Повијесница: Мирко Комненовић, родољубац из Херцег Новог

Posted: 31. децембра 2015. in Историјске личности, Срби Црне Горе

mirko komnenović šnrМирко Комненовић (1870-1941) и по оцу и по мајци потицао је из породице поморских капетана и бродовласника. Високо образовање стекао је у Швајцарској, одакле се вратио у родни Херцег Нови, да читав живот посвети развоју свога града и Боке уопште. Говорио је руски, француски, италијански и немачки језик. Био је члан „Српске зоре“ и управник Српске кредитне задруге у Херцег Новом.

Такође, надзирао је рад српских земљорадничких и рибарских задруга које су на самом почетку 20. века ницале у Боки. Године 1908. на „Првом збору српских привредних задруга на Приморју“ одржаном у Дубровнику изабран је за потпредседника Савеза задруга. Његовом заслугом подигнут је хотел „Бока“, окружен најлепшим парком (ботаничком баштом) на Јадрану. Такође, Мирко Комненовић је учествовао у оснивању првог индустријског предузећа у Боки, као и „Паробродарског преузећа за локалну пловидбу“.

Године 1910. био је један од оснивача Српског сокола у Херцег Новом, да би га потом изабрали и за старешину Српске соколске жупе на Приморју. Када је током Првог балканског рата српска војска ослободила Косово и избила на албанску обалу, Мирко Комненовић је дошао до Медове и мајору Селимиру Остојићу, ослободиоцу Призрена, дао драгоцена обавештења захваљујући којима је, између осталог, спречено кријумчарење оружја за Албанце на једном аустријском пароброду. На почетку Првог светског рата Комненовић је први ухапшен и са осталим херцегновским првацима заточен на острву Мамула. Нешто касније пошло му је за руком да преко Трста пребегне у Италију, и да одатле преко Солуна стигне у Србију. Након кратког опоравка у Нишкој Бањи, председник владе Никола Пашић поверио му је задатак да у Русији међу заробљеним аустроугарским војницима, пре свега Србима, али и Хрватима и Словенцима, тражи и организује добровољце. На овом важном задатку Мирко Комненовић је, као представник Краљевске српске владе у Кијеву, провео две и по године.

У тајној мисији у мају 1918. учествује у пребацивању председника руске владе Керенског из Москве у Мурманск. После рата у Београду га је примио регент Александар и одликовао „Орденом Белог орла IV реда са мачевима“. Крајем јануара 1919. вратио се у свој Херцег Нови где му је приређен величанствени дочек. Исте године одлази у још једну тајну мисију у Русију, овога пута са задатком да сазна истину о судбини царске породице. Године 1923. и 1925. биран је за посланика Боке Которске у Народној скупштини Краљевине СХС, а 1930. постао је председник општине Херцег Нови.

Читаву своју годишњу плату за 1930. годину дао је за електрификацију града. Године 1935. по трећи пут је изабран да представља Боку у Народној скупштини у Београду. Исте године постао је министар у Стојадиновићевој влади, али је због критика изречених против Стојадиновића на том месту остао једва пола године. Када је Стојадиновић пред Народну скупштину изнео предлог Конкордата са Ватиканом, један од најгласнијих противника био је управо Мирко Комненовић. А након што је Стојадиновићева жандармерија пред Саборном црквом у Београду напала црквену литију и претукла више православних свештеника и владика, он је у Народној скупштини рекао: „Ово што се данас догодило пред Саборном црквом, то се није догодило никада и нигдје у бившој Аустрији“…

Кад су 27. марта 1941. године у Херцег-Новом одржане велике демонстрације подршке Краљу Петру, био је већ тешко болестан. Након окупљања на тргу народ се упутио Мирковој кући узвикујући његово име. Он их је поздравио са прозора своје куће на Топлој. Умро је сутрадан, 28. марта 1941. „Његов спровод био је посљедња предратна, опћебокељска манифестација, жалосна и достојанствена… У величанственој погребној поворци, поред Бокеља, налазиле су се делегације из Београда и Цетиња, пријатељи и знанци из разних крајева Југославије, одред војске и Сокола. Покопан је у гробницу својих предака код парохијске цркве на Топлој“… „А кад су италијански окупатори ушли у Херцег-Нови 17. априла 1941. године, наредили су да се Мирков гроб отвори да би се увјерили да је Мирко мртав, да није у питању нека српска подвала“… „М. Комненовић је био одликован: Орденом Бијелог орла с мачевима, Св. Саве I, II и III степена, Југословенском круном IV степена (југословенски), Орденом Св. Владимира IV ст., Св. Станислава V ст. и Св. Ане II ст. (руски), Легијом части (француски), Официрским револуционарним крстом (чехословачки)… Своју кућу, наслијеђену од предака, тестаментом је завјештао народу, као задужбину са хуманим и просвјетно-културним циљевима. Као што је познато, у њој је – од почетка свог постојања – привремено смјештен Завичајни музеј Херцег Новог“

Источник: Небојша Рашо, „Мирко Комненовић“, Херцег Нови 2009; Игњатије Злоковић, „Мирко Комненовић“, „Бока – Зборник радова из науке, културе и умјетности“, 13-14, Херцег Нови 1982, стр. 105-127.

Преузето NARODNO.ME

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s