ГЛАВНОКОМАНДУЈУЋИ РУСКЕ ЦАРСКЕ ВОЈСКЕ У ЗАВИЧАЈУ БРАНКА РАДИЧЕВИЋА

Posted: 19. октобра 2015. in Срби и Руси

Вихор руског грађанског рата (1917. – 1922.) и несрећна изгнаничка судбина учиниће да нова отаџбина руском царском генералу и барону, Пјотру Николајевичу Врангелу, постане краљевина Срба, Хрвата и Словенаца и у њој Сремски Карловци. За четири године, од 1922. до 1926., главнокомандујући царистичке Беле армије боравиће, радити и стварати у Бранковом завичају, на питомим обронцима Фрушке горе, носталгично уздишући за мајком Русијом.

Споменик барону Врангелу у Сремским Карловцима
Споменик барону Врангелу у
Сремским Карловцима

Будући заповедник белоармејаца био је племићког порекла. Свет је угледао 15. августа 1878. године у Новоалександровску, у Ковенској губернији, чија територија данас припада Литванији, али је у време бароновог рођења била у саставу огромног Руског царства. Ростовску реалну гимназију завршио је 1896. године, а Горњи институт у Санкт Петербургу 1901. када ступа у редове гардијског коњичког пука да би већ следеће године био унапређен у официра. Руско-јапански рат 1904 -1905. године била је прилика за Врангела да покаже војнички таленат, али и да стекне ратно искуство. Међутим, оно ће бити врло непријатно и болно услед царског пораза у рату. Још тада ће Врангел војевати раме уз раме са одредом из Црне Горе на челу с генералом Јованом Поповићем Липовцем, командантом руских охотника-добровољаца, помогнути братским одредом из Србије који је придодат коњичком козачком пуку кнеза Арсена Карађорђевића. Некадашњи царски питомац, у рату пуковник, кнез Арсен показаће велику храброст у бици код Мукдена.

Ратни пожар Првог светског рата довешће Врангела на командни положај једне коњичке чете. Али су револуционарни догађаји у царској Русији 1917. године ( револуције ), а потом грађански рат две супротстављене идеологије, два погледа на свет, два различита начина живота, ненадано избацили генерала Врангела на површину збивања, наменивши му незахвалну и трагичну судбину – хероја и мученике за једне и издајника за друге.

У грађанском рату

,,Савезници из Антанте дуго су се надали да ће Русија наставити рат с централним силама. После Брест – Литовска они још једино верују у грађански рат’’ пише историчар Павле Миљуков у делу ,,Историја Русије’’. Једна група руских царских официра на територији донских козака и у Ростову која је избегла бољшевичко гоњење, образује новембра 1917. године руску добровољачку војску. У њој су бивши главнокомандујући генерал Михаил Алексејев, генерали Лав Корнилов и Антон Дењикин. Ускоро ће им се прикључити, један од најспособнијих царских генерала Николај Јуденич и адмирал Александар Колчак. Заједно постаће носиоци покушаја обнављања монархизма у Русији. Јануара 1918. ова војска има око 3.000 бораца, али код Ростова и Новочеркаска не успева да се одупре многобројним совјетским трупама које надиру са свих страна. Пораз се наслућује већ 13. априла када генерала Корнилова разноси бомба, а његов наследник Дењикин с тешком муком доводи војску до Ростова. ,,Из страха да се не образује немачки фронт, савезници се интересују за Дењикинову војску и предузимају кораке да јој у извесној мери помогну’’ – казује Миљуков

Током 1919. из Сибира, у области Архангелска, трупе главнокомандујућег адмирала Александра Колчака ,,присиљене су да се пешке повлаче кроз тајгу, по страховитој хладноћи, остављајући за собом безбројне жртве’’. Поделивши судбину своје војске Колчак је ухваћен и наређењем бољшевичког врха из Москве стрељан, а затим бачен у реку. Веће изгледе на успех има исте године генерал Николај Јуденич који се војском белогардејаца, у октобру, приближио на само неколико километара царској престоници – Петрограду. У одсудном часу Естонци отказују помоћ, а црвеноармејци Лава Троцког и Михаила Тухачевског прелазе у контраофанзиву и генерал Јуденич је приморан на повлачење.

Године 1920. савезници и монархисти једино се још уздају у генерала Дењикина, комаданта ,,оружаних снага Јужне Русије’’ и веома популарног међу официрима, генерала Пјотра Николајевича Врангела. Њихов штаб је на северном Кавказу, а војска од 150.000 бораца, од маја до октобра, постиже низ успеха – заузима Харков, Царичин на Волги, улази у Кијев, осваја Курск и Вороњеж. Лењинови бољшевици притиснути су догађајима у пољско-совјетском рату. Међутим, завршивши га успешно све снаге, усмеравају против Врангела. Последња фаза грађанског рата је на помолу.

У избеглиштву

Првих месеци 1920. бољшевици су у контраофанзиви. Фронт белогардејаца попушта по свим шавовима. Генерал Антон Дењикин даје оставку и одлази у изгнанство. Предходно, 4. априла 1920. именује за свог наследника Пјотра Н. Врангела. Пошто је охрабрио војску и поново успоставио дисциплину, од јуна до септембра 1920. предузима три војна похода у правцу Дњепра и Кубана. Међутим, интереси некадашњих савезника у овом тренутку су супротстављени. Енглеска влада не жели више у Русији да помаже представнике ,,белих’’, захтевајући од генерала да прекине отпор бољшевицима. Притисак совјетских црвеноармејаца све је снажнији и одлучнији. Освојивши прелаз Перекоп лењинисти и троцкисти прогоне генералове војнике по Криму. ,,Како више није у стању да се одупре Врангел сакупи у лукама 126 лађа које 13. и 14. новембра 1920. укрцају 135 хиљада људи и, после тешког пута, превезу их до Цариграда. Борци – избеглице смештени су по војним логорима на Галипољском полуострву и острву Лемносу’’. Месец дана касније, децембра 1920., предлаже влади краљевине СХС ,,насељавање донских козака у јужним деловима Србије, првенствено на Косову, а њихов број имао је да износи око 7.000 људи’’. Прихвативши, у почетку план – молбу главнокомандујућег белогардејаца, влада нове државе одустала је од њега средином марта 1921. године.

Ово избеглиштво, јединствено у свету по својим размерама и друштвеним саставом невољника, према озбиљним статистикама, броји око милион људи. ,,Сем козака, војника, официра ,беле војске’, представници класа којима је одузето грађанско право и који су изложени прогону од стране Чеке, велики поседници, индустријалци и банкари, научници и књижевници, политичари, новинари, адвокати, лекари уметници и глумци у масама напуштају Русију. Специјална комисије Друштва народа утврдила је да се око 150.000 избеглица населило по словенским земљама’’ ( Павле Миљуков ). Од тог броја 22.000 избеглих нашло је уточиште на територији братске и православне Србије. Одлучан и амбициозан барон непоколебљивог борбеног духа који ни у изгнанству не јењава, уверен је у коначну победу своје ,,армије изгнаника из логора Галипоља, Лемноса и Кабакџија која се расула по братским словенским земљама, али спојена јединственом вољом, поривом и спремношћу на жртвовање’’.

У Београду су била отворена два прихватна центра, а у Земуну и Панчеву по један. И Сремски Карловци су постали својеврсни сабирни центар изгнаника чији се утицај ширио далеко изван граница краљевине СХС.

,, Јуна 1922. дошао је у Сремске Карловце и сам Врангел са својим помоћником, генералом Кусонским. У његовом штабу било је тада око 200 људи  ( око 30 породица ). Ускоро се Карловцима нашао и Начелник штаба, генерал Архангелски, с официрима и војницима и сви су били смештени по приватним кућама, а само су за Врангела биле одређене посебне просторије у Градској болници. Духовни мир, у питомој православној равници подно Српског Атоса нашао 1924. године и генералов отац, Николај Врангел, сахрањен на локалном гробљу, на Черату.

Са разрешењем штаба Врангелове армије раселили су се постепено из Карловаца скоро сви руски официри, сем њих неколико који су овде нашли нова занимања.

Спомен плоча на једној кући у Сремским Карловцима у којој је боравио царистички генерал

Док је руска колонија била већа, држала је лепу библиотеку, давала концерте и суделовала у забавама карловачких грађана. Колонија је већ тидесетих година врло мала, свега око 30 лица и држи још само руску капелу. Данас је у Карловцима остао незнатан број руских потомака који су се углавном посрбили’’- пише историчар Жарко Димић у монографији Сремских Карловаца.

Последња етапа бурног и растрзаног живота барона Врангела везана је за ново емигранско одредиште, белгијски град Брисел. У њему ће после кратке и изненадне болести, 25. априла 1928. године, преминути. Постоје индиције да га је отровао један совјетски агент. Саборцима је оставио у аманет, као своју последњу жељу за духовном утехом, да вечно почива на парчету руске земље, у православној и братској Србији. Руска емиграција која је уз знатна новчана средства владе краљевине СХС, Николе Пашића и породице Карађорђевић,1924. године саградила храм Свете Тројице у Београду, положиће, у јесен 1929. , у његовој порти, земне остатке свог частољубивог генарала.

Припремио : Срђан Рајковић

Преузето Војвођанске новине

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s