ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ – ЈУГОСЛОВЕНСКА ЈЕЗИЧКА ПОЛИТИКА

Posted: 5. фебруар 2016. in Срби Црне Горе, Uncategorized

cropped-10524858_1518954964990501_1265525209_nОдбор за просвјету, науку и културу Црне Горе je шеснаестог априла ове године одбио предлог закона о заштити ћириличног писма. ,,Сматрамо да би било супротно Уставном одређењу да се законом заштита и употреба само једног писма. Сматрамо да предлог закона о заштити ћириличног писма не треба прихватити. Наведено мишљење је било на сједници Владе, и Влада се сагласила са предложеним мишљењем које смо доставили“ , изјавио је на главном одбору секретар Министарства просвјете.

vukovar_cirilica_afp_main_1Текст закона о заштити ћирилице је саставио Српски национални савjет и предао га Скупштини Црне Горе, након научног скупа на ком су предлог закона формулисали еминентни лингвисти и правници из Србије, Републике Српске и Црне Горе. Предлог закона је био ушао у скупштинску процедуру након што су га подржали четворица независних посланика у црногорском парламенту. Али, прошле седмице посланици у Скупштини Црне Горе нијесу подржали Предлог закона о заштити ћириличног писма. Против предлога закона су гласали посланици ДПС-а и СДП-а, уз подршку мањинских коалиционих савезника – од 70 посланика, 34 је гласало да се разматра закон, док је по 18 било против и уздржано.

Приказани наводно неутралан и прагматичан однос према питању опредјељењa за латинично или ћирилично писмо, Министарства просвјете и Владе Црне Горе, крије активану дугогодишњу антићириличну културну политику партија на власти. Одређене наслеђем комунизма, педесетогодишњом титоистичком прохрватском културном политиком, али и стогодишњом југословенском језичком политиком, како и непосредном римокатоличком мисијом у Црној Гори, партије на власти су усмјерене и римокатоличком културно-религиозном идеологијом, тежњом ка традицији латинске религије и писмености.

Од када су у унутарпартијиском сукобу Демократске партје социјалиста прије 18 година партијско руководство преузели пролатински кадрови и потом освојила власт на парламентарним изборима, подржани и инструисани евроатлантистичком политиком, формирали коалициону Владу са Социјал демократском партијом која баштини проримокатоличку културну политику, Влада Црне Горе предано и поступно спроводи антићириличну културно-политичку кампању и увођење латиничног писма као званичног.
Протеклих 18 година ревносно и поступно је уклањано ћирилично писамо из употребе и рада свих државних институција, сви јавни натписи, називи установа, институција, школа, сви путокази су исписани латиницом, као и сви државни обрасци, рачуни за струју, комуналије, администрација и кореспонденција. Послије доношења Устава 2007. године, у којем је црногорски језик промовисан као службени језик, латиница је незванично промовисана за званично писмо црногорског језика, државног и националног идентитета.

8Одбацивањем ћирилице црногорске партије на власти у актуелној пропаганди и процесу евро и НАТО интеграција симболизују раскид како са предањем православне ћириличне писмености, од прве православне средњовјековне државе и књижевних споменика ћирличне писмености на подручју Црне Горе, тако и са Русијом као највећом православном културом древне ћириличне писмености. Наиме, приказујући тако свој отклон од православне прошлости, али и будућности то јест своју јасну опредијељеност у политичким сукобима евроатланског савеза и руске федерација, што су потврдили и увођењем економских санкција руској федерацији.

Перфидан начин протјеривања ћириличног писам се огледа и у уставном члану у коме је наведено да је ћирилица равноправно писмо, али у званичној употреби ћирилица је данас у Црној Гори дозвољено писмо, којега нема у званичној употрени, а пожељно га је избјегавати у приватној. Што је по себи пракса прозелитске културне политике, постављање православном народу у школском образовању и државним институцијама избора између властитог традиционалног ћириличног и латиничног писам, у амбијенту промовисања државне пролатинске културне политике.

Перфидност протјеривања ћирличног писма чланови владајуће партије су испољили и на одбору за просвјету образлажући одбијање предлога закона о заштити ћирилице. Члан одбора и владајуће партије је правдајући такву одлуку практичним разлозима са нескривеним цинизмом тврдио да он наводно управо пише ћирилицом у свом нотесу и запитао се “ко нам брани да пишемо ћирлицом. Ево ја пишем ћирилицом“.

И док у Хрватској скидају и ломе ћириличне натписе, враћају поштанске пошиљке насловљене ћириличним писмом, праве петиције, скупштински предлози и јавни протести за забрану ћирилице, протјерују преостале Србе, а у хрватско-муслиманском подручју БиХ прецртавају ћирилични натписи на путоказима, у Црној Гори се културна политика латинизације спроводи методом “меке моћи“, како је реко пјесник – “финим ћерањем“, због практичне ствари, већинске православне популације – као прве и последње препреке на путу потпуних политичких и културно-религиозних евроинтеграција.

ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ 2

И у Србији се у вријеме вуковарског хрватског антићириличног пира повампирила југословенска језичка политика. Појачано је потискивање ћириличног писма упркос новом члану о ћириличном писму у новом Уставу Србије као писму српског језика. Југословенском језичком праксом настављено је поравнавање српске православне хиљадугодишње ћирличне писмености са хрватскским латиницом. Протекле три године уклоњене су табле ћириличних натписа улица у Београду, које су преживјеле педесет година југословенског комунизма, а постављене “двоазбучне“ ћириличо – латиничне. Такође, одбачено је неколико предлога закона о заштити ћириличног писам. Градска власт Новог Сада јануара 2013. је одбиле предлог Демократске странке Србије да ћирилица буде званично писмо у употреби у органима градске управе и Покрајине. Исте године су предсједник Скупштине града Чачка и владајућа већина у скупштини града одбили предлог одборничке групе Двери да скупштина града донесе законске мјера за заштиту ћирилице.

Прошлог мјесеца су дневне новине „Политика” и „Вечерње новости” покренуле акцију у склопу програма заштите ћириличног писма да се новине штампане ћирилицом ослободе пореза. У Србији само двоје дневних новина излазе на ћириличном писму (које такође на својим сајтовима негују “двоазбучност“). Следећег дана је услиједила антикампања на медијској мрежи југословенског и хрватског лобија у Србији, организованије него у унијатском дијелу Украјине и Хрватској, против превласти православног ћириличног писма над латиничним.

Антићирилична хрватска хистерија се проширила на Србију, под југословенским псеудонимом, и србојугословенским вођством, оних Срба који у свом процесу прозелитског превјерништва суровије нападају српску православну културу од српских историјских и у недавним ратовима освједочених непријатеља. Међутим, највећа несрећа није у томе што таква категорија људи, мањина у српском народу, јавно иступа против предлога о заштити ћирилице и српске културе, већ што су протекле године идеолошки предводници антићириличне кампање постављени на руководећа мјеста водећих културних установа Србије.

Заправо, државна власт нескривено рехабилитује кадрове културне политике бивше Владе ДС-а. Управо партијских другова бившег управника Народне библиотеке Србије познатог по јавној подршци позиву на тероризам савјетника предсједника црногорске Скупштине, против државног и црквеног вођства Србије. Директор Народне библиотеке Србије је потом смијењен, али је јавности остала непозната његова антикултурна активност као управника, уништавања ћириличних књига нових издања и историјиских дјела из фонда Народне библиотеке. Такође, новоименовани директор Народне библотеке Србије Ласло Б. се већ као директор Културног центра Новог Сада прославио у Хрватској и међу војвођанским аутономашима скидањем ћириличних натписа са те институције тј. кршењем Устава Републике Србије, због чега је смијењен са функције управника КЦНС.

Колико је разумљиво што бивши директор Народне библиотека Србије као Хрват, и садашњи као Мађар, у држави без националне културне политике и традиције, промовишу своју латинску културну традицију и писмо, и што су направили више уговора о сарадњи Народне библиотеке Србије са Ватиканом и посјета папских прелата него сва сјеменишта Хрватске, толико је неразимљива кадровска и културна политика српске власти која такве људе поставља на руководећа мјеста водећих културних државних установа Србије. Чиме разграђују српску културну политику, а нарушавају међунационалне и међувјерске односе и подстичу сукобе, спровођењем културне политике такмичења традиција, у Србији као новооткривеној ванкултурној и вантрадиционалној колонији.

Један од преседана борбе против ћирилице у Србији је и незванични програм потискивања ћирилице из ужег центра Београда, коју поред осталих предводи опет државна установа Србије – Културног центра Београда. Кампања каква се не може срести у центру Загреба, гдеј се не могу “срести“ ни ћирилични натписи, али нити тако примитивни и отворени напади на све православно и ћирилично, какве годинама програмски спроводи Културни центар Београд. Прошлог мјесеца Удружење Ћирилица Београд је било принуђено да покрене акцију пред градским властима повратка ћириличног натписа на тој државној установи, чије се просторије налазе у самом центру Београда, а излог на најистаквутијем мјесту. Послије напорне процедуре, ангажовања градских власти, захваљујући залагању културних дјелатника Српског удружења ћирлица, постављен је ћирилични натпис на просторије КБЦ, а што је опет пропраћено медијиским нападима прохрватског лобија и активиста, по острашћености и речнику једнаком вуковарском антићириличном пировању.

ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ 3

VUKOVAR-TABLA-CIRILICA-SKIDПсихологији и антропологији уопште је позната човјекова урођена потреба за приватношћу и личном својином, посједовањем властитог како материјалног, тако и културног добра, као изразом особености и остваривањем личне слободе и достојанства. Тако и у духу и психологији заједнице, племена и народа, па и нових политичких нација, постоји потреба за аутентичном националном културном политиком, изразом националног идентитета и постојања. У томе је и потреба за националним писмом, као битним изразом националног индентитета, свједочанством свог етно-језичког и културно-политичког континуитета.

Нажалост, у Србији партије на влсти настављају разрађивање програма стогодишње агоније југословенске језичке политике, пројекта својеврсног етно-језичког инжињеринга. Улазећи тако у простор историјиског и културно-политичког права и слобода других народа и култура, релативизовањем значаја културног континуитета по себи, подстичу формирање нових хибридних “националних“ заједница, а уједно и разграбљивање српског културно-историјиског наслеђа.

После распада Југославије све републике су увеле своје школске програме матерњег језика и писам, а у Србији су дјеца наставила од првог разреда основне школе равноправно учење латиничног и ћириличног писма. Дакле, ни економски интереси нијесу српску културну политику окренуле српској ћирилици и предању, већ упорном одржавању југословенског тржишта на подручју Србије за хрватску и бошњачку књижевну продукцију. Притом, док је хрватско и босанско тржиште за српску ћирилицу одавно затворено, још у СФРЈ, како због познатог хрватско-бошњачког антићириличкног става, а данас због непознавања ћириличног писма генерација школованих послије распада Југославије.

Услед непознавања условљености културно-политичких односа, владајућа србојугословенска номенклатура културном политиком “несврставања“, еквивалентом државне стратегије неутралности између православног руског Истока и папско-протестантског Запада, “неприпадања“ одређеном културно-историјиском типу и религиозном усмјерењу, прекида и разграђује друштвени културни континуитет свог српског народа. Уводећи српски народ у ванисторијски и ванкултурни простор, остављају га без историјског и културног права, а последично без територијалне и политичке позиције у времену и простору. Дакле, као пуку популацију потрошача, без Предања и памћења, погодну и склону само култури конзумеризма и континуитету колонијалне културе.

Таквом културном политиком “неутралности“ се разграђује смисао и стратегија српске језичке политике, и појма писма као битне културне категорије очувања етнокултурног идентитета. Србима у отаџбини и расијању се упућује порука о релативности националног “везања“ и припадања одређеној култури писмености. Док су Срби у Хрватској, Црној Гори, и у федерацији БиХ ван РС изложени институционалном притиску да користе латинично писмо, а у свом културном животу користе ћирилицу како би очували језички идентитет, из матице им се препоручује југословенска “двоазбучност“- слободан демократски избор писма.

Проблем српских партија на власти у уређивању културне политике, за разлику од “владајућих“ партија “европске“ Црне Горе које су питање правописа превазишле “храбрим“ раскидом са православном прошлошћу и писменошћу, је како ће у поглављу полагања правописног испита у приступним преговорима за чланство у ЕУ под ћириличним фолклором прошверцовати хравтску латиницу, као писмо будуће ванправославне и ванкосовске европске Србије, коју је Хрватска у ЕУсвакако заштитила као своје писмо и националну баштину.

ЋЕРАЊЕ ЋИРИЛИЦЕ 4

grammar38Ћирилица је у Црној Гори први пут забрањена у јавној употреби под аустромађарском окупацијом априла 1916 године. Поскидане су табле са ћириличним натписима на јавним мјестима, престали су да излазе сви листови јер су сви штампани ћирилицом, а наставио је да излази Глас Црногорца, штампан ћирилицом, у Француској, а касније Италији. Забрана употребе ћирилице је трајала до ослобођења од окупације 1918. године.

На почетку рата 1914. године хрватски Сабор је донио одлуку о забрани ћирилице. Забрана је спроведена и у Босни и Херцеговини, наредбу је донијела Земаљска Влада за БиХ:„Sve bosanskohercegovačke vlasti, uredi i zavodi upotrebljavaće u pismenom srpsko-hrvatskom službenom saobraćaju samo latinicu. Službeno. Naredba o upotrebqavanju ćirilice, Sarajavski list, Срајаево: 11. новембар  1915. Рр.1  (Гласник закона и наредба за Босну и Херцеговину, XLIX, 11. новембар 1915.г.). Стјепан Саркотић земаљски поглавар БиХ је у Сабору тада рекао да „Срби у БиХ са својим ћириличним писмом представљају неп ријатељско тијело истока у борбеној зони запада” (Окука 2006: 98).

Следеће 1916.године са окупацијом Србије аустромађарска власт је забранила коришћење ћириличног писма које је трајало све до ослобођења 1918. година. Али, упркос свему, окончањем рата спроведен је југословенски државни пројекат, Срби су уведени у државну творевину једног троименог народа, али и троименог језика, који је у Уставу КСХС именован као српско-хрватско –словеначки.

150707044.2_xlИсторичарима је познато да таква језичка политика нема полазишта у историји Црне Горе до формирања Краљевине Југославије; као што је историји непознат примјер добровољног преименовања властитог језика и преласка са свог вјековног алфабета на друго и другачије писмо, до појаве југословенске језичке политике. Наиме, до формирања Краљевине Југославије службени језик у Црној Гори је био српски, а писмо ћирилица. Југословенском језичком политиком поред двоименовања језика Краљевина Југославија је први пут у историји изједначила латинично и ћирилично писмо, чему се православни народ у Црној Гори вјековима одупирао као и отоманском ропству.

Захваљујући средњовјековном православном наслеђу и затим теократској управи православних владика светородне лозе Петровић Његош, и после 70 година идеологије југословенства употреба ћириличног писма на подручју Црне Горе у КСХС није била знатно нарушена. У времену комунистичког прохрватског проримокатоличког режима, те спровођења језичке политике Новосадског књижевог договора од 1954. године, као окоснице највећег преласка Срба са ћириличног на латинично писмо, проценат преласка православних на латинично писмо у Црној Гори је био најмањи. У социјалистичкој Југославији ћирилично писмо је било најзаступљеније у Црној Гори.

Социјалистичка Југославија је разрадила програм југословенске језичке политике према својим политичким потребама, чија је директна последица и актуелна “црногорска“ језичка политика. У југословенском српско-хрватском, ћирлично-латиничном систему образовања наметнутом православним Србима, избора између свог хиљадугодишњег ћирличног писма и хибридне хрватске латинице, заправо практичном прозелитизму, формиран је извјестан број Срба према пролатинском религиозном профилу.
Међутим, преименованог националног имена,“монтенегрини“ као отворени заговорници латинске религије и писмености мања су опасност у потискивању православне културе од Срба који су именично остали Срби и формално православни, а духовно и културно конвертирали, те у културним институцијама Србије дјелују са југословенског и хрватског становишта. Управо прозелитском праксом промовисања културе латинске писмености међу православним Србима заговарањем југословенске то јест римокатоличке прозелитске праксе “двоазбучности“.
Напримјер,Институт за језик Српске академије наука и уметности ради на Речнику српско-хрватског језика, а да парадокс буде већи, директор тог Института је деведесетих протјеран из Хрватске јер је Србин. Сјетимо се предлога министра културе Србије у Влади ДОС-а, да се назив предмета српског језика у образовном програму преиначи у предмет Матерњи језик и комуникације.

,,Етничко чишћење се увијек прво одвија у главама, тј. на подручју језика и симбола“, написао је Urs Altermatt. Унијатски прозелитизам према Србима се најактивније почео ширити управо југословенским језичким пројектом у 19. вијеку, програмском реформом српског језика и правописа. У Босни и Херцеговини под аустромађарском анексијом римокатоличка мисија је више пута покушавала да Србима наметне латинично писмо што су српски представници успијевали да одбију. На геополитичком плану то је био дио мисије римокатоличке Европе потискивања православних Словена са Балкана, одвајањем православних Срба од православне већине, царске православне Русије, руских професора и уџбеника, породице народа свеправославног правописа и свесловенског црквеног језика.

Познат је однос према ћириличном писму у Другом свјетском рату формираној клеро-фашистичкој НДХ, суровији него у аустромађарској монархији, управо од стране порикокатоличених Словена-Срба; о чему међу милионским српским жртвама усташког геноцида свједочи мученичка смрт српског сликара Сава Шумановића, кога су хрватске усташе свирепо мучиле и убиле јер је и под мучењем одбијао да се потпише латиницом.

Од забрана коришћења ћириличног писма, преко геноцидних погорма, до коначног протјеривања Срба са простора данашње Хрватске крајем прошлог вијека, као и последњих ћириличних натписа почетком 21. вијека, који се данас у Хрватској јавно ломе или прецртавају фарбом на преосталим ћириличним путоказима у федерацији БиХ,историјско искуство југословенске језичке политике од реформе српског језика и правописа до данас, наводи нас на забринутост за судбину Срба и у Црној Гори и Србији. Наиме, који су подвргнути југословенској језичкој политици равноправности латиничног писам са ћириличним, прозелитској пракси двоазбучности тј. религиозној стратегији југословенског кокордата, који је од Крвавих литија у Краљевини Југославији у југословенској језичкој политици активан до данас и у независној Србији и Црној Гори.

Да ли ће римокатоличка и евроатланска мисија у Црној Гори толерисати употребу ћириличног писма, макар и реформисане Копитарове и Караџићеве ћирилице прилагођене хрватској латиници, или ће захтијевати, незванично или наметнутом “демократском“ вољом већине, подржаном партијама мањинских неправославних националних заједница, да већина грађана Црне Горе која се на последњем попису изјаснила да говори српским језиком искључиво користи латинично писмо? Да ли ће православни Срби у Црној Гори имати подршку у будућој културној политици Србије, или ће уз политичку помоћ “европског“ Београда, са Србима Србије, бити припремани за нови пројекат југословенског српског подаништва, или евроатланског, ватиканског и нововавилонског општег мијешања до коначног нестајања.

Огњен Војводић, блог

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s