СРЕМСКИ ФРОНТ, СТРАТИШТЕ СРПСКЕ МЛАДОСТИ… где је истина…

Posted: 7. децембар 2015. in Други светски рат, Uncategorized

14018Сремски фронт ће у сећању српског народа вероватно остати као велико, сулудо, а можда и смишљено стратиште српске младости. И даље остаје питање да ли је скривена комунистичка намера, уз коначни обрачун са Немцима, била и сатирање српске породице, одане патријархалној, монархистичкој и православној традицији.

„Тек сам завршио седми разред гимназије у Крагујевцу, када су нас мобилисали и спровели у Београд. У дворишту Прве гимназије су нам поделили пушке и пешице упутили на Сремски фронт. Нисмо имали ни секунд војне обуке пре него што су нас гурнули у ватрени окршај. Већина мојих сабораца погинули су већ током првих дана војевања. У Крагујевац сам се вратио са непуних 18 година, као тежак ратни инвалид. На крају крвавог покоља, као врхунац ироније, стигло је и одликовање – Заслуге за народ“.

14016Ова изјава Љубинка Почековића, ратног војног инвалида, можда и најбоље илуструје шта се заиста дешавало у каљузи Срема при крају рата на једном од највећих стратишта у Другом светском рату. За непуних шест месеци, од краја октобра до средине априла, страдало је више од 30.000 бораца Народно-ослободилачке војске, међу којима је, случајно или не, највише било Срба и највише младих, претежно малолетних људи.

За један део историчара, Сремски фронт је био једно од најтежих, најдуготрајнијих и најславнијих партизанских бојишта у борби против окупатора. Међутим, за већину српских домаћина, чија су деца расула кости у расквашеном блату сремске равнице, овај фронт је био чин нечије освете, обична кланица која се могла и морала избећи. Не улазећи у причу да ли је истина, по обичају, негде на средини, бележимо само историјске факте, али и наводе оних који су фронт преживели или су на њему неког блиског изгубили.

Сремски фронт је формиран непосредно по ослобођењу Београда, крајем октобра 1944. године и трајао је све до његовог пробоја 12. априла 1945. године. Борбу на њима стратешки повољном положају наметнули су Немци са жељом да обезбеде извлачење својих јединица (групе армије Е) из Грчке, Македоније и Албаније. Насупрот њима, поред јединица Народно-ослободилачке војске, учешће у борбама узеле су и снаге Црвене армије и бугарска Прва армија, која је учествовала са две дивизије. Поред њих, на страни савезника борио се и један батаљон Словенаца (формиран у ослобођеном Београду) и батаљон Италијана.

Борбе су биле дуготрајне, веома тешке и напорне. Потпомогнути усташама, Немци су се жилаво бранили. У неколико наврата фронт се померао западно од Сремске Митровице, да би се усталио у близини Шида. Иако су углавном примењивали одбрамбену тактику, Немци су успели да изврше и два снажна контраудара. Најпре, 3. јануара 1945. године, када су успели да потисну 21. српску дивизију на леву обалу Босута, да би две недеље касније, још снажнијим нападом, успели да освоје чак и Шид. Ипак, само два дана касније, Прва армија НОВЈ, којом је командовао генерал Пеко Дапчевић, успела је да поврати овај град. После тога, фронт се стабилизовао и без већих померања одржао се све до коначног пробоја 12. априла.

sremski-front-adasevciСве јединице, ангажоване у борбама на Сремском фронту, попуњаване су младим људима из целе Србије. Према тврдњама послератних историчара, током борби у Шумадији и за ослобођење Београда, спровођене су добровољне мобилизације у Горњем Милановцу, Ваљеву, Мачви, Шумадији, Београду и другим крајевима Србије. Са младим борцима, опет по речима историчара, одржавана је војна обука и курсеви, да би тек после тога били упућени на ратиште.

Препорука да не преживе

Међутим, очевици и учесници ових крвавих страдања имају сасвим другачије мишљење. По њиховом мишљењу, мобилизација је често била насилна, а припреме за рат спорадичне, површне и крајње недовољне. Многи су у борбу и смрт послати практично из школских клупа, без иједног дана војне обуке. О томе, уосталом, и данас можете чути сведочења широм Србије. Душан Ковачевић, драмски писац, рекао је једном приликом да је и његов отац са непуних 18 година изведен из шабачке средње школе и послат на фронт, где је убрзо тешко рањен. Испоставило се срећом, јер већина његових вршњака и другова никада се нису вратили из тог рата.

Занимљиво је и сведочење Душана Чавдаревића, који је у ратни окршај гурнут са непуних 17 година. У прво време, причао је Душан, јуришао сам без оружја, као и већина мојих сабораца. Практично, служили смо као месо за одстрел. Осим среће, Чавдаревића је можда спасао и пуки случај. Наиме, на путу до фронта прелазио је из вагона у вагон, да би се на крају затекао са младићима из сасвим других места. Већина његових другара из Ниша и Нишке бање, који су мобилисани за Сремски фронт, никада се нису вратили кућама.

И док се масовна страдања донекле могу правдати ратним приликама и важношћу ратишта, много тога необичног и бизарног вероватно никада неће добити разумно објашњење. Како, на пример, објаснити устаљену праксу да су се момци из Србије слали и на демонтирање мина, иако о томе нису имали ни најмањег искуства. Или, рецимо, да су поједини чланови српских богатих породица, такође „добровољно“ са собом носили и запечаћена пропратна писма уз препоруку да их треба вратити са метком у леђима?!!

Треба, међутим, истаћи да је Сремски фронт за савезнике имао велики, а за партизанске јединице можда и пресудан значај. Пробојом фронта прекинута је широка линија фронта немачке одбране, после чега је југословенска армија за веома кратко време, за непуних месец дана, ослободила територију читаве земље, Истру и словеначко приморје, док су поједине јединице допрле чак и до Трста и Караванки. Пред ударима југословенске армије капитулирала је група армије Е, при чему је заробљен и њен командант, генерал Александар фон Лер, човек који је четири године раније наредио разарање Београда. Сем тога, учешћем на страни савезника и садејством са јединицама Црвене армије, партизани Јосипа Броза Тита дефинитивно су решили и питање победника грађанског рата у Југославији, што је за њих, свакако, било најважније питање.

Број жртава није утврђен

Током шестомесечних борби на Сремском фронту је страдало (утврђено именом и презименом) око 13.000 бораца Народно-ослободилачке војске, 1.100 бораца Црвене армије, 623 бугарских војника и 163 борца италијанске бригаде. Процењује се да је укупан број жртава на немачкој страни износио око 30.000 војника. Реч је о процени послератних историчара, али је пуно и оних који сматрају да су жртве на страни Југословенске армије, пре свега Срба, биле вишеструко веће. С обзиром на важност овог ратишта, многе ће зачудити и да је спомен-обележје погинулима, Меморијални комплекс у близини реке Босут и аутопута Београд – Загреб, подигнут скоро пола века касније, тек 8. маја 1988. године.

Иронично саучешће

Значај Сремског фронта послератни историчари поредили су са пробојом Солунског фронта у Првом светском рату, након чега је српска војска за веома кратко време ослободила Македонију, Србију, Црну Гору и све земље које су касније ушле у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Сличност се, вероватно, огледала и у томе да су Срби, у оба случаја, претрпели највеће жртве за рачун савезника, за разлику, рецимо, од већине „малих“ народа који би чекали исход рата, да би се тек при крају приклонили победничкој страни. Послератна историја је показала да је награда за учешће на савезничкој страни, практично, за све била иста, али, нажалост, не и за жртве. Управо се због тога можемо запитати да ли је Србима, у тренутку када је судбина рата већ била решена, Сремски фронт доиста био потребан.

Занимљив је и пример Прокопија Марковића из села Вујновача крај Ваљева, који је првих пролећних дана кренуо да тражи синове. Нашао их је испред укопаног немачког бункера, на који су борци, гоњени псовкама и претњама голобрадог партизанског поручника, налетали ко муве, без икаквог изгледа на успех. Чуо је да је током протеклих шест дана више од 50 људи убијено освајајући овај бесмислени, и ничим оправдани циљ. Као искусан борац са солунског ратишта, покушао је да уразуми разјареног команданта, да му објасни да се тако не ради, да не шаље младиће залуд у смрт. Отеран је са ратишта уз псовке и претње, уз уобичајени репертоар о српској реакцији и домаћој буржоазији. Уместо да кући донесе вести о срећном виђању са децом, у селу га је дочекало страшно сазнање о погибији оба сина. До смрти је прекоревао себе, верујући да су их у смрт намерно гурнули после његовог покушаја да их на неки начин заштити.

Чињеница је да је највећи део војника и старешинског кадра Народно-ослободилачке војске у ову операцију ушло чврсто верујући да се боре за праву ствар. Да ли је, при том, постојала и нечија скривена жеља да једним ударцем реши више проблема, тешко је рећи. За страдале и чланове њихових породица, погибија у сам освит слободе, у ситуацији када је судбина рата практично већ била решена, Сремски фронт ће остати само једна велика, сулуда кланица, која се могла и морала избећи.

Аутор  –  Влада Арсић

Преузето PRESS

 

Advertisements
коментари
  1. To je bio pokolj mobilisane srpske omladine rođene do 1927, dečaka sa sela i iz grada, poslatih bez obuke protiv dobro ukopanih i obučenih nemačkih vojnika i dve ustaške divizije. Tačno je da su neki poslati sa propratnim pismom u kojima im je bila određena sudbina, većinom beogradskih đaka koji su se usudili da se bune protiv loše hrane. Imajući u vidu okolnosti, naročito polupismenost mlađeg starešinskog kadra iz redova starijih boraca sa zapada, sumnjam u tačnost evidentiranja poginulih, broj je mora biti bio veći, iz moje gimnazijske generacije poginula su 12 dečaka. Improvizovane bolnice po Srbiji bile su pune ranjenika, a očajni roditelji su danima lutali iza fronta tražeći svoje žive ili mrtve sinove. Front je u januaru od Nemaca probijen jer je popustila bugarska divizija, usled toga i 21 srpska, a naš prolećni proboj je učinjen kada je kraj rata već bio blizu, Rusi već u Beću i pred Berlinom. To je samo povećalo broj žrtava, ali se pred Saveznicima moglo hvaliti sopstvenim uspehom u oslobađanju zemlje. Žalosno je da je dobar deo nas dobrovoljno i sa velikim entuzijazmom krenuo u oslobađanje zemlje, neki i sa sovjetskim jedinicama, a tek mnogo kasnije saznao za zločine koje su iza naših leđa činile tajne službe, što je izazivalo osečanje razočarenja i prevarenosti.

  2. Nikola Munjas каже:

    +++ NAZALOST PUKA ISTINA – Na Tom Frontu … Poginuo Je 1945 – I Moj Brat MILOS MUNJAS 18 God – Rodj 1927 – Gimnazijalac Donesen 3 Dan Sa Ratista A Samo Je Imao Olovku u Ruci ! Dovezao Ga Je U Novi Sad Vojnu Kasarnu Na Dzipu Engleski Pukovnik – Tu Je I Preminuo ( Hteo Je DA Bude Doktor ) Duhovno Odranjen Od OCA PETRA MUNJASA ( Kraljeva Vojska ) SEFARDIS – Majke STANE ( Stamene ) MANOJLOVIC / VISNJIC – Sin Jedinac – BRAT KOJEG NIKADA NISAM UPOZNAO – Ja Sam Se Rodio 1946 ! Majka Me Je Rodila u 42 God Svog Zivota – Uz Molitve Bogorodice Jer Smo Tako Svi Odranjeni ++ KAKO TE KOLEVKA ZALJULJA ++ TAKO TE MOTIKA ZAKOPA ++
    Spomenik Zrtvama Je Podignut Na Novom Groblju u Novom Sadu – Majka Ga Je Saranila Na Almaskom Groblju – Gde Nam Je i Porodicna Grobnica – Sada Oca i Majke ( Pokojni ) …
    ( Bice tu i Moje Mesto – Spomenik Dignut Za Zivota ) NIKOLA MUNJAS (69) Kad Bog DA !

    Brojnu Porodicu ( 17 Clanova – Dedu Babu – Maminu Bracu – Decu / Unucadi ) Su Poklale Ustase (Lika ) A Dokrajcili Porodicu Komunisti ! Koga Ja Da Mrzim – NIKOGA LI NEZABORAVLJAM RODITELJSKU TUGU I NASU MUCNU ISTORIYU +++

    • Zuba Zubic каже:

      Brate moj, znam da niko tvoju tugu moze da sahrani, zalim I placem s tobom.Moji su bili razbijeni od komunjara, a ti brate moj, nemam reci, neka im je pokoj dusi, a nikada necu da se pomirim sa ustaskom zlikovcima I njihovim pokolenjima hrvatskim. Tesko ti je, a I meni s tobom brate moj.

  3. Nikola Munjas каже:

    ++ BOG JE ❤ LJUBAV ++ VERA ++ NADA COVEKOLJUBLJE ++ SLAVA ++ AMIN ++

  4. cp6cku каже:

    Koлико су Србе побили током и непосредно после рата толико су их полатиничили касније. Најбољи домаћини и они којима су ближњи највише страдали пишу латиницом, ни толико да се освесте и потруде … Тако нам је пропала држава, култура, језик …

    • Zuba Zubic каже:

      Dobar si sto se tice cirilice, ali treba da razumes da postoje Srbi Patriote po celom svetu, kao I u Srbiji koji komuniciraju, uce, obrazuju majmune po zemaljskoj kugli na tudjim jezicima da bi bili shvaceni. Tu nam cirilica ne bi mnogo pomogla.

  5. У допуну мога сведочења испричаћу доживљај мога покојног пашенога и друга из гимназије др Драгослава Јовановића који је био у оној групи београдских гимназијалаца који су се бунили због лоше хране у логору на Звездари.
    По хладном, суснежном времену транспортовани су до Шида, где су постројени чекали судбину неколико сати. Пред вече се појавио Пеко Дапчевић са штабом и поздравио их речима:“ А то сте ви, београдчићи, што се буните. Говна једна, платићете то, све ћу вас побити. Марш у јединице.“
    После тога су распоређени по јединицама, подељене су им пушке са по неколико метака и без икакве обуке послати напред. Њега су распоредили у групу на мртву стражу у рејону реке Босута и наредили да се не мичу одатле. После неколико дана покупљен је сав промрзао и болестан.
    Многи из београдске групе ђака су већ у првим борбама изгинули или израњављени, плаћајући тако своју дечачку наивну слободу да протествују против куване гершле. Један од њих, рањен у главу, остављен је у рову 3 дана (Никола Атанасијадес), јер комесар није дозволио да се евакуише, од ране је и умро. Имали су 18-19 година, матуранти класе 1944.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s