НОВА САРАДЊА СРПСКЕ И РУСКЕ ШКОЛЕ… Tема часа: РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ

Posted: 10. априла 2016. in Ђорђе Бојанић, Видео, Срби и Руси, Uncategorized
Ознаке:, , , ,

Бубаньски герои1.децембра 2015.  ученици Понкинске основне школе из Русиjе и  основне школе „Бубањски хероји” из српског града Ниша заjедно су учествовали у угледном видео часу «Цар Николај Други и руско – српски односи почетком 20. века». Они су говорили о братских везама наших народа и о догађајима коjи су били сто година раниjе.

Ово је био почетак наше сарадње….

Сада имамо нову школску сарадњу.

ОШ “Бубањски хероји” из Ниша,  Поњкинска основна школа и Палехска средња школа из Ивановске области, лицеj броj 5 града Долгопрудни  из Московске области  Руске Федерације)… завршили су сценарио за нови угледни видео (документарни) час са темом «РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ»

Циљ овог часа је обострано упознавање ученика са темом – РУСКИ ЕМИГРАНТИ У СРБИЈИ – као и о руско-српским везама и да Србија никада не заборавља искреног пријатеља и брата који јој је помогао у најтежим тренуцима Великог рата, па је зато и прва притекла у помоћ прогнаној Руској браћи после ОКТОБАРСКЕ РЕВОЛУЦИЈЕ У РУСИЈИ. И да се Руски ђаци уознају са помоћи коју је пружила Србија РУСКИМ ЕМИГРАНТИМА ОД КОМУНИСТИЧКОГ ТЕРОРА.

Ево и имена свих учесника и цитате из њихових  наступа.

То су наставници, ученици, научници, истраживачи и потомци руских емиграната који живе у Србији.

Баранова

Олга Баранова, професорка историjе Палехске средне школе Ивановсе области       ( Руска Федерациjа) и њене ученици

Бобков Иван, Выдренкова Алена, Мухин Павел, Александрова Анастасиjа. 

Палехская школа

Ученици Палехске средне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

„Прве избеглице из грађанским ратом захваћене Русије појављују се у Србији већ крајем 1919. године, након француске евакуације Одесе. Међутим, главнина избеглица обрела се на Балкану након пада генерала А.И.Деникина, заузимања Новоросијска од стране бољшевика (март 1920.) и изгона са Крима армије П.Н.Врангела (новембар 1920.)“…

До 1922. у Краљевину стигло је оо 44.000 руски избеглица. Зашто је Београд примио толико велики број тих људи? Најважнији чинилац, којим су се руководиле власти Краљевине приликом одлучивања о прихвату руских избеглица био је заснован на јасној спољнополитичкој оријентацији коју је новоформирана држава наследила од Краљевине Србије и која је сликовито била изражена кроз идеју о „враћању дуга Русији“, због њеног држања, које је заузела пред избијање Првог светског рата, у лето 1914. године. Сличну мисао изрекао је Никола Пашић, председник Министарског савета, на скупштинском заседању 25. јануара 1922: „Ми Срби смо захвални великом руском народу, што је похитао да нас спаси од погибије која нам је претила, кад нам је Аустро-Угарска наговестила рат. Да Русија није устала да нам помогне, ми Срби бисмо пропали. То им не можемо никада заборавити. Ми смо примили сада руске емигранте као браћу своју“. Причају ученици Палехске средње школе из Русије.

ччЂорђе Бојанић. професор историjе у основној школи «Бубањски хероји»  (Ниш, Република Србиjа).

«Милиони руских избеглица су, након избијања Октобарске револуције, напустили своју отаџбину. Очекивали су да ће „црвена револуција“ кратко трајати, нису ни  слутили да ће избегличка туга бити велика као руска степа. Бољшевици су искористили рат, замутили и срушили православну царску Русију , у њој успоставили совјетску, комунистичку власт, која ће битно угрозити руску духовност и довести у питање постојање православног народа у целини.

Прве избеглице из Русије у Србију су дошле крајем 1919. Године».

«После слома царске Русије Србија, на челу са витешким краљем Александром I Карађорђевићем , пригрлила је своју избеглу руску браћу и сестре, Српски краљ је пружио руку спаса руском народу, после Октобарске револуције. У нашу земљу је после ове крваве револуције избегло 50 хиљада Руса. Највећи број њих остао је у Србији, коју су руске архитекте, лекари, официри и уметници буквално препородили У Србији је руска интелигенција оставила неизбрисив траг у привредном, културном и јавном животу , јер су у њој живели потомци руских великана: Толстоја  и многих других.Емигранти су оснивали кадетске школе, девојачке институте, гимназије, подигли Руски дом у Београду. Отворен је као културни центар 9. априла 1933. године. У знак сећања због уништавања православних светиња у Совјетском Савезу од стране комуниста, руски емигранти у Београду су одлучили да на српском тлу буде изграђена Иверска капела као верна копија оне из Кремљ.

За нас Србе је интересанто да је на проучавању „Крмчије“, тј.“Номоканона“ Светог Саве највише радио Рус, проф.Сергије Викторович Троицки, који је пре доласка у Србију једно време био и доцент на Универзитету у Одеси, професор Духовне академиј у Москви и наставник Александро – невске семинарије у Петрограду. На Правном факултету у Суботици, а касније  на Правном и Православном богословском факултету у Београду је предавао Црквено (Канонско) право.  Њему Срби треба да буду бескрајно захвални због великог труда, који је уложио у проучавање „Номоканона“ Светог Саве». Прича Ђорђе Бојанић.

12980552_732631556872255_830222827_n

Ученик Александар Савић у улози Врангела

12980614_732631356872275_279461085_n

 Ученик Ненад Божић у улози проте Стеве

 

 

 

 

 

20160323_191904

Ученици основне школе „Бубањски хероји“ из Ниша… Ненад Божић, Александар Савић, Маја Кнежевић, Љиљана Петровић, Нађа Митровић, и Илија Ђорђевић Арсић.

А.ТарасьевИпођакон, проф. Андреј Тарасjев, председник Друштва за очување спомена на Русе у Србији.

«Пре свега, ми морамо да се захвалимо за ову срдачност краљу Александру Карађорђевићу који се школовао у Русији до 1909. године у чувеном кадетском корпусу „Пажески“.

Осим тога, он је као регент наследник престола знао да је руски цар Николај Други цар мученик, ушао у Први светски рат потпуно неспреман само да би бранио Србију коју су напали западни непријатељи. И он је то памтио, то су памтили сви Срби.

И због тога смо ми добро живели у Србиjи. И ми користимо сваку прилику, сваки датум да подсетимо на то шта је Русија урадила за братску Србију и шта је братска Србија урадила за нас руске избеглице у тешким временима изгнанства нашег народа». Прича Андреј Тарасјев.

12968513_732629400205804_653795100_nПроф. др  Александр Нагорни,  професор на Медицинском факултету Универзитета у Нишу (Ниш, Република Србиjа).

У Нишу данас са породицом живи руски  потомак  проф. др Александар Нагорни, редовни професор на Медицинском факултету у Нишу, катедра за интерну медицину. Поље интересовања су му гастроентерологија и ендоскопија. Директор  је Клинике за гастроентерологију и хепатологију Клинчког центра у Нишу.  Члан је и Медицинске академије СЛД. Био је председник гастроентеролошке секције Србије.

„Ја сам потомак руског емиграната , који је почетком 20-их година у Србији је пронашао своју другу Домовину. Своју прву Домовину Русију, пореклом моj дедa je из Краснодарског краjа, никада није заборавио. По професији је био учитељ. Радио је  у бројним школама Пиротског, Бабушничког, Власотиначког краjа, остао је познат како међу ученицима тако и у народу што се, између осталог, бавио и медицином . У том смислу, да је помагао својим ученицима и становницима села у којем је служио, и то је забележено у неким књигама, да је извукао свом ученику страно тело из ока. О томе да су заиста ценили мог деду по оцу Александра Нагорног, чије име носим и ја, говори чињеница да  у Власотинцу постоји улица Александра Нагорног, мог деда Александра, као и  награда ученицима школи у Власотинцу, такође носи његово име“. Прича Александар Нагорни.

Зорица ПелешЗорица Пелеш, биограф проте Стевана Димитријевића, научно-истраживачки радник и публициста (Београд, Република Србиjа).

„Истражујући живот проте Стеве сазнала сам много о Русији, коју сам заволела  још у најранијем детењству кроз приче својих родитеља, јер је мој тата са Црвеном армијом  ослободио мој Београд 1944.године, а мама је била на Сремском фронту болничарка. Они су ме упутили у чаробни свет руске књижевности и уживала сам читајући непревазиђене руске класике.Посебно сам заволела руску музику кроз песме краљице руске романсе у Србији Олге Јанчевецке, чије су романсе биле мелем за душу руске емиграције.

Први Руси које сам упознала у детињству били су Лапатанови, моје прве комшије које сам обожавала. Били су то дивни дедушка др Пјотор ,кожни лекар, који је постао пуковник у Војсци Краљевине Југославије, његов син, др Николај и Соња Николајевна, ћерка др Николаја, балерина, кореограф и путописац са којом сам пријатељ пуних 59 година.“ Прича Зорица Пелеш.

12966511_732637766871634_1717453436_nДејан Серафимовић,  председник Друштва Српско – Руског пријатељства, Гроф Сава Владиславић из Ниша (Ниш, Република Србиjа).

„Наше заједничко православно Богољубље и правдољубље учинило је да су вековима у срцима и делима својим, оба народа чинила своје жртвовање зарад помоћи Брату своме у муци. Управо, вољом Божјом, Христолики српски принц Растко постао је Христоносни Сава – захваљујући што му је Господ послао једног свог угодника, руског монаха са Свете Горе Атоске, да трасира будуће векове, православне и светосавске, народа српског. Ето, отуда, вољом Божјом, у мислима и срцима народа наших је братска љубав која вековима опстаје… Увек је наш Божји пут спасења – наш Источник – била Братска Русија!“ Прича Дејан Серафимовић.

Охрименко

Я, Муравьев А.Н.Александар Муравјов, наставник историjе Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и његова колегиница ….

 

Татјана Охрименко, наставница  руског jезика и књижевности Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа) и њихови ученици….

….. читају стихови руског песника  и емиграната Константина  Баљмонта

Д.ТесаковаДарија Тесакова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

                  Лебедь (Лабуд)

Заводь спит. Молчит вода зеркальная.

Только там, где дремлют камыши,

Чья-то песня слышится, печальная,

Как последний вздох души.

М.Охрименко-1Марина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

          Вечер (Вече)

На озере, тихом и сонном,

Наскучив путем раскаленным,

Качается огненный лик,-

То Солнце, зардевшись закатом,

На озере, негой объятом,

Лелеет лучистый двойник.

Н.Жукова.Надежда Жукова, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

        Здесь и там (Ту и тамо)

Здесь гулкий Париж и повторны погудки,

Хотя и на новый, но ведомый лад.

А там на черте бочагов – незабудки,

И в чаще – давнишний алкаемый клад.

М.ОхрименкоМарина Охрименко, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Ја стојим поред зградом бивше мушке гимназиjе где је студирао чувени песник Константин  Баљмонт . Његов живот је био делимично повезан и са Србијом. Константин  Баљмонт jе плодан и популаран руски  лиричар из почетка 20. века , један од вођа модернизма, индивидуализма и симболизма.

Са српским лингвиста и научником  Александром  Белићом га везали  само  личне већ  и пословни односи.

Млади руски песник и талентовани српски студент упознали су се у Москви где  је Белић студирао на Московском универзитету.

Током свог боравка у Београду у  1929. године  Баљмонт је поменуо да је са Белићем пријатељи већ тридесет година. Књиге руског песника штампане су у београдској издавачкој кући Комитета  руске културе, чији је председник био Александар Белић.

Баљмонт је такође добио финансијску помоћ од југословенског Фонда помоћи руским писацима. Познати песник jе много преводио српске народне песме , па чак и научио српски језик.

Били су штампани његови преводе српских песама „Свети Сава“ и „Смрт царевића Уроша“.

У архиву Српске Академије наука и уметности у Београду се налазе у колекцији 8 Баљмонтових  писама» .

М.СуринаМариjа Сурина, ученица Понкинске основне школе Ивановсе области (Руска Федерациjа)

«Академик Александар Белић (1876 —1960) био је српски филолог, професор и ректор Београдског универзитета, председник САНУ и члан многих академија у Југославији и иностранству, почасни професор Московског универзитета „Ломоносов“ .

Он је пружао руским емигрантима нарочито велику подршку. Они су од миље звали „русский батька“

Александар Белић у предратном Београду био је знан као човек лојалан монархији и поретку па је био и председник Државне комисије за Русе избеглице у Краљевини Југославији.

Историјат настанка и постојања „Руског дома“ тесно је везан за  духовну, културну и научну делатност представника руске емиграције која је живела у Краљевини СХС после октобарске револуције 1917. године.

Идеја стварања културног центра покренута је од стране руских емиграната и наишла је на  подршку краља Александра  Карађорђевића,  Патријараха Српског Варнаве, академика Александра Белића и других водећих државних и друштвених стваралаца Србије».

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска федерац Руска Федерациjа) и њена ученица…

Козлова

Мариjа Козлова, заменик директора лицеjа броj 5

Сиваченко ТатьянаТатјана Сиваченко, ученица лицеjа броj 5 града Долгопрудни Московске области  (Руска Федерациjа).

Руски песник Сергеј Бехтеjев пише песму посвећену jугословенском краљу Александру Првом. Он се захвалио краљу и Србији за оно што Србија  пригрлила руске избеглице у тешким данима изгнанства. Она jе као сестра дала уточиште за несрећну руску  браћу.

Одна лишь Сербия родная,

Храня преданье о добре,

Не изменила, нас спасая,

Своей беспомощной сестре.

Одна она в толпе безбогой,

У терний русского венца,

Сестре бездомной и убогой

Осталась верной до конца.

……

Приредили Ђорђе Бојанић и Александар Муравјов

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s