Грљанска буна

Posted: 4. марта 2016. in Занимљивости, Uncategorized

grljan-1У време великог незадовољства народа владајућим режимом, Грљанска буна наговештавалa je да предстоји озбиљнији сукоб народа са режимом, Тимочка буна у јесен 1883. године.

Село Грљан смештено је пет километара јужно од Зајечара, на самом истоку Србије. Некада, као и сада представља највеће село на територији општине Зајечар. У првом Српско-турском рату 1876. цело село комплетно је спаљено. Тада је изгорело преко три стотине кућа и школска зграда, у којој је изгорело тридесетак мештана који су ту били затворени. Поред тога, изгорела је зграда општинске суднице (Грљан је у то време био општина), општински кош и затвор. Грљан се налазио у врло тешком положају. Примера ради, сељани књажевачких села који су пролазили друмом ка Зајечару дуго су село називали „упушена Грљана“, а због те беде Грљанаца мајке годинама нису допуштале својим кћерима да се удају у овом селу. Иако у другом Српско-турском рату 1878. године Тимочка крајина није била на удару непријатеља, овај рат економски је тешко погодио становништво целе Србије. Упропашћено, а наредним узастопним неродним годинама презадужено и економски потпуно исцрпљено, становништво источне Србије све је отвореније изражавало своје незадовољство владајућим режимом. Већ почетком 1882. године то незадовољство почело се јавно исказивати спорадичним немирима сељака у Поречу, Кључу и Крајини, па су се потом пренела на села црноречког округа.

Први немири изазвани су због неприхватљивих поступака власти у вези са поновљеним изборима за допуну посланичких места у Народној скупштини, после оставке радикалских посланика. То је буна мештана Салаша коју је угушио тзв. одред чувара јавне безбедности, од народа прозван „сејмени“, јер су их по злу подсећали на истоимене одреде турских плаћеника.

Већ почетком 1883. у Салашу, Копривници и другим крајинским селима дошло је до новог бунта против власти. Повод ових немира била је наредба Владе да се, на основу Закона о заштити стоке од заразне болести говеђе куге, у свим пограничним окрузима заведе сточни катастар и изврши жигосање говеда. То је узнемирило сељаке, јер су радикали пронели глас да се ради о попису стоке како би се на основу тога за свако грло плаћао посебан прирез. Салашани су одбили да изведу стоку пред за то одређену комисију, па су „сејмени“ поново интервенисали и акција била силом спроведена.Слично се догодило и у поречко-речком срезу крајинског округа, где су „сејмени“ интервенисали.

Убрзо је следио и у бунт у Грљану, где су немири били још масовнији и по власт опаснији. Сматра се да је власт намерно изазвала револт Грљанаца, да би тако као подстрекаче буне разоткрила радикале. Повод за немире у селу био је покушај власти да начини нови „порески списак“, са потуним подацима о имовном стању пореских обвезника ради разреза висине пореза. Са тим циљем је у Грљан тринаестог марта 1883. дошла среска комисија, предвођена среским начелником Миланом Стевановићем. Он је сазвао сеоске кметове и одборнике да учествују у раду комисије у згради општине. Како је још раније пронет глас да се то чини ради повећања пореза, убрзо се пред општинском судницом окупио већи број људи, који су почели да протестују против рада комисије. Начелник је тада наредио да се народ разиђе, док су окупљени узвратили захтевом да комисија моментално напусти село. Пошто је комисија наставила рад, разјарена маса је провалила у зграду и растерала чланове комисије, па и своје одборнике. Среска комисија морала је да напусти Грљан.

Дан касније је у Грљан дошао и сам окружни начелник Алекса Јоцић, праћен писарима и пандурима. Управо тада су мештани Грљана држали збор пред зградом Општине, на којем су желело да изаберу новог кмета, „на место дотадашњег полтрона који се, судећи по оном како се понашао претходног дана, морао уклонити са положаја представника села“. Начелник их је упозорио да се избор кмета не може вршити напречац и без знања власти, већ „по начину одређеном законом“. Затим је са свог списка прозвао девет мештана Грљана, који су се претходног дана највише истицали у подбуњивању народа. Требало је да се одмах пријаве властима у Зајечару ради ислеђивања због сумње да су били главни виновници немира. По неким сећањима старијих мештана, међу њима су били Петар Петровић Апостол, Стан Удовичић, Јолка Дикић, Стојан Ниновић, Коста Ванкић, Јанко Радуловић. Чим је начелник завршио са прозивањем осумњичених, Грљанци су одлучно и солидарно устали у њихову одбрану. Пошто је видео решеност Грљанаца да ће се супротставити одвођењу својих земљака, начелник је одредио рок неколико сати да се окривљени сами пријаве иследним органима у Зајечару, па се са својом пратњом вратио у град.

Пошто се нико од прозваних није одазвао начелниковој наредби, следећег дана, петнаестог марта у село су дошли „сејмени“ да ухапсе и спроведу окривљене у Зајечар. Стражари су ишли од куће до куће и хапсили осумњичене бунтовнике, једног по једног доводили пред зграду општине и везивали. Народ се поново окупио и грдио сејмене, а тадашњи председник општине Јон Јоновић дао је знак једном од присутних младића, Нини Стојковићу, да ослободи ухапшене. Искористивши метеж, они су побегли кућама, али су поново ухапшени и одведени у Зајечар.

Приликом ислеђивања ухапшени су се бранили да су само заједно са осталим мештанима учествовали у протесту против рада комисије и да нису водили, нити подстрекивали масу на бунт. Но, власт је желела да пошто-пото радикале разоткрије као изазиваче побуне, па је настављено са провокацијама и оптужбама. Тако су поменути притвореници двадесетог марта доведени у Грљан да би се, наводно, извршила реконструкција догађаја од тринаестог марта. Према ондашњој штампи, у Грљан је тада кренула читава поворка упарађених чиновника, пандура и чувара јавне безбедности, водећи испред себе оптужене. Поворку је предводио фијакер помоћника окружног начелника, а за њим је ишло осам везаних Грљанаца. Иза њих је на свом „бесном белцу“ јахао срески начелник окружен својим пандурима, а на крају поворке налазио се ескадрон „сејмена“.

Међутим, убрзо се овај тријумфални улазак у село претворио у крах. Пред општинском зграду поворку је дочекала маса мештана, која је осула погрде на чиновнике и стражаре. Како захтеву да се оптужени пусте није удовољено, не презајући од пандура и стражара, Грљанци су навалили на њих и сатерали их до зидова општинске зграде. Пошто су им зидови штитили леђа, успели су некако да се одбране, али су у метежу мештани ослободили тројицу притвореника.

Да би избегао крвопролиће које је било на помолу, начелник је издао наредбу својим људима да се повуку из села. Тако су заплашени чиновници и њихова пратња кренули у Зајечар необављена посла. Међутим, пошто нису успели да ослободе све становнике, маса Грљанаца пошла је за њима да својим протестима издејствују њихово пуштање на слободу. Овој маси озлојеђених мештана на самом улазу у град испречио се кордон „сејмена“ са исуканим сабљама, који су имали наредбу да свакако онемогуће њихов упад у Зајечар. Када је народ стигао до кордона, старешина чувара јавне безбедности повикао је да не иду даље, већ да се мирно врате у село. Грљанци су им одговорили погрдним речима и почели да бацају каменице на стражаре. Они су одговорили пуцањем у ваздух, а када ни то није помогло, учинили су јуриш на народ и почели сељаке тући кундацима и сабљама. Тада се маса разбежала, јер је више њих било рањено и окрвављено сабљама и повређено од копита стражарских коња. После ових догађаја у селу се вратила стара власт. Неколико притвореника  осуђено је на две године затвора, а казну су издржавали у пожаревачком затвору. Само је малолетни Нина Стојковић осуђен на месец дана затвора.

Догађаје у Грљану и пред Зајечаром радикални листови и друга опозициона штампа обилну су искористили у пропагадне сврхе. У штампи је увелико препричаван и, наравно, преувеличаван поступак власти и њихових „сејмена“ у сукобу са Грљанцима. Слично догађаји десили су се и у селу Гамзиград, где је приликом жигосања стоке пружен жесток отпор уз употребу оружја. Обе ове буне у селима зајечарског среза – „Грљанска“ и „Гамзиградска“ буна наговештавале су да предстоји још масовнији и озбиљнији сукоб народа са режимом, па и самим краљем Миланом Обреновићем. То се остварило већ у јесен 1883. године избијањем Тимочке буне, на територији која је у ратовима са Турцима највише страдала и економски највише посрнула. Након гушења побуне, пред Преки суд није изведен ниједан мештанин овог села, иначе би ситуација била још тежа за ово село и његове мештане, надалеко познате по кириџилуку.

Аутор: Јован Дуцић
Извор: Српски Академски Круг

Преузето Магацин

Advertisements
коментари
  1. sloba50 каже:

    Prvi put čujem za ovu bunu, i hvala Vam na iscrpnim podacima kako bi videli o čemu se radilo u to vreme. Mislim, bar Ja nisam čuo za ovaj bunt te ne zamerite.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s