Марица Спасић, храбра српкиња која је помагала „Младој Босни“ у борби против окупатора

Posted: 4. фебруар 2016. in Историјске личности, Први светски рат, Uncategorized

marica-spasic-600x351Марица Спасић, учитељица, носилац Албанске споменице. Недељко Чабриновић јој је предао пиштољ на чување. За време Великог рата је у Француској школовала српске избеглице и помагала нашем народу

Моје успомене из младалачког живота, оне најпотресније и најузбудљивије, које су цело моје биће испуњавале и поносом и радошћу, болом и патњом, почињу у Сарајеву. Као да и сада чујем оне реске пуцње на обали Миљацке, који ће узнемирити свет и променити ток историје… Овако је у књизи „Жене Солунци говоре“ Антоније Ђурић започео причу о Марици Спасић, која је умрла 8. фебруара 1991. године у Београду.

 Била је угледна учитељица и носилац Албанске споменице. Супруга и мајка три сина. А, њен унук Зоран Павићевић из Краљева, подсећа и да је била другарица, истомишљеница и сарадница оних који су се вреле 1914. године уздигли против окупатора. Саговорник „Живота плус“ каже да је у јеку припрема за атентат на аустро-угарског престолонаследника Франца Фердинанда, Марици поверен важан задатак.

– Њен друг Недељко Чабриновић, члан „Младе Босне“, предао јој је пиштољ на чување, што је био знак колико јој је веровао. Баш код ње се налазио, али она ми је то тек у дубокој старости поверила – прича Павићевић, некадашњи падобранац и репрезентативац Југославије у овом спорту.

Марица је рођена у Горажду, у дому оца Михаила Печенице са Гласинца и мајке Савке из Дробњака. Родитељи су је као добру ученицу послали на школовање у Сарајевску препарандију.

„У оним драматичним часовима управо сам била завршила трећи разред учитељске. У мојој дружини је тињао притајени вулкан. Чекало се на ерупцију која ће збиља уследити на Видовдан, 1914. године, а само месец дана касније Беч и Пешта послали су казнену експедицију да уништи српски парод. Тај вулкан се звао „Млада Босна“. Имена људи из дружине, с којима сам била и у школи и на тајним састанцима, сасвим обична: Гаврило, Вељко, Владимир, Трифко, Недељко, Данило, Мишко. Имена која ће и свет упамтити. Драгица Баковић и ја, Марица Печеница, удата Спасић, неко време смо чувале револвер затвореника Цвјетка Поповића“, забележено је у књизи „Жене Солунци говоре“.

Син одликован Легијом части

Марица и Јован су добили три сина, од којих су двојица рано умрла. Трећи потомак, Крунослав, докторирао je на Сорбони и одликован је француским Орденом легије части. Док је он припремао докторат, Марица је у Паризу преводила сведочења Француза о борбама и страдањима српског народа у прошлости.

Баш на Видовдан, пошто су подељена школска сведочанства, Маричин разред је кренуо на екскурзију у Сплит.

„Наш весели воз подуже је стајао на Илиџи. То чекање унесе нервозу: зашто стојимо? Нико не слути оно што ја знам: данас ће прорадити вулкан, свет ће бити запањен, имена мојих другова ући ће у историју, написаће се најпотресније странице.Весели, раздрагани воз пун младости уђе у Коњиц. Песма не престаје, све се ори, али од вагона до вагона трчи шеф железничке станице и виче да престанемо са песмом. Забога, виче, престаните, шта вам је, зар не знате шта се десило у Сарајеву…“

Црни барјак који се вијорио на станици, потврдио јој је да је Фердинанд убијен. Неколико дана по њеном повратку са екскурзије, почео је Први светски рат. Маричин отац је остао у Пљевљима, а она је са мајком и две сестре прешла у Србију. Иако још није завршила учитељску школу, постављена је за привремену учитељицу у Средској код Призрена. У јесен 1915. године Марица и њена колегиница Јелена Савић су одлучиле да крену са српском војском.

„На овим стазама беде, глади, смрти, на којима сам се нашла, била сам и сама жртва арнаутског насиља…

Што смо даље одмицали, призори су бивали све грознији: леш до леша. А људи и коњи. Људи голи, коњи оглодани до костију“, исповедила се Марица.

Из тог пакла је после неколико дана стигла до града Болијеу на југу Француске. Она је желела на фронт, јер ју је било срамота да седи у команди, али су јој објаснили да је потребнија као учитељица, пошто су најбољи и најшколованији људи Србије већ изгинули на бојиштима. Зато је добила задатак да у избеглиштву образује српску децу, а ту је и довршила своје школовање и успешно савладала француски језик. Са госпођом Мери Фуасак је, у њеној кући, организовала посела, на која су долазиле отмене даме које су штрикале џемпере, шалове, чарапе и рукавице за српске војнике. Марица је потом слала пакете на Солунски фронт.

Када је земља ослобођена, добила је писмо од сестре, која ју је обавестила да јој је мајка умрла. Тада је молила да је разреше дужности у Француској и вратила се у Призрен.

„Сазнала сам да су Арнаути у Призрену извршили покољ српског живља, чим се српска војска повукла из града. И мој отац је био њихова жртва“, рекла је Марица.

У Француској је упознала будућег супруга, Јована Спасића, који је, као и његов брат Саво, био носилац Албанске споменице.

– Потицали су из села Чадова код Сјенице и имали сестру Стану, која је била моја мајка. Она је са великим поносом причала о својој породици – каже Зоран Павићевић.

Марица и Јован су живели и радили у Неготину, не хвалећи се својим подвизима. Јово је био директор неготинске Учитељске школе, а она учитељица. Павићевић их описује као изузетно скромне људе, које историја не би смела да заборави.

Аутор: Татјана Лош
Извор: Новости

Преузето Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s