НЕДИЋ СВЕСНО ЖРТВУЈЕ СВОЈ ЖИВОТ

Posted: 8. децембар 2015. in Ђорђе Бојанић, Други светски рат

Слика

Приредио – Ђорђе Бојанић

Милан Недић је  човек  који је жртвовао и живот, и част, и образ, да би што више Срба спасао у тренутку док су их буквално сви уништавали.

Он је знао шта га очекује на крају рата, јер другог пута и излаза за српство није било. То се бар данас види. Знао је да свој живот мора жртвовати за народ и жртвовао га је мирно и свесно… Судбина је према генералу Недићу заиста била немилосрдна. Узела му је у рату и његовог јединца сина и најмилијег брата Милутина.

“Лако је отаџбини дати живот, јер то боли секунд, два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу летети ка рају, видети бар милион Срба, који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила – издаја Милана Недића. “

На инсистирање највиђенијих Срба прихватио је место председника владе Србије, и поред тога што је неколико пута одбијао јер га је снашла тешка судбина када је у експлозији муниције у Смедереву изгубио сина јединца и трудну снаху. Влада која је носила назив Влада Националног спаса оформљена је 29 августа 1941 са ђенералом Миланом Недићем на челу и постојала је све до 4. октобра 1944.

Као председик владе Недић се залагао за мир у Србији и покушају да четничке и партизанске одреде врати из западне Србије кућама. Када је ствар постала нерешива, Недић је приступио ликвидацији комунистичког покрета кога је сматрао као покретом који прети миру и разара Србију… Недић се прихватио незахвалног посла да би спасао српски народ од биолошког истребљења. Био је роб на власти.

У говору који је преко Радио Београда 2. септембра 1941. године одржао српском народу, Милан Недић је објаснио своје мотиве свесне колаборације, која није у вези ни са каквим личним интересима, властољубљем: “Дошао сам на владу да спасем народ, да се међусобно не истреби, да завлада ред и мир, рад и братство; да сачекамо свршетак рата здружени под српским барјаком. Само слога Србина спасава. Шта ми можемо сада да учинимо! Ништа! Само себи зло. Ми смо зрно песка у узбурканом светском мору. Данас се врши обрачун највећих сила света. Ту ми нити можемо помоћи нити одмоћи… Влада, која је израз воље српскога народа за животом и концентрације његове националне снаге, неће допустити да рушилачки елементи, ма како се они звали, добију превагу и доведу земљу до анархије и пропасти. Она позива српски народ да јој у томе помогне, да из своје средине избаци све оне који му сметају, да се свом снагом посвети раду на обнови своје земље.”

Непромишљени југословенски експеримент је проузроковао велику трагедију српском народу, али је и после искустава Другог светског рата велики број Срба, и у Србији, и у емиграцији, као омамљен следио ту идеју, слеп и глув за све контрааргументе.

Као да смо зачарани, опчињени,замађијани, не можемо се отрести југословенске авети. Она нас све више стеже, хоће да нас удави, а ми молимо да нас не напушта.

У целокупној својој историји никада српски народ, у целини, већу грешку није направио.Одрекао се свог славног имена и на сопствена плећа добровољно преузео југословенску хипотеку која му је више националне крви пролила него све раније историјске трагедије.

ТРАГЕДИЈА У КРАГУЈЕВЦУ

У Крагујевцу су у знаку одмазде затворили 7000 недужних грађана и ђака и стрељали око 2.400 грађана 21. октобра 1941. године, међу којима и целе разреде ђака крагујевачке гимназије.

Узрок ове тешке крагујевачке трагедије је непромишљени напад  удружених партизана и четника  на немачку колону на путу између Горњег Милановца и Крагујевца. У том нападу је погинуло 10 и рањено 26 немачких војника. Када су се немачки војници повукли према Крагујевцу, водили су са собом и своје рањенике, али су оставили мртве војнике.

Немачка врховна команда донела је средином септембра 1941.године једну сурову одлуку: да за сваког убијеног немачког војника стреља 100, а за сваког рањеног војника стреља 50 невиних људи (талаца). Ова одлика саопштена је српском народу путем штампе, радија и плаката. Најчудније је то што су за све то знали и партизани и четници !

Лазар Пантелић, директор друге мушке гимназије у Крагујевцу, био је издвојен из групе за стрељање.Када је видео много својих ђака, питао је немачког официра:“Куда ће ова деца?Ја сам њихов директор. Молим вас, пустите њих, а мене водите!“. “Не може“ гласио је одговор. “Онда мени није место овде. Мени је место са својим ђацима!“ Отишао је у смрт са својим ђацима, остављајући код куће петоро своје деце.

Генерал Недић је, забринут због свега онога што се дешава у Србији, упутио 2. новембра 1941. године поруку и опомену „онима у шуми“ покушавајући да бар неке од њих уразуми. Он им је рекао: „Ви вашом безумном акцијом изазивате одмазде окупатора. За једну немачку главу узима се сто српских. Јел то хоћете ви? Желите ли ви стрељање српског народа? Кажите шта хоћете? Ви бежите у шуму, а остављате незаштићене своје миле и драге, родитеље и породице, село и град. Хоћете ли њих да доведете у опасност? … Шта сте постигли досадашњим својим радом и акцијом? Само зло. Само уништење.Само безбројне угашене српске животе. Само тешку проливену крв. Српску крв.“

Српски народ у окупираном делу Србије нашао се пред алтернативом  да са партизанима и четницима крене у у бесмислену борбу са десетоструко јачим противником (окупатором) до самоуништења  или да са генералом Миланом Недићем  и Српским добровољцима крене са окупатором  против комунистичке револуције и равногорске заблуде (равногорци су желели најбоље српском народу, али кроз ту жељу нису видели несрећу која се надвила над Србијом, и шта то уопштено доноси србима ) и покуша да спасе опасност од биолошког истребљења  и опстанка Срба.

Један део српског народа је увидео опасност и стао уз генерала Недића. Зато ова сарадња са окупатором није била служба непријатељу, већ служба у интересу свог народа. Била је то једна велика жртва за свој народ, једна победа живота над смрћу.

Окупатори су вршили велики притисак на Недића да пошаље војску на Источни фронт, под Стаљинград – није одступио од свог става: ниједан српски војник неће пуцати на руску браћу… али он није попустио ни по цену живота. 

Задњи покушај окупатора био је симболичан: да српска влада пошаље на руски фронт три војника са једном српском заставом! И тај захтев Милан Недић је глатко одбио, знајући да му то историјско памћење српског народа никада не би опростили.

Нико нема право да за рачун неке идеје, политичких интереса или идеала жртвује цео народ.

Недић је био мотивисан бригом за опстанак српског народа у Хитлеровом новом поретку. Желео је да обезбеди уточиште за Србе који су били прогоњени у другим деловима окупиране Југославије, као и да спречи победу комуниста у рату.

У ратовима се жртвује војска да би се заштитио народ, а у револуцији се то ради обрнуто. Комунисти су, међутим, продужили својим путем.Њима није било стало ни до народа ни до његове слободе. Занети илузијама и похлепни на власт, они су, безобзирно газећи преко хиљада жртава недужних људи и преко згаришта српских села и градова, упорно ишли својим путем – остваривали своју револуцију за своје интересе које ће искористити после рата, што се  показало као тачно (на жалост, за нас СРБЕ) .

Недићево писмо из затвора

„У тамници кући необичној“

Нареднику Милутину Г. Лукићу уз Загорице, као и његовим друговима Величковићу и Ћирићу – Мосбург.

Врло сам вам захвалан и обавезан на послатом хлебу, бутеру и сиру. Све добијам уредно и тако се исхрањујем јер ова логорска храна за мене стара није. Ви то и сами знате.

Пре сте ми слали и вести, то ме је морално крепило. Сада сте престали. Јавите ми шта има ново код наших у Немачкој, мојих људи у Италији и шта ради Дража у Србији. Напредује ли наша борба противу крвника Тита.

Ја се надам, да ће ситуација сасвим ускоро да се промени у нашу корист. Вама је тешко чекати ја то знам, али како наш народ каже: „Стрпљен, спашен“.

Моја је жеља да као прост редов станем у редове наше војске и да заједно ослободимо мајку Србију, која цвили као гуја у процепу.

Молим вас, нека се неко јави ђенералу Илији Брашићу да ме извести шта зна о момо брату ђенералу Милутину Недићу и о српској влади, која је остала у Тиролу, Кицбихелу, када су ме ухапсили Американци на тражење Тита. Већ је пети месец како лежим у жицама. Ако треба и ако ће то помоћи Србији и српском народу, ево мога тела, нека га убију и нека секу. Ја ћу бити најсрећнији када будем умро за Српство и Правду Божју и људску.

Вас моји драги другови поздрављам нашим поздравом:
Живела мајка Србија.
Живео српски народ.
Живео Краљ Петар II.

3. новембра 1945 год.
Мосбург

Србију је напустио 6. септембра  1944. године… и  отишао у Аустрију. После годину дана Озна је сазнала где се крије  Недић  , одмах је од америчких војних власти затражено његово изручење.

Америчке власти су Недића ухапсиле и убрзо предале Озни  у Београду.

Недић је свакодневно саслушаван у затвору, али његова крвица није могла да се установи.

6. фебруара 1946. године, рано ујутру у јавност се прочула вест да је Недић, старац од 69 година, кроз прозор (са густим гвозденим шипкама и жичаним решеткама), сам искочио, и извршио самоубиство. Ко би у ово поверовао…?

Приредио Ђорђе Бојанић

ПРЕПОРУЧУЈЕМ ДА ПОГЛЕДАТЕ ПОЗОРИШНУ ПРЕДСТАВУ

Ђенерал Милан Недић

Драмска позоришна представа која је доживела више од двеста извођења, режирао је Јовица Павић. Насловну улогу тумачио је Данило Бата Стојковић у главној улози Милана Недића.

Коришћена литературачасопис НОВА ИСКРА

Advertisements
коментари
  1. Jeste, spasao je stotine hiljada Srba izbeglica od ustaškog noža i pružio im pribežište i prihvatio onih 10.000 Slovenaca, ali nije sprečio Kragujevac, Kraljevo…, ako ničim, onda ostavkom. I nije sprečio formiranje fašističkog Zbora koji je sa svoje strane i sam činio zločine i tukao se sa svima u šumi. I pustio ih je da preko svojih glasnogovornika maltretiraju srpsku srednjoškolsku mladež, da nas po školama špijuniraju, da nas prisilno vuku po svojim masovnim mitinzima na stadionima, hapse i predaju okupatorima Ljotićevci su bili najveća sramota srpskog naroda, jedini sluga i rob veran svome gazdi Hitleru koga su kopirali. Svi su ih mrzeli i prezirali. Tako su i prošli.
    A on? Hteo je da bude srpski maršal Peten, da spasava što se spasti može, ali i ovaj je posle rata suđen, iako je spasao Francusku u Velikom ratu pobedom kod Verdena. To je bila sudbina svih kvislinga širom Evrope, Hitlerovih slugu svojom voljom, bilo u želji da pomognu svome narodu, bilo u ideološkoj bliskosti.
    Pustimo mrtve s mirom, oni su prošli Božji sud, za grehe kažnjeni, za dobročinstva nagrađeni.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s