Сусрет са историјом: Црква – симбол трајања и опстанка

Posted: 14. јануар 2016. in Православље, Uncategorized

prvi-srpski-patrijarh-dimitrije-pavlovic-600x455Како је уједињена Српска православна црква и обновљена Пећка патријаршија. СПЦ, у време настанка заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, доживела свој пуни развој. Уједињење у Саборној цркви Карловачке митрополије.

Стварањем југословенске државе 1918. отворен је процес политичке интеграције Срба, али је истовремено настала потреба за њиховим духовним јединством, што једино могло да буде постигнуто обједињавањем у једној цркви. Све до ратова за национално ослобођење и уједињење (Велики и балкански ратови), православни Срби били су расејани у шест црквених области.

Митрополија Србије, с пет епархија, обухватала је Краљевину Србију и била је аутокефална. Карловачка митрополија, са седам епархија, обухватала је све православне Србе у Војводини, Хрватској и Славонији, као и Црногорско-приморска митрополија, с три епархије, која је обухватала Краљевину Црну Гору, биле су, такође, аутокефалне.

Српска црква у Босни и Херцеговини, с четири епархије (дабробосанска, зворничко-тузланска, бањалучко-бихаћка и захумско-херцеговачка), потпала је 1878. године под јурисдикцију Цариградске патријаршије. Далматинска црквена област, с две епархије (далматинско-истријска и бококоторска), под Аустријом је била у саставу Буковинско-далматинске митрополије, која је, поред Срба, обухватала и Русине и Румуне, такође је била под Цариградском патријаршијом.

Црквена област у Старој Србији и Македонији, са шест епархија (са статусом митрополије): рашко-призренска, скопска, дебарско-велешка, преспанско-охридска, пелагонијска (битољска) и полеанска (дојранска), припадала је Цариградској патријаршији. Али, после 1912. и 1913, односно 1919. године, када су бугарски и грчки епископи напустили ове епархије, оне су ушле у састав Београдске архиепископије, али је њихов статус у односу на Цариград формално остао нерешен.

Милиони верника

Током 1924. године Српска православна црква, према статистици, имала је под својим окриљем 5.715.178 душа у 29 епархија. Од тог броја, 27 се налазило у Краљевини, а две ван земље (будимска у Мађарској и америчко-канадска у Америци).

У новој заједничкој држави, ослањајући се на строго догматска и канонска начела, те црквене области самостално су се развијале. Први наговештаји за уједињење у једну Српску православну цркву стижу најпре из Црне Горе и Војводине. Епископи из свих ових црквених области окупљају се крајем децембра 1918. у Сремским Карловцима. Крајем маја наредне године идеја о уједињењу је и озваничена изјавом архијереја у којој се „изриче административно, духовно и морално уједињење свих црквених области“.

Значајну улогу у уједињењу српских православних цркава имао је управо регент Александар. Он не само да је давао подршку овом процесу него је био и њен иницијатор. Овакав Александров однос многи су тумачили његовом религиозношћу, међутим, прави мотиви су били из национално-политичких разлога, односно да црква буде снага која ће повезати све Србе без обзира на њихове политичке и страначке разлике и друге поделе.

КОД Александра је био присутан још један значајан мотив. После бољшевичке револуције и страдања руске православне цркве и угрожавања Цариградске патријаршије од стране Турске, сматрао је да српска црква треба да постане основа православља. Због тога је руској црквеној емиграцији омогућио да Сремски Карловци постану духовно средиште свих избеглих Руса у Европи.

Време ће показати да је Александар имао још једну идеју која је била како из династичких разлога, тако и из сујетних, а то је била идеја о обнови Пећке патријаршије и да он, као владар из династије Карађорђевића, буде настављач традиције владара из Немањићке лозе.

Али остварење ове замисли подразумевало је споразум с Васељенском патријаршијом у Цариграду. То је подразумевало озбиљну дипломатску акцију, па и одређену количину новца и то не баш малу. Половином августа 1919. у Цариград је отпутовала дипломатска делегација, на челу с Пантом Гавриловићем, с пуномоћјем регента Александра и писмом митрополита Димитрија.

Регент Александар са Епископатом цркве 1921. годинеПреговори о добијању сагласности Цариградске патријаршије за уједињење српске цркве и успостављање Српске патријаршије нису текли глатко и трајали су више од пола године. Најспорнији је био захтев из Цариграда, да у Старој Србији и Македонији, задрже црквено-школске општине и да се служба врши на грчком језику. Покренута су, наравно, и одређена материјална питања. Компромис је постигнут али када је српска страна пристала да Патријаршији у Цариграду исплати милион и пет стотина хиљада франака.

Архијерејски синод Васељенске патријаршије тек када се уверио да је и последњи франак исплаћен доноси одлуку да се „усваја, одобрава и благосиља уједињење свих српских право- славних цркава у једну православну цркву, под именом Аутокефална уједињена српска православна црква Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“. Васељенска патријаршија, такође с благонаклоношћу, прима и обнављање старе Пећке патријаршије, с њеним правима и повластицама, пошто су се све епархије које су је сачињавале нашле под влашћу уједињене српске цркве.

Одлука у писменој форми уручена је тек после избора новог патријарха у Цариграду, Милетијаса IV, у фебруару 1922. године. Међутим, вођство српских епархија није чекало на тај документ и одмах по договору са Цариградом, средином јуна 1920. године, регент Александар доноси указ којим је озакоњено уједињење Српске православне цркве, а проглашење патријаршије је заказано за 12. септембар. Тих дана у Сремским Карловцима одржана је и конференција свих епископа из целе земље, која је проглашена Ахијерејским сабором, на коме је проглашено васпостављање Патријаршије.

Свечани чин обављен је у Саборној цркви Карловачке митрополије. Церемонија је била пуна симболике везане за Светог Саву и цара Душана. У Карловцима су први пут употребљене ретке црквене и историјске реликвије, застава цара Душана из манастира Хиландар, његов крст из манастира Дечани, крст Светог Саве из Јерусалима, његов епитрахиљ и кадионица, сребрне патријаршијске заставе, епитрахиљ и кадионица из доба пећких патријарха, делови одежде патријарха Чарнојевића Шакабенте…

Избори за првог српског патријарха одржани су 12. новембра 1920. Највише гласова је добио митрополит Србије Димитрије. Сутрадан, 13. новембра, у Саборној цркви, уз присуство свих архијереја, чланова владе и регента Александра, уз звона и топовске плотуне, свечано је устоличен, по прописаном церемонијалу, први патријарх уједињене Српске православне цркве, Димитрије. У избору првог патријарха учествовао је готово сав народ преко својих представника. Гласање је било тајно.

Факсимил одлуке Црногорске митрополије о уједињењуУспостављање Српске патријаршије и избор патријарха требало је да означе вечно трајање СПЦ, њен историјски континуитет. Повезивањем с Пећком патријаршијом, најбоље се могла исказати њена самобитност. Због тога је први српски патријарх требало свечано да буде устоличен и у Пећкој патријаршији. И ова иницијатива потекла је од краља Александра. Тај чин требало је да се обави већ 25. јуна 1921, али је одложен због доношења устава. Устоличење је затим заказано за 24. октобар 1922, у време одржавања прославе десетогодишњице Кумановске битке, па је стога одложено за лето 1923, а онда и за идућу, 1924. годину. Разлози за ова одлагања нису били само техничке већ и политичке природе јер је један део архијереја био против устоличења у Пећи.

Церемонијал устоличења патријарха, 28. августа 1924. био је такође испуњен историјском симболиком и успостављањем директне везе од првог патријарха из времена Немањића, па другим васпостављањем 1557. и трајањем до 1776, са временом Карађорђевића. Свечаност је започела доласком краља Александра у Пећ, где га је старешина манастира поздравио као „осветника Косова, ослободиоца и ујединитеља нашег народа и историјски правог наследника круне Немањића“. У манастиру је обављен и један „историјски чин“: Александар је свечано запалио две велике свеће, које је царица Милица оставила као аманет оном српском краљу који „освети Косово“. Краљ је затим пришао патријарху и својом руком му ставио око врата скупоцену огрлицу-панагију, израђену од злата и драгог камења у Паризу, годину дана раније према нацрту који је послат из Београда. Поред лика Светог Саве, у панагији су уграђени и ликови српских патријарха, светитеља и српских владара.

Свечаност устоличења патријарха у Пећи завршена је литијом и дефилеом војних јединица, уз масовно присуство народа и свештенства.

Султани бирали Патријарха

Васељенска патријаршија, као матица источно-православне цркве, после пада Цариграда под турску власт изгубила је дотадашњи ауторитет. Султани су дали себи за право да се осећају наследницима византијских царева, а то је подразумевало њихово мешање у избор патријарха. Тих година Цариградска патријаршија је прекинула све службене везе с Портом, потом се нашла у вихору турско-грчког рата, под огромним притиском и Турака и Грка. Васељенски престо није имао свог патријарха од 1918. године, а ту дужност је привремено обављао заступник Доротеј.

Аутор: И. Миладиновић
Извор: Новости

Преузето МАГАЦИН

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s