100 ГОДИНА ОД “АЛБАНСКЕ ГОЛГОТЕ“

Posted: 26. децембар 2015. in Занимљивости, Први светски рат, Uncategorized

Пре тачно једног века у периоду од трећег до 21. децембра 1915. године славна Српска војска је прошла кроз један од најтежих периода у својој историји, Албанску голготу.

Током повлачења, по званичном извештају министра војске Краљевине Србије генерала Божидара Терзића, до доласка на Крф настрадало је више од 243 000 војника.

Након тачно једног века Србија се није прославила у обележавању овог јубилеја.

Помен страдалима за слободу Србије биће дат тек 18 априла 2016. године када је последњи српски војник успео да се докопа острва Крф.

Три експедиције планинара и новинара одале су почаст страдалим јунацима и ослободиоцима Србије.

Они су пешице, после тачно 100 година, прошли стазама славних предака.

Ишли су разлиочитим правцима, баш онако како су се и пре 100 година повлачиле 3 српске армије.

Деветочлана екипа вратила се у Ниш после успешно завршеног марша „Стазама славних предака“.

Они су се кретали пешице од Пећке патријаршије преко Црне Горе до Скадра, истом стазом којом се српска војска повлачила преко Албаније пре тачно 100 година.

Њих повезује љубав према планинарењу, природи и заједничка авантура дуга седам дана и 240 препешачених километара.

А пешачили су и до 48 километара на дан.

У 7 дана пређен је пут од Пећке патријаршије преко Чакора, Андријевице и Подгорице до Скадра.

Експедија је посетила Мојковац да обележи годишњицу Мојковачке битке и поклони се сенима предака на гробљу у Подгорици.

Круна марша била је на гробљу у Скадру где су положили цвеће, поклонили се сенима страдалих у голготи и отпевали са сузама у очима „Тамо далеко“.

Ходочашће је завршено  у недељу 13. децембра, на празник Св. Андреја првозваног, на Крфу, где су, случајно се сретнувши са екипом из Београда и једним храбрим човеком из Крушевца који је сам кренуо на ходочашће, заједно отишли на Видо, посетили маузолеј, одслушали беседу Љубе Сарамандића, кустоса Српске куће на Крфу, прочитали „Плаву гробницу“, бацили букет цвећа у море и братски и сложно отпевали и отплакали химну нашег страдања и васкрса „Тамо далеко“.

“Било је доста тешких тренутака, било је и хладно и напорно. Највише је проблема било са ногама, са жуљевима, ранама, чак отвореним. Била је и мања хируршка интервенција. Али све је то безначајно у односу на циљ који смо имали“, каже Милан Лапчевић, вођа експедиције.

20151211_145414

“Прошли смо истим оним путем којим се наша војска повлачила у Првом светском рату и испунили наш циљ. Међутим, највећим успехом експедиције сматрали би то уколико би она за следећи јубилеј била поново организована, али са много више учесника”, додаје Лапчевић.

Он је истакао да су чланови експедиције током пута положили венце и запалили свеће на споменик жртвама Мојковачке битке, а потом на споменик српским војницима у Подгорици и Скадру.

“Круна нашег ходочашћа била је јуче на Крфу и острву Виду, где смо заједно са експедицијом која је кренула два дана раније из Београда и са храбрим Крушевљанином који је сам пешачио до Драча, положили цвеће, испевали и исплакали заједно песму ‘Тамо далеко’”, рекао је Лапчевић.

Управо намера да се ода почаст српској војсци која се пре тачно 100 година повлачила преко Албаније давала је овој одважној дружини снаге да истраје у свом походу.

У мислима су им, кажу, читавим путем били преци који су страдали у албанској Голготи крећући се по снегу и без хране.

012

„Сто година је прошло од највећег српског страдања после косовске битке – зар има већег мотива од тога, проћи истом стазом. Посетили смо српски Јерусалим, то је најмање што смо могли да учинимо“, каже Владислав Ценић.

Ова експедиција је пешачила уз благослов Његове Светости Патријарха Иринеја и Владике Теодосија.

Уз њих је била реплика за01ставе српске војске из 1915. године коју им је пред пут предао командант Копнене војске Србије генерал потпуковник Милосав Симовић и благослов свештенства Пећке патријаршије, затим унутрашњи понос и подршка буквално на сваком кораку.

„Људи су нас током пута подржавали, нудили смештај, храну, одушевљавали се. Неки су плакали, љубили заставу. Било је јако потресно“, каже Наташа Јањић.

20151212_10224320151212_101126

Марина Станковић из Сурдулице је имала кратак коментар на питање како се одлучила за овакву авантуру: “Ко хоће, тај и може.“

На путу кроз Црну Гору као најдраже госте дочекала их је делегација Српског националног савета коју је предводио председник др Момчило Вуксановић.

Експедицију су најпре дочекали у Андријевици, где су боравили у објекту Милића Радојевића, а потом и у Мојковцу, где су заједно посетили спомен-обележје славним мојковачким јунацима на Бојној њиви, које је Српски национални савет обновио пре неколико мјесеци.

У име чланова експедиције Милан Лапчевић је истакао да им посебну част чини што се налазе на месту славне мојковачке битке где је војска сердара Јанка Вукотића бранила одступницу српским војницима, што је касније омогућило уједињење Црне Горе и Србије.

“У ту част предајем вам заставу славног Гвозденог топличког пука, коју су они са поносом носили читаво трајање рата, а коју и ми, њихови поносни потомци, носимо на овом нашем путу. У Црној Гори, најприличније је да ви носите ову заставу која ће симболизовати јединство нашег народа”, рекао је Лапчевић.

“Ово је велика част и лично за мене и за нашу организацију. Ви сте, као наша браћа и сестре, увек добродошли код правих Срба у Црној Гори и у вољи и у невољи”, казао је Вуксановић. “То су наши преци показали и Мојковачком битком.

Успели су да помогну српској војсци да одступање наших славних предака омогући победнички повратак и коначно уједињење Црне Горе и Србије.

Ми се надамо да ће доћи боља времена и боље генерације које ће опет остварити тај сан како би поново били оно што јесмо – браћа у свакој прилици, да не признамо вештачки постављене границе и будемо једно и заједно”.

Две делегације су потом обишле споменик на Бојној њиви, гдје су се поклонили сенима палих црногорских војника који су бранили одступницу јуначкој српској војсци на њиховом путу од домовине до Јадрана.

Много је прича и утисака, а можда најјачи је сам долазак на Крф, где су се без договора срели са још две сличне експедиције из Србије и заједно отишли на острво Видо, одали почаст прецима и по ко зна који пут отпевали и, кажу, отплакали „Тамо далеко“.

Сјајан пријем експедицији су приредили и Срби који живе у Албанији.

Челник Удружења српске и црногорске мањине у Албанији “Морача – Розафа“ Павло Брајовић и његови сарадници били су стално на услузи члановима експедиције.

Упознали су их са статусом српске мањине и плановима Срба у Албанији.

Такође, Брајовић је чланове експедиције упознао и са многим детаљима о повлачењу српске војске преко Албаније.

Сви учесници експедиције, међу којима и две даме, Марина Станковић из Сурдулице и Наташа Јањић из Трстеника, истакли су да је путовање било напорно пошто су дневно прелазили између 35 и 49 километара, али да је прошло без икаквих инцидената и уз велику подршку локалног становништва у Црној Гори и Албанији.

Истичу да је неописив осећај поноса, испуњености и среће што су имали ту част и привилегију да се на овај скроман начин захвале славним прецима који су носили отаџбину у срцу, борили се, страдали, далеко од родне груде певали, плакали и умирали са само једном жељом да поново виде своју земљу, своју кућу, породицу, ближње.

За све оно што су српски војници учинили пре 100 година за своју отаџбину, за своја поколења, посебно за тај најсветлији морални пример – жртвовање за другог, жртвовање за идеале, за будућност, пример који мора да буде свима нама а посебно младим нараштајима, идеја водиља, прва лекција у васпитању и путоказ за будућност, поручују чланови ове експедиције!

Експедицију, која се кретала путевима повлачења српске војске из домовине у Првом светском рату, пре тачно једног века организовали су Удружење „Српска стаза“, коло „Српских сестара“, Друштво за његовање традиција ослободилачких ратова и Команда копнене Војске Србије.

Извор НОВОСТИ ДАНА

Advertisements
коментари
  1. Као потомак тројице носилаца Албанске споменице „За верност Отаџбини“који су носили моје презиме, оца, стрица и деда-стрица, необично сам захвалан овој групи младих људи за њихов подвиг и потсећање на те херојске и истоврмено трагичне дане у које је преко 70.000 српских војника и регрута оставило своје измучене кости, подвигом који ће се памтити догод и послед-њи Србин постоји, као и Косовска битка.
    Експедиција је кренула најсевернијом и најлакшом од три руте којима се војска повлачила до мора путем преко Црне Горе (Андријевица-Подгорица-Скадар), њом се кретало преко 100.000 хероја (I, II III Aрмија и Одбрана Београда), истуривши као заштитницу један ојачани пук са два топа под командом пуковника Плазине. Та јединица је чинила крајње лево отступно крило штитећи према Бугарима, док је десно чинила Санџачка војска под командом сердара Јанка Вукотића штитећи према Аустријанцима. Они су патили од глади и временских неприлика, док су друге две, средња и јужна колона, повлачећи се преко Албаније, поред истих тегоба имале и да се боре против побуњених албанских премена, нарочито средња, која је претрпела приличне губитке (да само наведем погинуле два лекара-санитетска мајора и један пуковник, командант пука Моравске дивизије, као и десетине официра и војника).
    Средњу су чиниле Трупе нових области, које су претходно у тродневној бици узалудно покуша-вали да пробију пролаз кроз Качаничку клисуру не би ли се спојили са Фанцузима око Бабуне планине. Они су под борбом ишли од Призрена на Љум кулу, Ороши и Љеш, где су изашли на обалу.Касније су и северна и средња групација препешачиле пут од око 220-250 км до Драча и Ваоне, где су се укрцавале.
    Најјужнија колона (Тимочка војска, Резервне трупе) претрпела је глад и хладноћу, нарочито регрути, а имали су и једну битку где су код Тиране задржали Бугаре.
    Од око 220.000-230.000 војника који су кренули са Косова, на Крф је стигло око 150.000, у Бизерту око 12.500 и у Грчку и Француску по око 2.500–3.000 војника, подофицира и официра. Остали су помрли успут и још око 9.000 на Крфу и око 1.500 у Бизерти.
    На пут са њима кренуло је неколико десетина хиљада жена, деце и старијих, већина је успут помрла. Регруте (Резерве трупе) задесила је права трагедија. Никада се неће сазнати колико их је и где помрло од глади, зиме, успутних болести. Кренуло их је из Србије око 40.000, успут су се разбежали мобилисани муслимани, Шиптари, Македонци и, наравно и Срби, код Битоља је едну групу тих дечака сустигла бугарска коњица сабљама посекавши око 1.500, У Грчку је успело да пређе између 1.500 и 3.000 најслабијих и болесних, остали ( око 15.000) кренуло је даље, сејући успут мртве. Само код Фијерија је, непријатељским понашањем италијанске команде, помрло око 1.800-2.000, док их је после умирања на бродовима, отоку Виду и у Бизерти остало једва 7.100!. Део њих и данас сни вечним сном у Плавој гробници, где су бацани јер се није могло укопавати на каменитом острву.
    Ето, српски мој народе, зато хвала овој младежи што је све заборавне потсетила на ову српску Голготу, зато би то требало понављати сваке године са три колоне које би се спојиле у Драчу и зато никада не сме да се деси да ова Епопеја буде заборављена, док је оваквих тића соко-лића надам се да неће и зато сте ви нови хероји нових српских нараштаја.
    Дубоко вам се стога клањам из захвалности.

    За оне који су заинтересовани да прочитају детаље свега овога, уз изнете податке о напорима војног санитета да жртве умањи колико год је могуће, упућујем на моју књигу о раду српског војног санитета „Повлачење срске војске ка албанској обали и њена евакуација на Крф 1915-1916, рад српског војног санитета“, 2 издање Министарства оддбране.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s