ЗАШТО СРБСКИ, А НЕ СРПСКИ…?

Posted: 23. јануара 2016. in Занимљивости

srbske-novine_thumbСве чешће се у штампи, као и у разној литератури, срећемо са изразима“срБски”, а да ретко ко покуша да објасни ту појаву.
На овом месту ћемо пажњу посветити управо овом питању, а за пример ћемо узети горе помињане речи: срБски.
Када читалац наиђе на придев “српски” написан у облику “србски” прво што му падне на памет је да се ради о грешци аутора који није најбоље упознат са правилом једначења сугласника по звучности, које налаже да у овом случају Б прелази у П.

Па се често чује и примедба: “Овај није чуо за Вука Караџића”.

Но, да ли је заиста тако?

Облик “србски” користе углавном они који су врло добро упознати са овим правилом, те намерно скрећу пажњу на њега.

Многи се изненаде када чују да је и сам Вук Стефановић Караџић користио облик са словом Б.

Наиме, не само што је први речник штампан као “срБски” него и сам Вук о овом питању кореспондира са Владиком Лукијаном Мушицким, када му у свом писму наводи: “у Рјечнику ће србском бити описани готово сви обичаји србски”.

На овај део Мушицки одговара у свом следећем писму Караџићу речима: “србски, Србкиња мора остати… и Немци кажу Хабсбург, и ми љубко а не љупко… Да знам да ћете печатити Српски, а не Србски, расписивао бих на све стране и викао из петних жила да вам не дају ни крајцаре”.

Са оваквим ставом, верујемо, сложио би се и наш познати песник Павле Поповић Шабчанин, а нарочито Милица Стојадиновић Србкиња.

У то време је наша највећа песникиња била на врхунцу европске славе, а свом је имену сама додала наставак “Србкиња”.

Вук је с њом био у врло добрим односима и није забележено да је он, или било ко други, приговарао како једна од најпознатијих поета у ондашњој Европи не зна да се потпише.

На крају крајева, ту су и ондашње “Новине Србске” да пазе на језик.

Дакле, облик “србски” је доминирао у другој половини XIX века, једнако као што је у првој доминирао облик “сербски”, који се изговарао као “сјербски”.

Стандардизацијом језика “Матица Српска” усвојила је облик “српски”, што никако није спорно.

Међутим, неки наши данашњи лингвисти наводе врло разумљиве аргументе у одбарну облика “србски”.

Па тако проф. Др. Љубомир Т. Грујић каже: “Погледајмо пример са изведеницама од речи ГРБ. Придев од њега је грБски, а не грПски.

Зашто ту није примењено правило о једначењу по звучности, поготово што је ГРБ властита именица?

Друго правило каже да када је властита именица корен изведене речи, онда се она задржава у оригиналном облику, тј. Не мења се, у изведеној речи, као што су Србкиња, Србство, србски изведене речи од имена (властите именице) СРБ”.

Дакле, како и зашто смо ми Срби променили име сопственом језику?

Опет се враћамо на Вука Стефановића Караџића и његову реформу.

Опште је познато да је Вук живео и радио у Бечу.

У то време је Турска империја била већ у стању распадања (неколико деценија касније се коначно и распала) а за превласт на Балкану борила су се два царства, Аустроугарска и Русија.

Балкан је тада био у геополитичком погледу најбитнија тачка у свету, јер би она сила која контролише Балкан, контролисала и коридор Исток – Запад.

То ривалство Русије и Аустроугарске, око контроле Балкана, довело је и до Првог светског рата, у коме су нестала оба царства.

Срби су тада били најбројнији и најснажнији народ на Балкану, а као Словени, и то Православни Словени, били су врло блиски Русима.

Беч је ту везу покушавао да ублажи што је могуће више, па је из тог разлога финансирао и Вукову реформу, која је у тадашњој Србији, Црној Гори, као и Војводству Србији дочекана “на нож”.

Између осталог дошло је и до иницијативе да се “срБски” мења у “срПски”, јер Немци нису могли друкчије да изговоре.

О свему овоме много детаљније пише Милослав Самарџић у својој књизи »Тајне “Вукове Реформе”«, коју препоручујемо онима који желе подробније да се информишу.

Ови примери говоре о страном утицају и да се своди на “одрођавање” Срба од Православних словенских народа.

Можда је најочигледнији доказ за овакву тврдњу офанзива на ћирилицу, која се немилосрдно прогони из Србије.

Није страшно што Срби пишу српским језиком, а не србским, ако знају шта пишу тим језиком и какве и чије симболе (и у какве сврхе) користе.

Али страшно је ако тога нису свесни, па им се сутра деси да се ћирилица потпуно укине, а везе са нашим коренима потпуно затру.

У том случају неће бити изненађење да за пола века, или век, на Балкану живи мало племе Српа, унијата, који пишу Гајевом латиницом и своје корене траже у Загребу, Бечу и Ватикану.

Немања С. Мрђеновић

Преузето GETO SRBIJA

Advertisements
коментари
  1. cp6cku каже:

    Коначно чланак с аргументима уместо идеолошких препуцавања и бусања у разнолике патриотске груди.

  2. barisa44 каже:

    Нисам срПин, него срБин. Није СрПија, него СрБија и тачка.

  3. Ненад Николић каже:

    Хвала на још једном одличном, аргументованом тексту.

  4. Домановић каже:

    Смејурија. Тешка глупост, немојте кварити иначе леп сајт оваквим квази-информацијама… Мислим, ко измишља овакве ствари: „Немци не могу да изговоре србски па смо мењали у српски“? Забога! Па Немац не може да изговори вокално р како год се окрене… То што је на почецима (не би ваљда требало да пишем почеТцима?) Вукове реформе још увек било остатака етимолошког правописа, то није аргумент за придржавање тога. Ја увек кажем, ако ми неко без проблема и задршке изговори то с-р-б-ски да заиста звучи како је написано, можда можемо да размислимо о томе… али већа је грехота да кваримо ово писмо које имамо и које нам омогућава да пишемо један глас за једно слово. Неће једно П уништити српски народ и ћирилицу, већ наша сопствена небрига и невера.

    • Ненад Николић каже:

      „Ја увек кажем, ако ми неко без проблема и задршке изговори то с-р-б-ски да заиста звучи како је написано, можда можемо да размислимо о томе…“

      А ко сте то „ви“ да одређујете шта је исправно а шта није? И ако вама зазвучи у реду, онда ми да размислимо о томе?

      „али већа је грехота да кваримо ово писмо које имамо и које нам омогућава да пишемо један глас за једно слово.“

      Заиста верујете у ово што сте написали?

      Можете ли да изговорите „хрва-т-ски“ а не „хрвацки“, иако се пише „хрватски“, или можда
      „шве-д-ски“ а не „швецки“, иако се пише „шведски“?
      Да ли заиста чујете „с“ када изговарате „холан-д-ски“? Или је можда ц?

      Хоћемо ли због тога да пишемо „хрвацки“, „швецки“…?

  5. cp6cku каже:

    Кад је реч о изговору, српски језик је далеко од савршеног ; на пример, изговор самогласног „р“ (као у „грб“), или изговор сугласника „ј“ (као у „комшијски“).
    Решење може да буде у званичном прихватању придева „српски/србски“ као дублета.

    Кад бих се ја питао, прво бих вратио стари правописни облик имена земље – Серби(ј)а, па онда из њега градио друге облике.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s