ЈАСТРЕБАРСКО – Једини концентрациони логор који је формиран искључиво за децу, а био је на територији Независне Државе Хрватске

Posted: 1. новембра 2015. in Срби Хрватске

jastrebarsko-675x421 4565456Пише: Јелена Михајловић
12. јула 1942. године у месту Јастребарско код Загреба формиран је усташки концентрациони логор за ђецу, једини такав у фашистичком дијелу Европе и остатку ратом захваћеног континента.
У НДХ држави постојало је више концентрационих логора, логора смрти, а неки од њих су у својим комплексима садржавали и ођељења за ђецу, попут оних у Старој Градишци, Јасеновцу, Уштици, Јабланцу; Горњој Ријеци код Крижеваца и Лобограду у којима су, по непотпуним истраживањима страдавала ђеца, бројем 42.791 српске, 5.737 ромске и 3.710 јеврејске народности.
Јединственост логора Јастребарско, чак и за тадашњи фашистички свет, за формирање њихових логора смрти, јесте у томе што је овај логор формиран искључиво за децу, одраслих заточеника овде није било.

Овакав феномен свирепости изгледа да се очитовао управо као последица полтронства и издајништва НДХ државе, које је тежила, како нам историја показује на примјерима оснивања оваквих и сличних логора смрти, унијаћења, прогона, уништавања имовине, уопште, ускраћивања свих људских слобода онима који се нису показали као добри грађани државе, бескрупулозном деловању на свим пољима како би уништила сваку могућу клицу која би могла изродити слободу и ослобођење.

Деца овога логора су, до једнога тренутка када се хуманост неких људи упустила у борбу за спасавање оних који су имали мало више животне снаге или среће да преживе терор, у потпуности била препуштена себи, тачније на милост и немилост часних сестара које су водиле бригу о њиховом (пре)одгоју. Али кренимо редом, путем неких доступних и познатих чињеница.

„Усташки логор за ђецу у Јастребарском, основан је по налогу Анте Павелића, поглавника НДХ за ђецу Козаре.“ Тако стоји у чланку о страдањима ђеце са Козаре објављенима на интернет страницама сајта Удружења за истину о логорима Јасеновац.

То јесте тачно, међутим, не смије се никако испустити да у овом логору нису била само ђеца страдалнице Козаре, већ су ту своје кости оставили и мали Личани, Банијци и Кордунаши, како и стоји уклесано на споменику у Јастребарском подигнутом жртвама у част. Не смију се заборавити ова ђеца храбре Книнске, старије нам Војне, крајине, бранитељице и бедема очувања српства још за вријеме Турске владавине, поготово из разлога њезиног, надамо се само данашњега привиднога, заборава.

Свједочанства старијих нам, бака и ђедова, ових подручја казују, поред погрома који се за вријеме неславне независности ове државе дешавао, о потпуном уништавању и затирању српских села, које су њихови бивши житељи као мјеста својега ђетињства, касније једва препознавали. Не смију се, управо из ових разлога, када ђелује да Крајина својих бранилаца више нема, заборавити ђеца ових крајева, мали страдалници који су осјетили страшан терет унијаћења од стране католичког свештенства и НДХ државе.

Усташки логор за ђецу Јастребарско

Основан 12.јула 1942. године концентрацијски логор Јастребарско постојао је непуних мјесец и по дана, тачније до 26.августа 1942. Недоумице, недоречености, непотпуна јасност – такво је стање доступних података. Разумљиво наравно, усљед непостојања систематских збирки података. Покушаћемо макар ђелимично систематизовати оне податке на које смо наилазили.

odojcad_logora_jastrebТачно је да је логор основан тада, тачан је и датум његова расформирања, међутим, требамо колико је то у нашој могућности, посложити неке податке. Дакле, логор Јастребарско био је смјештен на три локације у граду, скоро па у самој градској језгри, на некадашњим имањима грофова Ердедијевих. Међутим, треба споменути постојање још једног логора, логора смјештеног у селу Река удаљеном 3км од града.

Прва локација јесте она, гђе се данас налази споменик страдања ђеце на градском гробљу Јастребарско, тачније, на пољани смјештеној покрај пруге ка жељезничкој станици, уз данашње гробље, а прије цистерцитског, раније фрањевачког, самостана и цркве Св.Марије.

Старија ђеца узраста од око 10 до 14 година, била су смјештена у зградама црквених економата, раније напуштених италијанских барака. То је било мјесто преваспитавања ђеце у усташку младеж, мјесто учења усташких пјесама, присилнога рада на црквеним економијама, мјесто мучења и свирепог кажњавања. Ђечаци који су боравили овђе, обучени у црна одијела са капама на главама, са пришивеним словом У, одређени су били да постану нови усташки „јањичари“.

Остала старија ђеца, углавном ђевојчице биле су смјештене у тадашњи фрањевачки самостан, само пар стотина метара удаљеном од данас непостојећих зграда економата, гђе је била друга локација логора. Ђевојчице су овђе тјеране на рад али и на редовну молитву као и одласке у цркву, јер се преваспитавање и овђе подразумијевало.

Записи о постојању логора – где су?

Овај самостан касније је напуштен од стране фрањеваца 1982. када у њега долазе цистерцити, тачније од њих га закупљују, а из којих разлога није нам познато. На данашњој спомен табли испред самостана и цркве, које се налазе једно покрај другога у истоме посједу, стоји табла кратког историјата и знаменитости овога самостана, његових историјских, културних и умјетнички неоспоривих вриједности, међутим, не стоји ни једна цртица, нити једно слово историје самостана који је пресуђивао судбину ђеце припадника друге конфесије.
Оно што се пак, може сазнати о историји самостана и његовом утицају на овај град јесте да је, ђеловањем фрањеваца овога самостана, утицај на барокни изглед неких дијелова града осјетан, на музичку културу такође, Јасканска музичка школа је доказ за то.

У посједу самостана док је био под вођством фрањеваца, био је већи број умјетнина, кипова, слика, постојала је библиотека са вриједним књигама и списима, чак врло ријетких и вриједних примјерака инкунабула. Самостан је такође посједовао оргуље још далеке 1690. Одласком фрањеваца дио тога блага је однешен, али данас постоји иницијатива да се благо врати и да фрањевци овђе поново покрену своје ђеловање.

Постоје ли унутар самостана икакви записани подаци о ђеловању фрањеваца у овом преваспитавању ђеце, постоје ли икакви документи о постојању логора, нисмо били у могућности провјерити. У покушају да ипак нешто сазнамо ушли смо у двориште капија широм отворених, дворишта одишућег миром и тишином све до једнога тренутка.
Успјели смо само снимити пар фотографија прије неголи смо били немило изненађени лавежом, потом и јуришем два црна пса. У страху су велике очи, те су пси ђеловали као, пригодно овоме случају, двоглави Кербер при вечерњем сумраку. Сналажљивости није недостајало, бицикл је послужио као савршена одступница и таман кад је срце почело силазити у пете, стали су, прекинули јуриш, да ли на позив човјека кога смо тек касније примјетили, јер од страха ништа нисмо ни чули, а можда се није ни имало шта чути, нисмо сигурни. Ипак, ђеловало је да су пси истренирани само да заплаше, не и да науде. Поткрепљујемо то и чињеницом да је капија била отворена, а они вани нису излазили, но ипак са покушајима поновног уласка, устремљено су чекали.

Истина и пропаганда о логору

Клерофашистичка пропаганда тадашње државе НДХ у новинама је пак наводила да су на овим мјестима града смјештена ђеца ради опоравка од партизанског ропства, те да су се о ђеци бринуле часне сестре. На улазу у логору, ограђеном жицом стајао је безазлени назив – Сабиралиште за ђецу.
Истину су међутим знали, поред страдалника и остали хумани људи, жене које су прихватале ђецу на пружном путу који је пролазио кроз Сисак, Самобор, Јаску и остала мјеста, извлачећи их из усташких канџи, док им ни то није било онемогућено директним забранама, личним терором над породицама које су се дрзнуле прихватити какво српско дијете, или страхом од прича које су кружиле о кажњавању таквих „лоших“ Хрвата.
По подацима стоји да је у овом логору, тачније на ове две локације укупно страдало око 700 ђеце. Тачан број наравно, остаје упитан

.
Слобода за децу. Потпуна или само делимична?

Ослобођење за оне издржљивије стигло је 26.августа 1942. када је ИВ Кордунашка бригада на челу са командантом Николом Видовићем у 5 часова ујутро започела напад на Јастребарско.
Партизани су уништили усташко упориште, жандармерију, но уништење једне друге локације показало се далеко значајнијом. Уништење жељезничке станице, тада најефикаснијег средства транспорта оружја, муниције а у овом случају ђеце, која су своју смрт налазила и у току самог допремања у логор, у загушљивим вагонима, показало се као један од значајнијих момената за расформирање логора.

4 Кордунашка бригада је заузела Јастребарско, ослободила мале логораше, при томе налазећи у њима и своју ђецу или ђецу својих ближњих, те је расформирала локације логора на подручју града. Старије ђечаке, њих 727 партизани су повели са собом, док су мању ђецу морали оставити.

Ђеца која нису имала снаге за дуги повратак кућама, остављана су по околним селима, а неке је, по постојећим подацима, њих око 500тињак збринуо католички Каритас или су их преузимали грађани Јаске и околних села, или су ђеца слана возовима до других мјеста гђе су преузимана и смјештана у хрватске породице.
Међутим, нека ђеца су, касније у хрватским офанзивама, поново враћана, али ни овакви подаци осим свједочанстава и непотврђених извора нису у потпуности јасни и верификовани.

Можда су ипак најгоре прошла у комплексу логора Јастребарско, ако се то уопште може и смије тако рећи, ђеца смјештена у логор у селу Река, јер партизани за ову локацију, удаљену 3км од града, нису знали, те у храбром, ослободилачком подухвату ИВ Кордунашке бригаде која је расформирала логор 26.августа 1942, слободе и наде за ђецу овога логора није било.
Логор у Реци формиран је као својеврсно растерећење ономе у граду, толико је ђеце било, те стоји да је у њему страдало око 2000 ђеце која су била смјештена по шталама, дакле, далеко већи број него на локацијама логора смјештеноме у граду Јастребарско.

Заборав или систематско затирање истине?

Локацију овога логора нисмо били у могућности посјетити, истражити постоје ли икакви материјални остаци, каква спомен обиљежја, а мора се рећи да се ни старија генерација Јасканаца, оних упознатих са истином о постојању логора, чији су ближњи чак и суђеловали у ослобађању логора, уопште не сјећа логора у Реци.
Да ли је и то резултат раније спомињане пропаганде, потпуног затомљивања догађаја, спутавања ширења истине међу људима, можемо само да претпостављамо и нагађамо, јер сјећања ових грађана о томе ипак постоје, питање је шта властодршци чине да она у потпуности не нестану. Једно је сигурно, генерације са живим сјећањима тих догађаја нестају, а ко ће, на који начин, и из каквих разлога преузети дешавања тога доба, то питање остаје да виси у зраку.

Фотографије, свједочанства, документи о овим страхотама, о страдању ђеце ипак постоје, те можда они баце више свјетлости на размјере овог злочинства. Можда они стравичношћу својих приказа, описа и доживљеношћу злочина, донесу више свијести, бриге и одговорности за друге, не само појединце, оне наше, „одговарајуће“, онима који иоле, макар и површно, буду са њима упознати.

Логор за најмању дјецу

Трећа локација логора у граду Јастребарско, логора за оне малене, најмање, неке скоро па отргнуте од мајчиних груди, била је смјештена у историјском споменику овога града (споменутог на почетку репортаже), у градским бедемима подигнутима у 15 вијеку, красном, али данас потпуно трошном здању дворца Ердеди (Ердöдy).
У старе, влажне и мемљиве камене просторије било је смјештено, по доступним подацима, око 200 ђеце, која су усљед таквих околности, али и изложена немару, слабој, ако уопште и икаквој, исхрани, злостављању, батинама и болестима, дизентерији која се ширила, умирала на десетине скоро сваки дан.
Логоре у Јастребарском су водиле часне сестре самостана св.Павла, док је надстојница, управитељица логора била часна сестра Барта Пулхерија из реда св.Винка Паулскога, оснивача Дружбе милосрдних сестара, који би да је знао да ће се под кринком милосрђа за ђецу, одигравати такав злочин вјероватно поновио своју изјаву, дату након пар година свештеничкога искуства, о свештенству као страшноме сталежу.
Све локације логора су обезбјеђивале усташе, а резултате тог обезбјеђивања, чувања и преваспитавања броје се хиљадама, тачније, наводи се, да је 3 336 ђеце страдало у логору Јастребарско, укупно на свим локацијама.
Данас ни на овој локацији, на плочи постављеној поред трошног дворца не пише ништа о овим догађајима, његовом срамном коришћењу.

Новаца за ревитализацију дворца град није имао те је аплицирао за средства из фондова ЕУ, тачније за пројекат „Пробуђене повијесне баштине“ гђе је као један од услова финансирања наведена израда комплетне документације дворца. Да ли ће се и истина можда ревитализирати у обновљеном дворцу, хоће ли неко „пробудити повијест“ ради трајнога памћења истине о овом злочину, остаје да се види.

Морбидно свједочанство о смрти

Једно свједочанство о броју умрлих, које запањује и дан данас својом морбидношћу, јесу исјечци, факсимили листова из дневника, Фрање Иловара, градскога гробара који је биљежио свако умрло ђете, цифрама, а често само рецкама, из једнога разлога.

Педантност овога човјека приказују брижљиво вођене записе о свакој смрти, тачније о приходу које је остваривао од њих. Био је задужен да свакога дана обилази локације логора и преузима тијела умрле или убијене ђеце, те да их, превозећи их својим колима, специјално по упутствима часних сестра, покопава што даље од ограде градскога гробља, јер по њиховим ријечима „бандитска ђеца нису достојна сахране близу осталога католичког свијета“.
Иловар је сабирао сваку смрт, јер за тијело сваког ђетета је био плаћен. У његовим дневницима стоји: „Примио предујам на рачун копања гробова 10 000 куна за сто комада ђеце покопане“. Даље, на другим странама стоји: „Рачун за укоп ђеце – 243 комада ђеце а 150 куна – 36 440куна“. Водио је рачуницу од 22.јула 1942., по чијим наводима је само тог дана страдало 107моро ђеце, па све до октобра 1942. када стоји забиљешка, „укупно 768 комада ђеце, 26.октобар 1942.“.
Подаци, стравично свједочанство дневника овога човјека говори да, по његовим подацима логор није расформиран, да његово трајање није било, како смо раније навели и како се по изворима навјештава, само мјесец и пол дана, да логор није распуштен 26.августа 1942., већ оно говори да су даљња страдања у некаком виду, организацији ипак постојала.

Да ли су то онда, била страдања ђеце логора у селу Река за којег партизани нису знали, те из тог разлога ђеца овога логора и нису ослобођена, тако да је њих 2 000 препуштено сигурној смрти? Да ли је ипак ово село било сувише удаљено за запрежна кола гробара Иловара те свакодневни пут за преузимање тијела, понекад чак више пута у једноме дану као и њихов покоп на гробљу? Да ли су ђеца онда сахрањивана на још неким локацијама? Ни ове бројке о укопима и свим страдалницима се не поклапају.
Ко је онда још покапао ђецу, и на који начин? Да ли је логор можда у некаквом другом облику поново оформљен или су ђеца нетрагом нестајала под брзим потезима усташких „србосјека“ усљед страха од наговјештаја снажења отпора режиму? Питања остају…
Страшна страдања ђеце. Методе (пре)одгоја, али и покушај помоћи
Страхоте свирепог кажњавања ђеце казнама попут „тавана и слане воде“, „крампуса“, „клечања на пијеску“, „влачане тешког камена“, од којих су ђеца масовно умирала или бивала доведена до границе лудила, оставиле су неизбрисив траг у памћењу преживјелих. Најтежа казна, ипак, по њиховим свједочанствима била је сахрањивање безимене ђеце, својих другова.

Открити макар приближно тачан број умрле ђеце овог свирепог злочинства, завирити у унутрашњост дворца и његову тајну, у којему данас осим змија, гуштера и раслиња изгледа ничега нема, не само кроз жељезне решетке (као у нашем случају) кроз које су ђеца могла пружати само погледе и руке ка слободи и животу, дуг је невиним страдалницима.

Још једну чињеницу битно је споменути, а то је да је покушај помоћи ђеци овога логора ипак постојао. Хуманошћу и изузетном храброшћу одређеног броја жена, њих око 26 сестара Црвеног крста на челу са Татјаном Маринић, спашен је одређен број ђеце. У борбу за живот ђеце укључили су се и тадашњи становници Јаске, као и неки истакнутији људи јавног живота. Неки од тих храбрих људи и жена касније су стрељани од стране усташа ради таквих активности.

Мњења и истина

Некакав сигурнији суд јавног мнења овога подручја данас о овим злочинима немамо. За какав иоле озбиљан закључак требало би провести више времена, промишљања и истраживања, но оно што ипак оставља некакав трајнији утисак при поновним доласцима у овај град, за неке можда сасвим тривијална ствар, но факат који стоји и траје, јесте назив улице која на већини кућних таблица са натписима, одолијева званичној промјени већ 10-ак година.

Ни партизан, нити усташа, ни припадник ХСС-а, нити домобран, Фрањо Брезар, обични грађанин Јаске, сељак и истински родољуб своје земље који је несебично помагао у њеном ослобођењу, дајући јој и свој живот (стријељан 4. августа 1942. у Максимиру крај Загреба), и дан данас поносно краси својим именом, намјесто државно одређеног Фрање Туђмана, плочице Јасканских кућа, остављајући тиме још увијек отворен прозор ка истини и слободи.
Којим путем поћи остављамо вољи других да одлуче, надајући се да ће се, по жељама оних који су оваква страдања прошли, њихова надања тумачити на начин који су то они жељели.

Из тог разлога преносимо само једно свједочанство, поред многих других који су важнији од свих наших покушаја тумачења података. Ово свједочанство, надање и жеља онога који, како се наводи, није био већи од своје пушке када је слободу од страхота логора добио, казује:
„Овђе леже ђеца из Шпановаца и Турјака, Војнића и Совјака, Грђевца и Војскове, Гудовца и Јабланице, Вргин-Моста и Милошева Брда; овђе леже наша ђеца, наша браћа и сестре. Убили су их, јер су њихове животе прогласили за злочин. Због ових хумки у којима леже трогодишњи Милорад Шврака и двогодишњи Љубо Турудија; петогодишњи Лазо Шокчевић и четворогодишњи Радован Станић, гђе леже Бранко, Милорад, Перса и Славко Бабић, који су сви заједно имали 12 година; због свих оних плочица са бројевима око врата што су покопане заједно са њиховим сломљеним крилима; због чудесних записа Фрање Иловара и сузе у оку Татјане Маринић и свих мајки којима су отети најмилији; због оног тек сада завршеног списка од 11.000 убијене ђеце са Козаре, ја вас молим, у име њих и у име мојих другова, чији су снови ђетињства овђе искидани, да то никад не заборавите. Немојте никад престати, драги моји мали другови, да градите мостове пријатељства, мостове братства и јединства, мостове уграђене у вријеме у којем никад више неће бити малих гробова, обиљежених и оних које нико није могао да обиљежи.
Будите тумачи жеља нас малих ратника и логораша: сви људи нека се воле, а ђеца у тој љубави нека граде свој весели свијет под звјезданим небом“.

Колико овакве намјере и ђела, одбијање државног имена улица, те жеља судионика, жртве злочина, у свијести људи остављају траг да држава често, или скоро никад, није исто што и њени грађани, да су њене интенције далеко од оних којима она „припада“, остављамо „учитељици“ историји да нас поучи.

(Frontal.rs)

Преузето ИНТЕРМАГАЗИН

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s