КАКО ЈЕ ПРОТА СТЕВА УСПЕО ДА ДОЂЕ КОД СТАЉИНА 1945.

Posted: 31. јануара 2016. in Срби и Руси

12565634_560977897398376_5857985605188504846_nПрота Стева Димитријевић био је руски васпитаник и током студија у Кијевској духовној академији добио је једне године престижну награду за један свој литерарни рад. Ту вест, која је била објављена у свим новинама, прочитао је један Србин, генерал царске руске војске, који је живео у Москви и имао племићку титулу добијену од цара за своје војничке заслуге.Генерал, Србин,одмах је написао Проти писмо у Кијев и позвао га да га, првом приликом када буде слободан, посети у Мокскви. И тако је започело једно дивно пријатељство. Пошто је Прота у слободном времену одлазио у Москву да истражује по архивима односе Срба и Руса кроз векове, сваки пут је био генералов гост. Прота је иначе био међу првим Србима,који је истраживао наше вековне везе по руским архивима.

Када је у децембру 1923.године Прота завршио своју велику хуманитарну мисију и стигао у Москву као изасланик патријарха српског Димитрија, који га је овластио да успостави поновни однос СПЦ и Руске Православне Цркве, покушао је да потражи старог генерала, али тада је Лењин још био жив и није било шансе да Прота иде сам по Москви.

Шансу да види свог старог пријатеља, Србина, руског генерала, Прота је видео приликом доласка у Москву на избор патријарха Алексеја Првог, у јануару 1945.године.

Делегати , представници православних земаља, који су такође били дошли на избор патријарха руског, били су, као и Прота, смештени у велелепном хотелу за странце „Национал“, који се налазио у самом срцу Москве, на Црвеном тргу преко пута Кремља.Прота је био усхићен што је из своје собе, на чијем зиду је била једна дивна икона, могао да ужива гледајући кроз прозор прекрасни Кремљ.Сви делегати имали су строго утврђен програм и само су могли групно да одлазе и групно да се враћају у хотел, у коме је некада уживао Лењин.

У слободним часовима сви делегати седели су у фоајеу хотела, међусобно разговарајући. Прота се распитивао по хотелу и код неких делегата за свог земљака генерала, надајући се да неко нешто зна о њему, али ништа није сазнао.И током групних шетњи по Москви узалуд се распитивао за пријатеља генерала.На крају је одлучио да се искраде из хотела и крене да тражи генералову кућу. За дивно чудо нико га није зауставио на излазу их хотела.Вероватно због његових поодмаклих година , а и због ранијих заслуга које је стекао у Русији.

Било је тешко пронаћи генералову кућу, јер су сазидани неки облакодери у међувремену, а и улице су после Револуције промениле називе.Дуго је ходао московским улицама и када му се једна кућа учинила познатом застао је поред ње и почео да је загледа са свих страна, док му је срце узбуђено куцало. Наједном се отворио један прозор на кући и човек од четрдесетак година се појавио на прозору и љутито добацио Проти:
– Шта звераш?!
Прота му је на то мирно одговорио:
– Тражим тога и тога ( бака Нада , која ми је испричала о овом сусрету, није могла да се сети имена генерала Србина). Човек са прозора се тада љутито удари у груди и рече:
– Ја сам!
На те његове речи Прота се осмехнуо, али не иронично, већ са само њему благим , светачким, изразом лица, па рече:
-Немогуће, млади пријатељу.
– Како немогуће, викну тај човек поново! Па ваљда ја знам ко сам!.
-Видите, опет нежно рече Прота, како сам ја стар, када сам био млад студент тај кога тражим је био овако стар.
Човек се мало замисли, па рече:
– А, то је мој деда, а ја носим његово име.
Онда Прота настави:
– Ја сам многе лепе разговоре и ручкове имао са њим.

Човек му онда отвори врата и позва га да уђе у кућу. Ушавши у драгу му кућу Прота је препознао све ствари у њој и објашњавао је унуку генераловом где је раније стајао неки детаљ. Наравно, унук је уживао слушајући сећање на свог вољеног деду. Једног тренутка Прота је погледао на сат и рекао да мора да крене, да не би закаснио у хотел, јер је и онако изашао без дозволе. Док му је придржавао капут, генералов унук га је упитао:
– Шта могу да учиним за Вас, ја сам члан Политбироа?
Чувши ово, Прота се забезекнуо, јер га је сматрао обичним грађанином, и као из топа, без размишљања, рече
– Пријем код Стаљина!
Генералов унук се трже изненађено и рече му:
– О, то не може, друг Стаљин је већ 20 дана на боловању и не прима ни нас, своје најближе сараднике.
– Но, ништа зато, одговори му Прота.

Следећег дана сви су делегати , по обичају, тихо разговарали у фоајеу хотела, док је Прота у једном углу седео и читао новине. Преко гласноговорника, неочекивано, тражио се прота Стева Димитријевић. Како се нико није јављао, његово име поновљено је још неколико пута. Затим су два човека показивала рукама на сваког делегата у фоајеу, говорећи:
– Ви?, а свако од њих би кретањем главе одговарао „Не!“

Затим је један од делегата показао на угао у коме је седео прота Стева, као једини на кога нису показали прстом. А, Прота, задубљен у читање новина , није ништа ни чуо, ни приметио. Два келнера потрчала су према њему. Један од њих, трчећи да први стигне до Проте, спотакне се испред његове столице.. Други, не чекајући да се овај дигне, почне четком да чисти Проти мантију од евентуалних длака, припремајући га тако за његов полазак код Вође.

Гласноговорник је још једном поновио да се тражи Стева Димитријевић, јер генералов унук чека на пријем код Стаљина. Прота се нашао у чуду, а тек кад је схватио да ће му се нехотице изречена жеља за сусрет са Стаљином испунити, скоро да је занемео. Био је убеђен да тако нешто није могуће, али кад му због журбе нису дозволили да оде у своју собу по исправе, схватио је сву озбиљност ситуације. Хтео је да пропадне у земљу, док су га на путу према излазу из хотела пратили запањени погледи његових колега.

Скоро сви су га испратили на улицу , где га је чекао аутомобил и генералов унук у њему. Ушавши у кола, Прота је као из даљине чуо његов глас:
– Само 20 минута, не више!“ и одговорио кратко: „Наравно“.
Вожња је била дуга док нису ушли у Кремљ, или се њему тако чинило. Пролаз је свуда био слободан, јер је у колима био члан Политбироа, генералов унук. И после уласка у Кремљ, доста је требало вожње до зграде у којој је био Стаљинов кабинет. Сама зграда је била читав лавиринт и после дуже вожње коначно су стигли до Стаљиновог кабинета.

Јуче сам описала тај сусрет и разговор са Стаљином, који се, уместо предвиђених 20 минута, продужио на више од 3 сата.
По повратку у Београд комунисти су тражили од Проте да на Коларцу одржи серију предавања о српско- руским везама кроз векове. Наравно, хтели су да се тако додворе Стаљину.

Прота и Стаљин су после сусрета у Москви имали преписку и професор историје из Призрена, пок,др Векослав Станковић ми је рекао да је у Архиву Косова и Метохије, у Приштини видео Стаљинова писма Проти, али су та писма нестала касније. Власт је наредила почетком 90-тих да се Протина обимна грађа, у којој је било око 1.700 писама од најзначајнијих личности, као и важна документа везана за Србе са Космета, донесе у Архив Србије у Београд. Историчар Љубодраг Љуба Поповић, рођак Протине супруге Јелене, који је тада био ВД Архива Србије, ми је рекао да је та Протина грађа јако кратко била у Архиву, јер је стигло наређење од тадашње власти да се врати у Приштину. Била сам згранута кад ми је рекао да грађа није ни микрофилмована, ни скенирана, ни копирана. Почело је НАТО бомбардовање наше отаџбине, када сам сазнала за ту Протину грађу у Приштини и није било никакве шансе да одем и потражим је тамо. Покушавала сам касније преко неких људи из власти да дођем до ње, али без успеха.

Била сам на прослави у Светим Архангелима код Призрена у јулу 2002.године, али није било шансе да одем ни у Призрен и обиђем гроб Протине сестре Данице и Богословију, јер је требало да имам специјалну дозволу за одлазак тамо, а ја то нисам имала, на жалост.

Ово је иначе један препричани део из моје књиге о Проти Стеви, коју нисам у могућности да штампам поново.У лето 2011.г. на седници Св. Синода владика Иринеј Буловић, тадашњи декан Богословског факултета, који је прота Стева основао и био његов декан први, је изрази жељу да ми факултет штампа поновно издање књиге, коју сам у међувремену допунила Протиним извештајима са Хиландара и из Русије, али ме је преварио.Никада ми се није јавио, а његов службеник из Новог Сада ми је после 3.године рекао да су изгубили мој рукопис, који сам послала Буловићу у штампаној и електронској форми.

Иначе, прво издање књиге требало је, по жељи патријарха Павла, Протиног студента, да финансира Свети Синод СПЦ, али дали су ми само новац за припрему, јер нисам пристала на уцену пок. владике Саве шумадијског да избацим Протина два путовања у Русију: 1923/4 г. када је 9.месеци носио помоћ за гладне и у јануару 1945.г-када је ишао на избор патријарха Алексеја Првог и сусрео се са Стаљином.

Рекао ми је:
„Не наседајте којекаквим бапским причама и измишљотинама и ако то ипак објавите нећете добити ни динара више!“.

И нисам добила ни динар више, јер нисам пристала на тако НЕПРИСТОЈНУ понуду.
И наравно постоје документа о свему што сам писала, али владика Сава је мислио да ћу се уплашити његовог ауторитета. Како је дивно рекао мој духовни брат, покојни проф др Брана Димитријевић, председник Секције за историју медицине СЛД, чији сам била верни „герилац“:
“ Герила захтева храброст, а једна од храбрости је и – ГРАЂАНСКА КУРАЖ.“

Иначе, онога јутра, 2001.године, када је моја књига о Проти ушла у штампу, владика Сава шумадијски отишао је у небеса.. Поручила сам му била, после оне уцене, преко тадашњег секретара Синода Миће Јанковића, код кога сам због Савине уцене пролила море сузе, да зна да Господ све види. Можда није хтео да поверује у моје речи…

На фотографијама је хотел „Национал“ у Москви у коме је био Прота.

Аутор Зорица Пелеш

СРПСКА ИСТОРИЈА

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s