НАЈВЕЋИ, ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ ЈУНАК, ВАЉЕВАЦ: Оно кад те краљ Петар позове телефоном

Posted: 7. новембра 2015. in Историјске личности

mihailo-madzarevic-srbija-junak-prvi-svetski-rat-valjevo-orden-600x339Замислите да почините чин толико херојски и генијалан да по повратку са задатка лично регент Александар скине са своје униформе Карађорђеву звезду и окачи је на ваше груди, а потом исто то уради и француски генерал Сарај са својим орденом Легије части. Ево, ми смо се најежили.

Деветнаестогодишњи Михаило Маџаревић из Ваљева октобра је 1912. године тек био изашао из подофицирске школе када је почео Први балкански рат.

Да ли је био сујеверан или не, не знамо, нити можемо да знамо шта је мислио о томе што му је мајка – пре но што ће га послати у војевање за слободу свог народа – у шајкачу ушила амајлију. Не знамо ни сами шта да о томе мислимо, али можда о њему не бисмо данас писали да се то није десило.

Тек, први у серији од три конфликта у којима је учествовао завршио је као наредник, након што је заробио једну турску батерију, а све то без и једне једине огреботине.

Други балкански рат је видео на Брегалници, скоро па једино хладним оружјем – бајонетима. Након што се опоравио од колере, новембра 1913. године вратио се у Ваљево као потпоручник.

Напад Аустроугарске у Првом светском рату дочекао је у Скопљу, да би потом био пребачен у околину Лознице. Његова прва акција је била скидање агресорског извиђача који је преко ливаде ишао држећи испред себе српску сељанку као живи штит. Даљина? Четири стотине метара! Сутрадан су наишли на гроб тог човека, на месту на коме је и убијен. Испоставило се да је у питању био официр, оберлајтнант Фриц Мајер.

После борби које су се водиле на Гучеву и последичног повлачења српске војске,рањен је у Каменици код свог родног Ваљева. Ако мислите да га је то зауставило, па, грешите, јер људе као што је био Михаило Маџаревић ништа не може да заустави. Рањен, са својим је одељењем зауставио напад непријатеља.

Када смо кренули у моћан противнапад са Рудника и потерали преко Дрине неспремне Аустроугаре који су већ славили освајање Србије, Михаило и његова јединица налетели су током гоњења душмана на кућу у којој су се, како су им сељаци дојавили, крили војници Двојне монархије.

Он и двојица подофицира су развалили врата: у првој просторији пијани Мађар је на ражњу вртео ћурана који није ни приметио када су му склонили пушку, а у другој цео вод армејаца кајзера Фрање Јосифа. Испоставило се да су сви били официри. Епилог: Маџаревић је добио златну медаљу за храброст.

Почетком 1915. му је мајка умрла од тифуса, и није доживела да пролива сузе поноснице због догађаја који ће следити и који ће њеног сина претворити у живу легенду српске војске, ондашњег “идола младих”.

Почетком маја био је већ на реци Сави. Свака чета имала је задатак да команду обавести о непријатељу на другој страни реке, али пошто је преко пута њих био и густиш и ништа нису видели Маџаревић одлучује да без дозволе пређе реку са петнаестак добровољаца.

На другој страни у цик зоре затиче збуњене и буновне Аустроугаре како се брију. Без испаљеног метка све их пребацује на нашу страну и обезбеђује Врховној команди двадесетак “живих језика”. Леже да се одмори. Буде га, неко га тражи на телефон. Узима слушалицу. Ко је? Са друге стране стиже одговор: Петар. Који Петар, виче Маџаревић, тражи презиме.

– Краљ Петар.

Став мирно, лупање пете о пету. Суверен га обавештава да га је унапредио у чин поручника. Бива одликован Карађорђевом звездом, коју добијају и остали учесници овог подухвата. Краљ му жели срећу и моли га да се чува.

Нема стајања и живљења на ловорикама за јунака наше данашње приче. 13. јуна креће да преотме Мишарску аду код Шапца, где непријатељи држе и неколико заробљених српских војника.

Добија дозволу да сам смисли тактику. Одлучује се за лажни напад на доњи шпиц, а да он са главнином зађе непријатељу иза леђа и искрца се на горњем.

Упалило је. Број заробљених: више од сто. Један од њих га обавештава: Аустроугарској су познати његови подвизи и глава му је уцењена на 50.000 круна.

Недуго потом код Смедерева заробљава пун понтон Немаца из 83. пука. Бранећи одступницу преко реке Језаве, последњи је остао на мосту.

Док су Швабе урлале, Михаило је извадио револвер, нанишанио и скинуо официра. Потом се хладнокрвно удаљио са лица места као Клинт Иствуд у Доларској трилогији.

Следио је слом српске војске која више није могла да држи силног и премоћног непријатеља, посебно не након што је на бојно поље дошао фелдмаршал Аугуст фон Макензен.

Прелази Косово, Албанију, увек штитећи одступницу, чекајући да се последњи војник повуче. Одмара се на Крфу, стиже на Солунски фронт.

Тада долази његов најблиставији моменат.

Наиме, Бугари су се добро били ушанчили на Кајмакчалану и сламали сваки јуриш нас и наших савезника, а између тог места и Доброг Поља стајао је неосвојиви Кучков камен, највиша тачк са својих 2525 метара, где је непријатељ поставио митраљез којим је косио све што се мрда.

Сви покушаји да се неутралише су пропадали један за другим.

Једнога дана на бојном пољу појављују се војвода Живојин Мишић, француски генерал Сарај и регент Александар. Притрчава им поручник Маџаревић и тражи дозволу да се он опроба на Кучковом камену.

Мишић одбија. Овај инсистира. Сарај пита о чему се ради. Објашњавају му. Сарај се мисли, кад луди Србин хоће да гине ко сам ја да га у томе спречим. Даје дозволу.

Михаило и његов наредник узимају бомбе и крећу да се, усред бела дана, пењу ка митраљеском гнезду, прво преко потока, па преко чистине пузећи, па узбрдо.

Митраљез, који је до тада звекетао као блесав, сада се није оглашавао. Наједном: неколико експлозија, и котрљање Мике Маџаревића и његовог саборца низ падину. Кучков камен престаје да буде препрека.

Дотрчавају до забезекнуте заповедничке тројке, рапортирају. Потрешени регент Александар, будући краљ, са својих груди скида Карађорђеву звезду и качи је на Микине груди.

Генерај Сарај, који је остао без текста и који је сада у мислима размишљао због чега он у својој војсци нема овакве јуначине, са својих груди скида орден Легије части.

Због чега Бугари нису пуцали? Па, Маџаревић је данима пажљиво гледао шта се дешава тамо горе и коначно је схватио да непријатељ, када сунце око поднева највише упекне, нема намеру да седи на положају, у пакленом бункеру, него се повлачи у хладовину. Е, управо је у том тренутку Маџаревић напао.

Постао је због тога капетан, и одбио место у гарди где би се одморио, већ је тражио да остане на фронту. 2. септембра је учествовао у општем нападу на Кајмакчалан и заробио бугарског војника тако што је око себе везао телефонску жицу па дао саборцима да га вуку не би ли отео везу; испоставило се да су исто радили и Бугари тако да им је шака допао жив непријатељски телефониста.

Када су пар дана касније Бугари кренули у противнапад спасио их је само алкохол. Ево шта се десило. Док су били у рововима неки наш војник је осетио да преко грудобрана много мирише ракија.

Погледају они, кад, имају шта и да виде: мртви пијани Бугари леже на метар од њих. Ваљда кренули у офанзиву, али претерали у “охрабривању” па пали у несвест. Последње што су урадили.

Тог дана је Маџаревић рањен, па се опорављао у Бизерти, у Африци. Вратио се и учествовао у пробоју Солунског фронта. У дневнику једног бугарског официра којег је ножем убио у борби прочитали су да је неколико дана раније спасио живот бугарском принцу престолонаследнику Борису.

И то је имало везе са Миком.

Наиме, док је био седео у рову на стражи, међу непријатељем се појавила хрпа неких битних људи, а међу њима и један у белој униформи. Мика, шта ће куд ће, нема избора него да пушку упери у њега и опали.

У задњем тренутку неко се бацио на момка у белом и повукао га у ров, спасивши му живот. Михаило Маџаревић тако умало није на списак рецки додао име будућег краља.

На крају рату, док је наша војска победоносно јездила кроз ослобођене пределе, у Бијељини ће упознати поповску кћи и заљубити се. Са њом ће родити троје деце. 1920. године биће демобилисан. 1933. ће објавити данас тешко доступну књигу сећања, “Кроз сјај и сенке рата”.

Када је избио Други светски рат, након пораза наше војске, одбија да приступи формацијама Недићеве Србије (сви који данас траже рехабилитацију Милана Недића би можда требало добро да размисле о томе после свега написаног).

Одводе га у заробљеништво на Бањицу, а потом и у Немачку.

По завршетку рата одбија да се врати у комунистичку Југославију, и одлази у Америку. Умире 1965. године у Либертвилу, где је и сахрањен у порти манастира.

Његове кости још увек чекају да их се незахвална српска држава сети, и да их врати у отаџбину.

Преузето VESTINET

(О. Ш. / Извор: Политикин Забавник)

Advertisements
коментари
  1. Grey Carter каже:

    Reblogged this on kishad and commented:
    Замислите да почините чин толико херојски и генијалан да по повратку са задатка лично регент Александар скине са своје униформе Карађорђеву звезду и окачи је на ваше груди, а потом исто то уради и француски генерал Сарај са својим орденом Легије части. Ево, ми смо се најежили.

    Деветнаестогодишњи Михаило Маџаревић из Ваљева октобра је 1912. године тек био изашао из подофицирске школе када је почео Први балкански рат.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s