УВРЕДЕ ХРВАТСКЕ, МЕЦИ СРПСКИ

Posted: 13. новембра 2015. in Краљевина СХС

Атентат у скупштиниПет пуцњева у парламенту: Како је српски посланик Рачић убио хрватског посланика Радића, онда кад су Хрвати први пут растурали Југославију.

Било је већ прошло подне, 20. јуна 1928. године. Дан је био врло сунчан. Кришом сам отворио прозор од наше спаваће собе, која је била на спрату, у старој згради Војне академије, на углу Милошеве и Немањине улице. Кад сам се мало боље наслонио, погледао сам на клупу, која је била поред трафике, на самом углу ове две улице. Неки су седели на клупи а неки крај њих стајали. Сви су били узбуђени и млатарајући рукама нешто су једни другима говорили. Све су то били посланици из Хрватске сељачке странке (ХСС) и Сељачко-демократске коалиције (СДК). Препознао сам Предавца, Светозара Прибићевића и још неке. Затим се њихова бучност стишавала док нису сви погнули главе. Видео сам по њима да се нешто трагично догодило. Београд још ни-шта није знао! Онда су пристигли још један, па још један и сви заједно, чини ми се њих седам до осам, као са зборног места, кренули журно, низ Немањину улицу, ка железничкој станици…

(После овог дана, дуго година ће протећи да се хрватски посланици врате у Београд.)

„Са Београдом увек, под Београдом никад“ било је гесло Стјепана Радића. Црногорски сепаратисти последнјих година преузели су тај поклич.

После једног часа, у спаваћу собу је ушао наш собар Милисав, бацио поглед по целој соби, па кад је видео да никог нема, задигао је yемпер, раскопчао кошуљу и извукао ванредно издање „Политике“. На првој страни био је наслов „Атентат на Стјепана Радића“.

Тело Павла Радића, прострељеног кроз срце, на судскомедицинској установи у Београду : појурио да помогне стрицу, убијен петим Рачићевим хицем

Тело Павла Радића, прострељеног кроз срце, на судскомедицинској установи у Београду : појурио да помогне стрицу, убијен петим Рачићевим хицем

Тако је питомац 56. класе Војне академије, Арсеније М. Јанковић, доживео слом лажног осећаја јединства у творевини незграпног имена – Краљевини СХС – у којој су Хрвати вођени Стјепаном Радићем, тежачки тврдоглавим политичаром који „изневерава све и свакога“, хтели или све или ништа.

А у Загребу, где је био ретко спаран дан „набијен олујном депресијом“, водећи хрватски жур-налист Јосип Хорват овако описује одблеске драме у Београду:

„Прва вијест о крвопролићу умртвила је тренутно мозгове. Прва реакција бијаше реакција инстинкта. „Обзорова“ редакција је извијештена о догађају пар десетака минута након што се збио. Габро Пилић успио је из саме скупштинске зграде добити те-лефонску везу са Загребом. Било је око десете уре (ту је Хорват погрешио за цела два сата, прим. С. Ћ.) прије подне.

Неколико невјеројатних узрујаних реченица.

Мозак механички прима вијест али не схваћа, не вјерује! Зар је Габро Пилић полудио!

Контрола је првог извјештаја немогућа, већ је прекинут сваки приватни телефонски разговор с Београдом. И то је нека потврда нечега што се указује ареално као сулуди сан.

Око једне уре на Загреб се спустила громовита олуја. Нетко се од редакције одвезао на аеродром. Око један сат долази редовни путнички авион из Београда. Можда ће нетко знати какве потанкости уколико је авион пуштен из Београда. Јер још увијек је догађај и без контура и без правог садржаја. Нетко јавља да је авион виђен над Загребом управо у часу олује. Десетак минута касније грунуо је у редакцију Звонимир Голубић, члан београдске редакције „Типо-графијине“ штампе. Био је очевидац догађаја… Из узрујаних, испрекиданих његових реченица редакција саставља први сувисли опширни опис догађаја за посебно издање. Редарство је већ заплијенило досадашња посебна издања, само док је дошла писменаодлука о запљени, издања су већ разграбљена.“

У Загребу су страсти биле затегнуте као струне, а неки су се заносили да је час да „треба истући федерацију, сад или никад“. Пуцњи једног ултранационалисте, какав је био радикал Пуниша Рачић, на крвав начин ставили су до знања Хрватима да не могу бескрајно сејати увреде и ударати плот где год зажеле.Рачић је после атентата свој револвер предао Управнику града. "Носим га од Брегалнице", рекао је предајући се закону. У шаржеру су остала два метка. Погрешно је извештавано о марки оружја, није у питању "парабелум" него "штајер", калибра 9 мм

Рачић је после атентата свој револвер предао Управнику града. „Носим га од Брегалнице“, рекао је предајући се закону. У шаржеру су остала два метка. Погрешно је извештавано о марки оружја, није у питању „парабелум“ него „штајер“, калибра 9 мм

А сама крвава скупштинска драма имала је пролог у политици човека кога је бивши поглавар Босне и Херцеговине Стјепан Саркотић назвао „ненормалним човеком“, јер најчистији програм др Анте Старчевића алхемичарски меша са неколико капи социјалистичког уља. Тај исти Саркотић, кога су Срби упамтили само по злу, ништа није праштао Радићу, који је у пијаној новембарској ноћи 1918. једини био против Београда и потом начинио салто мортале:

„Ја не могу држати за нормалног човека оног, који се претворио од глорификатора Марије Терезије, Франца Јозефа, једном речи од обожаваоца Хабсбурга у хабсбургождера… и поклоника династије Карађорђевић.“

Како је од скупштине направљена механа најнижег типа

Срби су Радића могли да прогутају, али нису могли да га сваре. Зато је краљ Александар испрва прихватио „хрватског пророка“ и његове смућене визије, јер га је „сматрао оруђем које ће му бити податно“. Радић је привукао „Александра својом хипертрофијом идеја, духовитошћу изражаја, способношћу ентузијазмирања, формалном прилагодлјивошћу, својим животним оптимизмом“.

Стипица, како су га звали његови горљиви следбеници, умео је Александру да се подвуче под кожу:

Хрватски сокол сад к Теби лети.
Звијездо Карађорђева дома
Изнад облака, муња и звона
Поздрав ће Теби донијети…

Но, на тог Јуду у политици – паљбу су осули и републиканци и хрватска крајња десница (Радићевих седам смртних грехова). Сви су прозрели Радићеву игру: ватрени републиканац завршио је као лојални монархист, као Александров министар. Али, он је хтео више, и како је говорио Љуба Ветар (академик Љубомир Стојановић): Нико се „од српске стране још не нађе да му довикне: Стој! Ни корака даље!“ А кад је учињено, то је учињено на злочиначки начин – комитским стилом Рачићевим. Александрова заблуда да је Радић „дворска луда“ одузела му је драгоцено време, јер је „учинио низ делимичних, све потпунијих капитулација“. Од скупштине је направљена механа најнижег типа.

Арсеније М. Јанковић, који је своја сећања насловио „Записи о догађајима и људима од 1915. до 1975“, сматра да је атентат на Стјепана Радића био „фатална грешка, која је тешко уздрмала темеље младе државе“. Жица непомирљивости између Београда и Загреба била је 1928. затегнута – до усијања. У „једној ходничкој аудијенцији“, одмах после атентата на Радића, краљ је одсечно рекао Прибићевићу да је „пре за поделу него за федерацију“, јер се са „Хрватима заистане може наставити“.

А како је створен ватрени вртлог, крвава драма?

Све се закувало крајем 1927. кад је дошло до груписања у „Блоку демократије“. Створена је међутим, Сељачко-демократска коалиција (СДК), где су две гла-вне роле имали Радић и Прибићевић, „два антипода које су зближиле супротности“. Председник владе Веља Вукићевић тај „аранжман“ јетко је прокоментарисао:

„Мрдају именима као снаше куковима.“

Стрпљиво је чувао свој портфељ наизглед изложен лицитацији. Мандатари (Нинко Перић, Љуба Давидовић, Стјепан Радић и Војислав Маринковић) нису умели да се попну на брег тријумфа, па су хтели-нехтели покуњено одустајали. Напослетку, стару-нову владу образовао је Веља Вукићевић, а његов политички оркестар Љуба Давидовић назвао је „тврдим градом“. Али, нову владу опозиција је дочекала на нож. Најгрлатији је био Радић. Скупштинске распре све више су тонуле на терен личних сукоба међу посланицима. Веља Вукићевић је лов претпостављао вођењу државних послова, што је још више иритирало опозицију. Једном га је заступао министар без портфеља Веља Поповић, који је имао кратке бркове, за разлику од Веље Вукићевића који је носио доста ретку, среднје дужине браду и бркове пожутеле од дувана. Та „физиономијска разлика“ послужила је Радићу за изванредан шлагворт, пропраћен, наравно, лупом по клупи у првом реду:

„Нећемо Вељу без браде, хоћемо Вељу са брадом!“

Радићев дослух са краљом

Радић није био мачји кашаљ. Да би ојачао позиције СДК залагао се за једно непарламентарно решење. Претио је србијанским странкама неутралном владом с генералом, који ће ускоро доћи и разјурити их, како већ заслужују. То је било 5. марта 1928, три месеца пре крвавог догађаја у Скупштини. Он је још рекао и ово:

„То значи да краљ добива положај који и треба да има, да буде арбитар, судац између две стране, што је природније него да краљ, у томе је величина Монархије, да он, као арбитар, учини компромис. И онда је природно да дође генерал који није партизан него је представник Краља…“

Ово открива да је Радић био у дослуху с Але-ксандром, заправо да је његова сараднја с краљом била најтешња, и то уочи атентата. Ова чињеница руши провидне тезе хрватских аутора Звонимира Кулунyића и Ивана Мужића да је атентат „скуван“ у Двору. Но, пођимо редом.

Шта су разговараликраљ и Радић

Остаће мистерија о чему је краљ разговарао у болници с Радићем, да ли га пољубио у чело, каква је у свему томе улога Мите Димитријевића – Оливере, да лије екстатични вођ Хрвата узвикнуо „Живео краљ“ и да ли су пружили руке за мирни споразумни разлаз „као Шведска и Норвешка“. Новинар Драган Бублић тврди да је Александар „помишљао и на будуће границе и да би се црта могла повући од Пожеге према Сењу“. После 18 дана проведених у санаторијуму Костић, Радић стиже возом у Загреб. Дочекан је у делиријуму хрватства. Загреб поручује – „више никад у Београд“. Радић је преминуо 8. августа. Боловао је од шећерне болести. Испраћен је до мирогојских Аркада у највећем погребу који је Загреб икад видео.

Радић се није задовољавао улогом коју му је наменио краљ. Он је желео да буде главна карика у свему, да краљ њега за све пита. Зато је при повратку с одмора на мору, у Сушаку, најавио да ће „у Парламенту заступати опструкцију и то изузетно и моментано“. То је била нескривена објава рата владајућој групи.

Као стари мудријаш понављао је „да се са садашњим србијанским странкама ништа не може“ и да ће „онда формирати нове захтеве за ревизију Устава“. И по ко зна који пут лукаво је уцењивао („… ако одемо, касније се нећемо вратити без удовољених наших захтева“) отворено је напао и Маршалат двора и њеног министра Драгомира Јанковића, „који је за време криза влада држао конце у рукама“:

„Акцију против нас води Драгомир Јанковић; он је велики непријатељ споразума. Он је и раније мене жестоко нападао, али не због мене, него због споразума. У Београду се зна да је он неколико пута спасао Вукићевића. Он је неки наш државни канцелар који седи у Маршалату двора. Драгомир Јанковић је поставио себе за трећег државног и уставног фактора. Он је искривио парламентарни систем. Кад министри иду у двор, значи да иду краљу а не Јанковићу да тамо антишамбрирају. Јанковић каже да је ово његов режим и да ће га он одржати.“

Отмени интригант Јанковић није узмицао пред Радићем. Он је имао своју технику. Он је био човек кулоара. Радић је био екстатични вођ маса. Почетком јуна у Маршалат су залазили многи владинипосланици, који су, после тога, били најгрлатији у Скупштини. Пуниша Рачић, Тома Поповић, Драган Бојовић, најчешће. Они су запенушано одговарали на увреде које су просипане по Србији из вербалне артиљерије Радићевог блока.

„Ми смо вас ослободили“, поручивали су радикали.

Радић је одговарао:

„Ми хоћемо с Београдом, али нећемо под Београдом.“

Уместо да игнорише ватреног Рачића и његово бусање у груди, Радић је падао у јарост и још више га изазивао. Бритки полемичар нијеумео да охлади главу и сакрије своје мисли. Пут у драму био је отворен.

Пиштољ са Брегалнице

Стари репортер подробно је описао пометњу и панику која је завладала у Скупштини, кад се огласио Рачићев револвер (систем „штајер“, а не парабелум, који је био тежак око пола килограма, калибра 9 мм). Он је оставио запис како је Рачић неометано изашао из Скупштине да га нико није ни такнуо:

„У паници која је завладала у целој Скупштини, на Рачића нико није обраћао пажњу. Он је, после пуцњаве, с револвером у руци сишао с говорнице (војвода В. Трбић тврди да су се једног тренутка гледали очи у очи, прим. С. Ћ.) и упутио се у министарску собу у коју се улазило право из пленумске сале… Из министарске собе прешао је у скупштински бифе, а одатле у мало двориште из кога је кроз приземље зграде Министарства грађевина изашао у Масарикову улицу и отишао у град. Био је у стану неког свог пријатеља… Хтео је да се преда лично министру полиције попу Корошецу. За почињен најтежи злочин врховном полицајцу! Корошец их ниј епримио (Рачића и Драгана Бојовића)… Занимљив је био сусрет управника града Манојла Лазаревића и атентатора Рачића. Примајући револвер који му Рачић предаје, управник Лазаревић га упита:

– Зашто га носиш!

– Ја га носим од 1913, са Брегалнице кад сам њиме убио једног поручника и два редова и од тог времена ја га имам стално, јер сам мислио да је овај револвер спасилац.“

За вас је комплимент рећи да сте ништарија

Скупштински хроничари бележе да је 12. јуна Радићу била истекла казна искључења са десет седница. Кажу да се тог данапојавио „жељан парламентарних чарки и оран за држање говора“. Некако неприметно из Радићевог блока издваја се корпулентни адвокат др Иван Пернар (1889-1967) који снажним гласом мути прегрејану скупштинску атмосферу. Његове реплике су јетке и бритке. А Радић је опет у свом елементу. Говори да је судство у Србији корумпирано.

– Ко је то рекао? Кажите! – захтева Пуниша Рачић, који се стално креће у Радићевој близини.

– На жељу Рачића, не! – одбија Радић.

Он уједно опо-миње радикале којима „никако не може да иде углаву, да би могло доћи до тога, да једнога дана могу доћи у опозицију“. Радић „пророчки“ каже да би то могло бити „за неки месец“. Он их отворено изазива:

„Водитесамо слободне изборе па ћете видети шта ћете добити.“

Пуниша то не може да отрпи, па нешто добацује Радићу, који му је иначе, приликом верификације спасао мандат. Радић киптећи од беса жустро одговара: „Боље да сам језик прегризао него што сам бранио чорбине чорбе чорбу. За вас је комплимент рећи да сте ништарија.“

Више није било повратка. Ствар се отела контроли. Рачић потом брани Цинцаре од бљутавих речи опозиције.

– Охо, браво! – шегачи се опозиција. – Цинцари Велике Србије, уједините се! – кличе др Пернар.

Радић је још жешћи:

– Ова господа које ту нема, која дођу само да гласају, а иначе су у ракијашницама, ја мислим да они не могу Парламент заступати.

Он се руга већини која гласајући устаје:

„Хајд’ стоко, горе, доле! Хајд’!“

Тиме се Радић ставио у улогу мачета, које је заборавило, да и стрпљењу његовога газде има краја.

Убрзо је Рачић заподенуо кавгу с радићевцем Јаковом Јелашићем.

Лажеш! – виче Јелашић.

– Ћути, бре, јер ћу да те убијем! – викну разјарен Рачић и пође ка Јелашићу.

Међу њих ускочи радикал Тешман Николић и растави их. Седница је прекинута с предосећањем буре.

Поподне, радикали Тома Комита (Поповић), Јоца Селић и Пуниша Рачић хтели су да намире рачуне с Радићем што је рекао да радикални клуб гласа као стока.

Јесте ли ви председник парламента или чувар стоке

Председавајући др Нинко Перић укорио је Радића за недоличну изјаву, а он ће:

Ако хоће да буду стока, онда слободно нека не долазе у парламент.

– Ни најмање не доликује посланику Радићу да се таквим изразима служи.

А овај као да тражи кавгу:

– Јесте ли ви председник Парламента или чувар стоке?

Др Нинко Перић учтиво Радићу:

– Ја сам чувар реда и достојанства Народне скупштине.

Ускаче стари Јоца Селић:

Тражим да овај човек (Радић, прим. С. Ћ.) повуче реч, иначе ћемо се с њим физички обрачунати!

Опруге фуриозног судара страсти биле су откачене.

Стари Селић упорно тражи Радићево извињење:

– Само мангуп може тако да говори! Магарац један! Пијаница једна! Главу ћемо да му разбијемо. Нећемо да трпимо овакве свињарије.

Радикал Стојадин Павловић је јасан:

– Дошло нам је до грла! Не може се трпети!

Тома Комита виче:

– Стрпљењу мора бити крај. Пашће му глава једнога дана ту. Стока се само батином може научити памети! Овде ће једнога дана падати мртве главе! Али неће бити Срби криви него они!

Рачић прилази радићевцу Бачинићу да се обрачуна с њим. Виче:

Не можемо више то трпети! Радић има да добије батине.

Радић схвата колико су његове речи биле непромишљене и у шта су се изродиле. Њега прожима страх:

– Овдје се ствара психичко расположење за убијства.

Његов верни савезник Св. Прибићевић то формулише овако:

– Ствара се психологија убистава.

Радикали истога данаподносе захтев да се Радић лекарски прегледа, јер његови поступци „изазивају јаку и оправдану сумњу, да је нормалан човек“.

Стари четник, војвода Василије Трбић, није Тому Комиту и Пунишу превише волео. Ту његову процену демантоваће 20. јуна сам Радић, предосећајући да је упрскао ствар, желео је да кривицу за немиле сцене пребаци на друге. У „Народном валу!“, гласилу своје странке, он прозива Вељу Вукићевића и Драгомира Јанковића. Верује да они спремају атентат на њега. Радићу су саветовали да сутрадан седи „мирно као у цркви“, да не одапиње стрелице ка радикалима. На томе је посебно инсистирао Секула Дрљевић, а Радић је тада патетично поручио:

– И ја осјећам да се нешто спрема, али запамти Секуле, ја сам као и војник у рату, у рову, из кога водим борбу за права хрватскога сељачкога народа. Или ћу из тог рова изаћи као побједитељ или ће ме из њега мртвога изнијети хрватски народ.

Наравно, конвертиту какав је био Секула Дрљевић, тешко је ове наводне Радићеве речи узети здраво за готово. Њих је зацело лансирао сам Дрљевић да би се приближио хрватским екстре-мистима, што и потврђује његова потоња каријера. Пошто-пото хтео је да окриви Београд и његове котерије, како је Радић бунцао у предсмртним часима.

О чему су пре пуцњаве разговарали Анте Павелић и Пуниша Рачић

Заседање је почело у 9.45. И одмах бура. СДК протестује што су радикали Тома Поповић, Јоца Селић и Пуниша Рачић на прошлој седници претили убиством Стјепана Радића. А новинари, углавном у клубу, „забављали су се бацањем коцкица из чаше, или су телефоном слали редакцијама извештаје састављене на основу стенографских бележака“. Били су засићени скандалима и нису морали да се зноје „на галерији при лошој вентилацији пленарне сале“.

Две тајанствене личности мирно ће прећи преко драме која је потресла Александрову крхку творевину: то су усташки поглавник Павелић и војвода Трбић, коме је смелост била животни сапутник.

Заседање је почело у 9.45. И одмах бура. СДК протестује што су радикали Тома Поповић, Јоца Селић и Пуниша Рачић на прошлој седници претили убиством Стјепана Радића. А новинари, углавном у клубу, „забављали су се бацањем коцкица из чаше, или су телефоном слали редакцијама извештаје састављене на основу стенографских бележака“. Били су засићени скандалима и нису морали да се зноје „на галерији при лошој вентилацији пленарне сале“.

Две тајанствене личности мирно ће прећи преко драме која је потресла Александрову крхку творевину: то су усташки поглавник Павелић и војвода Трбић, коме је смелост била животни сапутник.

Према тврднњи Еугена Кватерника, будући поглавар НДХ имао је тог дана, када је све указивало на драму, блиски сусрет с атентатором Рачићем. Други извори то не потврђују, али то „виђење очи у очи“ наводимо као куриозум, као једну могућност:

„Тог дана био је у Скупштини и др Анте Павелић. А на галерији Густав Перчец, тадањи тајник странке. Око 10.30 др Павелићу приступио је Пуниша Рачић и ословио га с ријечима:

– Не бој се, докторе. Теби се неће ништа догодити.

Пола сата касније одјекнули су смртоносни хици…“

Из једног упечатљивог мемоарског записа издвајамо опис одласка тог необичног сведока пуцњаве у Скупштини:

„… Једини који је мирно стајао крај врата, посматрајући шта се дешава, био је народни посланик за град Загреб др Анте Павелић. Он је још исте вечери узео воз за Загреб, а одатле, мало доцније, отишао право шефу бугарске терористичке организације Ванчи Михајлову, негде дубоко у непролазне планине бугарске Македоније.“Стјепан Радић на одру и "највеличанственија сахрана коју је Загреб икада имао": У данашњим анкетама о томе ко су највећи Хрвати својих времена, загребачко јавно мњење колеба се између Радића и Броза. Радић је умро од последица ране у трбуху, која је тешко зацељивала - имао је дијабетес

Стјепан Радић на одру и „највеличанственија сахрана коју је Загреб икада имао“: У данашњим анкетама о томе ко су највећи Хрвати својих времена, загребачко јавно мњење колеба се између Радића и Броза. Радић је умро од последица ране у трбуху, која је тешко зацељивала – имао је дијабетес

Убојице и Чаруге у парламенту

А Рачићев другар „при чаши пива“ био је ледено миран. Његову улогу преузео је др Пернар. Пре ношто је он дошао на главну сцену, Љубомир Маштровић упозорава др Перића „да се налазимо у једној тешкој атмосфери у којој се хоће да створи психологија убиства“. Мислио је на Радића и Прибићевића. „Кад нас не буде у држави биће расуло“. А расуло у скупштини почело је у часу кад је војвода Луне поручио радићевцима:

„Приђите к мени, ако смете!“.

„Охо, то је Чаруга, он прети!“

Др Нинко Перић објашњава Маштровићу да због велике граје није могао да чује упадице које он помиње, већ је за њих чуо тек накнадно. На то др Пернар љутито:

„Сви ви мислите овако као Тома Поповић, и сви ови ваши хлапци (слуге).“

„Јесам, то сам казао, и опет ћу да кажем“, признаје Тома Поповић.

„О-о-о…! Ето га, признаје“, заграјаше радићевци.

„Веља Вукићевић је убојице довео у Парламент“ – виче радићевац др Стјепан Кошутић.

Тома Комита каже да је „дошао да врши посланичку дужност а не да гледа циркус у Народној скупштини“:

„Говори Стјепана Радића толико су бљутави да се с индигнацијом преко њих прелази. Стјепан Радић нема права да позива ниједног народног посланика да слуша његове бљутаве говоре (граја, лупа о клупе).“

Председник Перић опомиње Поповића на тон, да употребљава пристојне изразе и да не вређа посланике. А он је рекао и ово:

„Свачије паметне и разложне говоре цела Народна скупштина са највећом пажњом слуша, али луде говоре Стјепана Радића, који не пристоје ни једном кочијашу, са кочијашким вицевима, не мора скупштина да слуша.“

Пернар на то реагује бурно:

– Безобразниче један.

Стипе Матијевић сав зајапурен виче Поповићу:

– Разбојниче један! Крвниче! Ово је наше! Не бојимо се.

Ви сте криви јер нисте дресирани

Напетост је све више расла. Разјарени Поповић није умео да стане:

– Ако ваш вођа, ако Стјепан Радић, који брука хрватски народ, и даље продужи вређање, ја вам јамчим да ће његова глава пасти овде.

– То се не сме догодити у Скупштини! – виче др Пернар.

– Ми ћемо вас научити памети – јетко ће Поповић.

Пре тога је оптужио радићевце да ће они за све бити криви, јер нису дресирани. Чује се снажни глас др Пернара:

– Ми смо дошли у разбојничку шпиљу, видимо да нисмо у Парламенту!

– Стјепан Радић је већину назвао стоком, а ја му кажем да је он са својим недресираним и неваспитаним посланицима стока – надјачавао је грају Тома Поповић.

– Зар председник ово не чује?! Нама се овде прети убиствима!

– Ја господо, не могу да чујем говорника, кад вас тридесет лупа о клупе, ништа нисам чуо…

– Молим за мир, господо! (Велика граја и лупа и даље траје) Прекидам седницу због нереда…

Поповић је, потом, после прегледа стенограма добио писмену опомену.

У наставку седнице говори Пуниша Рачић, ради личног објашњења:

– Морам изјавити своје жаљење што констатујем да ме сметају пре него што сам ма шта казао…

Прекида га Св. Прибићевић речима:

– Овде се прети убиством и то желим пред целим народом да констатујем!

Рачић наставља:

– … И кад сам био прост редов никада се нисам служио псовкама и онда природно је, да ја морам да се буним против ужасног псовања, које се чује овде у нашем Парламенту…

Потом је без увијања рекао да му се допало држање Томе Поповића, који је рекао да ће увреде прати својом крвљу.

– Аха, у том грму лежи зец – примећује господин др Пернар.

Пуниша Рачић

Рачић хладно наставља како више не може да слуша систематско изазивање које се упућује владиној већини:

– Изјављујем да никада српски интереси, када не пуцају пушке и топови, нису више били доведени у опасност, него сада (велика граја). И као Србин и као народни посланик, отворено кажем да ћу употребити и друго оружје, које треба да заштити интересе српства…

– Скандал, шта овај говори – протестује СДК.

– Дакле, ми морамо мирно гледати како ви пљачкате! – узвикује Јелашић.

Св. Прибићевић узвикује да Лондон мора да чује „да се овде прети оружјем“. А Пернар потврђује да Европа мора да чује „куд су Хрвати и пречани дошли“.

Рачић се испред десне говорнице приближује првој клупи у којој седе Пернар, Стјепан Радић, Гранђа, Светозар Приби-ћевић. Одједном, Пернар скаче са свог места и дршћући од љутине виче у лице Рачићу:

– Опљачкао си бегове!

Судбоносни тренутак.

Рачић је пребледео.

Излази за десну говорницу и показује да жели одатле да говори:

– Тражим г. председниче да га казните или ћу ја њега да казним.

(У неким новинским текстовима стоји, што нема у стенограму да је Рачић рекао и ово: „Ја ћу се лично обрачунати с њиме.“)

– Ко год буде покушао да се стави између мене и Пернара – погинуће!

Ту прекидамо мук који је дуго прекривао ову сцену.

Уплићемо запис из Стојадиновићевих мемоара, који откривају узрок Рачићеве јарости – колика је „цена“ српских жртава.

У међувремену, др Нинко Перић се изгубио. У стенограму пише да је седница прекинута у 11.20. А шта се догађало у оних паклених пет минута, до часа кад је Ђиво Вишић улетео у клуб и сав усплахирен завикао:

– Пуцају, пуцају! Има мртвих и рањених!

„Узми реч натраг!

Узми реч натраг!“

Пуниша, као што рекосмо, затражио је сатисфакцију од др Перића, који је једва изустио „прекидам седницу“ и волшебно нестао. Оновремени извештачи тврде да нису чули те његове речи. Ево кључног разлога зашто је Рачић затражио сатисфакцију, зашто се разјарио:

Хрватски народни посланик Иван Пернар, који се налазио у клупи преко пута говорничке трибине, добацио (је) иронично: „Па, добро, онда кажи колико си литара крви пролио па да ти платимо у злату…“ Пуниша застаде, у лице му пође крв и сав избезумљен повика неколико пута:

– Узми реч натраг!

– Узми реч натраг!

Место да повуче увреду, Пернар се само осмехну и окрете главу на другу страну.

Тачно у 11.25 запраштали су хици.

Један стари новински репортер овако је описао ту кључну сцену:

„Када је опазио да председника нема, Рачић, тачно у 11.25 часова вади револвер. Држи га у десној руци спуштеној испод говорнице. Посланици из дворане револвер нису могли видети, али су га приметили министри чија су седишта иза говорнице, дакле иза Рачића. Поред њега стајао је бивши министар вера Драгомир Обрадовић а министар правде Милорад Вујичић седео је одмах иза говорнице. Прискочили су обојица (по запису репотера загребачких „Новости“ министар Вујичић хвата Рачића за леђа, а Обрадовић га хвата за десно раме. „Пуниша Рачић замахује и одбацује Вујичића, који пада у министарске клупе и Обрадовића, који је неколико метара одлетио.“).

– Јеси ли луд, бре?!

Рачић љутито, отимајући се, првом подвикну:

– Измакни се!

А, затим Вујичићу, сувоњавом и физички слабом запрети:

– Пусти ме, иначе ћу те убити!

Остали су сами један према другом Пернар и Рачић, док су сви други били забезекнути, неми посматрачи.

Рачић је дигао револвер, окрећући га према Пернару:

– Устани и извини се!

Пернар ћути, а Рачић понавља:

– Извини се!

Земљораднички посланик Тупањанин мотрио је сваки Рачићев покрет. Полетео је према Рачићу да му отме револвер, али је било касно.

Први пуцањ је снажно одјекнуо…

Пет метака по првој клупи

Прва два метка била су намењена Пернару. Погођен првим у груди, одмах је пао на клупу. Басаричек је седео за стенографским столом, између двеју говорница, чекајући прелаз на дневни ред да узме учешћа у дебати. Дигао се да спречи Рачића, али га је други метак смртно погодио. Срушио се испред стенографског стола и посланичких клупа. Трећим метком Рачић је гађао Радића који се, погођен у трбух, стропоштао под клупу. Гранђа је устао да заштити Радића, али није стигао већ је, рањен у подлактицу, спасао Прибићевића који се још заклонио и испод клупе. Од петог метка пао је Павле Радић који је стајао мало подаље и на болан узвик свога стрица Стјепана појурио да му помогне, али је погођен испод срца. (Загребачки репортери то овако описују: „Чим је Гранђа пао, Радић је остао незаштићен у клупи, те Рачић испаљује и на њега хитац, који га погађа у трбух. Кад је то видио Павле Радић скаче према Пуниши Рачићу. Рачић добацује нешто Павлу Радићу, изгледало је, као да му каже: – Тебе сам тражио! те са петим метком погађа смртоносно Павла Радића и то један центиметар испод срца. Павле је одмах пао на земљу“).

„Сви су викали: Пуниша, Пуниша! Лудак, поби људе! Шта му би…“ записао је Предраг Милојевић. „Меци из Рачићевог парабелума усмртили су не само неке посланике него и Скупштину као такву. Њој више није било живота; само пола године доцније, 7. јануара 1929. године, једним декретом краља Александра проглашена је мртвом, заједно са Уставом и свим што је још преостало од грађанских права и политичког живота у тадашњој држави.“

Радић је, дакле, био пророк кад је најављивао генерала који ће доћи, да у краљево име буде мали арбитар у великим пословима.

Пуниша Рачић је, уз доброг адвоката др Винка Зорца, осуђен на двадесет година робије. Тужиоци су тражили смртну казну, јер је злочин извршен смишљено, а браниоци зато што је оптужени био изазван и пуцао у афекту. Истина је била између те две крајности, сматра П. Милојевић. Зв. Кулунджић пише да је Рачић робијао у „сјајној изолацији“ и да су му кожу спасли Немци, који су га пустили из затвора 1941. Од тада је живео повучено у Београду и држао млин. Убијен је одлуком партизанског војног суда 21. српске дивизије, октобра 1944.

Извор: Српско наслеђе

Преузето Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s