Депеша о атентату на принца Фердинанда стигла Пашићу у Лапову

Posted: 18. октобра 2015. in Први светски рат

Депеша о атентату на принца Фердинанда стигла Пашићу у Лапову, на путу за Скопље. Дај боже да атентат није дело неког Србина, казао је Баја. У Београду умире руски посланик Хартвиг, велики пријатељ Србије.

КРОЗ отворен прозор Пашић је отпоздрављао својим присталицама које су испуниле перон железничке станице у Лапову дижући изнад главе транспаренте на којима су биле исписане речи: „Живео Никола Пашић“! Слава косовским јунацима! Слава осветницима Косова! А при појави вође маса је сложно и громогласно извикивала:
– Живео Пашић! Слава мудром вођи! Говори нам, председниче! Хоћемо твоју реч!

Иако није волео јавне митинге, морао је да се обрати раздраганим радикалима:
– Браћо, после два добијена рата, након ослобођења Старе и Јужне Србије, пошто смо осветили Косово, нама је потребан мир! Данас на Видовдан, када прослављамо петстодвадесепетогодишњицу Косовског боја, ја вам поручујем да сада треба да добијемо још један велики рат, али који се не бије оружјем, него умом и снагом, једном речи – радом! Морамо се привредно опоравити и напредовати да бисмо боље живели. Ми смо из наше отаджбине протерали турског окупатора, а сад је на реду да протерамо беду и сиромаштво.

Србија је, браћо, богата, најбогатија на Балкану. Ми имамо плодну земљу, наше планине крију силно рудно благо, реке и језера су пуни рибе, имамо шума, испаша и све што је једној држави потребно за брз напредак… Ви, драга браћо и сестре, добро знате да се наша Народна радикална странка од свога постанка борила да поштен сељак, раденик, трговац, дакле, свако ко доприноси напретку целога друштва има највећа права, а не да привилегије уживају чиновници и друга господа која стиче богатство не радом него шпекулацијама и израбљивањем нашег радног човека.

Ми никад нисмо заборавили гуњац и опанак, па ни данас кад су многи уместо опанка назули ципеле, а гуњац заменили господским капутом… И зато вас још једном поздрављам и позивам да на следећим изборима пружите поверење оној партији која никад није издала ваше поверење, а то је Народна радикална странка. Живели!

– Живео Пашић, вођа радикала!

ЖИВЕО, живео, живео – ори се на перону, а цигански оркестар свира радикалку. Отправник возова диже палицу дајући знак машиновођи да крене. Парњача застења испуштајући облак паре, вагони зашкрипаше, а Баја са прозора маше својим Лаповчанима! Утом из станице истрчи телеграфиста и панично повика:
– Стој! Стој! Зауставите воз!

Отправник дуну у пиштаљку, машиновођа прикочи и воз се заустави. Телеграфиста притрча прозору на којем је Пашић, пружи му комад папира:
– Господине председниче, телеграм за вас!

Пашић чита, а затим се удара дланом по челу:
– О Боже, то није истина! То не може бити! – а онда се обрати својој пратњи: – Извршили атентат на престолонаследника Фердинанда у Сарајеву! Дај боже да атентат није дело неког Србина!

Брига засенчи до малочас ведра и весела лица Пашићеваца. Сви су се питали – шта и куда?
– Овај, да наставимо пут за Скопље. Можда је телеграм лажан да нас изазове. Ми морамо сачувати мир.
Од скопске железничке станице до седишта радикалне странке Пашића је поздрављао народ, али он је само одмахивао и журио да саопшти:
– Господо, догађај у Сарајеву помутио је наше велико славље, које морамо сместа прекинути. Атентат ће бити повод извесним политичким круговима да га употребе против Србије. Али Срби ако буду нападнути умеће да се бране.

Ми се нећемо предати без борбе… Ја сам већ наложио да се у Беч пошаље телеграм саучешћа поводом убиства престолонаследника и његове супруге надвојвоткиње Софије. Убиство је дело малоумне деце и Србија се због тога не може позивати на одговорност, јер атентатори су грађани Аустроугарске, а не Србије. Браћо, позивам вас да се вратите својим кућама и сачувате мир. Ја верујем да неће доћи до најгорег и да ће се избећи рат!

СМРТОНОСНЕ хице у Фердинанда и Софију испалио је Србин из Босне Гаврило Принцип! Пашић је говорио да је то пуцањ у Србију, а Апис са друговима је сеирио: – Принцип је лоше гађао, и дрвеће је промашивао, а, ето, са два метка скратио је Хабзбурге за две главе. Шта би било да је нишанио прави стрелац! Можда би и цар Фрања страдао! Официри његови су се смејали! Рат, е ако, срушићемо црно-жуту империју!

Руски посланик Хартвиг, велики пријатељ Србије, срушио се мртав у аустроугарском посланству. „Бог је окренуо леђа Србији, али ми не престајемо да му се молимо!“ По жељи руског дипломате, почиваће у Србији. По Београду се ширила гласина да је Хартвиг отрован, али српска влада је сузбијала такве вести и стала чврсто иза лекарског налаза да је посланик умро услед срчане мане.

По канцеларијама на Бал плацу у Бечу дипломате се поздрављају са: – Зербиен мус штербиен! (Србија мора умрети!)

По повратку у Београд Пашић одлази у двор да поразговара с краљем, иако је власт у рукама регента Александра.
– Господине Пашићу, не испунише се наше жеље за миром. Опет ћемо имати рат, какав у историји Срба није упамћен. Биће од свих досадашњих крвавији, жешћи и од боја на Косову. Мене ломе три големе невоље: старост, болест и нови рат!

– Разумем вас, величанство, али, овај, будите пред народом и српском војском ведри и сигурни! Ако ви и ја престанемо да верујемо у победу, онда ће нас задесити брза катастрофа.

– Не само да верујем у победу, него ћемо и победити – био је одлучан краљ.
Придружио им се престолонаследник са својом младалачком одлучношћу:
Сматрам за дужност позвати народ на одбрану отаджбине. Ако будемо нападнути, војска ће вршити своју дужност, а грађанима који нису позвани под заставу, саветујем да остану код својих домова и мирно раде свој посао!

БЕЧ ОБЈАВЉУЈЕ РАТ

ИЗ Беча је 28. јула стигао телеграм: „Пошто краљевска српска влада није дала задовољавајући одговор на ноту коју јој је предао аустријски посланик у Београду 23. јула 1914. године, царска и краљевска влада налази за потребно да сама да задовољење својим правима и интересима, и ради тога прибегне оружаној сили. Аустроугарска сматра, према томе, да се од овог тренутка налази у ратном стању са Србијом“.

– Господо, ми рат нисмо хтели, јер смо још исувише заморени и изнурени од два прошла рата 1912. и 1913. Али смо принуђени примити га, у одбрани народне части и државног суверенитета. И приватан човек нападнут од неког, па било то и јачега, мора се бранити и борити, ако иоле има части и поноса. Надамо се, уосталом, да нас неће цела Европа оставити на милост и немилост Аустроугарске, али било шта било, ми ћемо се, ма и сами остали, бранити до последње капи крви! Нећемо бити сами у овој неизбежној кланици!

А на питање ко ће бити са Србијом, Пашић је одговорио:
– Ми и Аустрија! Не бој се, народе, добро бити неће!

Извор НОВОСТИ

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s