100 ГОДИНА МОЈКОВАЧКЕ БИТКЕ: Жртвовање себе за спас брата свога

Posted: 4. јануара 2016. in Срби Црне Горе

Мојковачка битка је заправо само завршна фаза једне веће војне операције познате под називом „Мојковачка операција“, а односи се на дејство црногорске Санџачке војске, која је бранила фронт од бококоторског залива па све до Златибора и Ужица од октобра 1915. до јануара 1916. године.

mojkovacka-bitka-3Операције црногорске Санџачке војске током 1915. и почетком 1916. године обухватају дејства црногорске Санџачке војске за одбрану сјевероисточног дјела Црне Горе и осигурање лијевог бока и позадине српске војске од дејства аустоугарских снага из југоисточне Босне.

Када су њемачке, аустроугарске и бугарске снаге, под командом фелдмаршала Аугуста фон Макензена, напале у октобру 1915. године Србију, црногорска Санџачка војска, јачине 20.530 војника, под командом Јанка Вукотића, држала је фронт на Дрини од Вишеграда до Шћепан поља, са задатком да брани сјевероисточни дио Црне Горе и штити српску војску од продора непријатељских снага из југоисточне Босне. Сердар Јанко Вукотић је био командант Санџачке војске од самога почетка рата до 14. јануара 1916. године. Начелник штаба био је командир (касније бригадир) Петар Мартиновић. У њеном саставу биле су: Прва санџачка дивизија (командант, бригадир Мило Матановић) била је састављена од: Бјелопољске бригаде (командант, командир капетан Грујица Грдинић), Дечанске бригаде (командант, командир Радован Радовић) и Извиђачког одреда (под командом капетана Крста Поповића); Друга санџачка дивизија (под командом бригадира Павла Вујисића) била је састављена од: Ловћенске бригаде (командант, командир Јован Мићуновић), Пљеваљске бригаде (командир Блажо Врбица), Горњовасојевићке бригаде (командир Урош Ђукић) и Санџачке бригаде; Дринска дивизија (командант, бригадир Лука Гојнић) била је састављена од: Дурмиторске бригаде (командир Вуле Кнежевић), Кучко-братоножићке бригаде (командир Настадин Ивановић), Колашинске бригаде (бригадир Милош Меденица) и Доњовасојевићке бригаде. На фронту Санџачке војске дејствовале су: аустроугарска 62. пјешадијска дивизија, Група генерал-мајора Луке Вучетића, Група генерал-мајора Рафаела Вукадиновића и Група пуковника Александра Зубера, укупне јачине 22, 5 батаљона, 57 топова и 100 коњаника.

Српска Врховна команда издала је 25. новембра 1915. године директиву командантима армија о општем повлачењу главних снага (Прве, Друге и Треће армије и Трупа одбране Београда) кроз Црну Гору, а помоћних кроз сјеверну Албанију на Јадранско приморје. У то вријеме Санџачка војска (16.000 војника) држала је фронт широк 160 км, на линији: Рожај – Бродарево – Пријепоље – Прибој – доњи ток Лима – Метаљка – Челебићи и добила задатак да и даље брани Црну Гору, и са српском Првом армијом обезбиједи простор и вријеме главним снагама српске војске да се повуку на Јадранско море. Црногорска Врховна команда је издала наређење Јанку Вукотићу да због повлачења српске војске ка Косову, на правцу Прибој -– Нова Варош – Нови Пазар осигура њено извлачење. Шифровани телеграм упућен Јанку Вукотићу и Митру Мартиновићу потврђује велику очинску бригу старог Краља (Николе I Петровића) за своје Црногорце. Завршни дио телеграма гласи: „ако Санџачка војска осигура овај правац и не дозволи непријатељу дејство њиме у позадину српске војске, онда се одужила Српству, иначе српска војска биће доведена у критичну ситуацију“. Операција црногорске Санџачке војске од 22. октобра до 16. новембра 1915. године су најтеже и најзначајније на њеним фронтовима. Пошто је пресјечена одступница српској војсци према вардарској долини, она се са Косова почела повлачити преко Албаније за Скадар и Драч, а преко Црне Горе 3. децембра 1915. године.

Црногорска војска је истрајавала на том великом и одговорном задатку очувања одступнице братској српској војсци. Није се гледало на жртве, само да се изврши наредба. У тактичком одступању санџачка војска је посјела положаје Левер Тара – Мојковац – Турјак – Чакор на којима је добила друга наређења спаса или пропасти: „… наши положаји на Тари имају (се) бранити најодсудније и до последњег човјека“. Циљ је био да се осигура повлачење Прве српске армије од Андријевице и Друге српске армије од Подгорице. У периоду од 17. до 23. децембра 1915. године аустро-угарске трупе вршиле су снажан напад према Мојковцу, Беранама и Чакору. Мојковац је са двије војске требало све да ријеши.

Послије повлачења преко Црне Горе и Албаније, српска војска се 1. јануара 1916. године налазила на линији Скадар – Љеш — Драч – Елбасан – Тирана. Преко Црне Горе је одступило 89.930 војника и стражара, а преко Албаније 54.039. Јачина црногорске војске износила је тада 43.200 војника са 155 топова и 107 митраљеза и држала је фронт на линији: планина Турјак – Мојковац – ријека Тара – Грахово – Ловћен – Будва – Скадар. Њена санџачка војска је у читавом том периоду садејствовала и олакшавала операције српске војске у Србији, и заједно са Првом српском армијом у децембру 1915. године штитила и омогућавала одступање главних снага српске војске са Косова и Метохије преко Црне Горе за албанско приморје.

Напад аустроугарске војске на све фронтове црногорске војске почео је 5. јануара 1916. године са премоћи у физичкој сили 3:1, у артиљерији 8:1. У аустроугарској офанзиви против Црне Горе почетком 1916. године, нападао је на Ловћен 19. корпус, а на правцу Берана 8. корпус, под командом генерала Тролмана. Санџачка војска, под командом сердара Јанка Вукотића, водећи заједничке операције са српском војском, бранила је фронт ширине 140 км на линији: Чакор – Мојковац – ријека Тара. Правац Бијело Поље – Пљевља ка Колашину бранила је фронт Прва санџачка дивизија (око 6500 људи, 8 митраљеза и 25 топова), на положају: село Ракита – Мојковац – село Горња Поља – село Добриловина. Према њој су се налазиле аустроугарска 62. и 53. дивизија (20000 људи и 45 топова).

Главни непријатељски напад је усмјерен 6. јануара 1916. године на Бадњи дан на Мојковац под командом генерал-мајора Рајнела. Командант санџачке војске, дивизијар сердар Јанко Вукотић, у свом штабу у Колашину, помно је пратио ток борби на Мојковцу 6. јануара, јер за њега није била никаква новина да ће непријатељ после 22/23. децембра поново кренути са великом спремношћу, енергијом и упорношћу да надокнади оно што је до тада пропустио. Према заповијешћу утврђеним циљевима и појединостима, 6. јануара изјутра отпочела је густа и дуга артиљеријска ватра по снијежним косама Улошевине и Бојине њиве, за које се претпостављало да су главни положаји утврђеног црногорског противника. Под снажном пратњом артиљеријског ватреног застора, покренуло се у напад отприлике, око шест аустроугарских батаљона; три мађарска-хонведска батаљона кретала су се налијевом крилу нападног правца, с циљем овладавања Бојином њивом и Развршјем, а трећи батаљон из 205. бригаде на десној страни са намјером заузимања превоја Улошевине, а у даљем кретању требало је конвергирати тежиште ватре са лијевокрилним снагама на Бојну њиву, а нарочито Развршје, као тактички ослонац за даљња нападна дејства. У боју код Мојковца 6. и 7. јануара Прва санџачка дивизија је, по цијену великих губитака, прелазећи из одбране у напад, сломила офанзивну снагу 205. бригаде 62. пјешадијске дивизије и бригаде Шварц 53. пјешадијске дивизије и одбранила своје положаје. Предњи дјелови 53. дивизије 6. јануара заузели су предстражне положаје Прве санџачке дивизије на Бојиној њиви и Улошевини, и при крају дана, одбацили њене снаге на Развршје. Пошто су у свануће 7. јануара дјелови санџачке дивизије (Колашинска бригада, два регрутна батаљона и Ускочки батаљон) прешли у противнапад, у исто вријеме кад су и дјелови 62. и 53. дивизије обновили напад, дошло је на правцу Мојковца до сусретне борбе у шуми, по снијегу и на блиском одстојању. Нарочито оштре борбе вођене су на Развршју, гдје је Колашинска бригада узастопним јуришима, у садејству Ускочког батаљона, који је нападао са Лисичине и регрутских батаљона, који су нападали преко ријеке Рудинице, задржала нападача, по цијену великих губитака. Развршје као капа и доминантни стожер тактичке супериорности над свим теренским објектима унаоколо, није се смио испуштати из руку без тешке невоље и високе цијене. Око 11 часова и 30 минута Дробњачки батаљон (који је раније упућен из дивизијске резерве) успио је да на јуриш заузме предњи ров на Бојиној њиви, али је противнападом убрзо одбачен, па је поновним јуришем заузео Бојину њиву. Послије више обостраних јуриша, аустроугарске јединице су око 15 часова коначно одбачене на лијевој обали ријеке Лепешнице, одакле су до 10. јануара више пута безуспјешно нападале у правцу Мојковца. За то вријеме аустроугарска 209. бригада 62. дивизије нападала је западно од Мојковца преко Таре у правцу Букове главе, али је противнападом Бјелопољске бригаде одбијена. Аустроугарски губици били су: избачених из строја 700, од којих 224 погинула; а црногорски губици били су: 205 погинулих. Непријатељ је одбијен, а у њиховим објавама се истиче да су Црногорци побједници на Мојковцу. Прва санџачка дивизија и поред тешких губитака остала је на положају све до капитулације Црне Горе и распуштања војске (21. јануара 1916).

Санџачка војска је све до 18. јануара држала одбрамбени фронт на лијевој обали Лима (између Берана и Андријевице), код Мојковца и на лијевој обали Таре. Од 22. октобра 1915. до 18. јануара 1916. године она је на операцијској просторији између горњег тока Дрине, Западне Мораве, Ибра, Пећи, планине Богићевице, планине Бјеласице, планине Сињајевине и Дурмитора, бранила Црну Гору од аустроугарских завојевача, олакшавала у октобру и новембру операције српске војске у Србији и, заједно са Првом српском армијом омогућила у децембру 1915. године одступање главних снага српске војске са Косова и Метохије преко Црне Горе на Албанско приморје, а затим је до 21. јануара 1916. године, бранећи и даље Црну Гору, вршила с осталим снагама црногорске војске улогу заштитнице српске војске, која се у то вријеме налазила у Албанији.

Аустријски пуковник Рихтер, који је учествовао у борбама на Мојковцу, пише: „Храброст црногорског војника нема премца у историји ратова. Било је дана када су поједини положаји по неколико пута прелазили из руке у руку. Ту сте могли видјети црногорског војника који голорук налијеће на бајонете противника. Та малобројна, примитивно наоружана црногорска војска данима је на мојковачком терену задржавала далеко бројнију, модерно наоружану аустроугарску војску, и одступала је тек онда када је сваку стопу земљишта залила својом и непријатељском крвљу, и када је сваки квадратни метар бојишта прекрила својим и непријатељским лешевима.“

Црна Гора се одужила Србији, бранећи Мојковац, док се буде стварала и писала историја. Риједак је такав подухват у историји балканских народа и шире. Са знатном сигурношћу се може тврдити да би заробљавање и уништавање српске војске била њена историјска катастрофа с неизвјесном будућношћу. Побиједила је свијест Црногораца да спасу своју браћу и себе.

Приликом предаје одликовања, Карађорђеве звијезде, дивизијару Јанку Вукотићу, регент Александар је рекао: „Војводо, Ви сте се више одужили Српству, зато ми је драго што ми се пружила прилика да Вам лично из руке у руку предам за сада ово моје мало признање.“

Ђенерал Милан Ђ. Недић је о Мојковачкој бици рекао: „Услуге које је црногорска војска учинила српској војсци приликом њеног повлачења ка јадранском приморју, ничим и никада се не могу надокнадити. То су услуге које је могао да учини само брат за брата и које се никада не заборављају. … Да је црногорска војска… омогућила извођење аустријског маневра… биле би уништене све четири српске армије, па и цела српска војска, а српски народ не би био оно што је данас.“ А владика жички Николај Велимировић каже: „Да није било Божића на Мојковцу, не би било Васкрса на Кајмакчалану“.

„Мојковац је био жртвовање себе за спас свога брата и сви они који су погинули у Мојковачкој бици буктиња су жртве, која је по својој природи Христолика, која се догодила на три дана на три Српска Божића,“ истиче Митрополит црногорско-приморски и Егзарх Пећког трона Амфилохије.

мр Васиљ Јововић, Часопис Светигора, pravoslavie.ru
Преузето ИСКРА
Advertisements
коментари
  1. Desno krilo odbrane povlačeće srpske vojske činio je srpski odred jačine ojačanog puka sa baterijom topova pod komandom proslavljenog pukovnika Milovana Plazine, a iza njega trupe 1 Armije koje su imale naređenje da se usporeno povlače dogod se ne osigura glavnina.
    Ovaj zajednički poduhvat, ne i prvi tokom rata, je apoteoza jedinstva srpskog naroda, srbijanskog i crnogorskog, koga ne mogu uništiti nikakvi politički srbomrzitelji i tvorci izmišljene nacije Montenegrinera na čelu sa izdajnicima Milom Đukanovićem i Rankom Krivokapićem. Daće Bog da se i zavedeni osveste i da Crna Gora, kao srpska Sparta, zauzme svoje mesto u srpskom trolistu: Srbija, Republika srpska, Crna Gora.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s