ЛАМАРТИН О 15.000 УЗИДАНИХ СРПСКИХ ГЛАВА У ЋЕЛЕ КУЛИ

Posted: 17. фебруар 2016. in Први српски устанак

 cherepaТе 2009. године се низом свечаности и других манифестација обележила двестота годишњица боја на Чегру, једног од најзначајних догађаја из Првог србског устанка. Уз кратке напомене и дивљења вредна херојска дела тих Синђелића јунака, изнео бих неке нове податке о чему се мало или готово уопште и незна у нашем народу па и у стручним круговима. Наиме, сведоци смо неког чудног тренда где се све чешће измишљају и преувеуичавају насиља и зла које су наводно починили Срби, уз често изношење ноторних лажи и неистина којима се умањују наше жртве побијене и сатиране у систематском геноциду који је вршен над нашим народом. У том контексту је писан овај чланак; конкретно ради сазнања истине о броју узиданих глава Срба у Ћеле кули, који је и данас јединственом споменик зверства, дивљаштва и бестијалности једног народа, његове државе и власти.

Дакле, реч је о броју узиданих лобања у познатој Ћеле кули који је у књизи „Пут на исток“ у одељку „Белешке о Србији“ навео познати француски путописац, песник и академик Алфонс де Ламартин. Кроз тај одељак Европа је први пут била обавештена о овом стравичном споменику након 24 године од његове изградње. Наиме, враћајући се из Цариграда преко Ниша за Србију 1833. године Ламартин је угледао широку белу кулу која се уздизала у сред равнице и те је према којој кренуо. У вези са том кулом записао је следеће:

,,Стаза ме је к њој водила; ја јој приђем ближе и давши једном турском детету што је ишло са мном свога коња да га придржи, седох у хлад од куле да мало отпочинем. Тек што сам сео, кад подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видех да су његови зидови, за које ми се учинило да су од мрамора или од белог камена, начињени од правилних слојева људских лобања. Те лобање и та човјечија лица, огуљена и побелела од кише и сунца; може бити петнаест до двадесет хиљада; облепљена са мало малтера, образовала су потпуно славолук (болд Р. Р.) који ме је заклањао од сунца; на некима је још заостала коса и лепрша се на ветру као лишај или маховина; јак и свеж поветарац дувао је с планина и продирући у многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао у њима жалостиво и тужно звиждање. Никог није било да ми објасни тај дивљачки споменик …. Више турских коњаника који су дошли из Ниша да ме допрате у варош, рекоше ми да су то главе 15.000 Срба које је поубијао паша у последњем српском устанку. …Ја поздравих оком и срцем остатке тих јуначких људи, чије су одсечене главе постале камен темељац њихове отаџбине. Србија у коју ћемо да ступимо, сада је слободна и песма слободе и славе одјекивала је у кули Срба који су умирали за своју земљу. Ускоро ће и Ниш бити њихов. Нека сачувају овај споменик: Он ће научити њихову децу шта вреди независност једног народа, показујући им по коју су је цену њихови очеви откупили…” (Видети: Р. Дамјановић, Н. Томић, С. Ћопић, Сербија – српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора, Итака, Београд, 1997. с.162.) То је дакле записао у свом дневнику Алфонс де Ламартин, јуна 1833. године.

У нашој литератури и у редовним објашњењима у броју узиданих глава тих чегарских јунака спомиње се број од 952 главе (односно 956 глава), а никако се не говори о них 15-20.000 глава које наводи Ламартин и Турци из његове пратње. Треба напоменути да су Турци на Чегру претрпели необично велике губитке, те да су из освете не само одсекли главе тих наших јуначких Срба, већ да су давали награде за сваку одсечену и донешену србску главу у Ниш где су их откупљивали за ситан турски новац. Посебно су се у том покољу по србским селима истакли шиптари упадајући у куће, хватајући и убијајући наше људе да би њихове одсечене главе трпали у кола и возили у Ниш да их продају Турцима.

Тако је сакупљено оних 15.000 (а можда и више) глава од којих је највероватније направљена нека врста турске „осветничке тријумфалне капије“ сводног типа на шест стубова по њиховој градитељској карактеристици. Како веома јасно наводи Ламартин да је од тих лобања образован, односно направљен потпун славолук испод које се био заклонио од Сунца, то је заиста и био такав објекат који се временом урушио, да би остао само један од тих стубова као симбол стравичног и у свету јединственог израза дивљаштва и бешчашћа турске војске.

Међутим, када се год спомене овај број узиданих лобања по Ламартину, онда уследе „оправдања“ да је он из неког осећања „националног романтизма“ преувеличао тај број. Ово објашњење делује толико неуверљиво тим пре што се овде не ради о увеличавању од рецимо једном до два пута, већ се овде ради о разлици од око 15 – 20 пута. То никако не може бити израз његовор романтичарског преувеличавања, поготово када тај податак о споменутом броју узиданих лобања потврђују и Турци из Ламартинове пратње. С друге стране, треба имати у виду традиционално добре односе Турске и Француске и по том основу могућност накнадног договорног умањивања броја побијених Срба и узиђивања њихових глава у Ћеле кулу кроз неке изразе претераног романтичарског заноса Алфреда де Ламартина. Уједно, мора се имати у виду и постојање не мале заблуде о наводним великим, традиционално добрим и плодним односима Кнежевине односно Краљевине Србије са Француском. Наиме, вредно је истаћи следеће примере који то потврђују. Подсетимо се само оних топовских граната француске израде које је српска војска чекала за почетак против офанзиве у Колубарској бици, а које су не случајно, биле дуже за 2 мм тако да нису могле бити употребљене. Под хитно је та муниција враћена и Ниш на делаборацију и скраћивање чаура па поново довожена на фронт за предстојећу битку. Француска је уједно нудила Бугарској целу источну Србију само да она пређе на страну сила Антанте. Још бољи пример негативног става је била чињеница да Француска уопште није желела да помогне у спасавању изнурене и исцрпљене српске војске након извлачења преко Албаније и њеног изласка на Јадранско море све док руски цар Николај није запретио да ће потписати сепаратни мир са Немачком уколико не прихвати и не превезе нашу војску на територију Грчке, острва Видо и Крф. Приликом пробоја Солунског фронта и ослободилачке офанзиве славне српске војске, Французи су све чинили да та офанзива иде спорије али са основним циљем да би се створило више времена за организованије одбране бугарске и немачке војске које су се повлачиле пред нашом војском. Тако би наша војска имала веће губитке, отупљивала нападну моћ и долазила у теже ситуације извршења својих ратних планова и операција, омогућујући француским трупама веће учешће и вероватне накнадне политичке и друге уцене за ослобође Србије и осталих српских и југословенских територија. Треба подсетити да ни до данас није разјашњено убиство нашег Витешког краља Алаксандра Карађорђевића у Марсељу, и да су сва релевантна документа у вези са овим атентатом трајно стављена ад акта. Поред тога, након завршетка Првог светског рата, Француска је испоставила Српској влади рачун који је био шест пута већи од онога који је по прецизној евиденцији купљеног наоружања, војне опреме и свакојаке друге помоћи, имала наша тадашња влада где је урачунат и последњи завој или метак. На запрепашћење и протесте српске владе да то није у реду, некако је смањен тај износ, али ипак тако да је наша нова држава платила три пута већу цену од оне која је реална била. Из новијег периода, ваља подсетити да је Француска предњачила у сатанизацији српског народа пред агресију НАТО на СРЈ. Дакле, о томе да је постојао неки роматичарски занос и нереална процена код Ламартина, нема ни говора. Све је он тачно описао.

На нама је учинимо све да се о овом, али и бројним другим сумњивим примерима поставимо одговорно и часно, достојно мотива, узрока и броја пострадалих Срба. Јер уколико се не цене своје жртве, страдања, борбе и успеси, онда је не реално очекивати од других да нас поштују. Ово је поготво опасно због тога што се таквим ставом нецењења својих жртава на неки начин солидаришемо са непријатељима, те путем неке невидљиве духовне силе навлачимо клетву над властитим животима, приликама, недаћама и изазовима.

Значајно је напоменути да је Митхад паша који је управљао нишким пашалуком у другој половини 19. века, хтео да поруши Ћеле кулу, али су му се супротставили нишки Турци. Данашњи остаци Ћеле куле са преосталих 58 лобања се брижљиво чувају о чему посебно води рачуна нишки Народни музеј и цео град.

Advertisements
коментари
  1. Dragan Djeric каже:

    CESTITAM I ZELIM SVAKO DOBRO U BUDUCEM RADU .
    ( OPROSTITE STO VAM SE NE OBRACAM NA CIRILICI ,)
    Dragan Djeric

  2. Paul-V-Lashkevich каже:

    Страшная страница исторического прошлого –

  3. Врло је тешко дати сувисли коментар овоме чланку који врви од, најблаже речено, низа злона-мерних неистина, очигледно са тежњом да се код читаоца изазове мржња према француском народу и његовој држави.
    1. Писац очигледно не познаје природу политике великих држава која је, са мањим варијација-ма увек гледала да задовољи сопствене интересе. То смо видели и виђамо још како и данас код свих, код неких углађеније и одмереније, код других одгољеније и грубље, ни једна није од тога имуна, па ни Француска, али ни Русија. Елаборација би овде била депласирана. Зато само о изврнуто изнетим тврдњама.
    1. није тачно да нам је у јесен 1914. намерно из Француске послата неодговарајућа топовска муниција. Истина је да је у врло хитној ситуацији поостинут договор између Фтранцуске, Грче и Србије. Пошто Грча поседује топове исте фабрике (Шнајдер) и калибра (120 мм),али не и исте генерације, то ће их она хитно испоручити Србији, а Француска ће јој у замену послати исту количину. Тако смо за врло кратко време дошли до потребне количине за противофанзиву, с тим што је у ВТЗу у Крагујевцу( не у Нишу!) извршено потребно скраћивање. Да је извршена испорука из Француске (фабрика-воз-претовар у Марсеју у брод-пловидба Средоземљем где су већ вршљале немачке подморнице-истовар/претовар у Солуну у воз-Крагујевац) Србија би већ била покорена.
    2. неистинито је да је Француска нудила (1915) Бугарској источну Србију. Истина је да су Савезници ( Француска, В. Британија, Русија и Италија) вршили политички притисак на Србију да Бугарској уступи источну Македонију, дакле ону територију коју је Бугарска требало да добије после рата са Турском 1912. према тајном уговору са Србијом, али је изгубила својим нестрпљењем и неуважавањем измењених прилика, напавши подмукло српске трупе на Брегалници ( и грчке на југу). Тиме су сматрали да ће привући Бугарску, али и Румунију и Грчку) на своју страну, спречити улазак Турске у рат, отворити босфорске мореузе и тиме онемогућити Немачку у њеној тежњи да продре на Исток ( „Drang nach Osten“). Србија је одолела тим притисцима уз врло скупу цену од неколико стотина хиљада мртвих које ће изгубити 1915/18.
    3. наистинито је и ужасно злонамерно да је Француска одуговлачила спасавање српске војске и избеглица са албанске обале. Ако је ко то чинио, то су биле В. Британија и Италија, тврдећи да је српска војска изгубљена и не може се опоравити од пораза, В.Б., јер је већ била уплете-на у (пропалу) Дарданелску операцију и јер није желела расипање снага на споредна ратишта, а Италија првенствено из политичких разлога, њен утицајни министар спољних послова Сидни Сонино желео је слабу Србију после рата да би Италија остварила своје империјалне тежње на источној обали Јадрана поЛондонском уговору 1915, чему је стајала супротно српска Нишка декарација о ратним циљевима из 1914 ( уједињење Југословена). Француска ( председник Бријан и генералитет) уз истовремено приспеће интервенције цара Николе другог, је самоини-цијативно окупирала Крф и тако решила питање места за опоравак српске војске, што је прихваћено од Савезника, успевши истовремено да она буде носилац те целе операције, којом ће командовсати њемн генерал Пијарон де Мондезир са својом екипом официра.
    3. Неистинито и злонамерно је да је она подмукло ометала српску офанзиву 1918, напротив је она од почетка заговарала одржање Солунског фронта (насупрот В. Британији), носила врховну команду савезничких трупа, њен генерал Франше д Епере ( српски војвода!) издао наређење, њене ДВЕ дивизије са једном српском у првом ешелону и две српске у другом, су извршиле пробој, једино њене трупе, пешадиоја и коњица (бригада Гамбета) су са две српске армије продирале у дубину непријатеља и заједно ослободиле Србију, њен генерал је наредио срској војсци да пређе Саву, Дунав и Дрину у гоњењу непријатеља и окупацији Аустроугарске територије, њен генерал је планирао даз заједно, француске и српске дивизије, преко Мађарске ударе на меки трбух Немачке, што није отварено јер је она капитулирала.
    4.Страшно је нападати ондашњу Француску, заборављајући да је она, која се смртно борила са Немачком, примила у своја недра, спасла, обукла, нахранила и школовала 3.500 српске деце и омладине који су избегли и спасени, међу њима и мога оца, 16-годишњег добровољца српске војске, и хиљаде избеглог становништа, која је своју Северну Африку ( Бизерта) отво-рила болесним, рањеним и инвалидним српским војницима, за лечење и опоравак током 1916-1918 ( преко 50.000 њих), сестите се српске мајке адмирала Гепрата и оних пожртвованих лекара, сетите се великог српског гробља које и данас у Тунису постоји.
    5. Гнусно је кривити Француску за заверу у убицству Краља Александра, који је био њихов пријатељ и носилац политике Фтанцуске у обраовању т.зв. Мале антанте, која окупила замље источе Европе и Балкана као „санитарни кордон“ против комунистичког СССРа и истовремено као брана против немачких будућих аспирација у неком новом продору на Исток, што је укла-њањем Краља, слабљењем и постепеним гсшењем овога савеза на крају и остварено Хитлеровим потезима 1940/41 када је, претходно избациувши из рата Француску, дошао до југа Грчке.
    Исувише дуг одговор, али су инсинуације и неистине то захтевалие. О финансијама би се такође могло писати…..

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s