Недић или ватиканско-коминтерновски розаријум мејнстрим историографије

Posted: 14. март 2016. in Други светски рат, Историјске личности

Рехабилитација Милана Недића, или, претварање слуге окупатора у српску мајку.

Оно што највише недостаје расправама типа „за“ и „против“ је шира слика, односно сагледавање са свих страна и са што више елемената. Изгледа да је синтагма „са свих страна“ код овог питања – кључ решења.

Замислите једну државу у Европи, која није Србија, рецимо Шведску. И сад наставите да замишљате како околни Данци, Финци, Норвежани крећу на Шведе са само једном идејом – да их све побију… Исто то, само много горе и више, догађа се у распалој Југославији 1941. Тешко је и набројати све те „ентитетске хорде“ које су кренуле тада на Србе, али, покушаћу: маџарске, фолксдојчерске, бугарске, шиптарске, муслиманске, хрватске… После овог, непотпуног списка, вермахт изгледа као вишак.

Упоређивање ђенерала Недића са Квислингом је неморално. Јер Данци нису уз помоћ и под патронатом Немаца отварали концентрационе логоре за Норвежане, нити су их бацали у фјордове. И нису од шведског маља и каме бежали Норвежани Квислингу.

А управо то се догађало Србима, у тој преосталој Србији. Размишљајући о том времену, оно што највише збуњује  да је таква никаква Србија уопште и постојала. Односно, зашто је остављена да постоји? Да ли су за тако нешто у питању неки фирерови лични разлози…? Уосталом, многе његове одлуке немају рационално објашњење.

Швабе су узеле од тзв. Недићеве Србије оно што им треба: бакар, олово, транзит и, као у Великом рату, храну.

Имао сам једну колегиницу, она је умрла, давно. Стално је за Милана Недића говорила издајник, све најгоре. После сам сазнао да је као дете донета из Херцеговине у Србију, истом том Недићу, погодићете зашто.

Дух времена даје многе одговоре. Тако се у титовско доба морао блатити ђенерал да би се градило братство и јединство и знак једнакости. „Они“ су имали поглавника а „ми“ ђенерала… Али… С једном „малом“ разликом – „они“ су имали логоре за нас, па су чак превазилазивши себе, направили логоре, једини у свету, за децу. Поглавито српску! „Ми“ нисмо имали логоре за њих. Постоји ли неко ко би питао – а зашто?

Псеудоисторици, квази интелектуалци и даље покушавају да дају трансфузију том знаку једнакости. Један од трагикомичних покушаја је подметање приче о Недићу и Старом сајмишту, заборављајући или незнајући да је данашњи Нови Београд у Срему. А Срем је у подели распале Краљевине додељен усташама.

Ако се осврнемо у блиску прошлост од пре само двеста година, по данашњим „стандардима“ Милош Обреновић био би произведен у већег сарадника окупатора од Милана Недића. Попут ђенералове, и Милошева Србијица беше препуна турске војске по градовима, данас би рекли – војним базама. И таква никаква ипак је била уточиште избеглим Србима углавном са југа.

Пажљиво, врло пажљиво треба користите изразе, поготову оне који доносе лоше значење: издајник, сарадник окупатора… Јер шира слика тражи и шири приступ. Кад се све то стави на вагу обично претегне на једну страну, добру или лошу. Дијана Будисављевић је с немачком дозволом долазила и улазила код усташа у Јасеновац, Јастребарско… да избавља хиљаде деце од сигурне и грозне смрти. Да ли је она сарадник немачких окупатора? Да, то је врло клизав терен. А знамо ли данас уопште колико је деце пребачено преко Саве, Дрине, Дунава… у Недићеву Србију? Сто, двеста… хиљада?!

Радославу Грујићу су после рата одузета грађанска права и једва је претекао. А зашто? Искористио је приватно познанство с немачким официром и уз његову помоћ изнео светиње и мошти наших светаца из фрушкогорских манастира, да их усташе не оскрнаве и униште. Да ли је и он издајник? Сарадник? Један од доказа да се Срби полако дозивају памети је недавно називање београдске улице по професору Грујићу.

Дежурни ловци на нацисте београдске чаршије махнито убацују нове и нове „аргументе“. Један од новијих аргумената је и Недићево велико богатство, које после рехабилитације треба да добију наследници. О том богатству не знам ништа, али знам да су му сестра, као болничарка, и брат официр, погинули у Великом рату. То ипак говори из какве породице долази и шта је заиста могао да мисли о окупаторима које је у претходном рату и сам гледао преко ништана.

Српска мејнстрим историографија још увек живи у ватиканско-коминтерновском розаријуму, она не зна за договор комуниста, усташа и нациста… Па, за почетак нек се обавесте где је особа, позната и као Јосип Броз, била 25. маја  1944. године, јер у Дрвару није!

            Наставиће се… 

Радован ДАМЈАНОВИЋ

Преузето ФОНД СТРАТЕШКЕ КУЛТУРЕ

Advertisements
коментари
  1. pytagora62 каже:

    Zanimljivo gledište.

  2. cp6cku каже:

    За разлику од Хрвата који су у послератном времену увек били прво Хрвати и католици, па онда оно што су привремено и с пуном свешћу јавно морали – комунисти и Југословени – Срби су потпуно и безусловно били прво комунисти и Југословени, а српство и све српско (државу, Цркву, културу, језик, историју, обичаје, …) одбацили и презрели.
    Отуда, у том болесно изврнутом начину гледања на ствари, ни онај који је у условима геноцида над Србима и комунистичког антисрпског деловања под условима стране окупације чинио – плански, свесно и с великом личном жртвом – истински подвиг на спасавању бројних живота (стотине хиљада, не само српских) осуђених на извесну и страшну смрт, није довољно добар.

    Српски начин гледања је ужасно површан, до краја упрошћен, црно-бели, незрео, идеолошки, самопотирући и болесно-злочиначки према свом народу. Истинско херојство и драму, народну и личну, генерала Недића, српски народ у таквом, затрованом стању, не може да појми.

  3. cp6cku каже:

    Истакнути квислинзи у другим европским државама под немачком окупацијом нису то били у условима геноцида над њиховим народима (као српски од стране усташа, и великих злочина других – шиптара, Бугара, Мађара, муслимана, комуниста …).
    Ген. Недић није сарађивао с окупатором да би спасао Теразије од рушења, или страдање једног, мањег броја Срба, он се свесно жртвовао да би сачувао биолошку супстанцу народа, да би Срби уопште преживели!
    Он се никако не може упоредити, сем крајње формалистички и крајње натегнуто, с другим квислинзима тог времена. Јер, он није био квислинг, он је спасавао оно што се могло само на тај начин спасти, мудром и за њега сигурно понижавајућом колаборацијом ради високог циља, и то је захваљујући искуству и мудрости знао пре рата и упозоравао на то. Кад је видео да су ствари пошле управо оним најгорим током, жртвовао се за Србе и Србију, свесно. Он је, кад се ствари дубоко сагледају, можда фигура која је највише учинила за опстанак Срба у општем њиховом сатирању у том времену.

    Показатељ да Србија оздравља од комунистичког отрова и тешких последица (само)заборава и незнања биће када ген. Недић добије споменик у Београду на неком од важних тргова/паркова. Исто као и српске војводе – уместо бедних, понижавајућих и скрајнутих попрсја – и друге истакнуте личности српске историје које су комунисти и њихови похлепни, незајажљиви следбеници обесно и мрзилачки шутнули у мрак заборава.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s