Прича из великог рата: Растурање митраљеза

Posted: 16. октобра 2015. in Први светски рат

vojnici-solunski-front-668x445Знаш како мирише барут кад бацим бомбу? Удара, смрди никако. Брзо сам се навико на тај мирис, јесам. Ја сам једне ноћи бацио око двеста комада бомбе. Кад дува отуд ветар дим иде овамо. Друкше мирише дим из пушке, а друкше из бомбе. У бомби има шесто грама барута, а у метку седам и по грама, и ту је разлика.

Митраљез сам растурио…
То је било седамнесте године. И стиже наређење, дошо ађутант поручник из штаба пука и право иде код мене:

„Ти си бомбаш? Ти умеш да рукујеш…“ А ја реко:
„Шта треба сад?“
„Треба“, каже, „онај митраљез на Крвави зуб да се некако растури. Сваки дан бије доле по нама и убија наше.“ Ја реко:
„Је л’ морално?“ Каже:
„Није. Није под морање. То је добровољно. Добровољно.“ Реко:
„Је л’ нема нико други да иде?“
„Нема нико, Ђорђевићу.“

Постоја то један дан па кад се густа магла спустила, командир јавља команданту батаљона, овај команданту пука и он даље, строго командује да се не пуца: „Немој нико да пуца на Крвави зуб. Ако непријатељ пуца, ми да ћутимо. Јер иде војник да растури митраљез.“

И ја метнем у торбу шеснес комада бомби и отидем код команданта Другог батаљона. Тамо да се пењем уз камен горе. Имало је много да се пењем – камен, висина. Јавим се том команданту, а он каже мени:

„Што, каже, ти идеш? Је л’ нема неки старији од тебе?“ Види да сам млад. Реко:
„Има, али не смеду. Где треба“, реко, „да идем уз камен ?“

„Ево ти“, каже, „ове стубе.“ Направљено, намештено. Они направили стубе по шес метара, по десет метара и ондак то везивали уз камен, и постављали они војници што правили стубе… настављали једну на другу – има осамдесет метара. Камен прав и раван, као зид.

И ја оставим пушку и шињел. Само опасач и торбу узмем са бомбама. И пођем уза стубе. Торбу носим мало са стране, више на леђа. Испнем се горе, одвојим се од стуба. И пузам, ако би се усправио, они би ме убили из митраљеза. Допузио сам преко стења на једно десет метара до митраљеза и гледам како ћу то. А Бугари врше смену страже, било око један сат по подне. И пита командир нове страже, пита командира старе страже:

„Шта има ново?“
„Све по старом“

А ја мислим: сад ће да буде по новом. И ондак, смењују се. Ја почнем да бацам бомбе. Бацио сам и шесту док прва још није била упалила. А ја сам то учио: може да врне бомбу. Али ко сме да увати за бомбу кад она шишти ко гуја: шшшшш! Све бацам пажљиво док поче: вум, вум-вум! Вум -вум… И бацим четрнес, а две ми остану. Нисам тео да их бацим. Реко – забави се много, оћеду они артилеријом, па да ме убију онде у камену. И ја назад, назад…

И кад сам сишо доле, мој командир дође:
„Шта је било?“ Реко:
„Видећемо.“

Ту сам митраљез растурио, више није постојо.

Казивање Витомира Ђорђевића
(Милија Ђорђевић и Драгутин Паунић, „Србијицо, душо горка“, Народна књига, Београд, 1988.)
Извор: Приче из Великог рата

Прузето Магацин

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s