ПОМОЋ РУСИЈЕ ЦРНОЈ ГОРИ КРОЗ ВЈЕКОВЕ

Posted: 5. фебруар 2016. in Срби Црне Горе, Срби и Руси

  1. УСПОСТАВЉАЊЕ ДИПОМАТСКИХ ОДНОСА РУСИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Goran_Kikovic_1 Како пишу хроничари и историчари Црна Гора се у руским изворима први пут помиње на самом крају 17. вијека, 1698. године, када је руски државник Толстој, на путу за Италију, у Боки посјетио младе руске племиће који су се ту обучавалим поморским вјештинама (и који су касније постали генерали, адмирали, дипломате…).

Он је у свом дневнику записао да недалеко од Котора и Пераста живе људи који се називају Црногорцима, да су вјере хришћанске и језика словенскога, да их је мало, да никоме не служе и да повремено укрштају сабље са Турцима, те ратују са Венецијом.
Већ 1711., у вријеме Владике Данила, почињу дипломатски односи између Црне Горе и Русије. Додуше, то је више нека ad hoc дипломатија (тек након Берлинског конгреса, 1878. године, можемо говорити о модерној дипломатији у Црној Гори).

На позив Петра Великог у заједничку борбу против Турака, Владика Данило је казао Црногорцима: Ми смо чули да постоји хришћански цар у сјеверном дијелу свијета, Бог зна, како далеко… Али, како смо ми у овим брдима затворени са свију страна… чинило нам се да он о нама, као о шачици малог народа, сакривеног између змија и шкорпиона, не може ништа да зна… Али, ево данас, хвала Богу, ми видимо његове посланике и имамо у рукама његову царску грамату… Ми хоћемо да се Русима, а Руси нама, с Божјом помоћу, приближимо, да не бисмо једни од других били тако далеко. И Руси и ми смо исте крви и истог језика. Дакле, наоружајте се, браћо моја, Црногорци. Спреман сам и ја, не жалећи ни имање ни живот свој, да пођем с вама у службу цару хришћанскоме и нашем отачеству. Ускоро је Владика Данило отпутовао у Русију и донио позамашну помоћ манастирима и сиромашном црногорском народу.

Од тада па све до данашњих дана односи црногорског и руског народа су братски. Било је искушења у дипломатским односима двају држава, и како пише Јован Пламенац измеђумале црногорске и велике руске, чак и у вријеме Светог Петра Цетињског, посебно у вријеме књаза и потом краља Николе. Међутим, братска љубав два народа, једнокрвна и једновјерна, ужегнута прије три вијека, никада се није гасила.

Он истиче да се није мали број Црногораца школовао у Русији. Није  се мали број Црногораца одселио у Русију. У руској војсци било је 30 генерала и адмирала, досељеника из Црне Горе. Непосредно након Октобарске револуције, велики број руских емиграната обрео се у ондашњој Краљевини Југославији. Око 70 000 их се искрацало у Зеленики, међу њима и 70 генерала и адмирала руске царске војске. Многи су отишли даље, широм   Краљевине, али дио њих је остао. Црна Гора је тако добила љекаре, инжињере… Многима су и кости похрањене у земљи данашње Црне Горе; многи Руси управо овдје чекају Други Христов долазак. Као, уосталом, и многи Црногорци у Русији. Међу њима и један владика, Василије Петровић.

  1. РУСИЈА И ЦРНА ГОРА НЕКАД И ДАНАС

О односима Русије и Црне Горе Јован Пламенац каже: Русија јесте обилно помагала Црној Гори. И данас, када је црногорска привреда уништена, најзначајнији живи новац доносе нам Руси. А Црна Гора је својевремно Јапану објавила рат због Русије.  У ово вријеме Црна Гора је Русима била широм отворила врата, учинила себе њиховим другим домом. А онда – искушење! Можда чак веће него икада до сада.

Ево зашто су нам, не толико ради земаљских добара, него са аспекта есхатона, будућег вијека, вјечног живота, потребни Руси и Русија: над цивилизацијом се надвио отровни дим порицања хришћанских вриједности живљења. Из кухиње зла овог свијета, чији пипци преко којих се храни сежу у дубине Луциферовог богодступништва, силом новца и војне технике намећу нам лажну демократију (демократију као превару) и људска права као средство за доминацију, а преко њих хедонизам, педерастију, опијате, растакање породице, сексуалне слободе, абортус и контрацептивна средства, еутаназију, па све до “гранд шоуа“ и медија као индустрије шпекулације и релативизарања истине. Тај дим је погубан за душу, као што је онај чернобиљски био погубан за тијело.

А ми, Црногорци, како да се заштитимо? Како да се одбрани ћевап на тањиру аждаје? Зато су наше очи упрте у Русију, као на великог брата. Ко то данас, која сила може да се одупре поплави зла овога свијета? Русија! И само Русија!

Пламенац истиче: Ко то данас, као што је оно прије настанка свијета, супротставивши се Сатани и његовој војсци демона, Архангел Михаило стао пред војском анђела и громко узвикнуо: „Вонмем! Стојмо смјерно пред нашим Творцем и не мислимо што је супротно Богу, може стати пред демонском силом овога свијета?

Ја сматрам, само – Владимир Путин! Као што је оно, 1380, Димитрије Донски на Куликовом пољу стао пред Златном хордом. Клетва Светог Петра Цетињског, тог тајновидца који је чистотом своје подвижничке и страдалне душе сагледавао вјекове, у ствари је брига о душама Црногораца! Он је и свом насљеднику на трону црногорских митрополита, Петру Другом Петровићу Његошу, оставио зајештање: “Моли се Богу и држи се Русије“. Ове ријечи већ скоро два вијека котрљају се по црногорском камењу и одјекују. Русије се и данас држе они Црногорци који се Богу моле, коју у Бога вјерују и који Богу вјерују!– каже Пламенац.

Често се последњих година чује код необавијештених грађана злонамјерна и нетачна прича “Русија нас никад није помагала“. Па, де да видимо, кренимо редом!

Др Мирчета Ђуровић у књизи “Црногорске финансије“ документовано илуструје да то није тако. Приходи Црне Горе из унутрашњих извора, нијесу били довољни за подмирење државних потреба. О томе колико су чинили укупни приходи од непосредних и посредних пореза биће ријечи касније. Засад је довољно истаћи да они нијесу били довољни да покрију државне потребе. Црна Гора се у периоду о коме је ријеч налазила у времену максималних напора свих друштвено-политичких снага да се земља извуче из заосталости и да се побољшају привредне прилике и уреди држава. Развитак привреде, државног механизма, просвјете и уопште свих области живота изискивао је не само велике напоре већ и знатна средства. Поред тога, што посебно треба истаћи, Црна Гора у овом периоду води интензивне борбе са Турцима, у одсудној борби за коначно ослобођење и еманципацију од Турске, што је такође изискивало огромна средства. Ако се томе дода двор и његове потребе, онда је јасно да је то изискивало знатна средства. А њих није било могућно обезбиједити из домаћих извора. Морали су се тражити извори на страни.

            Како истиче др Ђуровић, најважнију помоћ са стране Црна Гора је добијала од Русије. Руска помоћ је претстављала један од значајнијих финансијских извора Црне Горе. Због тога ћу се на овом мјесту углавном задржати на руској субвенцији, ограничавајући се у претходном разматрању само на најбитније моменте, како би се добила што потпунија слика ове проблематике у периоду о коме је овдје ријеч.

            Помоћ Русије Црној Гори датира још од раније, од времена Петра Великог. Руска влада је још 1715. године одобрила редовну помоћ Црној Гори од 500 златних рубаља, с тим да се исплаћује сваке треће године. Али, помоћ није редовно исплаћивана. Како се кретала руска помоћ Црној Гори у току 18. вријека, тешко је утврдити. Она постаје нешто редовника од краја 18. вијека. Почетком 1799. године цар Павле је на молбу владике Петра I од 19. маја 1797. године наредио да се Црној Гори шаље сваке године помоћ од 1000 златника. Тиме је поново санкционисана одлука Петра Великог о помоћи Црној Гори. Али ни ова помоћ није редовно исплаћивана. Није прошло ни неколико година а помоћ је обустављена. Од 1807. године руска помоћ није исплаћивана за наредних неколико година. У борбама у Боки Которској Црногорци су имали огромне губитке. Али Руси нијесу дали готово никакву накнаду за то. Узалуд је владика Петар I годинама тражио накнаду за претрпљене жртве у Боки. Он није доживио да је добије.

            До кад је била обустављена субвенција послије 1807. године, тешко је из постојећег материјала утврдити. Из података се види да су почетком октобра 1823. године упућена два чека од по 7930 рубаља на име помоћи за 1821. годину. У неколико наредних година помоћ владици Петру I је исплаћивана, иако неуредно и са закашњењем. Захваљујући промјене на руском пријестолу, 1826. године је ријешено “да се обнови црногорском народу годишња помоћ од 300 дуката годишње“. Отада је помоћ владици Петру I редовно исплаћивана све до његове смрти 1830. године. Помоћ је исплаћивана у четворомјесечним ратама, три пута годишње.

  1. РУСКА ПОМОЋ У ВРИЈЕМЕ ЊЕГОША

            Како пише др Мирчета Ђуровић у својој књизи “Црногорске финансије“ Русија је послије смрти Петра I наставила да шаље исту помоћ – 1000 златника народу и 300 за личне потребе владици. Приликом доставе чека за личну помоћ Петру I у децембру 1830. године, наглашено је да се она уручи његовом законитом насљеднику. Тако је Петар II у првим годинама примао руску помоћ у висини како је била одређена 1826. године. Међутим, Његош је био боље среће од свог претходника. 1832. године поново је покренуто питање исплате заостале помоћи Црној Гори. Та сума је износила 17 000 златника. Почетком марта 1833. године руски конзул у Дубровнику, Гагић, обавијештен је да је цар наредио да се Црној Гори исплати заостала помоћ коју је био одредио цар Павле I и да се у ту сврху, као прва рата, шаље пет чекова у износу од 27 505 папирних рубаља. Тако је Петар II до јануара 1834., поред редовне помоћи, примио на име заостале субвенције – рачунајући и 7200 златника које је донио у Црну Гору Иван Вукотић – 15 400 златника. Овим је знатно био побољшан материјални положај Црне Горе, што је олакшало Његошу да се позабави унутрашњеим уређењем земље.

            Иако је помоћ углавном уредно примана, Његош њом није био задовољан. Он је предузео мјере да се субвенција повећа. Почетком 1837. године Његош је затражио да му се дозволи да дође у Петроград да би, поред осталог, затражио повећање помоћи. Овај Његошев корак није остао без резултата. И поред неких негативних мишљења о томе, Његош је успио да извојује повећање субвенције. Крајем октобра 1837. године руски посланик у Бечу, Татишчев, обавијестио је Гагића да је Црној Гори дата годишња помоћ од 80 000 папирних рубаља, под условом, да се троши на унутрашње уређење земље и на корист народа. Истовремено га обавјештава да је први четворомјесечни износ од 26 666,66 рубаља достављен преко Озерцковског и да се за наредни квартал шање чек на исто толики износ. Тако је Његош од 1837. године, поред редовне помоћи од 1 000 златника (око 2 900 сребрних рубаља или око 4 300 фиорина), добијао све до своје смрти и 80 000 рубаља (у папирном новцу).

            Уза све то, руски цар је црногорском народу средином 1838. године, због неродице, поклонио 10 000 четврти жита. Од овога је Црној Гори за неколико наредних година испоручено 3480 четврти. Његош је тражио да се остатак, умјесто у житу, дâ у новцу. Цар је уважио Његошев предлог и наредио да се мјесто преосталих 6 520 четврти жита изда 20 000 сребрних рубаља (око 30000 фиорина), у двије рате по 10 000 рубаља, с тим да се новац искључиво употријеби за исту сврху.

            Захваљујући свему томе, Његош није много оскудијевао у материјалним средствима. Њему је чак нешто и преостајало, што је било депоновано у Русији и неким аустријским банкарским кућама, а нађено је и нешто готовине у каси на Цетињу. Његош је још 1842. године депоновао у Русији, код Тргоачке банке у Петрограду, 50 552,15 сребрних рубаља. Приликом Његошеве  смрти затекло се новца у износу од 332 583 фиорина. Овај новац је Његош чувао да би ваљало у нужди црногорском народу, што је и у својој опоруци нагласио.

  1. ПОМОЋ РУСИЈЕ ЦРНОЈ ГОРИ У ДОБА ДАНИЛА И НИКОЛЕ ПЕТРОВИЋ

            Послије Његошеве смрти Русија је и даље слала помоћ Црној Гори у истој висини као и раније – 80 000 папирних рубаља и 1 000 дуката. За прва два четворомјесечја 1851. године новац је на вријеме стигао, а последња рата тек у септембру наредне 1852. године заједно са првом ратом за 1852 годину. За неколико наредних година субвенција је углавном редовно исплаћивана. Међутим, ускоро је исплата обустављена. У току 1856. године нормално су исплаћене само прве двије рате; трећа рата је задржана. У то вријеме дошло је до затегнутих односа са Русијом, па је због тога исплата субвенције за једно кратно вријеме обустављена. Истовремено је ријешено да се од обустављене субвенције даје помоћ црногорским емигрантима Ђорђију Петровићу, Медаковићу и њиховим присталицама са породицама (сердару Милу Мартиновићу, барјактару Ивановићу и др.) Емигранти су примали помоћ од средстава црногорске субвенције до јула 1859. године, а отада из других фондова. Од јула 1859. године Црна Гора је поново примала пут износ субвенције, и то углавном редовно. Тако је Црна гора за вријеме владавине књаза Данила, иако нередовно и са затезањем, добијала помоћ од Русије као и за вријеме Петра II  – 9 000 златника (1 000 лично књазу и 8 000 држави), што је чинило око 42 000 фиорина. Износи Др Мирчета Ђуровић у књизи “Црногорске финансије“.

            Исти износ Русија је давала и послије смрти књаза Данила, у првим годинама владавине књаза Николе. Али ни књаз Никола није прошао без сметњи. Већ послије неколико година субвенција је привремено била задржана, док се не добије извјештај о Црној Гори. Због тога помоћ није исплаћена у току 1863. и 1864. године. Тек у новембру 1864. године одобрено је да се исплати помоћ Црној Гори за 1863. годину, и то само двије трећине (15 000 рубаља), а остатак да се депонује код једне руске банке. И ова опструкција руске владе била је слична оној из времена књаза Данила, 1857. године. Ако је Црна Гора и покушала да потражи ослонац на другој страни, одмах је долазила у опасност да јој руска влада укине субвенцију. Такве појаве, видјећемо, нијесу биле ријетке и нијесу остале без посљедица по Црну Гору.

            Помоћ додијељена Његошу 1837. године, у износу од 80 000 папирних рубаља, по свему судећи, била је дата на 30 година. Јер, 1867. године поставило се питање њеног продужења. Царском одлуком почетком 1867. године одобрена је исплата субвенције Црној Гори за наредних пет година, у истом износу како је и дотада исплаћивана – 22 857 сребрних рубаља. Тако је продужена субвенција од 80 000 папирних рубаља до 1873. године. Међутим, 1869. године Русија је дала посебну субвенцију за двије средње школе у Црној Гори. Приликом свог боравка у Русији књаз Никола је успио да издејствује помоћ за Цетињску богословију и Дјевојачки институт. Цетињска богословија добијала је 8 000, а Дјевојачки институт 5 500 сребрних рубаља. Тако су од помоћи из Русије била обезбије-ђена материјална средства за прве двије средње школе у Црној Гори. Захваљујући томе школе су нормално радиле и показале су веома добре резултате.

            У периоду до рата 1876-1878 године Русија је још једанпут повећала помоћ Црној Гори. Како је 1872. године истицао рок продужењу субвенције из 1869. године, књаз Никола је искористио прилику да затражи повећање помоћи. Он је преко књаза Горчакова упознао руског цара са тешким материјалним приликама у земљи и тражио повећање субвенције. Цар је узео у обзир тешкоће Црне Горе и ријешио да се помоћ Црној Гори повећа. О томе је Горчаков обавијестио књаза Николу у новембру 1872. године. Горчаков у писму наводи да је цар дао налог да се новчана помоћ Црној Гори удвостручи и да се од 1. јануара 1873. године умјесто 23 000 исплаћује 46 000 сребрних рубаља. Из писма се види да је ово повећање било намијењено лично књазу Николи, јер се у писму наглашава да се новац њему исплаћује и да га он употребљава према свом нахођењу. Тиме је субвенција из Русије знатно повећана. Од 1873. године, не рачунајући оно што се давало као помоћ појединцима (Даринки и др.), субвенција је износила преко 62 000 рубаља – 46 000 држави и књазу, 8 000 Богословији, 5 500 Дјевојачком институту и око 3 000 рубаља (1 000 златника) цркви. То је у оно вријеме износило око 80 000 фиорина. Овај износ Црна Гора је примала до ратова 1876-1878, па и касније. Субвенција је исплаћивана у четворомјесечним ратама, три пута годишње, и то углавном редовно.

            Поред субвенције од Русије, Црна Гора је добијала помоћ и од других земаља. Али то је тешко тачно утврдити. Док је о руској помоћи сачувано подоста података, тако да се она углавном може континуирано пратити, о другим помоћима има врло мало трага у архивском материјалу. Уколико је и било неке помоћи, она није имала трајнији карактер. У том смислу једино се издваја помоћ од Аустрије, која је давана на име одржавања путева.

            Средином 1870. године књаз Никола је покренуо код аустријске владе питање изградње пута од Котора до Цетиња и Ријеке Црнојевића. За изградњу путева књаз је тражио кредит од 500 000 фиорина. Али аустријска влада је одуговлачила ово питање, па је књаз био приморан да се изнова обраћа Бечу. Око тога су дуго вођени преговори и тек у прољеће 1873. године су привредени крају. Аустријска влада је нашла за најпогодније да се за изградњу путева уа Црној Гори даје редовно годишње 30 000 фиорина. Прва рата предата је књазу приликом његовог боравка у Бечу у мају 1873. године. Субвенција за одржавање путева углавном је редовно исплаћивана, не само до Берлинског конгреса него и касније. И поред тога што је примана субвенција, пут од аустријске границе до Ријеке Црнојевића изграђен је тек послије Берлинског конгреса, од 1879-1884.

  1. РУСКА СУБВЕНЦИЈА ЦРНОЈ ГОРИ И ПОМОЋ ДРУГИХ ДРЖАВА

            Како Ђуровић пише : Осим субвенције од Русије Црна Гора није у периоду послије берлинског конгреса трајније примала неку значајнију помоћ са стране. У том погледу једино вриједи поменути помоћ од Аустрије.

            У првом дијелу рада истакнуто је да је Аустрија давала Црној Гори годишњу помоћ на име одржавања путева у износу од 30 000 фиорина. Ова помоћ је настављена и послије Берлинског конгреса. Помоћ је редовно исплаћивана, преко аустријског посланства на Цетињу, два пута годишње, по 15 000 фиорина. Аустрија је редовно давала ову помоћ до краја 1891. Како се види из једног телеграма министра Гавра  Вуковића црногорском посланику у Цариграду Бакићу, аустријска влада је 1892. године обуставила ову помоћ Црној Гори.

            Међутим, црногорска влада се у септембру 1895. године обратила Аустрији за помоћ у изградњи пута Рисан-Никшић. Аустрија је изгледа прихватила молбу црногорске владе. Почетком октобра је примљено “као додатак субвенције за путеве“, како стоји записано у протоколу, 20000 фиорина.

            Др Ђуровић у свом коментару истиче да “да ли је тада још што примљено од Аустрије на име изградње овог пута, нијесам могао утврдити, али претпостављам да није. Пут Никшић-Рисан није изграђен овом приликом. Од овог пута није било изграђено до Балканског рата ни десет километара. Интензивнија изградња пута отпочела је тек 1912. године. Пошто је Аустрија била заинтересована за овај пут, утврђен је споразум између двије владе да Аустрија да помоћ у износу од 400 000 перпера. Пут је рађен током 1912. године, све до избијања рата. Од предвиђене суме Аустрија је исплатила 250 000 перпера, али радови нијесу настављени послије свршетка Балканског рата – пут није био изграђен до краја постојања црногорске државе“.

            На томе се завршила аустријска помоћ Црној Гори за изградњу и одражавање путева. Она је донекле допринијела изградњи неких путева у Црној Гори, али у цјелини, није имала битнијег утицаја на црногорске финансије. Ипак, Аустрија је била веома заинтересована за изградњу и одржавање пута Ријека Црнојевића-Котор. Пут је требало да послужи као основна саобраћајна артерија између Црне Горе и Аустрије и између једног дијела Турске и Боке Которске. Овим путем требало је да се одвија црногорски извоз за Аустрију (од чега је умногоме зависило аустријско тржиште и становништво у Боки) и да олакша увоз аустријске робе у Црну Гору.

            Што се тиче помоћи од Француске, она је више имала повремени карактер. Нешто више помоћи од Француске добила је Црна Гора за вријеме књаза Данила. Колико је износила помоћ тешко је утврдити, јер о томе постоје веома противурјечни подаци. Но без обзира на то, француска помоћ Црној Гори није имала трајнији карактер.

            За Црну Гору и њене финансије нијесу биле без значаја ни друге повремене и једнократне помоћи. Црна Гора је повремено добијала помоћ не само од Русије, Аустрије и Француске, него и од многих других земаља: Србије, Италије, Грчке итд. Помоћ појединих земаља била је не само у новцу него и у житу, оружју, одијелу и другом материјалу. Повремена помоћ била је од посебног значаја нарочито у ратним приликама и гладним годинама, о чему је сачувано пуно података.

            У цјелини руска субвенција и разне друге помоћи биле су важан фактор за црногорске финансије. Руска субвенција, која је од 1837. знатно повећана и углавном била редовна, значила је много за оскудну државну касу Црне Горе. Она је била веома важна допуна унутрашњим финансијским изворима земље. На њу се рачунало као на сигуран финансијски извор, па је она у извјесном смислу била коректура финансијског дебаланса и компезирала је донекле перманентни дефицит Црне Горе.

            Али, помоћи су имале и другу страну медаље. Преко субвенције и разних помоћи поједине стране силе хтјеле су да остваре свој утицај у Црној Гори, да је вежу за себе и потчине је својим интересима. То је у крајњој линији, наравно, била сврха помоћи, ма од које стране она долазила. Интереси Русије и других сила често су се разилазили са тежњама Црне Горе. У том погледу Црна Гора се налазила у незавидном положају. Требало је сачувати наклоност Русије или неке друге силе, а спроводити своју основну концепцију – развијати ослободилачку борбу и обрачунавати се са Турском. На тој линији је чсто долазило, и морало је долазити, до сукоба између Црне Горе и појединих страних сила, јер су њихови захтјеви често били супротни интересима Црне Горе. Требало је, често много воље и упорности, и много такта, да се паралише утицај са стране и отклони све оно што би ишло на штету црногорског народа и његових основних циљева.

            С обзиром на све то, помоћи су имале двојаку улогу. Оне су, с једне стране, биле важна допуна црногорских финансија, а с друге стране препрека слободне активности Црне Горе. Руска помоћ, и материјална и друга, била је важан фактор у развитку ослободилачке борбе црногорског народа, у процесу стварања државе и уређења земље. То је нарочито долазило до изражаја онда када се основна тежња црногорског народа налазила на линији руске политике и када је то Русији посебно конвенирало. Али, било је момената када Русији није ишла у рачун борба Црне Горе и кад су Руси настојали да се она смири. У таквим приликама руска политика морала је имати лоших посљедица по Црну Гору. Какав је карактер имала руска субвенција и друге помоћи за Црну Гору, још боље ће се моћи сагледати приликом анализе периода послије Берлинског конгреса.

  1. ВАНРЕДНИ ПРИХОДИ И СУБВЕНЦИЈЕ ЦРНОЈ ГОРИ ОД БЕРЛИНСКОГ КОНГРЕСА ДО КРАЈА 19. ВИЈЕКА

            У првом дијелу било је ријечи о руској субвенцији до рата 1876-1878, а овдје ћемо  се задржати на период од Берлинског конгреса до Првог свјетског рата. Претходно треба напоменути да је Русија, поред редовне субвенције, давала у току ослободилачког рата, и даље до 1880. године, знатну ванредну помоћ за набавку оружја и другог ратног матери-јала. Руска помоћ је умногоме олакшала Црној Гори да успјешно оконча борбу и изађе као побједник из овог тешког рата. Поред тога, Русија је ради наоружања црногорске војске дала зајам Црној Гори, у јесен 1879. године, у износу од 900 000 рубаља (око 1 100 000 фиорина), о чему ће бити више ријечи у поглављу о зајмовима.

            Послије закључења мира и сређивања ратних прилика, Русија је наставила да даје редовну помоћ Црној Гори у истом износу као прије рата 1876-1878, тј. према одлуци руског цара крајем 1872. године. Продужена субвенција је износила: 46 000 рубаља црногорској влади и књазу Николи, 8 000 Богословији, 5 500 Дјевојачком институту којег је основала Руска царица Марија Александровна и 1 000 златника (око 3 000 рубаља) – цркви. Овоме се од 1879. године придружује и редовна помоћ болници Данила I на Цетињу у износу од 2 500 рубаља, што је додијелио Црвени крст Русије. Овај новац је у ствари био интерес на капитал од 500 000 рубаља, депонован на име цетињске болнице код једне руске банке. Тако је послије рата Црна Гора добијала из Русије на име редовне помоћи 64 000 рубаља (око 80 000 фиорина).

             Иако су се прилике у Црној Гори послије Берлинског конгреса знатно измијениле и увећале потребе земље, Русија није повећавала субвенцију Црној Гори. Др Ђуровић прецизира.“ За првих десет година послије рата субвенција је остала на нивоу из 1873. године, изузев што је од 1. јануара 1888. повећана годишња помоћ Дјевојачком институту са 5 700 рубаља на 10 000 фиорина. Тек 1889. године дошло је до измјене, што је било условљено посебним околностима. Десетак година послије Берлинског конгреса Црна Гора је запала у дугове. На молбу књаза Николе руски цар је у августу 1889. године ријешио да санира дуговања Црне Горе. Отписан је дуг Црне Горе банци у Петрограду и руској државној благајни, а за исплату дуговања у Аустрији учињен је нов зајам од 900 000 рубаља, на 20 година уз 5% камате, с тим што би се ануитети наплаћивали од руске субвенције која се даје Црној Гори. Међутим, од субвенције која је давана Црној Гори – 46 000 рубаља – није се могао надокнадити ни годишњи интерес, а камоли амортизације главнице. Годишњи ануитети зајам износила су 80 000 рубаља. Пошто ранија субвенција није била довољна за покриће ануитета, руска влада је ријешила да се годишња помоћ Црној Гори повећа од 46 000 на 100 000 рубаља, с тим да се од повећаног износа одбија 80 000 рубаља за отплату зајма Државној банци у Петрограду, а 20 000 рубаља да иде као годишња помоћ црногорској влади.

            Овом трансакцијом Црна Гора се ослободила бечких дугова, али је то смањило примање из Русије и свело субвенцију држави на 20 000 рубаља. За наредних шест година, до 1896., црногорска влада је добијала полугодишње по 10 000 рубаља. Пошто је од руске субвенције 50 000 рубаља припадало непосредно књазу Николи, тај износ је државна каса редовно надокнађивала.

            Од 1896. године Русија даје посебну субвенцију за издржавање стајаће војске. (У почетку је стајаћа војска имала 500 официра и војника пјешадије и једну полубатерију од 4 топа са 56 војника). Управо, још средином 1895. године руска влада је послала 67 612 фиорина за изградњу војних станова и формирање стајаће војске. Исте године је одлучено да се од 1. јануара 1896. године даје на име одржавања црногорске стајаће војске помоћ у износу од 82 000 рубаља, што је износило, зависно од курса, око 104 000 фиорина. Субвенција је исплаћивана у четворомјесечним ратама, три пута годишње по око 34 500 фиорина. Овај износ је био намијењен искључиво за одржавање војске и за друго није могао бити употријебљен. Црногорска влада се обавезала да ће одржати одређени контингент војске, па су ова средства ишла као саставни дио буџета Министарства војног. Ова помоћ је значила пуно за црногорску војску, али је мало помогла црногорским финансијама, јер је у потпуности трошена за редовну војску.

            Наредне, 1897. године, додијељена је помоћ сину Књаза Николе, књазу Данилу од 20 000 рубаља годишње чиме је увећана субвенција двору на 70 000 рубаља.

            Тако је Црна Гора од 1896. укупно добијала годишње помоћи од Русије нешто преко 220 000 рубаља, од чега је 80 000 рубаља ишло на отплату зајма Државној руској банци у Петрограду. Ако се узме у обзир одбијање за амортизацију зајма и трошкове око издржавања војске, онда се може претпоставити колико су мало користи имале црногорске финансије од руске помоћи крајем 18. вијека. Истина, помоћ је растерећивала црногорски буџет од неких обавеза, али није непосредно много утицала на побољшање финансија Црне Горе.“

  1. ФИНАНСИЈСКА КРИЗА У ЦРНОЈ ГОРИ И РУСКА СУБВЕНЦИЈА

            Али ни ово није дуго потрајало. Пред крај 19. вијека Црна Гора је запала у веома тешку финансијску кризу. Принуђена околностима, црногорска влада је узимала средства од новчаних упутница које су уплаћиване за рачун аустријских пошта. Тако је црногорска влада запала у дуг према аустријским поштама за око 1 200 000 круна. Аустријска влада није пропустила прилику да изврши притисак на Црну Гору. Мобилисала је сва средства да компромитује Црну Гору, пријетећи чак и окупацијом једног дијела њене територије. Због свега тога црногорска влада се нашла у веома незгодном положају. Пошто се није могло наћи излаза  на другој страни, књаз Никола се обратио за помоћ Русији, тражећи један већи дугорочни или један мањи једнократни зајам. С обзиром на компликованост ситуације, руска влада је одлучила да Црној Гори дâ један мањи зајам у износу од 750 000 рубаља, под истим условима као што су били ранији на 20 година уз 5% камате. Овим средствима – два милиона франака – црногорска влада је могла ликвидирати поштански дуг и подмирити неке друге неопходне обавезе.

            Али за отплату зајма петроградској банци руска влада је обезбиједила средства из субвенције. Пошто је 80 000 рубаља од субвенције црногорској влади већ било ангажовано за отплату зајма из 1889. године, сада је дошао ред на смањење помоћи војсци. Руска влада је одобрила овај зајам од 750 000 рубаља (2 000 000 франака), с тим да се отплата одбија од субвенције. Отплата зајма износила је годишње 60 000 рубаља. Због тога је одређено да се обустави и последњих 20 000 рубаља које су слате на име помоћи црногорској влади и 40 000 рубаља од субвенције војсци. Тако је читава субвенција црногорској влади – 100 000 рубаља – ишла на отплату зајмова петроградској банци, а субвенција за стојећу војску је смањена од 82 000 на 42 000 рубаља. Црногорска влада је била обавезна да и даље одржава ранији контингент редовне војске.

            Све ово сазнајемо из писма руског министра финансија, Сергија Вита, књазу Николи средином новембра 1900. године и реферата Министарства финансија, који је достављен као прилог уз писмо. Приложени реферат се заснива на Милеровом извјештају, који је као високи финансијски стручњак почетком 1900. године прегледао црногорске финансије. Поред општег стања црногорских финансија, у реферату је дат и историјат руских зајмова и помоћи Црној Гори. Према изнесеном прегледу Русија је крајем 1900. године давала сљедеће помоћи Црној Гори:

Министарству војном за војску                                                      82 000 рубаља

Црногорској влади                                                                           20 000 рубаља

Отплата дуга банци у Петрограду                                                  80 000 рубаља

Књазу Данилу                                                                                   20 000 рубаља

Дјевојачком институту (10 000 фиорина)                                        9 376 рубаља

Цетињској богословији                                                                      8 000 рубаља

Начелници Дјевојачког института – плата                                                     750 рубаља

                                                                                           укупно: 220 126 рубаља

            Овдје није урачунат износ који је Друштво Црвеног крста давало за цетињску болницу од 2 500 рубаља и још неке мање помоћи, чиме би се укупни износ повећао за неколике хиљаде. Послије 1900. године од укупне субвенције одбијано је 140 000 рубаља за отплату зајмова, па је на тај начин примање из Русије износило свега нешто више од 80 00 рубаља – око 100 000 фиорина. Од тога је требало одржавати редовну војску (преко 550 људи), Цетињску богословију и Дјевојачки институт, а требало је надокнадити и субвенцију двору.

            Током 1901. године Црна Гора није примила ниједне рубље на име субвенције влади, а на име одржавања војске примљено је свега 42 000 рубаља, три пута по14 000. Остале помоћи – за Богословију, Дјевојачки институт и болницу – нормално су примане у пуном износу. Али, тако није могло дуго остати. Већ 1902. године дошло је до промјене, до повећања руске субвенције Црној Гори.

            Почетком 20. вијека извршене су многе реформе државног уређења Црне Горе. На тој линији припремане су и реформе црногорске војске. Пошто држава није имала сопствених средстава, књаз Никола се обратио за помоћ руском цару. У овом писму књаз је изнио да му је за реорганизацију црногорске војске потребна годишња помоћ од 249 000 рубаља, и то:

за реорганизацију милиције                                                            100 000 рубаља

за вјежбе и маневре                                                                35 000 рубаља

за установ. Другог батаљона стајаће војске                         82 000 рубаља

за двије батерије                                                                     32 000 рубаља

       укупно:    249 000 рубаља

            Цар је углавном усвојио књажев предлог. Рјешењем од 19. априла 1902. године цар је одобрио да се помоћ Црној Гори може поваћати до 500 000 рубаља. До тада је субвенција износила, како се наводи у истом документу, 222 938 рубаља. То значи да је повећање износило 277 062 рубље. Истим рјешењем одређена је намјена средстава, а измијењен је и начин отплате дуга петроградској банци. Од увећане суме од 277 062 рубље намијењено је за реорганизацију војске 249 000 рубаља. Остатак од 28 062 рубље одређен је за повећање помоћи црногорској влади. У рјешењу се изричито наглашава да се средства намијењена војсци морају трошити према намјени одређеној у писму књаза Николе руском цару, чији је извод приложен овом акту. Истовремено је ријешено да се од 1. јануара 1903. године не обуставља од субвенције црногорској војсци сума од 40 000 рубаља, што је ишло на отплату зајма Државној банци у Петрограду. Исплату дуга преузела је на себе државна благајна Русије.

            На тај начин, повећање субвенције 1902. године углавном је дато на рачун војске. Отада је руска помоћ за црногорску војску износила 331 000 рубаља (82 000 + 249 000), што износи око 835 000 круна. Остала помоћ у износу од 169 000 рубаља давана је књазу и влади (128 062), књазу Данилу (20 000), Богословији (8 000) и Дјевојачком институту (12 938). Од помоћи црногорској влади и даље је одбијано 80 000 рубаља за дуг Државној руској банци на име зајма из 1889. године. Због тога црногорска влада није примала годишње ни пуних 50 000 рубаља – око 121 000 круна, колико је и уношено у буџете од 1903. године.

            Тако је од почетка 1903. године Русија повећала субвенцију Црној Гори на 500 000 рубаља, од чега је чисто примано 420 000 (80 000 је ишло на отплату зајма Државној банци у Петрограду). Уствари, укупно је субвенција износила 560 000 рубаља, јер је руска државна благајна отплаћивала и дуг петроградској банци из 1900. године 60 000 рубаља годишње.

            Ова висина субвенције остала је за неколико наредних година. Помоћ је редовно исплаћивана у одређеним роковима. Руси су строго водили рачуна да се средства троше према намјени, нарочито средства намијењена црногорској војсци, за што су они највише били заинтересовани.

  1. РУСКА ПОМОЋ НИКОЛИ ПЕТРОВИЋУ

            Но, и поред тога што је субвенција за војску 1902. године повећана на 331 000 рубаља (око 835 000 круна), то није било довољно за њену реорганизацију и модерниза-цију. За савремено уређење црногорске војске била су неопходна много већа средстава. Зато је књаз Никола приликом боравка у Русији, у прољеће 1908. године, поставио захтјев да се повећа новчана и материјална помоћ за црногорску војску. Захтјев је био прилично обиман. По замисли црногорске владе и књаза Николе, Русија је требало да дâ за реорганизацију црногорске војске у 1909. години 1 331 000 рубаља, а од 1910. године још и 1 750 000 рубаља годишње. Осим тога, тражен је новац за опрему и друге сврхе. У току 1910–1912 чак 6 300 000 рубаља. Овако велике износе руска влада није хтјела издати. У августу 1909. године саопштено је да овој молби није могућно удовољити, већ ће се дати само материјална помоћ.

            Али, иако није успио да добије повећање субвенције за војску, књаз Никола се није вратио празних шака из Русије. Царевим рјешењем од 25. априла 1908. године дата је књазу једнократна помоћ од 100 000 рубаља и одређена лична годишња субвенција, почевши од 1. јануара 1908., у износу од 80 000 рубаља. Идуће године (1909.) повећана је субвенција и престолонасљеднику Данилу са 20 000 на 30 000 рубаља. Тако је црногорски двор сада примао годишњу помоћ из Русије у износу од 110 000 рубаља, што чини око 270 000 перпера.

            Иако 1909. године није удовољено захтјеву црногорске владе о повећању субвенција за црногорску војску, ствар  се није тиме завршила. Црна Гора је и даље инсистирала на томе, па је 1910. године и дошло до повећања војне субвенције. Крајем 1910. године склопљена је војна конвенција између Црне Горе и Русије. Посебним актом, који је претстављао саставни дио конвенције, регулисано је питање руске помоћи и снабдијевање црногорске војске. Овим актом руска субвенција за црногорску војску повећана је од 1. јануара 1911. године од 331 000 на 600 000 рубаља (у акту се наводи до 600 000).

            Тако је од 1911. године субвенција за војску готово удвостручена. Сада је она износила око милион и пô перпера, што је значило много за ондашње финансијске прилике Црне Горе. Остале помоћи нијесу повећане; оне су остале на истом нивоу као што су биле раније. Тако је пред Балкански рат руска годишња субвенција Црној Гори износила 859 000 рубаља; војсци 600 000, црногорској влади 128 062 (од тога је 80 000 ишло на отплату зајма Државној банци у Петрограду), краљу Николи 80 000 књазу Данилу 30 000, Цетињској богословији 8 000 и Дјевојачком институту 12 938 рубаља. Уз то је од руског Друштва Црвеног крста слато болници Данила I на Цетињу 2 500 рубаља, а државна благајна Русије отплаћивала је и зајам петроградској банци, из 1900. у износу од 60 000 рубаља. На тај начин укупно годишње давање Русије Црној Гори износило је пред Балкански рат 921 500 рубаља. Од тога је 140 000 рубаља ишло на отплату зајмова, а примано је 781 500 рубаља.

            Црна Гора је, значи, годину и пô пред Балкански рат примала помоћ од Русије близу два милиона перпера, од чега је отпадало на војску преко милион и пô перпера. Како је било и колико је износила помоћ у току и послије Балканског рата нијесам могао утврдити, јер недостају подаци. Према постојећем материјалу може се претпоставити да субвенција није повећана, сем ако није непосредно пред Први свјетски рат, када су вршени преговори да Русија учествује у наоружању црногорске војске са пет и пô милиона перпера. Војном конвенцијом 1910. године Русија је била примила обавезу да испоручи одређену количину оружја. Али оружје није у потпуности било испоручено ни у току рата ни до краја 1913. године. Најзначајнија помоћ била је када је Русија почетком 1913. године упутила у Црну Гору, као царев поклон, око десет милиона килограма жита и брашна, што је много помогло ратом исцрпљеном народу.

  1. ЗНАЧАЈ РУСКИХ СУБВЕНЦИЈА НА ЦРНОГОРСКЕ ФИНАНСИЈЕ

Из наведеног материјала се види како се кретала руска новчана помоћ Црној Гори. О томе др Мирчета Ђуровић пише : “Ограничио сам се на редовну новчану субвенцију, јер је она највише утицала на црногорске финансије. Повремено и материјална помоћ била је такође значајна. Али, то је питање које треба посебно разматрати и које излази из оквира овога рада. За наше посматрање од посебног је интереса помоћ која је имала трајнији карактер, па је о томе углавном и било највише ријечи.“

            Руска субвенција Црној Гори значајнију улогу у финансијском систему Црне Горе добија тек од времена Петра II, тачније од 1837. године, откада је помоћ повећана и углавном била редовна. Руска помоћ је била важна у процесу стварања државе и организације државног апарата. У то вријеме била су прилично оскудна финансијска средства земље, па је субвенција представљала важан финансијски извор и један од одлучујућих фактора у финансијском систему Црне Горе.

            Међутим, послије Берлинског конгреса ситуација се умногоме измијенила. Унутрашњи финансијски приходи Црне Горе су знатно увећани, па је субвенција релативно била мање важан финансијски извор државе. Она је представљала само незнатан дио укупних финансијских прихода Црне Горе. Смањењем примања од Русије 1889. године ради отплате милионског зајма у Петрограду, када је субвенција црногорској влади сведена на 20 000 рубаља, још више је смањена улога субвенције. Управо. Руска субвенција постаје значајнији фактор у црногорским финансијама тек почетком 20. вијека (од 1902.), када је Русија повећала своје давање на 560 000 рубаља, а када је Црна Гора чисто примала 420 000 рубаља, односно нешто више од милион круна. То је у 1903. години било једнако пловини, а 1907. години трећина буџетских прихода Црне Горе. У 1911. години примање из Русије је износило око два милиона перпера, што је било једнако половини укупних буџетских прихода у тој години.

            Али, за посматрање улоге руске субвенције у финансијском систему Црне Горе треба обратити пажњу на њену структуру. Почетком 20. вијека око двије трећине руске помоћи било је намијењено одржавању црногорске војске. Новац намијењен војсци није улазио у буџет Црне Горе, што је у једној клаузули конвенције из 1910. године, на захтјев Русије, посебно наглашено. Црногорска влада је имала обавезу да одржава редовну војску, па се читав износ морао искључиво трошити на војне потгребе, о чему су Руси строго водили рачуна. На тај начин била је ограничена улога руске помоћи у црногорским финансијама. Она је највећим дијелом трошена у војне сврхе; оно што је ишло на друге потребе било је много мање – свега једна четвртина укупних примања субвенције. Руска субвенција је била једнострана. Због тога субвенција није могла битније утицати на финансије Црне Горе. Истина, захваљујући руској субвенцији државни буџет је био растерећен издатака на војску и то је било велико олакшање за црногорске финансије. Али, таква намјена ограничавала је улогу руске помоћи у финансијском систему Црне Горе, чинила је једностраном и крајње непродуктивном.

            Уза све то руска субвенција није остала без посљедица и у другом погледу. Онаква структура и намјена субвенције произилазила је из одређених политичких тенденција ондашње Русије. Прије свега, Русија је давала помоћ да би могла остварити свој уплив у Црној Гори, да би Црну Гору могла везати за себе и користити је за своје политичке и војне планове. На тој линији је и даван највећио дио помоћи за црногорску војску, која је требало да одигра одређену улогу у склопу општих планова руске политике, што је много пута наглашено у појединим инструкцијама руског генералштаба. А ако је црногорска влада учинила макар и најмањи покрет који није конвенирао Русији услиједила је пријет-ња о укидању помоћи што није била ријекта појава, нарочито почетком 20. вијека.

            Таква политика Русије скучавала је слободну активност Црне Горе и често везала руке црногорској влади у њеној дјелатности и на унутрашњем  и на спољном плану. У том смислу руска помоћ је представљала политички терет; она је била препрека слободне политичке активности Црне Горе.

            Теденције руске политике у односу на Црну Гору јасно су дошле до изражаја приликом закључења војне конвенције 1910. године. Овим уговором црногорска војска је једноставно потчињена руском генералштабу, одузето јој је право самосталне акције, а њено дејство оријентисано искључиво према руским плановима. Црногорска војска као да није постојала за Црну Гору. Конвенција је јасно указала на с

врху руске помоћи и на претензије Русије у односу на Црну Гору. Она је афирмисала дугогодишњу руску политику према Црној гори и на веома драстичан начин испољила позадину те политике.

            Колико је тешко падало Црној Гори руска помоћ и колико су се краљ Никола и црногорска влада морали борити против руских тенденција, најбоље говори писмо краља Николе руском посланику на Цетињу, Арсењеву. Руска влада је преко свог посланика крајем 1910. захтијевала од Црне Горе да одмах откаже гостопримство емигрантима из Албаније, пријетећи да ће јој, иначе, укинути субвенцију. То је веома увриједило краља Николу па је руском посланику упутио протестно писмо, жалећи се на поступке руске владе и њене претензије да путем субвенције загосподари Црном Гором и њеном политиком. Ево неколико мјеста из тог писма:

            “Запријетили сте с укидањем субвенције руске Црној Гори, ако се ова превари да се не повинује вољи Русије. Исповиједам Вам да не могу успјети да схватим значај те пријетње. Да ли веледушна помоћ једне велике славјанске државе, богате и напредне, коју даје једној малој држави исте расе и исте вјере, која потребује ту помоћ може без разлога бити укинута? Је ли то по условности судбе? Или је то глас господара, који изгледа да виче најамнику: “Изврши моје наредбе, или нећеш пара“. Не, господине министре, крв се црногорска не продаје, и забиљежите ово што ћу Вам рећи. Нека Русија прекине помоћ давати Црној Гори или не прекине, ова ће јој једнако остати вјерна и одана, јер чувства која је с њоме вежу и вјековна предања, то су оне најчвршће везе – везе расе и вјере а не паре. Чувајте Ваше новце за кукавице, ако ћете, који су готови да продају њихове душе и деснице. Давно су Црногорци доказали, чини ми се, да не припадају тој раси јадника. Чинећи планирати над нама пријетњу на укидање субвенције, Ваш министар спољних послова мислио је можда да се адресира чељадима која се купују. Преварио се“. Краљ Никола завршава писмо следећим ријечима: “Куку ти Црна Горо, куку и мени истоме, ако смо дошли дотле да се метне под цијену рубља наша стара вјерност и оданост Русији“.

            Војна конвенција из 1910. и ово књажево писмо јасно одређују карактер и суштину руске помоћи Црној Гори. Они говоре о томе какав је притисак Црна Гора морала због руске субвенције трпјети и како је то имало негативних посљедица на њену политику, како се морала борити и одупирати утицају и плановима царистичке  Русије. Све је то дошло до изражаја у овим документима, који су јасно изнијели на површину дугогодишњу политику Русије према Црној гори и открили њене претензије. Овим је непосредно изражено све оно што је та политика у себи још отпочетка носила.

  1. РУСИЈА И ЦРНА ГОРА ДАНАС

          У својој дугој историји Црна Гора је била увијек захвална Русији за помоћ. Никада Црна Гора није припадала неком војно-политичком савезу који је био  непријетељски расположен према Русији. У контексту овога интересантна је изјава предсједника  Русије Владимира Владимировича Путина: “Мале земље у НАТО нико не пита за мишљење, него се доносе одлуке које су по жељи моћних чланица. Евентуална одлука о размјештању ракета на територије новопримљених земаља у НАТО била би пријетња за безбедност Русије и она би била приморана да предузме војне мјере како би отклонила ту војну пријетњу. Не против земље на чијој су територији ракете, него против ракета“ . Каква би историјска срамота била да заратимо са Русијом! Не би било Црне Горе без помоћи братске Русије. Па зар да са Русијом – заратимо! Мало ли нам је све муке, па нам је потребан и овакав ризик?

Морамо овдје навести и последње ријечи  Mитрополита Петра I Петровића његовом насљеднику Петру II Петровићу Његошу су биле моли се Богу и држ` се Русије. Занимљиво је подсјетити и на аманет Светог Петра Цетињског, који је на самртном часу бацио анатему на све који не вјерују у његове последње ријечи и препоруке и на онога који “не би све тако послушао“. Ако би се ко нашао у народу нашему да не пријми ове моје потоње ријечи и препоруке за истините, или ако не би све тако послушао како ова књига изговара, него би какву смутњу и раздор међу народом усудио се чинити словом или дјелом, тога свакојега, ко би гођ он био, мирскиј или духовниј, ја на самертниј час мој вјечноме проклетству и анатеми предајем, како њега тако и његов род и пород, да му се и траг и дом ископа и утре! Исто тако да Бог дâ и ономе, кои би вас од вјерности к благочестивој и Христољубивој Русии отлучити поискао и свакојему ако би се кои из вас Церногорацах и Берђанах нашао да помисли отступити од покровитељства и нâда на једнородну и јединовјерну нама Русију, да Бог да јакиј те од њега живога месо одпадало и свако добро временито и вјечно отступило! Свијема, пак, добријема, вјернијема и кои гођ ово моје потоње писмо послушају и саверше да буде најусердније моје отеческо и Архијерејско благословеније от рода в род родов и во вјеки вјеков! Амин.

 Да ли ће ова клетва и анатема сустићи прекршиоца – остаје да се види? Међутим, након отцјепљења од Србије и признања лажне државе “Косово“ званична Црна Гора је починила још једну историјску издају: увела је санкције братској Русији. Црна Гора је заједно са Албанијом, Андором, Луксембургом, Исландом и Молдавијом,  све у складу са Споразумом о стабилизацији и придруживању, усвојила европске санкције према Русији, које укључују забрану путовања и замрзавање рачунâ низу руских и кримских функционера. Овим актом вјековно пријатељство и братство између Црне Горе и Русије трпи највеће искушење у историји, а евроатлантска Црна Гора заборавља да ју је Русија помагала двеста година односно од 1711. до 1916. године. То најбоље потврђује књига “Црногорске финансије“ др Мирчете Ђуровића, гдје је аутор описао како је Русија и војно и финансијски 200 година помагала Црну Гору, закључивши “да није било руске помоћи не би било ни Црне Горе“.

Пише Горан Киковић, проф. историје

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s