем ове хаплогрупе као „подунавске“. У складу с тим, може се приметити да се оно што – преко генетике – данас знамо о „динарској варијанти“ хаплогрупе I2a, као и о хаплогрупи R1a, у највећој мери подудара са тзв. „подунавско-балканском теоријом“. Другим речима, сажето формулисано, ова хаплогрупа је истовремено и аутентично „словенска“ (јер је учествовала у етногенези Словена) и „подунавско-балканска“, тако да је сасвим логично претпоставити управо њено померање на север и одговарајући повратак, сасвим у складу са забележеним, изворним словенским представама о пореклу. Из наведених разлога, поменута „динарска варијанта“ хаплогрупе I2a је – уз пажљив и објективан научни приступ – свакако веома употребљив етногенетски показатељ.

Наука и науколикост

У књизи „Света структура“ бавили сте се најопштијим матрицама традиционалне културе, у којој се, на веома загонетне и запањујуће начине, откривају дубинске сродности са универзалним космичким законитостима. По православном учењу, човек је како микрокосмос, тако и микротеос, „мали бог у блату“, по речима оца Јустина Поповића. Шта је, по Вама, та „света структура“?

Задатак реалне науке јесте, пре свега, управо строго научно засновано преиспитивање владајућих научних парадигми и разобличавање идеолошких диктата који се крију иза „науколике“ форме, стварајући круте оквире и системе дозвољеног мишљења. Међутим, највећи и најзначајнији научници и мислиоци свих епоха својим радом, истраживањима и закључцима често су се супротстављали идеолошким диктатима у науци, превазилазећи и преосмишљавајући унапред задате оквире. Наиме, када је реч о научној пракси која не бежи од мултидисциплинарности као пута ка суштинском сазнању, тј. када је реч о непосредним чињеницама, очигледна је диспропорција између „задатог“ и уоченог, односно између онога што се у оквиру  научне парадигме са снажно наглашеним атеистичким предзнаком признаје као „научно коректан“ (тј. могућ) закључак и онога што се током истраживања директно примећује. На поједине, врло илустративне примере, почев од вишеструких понављања сродних структурних и семантичких образаца унутар различитих културних и природних феномена, указано је превасходно у књигама „Света структура“, „Српска тајна“ и „Ритуал ума“. У бројним случајевима реч је о манифестацији наглашено хармоничних и симетричних модела, тако да питање интелигентне суштине њихове креације са становишта базичне логике тешко да уопште може бити постављено, јер сасвим је јасно да тако сложени и савршено обликовани комплекси морају иматиинтелигентног и креативног творца. С обзиром на чињеницу да генетски код, периодни систем хемијских елемената, универзалне нумеричке структуре или Библију није стварао – нити је могао стварати – одређени појединац, очигледно је да иза одговарајућих хармонијско-симетријских образаца универзалног испољавања (уочених у поменутим, базичним природним и културним контекстима) не стоји индивидуална људска интелигенција, већ нешто друго. Јасно је да  ће се – уколико прихватимо доступне чињенице овог типа и суочимо се са њиховим путоказима – пред нама указати једна другачија, сасвим нова слика стварности, у којој кључно место заузима смисаони поредак оваплоћен у свим кључним пројављивањима културе и природе, али и саме људске историје.

Тајна Срба је јавна

У најновијој књизи, „Српска тајна“, бавили сте се, између осталог, разматрањем необичних појава, какво је извесно „планетарно пресликавање“ на Србију, односом србских и универзалних вредности, феноменом Косова као матичног тла Србског завета, србском идејом итд. Каква је србска тајна?

Често се од различитих људи, приликом разговора, може чути питање изречено у облику једне врсте вапаја: „Зашто се све ово дешава Србима?“ Одговор, међутим, постоји и он је једна врста јавне тајне, јер је сасвим доступан људском уму, тј. онима који интензивно трагају за њим, пре свега научницима који не беже од истине, ма каква она била. Паралелно са јединственим геополитичким положајем српског етничког простора, дотични одговор, та „страшна тајна“ која је наговештена, тиче се идејне основе српства, српске цивилизације и историјске мисије. О овој идејној основи писали су разни аутори, међу њима и они врхунски научници који су непосредно доказали своју тврдњу о томе шта је била (и шта суштински јесте) основа српске културе, аутентичног „српског последа на свет“. Подразумева се, о чему смо претходно већ говорили, све што се данас дешава Србима и све што им се некада дешавало тешко да може бити без важних релација са помињаним представама о Србима као Новом, другом и коначном Израиљу, изабраном народу Божјем. Као што је већ наговештено, да је управо ово била „идеологија“ средњовековне немањићке српске државе непосредно је доказао академик, историчар Милош Благојевић, пре свега у свом раду „О националним и државним интересима у делима Доментијана – Срби изабрани народ“. О овоме су врло аргументовано писали Димитрије Богдановић, Коста Николић и други аутори. Међутим, ово није само теоријско и научно, већ и најпрактичније могуће питање, јер се итекако тиче садашњости и будућности српских земаља, народа и цивилизације. Наиме, онај ко познаје суштину српске идеје, тј. средишњег културног обрасца што најдиректније уобличава кретање једног народа кроз историју, тачно и прецизно зна који су основни предуслови српског препорода. Иако, с једне стране, све ово није никаква тајна за упућене, с друге стране, међутим, у српском друштву се спречава масовно представљање суштинских српских културно-цивилизацијских садржаја. Због тога данас можемо говорити и о језгреној српској традицији као о једној врсти „забрањене традиције“, у својој пуноти и суштини доступној превасходно малобројним научницима и проучаваоцима ове проблематике. Ипак, управо потискивање оваквих садржаја чини то да се они испољавају на сасвим неочекиване начине, архетипски објављујући своје постојање и мистичну суштину. Управо о овоме ће читалац моћи нешто више да сазна у књизи „Српска тајна“.

Шта је идеја нашег завета?

Где је, дакле, кључ за разумевање србске идеје?

У сваком случају, то да представе о Новом Израиљу означавају суштински важне аспекте српске колективне психе – односно „српске идеје“ и повезаних схватања српске историјске мисије – јасно је показано и доказано у одговарајућим, утемељеним научним радовима и студијама. Штавише, резултати спроведених истраживања указују и на закључак да без представе о српском народу и српској земљи као Новом, другом и коначном Израиљу, изабраном народу Божјем, српска колективна свест не поседује свој колективни фокус, нити мисију и визију, модел деловања у садашњости и будућности, као ни јасну представу о прошлости. Јер, српски народ, када је реч о језгреним садржајима колективне свести и психе, сасвим јасно и доказано није исти као и други народи – уосталом, два народа не могу и не треба да буду иста – нити, пак, може да опстане без испољавања своје суштине. Дакле, у духу наведених разматрања српске колективне психе и њених упоришних садржаја, могло би се чак, крајње сажето, констатовати и да српски народ (земља) мора испољавати своју идентитетску суштину или неће ни постојати, уз универзалне последице које би, по логици ствари, произвела ова околност.

Срби у доба апокалипсе

Живимо у доба рушења светова. Рађа се, пред нама, наказни свет у коме човека треба да замени киборг. Рат се води против свих вредности традиције, а нарочито против хришћанске заветности. Како ће се  то одразити на човека? Клизимо ли ка понору апокалипсе?

Како ће се сви ови савремени токови одразити на човека представља управо најважније, суштинско антрополошко питање. У савременим околностима, као што су већ приметили неки аутори, појмови српско и људско често су се подударали. Српски свет, тј. српска цивилизација, рушио се заједно са људским светом и цивилизацијом; али, с друге стране, он се и потенцијално обнавља и јача заједно са човечанством у изворном смислу речи. Уосталом, само о овоме би се могла написати и посебна студија, а за сада читаоце још једном упућујем на књигу „Српска тајна“.

По бројним критички усмереним аналитичарима, у основи мноштва савремених процеса, тј. свега онога што би се могло именовати као модерни „мондофашизам“ (еуфемистички називан и „либерални фашизам“), јесте тоталитарна и крволочна борба против идентитета, односно животне основе свега постојећег, почев од народног, верског, језичког, културног, друштвеног, преко породичног и полног, па све до људског идентитета. Тако, примера ради, мондофашистички усмерени аутори, међу којима су и бројни научници, покушавају да симболички изједначе људе са животињама (о чему сведочи ултрабиологистички еволуционизам-дарвинизам подигнут на ниво неоповргљиве догме, што је, у суштинском смислу, изнедрило и појаву нацизма), или пак са машинама. Такође, покушавају да преосмисле значење и значај породице, полова, народа, различитих култура и традиција. А основна антрополошка истина је да без породице и родбинских односа нема ни човека! На овај начин, по критичарима поменутих процеса и тенденција, тежи се глобалној владавини, при чему је савремени „либерални фашизам“ само ново оружје западњачког империјализма (често укомпоновано са источним исламофашизмом, бар када је о српском етничком простору реч), као нацифашизам за време Другог светског рата или клерофашизам пре тога. Пре извесног броја година о закључцима овог типа би се говорило као о „теорији завере“, а данас је то, по многим посматрачима (међу којима се налазе и уважени научници, писци, филозофи, интелектуалци), сасвим огољена и свима приступачна реалност.

Коме сметамо овде где јесмо?

Зашто глобалистичким тоталитарцима сметају Срби?

Са становишта проучавања српског етничког контекста, али и за српску јавност, од посебне важности је пре свега чињеница да је антисрбизам саставни, врло важан аспект овако схваћеног „мондофашизма“. Иначе, о коренима антисрбизма, као и о његовим релацијама са антисемитизмом, врло документовано је писао академик Милорад Екмечић, затим историчар Јеремија Митровић и други уважени аутори. Међутим, процес ширења антисрбизма и србофобије се и даље наставља, не постоје чак ни назнаке да ће деца ускоро у школама у западним или исламским земљама моћи да уче о антисрбизму као великом светском проблему, нити да се бар обавесте какво је зло представљао и још увек представља. Не постоје ни наговештаји да ће људи у земљама погођеним антисрбизмом моћи да сазнају све о Јасеновцу и другим логорима у којима су убијани Срби, милиони невиних Срба, или о петовековном ропству под Турцима, из чега би произлазио закључак да се данас Срби не смеју убијати, нити на било који начин уништавати српске земље и српска цивилизација, јер и они имају право да живе и да се развијају као и други људи, народи и земље. Већ помињани академик Предраг Пипер констатује да је феномен антисрбизма данас „сасвим очигледна чињеница, тј. таква коју не треба доказивати неком логичком аргументацијом, довољно је отворити новине или укључити радио“, а „експлицитно именовање те чињенице избегава се да би она била што касније идентификована, односно да би могла што дуже да несметано делује у разноврсности својих појавних облика.“ У сваком случају, српска земља и народ представљају глобалнутајну. А одговор на Ваша претходна питања – клизимо ли ка понору апокалипсе и због чега и коме Срби сметају – посредно је садржан у мојим претходним одговорима.

Видео: Представљање књиге „Етнологија и генетика“ , 17. 06. 2015.

Разговор водио: Владимир Димитријевић
Објављено у августовском броју „Геополитике“ 2015.
Извор: Борба за веру

Преузето Магацин